THOMAS BERNHARD Stari majstori

Kazna odgovara krivici: da nam bude uskraeno svako zadovoljstvo ivljenja, da smo dovedeni do najvieg stepena odvratnosti prema ivotu.

Kjerkegor

Dogovorivi se s Regerom tek za pola dvanaest u Muzeju stare umetnosti, bio sam tamo ve u pola jedanaest, kako sam sebi ve davno obeao da u ga jedared posmatrati koliko je god moguno neuznemiravan, pod idealnim uglom, pie Acbaher. Poto on tokom prepodneva ima svoje mesto u sali zvanoj sala Bordone, naspram Tintoretovog oveka sa sedom bradom, na klupi tapaciranoj somotom, na kojoj mi je, jue, posle objanjenja sonate zvane Oluja, nastavio da izlae o umetnosti fuge, od pre Baha do posle umana, kako on to precizira, pri tome sklon da sve vie i vie govori o Mocartu a ne o Bahu, morao sam da se smestim u sali zvanoj sala Sebastijano; morao sam, dakle, uprkos svome ukusu, da se prilagodim Ticijanu da bih mogao da posmatram Regera pred Tintoretovim ovekom sa sedom bradom, i to s nogu, to nije bila nikakva teta, jer stojim radije nego to sedim, naroito prilikom posmatranja ljudi, i dokle god ivim bolje u posmatrati stojei nego sedei, i poto sam, gledajui iz sale Sebastijano u salu Bordone, konano najvema izotrio pogled, tako da mi nije smetao ni

naslon klupe, mogao sam da potpuno, iz profila, vidim Regera koji je, bez ikakve sumnje zateen padom temperature protekle noi, sve vreme drao svoj crni eir na glavi, dakle da vidim celu Regerovu levu stranu okrenutu prema meni, pa je uspeo i moj naum da Regera jedared nesmetano osmatram. Budui da se Reger (u zimskom kaputu), oslonjen o tap stegnut izmeu njegovih kolena, potpuno predao, kako mi se inilo, razgledanju oveka sa sedom bradom, nisam se u svom osmatranju ni najmanje bojao da e me otkriti. uvar sale, Irzigler (Jene!), s kojim je Regera vezivalo poznanstvo due ve od trideset godina i s kojim sam i ja lino (takode ve vie od dvadeset godina) imao dobar kontakt do danas, bio je s moje strane znakom ruke upozoren da bih hteo nesmetano da posmatram Regera, i svaki put kad bi se Irzigler pojavio, pravilnou asovnika, on se pravio kao da nisam tu, pa se pravio kao da ni Reger nije tu, dok bi on, Irzigler, ispunjavajui svoju misiju, ispitivaki prouavao na svoj uobiajeni nain, neprijatan za sve koji ga nisu poznavali, posetioce galerije, inae, ove subote kad je ulaz besplatan, neshvatljivo malobrojne, Irzigler ima neugodan pogled, usvojen meu muzejskim uvarima, koji zastrauje posetioce muzeja, upravo one koji su, kao to je poznato, najslabije obrazovani; njegov nain ulaska u neku od sala, naglo i beumno iskrsnuvi iza ugla, deluje doista odbojno svakom ko ga ne poznaje; u svojoj sivoj uniformi, skrojenoj loe ali namenjenoj da traje veito, zakopanoj velikim crnim dugmadima, pri emu visi na njemu, onako slabanom, kao na vealici, i sa svojom kapom sa titnikom, nainjenoj od istog sivog materijala, na glavi, podsea vas vie na straare iz naih kaznenih ustanova nego na uvara koga drava plaa da pazi na umetnika dela. Otkako ga znam, Irzigler je uvek jednako bled, mada nije bolestan, i Reger ve

desetinama godina o njemu govori kao o lesu koji ve trideset i pet godina slui dravu u Muzeju stare umetnosti. Reger, koji vie od trideset i est godina poseuje Muzej, upoznao je Irziglera jo prvog dana kad je ovaj stupio u slubu i s njim je u besprekornim prijateljskim odnosima. Bila je dovoljna sasvim mala napojnica da bi mi zauvek bilo obezbeeno mesto na klupi u sali Bordone, ree jedared Reger pre niz godina. Reger je uspostavio vezu sa Irziglerom koja im je, trajui vie od trideset godina, prela u naviku. Ako bi se Regeru prohtelo, to je esto bio sluaj, da sam samcit posmatra Tintoretovog oveka sa sedom bradom, onda bi Irzigler naprosto zatvorio salu Bordone za posetioce, naprosto se smestio na ulaz i nikog nije putao. Reger bi samo dao dogovoreni znak rukom i Irzigler bi zatvarao salu Bordone, da, ne bi oklevao ni da istera posetioce koji su ve u sali Bordone, jer tako eli Reger. Irzigler je izuio za stolara u Mostu na Lajti, ali stolarstva se odrekao jo pre nego to je igde primljen kao stolarski pomonik da bi se zaposlio u policiji. Ali, policija je odbila Irziglera zbog fizike nesposobnosti. Jedan od njegovih ujaka, brat njegove majke, koji je ve od dvadeset etvrte bio uvar u Muzeju stare umetnosti, obezbedio mu je u Muzeju stare umetnosti to mesto, meu najslabije plaenim ali najsigurnijim, kako kae Irzigler. I u policiju je Irzigler, uostalom, hteo da ude samo zato to mu je izgledalo da e time da resi problem sa odevanjem. Celog ivota biti u istoj odei, a ak ne morati tu celoivotnu odeu nijednom platiti, jer o tome brine drava, izgledalo mu je kao idealno, a tako je mislio i ujak koji ga je uveo u Muzej stare umetnosti, i nije bilo, uostalom, u pogledu tog ideala, nikakve razlike da li je zaposlen u policiji ili u Muzeju stare umetnosti, mada je u policiji plata svakako via nego u Muzeju stare umetnosti, ali opet sluba u Muzeju stare umetnosti nije se mogla ni porediti s

policijskom slubom, budui da odgovorniji i istovremeno laki posao nego to je u Muzeju stare umetnosti on, Irzigler, nije mogao ni da zamisli. Policijska sluba je, pak, svakodnevno bila opasna po ivot, kazivao je Irzigler, dok sluba u Muzeju stare umetnosti nije. to se tie jednolinosti njegove dunosti, za to se ni najmanje ne brine, tavie on voli tu jednolinost. Dnevno prelazi etrdeset do pedeset kilometara, to je znatno bolje za njegovo zdravlje od, recimo, slube u policiji gde bi mu se glavno zanimanje sastojalo u sedenju na tvrdoj kancelarijskoj stolici celog ivota. Vie voli da motri muzejske posetioce nego obine ljude, jer muzejski posetioci su, u svakom sluaju, obrazovaniji ljudi, sa smislom za umetnost. Vremenom je i on lino stekao taj smisao za umetnost, i bio bi u svakom trenutku u stanju da ispuni zadatak vodia u Muzeju stare umetnosti, a svakako u galeriji slika, kae on, ali to mu nije nuno. Ljudi ionako nita ne bi sluali od onoga to bi im on kazivao, kae on. Decenijama ve muzejski vodii uvek priaju isto i, logino, prilinu koliinu besmislica, kao to kae gospodin Reger, kae mi Irzigler. Istoriari umetnosti samo zamlauju posetioce svojim brbljarijama, kae Irzigler, koji je vremenom doslovno preuzeo mnoge, ako ne ba i sve Regerove stavove. Irzigler je Regerov glasnogovornik, gotovo sve to kae Irzigler, rekao je Reger, vie od trideset godina Irzigler govori ono to je govorio Reger. Kad paljivo sluam, ujem Regera kako govori kroz Irziglera. Kad sluamo vodie, neprestano sluamo jedino brbljarije o umetnosti koje nam idu na ivce, kae Irzigler, jer to Reger esto govori. Sve ove slike su velianstvene, ali nijedna nije savrena, tako govori Irzigler po Regeru. Ljudi, meutim, dolaze u Muzej, poto im je reeno da to treba da ini kulturan ovek, ne zbog interesovanja, ljude ne interesuje umetnost, najmanje devedeset i devet procenta

oveanstva uopte se ne interesuje za umetnost, Irzigler doslovno prenosi Regera. A on, Irzigler, imao je teko detinjstvo, majku obolelu od raka koja je umrla ve u svojoj etrdeset i estoj godini, oca skitnicu, veito pijanog. Most na Lajti je, pak, grozno mesto, kao i veina burgenlandskih mesta. Ko god moe, bei iz Burgenlanda, kae Irzigler, ali veina ne mogu, osudeni su da ceo ivot provedu u Burgenlandu, to je u najmanju ruku podjednako strano koliko doivotno suanjstvo u tajnu na Dunavu. Burgenlanani su robijai, kae Irzigler, njihov zaviaj je kaznionica. Oni sebe ubeduju da imaju istinski divan zaviaj, ali u stvarnosti Burgenland je bljutav i ruan. Zimi se Burgenlandani gue pod snegom, a leti ih prodiru komarci. A u prolee i u jesen, Burgenlandani se koprcaju samo u sopstvenoj prljavtini. U celoj Evropi nema zemlje siromanije i prljavije, eto ta kae Irzigler. Belije neprestano uveravaju Burgenlandane da je Burgenland lepa zemlja, jer Belije su zaljubljene u tu burgenlandsku prljavtinu i ta burgenlandska glupost im izgleda kao neto romantino, poto su na svoj beki nain perverzni. Burgenland, osim gospodina Hajdna, kao to kae gospodin Reger, nije nita proizveo, tako kae Irzigler. Dolazim iz Burgenlanda, to ne znai nita drugo nego da dolazim iz kaznionice Austrije. Ili iz ludnice Austrije, tako kae Irzigler. Burgenlanani odlaze u Bekao u crkvu, rekao je on. Najvea elja Burgenlandana jeste da stupe u beku policiju, rekao je onomad, to mi se nije posreilo, jer sam bio suvie slab, zbog fizike nesposobnosti. Ali, ja sam ipak uvar u Muzeju stare umetnosti i, tako, dravni slubenik. Uvee, posle est asova, rekao je, ne zakljuavam zloince nego umetnika dela, zakljuavam Rubensa i Belota. Njegovom ujaku, koji je ubrzo posle Prvog svetskog rata stupio u slubu u Muzej stare umetnosti, svi u njegovoj porodici su zavideli. Kad bi ga oni svakih

par godina poseivali u Muzeju stare umetnosti, subotom ili nedeljom kad je ulaz besplatan, sledili bi ga uvek veoma prestraeni kroz sale s velikim majstorima i sve vreme su se divili njegovoj uniformi. Naravno, njegov ujak je ubrzo postao glavni uvar i nosio je malu zvezdu od mesinga na reveru svoje uniforme, tako je rekao Irzigler. Usled njihovog strahopotovanja i divljenja, dok ih je vodio kroz sale, nita od onoga to im je govorio nisu shvatali. Pa i nije imalo nikakvog smisla da im objanjava Veronezea, tako je rekao Irzigler pre par dana. Deca moje sestre opinjeno su gledala u moje meke cipele, rekao je Irzigler, moja sestra je zastala pred Renijem, upravo pred najneukusnijem slikarem od svih ovde izloenih. Reger ne podnosi Renija, pa tako ni Irzigler ne podnosi Renija. Irzigler je ve dosegao veliko majstorstvo u usvajanju Regerovih stavova i govori ve bezmalo savreno karakteristinim Regerovim tonom, mislim. Moja sestra poseuje mene a ne Muzej, rekao je Irzigler. Moja sestra uopte ni ne osea umetnost. Ali, njena deca se dive svemu to vide dok ih vodim kroz sale. Ona zastaju pred Velaskezom i nee da idu dalje, rekao je Irzigler. Gospodin Reger me je jedared pozvao s porodicom u Prater, rekao je Irzigler, Ijubazni gospodin Reger, jedne nedelje uvee. Njegova enajejo bila iva, rekao Irzigler. Stajao sam tamo i posmatrao Regera, koji je jo bio udubljen u Tintoretovog oveka sa sedom bradom, kako je reeno, i istovremeno sam video Irziglera, koji nije ak ni bio u sali Bordone, dok mi iznosi svoju ivotnu priu, dakle prizore sa Irziglerom iz prole nedelje u isti mah s Regerom, koji je sedeo na somotom tapaciranoj klupi i, prirodno, jo me nije opazio. Irzigler je rekao da mu je ve kao detetu najvea elja bila da stupi u beku policiju, da bude andar. Kad je re o poslu, nije imao nikakvu drugu elju. Kad mu je, tada je imao dvadeset i tri

godine, u stanici Rosauer uruen papir ofizikoj nesposobnosti, za njega se, u stvari, svet sruio. Ali, u takvom stanju najveeg oaja, ujak mu je isposlovao mesto uvara u Muzeju stare umetnosti. Samo s malom runom torbom doao je u Be, u stan svog ujaka, koji mu je dozvolio da tu stanuje etiri nedelje, posle ega je on, Irzigler, iznajmio sobu na Melkerbastaju. U toj iznajmljenoj sobi proveo je dvanaest godina. Prvih godina nije ak nita ni video od Bea, od ranog jutra, oko sedam asova, bio je ve u Muzeju stare umetnosti, a uvee, posle est, opet kui, njegov se ruak, svih tih godina, uvek sastojao samo od hleba s kobasicom ili sirom, i to bi pojeo, zalivajui aom vode sa esme, u garderobici iza javne garderobe. Burgenlandani su ljudi lieni svih zahteva, i ja sam lino u svojoj mladosti radio s Burgenlandanima na raznim gradevinama i stanovao s Burgenlananima u svakojakim graevinskim barakama i znam koliko su Burgenlandani bez ikakvih zahteva, potrebno im je samo najnunije, i zatede do kraja meseca, u stvari, osamdeset procenta svoje nadnice, pa i vie.

Dok upirem pogled u Regera i posmatram ga doista pomno, onako kako ga jo nikad pre nisam posmatrao, vidim Irziglera kako sam s njim stajao i sluao ga pre nedelju dana u sali Batoni. Mu jedne od njegovih prababa bio je poreklom iz Tirola, otuda i prezime Irzigler. Imao je dve sestre, mlaa se tek ezdesetih godina, s jednim frizerskim pomonikom iz Matersburga, iselila u Ameriku i tamo je s trideset i pet godina umrla od enje za zaviajem. Imao je tri brata, sva trojica danas ive i rade kao pomoni radnici u Burgenlandu. Dvojica od njih su, kao i on, pola u Be da stupe u policijsku slubu, ali nisu primljeni. A za slubu u Muzeju

bila je ipak bezuslovno neophodna izvesna inteligencija. Mnogo je nauio od Regera. Bilo je Ijudi koji su govorili da je Reger udaren, jer samo bi lud ovek mogao decenijama svakog drugog dana, osim ponedeljka, da ide u likovnu galeriju Muzeja stare umetnosti, ali u to on ne veruje, gospodin Regerjepametan, obrazovan ovek, rekao je Irzigler. Da, rekao sam Irzigleru, gospodin Reger nije samo pametan i obrazovan ovek, nego je on i znamenit ovek, studirao je, uostalom, muziku u Lajpcigu i Beu i pisao muzike kritike za Times i jo ih i danas pie za Tajms, rekao sam. Nije nekakav lankopisac, rekao sam, nekakav brbljivac, ve u pravom smislu muzikolog i sa svom ozbiljnou velike linosti. Reger ne moe da se poredi sa svim tim brbljivim muzikim feljtonistima kakvi ovde svakodnevno u novinama rasprostiru svoje prljave brbljarije. Reger je zapravo filozof, rekao sam Irzigleru, filozof u najistijem smislu tog pojma. Vie od trideset godina pie Reger svoje kritike za Tajms, te male eseje iz filozofije muzike, koji e jednog dana sigurno biti sabrani u knjigu. Ovo boravljenje u Muzeju stare umetnosti nesumnjivo je jedan od uslova za to da Reger moe da pie tako za Tajms kako pie za Tajms, rekao sam Irzigleru, i svejedno je da li me je Irzigler razumeo ili nije, verovatno me Irzigler nije ni razumeo, mislio sam i jo sad tako mislim. O tome da Reger pie za Tajms svoje muzike kritike, niko ne zna u Austriji, najvie ako par ljudi to zna, rekao sam Irzigleru. Mogao bih rei i da je Regerfilozof za sebe, rekao sam Irzigleru, ne vodei rauna da je bila glupost rei to Irzigleru. U Muzeju stare umetnosti Reger nalazi sve ono to nigde drugde ne moe nai, rekao sam Irzigleru, sve to mu je vano, sve to mu je korisno za miljenje i rad. Ljudi mogu smatrati da je Regerovo ponaanje sumanuto, a ono to nije, rekao sam Irzigleru, ovde u Beu i Austriji Regera ni ne primeuju, ali u Londonu i Engleskoj, ak i

u Americi, zna se ko je Reger, kakav kapacitet predstavlja, rekao sam Irzigleru. I ne zaboravite idealnu temperaturu od osamnaest Celzijusovih stepeni koja tokom cele godine vlada ovde, u Muzeju stare umetnosti, rekao sam jo Irzigleru. Irzigler je samo klimao glavom. Reger je visokocenjena linost u celom muzikolokom svetu, rekao sam jue Irzigleru, samo to ovde, u njegovoj domovini, niko o tome nee ita da zna, naprotiv, ovde, gde je on kod kue, Reger, koji je u svom fahu ostavio sve druge daleko iza sebe, svu tu odvratnu provincijalnu nedotupavnost, omraen je nita manje nego to je Reger omraen u svojoj domovini Austriji, rekao sam Irzigleru. Ovde je genije poput Regera omraen, rekao sam Irzigleru, ne brinui o tome da Irzigler nije shvatio nita od tog ta sam mislio kad sam mu govorio da je genije poput Regera ovde omraen, ne brinui o tome da li je zaista tano govoriti o Regeru kao o nekom geniju, nauni genije, tavie Ijudski genije, mislio sam, Reger to nesumnjivo jeste. Genije i Austrija ne idu zajedno, rekao sam. U Austriji morate biti mediokritet da biste dobili pravo na re i bili uzimani ozbiljno, biti ljudsko olienje nedotupavnosti i provincijalnog dvolinjatva, ovek s mozgom po meri jedne dravice. Genije ili bio to samo izvanredan duh biva ovde pre ili kasnije ubijen na neastan nain, rekao sam Irzigleru. Jedino ljudi poput Regera, koji se u ovoj prestravljenoj zemlji mogu izbrojati na prstima jedne ruke, nadilaze ovo stanje niskosti i mrnje, tlaenja i ravnodunosti, opte primitivnosti neprijateljske prema duhu, koja vlada posvuda u Austriji, jedino ljudi poput Regera, s velianstvenim karakterom i otrim, nepokvarljivim umom. Mada gospodin Reger nije u rdavom odnosu s direktorkom ovog Muzeja, i mada on tu direktorku odlino poznaje, rekao sam Irzigleru, njemu ni u snu nikad ne bi palo da nju, direktorku, moli za bilo ta to bi

se ticalo njega ili ovog Muzeja. Upravo u asu kad je gospodin Reger naumio da direkciju, a to znai direktorku, obavesti o loem stanju klupa u salama i, po mogustvu, podstakne akciju da klupe budu izmenjene, donesene su nove klupe; i to savreno ukusne, rekao sam Irzigleru. Ne verujem, rekao sam Irzigleru, da direkcija Muzeja stare umetnosti zna da gospodin Reger ve vie od trideset godina dolazi ovamo, u Muzej, svakog drugog dana i sedi na klupi u sali Bordone, u to ne verujem. Pre e biti, uostalom, da je o tome bilo rei prilikom nekog Regerovog susreta s direktorkom, koliko ja znam direktorka nita ne zna o tome, jer gospodin Reger nikad nije govorio o tome, a poto ste vi, gospodine Irzigler, uvek utali o tome, budui da je elja gospodina Regera da utite o tome da Reger ve vie od trideset godina, svakog drugog dana, osim ponedeljka, poseuje Muzej stare umetnosti. utanje je vaa glavna snaga, rekao sam Irzigleru, mislio sam dok sam posmatrao Regera, koji je posmatrao Tintoretovog oveka sa sedom bradom, a na koga je opet, sa svoje strane, gledao Irzigler. Reger je izuzetan ovek, a sa izuzetnim ljudima morate se ophoditi smotreno, rekao sam jue Irzigleru. Nezamislivo je da mi, naime Reger i ja, redovno, svaki drugi dan idemo u Muzej, rekao sam jue Irzigleru, a ja sam ba danas ipak, jer je Reger ba tako eleo, opet doao, a zbog ega je Reger danas ovde ne znam, mislio sam, valjda u ubrzo znati. Irzigler je takoe bio posve zauen kad me je danas video, poto sam mu koliko jue rekao da je iskljueno da dva dana zaredom dodem u Muzej stare umetnosti, ba kao to je to dosad bilo iskljueno i za Regera. A sad smo obojica, Reger i ja, ponovo danas u Muzeju stare umetnosti gde smo i jue bili. To mora da je uznemirilo Irziglera, mislio sam, mislim. Moe biti da jedared dode do zabune, pa ponovo da se sutradan ode u Muzej stare umetnosti, mislio

sam, ali ipak, razmiljao sam, otkud da se nij ejedino Reger zbunio ili da se nisam jedino ja zbunio u toj stvari, nego se obojici, Regeru i meni, dogodilo da se prevarimo u tome. Reger mi je jue izriito rekao, doite sutra ovamo, jo ujem Regera kako mi to govori. Ali, prirodno, Irzigler to nije uo i o tome nita nije znao i prirodno je da je zauen da smo Reger i ja danas ponovo u Muzeju. Da mi Reger nije jue rekao, dodite sutra ovamo, ja ne bih danas doao u Muzej stare umetnosti, moda tek idue nedelje, jer nasuprot Regeru, koji stvarno ide svakog drugog dana u Muzej stare umetnosti, i to ve decenijama, ja ne idem ba svakog drugog dana u Muzej stare umetnosti, nego samo kad mi se prohte ili mi prija. A hou li da sretnem Regera, nije apsolutno nuno da idem u Muzej stare umetnosti, potrebno je samo da odem do hotela Ambasador u koji on odlazi uvek poto izie iz Muzeja stare umetnosti. U Ambasadoru, ako hou, mogu da sretnem Regera svakog dana. U Ambasadoru on ima svoje mesto pored prozora, i to za stolom pored takozvanog jevrejskog stola, koji se nalazi ispred maarskog stola, koji stoji iza arapskog stola, kad od Regerovog stola gledamo put vrata predvorja. Radije idem, naravno, u Ambasador nego u Muzej stare umetnosti, ali kad ne mogu da doekam da Reger stigne u Ambasador, ve oko jedanaest asova odlazim u Muzej stare umetnosti da bih ga sreo, svog duhovnog oca. Reger provodi prepodne u Muzeju stare umetnosti, popodne u Ambasadoru, oko pola jedanaest odlazi u Muzej stare umetnosti, oko pola tri u Ambasador. Do podne mu odgovara temperatura od osamnaest stepeni u Muzeju stare umetnosti, popodne se osea bolje u toplom Ambasadoru u kojem je uvek temperatura dvadeset i tri stepena. Popodne se ne predajem razmiljanju tako rado i tako intenzivno, kae Reger, pa onda sebi mogu da dozvolim Ambasador.

Muzej stare umetnosti je njegova mdionica za duhovnu proizvodnju, tako on kae, Ambasador je u neku ruku moja maina za obradu misli. U Muzeju stare umetnosti se oseam izloen, u Ambasadoru zatien, tako kae. Ta suprotnost, Muzej stare umetnosti - Ambasador, potrebna je mome miljenju vie nego ita drugo, s jedne strane izloenost, s druge zatienost, atmosfera Muzeja stare umetnosti s jedne strane, i atmosfera Ambasadora s druge, izloenost s jedne, zatienost s druge strane, moj dragi Acbaheru; tajna mog miljenja, rekao je, poiva na tome da prepodne provodim u Muzeju stare umetnosti, a popodne u Ambasadoru. A ta je suprotstavljenije od Muzeja stare umetnosti, naime galerije slika u Muzeju stare umetnosti, i Ambasadora. Od Muzeja stare umetnosti nainio sam svoju duhovnu naviku, ba kao i od Ambasadora, rekao je. Kvalitet mojih kritika za Tajms, gde uostalom saradujem ve trideset i etiri godine, rekao je, poiva zapravo na tome da poseujem Muzej stare umetnosti i Ambasador, Muzej stare umetnosti svakog drugog prepodneva, Ambasador svakog popodneva. Samo me je ta navika spasla posle smrti moje ene. Dragi moj Acbaheru, bez te navike, i ja bih ve umro, rekao je jue Reger. Svakom oveku je potrebna neka takva navika da bi preiveo, rekao je. ak i ako je to najsumanutija navika, ona je potrebna. Regerov moral kao da se popravlja, njegov govorni stil je ponovo onaj otpre smrti njegove ene. Dodue, kae, on je sad prevaziao takozvanu mrtvu taku, ali e ipak celog ivota patiti to ga je ena ostavila samog. Neprestano ponavlja da je celog ivota iveo u zabludi da e on biti taj koji e napustiti enu, da e on umreti pre nje, jer je njena smrt dola tako iznenada da je on ak i par dana pre njene smrti bio vrsto ubeden da e ga ona nadiveti; ona je bila dobrog zdravlja, ja sam bio onaj ko je bolestan, uvek smo iveli s tom milju i u

toj veri, tako kae. Niko nije bio tako zdrav kao moja ena, ivelaje ivot u punom zdravlju, dok samja neprestano egzistirao u bolesti, da, egzistirao u bolesti na smrt, rekao je. Ona je bila zdrava, ona je bila budunost, a ja sam uvek bio bolestan, bio sam prolost, rekao je. Da bi se jedared moglo desiti da ivi bez svoje ene, da ostane zaista sam, nije mu nikad padalo na pamet, ta misao nije bila njegova, tako kae. I ak ako bi ona umrla pre mene, onda bih ja umro za njom, po mogustvu to bre, uvek je tako mislio. Sad on mora, s jedne strane, da se izbori sa zabludom da e ona umreti posle njega, kao i sa injenicom da se on nije ubio posle njene smrti i da je, dakle, nije sledio u smrt kako je nameravao. Poto sam uvek bio svestan da je ona sve za mene, nisam mogao, naravno, ni da sanjam da nastavim sa ivotom posle nje, dragi moj Acbaheru, rekao je. Zbog ove ljudske slabosti, doista nedostojne oveka, zbog ove malodunosti, nisam umro za njom, rekao je, nisam se ubio posle njene smrti, naprotiv, kako mi sad izgleda (tako je rekao jue!), postao sam jak, pokatkad mi, u poslednje vreme, dolazi kao da sam sad postao ak i jai. Sad, verovali mi ili ne, drim jo i vie do svog ivota nego ranije, zapravo sam s najveom gorljivou vezan za ivot, rekao je to jue. Neu da to prihvatim, ali ivim s jo veim intenzitetom nego pre njene smrti. Pravo govorei, bilo mi je potrebno vie od godine dana da bih uopte mogao tako neto da pomislim, ali sad to mislim bez ikakvog eniranja, rekao je. Ipak, ono to me izuzetno potresa jeste injenica da je tako prijemiva osoba kakva je bila moja ena, sa svim ogromnim znanjem koje sam joj preneo, preminula i, tako, sa sobom u smrt odnela to ogromno znanje; to je ono to je udovino, jo udovinije od te udovinosti kakva je injenica da je ona mrtva, rekao je. Unosimo i utiskujemo sve iz nas u takvu osobu, a ona nas naputa,

izmie nam u smrt, zauvek, tako je rekao. A uz to postoji i naglost, injenica da nismo predvideli smrt te osobe, ni za trenutak nisam predvideo smrt svoje ene, gledao sam na nju kao da e veno iveti, nikad ftisam pomiljao na njenu smrt, rekao je, kao da je doista ivela s mojim znanjem kao venost u venosti, tako je rekao. Zaista iznenadna smrt, rekao je. Takvu osobu smatramo za venost, i to je zabluda. Da sam bio svestan da e mi izmai u smrt, radio bih sasvim drukije, ali nisam znao da e mi izmai i isprednjaiti u smrti i radio sam potpuno nesuvislo, kao da je egzistirala veno u venosti, dok ona ak nije ni bila nainjena za venost, nego za konaan, zemaljski ivot, kao to smo svi. Samo kad volimo nekog takvom nesputanom ljubavlju, kako sam ja voleo svoju enu, verujemo da e on doista iveti veito i u venosti. Sedei na klupi u sali Bordone, on jo nikad nije ostavio eir na glavi, i to me je podjednako uznemirilo kao i injenica da mi je za danas zakazao sastanak u Muzeju, jer ta stvar stvarno je najneobinija, kako sam mislio, koju mogu da zamislim, ta stvar da je on na klupi u sali Bordone zadrao svoj eir na glavi jeste najneobinija, zanemarimo li niz drugih neobinih stvari u tom kontekstu.

Irzigler je bio uao u salu Bordone i, priavi Regeru, proaputao mu neto na uho, i odmah iziao iz sale Bordone. Ono to je Irzigler saoptio, medutim, barem naoko, nije nimalo delovalo na Regera; Reger je ostao da sedi na klupi jednako kao i pre Irziglerovog saoptenja. Ali, ja sam ipak bio zaokupljen tim ta je Irzigler mogao rei Regeru. Ubrzo me je, medutim, napustila misao o tome ta je Irzigler mogao rei Regeru i posmatrao sam Regera, istovremeno ga sluajui kako mi govori: ljudi

idu u Muzej stare umetnosti poto se tako radi, ni zbog ega, dolaze ak iz panije i Portugala u Be i idu u Muzej stare umetnosti da bi kod kue, u paniji i Portugalu, mogli rei da su bili u Muzeju stare umetnosti u Beu, to je ipak smeno, jer Muzej stare umetnosti nije Prado, a nije ni Muzej u Lisabo nu, od toga je Muzej stare umetnosti daleko. Muzej stare umetnosti nema ak ni jednog Goju i nema ak ni jednog El Greka. Video sam Regera i posmatrao ga i istovremeno sluao ono to mi je dan ranije govorio. Muzej stare umetnosti nema ak nijednog Goju, nema ak nijednog El Greka. Naravno, on moe da se odrekne El Greka, jer El Greko nije zaista veliki slikar, nije ni medu prvima, rekao je Reger, ali nemati nijednog Goju, za muzej kakav je Muzej stare umetnosti naprosto je ubitano. Nemati Goju, rekao je, to lii na Habsburge koji, kao to znate, nisu imali nikakvog razumevanja za umetnost, sluha za muziku, da, ali nikakvog razumevanja za umetnost. Betovena su sluali, ali Goju nisu videli. Nisu hteli da imaju Goju. Dopustili su Betovenu slobodu budale, jer je muzika za njih bila bezopasna, ali Goja, on, nije smeo da ue u Austriju. E, da, Habsburzi su, tano, imali sumnjivi katoliki ukus koji je u ovom Muzeju kod kue. Muzej stare umetnosti je upravo sumnjivi umetniki ukus Habsburga, estetski ukus, odvratan. O emu sve ne govorimo s ljudima koji ba nieg nemaju zajednikog s nama, rekao je, zato to su nam potrebni sluaoci. Potrebni su nam sluaoci i glasnogovornik, rekao je. Celog ivota elimo idealnog glasnogovornika i ne nalazimo ga, jer idealni glasnogovornik ne postoji. Imamo jednog Irziglera, rekao je, a ipak sve vreme tragamo za nekim Irziglerom, idealnim Irziglerom. Svog glasnogovornika stvaramo od jednog jednostavnog oveka, i kad smo svog glasnogovornika nainili od tog jednostavnog oveka, traimo drugog glasnogovornika, nekog drugog

koji nam odgovara kao glasnogovornik, rekao je. Posle smrti svoje ene imam barem Irziglera, rekao je. Irzigler je, kao i svi ljudi iz Burgenlanda, bio ipak samo glupak iz Burgenlanda pre nego to je naleteo na mene, rekao je Reger. Potreban nam je glupak kao glasnogovornik. Glupak iz Burgenlanda je glasnogovornik koji savreno odgovara, rekao je Reger. Shvatite me dobro, ja cenim Irziglera, potreban mi je kao kora hleba, decenijama mi je bio potreban, ali samo glupak kao Irzigler je potreban kao glasnogovornik, rekao je Reger jue. Naravno, koristimo takvog glupaka kao oveka, rekao je, ali s druge strane upravo time to ga koristimo, takvog glupakapretvaramo u oveka, inei od njega naeg glasnogovornika i utiskujui svoje misli u njega, s poetka prilino bezobzirno, priznajem, pretvaramo jednog burgenlandskog glupaka, kakav je Irzigler bio, u ljudsko bie iz Burgenlanda. Da, Irzigler, pre nego to je naleteo na mene, nije imao, recimo, pojma o muzici, ni o kakvoj muzici, u stvari ni o emu, ak ni o svojoj gluposti. A sad, Irzigler je otiao dalje od svih tih brbljivih istoriara umetnosti koji ovde iz dana u dan dolaze i probijaju ljudima ui sa svojim istorijskoumetnikim gluparijama. Irzigler je odmakao ispred tih istorijskoumetnikih svinja govorljivica koje svakodnevno, svojim brbljarijama, unitavaju gomile uenika koje ganjaju pred sobom. Istoriari umetnosti su zapravo unitivai umetnosti, rekao je Reger. Istoriari umetnosti dotle brbljaju o umetnosti dok je ne ubiju svojim brbljanjem. Istoriari umetnosti izbrbljavaju umetnost do smrti. Boe moj, mislio sam esto, sedei ovde na klupi, dok su istoriari umetnosti pred sobom ganjali svoja bespomona stada, kako je to teta za sve te ljude koji su odbijeni od umetnosti ba od strane tih istoriara umetnosti, nepovratno odbijeni od umetnosti, rekao je Reger. Posao istoriara umetnosti je najzloinakiji

posao koji postoji, i brbljivi istoriar umetnosti, uostalom postoje samo brbljivi istoriari umetnosti, morao bi udarcima bia da bude isteran iz sveta umetnosti, rekao je Reger, izgnani iz sveta umetnosti, eto ta bi trebalo da budu istoriari umetnosti, jer istoriari umetnosti su zapravo unitivai umetnosti, a mi ne bismo smeli sebi da dopustimo da istoriari umetnosti, unitivai umetnosti, unite umetnost. Kad sluamo nekog istoriara umetnosti pripada nam muka, rekao je on, sluajui nekog istoriara umetnosti vidimo kako umetnost biva unitena pod brbljanjem istoriara umetnosti, umetnost malaksava i biva unitena. Hiljade, da, desetine hiljada istoriara umetnosti svojim brbljanjem unitavaju umetnost, rekao je. Istoriari umetnosti su prave ubice umetnosti, i sluamo li nekog istoriara umetnosti, sauestvujemo u unitavanju umetnosti, tamo gde se pomalja istoriar umetnosti, umetnost biva unitena, eto istine. Jedva da sam ita u ivotu mrzeo dubljom mrnjom nego to mrzim istoriare umetnosti, rekao je Reger. Sluati Irziglera dok nekom neznalici objanjava neku sliku isto je zadovoljstvo, rekao je Reger, jer on, kad treba da objasni neko umetniko delo, nikad nije brbljiv, nije brbljivac nego skromni izveta koji umetniko delo ostavlja otvoreno onom ko ga posmatra, ne zatvara mu ga svojim brbljanjem. Ja sam ga, Irziglera, proteklih decenija uio kako objanjavati umetnika dela kao predmete posmatranja. Ali, razume se, sve to kae Irzigler potie od mene, rekao je potom Reger, nita od toga nije, naravno, njegovo sopstveno nego ono najbolje to ja imam u glavi, pa ak i ako je to naueno, ipak je od sluaja do sluaja korisno. Za muzikologa poput mene, takozvana likovna umetnost je od najvee koristi, rekao je Reger, to se usredsredujem na muzikologiju i, u stvari, to vie uranjam u muzikologiju, utoliko sam vie obuzet takozvanom likovnom umetnou;

mislim da je tako i obrnuto, da je za nekog slikara, recimo, od najvee prednosti ako se posveuje muzici, naime da se onaj koji je odluio da celog ivota slika, celog ivota predaje muzikim studijama. Likovna umetnost na udesan nain dopunjava muziku umetnost, a jedna je uvek poeljna za drugu, rekao je. Ne bih svoje muzikoloke studije mogao ak ni da zamislim bez rasprave s takozvanom likovnom umetnou, posebno sa slikarstvom, rekao je. Ako svoj muziki posao odraujem tako dobro, to je zato to se istovremeno, ne s manjim entuzijazmom i ne s manjim intenzitetom, bavim slikarstvom. Ne dolazim uzalud ve vie od trideset godina u Muzej stare umetnosti. Drugi odlaze prepodne u gostionicu i ispijaju tri-etiri ae piva, a ja sedim ovde i posmatram Tintoreta. Ludilo moda, morate da pomislite, ali ja ne mogu drukije. Nekom je decenijama najomiljenija navika da popije svoje trietiri prepodnevne ae piva u krmi, ja idem u Muzej stare umetnosti. Neko se oko jedanaest sati prepodne pere u kupatilu da bi mogao da savlada predstojei dan s njegovim preponama, ja idem u Muzej stare umetnosti. Ako pri tome imamo jo i jednog Irziglera, dobro smo uslueni, rekao je Reger. U stvari, jo od svog detinjstva nita nisam toliko mrzeo kao muzeje, rekao je, po prirodi sam mrzitelj muzeja, ali verovatno upravo zbog toga ve vie od trideset godina dolazim ovamo, poklanjam sebi taj nesumnjivo duhom uslovljeni apsurd. Kao to znate, nije Bordone razlog zato dolazim u salu Bordone, nije ak ni zbog Tintoreta, premda ipak smatram da je ovek sa sedom bradom jedna od najvelianstvenijih slika ikad naslikanih, dolazim zbog ove klupe u sali Bordone i zbog idealnog uticaja svetlosti na snagu mojih uvstava, zapravo zbog idealnih temperaturnih uslova ba u sali Bordone, i zbog Irziglera, koji je jedino u sali Bordone idealni Irzigler. I u stvari nikad se

nisam ni zadravao u blizini, recimo, Velaskeza. Da i ne govorim o Rigou i Larilijeu koje izbegavam kao kugu. Ovde, u sali Bordone, imam najbolje mogunosti za meditaciju, i kad imam sreu da ovde, na ovoj klupi, proitam neto, recimo mog dragog Montenja, ili mog Paskala, meni moda jo draeg, ili mog jo znatnog draeg Voltera, kao to vidite, svi moji omiljeni pisci su Francuzi, niti jedan jedini Nemac, mogu da to uinim ovde na najprijatniji i najkorisniji nain. Sala Bordone je podjednako moja mislionica i moja itaonica. Ako bih sluajno poeleo gutljaj vode, Irzigler e mi je doneti u ai, nije potrebno ak ni da ustanem. Ponekad se ljudi ude kad vide da ovde, sedei na ovoj klupi, itam svog Voltera i pritom ispijam au iste vode, zaprepaeni su, odmahuju glavom, pa odlaze, sa izgledom koji govori da me smatraju za luaka kome je drava posebno dodelila slobodu budale. Kod kue ve godinama ne itam vie nikakvu knjigu, ovde u sali Bordone itao sam ve stotine knjiga, ali to ne znai da sam sve te knjige proitao u sali Bordone, nikad u svom ivotu nisam proitao ni jednu jedinu knjigu, moj se postupak itanja sastoji u visoko obdarenom prelistavanju, dakle onako kako to ini neko ko voli vie da lista nego da ita, naime ko lista desetine, ponekad i stotine stranice pre nego to e proitati tek jednu od njih; ali, kad taj ovek ita neku stranicu, ita je tako temeljno kao niko i s najveom italakom strau koja se da zamisliti. Vie sam prelistava nego italac, morate znati, i volim prelistavanje podjednako koliko itanje, u svom ivotu sam milion puta vie prelistavao nego itao, ali prelistavajui, imao sam barem isto onoliko zadovoljstva i istinskog duhovnog uivanja koliko i prilikom itanja. Bolje je, ipak, da od knjige od etiri stotine stranica proitamo samo, sve u svemu, tri stranice hiljadu puta temeljnije nego normalan italac koji iitava sve stranice,

ali nijednu temeljno, rekao je. Bolje je s najveim intenzitetom proitati dvanaest redaka u nekoj knjizi i tako u potpunosti prodreti u njih, kao to bismo mogli rei, nego da itamo celu knjigu kao normalan italac, koji naposletku od itane knjige upoznaje tek onoliko koliko neki putnik u avionu od predela koji nadlee. Ne primeuje ak ni obrise. Tako danas itaju ljudi, sve u letu, itaju sve i nita ne upoznaju. Ja ulazim u knjigu i potpuno se u njoj nastanjujem, morate zamisliti, sa svim to jesam, na jednoj ili dve stranice nekog filozofskog rada, kao da sam stupio u neki predeo, uao u prirodu, neku dravnu ustanovu, neki detalj na Zemlji, ako hoete, i ne tek s pola snage i bez punog srca prodro u tu pojedinost na planeti Zemlji da bih je istraio i, zatim, posve istraenu, onoliko koliko je to god meni moguno, zakljuivao o celini. Ko je sve itao, nita nije shvatio, rekao je. Nije neophodno proitati celog Getea, celog Kanta, nije neophodno proitati ni celog openhauera, nekoliko stranica iz Vertera, nekoliko stranica iz Izbora po srodstvu i naposletku znamo vie o obe knjige nego da smo ih itali od poetka do kraja, , to bi nas u svakom sluaju liilo najistijeg zadovoljstva. Ali, da bismo sebe tako drastino ograniili, potrebno nam je prilino duhovne odvanosti i snage, koje se tek retko kad mogu prikupiti i kojima mi sami retko kad raspolaemo; ovek koji ita je poput mesodera koji prodire na najodvratniji nain i, kao mesoder, kvari stomak i ukupno zdravlje, glavu i celu duhovnu egzistenciju. ak i neku filozofsku raspravu bolje razumemo ako je ne gutamo celu u jednom zalogaju, nego od nje trpnemo tek detalj putem kojeg onda, ako nas srea poslui, dospevamo do celine. Uostalom, upravo nam fragmenti priuuju najvee zadovoljstvo, ba kao to nam i ivot priuuje najvee zadovoljstvo kad ga posmatramo kao fragment, dok nam celina izgleda

kao okrutna i, u osnovi, jeste okonana savrenost. Tek ako imamo sree, neku celinu, okonanost, da, i savrenost, da pretvorimo u fragment, i onda tako itamo, izvlaimo odatle veliko, a zavisno od okolnosti, najvee uivanje. Odavno je ve kako nam je nae doba, uzeto kao celina, postalo nepodnoljivo. Celina i savrenost su nam nepodnoljive, rekao je. Pa i sve ove slike ovde, u Muzeju stare umetnosti, u osnovi su mi nepodnoljive, i da budem poten, grozne su. Da bih mogao da ih podnesem, na svakoj od njih pojedinano tragam za onim to se naziva oteavajua greka, i taj postupak mi je do sada uvek polazio za rukom, naime da svako od ovih navodno savrenih dela prometnem u fragment, rekao je on. Ne samo to nam savrenost neprekidno preti da nas uniti, ona unitava i sve ono to ovde visi na zidovima sa oznakom remek-delo, rekao je. Ja polazim od toga da savrenost, celina, ni ne postoji, i svaki put kad neko od tih navodno savrenih umetnikih dela, okaenih ovde na zidu, prometnem u fragment, izmeu trenutka kad sam krenuo u potragu za oteavajuom grekom na tom umetnikom delu, za presudnom takom neuspeha umetnika koji je stvorio to delo, i trenutka kad sam je naao, uinio sam korak napred. Zasad sam na svakoj od ovih slika, takozvanih remek-dela, naao oteavajuu greku, naao i razotkrio trenutak neuspeha njenog tvorca. Vie od trideset godina se ovaj neasni raun, kako biste mogli pomisliti, pokazivao kao taan. Nijedno od ovih remek-dela, uvenih u svetu, zapravo nije celina niti je savreno.

To me umiruje, rekao je. To me, tavie, usreuje. Tek kad prihvatimo, svaki put, da celina i savrenost ne postoje, data nam je mogunost da nastavimo da ivimo. Ne podnosimo celinu i savrenost. Moramo da

putujemo u Rim i utvrdimo da je crkva Svetog Petra graevina bez ukusa, Berninijev oltar arhitektonska glupost, rekao je. Moramo, da bismo to podneli, da vidimo papu licem u lice i lino ustanovimo da je on, sve u svemu, oajno groteskni lik koliko i svi ostali. Moramo da sluamo Baha i sluamo kako promauje, da sluamo Betovena i sluamo kako promauje, ak i Mocarta da sluamo i sluamo kako promauje. Tako moramo da postupamo i s takozvanim velikim filozofima, pa ak i ako su u pitanju nai omiljeni umetnici na podruju duha, rekao je. Ne volimo Paskala zato to je on tako savren, nego zato to je, u osnovi, tako bespomoan, ba kao to volimo Montenja zbog njegovog traganja tokom celog ivota za bespomonou, nikad naenom, Voltera zbog njegove bespomonosti. Volimo, uostalom, filozofiju i sve nauke o duhu zajedno zato to su apsolutno bespomone. Volimo, u stvari, samo knjige koje su necelovite, haotine, bespomone. Tako je sa svim i svakim, rekao je Reger, i za nekog oveka se posebno vezujemo samo zato to je bespomoan, nimalo celovit, zato to je haotian i nesavren. Da, kaem, El Greko, lepo, ali dobri momak nije umeo da naslika nikakvu ruku!, i kaem Veroneze, lepo, ali dobri momak nije umeo da naslika nikakvo prirodno lice. I ono to sam vam danas govorio o fugi, rekao mi je jue, ni jedan jedini od svih kompozitora, ma bili i najvei, nije komponovao savrenu fugu, ak ni Bah, koji je, meutim, bio suta vedrina i bez premca kompozitorski jasan. Nema savrene slike i nema savrene knjige i nema savrenog muzikog komada, rekao je Reger, eto istine, i ta istina omoguava da neka glava, kakva je moja, koja tokom celog svog ivota nije drugo nego glava oajnika, nastavi da ivi. Glava mora biti tragalaka glava, glava koja traga za grekama, za oveijim grekama, mora biti glava koja traga za promaajima. Ljudska glava je

samo onda doista ljudska glava kad traga za oveijim grekama. Ljudska glava nije ljudska glava ako se ne uputa u traganje za oveijim grekama, rekao je Reger. Dobro nainjena glava je glava koja traga za oveijim grekama, a izvanredna glava jeste glava koja te oveije greke nalazi, dok je genijalna glava ona glava koja, poto ih je nala, ukazuje na te naene greke i, sa svim sredstvima koja su joj na raspolaganju, pokazuje te greke. I u tom smislu se potvruje, rekao je Reger, izreka koja se, meutim, uvek iznosi onako bezglavo, ko trai, taj nalazi. Onaj ko u ovom Muzeju, meu stotinama takozvanih remek-dela, trai greke, taj ih i nalazi, rekao je Reger. Nijedno delo u ovom Muzeju nije bez nedostatka, kaem. Moete se tome smejati, rekao je, moe vas to uasnuti, ali mene usreuje. To je, uostalom, dobar razlog za to to ve vie od trideset godina dolazim u Muzej stare umetnosti, a ne preko puta, u Prirodnjaki muzej. Jo je sedeo na klupi, sa svojim crnim eirom na glavi, istinski nepomian i bilo je jasno da ve odavno ne posmatra oveka sa sedom bradom, nego neto sasvim drugo, iza oveka sa sedom bradom, ne Tintoreta, nego neto daleko, izvan Muzeja, dok sam ja, sa svoje strane, dodue gledajui Regera i oveka sa sedom bradom, video iza tog prizora opet Regera koji mi je jue objanjavao fuge. esto sam ga ve sluao kako objanjava fuge, pa jue nisam ni osetio neku elju da ga sluam pomno, pratio sam, naravno, ono to je govorio, i bilo je to veoma zanimljivo, recimo ono to je imao da kae o umanovim pokuajima s fugama, ali moje misli bile su ipak drugde. Video sam Regera kako sedi na klupi i iza njega oveka sa sedom bradom, i video sam Regera koji mi je, opet jednom, s jo znatno vie ljubavi nego dotad, pokuavao da objasni umetnost fuge, i sluao sam ono to je kazivao Reger, a ipak sam gledao u svoje

detinjstvo i sluao glasove iz svog detinjstva, glasove mojih sestara i moje brae, glas moje majke, glasove dede i babe na selu. Bio sam kao dete srean na selu, ali sam ipak uvek sreniji bio u gradu nego na selu. Ba kao to sam uvek bio sreniji u umetnosti nego u prirodi, dok me je priroda celog ivota onespokojavala, u umetnosti sam se uvek oseao zatien. U detinjstvu sam ve, imajui sreu da ga veim delom provedem pod okriljem dede i babe po majci, i s kojima sam, sve u svemu uzevi, stvarno bio srean, i oseao se uvek u sigurnosti kod njih, bio zatien u takozvanom svetu umetnosti, ne u prirodi, koju sam dodue uvek gledao sa uenjem, ali koja me je takoe uvek plaila, to se do danas nije promenilo, ni jednog jedinog trenutka nisam se oseao u prirodi kod kue, nego uvek u svetu umetnosti, a najzatieniji u svetu muzike. Dokle god mi see pamenje, nita vie nisam voleo na svetu od muzike, mislio sam, gledajui kroz Regera, nekud napolje, kroz zidove Muzeja, u svoje detinjstvo. Uvek volim ove poglede u davno minulo detinjstvo, predajem im se potpuno i iskoriavam ih koliko god mogu, mogao bih da ih nikad ne prekinem, kaem sebi uvek. Kakvo je Reger imao detinjstvo, pitao sam se, ne znam o tome mnogo, kad je re o detinjstvu Reger nije govorljiv. A Irzigler? On o tome ne govori rado i ne prija mu da ga se sea. Oko podneva se uvek vie ljudi u grupama sliva u Muzej, u poslednje vreme izuzetno mnogo iz istonoevropskih zemalja, nekoliko dana zaredom viao sam grupe iz Gruzije, koje su kroz galeriju ganjali ruskojezini vodii, ganjali je pravi izraz, jer te grupe nisu ile kroz Muzej, nego su protravale, gonjene, u osnovi potpuno nezainteresovane, posve iscrpljene svim utiscima kojima su neizbeno bile optereene tokom svog putovanja do Bea. Prole nedelje sam opazio nekog oveka iz Tbilisija, izdvojio se iz jedne od grupa s Kavkaza i

eleo sam da proe kroz Muzej, slikar, kako e se ispostaviti, koji me je pitao za Gejnsboroua; susretljivo sam mu opisao gde moe da nae Gejnsboroua. Njegova grupa je, konano, ve bila izila iz Muzeja, kad mi je on opet priao da se raspita za hotel Vandl gde je njegova grupa bila smetena. Pola sata je proveo pred Okolinom Safolka, a da ni za tren nije pomislio na svoju grupu, prvi put je bio u Srednjoj Evropi i prvi put je video originale Gejnsboroua. Taj Gejnsborou je vrhunac njegovog putovanja, rekao je, izraavajui se prilino dobro na nemakom jeziku, pre nego to se okrenuo i iziao iz Muzeja. Hteo sam da mu pomognem da nae hotel Vandl, ali on je odbio. Mlad slikar, tridesetogodinjak, putuje s grupom iz Tbilisija u Be i gleda Okolinu Safolka i kae da je gledanje Gejnsborouove Okoline Safolka vrhunac njegovog putovanja. Stvar me je naterala da se zamislim celog popodneva zatim, sve do veeri. Kako taj ovek slika u Tbilisiju, pitao sam se sve vreme, pa sam naposletku ostavio tu misao kao besmislenu. U poslednje vreme Muzej stare umetnosti poseuje vie Italijana nego Francuza, vie Engleza nego Amerikanaca. Italijani, sa svojim uroenim razumevanjem umetnosti, nastupaju kao da su jo od roenja meu upuenima. Francuzi vrljaju Muzejom sa izvesnom dosadom, Englezi se prave kao da znaju i poznaju sve. Rusi su puni divljenja. Poljaci posmatraju sve svisoka. Nemci u Muzeju stare umetnosti sve vreme, dok prolaze salama, gledaju u katalog i jedva na originale okaene na zidovima, slede katalog i, dok se kreu Muzejom, sve vema zaranjaju u katalog, i sve tako dok ne dospeju do poslednje stranice kataloga i nadu se opet napolju, izvan Muzeja. Austrijanci, naroito Belije, samo ih malo ide u Muzej stare umetnosti, zanemarimo li hiljade uenika koji svaku godinu zavravaju obaveznom posetom Muzeju stare umetnosti. Uenike kroz Muzej vode

njihovi nastavnici ili njihove nastavnice, to na uenike deluje opustoujue, jer prilikom tih poseta Muzeju stare umetnosti svojom kolskom ogranienou nastavnici gase svaku senzibilnost tih uenika za slikarstvo i slikare. Glupi, kakvi su poglavito, ubijaju u uenicima, koji su im povereni, svako oseanje, ne samo za slikarsku umetnost, i poseta Muzeju, koju oni izvode, zahvaljujui brbljivoj gluposti koja ih odlikuje, za njihove takorei nevine rtve veinom biva poslednja poseta Muzeju za svakog pojedinog uenika. Kad jednom ti uenici uu u Muzej stare umetnosti sa svojim nastavnicima, onda vie nikad nee ponovo ui. Prva poseta svakog od ovih mladih ljudi istovremeno je i njegova poslednja. Prilikom tih poseta, nastavnici kod poverenih im uenika zauvek unitavaju zanimanje za umetnost, i to je injenica. Nastavnici upropaavaju uenike, i to je istina, stoletna injenica, a posebno austrijski nastavnici upropauju kod uenika, od samog poetka, svaki umetniki ukus; svi mladi su, jasno, najpre otvoreni prema svemu, pa tako i prema umetnosti, ali nastavnici ih temeljno iste od umetnosti; i danas se jo tupoumne glave austrijskih nastavnika, kojih je u preobilju, bezobirno okomljuju na udnju njihovih uenika za umetnou i uopte za svim to je umetniko, kojim su mladi, od poetka, najprirodnije opinjeni i poneseni. Ali, nastavnici su malograani od glave do pete, i instinktivno se okomljuju na opinjenost i ponesenost umetnou kod svojih uenika, pri emu umetnost i uopte sve to je umetniko svode na sopstveni deprimirajui i glupi diletantizam, i u kolama umetnost i umetniko uopte sputaju na svoj gnusni frulaki i podjednako gnusni koliko i nedotupavni horski napev, to uenike neizbeno odbija. Tako nastavnici, ve od poetka, prepreuju uenicima prilaz umetnosti. Nastavnici ne znaju ta je umetnost, pa ne mogu o njoj ni da govore

uenicima i da ih dovedu do nje, i ne vode ih ka umetnosti nego ih otiskuju od umetnosti putem svoje odurne, sentimentalno pevljive i instrumentalne primenjene umetnosti, to njihove uenike obavezno odbija. Ne postoji nikakav jeftin umetniki ukus, nego je to ukus nastavnika. Nastavnici ve u osnovnoj koli upropaavaju umetniki ukus kod uenika, od poetka svojim uenicima ogaduju umetnost umesto da im priblie umetnost i, posebno, muziku, i uine je ivotnom radou. Ali, nastavnici nisu samo ometala i unitavala u podruju umetnosti, nastavnici su, sve u svemu, oduvek bili ometala ivljenja i egzistiranja, umesto da mlade naue ivljenju, da im odgonetaju ivljenje, da uine da ivot u svom neiscrpnom bogatstvu postane njihova priroda, oni im ga usmruju, preduzimaju sve da bi ga ubili u njima. Veina naih nastavnika su bedne kreature iji se ivotni zadatak, izgleda, sastoji u tome da mladima onemogue pristup ivotu i konano ga i definitivno preobraze u grozno klonue. U nastavniki poziv uguravaju se, u stvari, samo sentimentalni i perverzni maloumnici iz nieg srednjeg sloja. Nastavnici su pomoni fiziki radnici drave i poto je, kao u ovoj dananjoj austrijskoj dravi, re o dravi moralno i duhovno totalno truloj, koja pouava samo grubosti i pokvarenosti, prirodno je da su i nastavnici duhovno i moralno satruli i grubi i pokvareni i haotini. Ova katolika drava je bez ikakvog razumevanja za umetnost i tako ni nastavnici u toj dravi nemaju nikakvo, niti bi mogli da ga imaju, i to je deprimirajue. Ti nastavnici pouavaju ono to je ova katolika drava i to im je naloila da pouavaju: uskogrudost i brutalnost, vulgarnost i niskost, opakost i haos. Od tih nastavnika uenici nemaju da oekuju nita osim dvolinjatva katolike drave i katolike dravne moi, mislio sam dok sam posmatrao Regera i, istovremeno,

kroz Tintoretovog oveka sa sedom bradom gledao u svoje detinjstvo. I ja sam lino imao takve uasne, bezoseajne nastavnike, najpre seoske uitelje, zatim gradske profesore, i sve tako jedni i drugi naizmenino ruinirali su me sve do sredine mog ivota, svi ti nastavnici upropastili su mi desetine godina, kaem sebi. A meni i mom narataju nisu dali nita osim grozota drave i sveta kojeg je ta drava upropastila i razorila. Nisu mi dali nita osim ogavnosti drave i sveta obeleenog tom dravom. Meni i dananjoj mladei nisu dali nita osim svog nerazumlja, svoje nesposobnosti, svoje gluposti, svoje neduhovnosti. Ni meni moji nastavnici nisu dali nita osim svoje nesposobnosti, kaem sebi. Niemu me nisu nauili osim haosu. I za niz decenija su u meni unitili, s najveom bezobzirnou, sve to je u meni izvorno postojalo za razvie, sa svim mogunostima moga razuma, u svetu koji je bio moj. I ja sam imao takve nastavnike, okrutne, uskogrude, zabludele, ije je vienje ljudi i ljudskog sveta prljavo, da prljavije ne moe biti, najprljavije vienje kakvo nalae drava, naime da priroda kod novih mladih ljudi mora, u svakom sluaju, biti potisnuta i konano usmrena u interesu drave. I ja sam imao te nastavnike s njihovom perverznom frulakom igrom i njihovim perverznim pocupkivanjem uz gitaru, koji su me prinudili da napamet uim neku glupu ilerovu pesmu od esnaest strofa, to sam ja uvek doivljavao kao najstraniju kaznu. I ja sam imao takve nastavnike s njihovim prezirom prema ljudima, koji su kriom promaknuli u metodu ophoenja prema svojim nemonim uenicima, nastavnike, sentimentalnopatetine fizikalce drave, s njihovim uzdignutim kaiprstom. I ja sam imao te slaboumne dravne posrednike koji su me po vie puta nedeljno udarali po prstima leskovim tapom i izvlaili mi ui tako da nikad nisam odbolovao svoje skriveno grcanje. Danas nastavnici

vie ne vuku za ui niti tuku leskovim tapom po prstima, ali njihov izopaeni duh je jo isti, i ne vidim nita drugo kad gledam nastavnike sa uenicima ovde u Muzeju dok prolaze pored takozvanih starih majstora, isti su, kaem sebi, kakve sam i ja imao, isti su sa onima koji su me razorili za ivot i koji su me unitili za ivot. Tako mora biti, tako je kako je, govore nastavnici i ne trpe ni najmanje protivreenje, jer ova katolika drava ne trpi ne najmanje protivreenje, i oni ne doputaju nita svojim uenicima, ba nita to bi bilo sopstveno, samo od uenika. Uenici su kljukani dravnim smeem, niim drugim, onako kako su guske kljukane kukuruzom, i te glave su kljukane dravnim smeem sve dok ne budu uguene.

Drava misli deca su deca drave, i radi u skladu s tim i ve stoleima izvodi svoje pustoenje. Drava zaista raa decu, rada samo decu drave, takva je istina. Ne postoji nijedno slobodno dete, postoji samo dete drave, s kojim drava moe da radi ta god hoe, drava donosi dete na svet, majke su samo nagovorene da veruju da one donose decu na svet, a dravni stomak je onaj odakle dolaze deca, takva je istina. U stotinama hiljada svake godine iz stomaka drave izlaze deca drave, takva je istina. Deca drave dolaze iz stomaka drave na svet i idu u dravne kole gde ih dravni nastavnici poduavaju. Drava raa svoju decu u dravi, takva je istina, drava raa svoju decu drave u dravi i

vie ih ne puta. Vidimo kuda god pogledamo samo decu drave, uenike drave, radnike drave, inovnike drave, starce drave, mrtvace drave, takva je istina. Drava proizvodi i omoguava samo dravne stvorove, takva je istina. Nema vie prirodnog oveka, postoji jo samo dravni ovek, a tamo gde jo ima prirodnog oveka, on je proganjan i istrebljivan do smrti i/ili pretvoren u dravnog oveka. Moje detinjstvo bilo je lepo detinjstvo istovremeno koliko i okrutno i svirepo detinjstvo, kaem sebi, i tada sam kod dede i babe mogao da budem prirodan ovek, dok sam u koli mora da budem dravni, kod kue, kod dede i babe, bio sam prirodni, u koli sam bio dravni, pola dana sam bio prirodni, pola dana sam bio dravni, pola dana, to jest popodne, bio sam prirodni, pola dana, to jest prepodne, bio sam dravni, dakle nesreni ovek. Popodne sam bio najsreniji, ali prepodne bio sam najnesreniji ovek koji se da zamisliti. Tokom mnogih godina, popodne sam bio najsrenije, prepodne sam bio najnesrenije bie, kaem sebi. Kod dede i babe, kod kue, bio sam prirodno sreno, a dole u koli, u gradiu, bio sam neprirodno nesreno bie. Kad sam silazio u gradi, silazio sam u nesreu (drave!), kad sam se penjao uz brdo, do dedine i babine kue, uspinjao sam se u sreu. Kad sam se penjao do dede i babe, na brdo, uspinjao sam se u prirodu i sreu, kad sam silazio u gradi, u kolu, silazio sam u neprirodu i nesreu. Izjutra sam iao direktno u nesreu, a u podne ili rano popodne sam se vraao u sreu. kola je kola drave, u kojoj mlade ljude pretvaraju u stvorenja drave i, dakle, ni u ta drugo nego u fizikalce drave. Kad sam iao u kolu, iao sam u dravu i, poto drava unitava ljude, iao sam u ustanovu za unitavanje ljudi. Mnoge godine ja sam iz sree (kod dede i babe!) iao u nesreu (drave!), i natrag, iz prirode u neprirodu, i natrag, tokom celog svog detinjstva

nisam bio nita drugo nego to tamo-amo. Rastao sam u takvom tamoamo detinjstvu. Ali, u toj avolskoj igri, nije dobila priroda nego nepriroda, kola i drava, ne kua dede i babe. Drava me je silom uvukla u sebe, uostalom kao i druge, i pretvorila u poslunika drave i od mene uinila oveka drave, pokornog i registrovanog i dresiranog i diplomiranog i pervertiranog i deprimiranog, kao i sve ostale. Kad gledamo ljude, vidimo samo ljude drave, sluge drave, kako je apsolutno tano reeno, ne vidimo nijednog prirodnog oveka, nego potpuno neprirodno stvorene ljude drave kao sluge drave, koji celog svog ivota slue dravu i, tako, celog svog ivota slue neprirodu. Kad gledamo ljude, vidimo samo ljude drave kao neprirodna bia koja su strovaljena u glupost drave. Kad gledamo ljude, vidimo samo ljude isporuene dravi, koji slue dravu, koji su postali rtve drave. Ljude koje vidimo, jesu rtve drave i oveanstvo koje vidimo nije nita drugo nego krma drave kojom se hrani sve prodrljivija drava. oveanstvo je jo samo podravljeno oveanstvo i stoleima ve, dakle otkad drava postoji, izgubilo je svoj identitet, kaem sebi. Danas oveanstvo jeste iskljuivo, ni vie ni manje, neoveanstvo, koje je drava, kaem sebi. Danas je ovek jo samo ovek drave i, tako, on je danas jo samo uniteni ovek i ovek drave kao jedino ljudski moguan ovek, kaem sebi. Prirodan ovek nije ak vie ni moguan, mislim. Kad vidimo milione ljudi drave natrpane u velegradovima, doe nam muka, jer kad vidimo i dravu, doe nam muka. Svakog dana kad se probudimo, od te nae drave pripadne nam muka, i kad iziemo na ulicu, spopadne nas muka od ljudi drave koji naseljavaju ovu dravu. oveanstvo je gigantska drava od koje nas, jesmo li iskreni, kad se probudimo, svaki put spopadne muka. Kao i ostali ljudi, ivim u dravi od koje mi je muka

kad se probudim. Nastavnici koje imamo, pouavaju ljude drave, ue ih svim grozotama i okrutnostima drave, svim obmanama drave, jedino ne da drava jeste sve te grozote i okrutnosti i obmane. Stoleima ve nastavnici hvataju svoje uenike u kleta drave i raspinju na muke godinama i decenijama, i eree ih. Evo tih nastavnika koji, po nalogu drave, sa svojim uenicima prolaze Muzejom i sa svojom glupou ogauju im umetnost. Ali, ta je ova umetnost na ovim zidovima inae nego umetnost drave, kaem sebi. Reger govori samo o umetnosti drave kad govori o umetnosti, i kad govori o takozvanim starim majstorima, govori uvek samo o starim majstorima drave. Jer, umetnost okaena na ovim zidovima nije nita drugo nego umetnost drave, barem ova koja je ovde okaena, u likovnoj galeriji Muzeja stare umetnosti. Sve slike koje su ovde okaene na zidovima, nisu nita drugo nego slike umetnika drave. Koji pripadaju umetnosti katolike drave, nita drugo. Nita osim faca, kao to kae Reger, nigde lica. Nita osim glavuda, nigde glave. Sve u svemu, uvek samo prednja strana bez zadnje, i uvek samo la i obmana bez stvarnosti i istine. Svi ti slikari, ipak, nisu bili nita drugo nego skroz naskroz dvolini umetnici drave koji su odgovarali na elju za dopadanjem kod svojih nalogodavaca, ak ni Rembrant nije izuzetak, kae Reger. Pogledajte Velaskeza, sve sama dravna umetnost, i Lota, i ota, opet samo dravna umetnost, kao i onaj grozni Direr, zaetnik i prethodnik nacizma, koji slika prirodu na platnu i ubija je, taj uasni Direr, kao to esto kae Reger, jer on doista duboko mrzi Direra, taj nirnberki rezbarlija. Kao umetnost po dravnom nalogu Reger oznaava i slike koje ovde vise po zidovima, i u nju uvrtava ak i oveka sa sedom bradom. Takozvani stari majstori sluili su uvek samo dravu ili crkvu, to izlazi na isto, tako neprestano ponavlja Reger, nekog cara ili

nekog papu, nekog vojvodu ili nekog nadbiskupa. Tobonji slobodan ovek jeste utopija, tobonji slobodan umetnik uvek je bio utopija, ludilo, esto tako kae Reger. Umetnici, takozvani veliki umetnici, tako kae Reger, mislim, osim toga su najbezoseajniji od svih ljudi, jo znatno bezoseajniji nego politiari. Umetnici su najdvoliniji, jo dvoliniji nego politiari, dakle umetnici umetnosti su jo dvoliniji nego umetnici drave, u ovom trenu ponovo ujem kako to Reger govori. Ta se umetnost, ipak, uvek okree put Svemogueg i put monika, i odvraa od sveta, tako esto kae Reger, u tome je njena niskost. Jadna je ta umetnost, nita drugo, u ovom trenu ujem kako je govorio Reger jue, dok ga danas posmatram iz sale Sebastijano. Zato slikari zapravo slikaju kad ve postoji priroda, opet se jue pitao Reger. ak i najizuzetnije umetniko delo, ipak je samo jadan, sasvim nesuvisao i zaludan napor da se oponaa priroda, da se ona majmunie, rekao je. ta je naslikano lice Rembrantove majke prema stvarnom licu moje sopstvene, opet je pitao. ta su dunavska polja preko kojih mogu da idem istovremeno dok ih gledam prema naslikanim, pitao je. Nema nieg odvratnijeg za mene, rekao je jue, od naslikane drutvene elite. Slikarstvo elite, nita drugo, rekao je. Fiksirati, govore ljudi, dokumentovati, ali to je ipak, kao to znamo, samo licemerje, neistina, to je samo neistinitost i obmana fiksirana i dokumentovana i visi na zidovima, samo neistina i obmana je u knjigama, koje su nam takozvani veliki pisci ostavili, samo neistina i obmana na slikama koje vise na ovim zidovima. Onaj koji visi tu na zidu, nije nikad onaj koga je slikar naslikao, rekao je Reger jue. Onaj koji visi na zidu, nije onaj koji je iveo, rekao je. Naravno, rekao je, kazaete, da je to vizija slikara koji je sliku naslikao, to je tano, mada je to lana vizija, to je, barem to se slika u ovom Muzeju tie, uvek samo katolika

dravna vizija svakog pojedinog umetnika, jer sve to ovde visi nije nita drugo nego katolika dravna umetnost i otuda, moram da kaem, prosta umetnost, i moe biti velianstvena koliko god hoe, ona je samo prosta katolika dravna umetnost. Takozvani stari majstori su, prvenstveno, ako se nekoliko njih posmatraju jedan pored drugog, dakle njihova dela posmatraju jedno pored drugog, entuzijasti dvolinjatva, koji su se priljamili i prodali katolikoj dravi, a to znai katolikom dravnom ukusu, tako kae Reger. Utoliko imamo posla samo s potpuno deprimirajuom katolikom istorijom slikarstva, koje je svoje teme uvek nalazila i imala na nebu i u paklu, ali nikad na zemlji, rekao je on. Slikari nisu nikad slikali ono to bi morali da slikaju, nego jedino ono to im je naruivano ili ono to im je obezbeivalo ili donosilo slavu ili novac, rekao je. Slikari, svi ti stari majstori, od kojih mi se veinom vremena gadi kao ni pred im drugim i od kojih me je uvek obuzimala jeza, rekao je, uvek su sluili samo nekom gospodaru, nikad sebi i, tako, samom oveanstvu. Slikali su, da, uvek neki izvetaeni svet koji su izvlaili iz sebe, a u zamenu za koji su se nadali novcu i slavi; svi do jednog su slikali s tim ciljem, iz srebroljublja i slavoljublja, ne zato to bi hteli da budu slikari nego samo zato to im je bilo stalo do slave ili novca, ili do novca i slave zajedno. U Evropi su neprestano slikali samo podvrgnuti katolikom bogu i polazei od njega, rekao je, iz okrilja njegovog i njegovih katolikih bogova. Svaki, ma kako genijalan bio, potez kiicom tih takozvanih starih majstora jeste la, rekao je. Slikari dekorateri sveta, tako je on jue nazvao one koje je doista duboko mrzeo, kojima je, dodue, istovremeno tokom celog svog jadnog ivota bio opinjen. Ti stari majstori nisu nita drugo nego religijom zavarana dekoraterska posluga evropskog katolikog elitnog sloja, i to vidite u svakoj mrlji boje

koju su, ni najmanje se ne suzdravajui, naneli na svoja platna, dragi moj Acbaheru, rekao je. Naravno, moramo rei da je to najvea likovna umetnost, rekao je jue, ali nemojmo da pri tome zaboravimo da spomenemo ili barem da pomislimo da je to i beasna likovna umetnost, beasno u toj umetnosti je u isti mah ono to je u njoj religiozno, a to je ba odvratno. Ako, kao to sam ja prekjue, provedete sat vremena pred Mantenjom, odjedared vas obuzme elja da ga strgnete sa zida, jer naglo osetite da je sve to jedna velika naslikana gadost. Ili ako se izvesno vreme zadrite pred Bilivertijem ili Kampanjolom. Ti ljudi slikali su, ipak, samo za koricu hleba i za novac i da bi doli na nebo, a ne u pakao, kojeg su se celog svog ivota bojali vie nego iega, iako su bili pametne glave, ali veoma slabog karaktera. Svi slikari, koliko god da ih je, nikad se nisu odlikovali postojanim, uvek su bili veoma slabog karaktera, i stoga su, u osnovi, uvek imali veoma slab ukus, rekao je Reger jue, i neete nai nijednog takozvanog velikog slikara ili, recimo, takozvanog starog majstora, koji bi imao jak karakter i dobar ukus, a pod jakim karakterom razumem, naprosto, nepotkupljiv karakter. Svi ti umetnici, stari majstori, bili su potkupljivi i otuda mi je njihova umetnost toliko odvratna, tako kae Reger. Sve ih razumem i duboko su mi odvratni. Zgaen sam svim to su slikali i to je ovde okaeno, esto mislim, rekao je jue, i decenijama ve ne mogu da se suzdrim da ih ne prouavam. Ba to je strano, rekao je jue, da te stare majstore oseam kao duboko odvratne, a ipak ih neprestano prouavam. Ali, oni su ogavni, i to je jasno bez ostatka, rekao je jue. Stari majstori, kako ih ve stoleima nazivamo, dre se samo pred povrnim pogledom, ali posmatramo li ih pomno, malo pomalo gube i, na kraju, kad ih stvarno i istinski, a to znai najtemeljitije moguno i tokom dueg vremena,

prouavamo, oni se rasplinjavaju, pretvaraju u prah, i ostavljaju nam bljutav, veinom ba gadan ukus u naoj glavi. Najvee i najznaajnije umetniko delo optereuje nas, naposletku, poput ogromnog komada prostote i lai u glavi, poput nekog ogromnog komada mesa u stomaku. Opinjeni smo nekim umetnikim delom, i to na kraju krajeva ipak ispada smeno. Priutimo li sebi jedared vremena da paljivije nego to je uobiajeno, s veim intenzitetom nego to je uobiajeno, i bezobzirnije nego to je uobiajeno, proitamo Getea, naposletku nam ono to smo proitali izgleda smeno, i svejedno ta to bilo, dovoljno je itati ga samo ee nego to je uobiajeno, i bie neizbeno smeno, pa i ak i ono to je najpametnije, naposletku izlazi da je glupost. Eto, itajte paljivije, i unitiete sve to itate. Svejedno je ta itate, to naposletku biva smeno i, naposletku, nita ne vredi. Pazite se da ne ulazite dublje u neko umetniko delo, sve ete upropastiti i svako, ak i ono koje vam je najomiljenije. Ne gledajte neku sliku dugo, ne itajte knjigu paljivo, ne sluajte muziki komad s prevelikim intenzitetom, sve ete ruinirati, i ono to je najlepe i najkorisnije na svetu. itajte ono to volite, ali ne ulazite totalno u to, sluajte ono to volite, ali ne sluajte totalno, gledajte ono to volite, ali ne gledajte totalno. Poto sam uvek sve gledao totalno, uvek sve sluao totalno, uvek sve itao totalno ili, barem, uvek pokuavao da gledam i sluam i itam totalno, konano sam i definitivno sve pokvario, tako sam pokvario itavu likovnu umetnost i itavu muziku i itavu knjievnost, rekao je on jue.

Tako sam, tom metodom, konano i definitivno pokvario ceo svet, naprosto sve. Tokom niza godina sam naprosto sve pokvario i, to

duboko alim, pokvario sam i svoju enu. Tokom niza godina, rekao je, mogao sam samo u toj metodi kvarenja i putem nje da postojim. Ali, sad znam da ne smem totalno da itam i da totalno sluam i da totalno posmatram i gledam, ako hou da ivim dalje. Ne itati totalno i ne sluati totalno i ne posmatrati i ne gledati totalno, to je umetnost, rekao je. Nisam jo potpuno ovladao tom umetnou, rekao je, jer moj temperament je takav da svemu prilazim totalno i da se podjednako za sve vezujem totalno i totalno dovodim do kraja, i to je, morate da znate, moja prava nesrea, rekao je. Desetinama godina hteo sam da sve radim totalno, i to je bila moja nesrea, rekao je. Do krajnosti lian mehanizam raspadanja, uvek usmeren na totalno, rekao je. Uostalom, ti stari majstori nisu ni slikali za ljude poput mene, ni veliki stari kompozitori nisu komponovali, ni veliki stari pisci nisu pisali, razume se za ljude poput mene, nikad nijedan od njih nije slikao ili pisao ili komponovao za ljude poput mene, rekao je. Umetnost nije stvarana za totalno posmatranje, ni za totalno sluanje, ni za totalno itanje, rekao je. Ta umetnost je stvarana za onaj jadni deo oveanstva, za onaj svakodnevni, za normalni, ni za koga drugog nego za lakoverne. Neka velika graevina, rekao je, kako se samo brzo smanjuje kad je gledate oima kao to su moje, ma koliko bila znamenita, i upravo zbog toga ona se pre ili kasnije svodi na smenu arhitekturu. Putovao sam, rekao je, da bih video veliku arhitekturu, razumljivo najpre u Italiju i u Grku i u paniju, ali katedrale su pod mojim pogledom ubrzo jenjavale i bivale, nita manje, bespomoni, smeni pokuaji da se nebu protivstavi neto kao drugo nebo, od hrama do hrama, sve velianstvenije, rekao je, a na koncu je to uvek ispadalo neto slabano. Posetio sam, naravno, najvee muzeje, i ne samo u Evropi, i prouio sve ime raspolau, prouio s najveim

intenzitetom, verujte mi, i ubrzo sam stekao utisak da svi ti muzeji ne raspolau niim drugim nego jedino oslikanom bespomonou, oslikanom nesposobnou, oslikanim promaajem, najslabanijim delom sveta, sve je u tim muzejima promaeno i slabano, rekao je jue, u koji god muzej da uete i ponete da posmatrate i prouavate, prouavate jedino promaaje i slabanosti. Boe moj, Prado, svakako najznaajniji muzej na svetu u pogledu starih majstora, ali svaki put kad bih sedeo naspram njega, u Ricu, i pio svoj aj, mislim ipak da i Prado sadri samo nesavrenosti, promaaje, na kraju krajeva samo smene i diletantske stvari. Mnogi umetnici, u izvesnim epohama, kad je takva moda, rekao je, bivaju naduvani do monstruoznih razmera; onda neko nepotkupljiv odjednom bone u te monstruozne razmere, i ove se jo bre rasprsnu i nisu vie nita, rekao je. Velaskez, Rembrant, orone, Bah, Hendl, Mocart, Gete, rekao je, kao i Paskal, Volter, spadaju u takva naduvavanja. Taj tifter, rekao je jue, koga sam lino uvek ogromno cenio dotle da je to bilo poklonitvo, ipak je, kad se njime poblie pozabavite, rav pisac, kao to je i Brukner, kad ga paljivije sluate, rav, da ne kaem jadan kompozitor. tifter pie groznim stilom, koji je pritom gramatiki ispod svake kritike, kao to je i Brukner sa svojim haotino-divljim notnim pijanstvom, ak i u poodmakloj starosti, prihvatio neku pubertetsku religioznost. tiftera sam cenio decenijama, a da se istinski nisam njime precizno i radikalno pozabavio. Kad sam se pre godinu dana pozabavio precizno i radikalno tifterom, nisam verovao oima i uima. Tokom celog svog intelektualnog ivota, nikad nisam itao tako pogrean i slabaan nemaki ili austrijski jezik, kako god hoete, i to kod autora koji je ak i danas uven po svojoj proienoj i jasnoj prozi. tifterova proza je sve drugo, ali ne proiena, i najnejasnija je od svih

koje znam, nakrcana je naopakim slikama i lanim i zastranjenim mislima, i zaista se udim zato je ovaj provincijski diletant, uostalom kolski savetnik u Gornjoj Austriji, tako izuzetno cenjen danas upravo medu piscima i, prvenstveno, mladim piscima, a ne od nekog nepoznatog i beznaajnog. Verujem da svi ti ljudi nisu nikad itali tiftera, nego su ga uvek samo slepo cenili, uvek jedino sluali o tifteru, ali ga nikad nisu stvarno itali, kao to sam to ja. Kad sam pre godinu dana stvarno itao tiftera, tog velemajstora proze, kako ga takoe nazivaju, u stvari sam se gadio sebe da sam to slabano piskaralo ikad cenio, ak voleo. U mladosti sam itao tiftera i moje seanje na njega zasnovano je na tadanjim utiscima iz itanja. itao sam tiftera kad sam imao dvanaest i kad sam imao esnaest godina, u doba kad sam bio bez ikakve kritike svesti. Ali, potom, nikad vie nisam itao tiftera. U najduim partijama svoje proze, on je nesnoljivi brbljivac, stil mu je slabaan i, to je najvema za osudu, aljkav, i doista je, osim toga, najdosadniji i najlicemerniji autor u celoj nemakoj knjievnosti. Oglaena kao koncizna i precizna i jasna, tifterova proza je, u stvari, rasplinuta, nemona i neodgovorna, i od ije nam se, kad itamo, recimo, Vitiko ili Tana mog pradede, malograanske sentimentalnosti i malograanske trapavosti prevre u stomaku. Od prvih redaka, upravo ta Tana mog pradede, vidljivo je da je u pitanju slabaan prozni pokuaj, zbrzan i razvuen, sentimentalan, bljutav, pun skrivenih i oiglednih greaka, koji bi da proe kao umetniko delo, a koji ipak nije nita drugo nego malograanska krpara iz Linca. Nezamislivo je, uostalom, da iz Linca, te malograanske rupe, koja je jo od Keplerovih vremena doista ostala do neba vapijua provincijska rupa, gde postoji opera u kojoj ljudi ne umeju da pevaju, pozorite u kojem ljudi ne umeju da glume, gde su

slikari koji ne slikaju, i pisci koji ne umeju da piu, odjednom proistekao neki genije, kako jednoduno govore o tifteru. tifter nije nikakav genije, tifter je filistar koji je vodio tesnogrudi ivot i buavi malograanin koji je i pisao tako tesnogrudo, pedagog koji ni na najmanji zahtev jezika nije odgovorio, i ak kad bi to uinio, bio je nesposoban da stvara umetnika dela, rekao je Reger. tifter je, sve u svemu, rekao je, nesumnjivo jedno od mojih najveih umetnikih razoaranja u ivotu. Svaka trea ili barem svaka etvrta tifterova reenica je lana, svaka druga ili trea slika u njegovoj prozi je nesreni potop, a tifterov duh je u celosti, barem u njegovim knjievnim radovima, mediokritetski. tifter je, u stvari, pisac s najmanje fantazije medu svima koji su ikad pisali i, istovremeno, jedan od najantipoetinijih i najnepoetinijih. Ali, itaoci i knjievni istraivai su uvek padali na takvog tiftera. U njegovoj apsolutnoj osrednjosti nita ne menja injenica da se ovek potkraj ivota ubio. Ne znam nijednog pisca na svetu koji je bio u takvoj meri diletant i slabaan, a pri tome tako uskogrud kao tifter i, istovremeno, tako svetski slavan. Sa Antonom Bruknerom stvar stoji slino, rekao je Reger, doao je iz Gornje Austrije u Be, sa svojim perverznim strahom pred Bogom, opsednut katolicizmom, i totalno se predao caru i Bogu. Ni Brukner nije bio genije. Njegova muzika je konfuzna i podjednako nejasna i podjednako slabana kao tifterova proza. Ali, dok je tifter danas, strogo uzevi, jo samo mrtav papir u rukama germanista, Brukner, naprotiv, dira sve ljude do suza. Bruknerova zvuna bujica osvojila je svet, mogli bismo rei, sentimentalnost i dvolina pompeznost trijumfuju kod Bruknera. Brukner je podjednako trapav kompozitor kao to je tifter trapav pisac, obojici je zajednika ta gornjoaustrijska trapavost. Obojica su stvarala takozvanu

umetnost po Bojoj volji, umetnost koja je javno opasna, rekao je Reger. Ne, Kepler nije bio smueni momak, rekao je Reger jue, ali on ipak nije iz Gornje Austrije nego iz Virtemberga; Adalbert tifter i Anton Brukner proizvodili su, na kraju krajeva, samo knjievno i kompozitorsko smee. Ko ceni Baha i Mocarta, i Hendla i Hajdna, rekao je, taj mora, po sebi razumljivo, da odbije takve kao to je Brukner, ne da ih prezre, nego da ih odbije. A ko Getea ceni, i Klajsta i Novalisa i openhauera, taj mora da odbije tiftera, i nije mu ni potrebno da ga prezre. Ko Getea voli, ne moe istovremeno voleti tiftera, Gete je birao teko, tifter je uvek bio skloniji lakom. Za osudu je ba, rekao je Reger jue, da je tifter bio prestraeni pedagog, a uz to pedagog na visokom poloaju i koji je pisao tako trapavo da to nikad ne bi moglo da proe ni kod ijednog od njegovih uenika. Jednu tifterovu stranicu, koju bi mu podneo neki od njegovih uenika, tifter bi sam celu ispodvlaio crvenom olovkom, rekao je, eto kakva je istina. Ako bismo mi poeli da itamo tiftera s crvenom olovkom u ruci, ne bismo mogli da se zaustavimo u korigovanju, rekao je Reger. Nema ovde genija s perom, rekao je, nego je u pitanju neznaliki prvar. Ako bi postojao pojam neke neukusne, bljutave i sentimentalne i proizvoljne knjievnosti, onda bi on tano odgovarao onome to je pisao tifter. tifterovo pisanje nije nikakva umetnost, i ono to on ima da kae jeste neasno na najodvratniji nain. Nije otuda bez osnova to tiftera pre svega itaju inovnike ene i udovice, koje u dosadi provode dane u svojim stanovima, rekao je, i medicinske sestre u svoje slobodne dane i kaluerice po samostanima. ovek koji istinski misli nije kadar da ita tiftera. Verujem da ljudi koji toliko uzdiu tiftera i ogromno ga cene, nemaju ni najmanjeg pojma o tifteru. Svi nai pisci, bez izuzetka, danas govore i piu samo sa zanosom o tifteru i njegovi su privrenici

kao da je on spisateljski bog naeg vremena. Ili su ti ljudi glupi i nemaju nimalo umetnikog ukusa i ne shvataju ba nita o knjievnosti, ili oni nisu, u ta naalost moram najpre da verujem, ni itali tiftera, rekao je. O tifteru i Brukneru, rekao je, nemojte mi govoriti, u svakom sluaju ne u vezi sa umetnou i onim to ja razumem pod umetnou. Prvi, prozni prvar, rekao je, drugi, muziki prvar. Sirota Gornja Austrija, rekao je, koja stvarno veruje da je proizvela dva najvea genija, dok je zapravo stvorila samo dvojicu bezmerno precenjenih slepaca, knjievnog i kompozitorskog. Kad pomislim na austrijske kaluerice i uiteljice kojima njihov tifter lei na katolikim nonim stoiima kao ikona posveena umetnosti, pored elja i makaza za nokte na nogama, i kad pomislim na dravne velikodostojnike koji rone suze dok sluaju Bruknerovu simfoniju, smui mi se, rekao je. Umetnost je najvie i, istovremeno, najodvratnije, rekao je. Ali, moramo sebe da ubedimo da velika i najuzvienija umetnost postoji, rekao je, inae se predajemo oaju. I mada znamo da svaka umetnost zavrava u trapavosti i smenom i na smetlitu istorije, kao uostalom i sve drugo, moramo s potpunim samouzdanjem da verujemo u veliku i najuzvieniju umetnost, rekao je. Znamo ta je ona, prvarska, promaena, ali ne usuujemo se da uvek prihvatimo da to znamo, jer se tada bezuslovno strmoglavljujemo, rekao je. Da se jo jednom vratimo tifteru, rekao je, danas je veliki broj pisaca koji se pozivaju na njega. Ti pisci se pozivaju na jednog apsolutnog spisateljskog diletanta koji za sve vreme svog knjievnog ivota nije nita drugo inio nego zloupotrebljavao prirodu. tifteru moramo da prigovorimo apsolutnu zloupotrebu prirode, rekao je Reger jue. Da bude vidovit, eto ta je hteo da bude kao pisac, a u stvari je kao pisac bio slepac, rekao je Reger. Sve je kod tiftera revnosno, nezgrapno

kao kod neke device, pisao je nepodnoljivu provincijalnu prstokaznu prozu, rekao je Reger, nikakvu drugu. Kod tiftera se slave opisi prirode. Nikad priroda nije tako lano konstruisana kako je opisuje tifter, nije ni tako dosadna koliko bi on eleo da u to verujemo na njegovom papiru koji sve trpi, rekao je Reger. tifter nije nita drugo nego knjievni zakupac zemljita i ije neumeno pero umrtvljuje prirodu, pa time i itaoca, ak i tamo gde je ona, u stvarnosti i istinski, iva i plodna u dogaajima. tifter je preko svih stvari navukao svoj malograanski veo, dotle da ih je bezmalo uguio, eto ta je istina. On ne ume istinski da opie nijedno drvo, nijednu pticu pevaicu, nijedan plahi potok, eto ta je istina. On bi da nam neto pokae, a umrtvljuje ga, hoe da stvori sjaj, a samo ga gasi, eto ta je istina. tifter nam doarava prirodu kao jednolinu, a ljude bez srca i duha, ne zna nita i ne otkriva nita, a ono to opisuje, jer jedino to i ini, opisuje bezgranino poteno. Njegov kvalitet je kvalitet loih slikara, rekao je Reger, koji su iz nekog nepoznatog razloga dospeli do slave i koji i ovde, u ovom zdanju, posvuda vise na zidovima, setite se samo Direra i ovih stotina i stotina osrednjih tvorevina iji ramovi, u kojima su uokvirene, vie vrede nego one same. Sve slike zauuju, a oni koji im se ude, ne znaju zato im se ude, kao to su i tiftera itali i udili se, pri emu itaoci nisu znali zato. Najzagonetnije kod tiftera je njegova uvenost, rekao je Reger, jer njegova knjievost je sve drugo a nikako zagonetna. One koje nazivamo veliki, ralanjujemo ih, vremenom ih rasturamo, ukidamo, rekao je on, velike slikare, velike muziare, velike pisce, jer ne moemo da ivimo s njihovom veliinom, zato to mislimo i sve mislimo do kraja, rekao je. Ali, tifter ak i nije bio i nije neka veliina, pa i nije nikakav primer za taj proces. tifter je samo primer za to kako neki umetnik

moe biti decenijama potovan kao veliina, pa i voljen od strane nekog oveka, u stvari od nekog oveka koji udi da potuje i voli, a da ipak nikad nije bio veliina. U razoaranju koje oseamo kad dospemo do toga da veliina potovanog i oboavanog i voljenog nije nikada veliina i nikad nije ni bila takva veliina, samo uobraena veliina, a zapravo malenkost, ak nitavnost, oseamo okrutnu bol prevarenog. Naprosto nam se sveti, rekao Reger, kad sebi dopustimo da neki objekt prihvatamo slepo i, tavie, godinama, decenijama, moguno i celog ivota ga potujemo i volimo, a da ga nikad ne stavimo na probu.

Da sam makar jedared, recimo pre trideset ili barem pre dvadeset ili petnaest godina stavio tiftera na probu, utedeo bih sebi ovo pozno razoaranje. Uopte ne smemo sebi da kaemo da ovo ili ono jeste dobro, i da onda tako bude zauvek, moramo sve umetnike uvek iznova da stavljamo na probu, jer tek tako, bez ikakve sumnje, razvijamo svoje saznanje umetnosti i svoj umetniki ukus. Samo su tifterova pisma dobra, rekao je Reger, sve ostalo ne vredi nita. Ali, nauka o knjievnosti e se svakako jo dugo baviti tifterom, opsednuta je takvim spisateljskim idolima kakav je Adalbert tifter, koji, ako ve nee ui u venost proze, ipak e jo dugo tim knjievnim uenjacima na najprijatniji nain pomagati do dou do hleba nasunog. Ponekad bih se pomuio da neku tifterovu knjigu dam na itanje razliitim ljudima, vie ili manje inteligentnim, s vie ili manje pravog sluha, recimo aroliko kamenje, ili Kondora ili Brigitu ili ba Tanu moga pradede, a onda bih ih pitao da li im se dopalo ono to su proitali, traei poten odgovor. Svi ti ljudi su mi rekli, poto sam zahtevao poten odgovor, da im se proitano

nije dopalo, da ih je to beskonano razoaralo i da im, u osnovi, nita, ama ba nita nije govorilo, i udili su se svi do jednog da ovek koji sastavlja tako nesuvisle radove i u kojima, uz to, ak nita nema da kae, moe biti toliko uven. Izvoen tokom nekog vremena, ovaj eksperiment sa tifterom svaki put mi je priinjavao zadovoljstvo, rekao je, zato to sam tako inio ono to sam nazvao stavljanje tiftera na probu. Pokatkad, takoe, ispitujem ljude da li im se Ticijan, recimo Madona s trenjama, stvarno dopada. Ni jednom jedinom od upitanih slika se nije dopadala, svi su joj se divili samo zbog njene uvenosti, nijednom nije kazivala nita istinski. Ali, ne bih da kaem da poredim tiftera s Ticijanom, to bi bilo potpuno apsurdno, rekao je Reger. Knjievni uenjaci nisu bili samo zaljubljeni u tiftera, bili su ludi za njim. Verujem da knjievni uenjaci, to se tie tiftera, apsolutno primenjuju na njega neko nedovoljno merilo. Uvek piu o tifteru toliko kao ni o jednom piscu njegovog vremena, i ako itamo ono to piu o njemu, prinueni smo da ustanovimo da oni uopte nita nisu proitali od tiftera, ili su sve itali sasvim povrno. Priroda je danas visoko rangovana, rekao je Reger jue, i to je razlog zato je tifter danas visoko rangovan. Sve to se tie prirode, danas je na samom modnom vrhu, rekao je Reger jue, tako je i tifter danas modni vrhunac. uma je danas na vrhu mode, planinske bujice su danas na vrhu mode, tako je i tifter danas modni vrhunac. tifter baca svakog u smrtnu dosadu, a danas je na fatalan nain modni vrhunac, rekao je Reger. Sentimentalnost uopte danas je, i to je ono strano, modni vrhunac, kao i sve to je ki jeste danas modni vrhunac; od sredine sedamdesetih godina do danas, sredine osamdesetih godina, sentimentalnost i ki su na modnom vrhu, na modnom vrhu u knjievnosti, u slikarstvu, i u muzici. Nikad jo nije napisano toliko

sentimentalnog kia koliko je napisano danas, tokom osamdesetih godina, nikad jo nije slikano tako ki i sentimentalno, a kompozitori se meusobno nadmeu u kiu i sentimentalnosti, otiite samo u pozorite, tamo se danas ne daje nita osim kia opasnog po publiku, nita osim sentimentalnosti i ak ako je ono to se igra na pozornici brutalno i divlje, ipak je to samo vulgarni, sentimentalni ki. Otiite na izlobe, zatei ete samo vrhunac kia i najodvratniju sentimentalnost. Otiite u koncertne sale, i tamo ujete samo ki i sentimentalnost. Knjige su danas nakrcane kiem i sentimentalnou, i otuda je tifter poslednjih godina toliko u modi. tifter je majstor kia, rekao je Reger. Na ma kojoj tifterovoj stranici toliko je kia da e to moi da zadovolji vie generacija poezije eljnih kaluerica i medicinskih sestara, rekao je. Pa i Brukner je, stvarno, samo sentimentalan i ki, i kod njega nema nieg osim stupidne, monumentalne, orkestralne une masti. Mladi i najmlai pisci, koji danas piu, veinom piu samo ki bez duha i mozga i razvijaju u svojim knjigama doslovno nepodnoljivu patetinu sentimentalnost, pa je tako savreno razumljivo da je i kod njih tifter u velikoj modi. tifter, koji je uveo ki bez duha i bez mozga u veliku i visoku knjievnost koji je skonao kierajskim samoubistvom, danas je modni vrhunac, rekao je Reger. Nije ak ni tako nerazumljivo da se danas, kad su izraz uma i izraz odumiranje ume dospeli u modu i kad je pojam uma uveliko upotrebljavan i zloupotrebljavan, tifterova Duboka uma prodaje kao nikad ranije. Nikad ovoliko kao danas nije priroda bila enja ljudi, a poto svi veruju da je tifter opisivao prirodu, svi mu hrle. Ali, tifter nije ak ni opisivao prirodu, on ju je samo kierisao. Sva glupost ljudi otkriva se u tome da sad svi, stotinama hiljada, hodoaste tifteru i klee pred svakom njegovom knjigom, kao da je svaka od njih oltar. Upravo mi je

zbog tog pseudoentuzijazma oveanstvo odvratno, rekao je Reger, apsolutno mi je ogavno. Koliko god veliko i znaajno bilo ili htelo da to bude, sve zavrava, naposletku, u smenom ili barem izazivajui saaljenje, rekao je. tifter me, u stvari, neprestano podsea na Hajdegera, na tog smenog nacionalsocijalistikog malograanina u pantalonama pumparicama. Kao to je tifter najbesramnije totalno iskierisao veliku knjievnost, tako je Hajdeger, filozof iz Crne ume, iskierisao filozofiju, Hajdeger i tifter, svaki za sebe, svaki na svoj nain, neizleivo su iskierisali filozofiju i knjievnost. Hajdegera, kome su hrlile ratne i posleratne generacije i za ijeg ivota su ve o njemu pisani silni doktorski radovi, odvratni i stupidni, uvek vidim kako sedi na klupi pred svojom kuom u Crnoj umi, pokraj svoje ene koja mu, u perverznom trikerajskom zanosu, neprekidno trika zimske arape od vune koju su oni lino ostrigli sa sopstvenih hajdegerovskih ovaca. Ne mogu da vidim Hajdegera drukije nego na klupi pred njegovom crnoumskom kuom, pored njegove ene kojom je totalno ovladao za ceo ivot i koja mu je itrikala sve arape i isplela sve kape sa uankama i pekla mu hleb i ila mu posteljinu i za njega lino pravila sandale. Hajdeger je bio ki mozak, rekao je Reger, ba kao i tifter, ali ipak jo smeniji od tiftera, koji je stvarno bio tragina pojava za razliku od Hajdegera, koji je uvek bio samo komian, podjednako malograanin kao tifter, podjednako obuzet groznim ludilom veliine, taj slabani podnoalpski filozof, stvoren, verujem, upravo za nemaki filozofski up. Tog Hajdegera svi su oni decenijama halapljivo gutali kao nikog drugog i punili njime svoj stomak, ti nemaki germanisti i filozofi. Hajdegerov lik je bio obian, bez ikakvog duhovnog obeleja, rekao je Reger, bio je naskroz neduhovan ovek, lien svake fantazije, lien svakog senzibiliteta, pranemaki filozofski

preivar, veno presiena filozofska krava, rekao je Reger, koja je pasla po nemakoj filozofiji i decenijama po njoj sejala svoju koketnu balegu u Crnoj umi. Hajdeger je bio takorei filozofska brana varalica, rekao je Reger, kojem je uspelo da itavu jednu generaciju nemakih naunika u humanistikim znanjima prevrne na glavu. Hajdeger je odvratna epizoda u istoriji nemake filozofije, rekao je Reger jue, u kojoj su sudelovali i jo sudeluju svi ueni Nemci. Ni danas jo nisu Hajdegera potpuno prozreli, mada je dodue krava Hajdeger izgubila na debljini, ali se jo muze hajdegerovsko mleko. Hajdeger u filcanim pumparicama, pred hipokritskom brvnarom u Todnaubergu, za mene ostaje jo samo fotografija koja ga razotkriva, malograanin miljenja s crnom varcvaldskom kapom na glavi u kojoj nikad nije prestajao da kuva nemako slaboumlje, tako kae Reger. Kad smo stari, prevladali smo ve svu hrpu ubilakih moda, sve te ubilake umetnike mode i filozofske mode i mode korisnih stvari. Hajdeger je dobar primer za to kako od jedne filozofske mode, koja je nekad obuzela celu Nemaku, nita nije ostalo, osim izvesnog broja smenih fotografija i jo izvesnog broja smenih spisa. Hajdeger je bio filozofski meetar koji je na pijacu iznosio samo kradene stvari, sve to je od Hajdegera jeste iz druge ruke, bio je i ostao prototip mislioca parazita, kome je sve, ali ba doista sve nedostajalo za miljenje iz sebe samog. Hajdegerova metoda se sastojala u tome da tue velike misli, uz najveu beskrupuloznost, pretvara u svoje male misli, eto kako stvari stoje. Hajdeger je sve to je veliko smanjivao dotle da postane moguno za Nemce, razumete li, moguno za Nemce, rekao je Reger. Hajdeger je malograanin nemake filozofije, koji je nemaku filozofiju pokrio svojom kierajskom nonom kapicom, crnom kierajskom nonom kapicom koju je Hajdeger uvek

nosio, u svakoj prilici. Hajdeger je nemaki filozof u pantuflama i s nonom kapicom, i nita vie. Ne znam, rekao je Reger jue, svaki put kad pomislim na tiftera, setim se i Hajdegera, i obrnuto. Ipak nije sluajno, rekao je Reger, da je Hajdeger, ba kao i tifter, pre svega uvek bio i jo je omiljen kod grevitih ena, kao to su revnosne kaluerice i revnosne medicinske sestre, koje su tiftera ruavale takorei kao najdrae jelo, a tako ruavaju i Hajdegera. Hajdeger je jo i danas najdrai filozof u svetu nemakih ena. Filozof za ene, eto ta je Hajdeger, filozof za ruak koji naroito prija nemakom filozofskom apetitu i dolazi pravo iz uenjake pei. Kad doete u neko malograansko ili ak aristokratsko-malograansko drutvo, esto vam Hajdegera serviraju ve kao predjelo, niste stigli jo ni mantil da skinete, a ve vas usluuju komadom Hajdegera, niste jo ni seli, a domaica vam je ve prinela srebrni posluavnik sa erijem Hajdeger. Hajdeger je uvek dobro spremljena nemaka filozofija, koja svuda i u svako vreme moe biti posluena, rekao je Reger, u svakom domainstvu. Ne poznajem nijednog degradiranijeg filozofa danas, rekao je Reger. Ipak, to se tie filozofije, Hajdeger je zavrio svoje, dok je do pre deset godina jo bio veliki mislilac, sad se on provlai samo takorei u pseudointelektualnim domainstvima i po pseudointelektualnim drutvima, i njihovoj ukupnoj prirodnoj dvolinosti dodaje jo jednu, vetaku. Poput tiftera, i Hajdeger je za nemaku mediokritetsku duu neukusni, ali lako svarljivi puding lektire. S duhom ima Hajdeger podjednako malo veze kao tifter s knjievnim stvaranjem, verujte mi, obojica su, to se filozofije i knjievnog stvaralatva tie, jednako bezvredni, iako tiftera ipak cenim vie nego Hajdegera, koji mi je oduvek bi odvratan, jer mi je sve kod Hajdegera uvek bilo odvratno, ne

samo nona kapica na glavi i zimske gae iz kune radinosti koje on lino podgrejava na pei u Todnaubergu, ne samo njegov varcvaldski tap kojeg je lino odeljao, nego ba njegova varcvaldska filozofija koju je lino odeljao, sve mi je kod tog tragikominog oveka uvek bilo odvratno, uvek mi se duboko gadilo, kad god bih na njega pomislio. Dovoljno mi je da znam samo red od Hajdegera, pa da sam zgaen, a ta da ga tek itam, rekao je Reger; Hajdeger mi je uvek izgledao kao arlatan koji je uvek samo iskoriavao sve to je oko njega i prilikom tog iskoriavanja sunao se na klupi u Todnaubergu. Kad samo pomislim da su i izuzetno pametni ljudi padali na Hajdegera i da je ak jedna od mojih najboljih prijateljica uradila disertaciju o Hajdegeru, te da je ta disertacija veoma ozbiljno uraena, jo i danas mi je muka, rekao je Reger. Nema nieg smenijeg od onoga nita je bez temelja, tako je rekao Reger. Ali, Nemcima imponuje afektiranje, rekao je Reger, Nemce interesuje afektiranje, i to je njihovo najistaknutije svojstvo. A to se tie Austrijanaca, u svim tim takama, oni su jo gori. Video sam niz fotografija na kojima je veoma talentovana fotografkinja snimila Hajdegera, a koji sve vreme izgleda kao podgojeni penzionisani tapski oficir, rekao je Reger, pokazau vam ih jednom; na tim fotografijama, Hajdeger ustaje iz svog kreveta, Hajdeger opet lee u svoj krevet, Hajdeger spava, budi se, navlai gae, navlai arape, otpija gutljaj mladog vina, izlazi iz svoje brvnare i posmatra horizont, delje tap, stavlja kapu na glavu, skida kapu s glave, dri kapu u rukama, razmie noge, die glavu, saginje glavu, polae desnu ruku u levu ruku svoje ene, njegova ena polae levu ruku u njegovu desnu ruku, hoda pred kuom, hoda iza kue, upuuje se prema kui, udaljava se od kue, ita, jede, kaikom proba supu, odseca komad hleba (kojeg je lino on

ispekao), otvara knjigu (koju je lino on napisao), zatvara knjigu (koju je lino on napisao), saginje se, protee se i tako dalje, rekao je Reger. To je da povraate.

Kad vagnerovci ve nisu podnoljivi, kako tek s hajdegerovcima, rekao je Reger. Ali, naravno, Hajdeger se ne moe porediti s Vagnerom, koji je zaista bio genije, kome pojam genije stvarno odgovara kao nikom drugom, dok je Hajdeger bio ipak samo mali filozofski potrko. Hajdeger je bio, jasno je, najmaeniji nemaki filozof u ovom stoleu, istovremeno i najbeznaajniji. Hajdeger u su hodoastili prvenstveno oni koji su pomeali filozofiju s kulinarstvom, koji su filozofiju smatrali za neto peeno, preno i kuvano, to u potpunosti odgovara nemakom ukusu. Hajdegerov dvor je bio u Todnaubergu i sa svog varcvaldskog filozofskog pijedastala putao je da mu se dive kao svetoj kravi. ak i direktor severnonemakog asopisa, uven i bojaljiv, ponizno je kleao pred njim otvorenih usta kao oekujui od Hajdegera, koji je sedeo na svojoj klupi pred kuom, takorei duhovnu hostiju. Svi ti ljudi hodoastili su u Todnauberg Hajdegeru i inili sebe smenim, rekao je Reger. U neku ruku su ili na hodoae u Crnu umu i na sveto brdo Hajdeger i kleali pred svojim idolom. Da je njihov idol bio totalna duhovna nula, nisu mogli znati u svojoj gluposti. Nisu to ni slutili, rekao je Reger. Ali, epizoda s Hajdegerom ipak je pouna kao primer kulta Nemaca prema filozofima. Uvek se zakainju jedino za lane, rekao je Reger, za one koji im dogovaraju, za stupidne i sumnjive. Ali, ono to je strano, rekao je Reger potom, jeste da sam ja sa obojicom u srodstvu, sa tifterom preko majine strane, s Hajdegerom preko oeve strane, i to je ono to je

groteskno, rekao je Reger jue. U srodstvu sam ak i s Bruknerom, iako izokola i dalekom, ali ipak u srodstvu. Naravno, nisam, meutim, tako glup da se stidim tih srodstava, bilo bi to najgluplje, rekao je Reger, kad i ja ne bih bio na ta srodstva apsolutno ponosan, kao to su to uvek bili moji roditelji i kao to je uvek bila cela moja porodica. Veina mojih predaka, bilo po gornjoaustrijskoj ili naprosto austrijskoj ili nemakoj grani, rekao je, bili su trgovci, industrijalci kao moj otac, ponekad seljaci, naravno u ranijim vremenima, vie iz eke nego odnekle drugde, manje od Alpa, vie iz podnoalpskih krajeva, a bila je i jedna jaka jevrejska linija. Meu mojim precima bio je i jedan nadbiskup i jedan dvostruki ubica. Ne, uvek sam sebi govorio, neu tragati suvie tano odakle potiem, jer bih onda vremenom iskopao moda suvie uasnih gnusoba koje me, priznajem, plae. Ljudi iskopavaju svoje pretke i pretrauju i pretrauju po gomilama svojih predaka sve dok ih sve ne prevrnu, i tada su potpuno nezadovoljni i, otuda, dvostruko povreeni i oajni, rekao je on. Nikad nisam bio, kako to kau, kopa predaka, nedostaju mi sve pretpostavke za to, ali i oveku kao to sam ja deava se da mu odjednom iskrsnu najneobiniji primerci predaka na putu, i tome niko ne moe da umakne, ak i ako se svim snagama opire takozvanom iskopavanju predaka, pa raskopava i raskopava. Ukratko, potiem iz veoma interesantne meavine, takorei sam presek svakojih. U tom pogledu bi bolje bilo da to manje o tome znam nego to znam, ali dogaa se da starost iznosi na svetio dana mnogo toga, ak i nezvanog, rekao je. Najomiljeniji mi je stolarski egrt, koji je nauio da ita i pie hiljadu i osamstoetrdesetosme godine u Kataru i o tome je ponosno pismom obavestio roditelje u Lincu, rekao je. Taj stolarski egrt, iz majine linije, bio je u tvravi Kataro, dananjem Kotoru, stacioniran kao

tobdija, i ja jo posedujem to pismo koje je on, kako je reeno, ispunjen radou svojih osamnaest godina, napisao svojim roditeljima iz Katara u Linc i na kojem je od strane slubene carske pote primeeno da je njegov sadraj sumnjiv. Sve to jesmo potie od naih predaka, rekao je Reger, sve skupa i na to se jo pridodaje ono to je lino nama svojstveno. Srodstvo sa tifterom bilo je za mene, tokom celog ivota, dragocena udovinost sve dok nisam doao na to da tifter nije nikakav veliki pisac ili pesnik, svejedno, kao kakvog sam ga potovao celog ivota. Znao sam i da sam u srodstvu s Hajdegerom, jer su to moji roditelji, u svakoj prilici, razglaavali na sva usta. U srodstvu smo sa tifterom, i u srodstvu smo s Hajdegerom, a i s Bruknerom, govorili su moji roditelji u svakoj prilici, to mi je esto bilo neprijatno. Biti u srodstvu sa tifterom ljudi su doivljavali uvek kao neto udovino, barem u Gornjoj Austriji, ali i u celoj Austriji, jer to se u drutvu prima kao kad neko kae da je u srodstvu s Franjom Josifom, ali biti u srodstvu sa tifterom i s Hajdegerom ve je najneobinija i divljenja najvrednija stvar koju je moguno zamisliti u Austriji, pa i u Nemakoj. A onda, rekao je Reger, kad u pravom trenutku dodate da ste u srodstvu i s Bruknerom, tada ljudi naprosto ne mogu da se saberu od divljenja. Medu svojim roacima imati uvenog pesnika ve je neto izuzetno, a povrh toga imati medu roacima i uvenog filozofa, prirodno je da je jo udovinije, rekao je Reger, ali na sve to biti u srodstvu i sa Antonom Bruknerom, jeste sam vrh vrhova. Moji roditelji su esto igrali na to, i naravno iz toga izvlaili odreene prednosti. Dovoljno je spomenuti te roake veze na pravom mestu, po sebi je bilo razumljivo da su o srodstvu sa Adalbertom tifterom govorili, naravno, kad su hteli da obezbede neku povlasticu u Gornjoj Austriji, recimo kod pokrajinske

vlade kojoj se redovno obraao svaki stanovnik Gornje Austrije, ili o Antonu Brukneru, na koga su se najee pozivali kad su imali neki problem u Beu, tako je govorio Reger, u sluaju problema u Lincu ili Velzu ili Eferdingeru, naime u Gornjoj Austriji, razumljivo je da su govorili da su u srodstvu sa tifterom; kad li je problem u Beu, Brukner je njihov roak, a kad bi putovali kroz Nemaku, svakog dana bi stotinu puta ponavljali da im je Hajdeger roak i uvek su govorili da im je Hajdeger blizak roak, a da ne bi poteno rekli koliko im je stvarno blizak, jer Hajdeger im je doista roak, pa tako i moj, ali, kako se to kae, veoma dalek. Sa tifterom smo, meutim, u veoma bliskom srodstvu, a s Bruknerom u jo bliem, rekao je Reger jue. Da su i s jednim dvostrukim ubicom u srodstvu, koji je prvu polovinu svog zrelog ivota proveo u tajnu na Dunavu, a drugu polovinu u Garstenu kod tajra, znai u dve najvee austrijske tamnice, o tome, prirodno, nikad nisu govorili, mada bi i to uvek bio red da se kae. Ja sam se nikad nisam bojao da kaem da je jedan od mojih roaka sedeo u tajnu i Garstenu, to je najgora stvar koju neki Austrijanac moe rei o svojoj porodici, naprotiv, isticao sam to ee nego to je bilo nuno, to se opet moe tumaiti kao slabost karaktera, rekao je Reger. Nisam nikad, uostalom, skrivao da sam bio bolestan na pluima i da su mi plua jo bolesna, rekao je, nikad nisam u svom ivotu imao ikakav strah od takvih oteenja i nedostataka. U srodstvu sam sa tifterom i s Hajdegerom i s Bruknerom i s jednim dvostrukim ubicom, koji je kaznu sluio u tajru i tajnu, esto sam govorio, pa ak i ako niko o tome ne bi ni pitao, rekao je Reger jue. Na nama je da ivimo sa svojim srodnicima, kakvi god da jesu, rekao je. tavie, mi jesmo ti srodnici, rekao je, oni se svi skupa nalaze u meni. Reger voli maglu i mrak, boji se svetlosti, zato i odlazi u

Muzej stare umetnosti i zato i odlazi u Ambasador, jer u Muzeju stare umetnosti je podjednako mrano kao i u Ambasadoru, i dok tokom prepodneva moe da uiva u Muzeju stare umetnosti s temperaturom od osamnaest stepeni Celzijusovih, za njega idealnom, uiva u za njega idealnoj popodnevnoj temperaturi od dvadeset i tri stepena Celzijusa u Ambasadoru, zanemarujui sve ostalo to mu, s jedne strane, u Muzeju stare umetnosti i, s druge, u Ambasadoru pogoduje, i to mu, kako kae, neto znai. U Muzej stare umetnosti sunce jedva da moe da prodre, kao i u Ambasador, a to mu odgovara, poto ne voli nikakve suneve zrake. Izbegava sunce, ni od ega ne bei toliko koliko od sunca. Mrzim sunce, znate li, mrzim sunce kao nita drugo na svetu, rekao je. Najdrai su mu dani s maglom, u te dane izlazi iz kue rano, ide ak u etnju, mada inae ne eta, budui da, u osnovi, mrzi etnju. Mrzim etnju, kae, izgleda mi besmislena. Idem i idem tokom etnje i sve vreme jedino mislim da mrzim etnju, pri tome nemam u glavi nikakvu drugu misao, ne shvatam ak ni da postoje ljudi koji mogu da razmiljaju dok etaju, da mogu da misle na neto drugo osim da je etanje besmisleno i zaludno, kae on. Najvie volim da hodam uzdu i popreko po svojim sobama, kae on, tada mi najbolje stvari padaju na pamet. Satima mogu da stojim kod prozora i gledam na ulicu, to mi je navika nastala jo u detinjstvu. Gledam na ulicu i posmatram ljude i pitam se ta su ti ljudi, zato se kreu po ulici, zastaju u hodu, to mi je, da kaem, glavno zanimanje. Uvek se iskljuivo bavim ljudima, priroda me nije nikad zanimala, sve u meni je uvek bilo usmereno na ljude, ja sam takorei fanatik ljudi, rekao je, naravno ne fanatik oveanstva, nego fanatik ljudi. Uvek su me interesovali jedino ljudi, rekao je, zato to su mi oni, po prirodi, odvratni, nita me ne privlai intenzivnije od ljudi, i nita mi

nije dublje odvratno od ljudi. Mrzim ljude, ali oni su istovremeno jedini razlog mog ivota. Kad se s nekog koncerta nou vratim kui, esto postojim kod prozora do jedan ili dva asa posle ponoi i gledam na ulicu i posmatram ljude koji dole prolaze. Tokom takvog posmatranja postupno se oblikuje moj rad. Stojim kod prozora i gledam dole na ulicu i istovremeno radim na svom lanku. Oko tri asa posle ponoi odlazim u krevet, ali ustajem oko pola osam. U mojoj starosti, naravno, nije mi vie potrebno mnogo sna. Ponekad spavam samo tri ili etiri sata, to mi je sasvim dovoljno. Svaki ovek ima nekog hlebodavca, rekao je lukavo, moj hlebodavac je Tajms. Dobro je kad imamo nekog hlebodavca, jo je bolje kad imamo nekog tajnog hlebodavca, Tajms je moj tajni hlebodavac, rekao je jue. Posmatrao sam ga due vreme, a da ga stvarno nisam video. Jue je rekao da u detinjstvu nije imao, naravno, ba sve, ali da je ipak imao znatan broj mogunosti, pa i, posle detinjstva, u svojoj mladosti, ali da naposletku nije odabrao nijednu od tih mogunosti kao svoj poziv. Poto nije bio prinuen da zarauje za ivot, jer ono to je nasledio od roditelja nije bilo ba za potcenjivanje, godinama je spokojno sledio svoje ideje, ljubavi, sklonosti. Ono to ga je od poetka privlailo nije bila priroda, naprotiv, beao je od prirode kad god je mogao, privlaila ga je umetnost, sve to je umetno, tako je jue rekao, apsolutno sve to je umetno. U slikarstvo se rano razoarao, od poetka mu je bila umetnost bez duha medu ostalim umetnostima. itao je mnogo i strasno, ali nikad mu nije palo na pamet da sam pie, nikad nije ni pomiljao da je za to sposoban. Muziku je voleo od poetka, u muzici je nalazio ono to mu je nedostajalo u slikarstvu, kao i u knjievnosti. Ne potiem, meutim, iz neke muzike porodice, tako je rekao, naprotiv, moji su svi bili nemuzikalni, a i, ukratko, totalno protiv

umetnosti. Tek poto su moji roditelji umrli, mogao sam da se okrenem umetnosti kao svojoj prvoj ljubavi. Trebalo je da moji roditelji umru da bih ja stvarno mogao da radim ono to hou, uvek su mi zagradivali put do mojih ljubavi, mojih strasti. Moj otac je bio nemuzikalan ovek, rekao je, moja majka je bila muzikalna, kako verujem, ak izuzetno muzikalna, ali njen mu je vremenom isterao muzikalnost iz nje. Moji roditelji su bili jeziv brani par, rekao je, uzajamno su se kriom mrzeli, ali nisu mogli da se razdvoje. Imovina i novac drali su ih zajedno, u tome je istina. Na naim zidovima su visile mnoge, lepe, skupe slike, rekao je, ali oni ih decenijama nisu pogledali niti jedan jedini put, na hiljade knjiga stojale su nam po policama, ali oni decenijama niti jednu jedinu nisu proitali, imali smo klavir Bezendorfer, ali na njemu decenijama nije svirano. Da je prekriva na tom klaviru bio zavaren, ni to ne bi opazili decenijama, rekao je. Moji roditelji su imali ui, ali nisu nita uli, imali su oi, ali nita nisu videli, svakako su imali srce, ali nita nisu oseali. Odrastao sam usred takve hladnoe, rekao je. Nieg nisam bio lien, ali sam ipak svakog dana bio duboko oajan, rekao je. Celo detinjstvo nije bilo nita drugo nego vreme oaja. Roditelji me nisu voleli i ja njih nisam voleo. Nisu mi opratali da su me rodili, tokom celog ivota nisu mi opratali da su me rodili. Ako postoji pakao, a pakao naravno postoji, rekao je, onda je moje detinjstvo bilo pakao. Detinjstvo je, verovatno, uvek pakao, detinjstvo je sam pakao, rekao je, svejedno koje detinjstvo, ono je pakao. Ljudi govore da su imali lepo detinjstvo, ali to je ipak bio pakao. Ljudi sve krivotvore, krivotvore i detinjstvo koje su imali. Govore, imao sam lepo detinjstvo, a imali su ipak samo pakao. to ljudi vema stare utoliko lake kau da su imali lepo detinjstvo, dok ono, meutim, nije bilo nita drugo nego pakao. Pakao ne predstoji, pakao je bio, rekao je

jer pakao je detinjstvo. Koliko me je samo kotalo da se izvuem iz tog pakla! rekao je jue. Dokle god su mi roditelji bili ivi, bio je to za mene pakao. Roditelji su spreavali sve to je bilo u meni i bilo deo mene, rekao je. Neprestanim mehanizmom tlaenja bezmalo su me oterali u smrt kao jedino sklonite, rekao je. Roditelji su morali da umru da bih ja mogao da ivim, i kada su umrli, proiveo sam. Na kraju, muzika je bila ta koja mi je stvarno dala ivot, rekao je jue. Ali, nisam hteo i, naravno, nisam mogao da budem umetnik stvaralac, ali ni umetnik izvrilac, rekao je, u svakom sluaju ni stvaralac ni izvrilac u muzikoj umetnosti, nego samo kritiki umetnik. Ja sam kritiki umetnik, rekao je, sve vreme u ivotu sam bio kritiki umetnik.

U detinjstvu ve bio sam kritiki umetnik, rekao je, okolnosti mog detinjstva pretvorile su me, na prirodan nain, u kritikog umetnika. Oseam se, uostalom, potpuno kao umetnik, zapravo kao kritiki umetnik, i kao kritiki umetnik sam, sasvim prirodno, i stvaralac, jasno, dakle kritiki umetnik izvrilac i stvaralac, rekao je. Uz to, jo i kritiki umetnik stvaralac i izvrilac u Tajmsu, rekao je. Na svoje kratke lanke u Tajmsu gledam u potpunosti kao na umetnike tvorevine i mislim da sam, kao autor tih umetnikih tvorevina, uvek slikar i muziar i pisac istovremeno i sve u jednom. U tome je moje najvee zadovoljstvo, da znam da sam kao autor tih umetnikih tvorevina u Tajmsu ujedno slikar i muziar i pisac, u tome je moje vrhunsko zadovoljstvo. Nisam, dakle, kao slikar, jedino slikar, i nisam kao muziar, jedino muziar, i nisam kao pisac, jedino pisac, morate znati, ja sam slikar i muziar i pisac ujedno. I

to oseam kao najveu sreu, rekao je, umetnik u svim umetnostima, a ipak u jednoj jedinoj. Moguno da je, rekao je, kritiki umetnik onaj koji u svim umetnostima izvodi svoju, jedinu, i svestan je toga, potpuno svestan. Ta me svest usreuje. Utoliko sam ja ve vie od trideset godina srean, rekao je, iako sam po prirodi nesrean ovek. ovek koji misli je po prirodi nesrean ovek, rekao je jue. Ali, ak i taj nesrean ovek moe biti srean, rekao je, uvek iznova, u najistinitijem smislu tog izraza i pojma, da provodi vreme. Detinjstvo je najmranija rupa, u koju su vas sunovratili roditelji i iz koje morate da iziete bez iije pomoi. Veina ljudi, meutim, ne uspeva da se iz te rupe, koja je detinjstvo, izbavi, i celog ivota su u toj rupi i ne izlaze iz nje i ogoreni su. Zato je veina ljudi ogorena, nisu izili iz rupe svog detinjstva. Da biste izili iz rupe detinjstva iziskuje ve nadljudske napore, iz te uopte najmranije rupe nikad ne izlazimo, rekao je. Roditelji su morali da mi umru da bih iziao iz te mrane rupe detinjstva, rekao je, morali su konano da umru, stvarno i zauvek, znate li, da bih iziao iz rupe detinjstva. Moji roditelji bi me, poto sam se rodio, najradije gurnuli u svoju kunu kasu u kojoj su drali dragocenosti i vrednosne papire, rekao je. Imao sam ogorene roditelje, rekao je, koji su celog svog ivota bolovali svoju ogorenost. Na svim slikama koje posedujem i na kojima su moji roditelji, kad ih gledam, vidim njihovu ogorenost. Bezmalo sva deca imaju ogorene roditelje, stoga svi roditelji izgledaju ogoreno. Ogorenost i razoaranje obeleavaju sva ta lica, jedva da moete nai drukije, satima moete, recimo, da idete Beom i da vidite samo ogorenost i razoaranje na svim tim licima, a ni na selu nije drukije, i seoska lica su puna ogorenosti i razoaranja. Moji roditelji su me rodili i kad su videli ono to su uinili, prestravili su se i najradije bi opozvali ono to su uinili. A

poto nisu mogli da me gurnu u svoju kunu kasu, sunovratili su me u mranu rupu detinjstva iz koje nisam vie izlazio za njihova ivota. Roditelji prave decu na neodgovoran nain i, kad vide ta su uradili, prestravljeni su, pa tako, kad su deca roena, uvek vidimo samo prestravljene roditelje. Napraviti dete i dati ivot, kako se to dvolino kae, ipak nije nita drugo nego doneti na svet i uvesti u svet teku nesreu, a nad tom tekom nesreom svi su onda uvek prestravljeni. Priroda, uostalom, uvek od roditelja pravi budale, rekao je, a nesrena deca od tih budala u mranim rupama su detinjstva. Ljudi govore, bez ikakve suzdranosti, da su imali sreno detinjstvo, dok su zapravo imali nesreno, odakle su se izvukli samo uz najvee napore i iz tog razloga govore da su imali sreno detinjstvo, jer su se izvukli iz pakla detinjstva. Izvui se iz detinjstva ne znai nita drugo nego izvui se iz pakla, a onda se kae da je taj i taj imao sreno detinjstvo, i time bi da se pohvale njegovi stvoritelji, roditelji, koji nisu ni za kakvu pohvalu, rekao je. Rei da je neko imao sreno detinjstvo, hvalei time roditelje, nije nita drugo nego drutvenopolitika prostota, rekao je on. Hvalimo roditelje umesto da ih celog svog ivota optuujemo za zloin stvaranja ljudi, rekao je jue. Trideset i pet godina drali su me roditelji zatvorenog u rupi detinjstva, rekao je. Trideset i pet godina tlaili su me svim sredstvima koja su im bila dostupna, muili su me svojim groznim metodama. Ni najmanji obzir ne dugujem svojim roditeljima, ne zasluuju ni najmanji obzir, rekao je. Poinili su dva zloina nada mnom, dva teka zloina, rekao je, stvorili su me i tlaili me, stvorili su me a da me nisu ni pitali, i kad su me rodili i sunovratili u svet, tlaili su me, poinili su nad mnom zloin stvaranja i zloin tlaenja. I sunovratili su me, najveom mogunom roditeljskom bezobzirnou, u mranu rupu

detinjstva. Imao sam, kao to znate, sestru, rano preminulu, rekao je, koja je umakla od roditelja samo putem svoje rane smrti, s njom su roditelji postupali sa istom bezobzirnou kao i sa mnom, tlaili su mene i sestru svojom traumom razoaranosti, sestra nije dugo izdrala, odjednom je preminula u aprilu, neoekivano, kako se to moe desiti jedino kod onih koji nisu jo odrasli, imala je devetnaest godina, od onog to se naziva srani udar u trenutku, morate znati, dok je majka, na prvom spratu, pripremala sve za roendan mog oca, hitala je tamo-amo na prvom spratu, samo da ne doe do neke greke prilikom roendanske proslave, hitala je tamo-amo sa svakojakim tanjirima i aama i salvetima i pecivima i mene i moju sestru bezmalo sludela svojim priprema roendanskog slavlja, kojima je ve od rane zore bila zauzeta, im je otac iziao iz kue, majka se sa svom mogunom histerijom predala nama ve poznatoj usplahirenosti roendanske proslave, dok je nas, mene i sestru, terala da se penjemo i silazimo stepenitem i u podrum i razne ostave, unutra, napolje i opet natrag, neprestano obuzeta da ne nainu neku greku, ona je sestru i mene, dakle, terala po celoj kui u tim pripremama roendanskog slavlja, a ja sam se sve vreme pitao, sasvim tano se toga seam, da li je u pitanju pedeset i osmi ili pedeset i deveti oev roendan; sve vreme samo trao kroz kuu i kroz sve sobe i pitao se da li je to pedeset i osmi, da li je to pedeset i deveti, ili ak ezdeseti, ali nije bio, bio je to pedeset i deveti roendan moga oca, rekao je Reger. Dobio sam zadatak da otvorim sve prozore i pustim sve vazduh, ve tada, ve u detinjstvu i u mladosti mrzeo sam provetravanje, a morao sam, po majinoj zapovesti, svakog trenutka da otvaram sve prozore i putam vazduh, rekao je, trebalo je, dakle, da radim neto to sam mrzeo, i nita vie nisam mrzeo nego da kroz sve

prozore u kuu putam sve vazduh, nita vie od sa svih strana strujanja vazduha u kuu, rekao je, ali nita nisam mogao, naravno, da uinim protiv roditeljske zapovesti, uvek sam sve roditeljske zapovesti striktno sprovodio, nikad se ne bih ni usudio da neku roditeljsku zapovest ne sprovedem, svejedno da li je re o majinoj ili oevoj zapovesti, striktno i automatski sam sprovodio svaku roditeljsku zapovest, rekao je Reger, jer sam hteo da izbegnem kanjavanje od strane roditelja, a kanjavanje od strane roditelja bilo je uvek grozno, svirepo, bojao sam se muenja od strane roditelja i tako sam, prirodno, striktno sprovodio sve roditeljske zapovesti, rekao je, kakva god da je zapovest bila, ma i besmislena po mom miljenju, i tako je po sebi razumljivo bilo da otvorim sve prozore na roendan naeg oca i pustim da vazduh struji u kuu. Majka je slavila sve nae roendane, niti jedan jedini od naih roendana da je propustila, mrzeo sam ta roendanska slavlja, kao to moete da zamislite, kao to mrzim sva slavlja, mrzim sva slavlja, sva slavlja do danas, nita mi nije mrskije od slavlja i proslavljanja, mrzitelj sam svetkovina, rekao je, od detinjstva sam mrzeo sva svetkovanja i proslavljanja i pre svega mrzeo sam kad bi se slavio neki roendan, bilo iji da je roendan, a najvema sam mrzeo kad je proslavljan neki roditeljski roendan; kako ovek moe da slavi neki roendan, i jo svoj, uvek sam se pitao, a da biti na svetu uopte nije nita drugo ipak nego nesrea, da, uvek sam se pitao ako bi ljudi hteli da ustanove as seanja na svoj roendan, takorei kao as seanja na nedelo koje im je uinjeno od strane njihovih stvoritelja, za to bih imao razumevanja, ali nikako za neku sveanost! rekao je. A roendani naeg oca proslavljani su sa svom mogunom pompom, na ta su pozivani svi mogui, meni najomraeniji ljudi i jelo se puno i pilo, a najodvratnije su bile, prirodno, zdravice koje

su izgovarane u ast slavljenika, i pokloni koji su uruivani slavljeniku. Ipak, nema nieg dvolinijeg od roendanskih proslava za koje se unajmljuju ljudi, nieg munijeg od roendanske dvolinosti i roendanskog varanja, rekao je. Bio je to doista pedeset i deveti roendan naeg oca kad je moja sestra preminula, rekao je Reger. Stajao sam u nekom od okova na prvom spratu i posmatrao, dok sam pokuavao da se zatitim od hladne promaje, svoju majku kako usplahireno, u roendanskoj histeriji, tri kroz sve prostorije, jednom prenosei vazu iz jedne u drugu sobu, drugi put posudu sa eerom s jednog na drugi sto, jedan stolnjak zamenjujui drugim, jednu knjigu odande drugom knjigom odavde, buket cvea odavde buketom cvea odande, kad li sam odjedared uo odozdo, iz prizemlja, neki prigueni prasak, rekao je Reger. Majka je zastala, jer je i ona ula odozdo prigueni prasak. Stala je na mestu na kojem se zatekla, naglo, poto je ula prigueni prasak, stojala je i lice joj je bledelo, rekao je Reger. Neto strano se dogodilo, u tom trenu je to bilo jasno meni i majci. Siao sam s prvog sprata u predvorje i zatekao svoju sestru kako mrtva lei u predvorju. Da, da, rekao je Reger, trenutni srani udar, smrt zbog koje vredi zavideti. Kad bi i nas pogodio srani udar, bila bi to najvea srea, rekao je. elimo brzu, bezbolnu smrt, a deava nam se pokadikad da bolujemo dugo, godinama, rekao je Reger jue i zatim da je ipak uteno da njegova ena nije dugo patila, godinama, kako je pokadikad sluaj, rekao je, sve se zavrilo za nekoliko nedelja. Ali, naravno, nema nikakve utehe kad izgubite bie koje vam je celog ivota bilo najblie. Da, i to je metoda, rekao je jue, dok ga ja sad, dan kasnije, posmatram sa strane i, iza njega, Irziglera koji je na tren provirio u salu Sebastijano, ne opazivi me, dok sam ja, dakle, jo posmatrao Regera, koji jo gleda

Tintoretovog oveka sa sedom bradom, da, i to je metoda, rekao je, sve pretvoriti u karikaturu. Neku veliku vanu sliku, rekao je, podnosimo samo onda ako je pretvorimo u karikaturu, nekog velikog oveka, neku navodno znaajnu linost, ne podnosimo, prvog, kao velikog oveka, drugog, kao znaajnu linost, moramo da ih karikiramo. Ako due vreme posmatramo neku sliku, ak i ako je od najozbiljnijih, moramo da je pretvorimo u karikaturu, rekao je, da bismo je izdrali, otuda i roditelje u karikaturu, rukovodioce, ako ih imamo, u karikaturu, ceo svet u karikaturu, rekao je. Gledajte due vreme Rembrantov autoportret, svejedno koji, sigurno e vam, posle nekog vremena, izgledati kao karikatura i odvratiete pogled od njega. Gledajte due vreme svog oca u lice, izgledae vam kao karikatura i odvratiete pogled od njega. itajte Kanta paljivo i sve paljivije i odjednom ete poeleti da prsnete u smeh, rekao je. Svaki original je, pravo govorei, po sebi ve falsifikat, rekao je, shvatate ta bih da kaem. Naravno, u svetu, u prirodi, ima pojava koje ne moemo da uinimo smenim, ali u umetnosti sve se moe uiniti smenim, svaki ovek se, ako hoemo, ako nam je to potrebno, moe uiniti smenim i pretvoriti u karikaturu, rekao je. Ako smo u stanju da ismejemo, nismo uvek u stanju da to uinimo, onda nas obuzima oaj i, potom, avo, rekao je. Ma koje umetniko delo se moe uiniti smenim, rekao je, prikazuje vam se u svojoj veliini i vi ga, izmeu dva trenutka, pretvarate u smeno, ba kao nekog oveka koga morate da uinite smenim, jer vam nita drugo ne ostaje da uinite. Ali, veina ljudi ipak jeste smena i veina umetnikih dela ipak jeste smena, rekao je Reger, i ne morate ni da se muite da ih ismejete i karikirate. Ali, veina ljudi je nesposobna za karikiranje, na sve gledaju do kraja u svojoj bojaljivoj ozbiljnosti, rekao je, ideja karikature im ne

pada ni na pamet, rekao je. Odlazite na audijenciju kod pape, rekao je, i prihvatate papu i audijenciju ozbiljno, i tako tokom celog svog ivota; smeno je u tome da je istorija papa puna karikatura, rekao je. Naravno, crkva Svetog Petra je velianstvena, rekao je, ali je ipak smena. Uite u crkvu Svetog Petra i rasteretite se od stotina i hiljada i miliona lai katolike istorije, i neete dugo morati da ekate a cela crkva Svetog Petra e vam biti smena. Idite na privatnu audijenciju i ekajte papu, ak i pre nego to se pojavi, izgledae vam smean, a on i jeste smean kad nastupa u svom kierajski belom platu od iste svile. Kuda god pogledali, sve je u Vatikanu smeno; oslobodite se jedared lai katolike istorije i sentimentalnosti katolike istorije, revnosti katolike istorije sveta, rekao je. Pogledajte, katoliki papa sedi kao naminkana laljiva lutka na svetskom proputovanju ispod kuglama osiguranog staklenog zvona, okruena svojim naminkanim i laljivim viim i niim lutkama, kako je to samo odvratno smeno. Razgovarajte s naim poslednjim kmekavim kraljem, kako je smean, s naim utogljenim komunistikim voom, kako je smean. Idite na novogodinji prijem kod naeg brbljivog predsednika koji razgovara o svemu i svaemu, omalovaavajui svaku stvar u svom senilnom trabunjanju oca drave, i bie vam zlo koliko je to smeno.

Kapucinska kripta, Hofburg, kakva neukusna smejurija, rekao je. Idite u crkvu Maltekih vitezova i pogledajte, odevene u crnu odeu, vitezove maltekog reda ija lica tamo sjakte, pod crkvenim svetiljkama, bela, s pseudoaristokratskim glupakim izrazom, i nita neete osetiti osim koliko je to smeno. Otiite na predavanje katolikog kardinala,

prisustvujte nekoj inauguraciji na univerzitetu, kako je to samo smeno. Kuda god danas pogledali po ovoj zemlji, na pogled upada u gnojne jame smenog, rekao je Reger. Svakog jutra rumen od stida mi preplavljuje lice od toliko smenog, dragi moj Acbaheru, to je istina. Prisustvujte dodeli nagrade, Acbaheru, kako je to smeno; smeni likovi; to je pompeznije utoliko je smenije, rekao je, nita osim karikature, rekao je, ba nita. Smatrate, recimo, nekog valjanog oveka svojim prijateljem, a onda iznenada on bude imenovan za poasnog profesora i otada oslovljavaju ga profesore i naruuje papir za pisma na kojem je odtampano profesor, a njegovoj eni se kod mesara obraaju kao gospoi profesor, zahvaljujui emu ne mora dugo da eka kao ostale ene koje nemaju profesora za mua. Kako je to smeno, rekao je. Pozlaena stepenita, pozlaene naslonjae, pozlaene klupe u Hofburgu, rekao je, i povrh toga sve sam pseudodemokratski idiot, kako je to smeno. Idete du Kertnerove ulice i svako vam izgleda smeno, svi ljudi su samo smeni, ni vie ni manje, prolazite itavim Beom, uzdu i popreko, i ceo Be vam je najednom smean, svi ljudi koje susreete, sve na ta naiete je smeno, ivite u svetu naskroz smenom i u stvarnosti propalom, rekao je. Ceo svet ste najednom pretvorili u karikaturu, rekao je. Raspolaete silom da svet pretvorite u karikaturu, rekao je, vrhunska sila duha, rekao je, nuna je za to, ta jedina sila preivljavanja, rekao je. Vladamo samo onim to, na koncu, smatramo smenim, samo ako svet i ivot na njemu smatramo smenim, kadri smo da se kreemo napred, nema nijedne druge, nijedne bolje metode, rekao je. U stanju zadivljenosti ne moemo dugo da izdrimo, i propadamo ako ga blagovremeno ne razgradimo, rekao je. Bio sam, uostalom, celog svog ivota daleko od toga da budem zadivljenik, divljenje mi je strano,

poto uda nema, divljenje mi je uvek bilo strano i nita mi nije bilo toliko gadno kao kad posmatram ljude koji se dive, koji su bolesni od divljenja. Odlaze u crkvu i dive se, idu u neki muzej i dive se. Odlaze na koncert i dive se, to je odvratno. Istinski razum ne poznaje divljenje, on crpe saznanje, uvaava, ceni, i to je sve, rekao je. Ljudi odlaze kao s nekim rancem punim divljenja u sve crkve i u sve muzeje, zato idu uvek onako pogrbljeno, snishodljivo, odvratno, kao to ih vidite po crkvama i muzejima, rekao je. Nisam video jo nijednog potpuno normalnog oveka da je uao u crkvu ili muzej, a najodvratnije je posmatrati ljude na Knosu ili u Agrigentu, kad su dospeli do cilja svog udivljenikog putovanja, jer ti ljudi nikako drukije ne putuju nego udivljeniki, rekao je. Divljenje zaslepljuje, rekao je Reger jue, zaglupljuje onog ko se divi. Veina ljudi kad jednom pone da se divi, nikad ne prestaje, samo biva gluplja. Veina ljudi je celog ivota glupava time ve to se divi. Nema niega za divljenje, rekao je Reger jue, niega, ba niega. Da uvaavaju i cene suvie je teko ljudima, pa se dive, to im je jeftinije, rekao je Reger. Divljenje je lake od potovanja, od uvaavanja, divljenje je svojstvo glupaka, rekao je Reger. Samo glupak se divi, razboriti se ne divi, on uvaava, ceni, razume, i to je to. Ali, potovati i ceniti i razumeti spada ipak u duh, a ljudi nemaju duha, bez duha i stvarno potpuno lieni duha putuju da vide piramide i sicilijanske stubove i persijske hramove i nalivaju sebe i svoju glupost divljenjem, rekao je. Stanje divljenja je stanje duhovne slabosti, rekao je Reger jue, u takvom stanju duhovne slabosti maltene svi ive. U takvom stanju duhovne slabosti svi i dolaze u Muzej stare umetnosti, rekao je. Ljudi tegle sa sobom teret divljenja, nemaju hrabrosti da svoje divljenje, kao i svoj mantil, ostave na garderobi. Tako prenatrpani s naporom vuku divljenje kroz sve ove sale,

rekao je Reger, da se oveku stomak prevrne. Ali, divljenje nije samo obeleje nekog za koga kaemo da je neobrazovan, naprotiv, ono je i obeleje, u meri koja uasava, da, to je grozna istina, pre svega osoba za koje kaemo da su obrazovane, to je jo odvratnije. Neobrazovani se divi jer je naprosto glup da se ne bi divio, ali obrazovani je za to suvie perverzan, rekao je Reger. Divljenje takozvanih neobrazovanih sasvim je prirodno, ali divljenje takozvanih obrazovanih je suta perverzna perverznost, rekao je Reger. Pogledajte, Betoven, hronini depresivac, dravni umetnik, totalni dravni kompozitor, ljudi mu se dive, ali je Betoven u osnovi ipak naskroz odvratna pojava, sve kod Betovena je vie ili manje komino, kad sluamo Betovena, neprestano ujemo kominu bespomonost, tutnjanje, titansko, glupost marevske muzike ak i u njegovim kamernim komadima. Kad sluamo Betovenovu muziku, ujemo vie gruvanje nego muziku, mariranje nota onako kako to propisuje glupost drave, rekao je Reger. Izvesno vreme sluam Betovena, recimo Eroica, i sluam paljivo i, stvarno, ulazim u neko filozofskomatematiko stanje i ostajem tako, due vreme, u filozofskomatematikom stanju, rekao je Reger, sve do trenutka kad odjednom vidim autora Eroike i sve mi se slomi, jer kod Betovena doista sve marira, sluam Eroiku, koja je doista filozofska muzika, naskroz filozofskomatematika, rekao je Reger, i najednom sve mi je pomueno i slomljeno zato to, dok filharmoniari to sviraju tako prirodno, ja ujem, iz trenutka u trenutak, Betovenovo promaivanje, ujem njegovo promaivanje, vidim njegovu glavu ispunjenu marevskom muzikom, shvatate li, rekao je Reger. Onda mi je Betoven nepodnoljiv, kao to mi je podjednako nepodnoljivo kad sluam nekog od naih pevaa, s trbuinom ili bez nje, kako masakrira Zimsko putovanje, vidite, jer peva

liedera, uparaden u fraku i oslonjen o klavir, dok peva Vranu, uvek mi je nepodnoljiv i smean, od glave do pete je karikatura, nema nieg smenijeg, rekao je Reger, od pevaa liedera ili arija, u fraku, koji stoji pored klavira. Kako je ubertova muzika velianstvena kad ne vidimo dok je izvode, kad ne vidimo kako je izvode ti beskrajno slaboumni, nafrizirani muziari, ali vidimo ih, prirodno, kad smo u koncertnoj sali i, otuda, sve je samo muno i smeno i prava katastrofa za vid i sluh. Ne znam, rekao je Reger, da li su pijanisti smeniji i muniji od pevaa pokraj klavira, to zavisi od stanja duha u kojem se tog trena nalazimo. Naravno, ono to vidimo dok se muzika izvodi smeno je, karikatura i, otuda, muno, rekao je. Peva je smean i muan, moe da peva kako god hoe, bilo da je tenor ili bas, sve pevaice su uvek samo smene i mune, ma bile uvebane i pevale kako god hoe, rekao je. Neko violinsko strugalo, neko tamburalo, na pozornici, to je odve smeno, rekao je. ak i debeli smrdljivi Bah na orguljama Svetog Tome bio je samo smena i duboko muna pojava, ne bismo imali ta da raspravljamo o tome. Ne, ne, umetnici, pa ak i ako su najvaniji i takozvani najvei, jedino su ki, i muni, i smeni. Toskanini, Furtvengler, prvi suvie mali, drugi suvie veliki, smeni su i ki. A odete li u pozorite, smeno, muno i ki, da vam se stomak okrene. O emu i kako govore ljudi, muka vam je u stomaku. Govore li o klasinom, muka vam je, govore li o narodskom, muka vam je. I ta su sve te klasine i moderne takozvane elitne i narodske predstave inae nego teatralne smejurije i muan ki, rekao jue. Ceo svet je danas smean i, povrh toga, duboko muan i kierajski, eto ta je istina. Irzigler je priao Regeru i proaputao mu neto na uho. Reger je ustao, osvrnuo se i iziao sa Irziglerom iz sale Bordone. Pogledao sam na svoj asovnik, bilo

je jedanaest i dvadeset. Razlog zato sam ve u pola jedanaest doao u Muzej bio je upravo da budem taan, jer Reger je zahtevao pre svega tanost, kao to i ja sam, uostalom, zahtevam pre svega i uvek tanost, u mojim odnosima s ljudima tanost je doista, za mene, neto najvanije. Trpim samo tane ljude, ne podnosim nikog ko nije taan. Tanost je sutinska Regerova odlika, kao to je ona i jedna od mojih sutinskih odlika, ako imam zakazan sastanak, to u ispotovati doista tano, ba kao to i Reger tano potuje sve svoje sastanke, govorio mi je ve prilino o tanosti, kao i o pouzdanosti, tanost i pouzdanost su neto najvanije za njega, eto ta je Reger esto govorio. Mogu da kaem da sam naskroz taan ovek, uvek sam mrzeo netanost i nikad, uostalom, nisam mogao sebi da je dopustim. Reger je najtaniji ovek koga poznajem. Nikad jo u ivotu nije zadocnio, barem ne svojom krivicom, kao to kae, kao to ni ja nisam, tokom svog ivota, barem otkako sam odrastao, zakasnio svojom krivicom, najmrskiji su mi oni koji su netani, s netanima nemam nieg zajednikog, s netanima se ne druim, s netanima nemam nikakvog posla, i neu da imam posla. Netanost je grubijansko svojstvo koje prezirer i kojeg se gnuam, koje ljudima donosi samo zaparloenost i nesreu. Netanost je bolest koja netanog vodi u smrt, tako je jednom rekao Reger. Reger je ustao i iziao iz sale Bordone, ba dok je grupa starijih ljudi, Rusa, kako sam odmah mogao da utvrdim, koju je vodila, kako sam isto tako brzo ustanovio, ukrajinska devojka tuma, ulazila u salu Bordone, tik pored mene, i to tako blizu meni da su me potisnuli u stranu i u ugao. Ljudi se guraju u salu, potiskujui druge, ak bez izvinjenja, mislio sam, i ja sam se naao ve pritisnut uz zid. Reger je iziao iz sale Bordone, poto mu je Irzigler neto proaputao na uho i, istovremeno, ruska grupa je ula u

salu Bordone i zauzela poloaj u sali Bordone i tako je ula u salu Bordone i tako zauzela poloaj u sali Bordone da ja sam vie nisam mogao da iz sale Sebastijano gledam u salu Bordone, ruska grupa mi je zatvorila vidik na salu Bordone. Video sam jedino lea okupljenih Rusa i uo ono to je krmila ukrajinska devojka tuma, govorila je besmislice, kao i svi ostali vodii u Muzeju stare umetnosti, a to nije bilo nita drugo nego najgluplja brbljarija o umetnosti koju je utiskivala u glave svojih ruskih rtava. Tamo, gledajte, rekla je, vidite usta, tu, vidite, rekla je, istaknute ui, tamo, vidite tu finu ruu na obrazu anela, tamo, u pozadini vidite horizont, kao da niko, bez tih stupidnih primedbi, sve to nije video na Tintoretovim slikama. Vodii u muzejima postupaju uvek sa onima koji su im povereni samo kao s glupacima, uvek kao s najveim glupacima, dok ti nikad nisu ipak takvi glupaci, objanjavaju im uvek ono to se uglavnom moe prirodno sasvim jasno videti i za ta nije potrebno nikakvo objanjenje, ali oni objanjavaju i objanjavaju i pokazuju i pokazuju i govore i govore. Vodii u muzejima nisu nita drugo nego sujetne maine za brbljanje koje su ukljuene onoliko dugo koliko vode neku grupu kroz muzej, i te maine za brbljanje govore uvek isto, od poetka do kraja godine. Vodii u muzejima nisu nita drugo nego sujetni brbljivci o umetnosti, koji nemaju ni najmanje pojma o umetnosti, koji bezoseajno iskoriavaju umetnost na svoj ogavni brbljivi nain. Vodii u muzejima tokom cele godine krme svoje brbljanje o umetnosti i za to naplauju gomilu novca. Poto me je ruska grupa odgurnula u oak, nisam video nita osim ruskih lea, a to znai nita osim tekih ruskih zimskih kaputa, koji su svi do jednog isputali prodoran naftalinski zadah, jer ruska grupa je oigledno direktno iz autobusa krenula peke, pod sitnom kiom, u likovnu galeriju Muzeja. Budui da ve decenijama imam

problema s disanjem i nema dana vie, verujem, da mi ne izgleda da moram da se uguim, ak i na otvorenom, ovi trenuci iza ruske grupe, koji su zapravo bili minuti, bili su mi odvratni, neprestano sam udisao, pritisnut u oak sale Sebastijano, vazduh sa zadahom naftalina, koji je bio preteak za moja slaba plua. Bilo mi je ve ionako teko da diem u Muzeju stare umetnosti, a sad utoliko vie u uslovima stvorenim ulaskom ruske grupe. Ukrajinka, vodi, obraala se ruskoj grupi na takozvanom klasinom moskovskom ruskom jeziku i veim delom sam je razumeo, u svakom sluaju imala je grozan, otar izgovor, kad bi rekla neto na nemakom, nain kojim bi kazala glava anela, bio je doista svirep. Najpre nisam mogao da kaem da li je devojka tuma doputovala iz Rusije s ruskom grupom ili se u njenom sluaju radilo o nekoj od ruskih emigrantkinja koje su dole u Be posle rata ili su dole u Be danas, nekoj od jevrejskih ruskih emigrantkinja, veoma inteligentnih, koje su oduvek davale ton Beu, iz pozadine, to je za beko intelektualno drutvo uvek bila prednost. Te jevrejske ruske emigrantkinje su zapravo intelektualni zain bekog drutvenog ivota, uvek su to bile, bez njih bi beki drutveni ivot bio nezanimljiv. Istina je i da ti ljudi, kad ih takorei obuzme megalomanija i pokuavaju da vladaju svim i svakim, poinju da idu na ivce, ali ova devojka tuma ipak nije bila tipian primer za navedenu vrstu ruskih emigrantkinja o kojima govorim, uz pretpostavku da je ona uopte bila jedna od tih ruskih emigrantkinja, pre je izgledalo da je ona ipak dola s ruskom grupom iz Rusije u Be, nain kako je govorila svoj ruski pred ruskom grupom ne ide u prilog pretpostavci da je ona jedna od ruskih emigratkinja, nego potvruje da je ona moe biti upravo ovog dana stigla iz Rusije u Be, barem je takvo moje miljenje poto sam prouio njenu odeu, pre svega njene izme, stvarno nije

imala nieg zapadnog na sebi, verovatno je komunistkinja koja je studirala istoriju umetnosti, mislio sam, zagledajui je takorei od glave do pete u asu kad mi se za to ukazala prilika.

Ruske emigrantkinje u Beu, o kojima sam maloas govorio, odevaju se izrazito na zapadni nain, iako ne ba toliko zapadno kako to ine prave ene sa zapada, ali ipak na zapadni nain. Ne, devojka tuma nije ruska emigrantkinja, mislio sam, ona je noas prela granicu i ak nije ni spavala prole noi, kao ni ruska grupa koja joj je poverena, takorei direktno iz Rusije i direktno iz prljavog autobusa grupa je ula u Muzej, mislio sam, tako izgledaju, tako izgleda devojka tuma. Poto mi je ruska grupa zaklonila pogled, sad nisam mogao da vidim ak ni somotsku klupu u sali Bordone, dakle nisam mogao da vidim da li je Reger jo odsutan ili se ve vratio. Sala Sebastijano, u kojoj sam bio pritisnut uz zid, najslabije je provetravana sala u Muzeju stare umetnosti, a mene je ba u sali Sebastijano ruska grupa morala da pritisne uz zid, mislio sam, a povrh toga da to bude ba vrsta ljudi sa zadahom od blata i vlage, mislio sam. Uvek sam mrzeo skupove ljudi, celog ivota sam ih izbegavao, nikad nisam iao na neki skup ba zbog svoje mrnje prema masi, kao to to, uostalom, nije ni Reger, nita ne mrzim dublje od mase, gomile, ak i da nisam u njoj, neprestano verujem da e me masa ili gomila samleti. Jo kao dete sam joj se klonio s puta, masi, mrzeo sam gomilu, okupljanje ljudi, koncentraciju prostote i nepromiljenosti i lai. Onoliko koliko mrzimo masu, mislim, toliko bismo morali voleti svakog pojedinano. Ova ruska grupa, naravno, nije prva koju sam sreo u Muzeju stare umetnosti i koja je, u neku ruku, nasrnula na mene i

pritisnula uz zid, u poslednje vreme ruske grupe su uestale u Muzeju stare umetnosti, da, rekli bismo da ak vie ruskih grupa nego italijanskih dolaze u Muzej stare umetnosti. Rusi i Italijani nailaze uvek u grupama u Muzej stare umetnosti, dok Englezi nikad nisu u grupama, nego uvek pojedinano, a tako i Francuzi, uvek sami. Nekih dana ruski vodii oba pola nadvikuju se sa italijanskim ko e bolje, a Muzej stare umetnosti tad nalikuje kui krikova. To je, naravno, u veini sluaja subotom, upravo dana kad Reger i ja nikad ne idemo u Muzej, s tim da je ovo to smo danas, u subotu, ja i Reger doli u Muzej stare umetnosti, izuzetak od pravila i, kako je oigledno, uvek smo dobro inili to subotom ne idemo u Muzej stare umetnosti, iako je subotom poseta besplatna, kao i nedeljom. Milije mi je da platim dvadeset ilinga za ulaznicu nego da podnosim te grozne grupe posetilaca. Podnositi muzejske posetioce u grupama jeste Boja kazna, ne znam nita uasnije, tako je jednom rekao Reger. Za njega je svakako bila Boja kazna, ak i ako ju je sam izazvao, da zakae sastanak sa mnom upravo ove subote u Muzeju stare umetnosti, mislio sam i pitao se, s kojim ciljem?, i nisam umeo sebi da odgovorim. Naravno, rado bih znao ta je to Irzigler sad ve po drugi put proaputao Regeru na uho, prvi put neto to ga, izgleda, nije ni najmanje dirnulo, drugi put nesumnjivo neto to je Regera podstaklo da smesta ustane sa somotske klupe u sali Bordone i izie iz sale Bordone. U svakoj prilici Irzigler kae da on uiva poverenje, dirljivo je kad on to kae, a kazuje tako esto da to vremenom postaje sve dirljivije. Irzigler pozdravlja klimanjem glavom kad Reger dolazi i on ga vidi, to ne ini kad ja dolazim i kad mene vidi. Irzigler je ve triput na vie godina pozajmljivao novac od Regera za nametanje stana, a te pozajmice nije kasnije ni morao da vrati. Reger je

nekoliko puta ve poklanjao Irzigleru odeu koju vie nije nosio, zapravo prvorazrednu odeu od najboljeg tvida, kako mi je Reger jedared rekao, sve to nosim potie s Hebrida. Ali, Irzigler jedva da ima prilike da nosi Regerovu skupocenu odeu, jer tokom cele nedelje obavlja posao u Muzeju stare umetnosti u svojoj uniformi, osim ponedeljkom, ali ponedeljkom trkara on po kui samo u radnom kombinezonu, budui da je za njega ponedeljak uvek namenjen kunim popravkama. On sve radi sam. Sam krei, sam radi stolariju, zakiva eksere i bui, pa tavie i vari sve sam. Osamdeset procenta Austrijanaca nosi u slobodno vreme radne kombinezone, tvrdi Reger, a veina njih ak i nedeljom i praznikom, veina Austrijanaca trkara nedeljom i praznicima u radnim kombinezonima i premazuje i zakiva i vari. Slobodno vreme kod Austrijanaca je njihovo istinsko radno vreme, tvrdi Reger. Veina Austrijanaca ne zna ta bi zapoela sa svojim slobodnim vremenom i glupo ga provode u radu. Tokom cele nedelje sede u kancelarijama ili stoje na svojim radnim mestima, kae Reger, a u nedelju i prazninim danima moete ih bez izuzetka videti kako u radnim kombinezonima obavljaju poslove po kui, kree zidove ili zakivaju eksere tu i tamo po krovu ili peru svoj auto. Irzigler je od takvih tipinih Austrijanaca, kae Reger, a Burgenlanani su najtipiniji Austrijanci. Burgenlanani oblae svoje sveano ruho samo jednom u sedmici, i to na dva ili najvie dva i po sata da bi ili u crkvu, a ostatak vremena nose kombinezon kao svoju rdnu odeu, kae Reger, i tako celog ivota. Burgenlananin radi cele nedelje u kombinezonu, spava veoma malo, ali dobro, i nedeljom i praznicima odlazi u crkvu u sveanom ruhu da bi pevao Bogu, i odmah zatim svlai sveano ruho i oblai kombinezon. ak i u dananjem industrijskom drutvu, Burgenlananin je u potpunosti seljak, pa i ako

ve decenijama radi u fabrici, ipak je ostao seljak kao to su to bili njegovi preci, Burgenlananin e uvek biti seljak, rekao je Reger. Irzigler je ve odavno u Beu, a ipak je ostao seljak, tako je rekao Reger. Uostalom, koja god bilo uniforma, ona uvek pae seljaku, rekao je Reger. Seljak je ili seljak ili uniformisano bie, rekao je Reger. Ako ima vie dece, onda jedno postaje i ostaje seljak, a ostala oblae dravnu ili rimokatoliku uniformu, i tako je oduvek bilo, tako je rekao Reger. Burgenlananin je ili seljak ili obuen u neku uniformu, a ako ne moe da bude seljak niti da se uniformie, on neizbeno propada, tako je rekao Reger. Stoleima je seljatvo, kad je bealo iz seljatva, bealo u uniformu, rekao je Reger. Irzigler je, po sopstvenom miljenju, imao sreu, jer nametenje uvara u Muzeju stare umetnosti, kao dravnog slubenika, dobiva se samo jedared u periodu nekoliko godina, naime samo onda kad neki od uvara ode u penziju ili umre. Burgenlandane rado zapoljavaju kao uvare u muzejima, a zato je tako, to Irzigler ne bi umeo da kae, ali injenica je da je veina uvara u bekim muzejima iz Burgenlanda. Verovatno je to tako, rekao je jednom Irzigler, zato to su Burgenlanani poznati kao posebno poteni, ali i kao posebno glupi i skromni. Jer, oni, Burgenlanani, jo i danas imaju netaknuti karakter. Kad je on primetio kako se stvari odigravaju u policiji, bio je radostan to ga nisu primili u policiju. Spomenuo je i da mu je jednom palo na pamet da stupi u manastir, poto su i tamo davali odeu, a manastiri i danas, kao nikad ranije, trae one koji bi da se zarede, ali kao brat laik on bi ipak u manastiru bio samo iskoriavan od vie brae, kako se izrazio, od svetenika koji jedino nastoje da sebi u manastirima uine ivot lepim na raun brae laika koji su im potpuno potinjeni. On bi tamo morao samo da cepa drva i hrani svinje, a leti, pod jarkim suncem, da prebira glavice

kupusa i, zimi, da raiava manastirske staze od smetova, rekao je. Braa laici u manastirima su jadni crvi, tako je jedared rekao Irzigler, a on ne bi da bude jadan crv. Da se njegovim roditeljima, meutim, svialo da stupi u manastir, ja bih tamo mogao odmah i da stupim, rekao je, ve su ga oekivali u Tirolu. Biti brat laik jo je gore nego biti kanjenik u nekom zatvoru, tako je rekao Irzigler. Monasima svetenicima je lepo, rekao je, ali braa laici nisu nita drugo nego robovi. U manastirima jo vlada, po njemu, barem to se tie brae laika, srednjovekovno ropstvo, braa laici nemaju emu da se vesele, a od jela dobijaju samo otpatke. On nije eleo da slui naderane teologe, kako kae Reger, iskoristitelje Boga, koji u manastirima provode ivot u obilju, blagovremeno je rekao ne. Jednom je Reger otiao s porodicom Irzigler u Prater, tad je Regerova ena ve bila teko bolesna. U svojim odnosima s decom bio je on, Reger, uvek osetljiv, mogao je decu da podnosi tek veoma kratko vremena, kad bi iao da vidi decu, nije smeo da bude usred nekog radnog procesa, bila je to avantura kad je porodicu Irzigler jednog dana pozvao da posete Prater, on, Reger, ve je due vreme, godinama, kako je govorio, imao oseanje da neto duguje Irzigleru, jer u Muzeju stare umetnosti polaem pravo na neto to mi ne pripada, satima sedim na klupi u sali Bordone, tako je rekao Reger, da bih mislio, razmiljao, pa ak i itao knjige i lanke, sedim na klupi u sali Bordone, koja je tamo postavljena za normalne posetioce Muzeja, ne za mene, i zaista ne za mene ve vie od trideset godina, tako je rekao Reger. Zahtevam od Irziglera da mi svakog drugog dana dopusti da sedim na klupi u sali Bordone, a da i nemam pravo da to zahtevam, imajui u vidu da bi u sali Bordone ljudi esto eleli da sednu na klupu u sali Bordone i ne mogu tamo da sednu, jer ja sedim na klupi u sali

Bordone, rekao je Reger. Klupa u sali Bordone je, u stvari, ve vie ili manje postala uslov da mogu da razmiljam, tako je Reger opet rekao jue, ak i vie od Ambasadora, gde takoe imam idealno sedite za razmiljanje, klupa u sali Bordone mi, tavie, izlazi u susret, na klupi u sali Bordone mislim sa znatno veim intenzitetom nego u Ambasadoru, gde takoe mislim, jer nikad ne prestajem da mislim, tako je rekao Reger, kao to znate, mislim sve vreme, mislim, da, ak i u snu, ali na klupi u sali Bordone mislim onako kako valja da mislim, dakle podstrekavam sebe na miljenje na klupi u sali Bordone. Svakog drugog dana sedam na klupu u sali Bordone, tako je rekao Reger, naravno ne svakog dana, to bi stvarno bilo razarajue, dakle ako bih svakodnevno sedeo na klupi u sali Bordone, time bih sebi sve razorio, sve to mi je vredno, a naravno nita vie nije vredno za mene osim miljenja, mislim, dakle ivim, ivim, dakle mislim, tako je rekao Reger, dakle svakog drugog dana sedam na klupu u sali Bordone i sedim najmanje tri ili etiri sata na klupi u sali Bordone, ali to nita drugo ne znai nego da ova tri ili etiri, ponekad ak i pet sati klupu u sali Bordone zauzimam iskljuivo za sebe i niko drugi ne moe sesti na klupu u sali Bordone. Za iscrpljene posetioce Muzeja, koji ovamo u salu Bordone ulaze potpuno malaksali i hteli bi da sednu na klupu u sali Bordone, naravno da je nesrea da ja sedim na klupi u sali Bordone, ali ne mogu drukije, jo kod kue kad se budim ve mislim da u to je moguno bre sesti na klupu u sali Bordone da ne bih poeo da oajavam; kad jednom ne bih mogao da sednem na klupu u sali Bordone, bio bih najoajniji ovek, tako je rekao Reger. Tokom ovih trideset i vie godina, Irzigler mi je uvek uvao slobodno mesto na klupi u sali Bordone, tako je rekao Reger, samo jednom sam doao u salu Bordone, a klupa u sali Bordone je bila

zauzeta, neki Englez u pumparicama sedeo je na klupi u sali Bordone i nije mogao da bude naveden da ustane s klupe u sali Bordone, ak na istrajno ponavljane Irziglerove molbe, pa ni na moje molbe, nita nije koristilo, Englez je i dalje sedeo na klupi u sali Bordone, tako je rekao Reger, i ni najmanje nije hajao za mene i Irziglera. Doao je ravno iz Engleske, tanije iz Velsa, u Muzej stare umetnosti da bi se predao gledanju Tintoretovog oveka sa sedom bradom, rekao je Englez iz Velsa, tako je rekao Reger, i ne uvia zato bi trebalo da ustane s klupe koja je ba tu za one posetioce Muzeja koji se zanimaju upravo za Tintoretovog oveka sa sedom bradom. Dugo sam ubedivao Engleza, ali Englez je naposletku prestao i da me slua, nije ga ak vie ni zanimalo ta ja imam da kaem da bih mu objasnio u kojoj meri mi je vano da sedim na klupi u sali Bordone, ta mi znai klupa u sali Bordone, Irzigler je vie puta ponavljao Englezu, koji je, uzgred reeno, bio u prvorazrednoj kotskoj jakni, rekao je Reger, da je klupa na kojoj on sedi rezervisana za mene, to je, ipak, bilo protivno propisima, jer ni jedna jedina klupa u Muzeju stare umetnosti ne moe nikad da bude rezervisana, pa je tom izjavom Irzigler greio, rekao je Reger, ali on je stvarno rekao da je klupa rezervisana; ali, Englez nadalje nije uopte obraao panju ni na ono to je Irzigler niti na ono to sam ja imao da mu kaem povodom klupe u sali Bordone, naprosto nas je nehajno pustio da govorimo i poneto zapisivao u svoju malu belenicu, verovatno, kako pretpostavljam, neto o oveku sa sedom bradom. Englez iz Velsa je u datim okolnostima zanimljiv ovek, pomislio sam, rekao je Reger, i rekao sam sebi, pre nego to sam se, stojei, upustio u raspravu, koja je ve due vreme bila besmislena i zaludna, o klupi u sali Bordone, ije znaenje za mene nikako nisam uspevao da mu objasnim,

da odmah sednem pored njega na klupu, rekao sam sebi da naprosto, uz svu utivost, razume se, sednem pored Engleza na klupu, rekao sam sebi, i naprosto sam seo pored njega na klupu. Englez iz Velsa se odmakao par centimetara desno, tako da sam mogao da sednem na levoj strani. Nikad jo nisam, takorei udvoje, sedeo na klupi u sali Bordone, a ovo je bilo prvi put. Irzigler je bio oigledno zadovoljan time da sam, sedajui na klupu u sali Bordone, razreio situaciju, i odmah je nestao na moj mali znak, tako je rekao Reger, dok sam ja, kao i Englez iz Velsa, opet gledao oveka sa sedom bradom. Da li vas ovaj ovek sa sedom bradom zaista zanima? pitao sam Engleza, a u odgovor sam, uz izvesno oklevanje, dobio kratko klimanje njegove engleske glave. Moje pitanje bilo je besmisleno i istog trena sam zaalio to sam ga postavio, pomislio sam, tako je rekao Reger, da sam upravo postavio jedno od najglupljih pitanja koja se uopte mogu postaviti i odluio sam da vie nita ne kaem i da u apsolutnoj utnji saekam da se Englez digne i ode. Ali, Englez nije ni pomiljao da ustane i ode, naprotiv, iz depa svoje jakne izvukao je debelu, u crnu kou povezanu knjigu i udubio se u nju; naizmenino je itao knjigu i bacao pogled na oveka sa sedom bradom, u meuvremenu sam primetio da on koristi Aqua brava, kolonjsku vodu koja se i meni dopada. Ako Englez koristi Aqua brava, mislio sam, ima dobar ukus. Svi ljudi koji koriste Aqua brava imaju dobar ukus, a Englez, koji je pri tome Englez iz Velsa, koristi Aqua brava, dakle nije mi nesimpatian, mislio sam, tako je rekao Reger.

Tu i tamo bi se Irzigler pojavio da bi proverio da li je Englez ve otiao, tako je rekao Reger, ali Englez nije ni pomiljao da ode, sve due i due

je itao iz svoje knjige u crnoj koi i potom bi ponovo, sve vie minuta, gledao oveka sa sedom bradom, i obrnuto, i izgledalo je kao da ima nameru da ostane veoma dugo sedei na klupi u sali Bordone. Svi Englezi, kad neemu prilaze, prilaze tome temeljito, ba kao i Nemci, kad je re o umetnosti, tako je rekao Reger, a temeljitijeg Engleza, to se tie umetnosti, nisam video. Pored mene je nesumnjivo sedeo neki specijalista za umetnost i rekao sam sebi, tako je rekao Reger, uvek si mrzeo specijaliste za umetnost, a sad sedi pored takvog specijaliste za umetnost i pri tome smatra ne samo da je simpatian, jer koristi Aqua brava, simpatian ne samo zbog njegove prvorazredne kotske odee, nego malo po malo u svemu simpatian, tako je rekao Reger. Ukratko i jasno, tako je rekao Reger, Englez je itao najmanje pola sata ili ak due iz svoje knjige u crnoj koi i podjednako dugo posmatrao Tintoretovog oveka sa sedom bradom, dakle sedeo je ceo as pored mene na klupi u sali Bordone, dok odjednom nije ustao i okrenuo se prema meni i pitao me ta ja traim ovde u sali Bordone, ipak je neobino da se neko ceo as zadrava u sali kao to je sala Bordone, sedi na ovoj krajnje neudobnoj klupi i usredsreeno gleda oveka sa sedom bradom. Na to sam ja, prirodno, bio zgranut, tako je rekao Reger, i u tom trenutku nisam znao ta da odgovorim Englezu. Da, rekao sam, ak i ne znam ta ovde traim, rekao sam Englezu iz Velsa, nita mi drugo nije palo na pamet. Englez me je gledao razdraeno, onako kao da sam za njega apsolutna budala. Bordone, rekao je Englez, beznaajno, Tintoreto, u redu, rekao je. Englez je izvukao maramicu iz levog depa pantalona i stavio je u desni. Tipina smetenost, rekao sam sebi, i poto je Englez, koji mi se naglo dopao, hteo da poe, poto je odavno svoju knjigu u crnoj koi i svoju belenicu gurnuo u dep, pozvao sam ga da

ponovo sedne na klupu u sali Bordone i jo malo mi pravi drutvo, on me zanima, rekao sam bez okolienja, fascinira me na izvestan nain, rekao sam mu, tako je meni rekao Reger. Tako sam prvi put upoznao nekog Engleza iz Velsa, koji mi je bio apsolutno simpatian, rekao je Reger, jer Englezi mi uglavnom nisu simpatini, kao uostalom ni Francuzi, kao ni Poljaci, kao to mi nisu ni Rusi, a da o Skandinavcima i ne govorim, koji su mi uvek bili antipatini. Simpatini Englez je kuriozitet, pomislio sam za sebe, dok sam odmah za Englezom ustao i opet s njim istovremeno seo. Zanimalo me je da li je Englez stvarno samo zbog oveka sa sedom bradom doao u Muzej stare umetnosti, tako je rekao Reger, i pitao sam ga, dakle, da li je to stvarno razlog, a Englez mi je klimnuo glavom. Uostalom, govorio je engleski, to mi je prijalo, ali zatim je najedared preao na nemaki, veoma slab nemaki, onakav kakav govore Englezi kad veruju da znaju nemaki, ali to nikad nije sluaj, tako je rekao Reger, verovatno je Englez hteo da se usavrava u nemakom jeziku, da govori nemaki a ne engleski, pa zato i ne, u inostranstvu se najradije govori strani jezik, ako niste glupak, tako je on, dakle, govorio na svom engleski netanom nemakom jeziku da je stvarno u Austriju i Be doao samo zbog oveka sa sedom bradom, u itavom Muzeju ga nita, uopte nita ne zanima, ni najmanje ne mari za muzeje, mrzi muzeje i u muzeje odlazi samo preko volje, u beki Muzej stare umetnosti je doao samo da bi prouavao oveka sa sedom bradom, jer ima kod kue istog takvog oveka sa sedom bradom, visi mu iznad kamina u spavaoj sobi u Velsu, doista istog oveka sa sedom bradom, rekao je Englez, rekao je Reger. uo sam, rekao je Englez, rekao je Reger, da je u bekom Muzeju stare umetnosti izloen isti takav ovek sa sedom bradom kakav je u mojoj spavaoj sobi u Velsu, to mi nije dalo mira i otputovao sam u Be.

Tokom dve godine vie nisam u svojoj spavaoj sobi u Velsu imao mira u mislima da moda stvarno isti takav Tintoretov ovek sa sedom bradom postoji u Muzeju stare umetnosti u Beu kao i u mojoj spavaoj sobi, i tako sam se jue zaputio u Be. Verovali mi ili ne, tako je rekao Englez, tako je meni rekao Reger, isti Tintoretov ovek sa sedom bradom koji visi u mojoj spavaoj sobi u Velsu, visi i ovde. Nisam verovao svojim oima, rekao je Englez, razume se, na engleskom, kad sam sa izvesnou utvrdio da je ovaj ovek sa sedom bradom isti kakav je u mojoj spavaoj sobi, pa sam, prirodno, bio najdublje uasnut. Tu svoju uasnutost ste, ipak, umeli dobro da sakrijete, rekao sam Englezu, tako je Reger rekao meni. Englezi su, uostalom, oduvek bili majstori u samosavlaivanju, rekao sam Englezu iz Velsa, rekao je Reger, ak i usred najveeg uzbuenja uspevaju da ostanu hladnokrvno mirni, rekao sam Englezu, rekao je Reger meni. Sve vreme sam svog Tintoretovog oveka sa sedom bradom, koji visi u mojoj spavaoj sobi u Velsu, uporedivao s Tintoretovim ovekom sa sedom bradom ovde u sali, rekao je Englez i iz depa jakne izvukao svoju knjigu u crnoj koi i pokazao mi u njoj reprodukciju svog Tintoreta. Stvarno, rekao sam Englezu, ovaj Tintoreto reprodukovan u knjizi isti je sa ovim koji visi ovde na zidu. Da, gledajte, pa kaite! rekao je Englez iz Velsa. To je istovetna slika do najmanjeg detalja, rekao sam, Tintoretov ovek sa sedom bradom ovde u knjizi istovetan je sa ovim koji ovde visi na zidu. Moete stvarno, kako je reeno, ii u najsitnije detalje, morate rei da se sve zaprepaujue podudara, kao da je stvarno u pitanju jedna jedina i ista slika, rekao sam, rekao mi je Reger. Ali, Englez nije bio ak ni uzbuen, rekao je Reger, mene ne bi injenica da je slika u sali Bordone stvarno identina sa slikom u mojoj spavaoj sobi ostavila tako hladnim, rekao je Reger, a

Englez je gledao u svoju knjigu u crnoj koi, u kojoj je, na celoj stranici i u boji, kao to se kae, reprodukovan ovek sa sedom bradom iz njegove spavae sobe, i ponovo na oveka sa sedom bradom u sali Bordone. Pre dve godine jedan od mojih neaka bio je u Beu i poto nije hteo da svakog dana ide na koncerte, otiao je, jedne srede, a da ga to stvarno nije ni zanimalo, u Muzej stare umetnosti, rekao je Englez, tako je rekao Reger, jedan od mnogobrojnih mojih neaka, koji svake godine ide na svoja velika putovanja kroz Evropu ili Ameriku ili Aziju, svejedno, i poto je Tintoretovog oveka sa sedom bradom video na zidu u Muzeju stare umetnosti, sav uzbuen je doao kod mene i kazao mi da je video takorei mog Tintoreta u Muzeju stare umetnosti. Naravno, nisam mu poverovao i ismejao sam svog neaka, rekao je Englez, rekao je Reger, sve sam to smatrao ravom alom, jednom od ravih ala kakvim se moji neaci meusobno nadmeu tokom cele godine i u kojima uivaju. Moj Tintoreto u Muzeju stare umetnosti u Beu? rekao sam i rekao sam svom neaku da ga je zaposela neka utvara i da bi trebalo da iz glave istera taj apsurd. Ali, moj neak je ostao na tome da je u Muzeju stare umetnosti u Beu video mog Tintoreta da visi na zidu. Naravno, to neverovatno obavetenje mog neaka me je uznemirilo, rekao je Englez, rekao je Reger, nije me ostavljalo na miru. Moj neak je pao u zabludu, sve vreme sam mislio. Ali, nisam vie uspevao da stvar izagnam iz glave. Boe moj, rekao je Englez, ne moete da zamislite koliko je vredan taj Tintoreto, zavetala mi ga je pratetka s majine strane, tetka iz Glazgova kako sam je zvao, rekao je Englez, rekao je Reger. Sliku sam okaio u spavaoj sobi, jer mi je tamo izgledalo da je najbezbednija, tamo visi iznad mog kreveta, najloije osvetljenje kakvo se da zamisliti, rekao je Englez, rekao je Reger. U Engleskoj se dnevno

krade na hiljade starih majstora, rekao je Englez, rekao je Reger, u Engleskoj su na stotine organizovanih grupa specijalizovanih za kradu starih majstora, pre svega Italijana, koji su u Engleskoj naroito omiljeni. Nisam ja nikakav poznavalac umetnosti, moj gospodine, tako je rekao Englez, rekao je Reger, apsolutno nita ne shvatam od umetnosti, ali takvo remek-delo, razume se, umem da cenim. esto sam bio u prilici da ga prodam, ali to mi jo nije nuno, jo nije, rekao je Englez, rekao je Reger, ali naravno moe naii trenutak kad bih bio prinuen da prodam oveka sa sedom bradom. Uostalom, nemam samo Tintoretovog oveka sa sedom bradom, posedujem vie desetina Italijana, jednog Lota, Krespija, Strocija, ordana, jednog Basana, znate li, apsolutno sve veliki majstori. Svi od spomenute tetke iz Glazgova, rekao je Englez, rekao je Reger. Nikad ne bih dolazio u Be da me na to nije nagnala sumnja da je moj neak moda ipak u pravu da moj Tintoreto visi u Muzeju stare umetnosti u Beu, nikad se nisam zanimao za Be, budui da nisam nikakav poznavalac muzike, niti zaljubljenik u muziku, rekao je Englez, rekao je Reger, nita me ne bi podstaklo da doem u Austriju osim navedene sumnje. I sad sedim ovde i vidim da je moj Tintoreto doista izloen ovde na zidu u Muzeju stare umetnosti. Pa pogledajte i sami, ovaj ovek sa sedom bradom, koji je ovde reprodukovan i koji visi u mojoj spavaoj sobi u Velsu, jeste Tintoreto koji je izloen ovde na zidu u Muzeju stare umetnosti, rekao je Englez, rekao je Reger, i Englez mi jo jednom prui otvorenu knjigu u crnoj koi da vidim. Kao da nije samo slino, nego je apsolutno isto, rekao je Englez, rekao je Reger. Englez je ustao s klupe i sasvim se pribliio oveku sa sedom bradom i na trenutak stajao pred ovekom sa sedom bradom. Posmatrao sam Engleza i istovremeno mu se udio, jer jo nikad nisam video oveka s takvim

nadljudskim samosavlaivanjem, rekao je Reger, posmatrao sam Engleza iz Velsa i mislio da sam se ja naao pred takvom udovinou, naime da u Muzeju stare umetnosti visi u dlaku ista slika kao u mojoj spavaoj sobi iznad mog kreveta u Velsu, potpuno bih izgubio kontrolu nad sobom. Posmatrao sam Engleza kako prilazi sasvim blizu oveku sa sedom bradom i zuri u njega, nisam mogao, prirodno, poto sam ga gledao slea, da ga vidim slica, ali sam, naravno, znao, premda sam ga gledao otpozadi, da on zuri u oveka sa sedom bradom, i to s vie ili manje prisebnosti. Englez se dugo nije okretao, a kad se okrenuo, lice mu je bilo belo kao kre, rekao je Reger. Retko da sam u svom ivotu video lice tako belo kao kre, tako je rekao Reger, a posebno ne englesko lice. U stvari, Englez je, pre nego to je ustao i ukoeno se zagledao u oveka sa sedom bradom, imao tipino englesko lice crveno kao opeka, a sad je njegovo lice bilo belo kao kre, tako je Reger rekao o Englezu. Neprisebnost nije ba pravi izraz, rekao je Reger o Englezu. Irzigler je sve vreme posmatrao prizor, rekao je Reger, Irzigler je utke stajao u uglu kuda se ide do Veronezeovih slika, tako je rekao Reger. Englez je ponovo seo na klupu u sali Bordone, na kojoj sam ja ostao sve vreme da sedim, i rekao da je to stvarno jedna i ista slika, naime ona koja visi iznad njegovog kreveta u spavaoj sobi u Velsu i ova ovde na zidu u sali Bordone u Muzeju stare umetnosti. Smestio se u Hotelu Imperijal koji mu je preporuio neak, rekao je Englez, rekao je Reger. Mrzim takav luksuz, ali istovremeno uivam u njemu ako mi priinjava zadovoljstvo. On odseda samo u najboljim hotelima, rekao je Englez, rekao je Reger, dakle, u Beu, razumljivo, u Imperijalu, kao to u Madridu, u Ricu, kao to u Taormini, u Timeo, Ali, vie nego nerado kreem na putovanje, samo po jedared na svakih par godina i razlog veinom nije zadovoljstvo,

rekao je Englez, rekao je Reger. Potpuno je jasno da je jedna od ovih Tintoretovih slika lana, rekao je onda Englez, rekao je Reger, ili je lana ova, ovde u Muzeju stare umetnosti, ili moja, koja visi iznad mog kreveta u mojoj spavaoj sobi u Velsu. Jedna od njih mora biti lana, rekao je Englez i nakratko se svojim snanim telom oslonio o naslon na klupi u sali Bordone; ali, odmah se uspravio i rekao, moj neak je, dakle, bio ipak u pravu. Proklinjao sam svog neaka, jer bio sam siguran da mi pria besmislice, to je uobiajeno kod tog neaka da me, naime, s vremena na vreme, uznemirava povodom neke stvari ili mi ide na ivce; uostalom, on je moj najmiliji neak, mada mi njegov nain ivota vremenom ide na ivce i u osnovi je bezvredan. Ali, on je moj najmiliji neak. Najgrozniji je od svih mojih neaka, ali je moj najomiljeniji. On je tano video, rekao je Englez, stvarno je ovaj Tintoreto ovde identian s mojim u Velsu. Ali, postoje dva Tintoreta, rekao je onda Englez, i ponovo se oslonio na klupu u sali Bordone i odmah se zatim opet uspravio. Jedan od dva je laan, rekao je, i pitam se, prirodno, da li je moj laan ili ovaj, ovde u Muzeju stare umetnosti. Sasvim je moguno da Muzej stare umetnosti poseduje lanog i da je moj Tintoreto autentian, to je ak verovatno ako poznajem ivotne uslove svoje tetke iz Glazgova. Ubrzo poto je Tintoreto naslikao ovog oveka sa sedom bradom, taj ovek sa sedom bradom je, da, prodat u Englesku, najpre porodici vojvode od Kenta, potom mojoj tetki iz Glazgova. Uostalom, dananji vojvoda od Kenta oenjen je Austrijankom, to valjda znate, rekao mi je odjednom Englez, kratko se naklonivi, i na to odmah dodao da je stoga izvesno da je Tintoreto ovde, dakle ovek sa sedom bradom ovde u Muzeju stare umetnosti, falsifikat. Svakako izuzetan falsifikat, rekao je potom Englez. Veoma brzo u ustanoviti koji Tintoretov ovek sa sedom bradom je

pravi, a koji krivotvoren, rekao je Englez, rekao je Reger, a zatim, bilo bi, meutim, potpuno moguno da su oba oveka sa sedom bradom prava, dakle od Tintoreta i prava. Samo tako velikom umetniku kao to je Tintoreto moglo je, tako je rekao Englez, tako je rekao Reger, da poe za rukom da dve slike naslika ne kao savreno jednake, nego kao savreno iste. To bi onda bilo apsolutno senzacionalna stvar, rekao je Englez, rekao je Reger, i iziao iz sale Bordone. Rastao se sa mnom tek s kratkim Good bye, i jednakim Good bye sa Irziglerom, koji je bio svedok itavog prizora, tako mi je rekao Reger. Ne znam kako se stvar zavrila, rekao je Reger, nisam vie o tome brinuo. U svakom sluaju, Englez je bio taj koji je jedared, tako je rekao Reger, sedeo na klupi u sali Bordone kad sam uao u salu Bordone. Niko drugi. Vie od trideset godina Reger je obuzet klupom u sali Bordone, tvrdi da ne moe odgovarajue, to jest da ne moe da misli prema svojoj glavi ako ne sedi na klupi u sali Bordone. Veoma dobre misli mi padaju u Ambasadoru, tako Reger uvek ponavlja, ali na klupi u sali Bordone imam bolje, nesumnjivo uvek najbolje misli, da, u Ambasadoru jedva da ima anse za neku takozvanu filozofsku misao, na klupi u sali Bordone tako neto je samorazumljivo.

U Ambasadoru mislim kao to misli svako drugi, kako se to ini svakodnevno i za svakodnevne potrebe, ali na klupi u sali Bordone mislim uvek neuobiajenije i izvanrednije. Recimo, u Ambasadoru ne bi bilo moguno objasniti sonatu Oluja na tako koncentrisani nain kao na klupi u sali Bordone, i smisliti besedu kao onu o umetnosti fuge sa svim njenim dubinama i sa svim njenim osobenostima i potankostima, to bi

mu u Ambasadoru bilo nemoguno, za tako neto nedostaju svi preduslovi u Ambasadoru, tako je rekao Reger. Na klupi u sali Bordone moguno mu je ak i komplikovane misli da uhvati i razvija ih i naposletku ih sklopi u zanimljiv ishod, a u Ambasadoru, ne. Ali, naravno, Ambasador ima niz prednosti koje nema Muzej stare umetnosti, rekao je Reger, ak i ako zanemarimo injenicu da sam svaki put zadivljen toaletom u Ambasadoru, otkako je taj toalet nedavno obnovljen, znate li, u Beu, gde su svi toaleti doista u zanemarenijem stanju nego u bilo kojem drugom evropskom velegradu, ipak je retkost nai tolaet gde vam se stomak nee prevrnuti i gde neete apsolutno morati, sve vreme dok ste u njemu, drati zatvorene oi i nos; beki toaleti su, svi skupa, skandal, ak i i duboko na Balkanu neete nigde nai tako zanemarene toalete, rekao je Reger. Be je bez ikakve kulture toaleta, rekao je Reger, Be je jedinstven toaletni skandal, ak i u najuvenijim gradskim hotelima toaleti su skandalozni, najodvratnije klozetske kabine nalazite u Beu, tako odvratne kao ni u jednom drugom gradu, kad morate da mokrite, ne verujete svojim oima, rekao je on. Be je samo povrno uven po svojoj operi, ali zapravo grozi i plai svojim skandaloznim toaletima. Belije, pa ak i svi Austrijanci zajedno, lieni su svake toaletne kulture, na celom svetu neete nai tako prljave i zasrane kabine, rekao je Reger. Morate li u Beu da idete u toaletnu kabinu, u veini sluajeva je to katastrofa ako niste akrobata, prljavtina i smrad su tamo toliki da vam esto nedeljama ostaje u odei. Belije su, rekao je Reger, uopte prljavi, nema od njih, kao to je poznato, prljavijih stanovnika evropskih velegradova, nema prljavijih evropskih stanova od bekih stanova, beki stanovi su jo prljaviji od bekih toaleta. Belije istrajno govore da je na Balkanu jednako tako prljavo, svuda sluate tu

priu, ali u Beu je jo stoput prljavije nego na Balkanu, tako je rekao Reger. Ako s nekim Belijom poete u njegov stan, najee vam pamet stane pred prljavtinom. Naravno, postoje izuzeci, ali je ipak pravilo da su beki stanovi najprljaviji stanovi na svetu. Uvek se pitam ta misle stranci kad moraju u Beu da idu u toalet, ta misle ti ljudi, koji su ipak navikli na istije toalete, ako moraju da udu u ove toalete najprljavije u celoj Evropi. Idu ljudi brzo da mokre i vraaju se zgroeni tolikom prljavtinom u pisoaru. Svuda taj muan zadah, i u svim javnim kabinama, svejedno da li morate u kabine na eleznikim stanicama ili je potrebno da idete u metro, morate da idete u neku od najprljavijih kabina u Evropi. I u i pre svega u bekim kafanama toaleti su tako prljavi da vam se smui, rekao je Reger. S jedne strane, taj megalomanski gigantski kult peciva, s druge, ovi grozno prljavi toaleti, rekao je. U mnogim od ovih toaleta kao da ve godinama nije ieno. Vlasnici kafana uvaju, s jedne strane, svoja peciva od najmanje promaje, to bi, razume se, pecivima dobro dolo, ali s druge strane ne pridaju ni najmanji znaaj istoi u njihovim toaletnim kabinama. Nesrea je, rekao je Reger, ako vam se desi jednog dana da pre nego to ponete s pecivima, morate da odete u toalet u nekoj od ovih veinom ipak s pravom uvenih kafana, i poto izidete, do kraja vas je prola elja da pojedete ma i jedan zalogaj peciva koje vam predlau ili su vas ve njime posluili. Ali, i beki restorani su prljavi, tvrdim da su najprljaviji u celoj Evropi. Svakog trenutka ste suoeni s potpuno umazanim stolnjakom, i ako upozorite konobara na to da je stolnjak umazan i da nemate nameru da obedujete na takvom umazanom stolnjaku, te da bi trebalo skinuti taj potpuno umazani stolnjak i zameniti novim, zauzvrat dobijate, ako zahtevate da prljavi stolnjak bude uklonjen, samo besne i stvarno

pretee poglede. U veini gostionica nemate ak ni prava na arav na stolu i ako molite da se ukloni makar prljavtina s prljave stone ploe, esto ispolivane pivom, odvraaju vam grubim i nadutim tonom, rekao je Reger. Pitanje toaleta i pitanje stonih arava nije reeno u Beu, rekao je Reger. U svakom svetskom velegradu, a ja sam ih bezmalo sve obiao i veinu njih ne tek povrno upoznao, podrazumeva se da dobijate ist stolnjak na stolu pre nego to ponete sa obedom. U Beu je ist stolnjak ili barem ista stona ploa neto to se ne razume samo po sebi. I to se tie toaleta, stvar stoji isto, beki toaleti su najodvratniji ne samo u Evropi nego na celom svetu. ta imate od izuzetnog jela, ako vas, pre nego to ponete da jedete, u toaletu proe apetit, i ta imate od izuzetnog jela, ako vam se potom u toaletu prevrne stomak, rekao je on. Belije, kao i svi Austrijanci zajedno, lieni su svake toaletne kulture, austrijske klozetske kabine su oduvek bile katastrofa, rekao je Reger. Koliko je Be slavan po svojoj kuhinji, veim delom doista izvrsnoj, barem to se tie peciva, isto toliko nije slavan u pogledu toaleta. Jo do nedavno Ambasador je imao toalet koji je izmicao svakom opisu. Ali, jednog lepog dana je uprava, ipak, razmislila i sagradila novi, izvanredno uspeo, stvarno ne samo arhitektonski nego i sanitarnosocioloki do najsitnijih detalja perfektan. Belije su stvarno najprljaviji ljudi u Evropi i nauno je utvreno da Belija koristi samo komad sapuna nedeljno, kao to je nauno utvreno da svoj donji ve menja samo jednom nedeljno, kao to i svoju koulju menja najvie dvaput nedeljno, a veina Belija menjaju svoju posteljinu samo jednom meseno, tako je rekao Reger. Belija nosi arape ili dokolenice proseno ak dvanaest dana zaredom, rekao je Reger. Tako gledano, fabrikantima sapuna i proizvoaima vea nigde u Evropi ne ide posao tako slabo kao u Beu i, naravno, u celoj

Austriji, tako je rekao Reger. Otuda oni koriste u ogromnim koliinama najjeftinije kolonjske vode, rekao je Reger, i od svih izbija ve izdaleka prodoran zadah na ljubiicu ili karanfil ili urevak ili imir. Prirodno je, dakle, zakljuiti polazei od spoljnje prljavosti Belija na njihovu unutranju prljavost, tako je rekao Reger, i stvarno, Belije nisu manje prljave unutra nego spolja, a moguno je, rekao je Reger, kaem moguno je, dakle ne ba izvesno, popravlja on sebe, da su Belije unutra jo prljavije nego spolja. Sve govori u prilog tome da su unutra znatno prljavije nego spolja. Ali, ne oseam nikakvo zadovoljstvo u razmiljanju o tome, dodao je, pre bi to bio zadatak takozvanih sociologa da o tome napisu studiju. U toj studiji bi Belije ipak morale da budu, verovatno, opisane kao najprljaviji ljudi Evrope, izjavio je Reger. Radostan sam da je u Ambasadoru sagraen novi toalet, u Muzeju stare umetnosti jo je stari. Poto bivam sve stariji a ne mlai, u poslednje vreme moram i u Muzeju stare umetnosti da odlazim ee u kabinu, rekao je Reger, a u okolnostima koje ovde jo vladaju, to je za mene neprijatnost koja mi svakodnevno ide na ivce, jer klozetska kabina u Muzeju stare umetnosti je ispod svake kritike. Kao to je i kabina u Muzikom udruenju ispod svake kritike. Jedared sam sebi ak dozvolio alu da u jednom od svojih kritikih lanaka u Tajmsu nagovestim da u Muzikom udruenju, dakle u najuzvienijem od svih najuzvienijih bekih hramova muza, toalet izmie svakom opisu, i da me to svaki put, iz navedenog razloga, iz navedenog skandaloznog toaletnog razloga, kota posete Muzikom udruenju, rekao je Reger, i da se esto kod kue pitam da li da idem u Muziko udruenje ili ne, jer s obzirom na svoju starost i svoje bubrege moram barem dvaput tokom veeri u Muzikom udruenju da idem u toalet. Ali, ipak sam uvek iao u Muziko

udruenje zbog Mocarta i Betovena, zbog Berga i enberga, zbog Bartoka i Veberna, i prevaziao sam svoju bojazan od toaleta. Kako mora da bude izvanredna muzika koja se svira u Muzikom udruenju, rekao je Reger, kad ipak tamo odlazim, premda barem dvaput tokom veeri moram da idem u toalet Muzikog udruenja. Umetnost ne zna za milost, kaem sebi svaki put kad odlazim u toalet Muzikog udruenja i ulazim u njega, rekao je Reger. Zatvorenih oiju i, po mogustvu, zapuenog nosa, mokrim u toaletu Muzikog udruenja, rekao je, a to je ve vetina po sebi, ali kojom ja vladam ve due vreme. Zanemarimo li i injenicu da su beki toaleti i beke klozetske kabine, svi skupa, najprljaviji na svetu, izuzimajui takozvane zemlje u razvoju, u njima takoe nita ne funkcionie od onoga to se tie sanitarija, niti voda dotie niti voda otie, niti dolazi niti odlazi, i tako je mesecima tokom kojih se niko ne zanima da utvrdi da li toaleti i kabine funkcioniu, rekao je Reger. Ovakvo grozno stanje bekih toaleta i uopte svih bekih klozetskih kabina moguno je, verovatno, popraviti samo ako grad ili drava, svejedno ve koja instancija, donese najotrije zakone o toaletima i klozetskim kabinama, do te mere otre i stroge da hotelijeri i gostioniari i vlasnici kafana budu primorani da stvarno dovedu u red svoje toalete i klozetske kabine. Hotelijeri i gostioniari i kafedije ne menjaju stanje, itavu ovu svinjariju s toaletima i klozetima produavae doveka, ako ih grad ili drava ne prisile da toalete i kabine dovedu u red. Be je grad muzike, napisao sam jednom u Tajmsu, ali i grad najodvratnijih toaleta i klozetskih kabina. Otad je to poznato u Londonu, naravno ne u Beu, jer Belije ne itaju Tajms, zadovoljavaju se s najprimitivnijim i najogavnijim listovima koji se u svetu tampaju jedino radi zaglupljivanja, dakle listovima koji upravo idealno odgovaraju perverznom emotivnom i

duhovnom stanju Bea. Ruska grupa je otila, klupa u sali Bordone je bila prazna. Reger je, to sam jo mogao da vidim, poto mu je Irzigler neto apnuo na uho, ustao i iziao s crnim eirom na glavi, koji on sve vreme nije ni skidao. Sad je bilo dva minuta do pola dvanaest. Ruska grupa nalazila se u takozvanoj sali Veroneze, ukrajinska devojka tuma govorila je sad o Veronezeu, ali ono to je govorila o Veronezeu, ranije je ve govorila o Bordoneu i Tintoretu, iste beznaajnosti, iste brbljarije, u istom tonu, istim neprijatnim glasom, ne samo onako neprijatno enskoruski, to u osnovi uvek ide na ivce, nego je govorila neprekidno onom meni bezmalo nepodnoljivom intonacijom, za koju se moe rei da je odsena i visoka, tako da sam stvarno sve vreme morao da trpim probadajui bol u svojim slunim kanalima. Sluh poput mojeg osetljiv je i jedva izdrava prvenstveno mrske enske glasove u odreenoj odsenoj i visokoj intonaciji. Nisam znao ni zato se sad ni Irzigler ve izvesno vreme nije vie video, iako bi on inae morao u svakom trenutku, prema propisima, da gleda u salu Bordone, i izgledalo mi je ipak veoma neobino da su on i Reger zajedno napustili salu Bordone i ve due vreme se nisu vraali. Ali, poto sam imao za pola dvanaest zakazan sastanak s Regerom ba u sali Bordone, a kako je Reger od svih koje poznajem bio najtaniji i najpouzdaniji ovek, Reger e se vratiti tano u pola dvanaest u salu Bordone, mislio sam, i jedva da sam to pomislio, a Reger se ve vratio u salu Bordone, ne propustivi da se, pre nego to e ponovo konano sesti na klupu u sali Bordone, osvrne svuda oko sebe, pri emu sam se ja, predvidevi to od trena kad sam ga uo da se vraa u salu Bordone, povukao u salu Sebastijano, ponovo se smestio u ugao u koji me je bila odgurnula pomamljena ruska grupa, ali odakle sam dobro mogao da vidim Regera koji se vratio u salu Bordone, tog nepoverljivog

Regera, kako sam mislio, koji se uvek svuda osvrtao, da bi bio sigurniji, i koji je, uostalom, celog ivota patio od upravo smrtonosne manije gonjenja, koja mu je, naravno, uvek bila od koristi, a da istinski nije bivala opasna ni za njega ni za druge. Reger je sad opet sedeo na klupi u sali Bordone, Posmatrajui Tintoretovog oveka sa sedom bradom. Tano u pola dvanaest munjevito je izvadio iz jakne depni asovnik i pogledao na njega, u istom trenutku ja sam iziao iz sale Sebastijano, uao u salu Bordone i stao pred Regera. Kakav uas, ove ruske grupe, rekao je Reger, kakav uas. Mrzim te ruske grupe, ponovio je. U najutivijoj formi zamolio me je da sednem na klupu u sali Bordone, smestite se pored mene, rekao je. Svako koje taan, priinjava mi zadovoljstvo, rekao je. Veina ljudi je netana, i to je strano. Ali, vi ste uvek bili tani, rekao je, to je jedna od vaih prednosti. Ah, rekao je zatim, kad biste znali kakvu sam groznu no proveo, progutao sam dvaput vie tableta nego obino i tako sam loe spavao. Neprestano sam sanjao svoju enu, ne izlazim iz tih komara u kojima sanjam svoju enu. I mislio sam o vama, o tome kako ste se razvijali poslednjih godina. Neobino je kako ste se razvijali, rekao je. U osnovi, vaa egzistencija je od retke vrste, vie ili manje totalno nezavisna, uzmem li, prirodno, u obzir da na svetu uopte ne postoji niti jedan nezavisan ovek, a svakako ne totalno nezavisan. Ako ja ne bih imao Ambasador, rekao je, ne bih preiveo popodne. U poslednje vreme tamo dolaze mnogi Arapi, gotovo da je to postao arapski hotel, dok je on zapravo uvek bio jevrejski hotel, hotel Jevreja i Maara, pre svega maarskih Jevreja, i to je ono to mi taj hotel ve decenijama ini prijatnim, rekao je, ak mi ne smetaju ni persijski trgovci tepisima koji u Ambasadoru prodaju svoje tepihe. Ali, ne mislite li i da je sedeti u Ambasadoru na due opasno, ne bi li svakog

trena u Ambasadoru mogla da eksplodira neka bomba, kad samo zamislite da je kua neprestano puna izraelskih Jevreja i egipatskih Arapa.

Boe moj, rekao je, pa i nije tako znaajno ako odletim u vazduh, samo da se to desi trenutano. Prepodne u Muzeju stare umetnosti, popodne u Ambasadoru, a u podne dobro jesti u Astoriji ili Bristolu, rekao je, eto ta cenim. Samo od Tajmsa, naravno, ne bih uspeo da tako ivim, pretvarao se, Tajms mi u Austriju alje samo vie ili manje moj deparac. Ali, akcije ne stoje dobro, trnica akcija je katastrofa. A iveti u Austriji je iz dana u dan sve skuplje. S druge strane, izraunao sam da bih nesumnjivo, ako ne izbije takozvani Trei svetski rat, mogao mirno da ivim jo dve decenije sa onim to imam. To deluje umirujue, mada sve, ipak, svakodnevno pada. Vi ste tipian nezavisni istraiva, Acbaheru, rekao mi je, da, vi ste suti nezavisni istraiva, vi ste po svemu suto olienje privatne linosti, u potpunosti izuzetak u ovom vremenu, rekao je Reger. O tome sam danas mislio dok sam se, po ko zna koji put ponovo, muno uspinjao ovim groznim stepenitem do sale Bordone, mislio sam da ste prava i tipina privatna linost, verovatno jedina koju poznajem, a poznajem mnogo ljudi, koji su svi privatne linosti, ali vi ste tipina, prava. Da izdrite, decenijama, da radite na jednom jedinom delu i da iz njega ne objavite ni najmanji deo. Ja to ne bih mogao. Moram barem jednom meseno da uivam da mi je rad objavljen, rekao je, ta navika mi je neophodna potreba i zato sam zahvalan Tajmsu da mi u toj navici redovno izlazi u susret i jo mi za to i plaa. Pisanje mi bez ikakve sumnje priinjava zadovoljstvo, rekao je, ti kratki lanci o umetnosti, koji

ponekad nisu dui od dve stranice, to je u Tajmsu uvek tri i po stupca, rekao je. Niste li bar jednom pomislili da iz svog rada objavite makar manji odeljak, rekao je, neki komadi, sve to mi nagovetavate o svom radu izgleda mi tako izuzetno, s druge strane veliko je zadovoljstvo nita ne objaviti, ba nita, rekao je. Ali, pre ili kasnije, ipak ete poeleti da upoznate kakvo dejstvo proizvodi va rad, rekao je, i objaviete makar jedan njegov deo. S jedne strane, velianstveno je celog svog ivota zadravati rad na kojem se radi takorei celog ivota i ne objavljivati ga, s druge strane je podjednako velianstveno da on bude objavljen. Ja sam roeni objavljiva, dok ste vi roeni neobjavljiva. Verovatno je da ste va rad i vi, i dakle va rad u odnosu na vas i vi u odnosu va rad, kako god hoete, osueni na neobjavljivanje, jer vi svakako morate patiti zbog toga to radite na svom radu, ali taj rad ne objavljujete, u tome je istina, mislim, samo vi to ne priznajete, ak ni sebi, da patite zbog te takozvane obaveze da ne objavljujete. Ja bih patio da ne objavljujem svoj spisateljski rad. Ali, naravno, va se rad ne da porediti s mojim radom. U svakom sluaju, ne poznajem nijednog pisca, ili barem nijednog oveka koji pie, koji je uopte izdrao due vreme da ono to je napisao ne objavi, koji ne bi hteo da sazna ta javnost kae o onome to je napisao, ja uvek gorim da to saznam, rekao je Reger, iako uvek kaem da ne gorim da to saznam, da me to ne zanima, da me u pogledu miljenja javnosti ne vue radoznalost, gorim da to saznam, naravno laem kad kaem da ne gorim da to saznam, dok zapravo neprekidno gorim da to saznam, priznajem to, uvek gorim da to saznam, neprekidno, rekao je. Hou da znam ta ljudi kau o onome to sam napisao, rekao je, hou da to saznam u svakom trenutku i od svih, dok neprestano ipak govorim da me ne zanima ta o tome kau ljudi, kaem

da me to ne zanima, da me ostavlja hladnim, meutim gorim sve vreme da to saznam i nita ne ekam s veom napetou, rekao je. Laem ako kaem da me javno miljenje ne zanima, da me ne zanimaju moji itaoci, laem ako kaem da ak neu ni da znam ta misle o onome to piem, da ne itam ta je o tome pisano, u tome laem, laem u tome najgrublje, rekao je, jer neprekidno gorim da saznam ta ljudi kau o tome to sam napisao, hou da to uvek i u svakom trenutku znam i pogaa me ta god ljudi rekli o onome to sam napisao, eto istine. ujem, naravno, samo ono to ljudi iz Tajmsa kau o tome, a oni ne govore uvek samo ugodne stvari, rekao je Reger, ali to se vas tie, da tako kaem kao filozofskog pisca, ipak bi moralo da vas podjednako gorue zanima ta ljudi kau o vaem filozofskom pisanju, ta o tome misle, ne razumem da ne objavljujete ono to piete, barem u izvodima, da biste makar jedared saznali ta javnost, takozvana kompetentna javnost o tome misli, mada istovremeno kaem da takva kompetentna javnost ne postoji, kompetentnost naprosto ne postoji, nikad nije ni postojala, niti e ikad postojati; ali, ne pritiska li vas to da piete i piete, da mislite i mislite, i piete ono to ste mislili, i neprestano piete, i sve to bez ikakvog odjeka? rekao je on. Svakako vam izmie mnogo zbog tvrdoglave odluke da ne objavljujete, rekao je, a moda ak i ono najpresudnije. Decenije su sad ve da piete svoj rad samo za sebe, ba strano, niko ne pie neki spis za sebe, obmanjuje ako neko kae da svoj spis pie samo za sebe, ali vi znate podjednako dobro kao i ja da niko nije vea varalica od onoga koji pie, svet otkako postoji ne zna za veeg varalicu od onoga koji pie, ni za tatije bie i ni za veeg varalicu, rekao je Reger. Kad biste znali kako je to grozna no bila, jo jedna, neprestano sam ustajao sa stranim grevima od nonih paleva preko

listova sve do prsa, i to zbog diuretikih tableta koje sam morao da uzmem radi srca. Upao sam u pakleni krug, rekao je. Svaka mi je no upropaena, svaki put kad pomislim sad mogu da zaspim, dobijem te greve i moram da ustanem i etam po sobi. Tokom cele noi vie ili manje etam tamo-amo i ne mogu da zaspim, odmah se budim usled tih komara koje sam vam maloas spominjao. U tim komarima sanjam o svojoj eni, to je grozno. Otkako je umrla, imam te komare, stalno, imam ih svake noi. Verujete li mi, bezmalo stalno se pitam nije li bolje bilo, kad mi je ena umrla, da sam okonao sa sobom. Ne mogu da oprostim sebi taj kukaviluk. Nepodnoljivo mi je to neprestano jadikovanje nad sobom koje, da, ve biva bolesno, ali ne izlazim iz njega, rekao je. Kad bi barem bilo nekog pristojnog koncerta u Muzikom udruenju, rekao je, ali zimski program je grozan, daje se samo neto bljutavo, izandalo, stalno ti koncerti Mocartovih dela i Bramsovih, i Betovenovih, idu mi ve na ivce, svi ti Mocartovi i Bramsovi i Betovenovi ciklusi, da, nemoguno ih je vie izdrati. A u Operi vlada diletantizam. Kad bi Opera barem bila zanimljiva, ali u ovom asu je ona potpuno neinteresantna, slabi komadi, slabi pevai i, uz to, jadan orkestar. Kakva je samo tek bila Filharmonija do pre dve ili tri godine! rekao je, a ta je danas, svetski orkestar. Zamislite, prole nedelje sam iao da sluam Zimsko putovanje, neki bas iz Lajpciga, da mu ak ni ime ne kaem, jer vam u osnovi nita nee rei, vi se uopte ne zanimate za muziku teoriju, zbog toga ste sreni, rekao je, taj bas bio je katastrofa. Stalno i stalno Vrana, rekao je, to se vie ne da izdrati. Takav koncert ne vredi ni muke da se ovek obue, bilo mi je ao to sam menjao koulju. O takvom smeu ipak ne piem u Tajmsu, rekao je. Maler, Maler, Maler, rekao je, i to ide ve na nerve. Ali, moda Malera je ve prola svoj zenit,

bogu hvala, rekao je, Maler je ipak najprecenjeniji kompozitor stolea. Maler je bio odlian dirigent, ali osrednji kompozitor, kao i svi dobri dirigenti, recimo kao Hindemit, kao Klemperer. Moda Malera mi je zagorala celu godinu, ceo svet je bio obuzet pravom manijom za Malerom, bilo je to ve nepodnoljivo. Znate li uopte da se grob moje ene, u koji u i ja biti sahranjen, rekao je, nalazi tano pored Malerovog? Eh, eto, na groblju vam doista moe biti svejedno pored koga leite, ak i da leite pored Malera, ne uzbuuje me. Pesma o zemlji, s Ketlin Ferije, moda, rekao je Reger, odbacujem sve ostalo od Malera, bezvredno, ne moe da izdri stroiju probu. Tu je Vebern, naprotiv, stvarno genije, a da i ne govorimo o enbergu i Bergu. Ne, Maler je zabuna. Maler je tipini modni kompozitor jugendstila, naravno jo slabiji od Bruknera, koji s Malerom, uostalom, ima prilino zajednikih taaka po kiu. Ove sezone Be ne nudi nita duhovno zainteresovanom oveku, a zainteresovanom za muziku, naalost, jedva neto, rekao je. Ali, naravno, stranci koji dolaze u ovaj grad veoma brzo su zadovoljni, u svakom sluaju odlaze u Operu, ta god da se tamo daje, bilo to i najvee ubre, i odlaze na najsvirepije koncerte, i pljeskaju da sve prati, pa ak, kao to vidite, slivaju se u Pirodnjaki muzej i u Muzej stare umetnosti. Kulturna glad civilizovanog oveanstva je silna, perverznost koja se u tome skriva, vaseljenska. Be je kulturni pojam, rekao je Reger, ak i ako u Beu odavno ve maltene da vie nema kulture, a ako jednog dana u Beu stvarno nee biti nikakve kulture, i to e jo biti kulturni pojam. Be e uvek biti kulturni pojam, bie kulturni pojam utoliko istrajnije to e u njemu kulture biti manje. I gotovo da stvarno vie i nema kulture u ovom gradu, rekao je. Vlade koje imamo ovde, u Austriji, bivaju sve gluplje, i vremenom e se pobrinuti da u Austriji

uskoro vie ne bude ikakve kulture, samo jo duhovne uskovidosti, rekao je Reger. Ovde, u Austriji, atmosfera je sve vie neprijateljska prema kulturi i sve govori u prilog tome da nee biti potrebno jo dugo da Austrija bude zemlja potpuno liena kulture. Ali, taj deprimirajui zavretak ja neu doiveti, vi moda, rekao je Reger, vi moda, ali ja neu, tako sam ve star da konano oburvavanje i istinsko odsustvo kulture u Austriji neu doiveti. Svetlost kulture se gasi u Austriji, kaem vam to, gluposti koja ve toliko vremena vlada u ovoj zemlji nije potrebno jo mnogo da utrne svetlost kulture. Onda e biti mrano u Austriji, rekao je Reger. Moete o tome govoriti ta god hoete, nee vas sluati, a ako vas ne sluaju, smatraju vas za budalu. Kakvog ima smisla kad u Tajmsu piem ta mislim o Austriji i ta e se pre ili kasnije, ali svakako u dogledno vreme zbiti u Austriji? Nikakvog, rekao je Reger, ni najmanjeg. teta da to neu vie doiveti, naime tapkanje Austrijanaca u mraku, jer im je svetlost kulture ugaena. teta to u tome neu moi da sudelujem, rekao je Reger. Morate da se pitate zato sam vas danas pozvao ovamo, zato sam vas zamolio da i danas ponovo doete ovamo. Postoji razlog za to. Ali, taj razlog u vam rei kasnije. Ne znam kako kako bi trebalo da vam izneseni taj razlog. Ne znam. Sve vreme razmiljam o tome i ne znam. Satima sam ve ovde i razmiljam o tome i ne znam. Irzigler mi je svedok, rekao je Reger, satima ve sedim ovde na klupi i mislim o tome kako bi trebalo da vam iznesem zato sam vas zamolio da i danas doete u Muzej stare umetnosti. Kasnije, kasnije, rekao je Reger, dajte mi vremena. inimo zloin, a nismo u stanju da ga jednostavno ispriamo, rekao je Reger. Dajte mi vremena dok se ne smirim, rekao je, Irzigleru sam ve rekao, ali vama jo ne mogu, rekao je, ovek da se doista postidi. Uostalom, ono to sam vam jue govorio o

sonati zvanoj Oluja sigurno je zanimljivije i, tavie, siguran sam da je to to sam vam govorio o toj sonati zvanoj Oluja tano, ali da je to ipak, za mene, verovatno zanimljivije nego za vas. Uvek je tako, govorite o neemu zato to vas to fascinira, ali to vas fascinira vie nego onoga kome, na kraju krajeva, to nameete sa svom mogunom grevitom bezobzirnou za koju smo sposobni. injenica je da sam vam jue nametnuo te poglede o sonati zvanoj Oluja. Povodom svog izlaganja o umetnosti fuge, rekao je, smatrao sam da je neophodno da se pozabavim i sonatom Oluja, i ba jue sam bio u idealnom stanju da to sagledam i vas uinim rtvom svoje muzikoloke strasti, kao to ja inae esto vau linost inim rtvom svoje muzikoloke strasti, jer za to nemam nijednu drugu pravu osobu. esto pomiljam, doli ste mi u pravi as, ta bih inae bez vas! rekao je. Jue sam vam dodijavao sa sonatom Oluja, ko zna s kojim u vam muzikim delom preksutra dodijavati, rekao je, toliko je muzikolokih tema u mojoj glavi koje udim da objanjavam; ali, potreban mi je slualac, potrebna mi je rtva u neku ruku za moju muzikoloku logoreju, rekao je, jer stvarno je moje neprekidno govorenje o muzikolokim temama svojevrsna muzikoloka logoreja. Svako ima svoju sopstvenu, svoju prasopstvenu logoreju, a moja je muzikoloka. Ta muzikoloka logoreja prati me, evo ve tokom celog mog muzikolokog ivota, budui da moj ivot nesumnjivo nije nita drugo nego muzikoloki ivot, kao to je va u filozofiranju, valjda je to jasno. Naravno, i danas mogu da kaem da sve to sam rekao o sonati Oluja jue, danas je besmislica, kao to je besmislica, uostalom, sve to je reeno, ali mi te besmislice kazujemo ipak ubedljivo, rekao je Reger. Pre ili kasnije se sve to je reeno pokazuje kao besmisleno, ali ako to kazujemo ubedljivo, s najneverovatnijom estinom za koju smo kadri, onda to nije nikakav

zloin, rekao je. Ono to mislimo, hteli bismo i da kaemo, rekao je Reger, a u osnovi ne moemo da se smirimo dokle god to nije reeno, ako utimo o tome, to nas gui. oveanstvo bi davno bilo ugueno da je tokom svoje istorije preutkivalo sve besmislice koje je mislilo, svako, pojedinano, ko suvie uti, gui se, tako i oveanstvo ne moe suvie dugo da uti, jer se onda gui, ak i ako je ono to pojedinac misli i ono to oveanstvo misli uvek samo besmislica, kao to je uvek samo besmislica ono to je nekad mislio pojedinac i ono to je nekad mislilo oveanstvo. Jedared smo umetnici govorenja, jedared smo umetnici utanja, i tu umetnost usavravamo do najvie take, rekao je, na ivot je zanimljiv upravo u meri u kojoj smo uspeli da razvijemo svoju umetnost govorenja, kao i svoju umetnost utanja.

Sonata Oluja nije ak ni veliko delo, rekao je Reger, razmotrimo li je poblie, ipak je samo jedno iz niza takozvanih manjih dela, u osnovi je ki-delo. Kvalitet tog dela poiva vie u tome da se o njemu veoma dobro moe raspravljati nego u njemu samom. Betoven je bio apsolutno jednolian, greviti umetnik kao silovit ovek, ne obavezno neto to bih visoko cenio. Uvek mi je prijalo u karakterisanju sonate Oluja injenica da je ona najsudbonosnije Betovenovo delo, putem sonate Oluja da se objasniti Betoven, njegovo bie, njegov genije, pri tome biva jasan njegov ki, njegova ogranienja bivaju vidljiva. Ali, o sonati Oluja govorio sam jedino zato to sam jue hteo da vam dalekosenije i jo intenzivnije objasnim umetnost fuge, i zato je bilo nuno da se pozovem na sonatu Oluja, rekao je Reger. Mrzim, uostalom, takve nazive kao to su Oluja ili Eroica ili Nezavrena ili Na znak bubnja, odvratne su mi takve oznake. Kao kad kaemo arobnjak sa severa, to mi je duboko odvratno, rekao

je Reger. Upravo zato to se vi stvarno ak ni ne zanimate u teorijskom pogledu za muziku, vi ste idealna rtva za moje prepirke s muzikom, rekao je Reger. Vi sluate paljivo i ne protivreite, rekao je, putate me da mirno govorim, a to mi je potrebno, svejedno da li je vredno ono to kaem, to mi samo poravnava put kroz ovu, verujte mi, uasnu muziku egzistenciju, koja me ipak, istina retko, ini srenim. Ono to mislim je iznurujue, razarajue, rekao je, s druge strane to me ve odavno iznuruje, ve davno razara, pa tako mi nije ni potrebno vie da oseam strah pred tim. Mislio sam da ete biti tani i jeste tani, rekao je, od vas nita drugo i ne oekujem nego tanost, a tanost, to vam je uostalom poznato, cenim iznad svega, tamo gde ima ljudi, mora vladati tanost i, s njom, pouzdanost, koja je najtenje povezana s tanou, rekao je. Pola dvanaest, a vi nailazite, rekao je, gledam na asovnik, bilo je pola dvanaest, a vi ve stojite preda mnom. Nemam nikog korisnijeg od vas, rekao je. Verovatno mi je samo zahvaljujui vama moguno da opstajem dalje u ivotu. Nije trebalo da to kaem, rekao je Reger, bestidno je to rei, rekao je, neuporedivo bestidno, ali ja sam to rekao, vi ste ovek koji mi omoguava da nastavim da ivim, stvarno nemam nikog drugog. A znate li uopte da vas je moja ena veoma volela? Nikad vam to nije rekla, ali meni je rekla, i to ne jednom. Imate nesputan duh, rekao je Reger, to je najdragocenije to postoji na svetu. Vi ste usamljenik i sauvali ste svoje usamljenitvo, uvajte ga dokle god ivite, rekao je Reger. Ja sam uronio u umetnost da bih pobegao od ivota, mogao bih i tako da kaem, rekao je. Zavukao sam glavu u umetnost, rekao je. Saekao sam najpogodniji trenutak, iskoristio taj najpogodniji trenutak i izmakao iz sveta u umetnost, u muziku, rekao je. Kao to drugi izmaknu u takozvanu likovnu umetnost, u dramsku umetnost, rekao je. Ti ljudi su,

poput mene, u osnovi stvarno mrzitelji sveta, bee u ovom ili onom trenutku iz omraenog sveta u umetnost, koja je u potpunosti izvan tog omraenog sveta. Pobegao sam u muziku, rekao je, u potpunoj tajnosti. Jer, imao sam priliku za to, dok veina ljudi ipak tu priliku nemaju. Oni su pobegli u filozofiju i u spisateljstvo, rekao je Reger, ali vi niste ni filozof ni pisac, i to je ono to je istovremeno zanimljivo i fatalno kod vas i u vama, jer zapravo niste filozof, a niste zapravo ni pisac, jer vam da biste bili filozof nedostaje sve to oznaava filozofa, i da biste bili pisac takoe vam nedostaje sve, premda ste ipak tano ono to nazivam filozofskim piscem, vaa filozofija nije filozofija u pravom smislu, ni vae pisanje nije pisanje u pravom smislu, ponovio je. A pisac koji nita ne objavljuje, u osnovi nije stvarno ni pisac. Patite verovatno od straha od objavljivanja, rekao je Reger, za to je, da nita ne objavljujete, kriva trauma pojavljivanja. Jue, u Ambasadoru, nosili ste odlino saivenu bundu od jagnjee koe, koja sigurno potie iz Poljske, rekao je odjednom, i rekao sam, da, imate pravo, nosio sam poljsku bundu od jagnjee koe, bio sam uostalom, kao to znate, rekao sam Regeru, vie puta u Poljskoj, Poljska je jedna od dve moje najomiljenije zemlje, volim Poljsku i volim Portugal, rekao sam, ali verovatno Poljsku jo i vie od Portugala, i prilikom svoje poslednje posete Krakovu, mada je otkako sam bio u Krakovu prolo ve osam ili devet godina, kupio sam tu bundu, putovao sam naroito do ruske granice da bih je kupio, jer takva jagnjea bunda, tako saivena, moe se nai jedino na poljsko-ruskoj granici. Da, rekao je Reger, stvarno je zadovoljstvo videti tako dobro obuenog oveka, dobro obuenog i odlinog izgleda, upravo kad je vreme tako tmurno, a misli manje ili vie sumorne i raspoloenje uglavnom najgroznije. Ponekad, eto, vidite i u ovom oronulom Beu

dobro obuenog oveka i dobrog izgleda, silne godine ste u Beu na svim ljudima ipak viali samo neukusnu odeu, onu deprimirajuu masovnu robu. Sada se, izgleda, opet vraa poneto boje na odeu, rekao je, ali je tako malo lepo sazdanih ljudi. Satima hodate ovim oronulim Beom i vidite jedino deprimirajua lica i neukusnu odeu, kao da neprestano susreete samo okvrgavele ljude. Neukus i jednolinost Belija decenijama su me deprimirale. Uvek sam mislio da su samo u Nemakoj jednolini i bez ukusa, ali Belije su podjedako jednoline i bez ukusa. Tek u najskorije vreme slika se menja, ljudi izgledaju znatno bolje, ponovo nose individualniju odeu, rekao je, kad na sebi imate tu jagnjeu bundu, izazivate temeljitiji utisak, rekao je Reger. Tako malo dobro odevenih i inteligentnih ljudi moete videti, rekao je. Niz godina sam samo s glavom uvuenom u ramena prolazio ovim oronulim Beom, jer nisam mogao da izdrim da gledam masovnu runou po ulicama, ta masa ljudi bez ukusa koju sreete naprosto je neizdrljiva. Te stotine hiljada u industrijskoj odei ve na prvim koracima na ulici oduzimale su mi dah, rekao je. I to ne samo po takozvanim proleterskim kvartovima, nego i u gradskom jezgru, ba u gradskom jezgru oduzimale su mi dah te sive ljudske mase u industrijskoj odei, rekao je. Ali, sad izgleda da se to menja, ljudi su ponovo odvani da se odevaju individualno, rekao je. Mlade sad izlazi na ulicu ipak veselije odevena, mada jo bez ukusa, kao da su tek danas svi ti ljudi, etrdeset godina posle njegovog okonanja, prevazili rat, ratnu traumu, rekao je Reger, koja je ljude tokom bezmalo etrdeset godina inila tako sivim i beznaajnim. Ali, naravno, vidite samo, kao to se kae, s mene pa na utap nekog dobro odevenog oveka u ovom oronulom Beu. Naravno, to budi oseanje sree, rekao je, a potom: sonatu Oluja svirao je stvarno dobro i inio je podnoljivom

jedino Guld, niko drugi. Svako drugi inio mi ju je nepodnoljivom. Ipak je veoma trapava, ta sonata Oluja, rekao je Reger, kao i mnogo toga to je napisao Betoven. Ali, ak ni Mocart nije izmakao kiu, naroito u operama ima toliko kia, zadirkivanje i predusretljivost esto se nepodnoljivo nadmeu u muzici tih povrnih opera. Grlica ovde, grlica onde, podignuti kaiprst ovde, podignuti kaiprst onde, rekao je Reger, to je takoe Mocart. Mocartova muzika je takoe puna kia podsuknjica i podvezica, rekao je. A dravni kompozitor Betoven je, kao to to prvenstveno pokazuje sonata Oluja, doslovno smeno ozbiljan. Ali, dokle bismo stigli ako bismo sve stvari podvrgnuli ovakvom samrtnom razmatranju, rekao je Reger. Predusretljivost i ki su, meutim, dva glavna svojstva takozvanog civilizovanog oveka, tokom stolea i milenijuma vrhunski stilizovanog u jednu jedinu grotesknu figuru, rekao je. Sve to je ljudsko jeste ki, rekao je, u to nema nikakve sumnje. To je i visoka i vrhunska umetnost. Vratiti se iz Londona u Be, bilo je za njega, koji se naposletku u Londonu oseao vema kod kue, pravi ok. Ali, u Londonu nisam mogao da ostanem ni pod kojim uslovima ve zbog svog krhkog zdravlja, koje je uvek bilo blizu tome da se preokrene u opasnu bolest, u neku bolest na smrt, tako je rekao Reger. U Londonu sam iveo, u Beu nikad nisam stvarno iveo, u Londonu je mom duhu bilo ugodno, u Be se moj duh nikad nije stvarno dobro oseao, u Londonu su mi padale na pamet najbolje ideje, rekao je. Londonsko razdoblje mi je bilo najbolje razdoblje, rekao je. U Londonu sam uvek imao otvorene sve mogunosti, koje nikad nisam imao u Beu, rekao je. Posle smrti mojih roditelja za mene se Podrazumevalo da se vratim u Be, u taj sivi, ratom satrveni, grad bez duha, u kojem sam najpre samo uasnut obitavao niz godina, rekao je. Ali, u trenutku kad vie nisam

znao kuda u dalje, upoznao sam svoju enu, rekao je. Moja ena me je spasla, uvek se bojao enskog pola i stvarno takorei duom i telom mrzeo ene, a ipak ga je njegova ena spasla. A znate li gde sam upoznao svoju enu? rekao je, a ja sam pomislio da mi je on to ve esto govorio, ali to nisam rekao, i on je rekao, svoju enu sam upoznao u Muzeju stare umetnosti. A znate li gde u Muzeju stare umetnosti? pitao je, a ja sam pomislio, naravno da znam gde u Muzeju stare umetnosti, i on je rekao, ovde, u sali Bordone, na ovoj klupi, rekao to tako kao da stvarno vie nije znao da mi je to ve stotinu puta govorio, da je svoju enu upoznao na klupi u sali Bordone, a ja sam se pravio, kad je on to opet rekao, kao da to jo nikad nisam uo od njega. Bio je tmuran dan, rekao je, bio sam oajan, tada sam se veoma pomno bavio openhauerom, potom mi je na Dekartu opalo zadovoljstvo, u to vreme uopte na svim francuskim misliocima, i sedeo sam ovde, na ovoj klupi, i promiljao izvesnu openhauerovu reenicu, ne mogu vie da se setim koju, rekao je. Tad je pored mene na klupu odjednom sela neka jogunasta ena i nije vie ustajala. Dao sam znak Irzigleru, ali Irzigler najpre nije razumeo ta je trebalo da znai moj znak, a onda nije bio kadar da enu koja je sedela pored mene navede da ustane i ode, ena je tu sedela i usredsreeno posmatrala oveka sa sedom bradom, rekao je Reger, i verujem da je dobar sat posmatrala oveka sa sedom bradom. Pa dopada li vam se toliko ovaj Tintoretov ovek sa sedom bradom? zapitao sam tu koja je sedela pored mene, rekao je Reger, i najpre nisam dobio nikakav odgovor na svoje pitanje. Tek posle dueg vremena ena mi je rekla doista fascinantno Ne, takvo Ne do tog Ne jo nisam uo, rekao je Reger. Tintoretov ovek sa sedom bradom vam se, dakle ne dopada? upitao sam enu. Ne, ne dopada mi se, odgovorila mi

je ena. Zapodenuli smo, kao to se kae, razgovor o umetnosti, posebno o slikarstvu, o starim majstorima, rekao je Reger, da odjednom nisam imao nikakvu elju da ga prekinem tokom dueg vremena, sve vreme dok smo razgovarali nije me zanimalo o emu smo govorili nego nain kako je ona to inila. Konano, poto sam dugo oklevao, predloio sam eni da zajedno ruamo u Astoriji i ona je prihvatila i nedugo zatim smo se venali. Tad se ispostavila da je, tavie, bila veoma bogata, da je posedovala niz prodavnica u gradskom centru, te zgrade za izdavanje u Zingerovoj ulici i na pigelgase, ak i jednu na Ugaljskoj trnici, rekao je. Ne raunajui sve ostalo. Najednom sam kao enu imao inteligentnu i bogatu kosmopolitkinju, rekao je Reger, koja me je spasla svojom inteligencijom i svojim bogatstvom, jer moja ena me je spasla, bio sam, kao to se kae, oboren na pod u asu kad sam upoznao svoju enu, rekao je. Vidite, ne dugujem malo ovom Muzeju stare umetnosti, rekao je. Moda je, tavie, to zahvalnost koja me svakog drugog dana dovodi u Muzej stare umetnosti, rekao je, smeei se, ali naravno nije tako. Znate li da je u kui moje ene, zvanoj kua na Nebeskoj ulici, u ulici po imenu Nebeska u Grincingu, postojao sef kojem je vie osoba bez ikakvih prepreka imalo pristup? rekao je: U tom sefu nalazili su se dragoceni Stradivari, Gvarneri, Madini, rekao je. Ne raunajui sve ostalo. Rat je, kao i ja, moja ena provela u Londonu i najudesnije je da je nisam upoznao ve u Londonu, jer se moja ena tada, dakle u isto vreme, kretala u istom londonskom drutvenom krugu kao i ja. Godinama smo prolazili jedno kraj drugog u Londonu, rekao je Reger. Uostalom, moja ena je, jo pre nego to smo se venali, poklonila nekoliko slika Muzeju stare umetnosti, rekao je Reger, medu kojima i jednu veoma vrednu, od Furinija, ne ba neuspelog, uostalom moete ga videti pored igolija i

Empolija, naime tano izmeu Empolija i igolija, koga uostalom nimalo ne volim. Posle naeg venanja, moja ena vie nije davala slike, rekao je, objasnio sam joj da nema smisla poklanjati, poklanjanje je po sebi odvratno, rekao je. Zamislite, moja ena je pre naeg braka jednoj od svojih neaka poklonila Pogled na Be, u bidermajerskom duhu, verujem od Gauermana. Kad je godinu dana docnije, vie sluajno nego radi zainteresovanosti, obila Muzej grada Bea, takorei da bi ispunila vreme izmeu dva obeda, otkrila je u Muzeju grada Bea, koji uopte nita i ne vredi, po mome miljenju, Gauermana to ga je poklonila neaki. Ne moete zamisliti kakav je to bio ok za nju. Smesta je otila i direkciju Muzeja i tamo saznala da je njena neaka, posle neku nedelju, ako ne i samo nekoliko dana poto joj je tetka, moja budua ena, dala poklon, prodala ga Muzeju grada Bea za dvesta hiljada ilinga. Poklanjanje je jedna od najveih besmislica, rekao je Reger. To sam svojoj eni veoma brzo objasnio i ona vie nije inila nikakvu vrstu poklona. Iz svog ivota otkidamo predmet koji nam je drag, koji nam je, kao to se kae, na srcu, neko umetniko delo, a onaj kome je poklonjen, odlazi i prodaje ga za neku bestidnu, prekomernu sumu, rekao je Reger. Poklanjanje je grozan obiaj, naravno upranjavan zbog rave savesti i esto zbog rasprostranjenog straha od usamljenosti, rekao je Reger, runo prostatvo, pa poklon i, otuda, poklonjeno nije cenjeno, moralo bi uvek da ga bude vie i sve vie i, naposletku, to poraa samo mrnju, rekao je.

U svom ivotu nisam nikad inio poklone, rekao je, ali sam uvek i odbijao da primam poklone, da, celog ivota sam se bojao da budem onaj kome

se poklanja. A znate li, rekao je Reger, da je i Irzigler uestvovao u tom braku? Irzigler je, kako se docnije ispostavilo, rekao mojoj eni u sali Sebastijano, gde se ona naglo iscrpljena oslonila o zid, da bi trebalo da u sali Bordone sedne na klupu u sali Bordone, Irzigler ju je odveo iz sale Sebastijano u salu Bordone, po njegovom savetu sela je na klupu u sali Bordone, rekao je Reger. Da je Irzigler nije doveo u salu Bordone, verovatno je nikad ne bih upoznao, rekao je Reger. Vi znate da ne verujem u sluajnost, rekao je on. Tako gledano, Irzigler je na brani provodadija, rekao je Reger. Prilino vremena ja i moja ena nismo mislili na to da je, u osnovi, Irzigler bio osniva naeg braka, sve dok nismo doli do toga kad smo vrili rekonstrukciju nae veze. Irzigler je jednom rekao da je moju buduu enu tada posmatrao due vreme u sali Sebastijano, da mu nije bio jasan razlog za ono to mu je, od poetka, izgledalo kao neobino dranje kod nje, da mu je ak padalo na pamet da ona namerava da fotografie jednu od slika izloenih u sali Sebastijano, to je striktno zabranjeno, najpre je pomislio da u svojoj runoj torbi, znatne veliine, izriito zabranjenoj u Muzeju, skriva fotoaparat, i tek potom da je ona naprosto bila potpuno iscrpljena. Ljudi u muzejima, u stvari, uvek gree u preteranom naumu da bi sve hteli da vide, tako hodaju i hodaju i gledaju i gledaju i odjednom klonu, jer su se jednostavno prederali umetnosti. To se dogodilo i mojoj buduoj eni, koju je Irzigler uzeo za ruku i odveo u salu Bordone, kako smo to kasnije ustanovili, na najljubazniji nain, tako je rekao Reger. Laik za umetnost odlazi u muzej i presedne mu od preobilja, rekao je Reger. Ali, naravno, nemoguno je dati ikakav savet u pogledu posete muzeju. Poznavalac odlazi u muzej da bi se posvetio najvie jednoj slici, jednoj statui, jednom objektu, rekao je Reger, odlazi u muzej da bi pogledao, da bi

prosudio jednog Veronezea, jednog Velaskeza, rekao je Reger. Ali, svi ti poznavaoci umetnosti duboko su mi odvratni, rekao je Reger, oni prilaze pravo jednom jedinom umetnikom delu i ispituju ga na svoj bestidan, bezoseajan nain, i onda odlaze iz muzeja, mrzim te ljude, rekao je Reger. I u obrnutom sluaju, prevre mi se stomak kad vidim laika u muzeju kako sve guta nekritiki, moda ak i celu zapadnu likovnu umetnost tokom jednog jedinog prepodneva, kao to to ovde vidimo svakodnevno. Dana kad sam je upoznao, moja ena je imala takozvanu krizu savesti, satima idui po centru grada nije znala da li je trebalo da kupi mantil kod firme Braun ili kostim kod firme Knice. Tako raspeta izmeu firme Braun i firme Knice, naposletku je odluila da ne kupi ni mantil kod firme Braun ni kostim kod firme Knice i, umesto toga, krenula je u Muzej stare umetnosti gde je, do tada, bila samo jednom u ivotu, kao malu vodio ju je otac koji je bio ovek izuzetno osetljiv na umetnost. Irzigler je, naravno, bio svestan svoje uloge kao branog provodadije, rekao je Reger. esto mislim, ta da je Irzigler u salu Bordone doveo neku sasvim drugu enu, rekao je Reger, neku sasvim drugu enu, ponovio je Reger, neku Engleskinju ili neku Francuskinju, to se ne da zamisliti, rekao je. Sedimo na ovoj klupi, naputeni od svih dobrih duhova, rekao je Reger, i vie ili manje smo samo beznae, izjavio je Reger, a pored nas sedne neka ena i venamo se s njom i spaseni smo. Milioni suprunika su se sreli na nekoj klupi, rekao je Reger, to je jedna najbudalastijih stvari koje postoje, a upravo toj smenoj i budalastoj stvari dugujem svoju egzistenciju, jer da nisam upoznao svoju enu ne bih mogao da dalje ivim, danas mi je to jasnije nego ikad ranije. Godinama sam vie ili manje sedeo na ovoj klupi u najdubljem oaju i odjednom sam spasen. Irzigleru, dakle, dugujem maltene sve to jesam,

jer bez Irziglera davno me ve ne bi bilo, rekao je Reger, u trenutku kad je Irzigler pogledao iz sale Sebastijano u salu Bordone. Oko podneva, Muzej stare umetnosti ve prilino opusti, ni ovog dana nije ostalo mnogo sveta, a u takozvanom italijanskom odeljku nije bilo vie nikog osim nas. Irzigler je zakoraio iz sale Sebastijano u salu Bordone, kao da je hteo da Regeru prui priliku da iskae neku elju, ali Reger nije imao nikakve elje, pa se Irzigler odmah povukao u salu Sebastijano, u stvari je otiao u salu Sebastijano leima okrenut od sale Bordone. Irzigler je bio vezaniji za njega nego to je to ikad bio neki bliski roak, izjavio je Reger, s tim me ovekom vezuju vie stvari nego to me je ikad ita vezivalo s nekim lanom moje porodice, rekao je. Uvek smo umeli da svoj odnos odravamo u idealnoj ravnotei, rekao je Reger, decenijama ve u idealnoj ravnotei. Irzigler uvek osea da sam njegov zatitnik, iako ne zna tano na koji nain sam njegov zatitnik, kao i obrnuto, i ja uvek oseam da je Irzigler moj zatitnik, naravno, takoe ne znajui na koji stvarno nain, rekao je Reger. Povezan sam sa Irziglerom najidealnije, rekao je Reger, to je u potpunosti idealan odnos na distanci, izjavio je. Naravno, Irzigler ne zna nita o meni, rekao je sad Reger, a i bilo bi potpuno nesuvislo saoptavati mu o meni neto vie, upravo zato to ne zna nita o meni, na odnos je tako idealan, upravo zato to ja ne znam podjednako nita o njemu, rekao je Reger, jer o Irzigleru znam, uostalom, samo najbanalnije spoljanje stvari, kao to i on mene, sa svoje strane, zna samo spolja na najbanalniji nain. Ne smemo u nekog oveka, s kojim smo u idealnom odnosu, da ulazimo dublje nego to smo ve prodrli, inae unitavamo taj idealni odnos, rekao je Reger. Irzigler je taj koji ovde daje ton, i ja sam mu potpuno predan, ako Irzigler danas kae Gospodine Reger, od danas vie neete sedeti na ovoj klupi, ja ne

mogu nita da uinim protiv toga, rekao je Reger, jer ipak je vie nego ludilo dolaziti u Muzej stare umetnosti vie od trideset godina i zauzimati ovu klupu u sali Bordone. Ne verujem da je Irzigler ikad upozorio svoje pretpostavljene da ja dolazim ve vie od trideset godina u Muzej stare umetnosti i da svakog drugog dana sedim na klupi u sali Bordone, to sigurno nije uinio koliko ga poznajem, zna on da to ne sme da ini, da direkcija o tome nite ne sme da zna. Ljudi su, u stvari, uvek spremni da oveka poput mene poalju u ludnicu, da ga, dakle, poalju u tajnhof ako bi saznali da taj ovek ve vie od trideset godina, svakog drugog dana, dolazi u Muzej da bi sedeo na klupi u sali Bordone. Za lekare psihijatre bio bih, u stvari, zgodan zalogaj, rekao je Reger. Da bi ga odveli u ludnicu, oveku nije potrebno da vie od trideset godina, svakog drugog dana, sedi na klupi u sali Bordone pred Tintoretovim ovekom sa sedom bradom, bilo bi sasvim dovoljno da to uobiaji samo tokom dve ili tri nedelje, a ja imam taj obiaj ve vie od trideset godina, rekao je Reger. I nisam se okanuo tog obiaja kad sam se oenio, naprotiv, jo sam sa svojom enom intenzivirao svoj obiaj da idem u Muzej stare umetnosti svakog drugog dana i sedim na klupi u sali Bordone. Za lekare psihijatre bio bih zalogaj i majdan, kao to se to kae, ali lekari psihijatri ne dobijaju priliku da me uine svojim zalogajem i majdanom, rekao je Reger. tj psihijatrijskim bolnicama ak je na hiljade ljudi za koje se kae da su ludi, ali koji nisu ni priblino tako ludi kao ja, rekao je Reger. U psihijatrijskim bolnicama zatoeni su ljudi koji samo jednom nisu digli ruku kad je trebalo da je dignu, rekao je Reger, koji su samo jednom umesto crno rekli belo, rekao je Reger, zamislite to. Ali ja ipak nisam lud, rekao je, samo sam neuobiajeni ovek navike, koji ima neuobiajenu naviku, naime neuobiajenu naviku da vie od trideset godina, svakog

drugog dana, odlazi u Muzej stare umetnosti i sedi na klupi u sali Bordone. Za moju enu je to najpre bila grozna, a onda joj je naposletku postala draga navika, poslednjih godina je, kad bih je o tome pitao, uvek govorila da joj je to draga navika, da sa mnom ide u Muzej stare umetnosti, do naeg Tintoretovog oveka sa sedom bradom, i sedi na klupi u sali Bordone, rekao je Reger. Stvarno mislim da je Muzej stare umetnosti jedino pribeite koje mi je ostalo, rekao je Reger, moram da odlazim do starih majstora da bih mogao da nastavim da ivim, ba do tih takozvanih starih majstora, koji su mi, uostalom, odavno i ve decenijama mrski, jer nita mi, u osnovi, nije mrskije od tih takozvanih starih majstora, ovde, u Muzeju stare umetnosti, i starih majstora uopte, svih starih majstora, kako god se zvali, kako god slikali, rekao je Reger, a ipak su oni ti koji me odravaju u ivotu. Idem, tako, gradom i mislim da ovaj grad vie ne podnosim i da ne samo grad vie ne podnosim, ne podnosim ni ceo svet i, sledstveno tome, celo oveanstvo, jer su svet i celo oveanstvo u meuvremenu postali tako uasni da uskoro nee biti podnoljivi, barem ne za oveka poput mene. Za racionalnog oveka, kao i za emotivnog oveka kakav sam ja, svet i oveanstvo uskoro nee vie biti podnoljivi, znate li to, Acbaheru. Na ovom svetu i meu ovim ljudima ne nalazim nita vie to mi je vredno, rekao je, na ovom svetu je sve glupo, i u ovom oveanstvu je podjednako sve glupo. Ovaj svet i oveanstvo dospeli su danas do stepena gluposti koji ovek poput mene ne moe vie da dopusti, rekao je, s takvim svetom takav ovek ne srne vie da ivi, s takvim oveanstvom takav ovek poput mene ne srne vie da egzistira, rekao je Reger. Sve na ovom svetu i u ovom oveanstvu je palo na najnii stepen, rekao je Reger, sve na ovom svetu i u ovom oveanstvu

dospelo je do stepena opte opasnosti i gnusne brutalnosti da mi je, uostalom, bezmalo ve nemoguno da se dalje odravam makar samo i jedan jedini dan na ovom svetu i u ovom oveanstvu. Takav stepen gnusne stupidnosti ak ni najjasnovidiji mislioci u istoriji nisu smatrali za moguan, rekao je Reger, ni openhauer, ni Nie, o Montenju da i ne govorimo, rekao je Reger, a to se tie naih pesnika uvenih u svetu i oveanstvu, e pa dobro, ono to su prorokovali i predviali za svet i oveanstvo, da, gnusobu i propadanje, nita je prema sadanjem stanju. Sam Dostojevski, jedan od naih najveih jasnovidaca, opisao je budunost samo kao smenu idilu, ba kao to je i Didro opisao samo smeno idilinu budunost, uasni pakao Dostojevskog je tako bezazlen prema ovom u kojem se danas nalazimo i od kojeg nas obliva hladan znoj kad na njega pomislimo, slino je i s paklom kojeg je predviao i prorekao Didro. Prvi je, sa svog ruskog i put istoka okrenutog gledita, nazreo i predvideo i prorekao ovaj apsolutni pakao podjednako malo kao i njegov parnjak, Didro, sa svog put zapada okrenutog gledita, rekao je Reger. Svet i oveanstvo dospeli su do stanja pakla, u koje svet i oveanstvo jo nikad nisu dospeli tokom istorije, i to je istina, tako je rekao Reger. U stvari, zaista je idilino sve to su ovi veliki mislioci i pisci prorekli, rekao je Reger, svi skupa koliko god da ih je, mada su smatrali da su opisali pakao, opisali su ipak samo idilu koja je, uporedena s paklom u kome ivimo danas, bila zaista idilina idila, tako je rekao Reger. Sve to je danas, ispunjeno je prostatvom i zloom, obmanom i izdajom, rekao je Reger, oveanstvo nikad nije bilo ovoliko bestidno i perfidno koliko je danas. Kud god pogledali, kud god ili, vidimo jedino zlou i niskost, i izdaju i obmanu i dvolinost, i nikad nita drugo nego apsolutnu podlost, svejedno kuda gledali, svejedno kuda ili, suoeni

smo sa zloom i obmanom i dvolinou. Kad ovde iziemo na ulicu, kad se usudimo da iziemo na ulicu, ta inae vidimo nego obmanu i zlou, nego dvolinost i izdaju, nego najniu podlost, rekao je Reger. Izlazimo na ulicu i survavamo se u podlost, rekao je, u podlost i bestidnost, u dvolinost i zlou. Kaemo da nema laljivije, niti dvolinije, niti zloinakije zemlje od ove zemlje, ali ako iziemo iz ove zemlje i osvrnemo se, vidimo da i izvan nae zemlje ton daju samo zloa i dvolinost i la i podlost. Imamo najodvratniju vladu koju je moguno zamisliti, najdvoliniju, najopakiju, najprostakiju i, u isti mah, najgluplju, kaemo, a to to mislimo je, naravno, tano i govorimo to, uostalom, svakog trenutka, rekao je Reger, ali bacimo li pogled iz ove podle dvoline i opake i laljive i glupe zemlje napolje, vidimo da su i ostale zemlje podjednako laljive i dvoline i, sve u svemu, podjednako podle, rekao je Reger. Ali, malo marimo za te ostale zemlje, rekao je Reger, samo nas se naa zemlja tie i stoga nas svakodnevno toliko tue po glavi injenica da smo prinueni da ivimo ovoliko dugo istinski nemoni u zemlji ija vlada je prostaka i glupa i dvolina i laljiva i, pri tome, bezdano stupidna. Kad o tome mislimo, svakog dana ne oseamo ipak nita drugo nego da nama vlada dvolina i laljiva i prostaka vlada, koja je jo i najstupidnija vlada koja se moe zamisliti, rekao je Reger, i mislimo da u tome nita nismo kadri da izmenimo, da naprosto moramo nemono da posmatramo kako ta vlada svakim danom biva jo laljivija i dvolinija i prostakija i podlija, da moramo, u manje ili vie trajno poremeenom stanju, da posmatrama kako ova vlada biva sve ravija i sve nepodnoljivija. Ali, nije samo vlada laljiva i dvolina i prostaka i podla, takav je i parlament, rekao je Reger, a pokatkad kao da je parlament jo dvoliniji i laljiviji nego vlada, a koliko li je tek laljivo i

koliko prostako, na kraju krajeva, pravosue u ovoj zemlji, i tampa u ovoj zemlji, naposletku i kultura u ovoj zemlji; decenijama ve u ovoj zemlji vladaju obmana i dvolinost i prostatvo i podlost, rekao je Reger. Doista je ova zemlja sad spala na najniu taku, rekao je Reger, i uskoro e ostati bez ikakvog razloga da postoji i bez ikakvog duha. A na sve strane ovo gadno trabunjanje o demokratiji! Iziite na ulicu, izjavio je, i prinueni ste da neprestano drite zatvorene oi i ui, kao i nos, da biste mogli da preivite u ovoj zemlji koja je, na koncu, postala u svemu opasna drava, rekao je Reger. Svakog dana da ne verujete svojim oima i da ne verujete svojim uima, rekao je, svakog dana ste, obuzeti sve veim uasom, svedok propadanja ove razorene zemlje i ove korumpirane drave i ovog zaglupljenog naroda. A ljudi u ovoj zemlji i ovoj dravi ne preduzimaju nita protiv toga, rekao je Reger, i to oveka poput mene mui iz dana u dan.

Ljudi vide ili oseaju, naravno, da ova drava svakog dana biva sve podlija i svakog dana sve prostakija, ali nita ne preduzimaju protiv toga. Politiari su ubice, da, masovne ubice, koja god da je zemlja u pitanju i koja god drava, rekao je Reger, decenijama ve politiari ubijaju zemlje i drave i niko ih ne spreava u tome. A mi Austrijanci imamo najprepredenije politiare i, istovremeno, najnepromiljenije, u ulozi ubica zemlje i drave, rekao je Reger. Na vrhu nae drave su politiari kao ubice drave, u naem parlamentu su politiari kao ubice drave, rekao je, eto istine. Svaki kancelar i svaki ministar je ubica drave, a time i ubica zemlje, rekao je Reger, i ode jedan, doe drugi, rekao je Reger, ode jedan ubica u ulozi kancelara, a ve dolazi drugi

kancelar kao ubica, ode jedan ministar kao ubica drave, ve dolazi drugi. Narod je uvek samo narod ubijen od politiara, rekao je Reger, ali narod to ne uvia, dodue osea da tako stvari stoje, ali nita od toga ne uvida, u tome je tragedija, tako je rekao Reger. Tek to se obraujemo da je jedan ubica drave u ulozi kancelara otiao, a ve je drugi tu, rekao je Reger, to je strano. Politiari su ubice drave i ubice zemlje, rekao je Reger, a oni ubijaju dokle god su na vlasti, bez ikakvog suzdravanja, a pravosue u dravi podrava njihova prostaka i podla ubistva, njihove prostake i podle zloupotrebe. Ali, svaki narod i svako drutvo zasluuju, naravno, dravu kakvu imaju, pa zasluuju, dakle, i njene ubice kao politiare, rekao je Reger. Kako su to proste i glupe osobe koje zloupotrebljavaju dravu i proste i perfidne koje zloupotrebljavaju demokratiju, uzviknuo je. Politiari apsolutno vladaju austrijskom scenom, rekao je potom Reger, ubice drave apsolutno vladaju austrijskom scenom. U ovom trenutku, politiki uslovi u ovoj zemlji su u toj meri deprimirajui da bi morali da nam dozvole samo jo besane noi, ali i svi ostali uslovi u Austriji su danas podjednako deprimirajui. Kad jedared doete u dodir s pravosuem, onda vidite da je u pitanju samo jedno korumpirano i prostako i podlo pravosue, ak i ako zanemarimo injenicu da se tokom poslednjih godina u uasnoj meri nagomilavaju takozvane sudske zablude, ne proe nedelja a da se neki davno zakljueni postupak ponovo ne otvara zbog teih proceduralnih propusta i biva ukinuta prvostepena presuda, veoma visok procent, karakteristian za to perfidno pravosue, presuda donetih u austrijskom sudstvu poslednjih godina bile su pogrene iz takozvanih politikih razloga, tako je rekao Reger. U Austriji nemamo danas samo propalu i demonsku dravu, nego i potpuno propalo i demonsko pravosue, tako je rekao

Reger. Godinama se ve austrijskom pravosuu vie ne moe verovati, deluje nedostojno politiki, ne nezavisno, kako bi trebalo da bude. Govoriti o nezavisnom pravosuu u Austriji, ne znai nita drugo nego otvoreno prenebregavati istinu, rekao je Reger. Pravosue u Austriji je danas politiko pravosue, nikako nezavisno. Dananje austrijsko pravosue postalo je zaista politiko i opteopasno, tako je rekao Reger, znam o emu govorim, rekao je. Pravosue i politika su danas tesno povezani, rekao je Reger, dovoljno je da se samo poblie pozabavite tim katoliko-nacionalsocijalistikim pravosuem i da ga prouite bistre glave, tako je rekao Reger. Ne samo u Evropi, nego irom sveta, Austrija je danas olienje zemlje s najvie takozvanih sudskih greaka, i to je katastrofalno. Doete li u dodir s pravosuem, a ja sam, kao to znate, esto bio u dodiru s pravosuem, ustanoviete da je austrijsko pravosue opasni katoliko-nacionalsocijalistiki mlin za ljude, iji pogon ne zavisi, kako bi trebalo da oekujemo, od prava, nego od nepravde, i gde vladaju najhaotiniji uslovi, nema haotinijeg pravosua u Evropi od austrijskog, niti korumpiranijeg, niti opasnijeg po ljude i perfidnijeg, rekao je Reger, i to nije tek neto sluajno, izazvano glupou, nego je po smiljenom naumu politike zajednice kojom danas vlada katolikonacionalsocijalistiko austrijsko pravosue, tako je rekao Reger. Ako ste u Austriji izvedeni pred sud, predani ste potpuno haotinom katolikonacionalsocijalistikom pravosuu, koje je istinu i realnost preokrenulo na glavu, tako je rekao Reger. Austrijsko pravosue nije samo proizvoljno nego je perfidna maina za mlevenje ljudi, tako je rekao Reger, u kojoj je pravo pretvoreno u prah apsurdnim mlinskim kamenjem nepravde. A tek to se tie kulture u ovoj zemlji, rekao je Reger, tu stomak moe da vam se samo prevre. to se tie takozvane

stare umetnosti, ona je uegnula i isprana i likvidirana, i ve davno ne zasluuje vie da privue nau panju, znate to dobro koliko i ja, a to se tie takozvane savremene umetnosti, ona ne vredi, kao to se govori, ni baruta u metku. Austrijska savremena umetnost je nikakva, takva je da ne zasluuje ni da je se stidimo, rekao je Reger. Decenijama savremeni austrijski umetnici proizvode jo samo ki smee koje e, u stvari, zavisi li od mene, biti baeno na smetlite. Slikari slikaju smee, kompozitori komponuju smee, pisci piu smee, rekao je on. Najvee smee prave austrijski skulptori, rekao je Reger. Austrijski skulptori prave najvee smee i za njega anju najvea priznanja, tako je rekao Reger, to je karakteristino za ovo stupidno doba. Dananji austrijski kompozitori su, sve u svemu, ipak samo malograanski tonski imbecili ije smee u koncertnim salama smrdi do neba. A austrijski pisci, svi skupa, nemaju uopte nita da kau, a to da nemaju nita da kau, ne umeju ak ni da napiu. Nijedan od ovih dananjih austrijskih pisaca ne ume da pie, svi zavaravaju sebe nekom odvratno sentimentalnom epigonskom knjievnou u depu, rekao je Reger, svejedno gde pisali, ispisuju samo smee, ispisuju smee tajersko i salcburko i koruko i burgenlandsko i donjoaustrijsko i gornjoaustrijsko i tirolsko i predalpsko smee, i bestidno i slavohlepno guraju to smee medu korice knjiga, tako je rekao Reger. Sede u bekim optinskim stanovima ili u korukim kolibama ili u tajerskim zadnjim dvoritima i ispisuju smee, epigonsko, smrdljivo, lieno duha i mozga, austrijsko spisateljsko smee, rekao je Reger, u kojem patetina glupost tih ljudi smrdi do neba, tako je rekao Reger. Njihove knjige nisu nita drugo nego smee dva ili ak tri narataja koji nikad nisu nauili da piu, jer nikad nisu nauili da misle, totalno lieno duha i majmunski oponaajui filozofiju i domoljublje, epigonsko smee

ispisuju svi ti pisci, rekao je Reger. Sve knjige tih pisaca, vie ili manje ogavno poslunikih prema dravi, nisu nita nego prepisane knjige, rekao je Reger, svaki red u njima je ukraden, svaka re opljakana. Ti ljudi ve decenijama piu samo literaturu lienu ikakvih misli, pisanu samo iz elje da se dopadnu i objavljivanu samo iz elje da se dopadnu, tako je rekao Reger. Kucaju na mainama svoje bezdane gluposti i pobiraju, za te beznadne i bljutave gluposti, sve mogune nagrade, rekao je Reger. ak je tifter bio izuzetno velika pojava, rekao je Reger, kad ga uporedim sa ovim austrijskim glupacima koji danas piu. Majmunsko oponaanje filozofije i domoljublja, to je u ovom asu uveliko u modi, jedina je sadrina smea koje potie od tih ljudi, rekao je Reger, koji nisu sposobni ni za jednu jedinu sopstvenu misao. Knjige tih ljudi nisu za knjiare, nego ih treba baciti pravo na smetlite, rekao je Reger. Uostalom, i sva dananja austrijska umetnost jeste za smetlite. ta se, naime, izvodi drugo u Operi nego smee, a ta u Muzikom udruenju drugo nego smee, i ta su proizvodi tih brutalnih nasilnika s dletima, noenih proleterskim prostatvom, koji se prepotentno i bestidno nazivaju skulptorima, drugo nego smee u mermeru i granitu! Strahota je da neprestano, ve pola stolea, nema nieg osim ti deprimirajue osrednjosti, rekao je Reger. Kad bi Austrija bila barem ludnica, ali ona je staraka ubonica, rekao je. Stari nemaju ta da kau, rekao je Reger, ali mladi imaju jo manje, i takvo je dananje stanje. I naravno svim tim ljudima umetnikim stvaraocima ide lepo, rekao je. Svi ti ljudi su zagueni stipendijama i nagradama, i svaki as nekog od njih promoviu u poasnog doktora ovde, pa onda u poasnog doktora tamo, pa odlikovanje tamo i odlikovanje ovde, i svaki as ih vidimo da sede pored nekog ministra, a ubrzo potom pored drugog ministra, evo danas

ih vidimo kod kancelara i sutra kod predsednika parlamenta, i danas su u poseti socijalistikom sindikatu, a sutra u domu kulture katolikih radnika, i proslavljaju i vode razgovore. U stvari, ti dananji umetnici nisu samo varalice u svojim takozvanim delima, takoe su varalice u sopstvenom ivotu, rekao je Reger. Laljivo delo neprestano se smenjuje s laljivim ivotom, lano je njihovo pisanje, laan je njihov ivot, rekao je Reger. Zatim, ti pisci preduzimaju takozvane itake turneje i putuju uzdu i popreko po celoj Nemakoj i po celoj Austriji i po celoj vajcarskoj i ne proputaju nijednu zabit u provinciji, koliko god ona bila stupidna, a da tamo ne proitaju naglas poneto iz svog smea i pogoste se i natrpaju svoje depove markama i ilinzima i francima, tako je rekao Reger. Nema nieg odvratnijeg od takozvanih knjievnih itanja, rekao je Reger, jedva da mi je ita mrskije, ali svim tim ljudima nita ne smeta da svuda javno itaju svoje smee. U osnovi, nikoga ne zanima ta su ti ljudi mogli da napiu tokom svojih knjievnih pljakakih pohoda, ali oni to itaju naglas, nastupaju i itaju javno i duboko se klanjaju pred svakim debilnim gradskim savetnikom i pred svakim glupim gradonaelnikom i pred svakim germanistikim blejalom, tako je rekao Reger. itaju javno svoje smee, od Flensburga do Bolcana, i bestidno, bez ikakvih skrupula, uputaju se u razgovor. Za mene nema nieg nepodnoljivijeg od takozvanog knjievnog itanja, rekao je Reger, ogavno je sedeti tamo i itati naglas sopstveno smee, jer nita drugo ni ne itaju svi ti ljudi nego smee. Dok su jo mladi, to jo nekako prolazi, ali kad ostare i ve zau u pedesete, onda je da vam se zgadi. Ali, ba ti stariji pisci idu na itanja, rekao je Reger, idu posvuda i penju se na svaki podijum i sedaju za svaki sto da bi itali svoje pesniko smee, svoju glupavu senilnu prozu, tako je rekao Reger. Tako, kad im eljust

nije vie u stanju da njihove lane rei zadri u usnoj duplji, oni se penju na podijum neke od gradskih sala i itaju svoje arlatanske idiotluke, tako je rekao Reger. Nepodnoljiv je, uostalom, ve peva kad zapeva, ali pisac kad predstavlja sopstvene tvorevine jo je znatno nepodnoljiviji, tako je rekao Reger. Pisac koji izlazi na estradu da bi javno itao svoje oportunistiko smee, ma odigravalo se to i u frankfurtskoj crkvi Svetog Pavla, jadan je komedija, rekao je Reger. Sve vrvi od takvih oportunistikih komedijaa, rekao je Reger. U Nemakoj i u Austriji i u vajcarskoj sve vrvi od takvih oportunistikih komedijaa, tako je rekao Reger. Da, da, rekao je, logina posledica toga je da nas nad svim hvata totalni oaj. Ali, ja se branim od tog totalnog oaja nad svim. Sad mi je osamdeset i dve i branim se rukama i nogama od tog totalnog oaja nad svim, tako je rekao Reger. U ovom svetu i ovom vremenu, rekao je, gde je ipak sve moguno, ubrzo nita vie nee biti moguno. Pojavio se Irzigler i Reger mu je klimnuo glavom, kao da je hteo da kae, ti si bolje sree od mene, a Irzigler se okrenuo i ponovo iezao. Reger se oslanjao o svoj tap stisnut meu kolenima kad je rekao: pomislite, Acbaheru, ta znai imati ambiciju da komponujete najduu simfoniju u istoriji muzike. Nikom drugom ne bi na pamet pala takva besmislica osim Maleru. Mnogi kau da je Maler poslednji veliki austrijski kompozitor, pa to je smeno. Smean je ovek koji, pri punoj svesti, smilja da pedeset gudaa gude, samo da bi nadmaio Vagnera. S Malerom je austrijska muzika dosegla svoju apsolutno najniu taku, rekao je Reger. Najistiji ki koji proizvodi masovnu histeriju, ba kao to je sluaj i s Klimtom, rekao je. ile je znaajniji slikar. Danas, ak i slaba Klimtova ki slika kota nekoliko miliona funti, rekao je Reger, odvratno. ile nije ki, ali nije ni neki veliki slikar. Tokom ovog stolea bilo je, uostalom, vie

austrijskih slikara ileovog kvaliteta, ali osim Kokoke ni jedan jedini doista znaajan, da tako kaemo stvarno velik. S druge strane, moramo da prihvatimo da nikako ne moemo znati ta je stvarno veliko slikarstvo. Od takozvanog velikog slikarstva imamo ovde, u Muzeju stare umetnosti, na stotine primera, ali vremenom nam ono ne izgleda vie kao veliko, niti vie kao tako znaajno, jer smo ga tano prouili. Ono to smo tano prouili, gubi u nama na vrednosti, rekao je Reger. Trebalo bi, dakle, da se pazimo toga da uopte ita tano prouimo. Ali, ne moemo drukije nego da sve tano prouimo, u tome je naa nesrea, i tako sve rastaemo i sve sebi ponitavamo, i ve smo bezmalo sve ponitili. Toliko prouavamo neku Geteovu reenicu, rekao je Reger, da nam naposletku vie i ne izgleda ba velianstvena, postupno gubi ona za nas svoju vrednost i ono to nam je u poetku moda izgledalo kao najvelianstvenija reenica uopte, na kraju je tek elementarno razoaranje. Svime to smo poblie prouavali na kraju smo razoarani. Mehanizam rastakanja i raspadanja, rekao je Reger, eto na ta sam se jo u svojim mladalakim danima privikao, a da nisam znao da je u tome moja nesrea. ak se i ekspir potpuno raspada kad ga due vreme prouavamo, reenice nam idu na ivce, likovi se razgrauju pre dramskog zapleta i sve se ponitava, rekao je. Naposletku nemamo vie nikakvog zadovoljstva u umetnosti, kao ni u ivotu, a to je i prirodno, jer vremenom gubimo na bezazlenosti i, s njom, na gluposti. Ali, umesto toga samo nam je pripala nesrea, rekao je Reger. Danas mi je ve apsolutno nemoguno da itam Getea, da sluam Mocarta, gledam Leonarda, ota, sad mi za to nedostaju nune pretpostavke.

Sledee nedelje u opet da idem sa Irziglerom da ruam u Astoriji, rekao je Reger, dok mi je ena bila iva, s njom i Irziglerom iao sam najmanje triput godinje da ruamo u Astoriji, dugujem Irzigleru da nastavim s tim rukovima u Astoriji, rekao je. Ne smemo ljude kao to je Irzigler jedino da iskoriavamo, moramo s vremena na vreme da im priinimo poneko zadovoljstvo. A najbolje je da odlazim sa Irziglerom da ruamo u Astoriji. Mogao bih ee da idem u Prater s njegovom porodicom, ali za to nemam snage, Irziglerova deca se okae o mene poput krpiguza i, u njihovom preterivanju, gotovo mi iscepaju odeu, rekao je. A i Prater mi je odvratan, znate li, gledati sve te mukarce i ene s njihovim jeftinim alama pred atrama za gaanje i njihovu groznu primitivnost kad se raspojasaju, oseam se tada isprljan od glave do pete kad odlazim u Prater. Dananji Prater nije vie Prater iz mog detinjstva, kovitlavi park zadovoljstava; danas je Prater odvratni sabor vulgarnih ljudi, sabor zloinakih bia. Ceo Parter odie na pivo i zloin, i u njemu sreemo jedino brutalnost i bestidno slaboumlje prostakog, nadmenog belijstva. Nema dana a da u novinama ne proitamo o nekoj smrti u Prateru, svakodnevno je po vie silovanja u Prateru. U mom detinjstvu dan u Prateru je uvek bio dan radosti, a u prolee tamo je mirisalo stvarno na jorgovan i kesten. Danas se tamo die smrad do neba od proleterske perverznosti. Taj najarniji od svih izuma za razonodu, rekao je Reger, Prater je danas samo prostaki vaar vulgarnosti. Da, kad bi Prater jo bio ono to je bio u mom detinjstvu, rekao je Reger, iao bih onamo sa Irziglerovom porodicom, ali da idem u takav, ne mogu sebi da dozvolim; odem li sa Irziglerovom porodicom u Prater, nedeljama neu biti nizata. Jo je moja majka odlazila s roditeljima u koijama u Prater u etnju i

trala bi du glavne aleje u Prateru u lakoj sviljenoj haljini. Te slike su prolost, rekao je Reger, sve je to minulo. Danas biste morali da budete radosni ako vam u Prateru ne bi pucali u leda, rekao je Reger, proboli vam srce noem ili vam barem izvukli novanik iz depa. Dananje vreme je sasvim brutalizovano vreme. Sa Irziglerovom decom u Prater, to sam samo jedared uinio, nikad vie. Okaili su se o mene poput krpiguza i cepali mi odelo, i svaki as su traili da ih vodim na voz sa avetima ili na vrteku. Bilo mi je zlo od toga, rekao je Reger. Nemam, naravno, nita protiv Irziglerove dece, rekao je Reger, ali ih ne podnosim. Mogu sa samim Irziglerom, ali s celom Irziglerovom porodicom, to ne mogu. Mogu sa Irziglerom u Astoriju za mojim stolom u uglu, s pogledom na pusti Majzedergase, ali sa Irziglerovom porodicom u Parter, to ne mogu. Svaki put izmiljam novi izgovor da ne bih morao sa Irziglerovom porodicom u Prater. Poseta Prateru sa Irziglerovom porodicom izgleda mi kao poseta paklu. Ne podnosim ni glas gospode Irzigler, rekao je Reger, ne mogu da izdrim taj glas. I Irziglerova deca imaju, u osnovi, grozne glasove, jaoj kad ti glasovi odrastu, rekao je. Tako miran, prijatan ovek kao Irzigler, a tako glasna ena kao Irziglerovica i tako glasna deca kao Irziglerova deca. Jedared mi je Irzigler predloio da li bih ipak poao s njegovom porodicom na selo, u okolinu Bea. I to sam odbio, i godinama se ve upinjem da izbegnem takve izlete u okolinu sa Irziglerovom porodicom. Zamislite, etkam se sa Irziglerovom porodicom po okolini, moda bi Irziglerova deca ak i zapevala. To ne bih izdrao, da Irziglerova deca trae od mene da se s njima provlaim po okolnim umama, napred ide Irziglerovica, a pozadi Irzigler, dok su sa mnom, moda ak i drei me za ruku, Irziglerova deca. A onda bi Irziglerova porodica moe biti zatraila od mene da i pevam s njima. Jednostavni ljudi ude za

prirodom, ude za istim vazduhom, tu udnju nikad nisam imao, tako je rekao Reger. Nita okrutnije ne bi moglo da mi se dogodi od etnje sa Irziglerovom porodicom u okolini Bea a potom jo i poseta nekoj gostionici s batom. Pun mi je nos samo ve od slike da Irziglerova porodica jede peene odreske preda mnom i naliva se vinom i pivom i jabukovim sokom na moj raun. Sa Irziglerom u Astoriji, to ve i meni priinjava zadovoljstvo, i nema potrebe da izmiljam prie da bih triput godinje jeo sa Irziglerom u Astoriji, i uz to aa vina, rekao je Reger, tako ve ide, sve drugo mi ne odgovara. Prater je apsolutno nemoguan, i okolina Bea je apsolutno nemogua. Kad bi Irzigler bio barem malo muzikalan, rekao je Reger, vodio bih ga s vremena na vreme na koncerte ili bih mu ustupao kritiarske propusnice, ali Irzigler nema ni najmanje smisla za muziku, na muci je kad je prinuen da slua muziku. Bilo ko drugi, ak i ako bi to za njega bila muka, sedeo bi ipak u treem ili etvrtom redu u Muzikom udruenju da bi sluao Betovenovu Petu, budui da to vie nego ita drugo prija ovekovoj tatini; Irzigler, ne, on je uvek odbijao da ide u Muziko udruenje, i to uvek s najprostijim objanjenjem: ne volim muziku, gospodine Reger, tako je rekao Reger. Tri godine ve Irziglerova porodica eka da poem s njom u Prater, rekao je Reger, a ja as kaem da me boli glava, as da me boli grlo, as da sam duboko u svom poslu, as da imam hrpu pisama da napiem, a svaki put mi je ogavno to to moram da govorim. Irzigler veoma dobro zna zato ne idem s njegovom porodicom u Prater, nisam mu rekao zato, ali Irzigler, uostalom, nije glup, rekao je Reger. U Astoriji naruuje uvek isto, kuvanu govedinu s povrem, jer ja naruujem uvek kuvanu govedinu s povrem. On eka dok ja ne naruim kuvanu govedinu s povrem, a onda i sebi naruuje kuvanu govedinu s povrem, tako je

rekao Reger. Ali, dok ja ipak pijem samo asu mineralne vode, Irzigler uz kuvanu govedinu s povrem pije au vina. Kuvana govedina s povrem nije u Astoriji uvek prvorazredna, ali naprosto je najradije jedem u Astoriji. Irzigler jede polako, i to je ono najizvanrednije kod njega. I ja jedem svoju kuvanu govedinu tako polako da mi se ini da jedem jo sporije od Irziglera, ali Irzigler jede, iako svoju kuvanu govedinu jedem to je moguno sporije, jo znatno sporije svoju. Ah, Irzigleru, prolog puta sam mu rekao u Astoriji, toliko vam dugujem, verovatno sve, a to on, naravno, nije razumeo. Posle smrti svoje ene odjednom sam se naao sam, dodue imao sam veza s gomilom ljudi, ali ipak s nijednim ljudskim biem, a vas nisam eleo, ipak, da uznemiravam u svom groznom stanju. Tokom pola godine izbegavao sam svaki dodir s ljudima, ve i zbog toga to sam hteo da izbegnem njihovo uasno zapitkivanje, ljudi uvek postavljaju, bez ikakve suzdranosti, ta uasna pitanja o uzrocima smrti, a to rade i u svakoj prilici; hteo sam da to izbegnem, pa sam tako imao samo Irziglera. A ipak, tokom skoro pola godine posle smrti svoje ene nisam odlazio ni u Muzej stare umetnosti, tek pola godine kasnije opet dolazim ovamo, i u prvo vreme, naravno, ne svakog drugog dana kako sam navikao, nego najvie jedared u nedelji. Ali, sad ponovo, ve pola godine, dolazim u Muzej stare umetnosti svakog drugog dana. Irzigler je bio, jer me uopte nita nije pitao, jedino moguno ljudsko bie, rekao je Reger. Uvek se premiljam da li da sa Irziglerom idem u Astoriju ili u Imperijal, u svakom sluaju u neki od najelitnijih restorana, ali on se u Imperijalu ne osea tako dobro kao u Astoriji, takav ovek kao Irzigler ne podnosi apsolutnu velianstvenost Imperijala, tako je rekao Reger. Astorija je, uostalom, znatno diskretnija. Kako god bilo, neprestano elim da mogu s vremena na vreme da

izrazim svoju zahvalnost Irzigleru, koji je za mene tako vaan, rekao je Reger. Irzigler ima prijatnu osobinu, ume da slua, i to ume da slua potpuno nenametljivo. Ako je sam Irzigler meni najprijatniji ovek, cela Irziglerova porodica mi je, naprotiv, od najneprijatnijih. Kako ovek kao Irzigler, tako je rekao Reger, moe da naleti na enu kao to Irziglerovica s njenim kretavim glasom i kokojim hodom. esto se, uostalom, pitamo kako mogu da se zblie ljudi potpuno suprotni, tako je rekao Reger. ena s histerinim ivotinjskim glasom i kokojim hodom i mukarac poput Irziglera, tako uravnoteen i prijatan. I, naravno, Irziglerova deca su gotovo u svemu na majku, gotovo ni u emu na oca. Jedno promaenije od drugog, rekao je Reger, ali roditelji, naravno, veruju da su im deca uspela, to veruju, konano, svi roditelji. Ba je strano pomisliti ta e od te Irziglerove dece postati jednog dana, rekao je Reger, kad pogledam tu Irziglerovu decu, ve danas vidim ljude, ak ni ne osrednje, nego ljude znatno ispod osrednjosti, s karakterom u najmanju ruku neujednaenim. Uvek mi onda pada na pamet pojam glupog nakota, rekao je Reger, i to je ono to je nesreno sa Irziglerovom porodicom. Tako izuzetno bie, tako uspeli, karakteran ovek i tako promaena porodica. Sve to je uobiajena stvar, rekao je Reger. Kao roeni oportunisti, Austrijanci su podmuklice, dodao je, i ive od prikrivanja i zaborava. Nema politike gnusobe, koliko god bila velika, koju oni nisu ve posle nedelju dana zaboravili, kao ni zloina, koliko god on bio velik. Austrijanac je, u stvari, roeni prikrivalac zloina, rekao je Reger, Austrijanac prikriva svaki zloin, ak i najgnusniji, jer je, kako je reeno, roena oportunistika podmuklica. Decenijama nai ministri poinjavaju svirepe zloine, a ove oportunistike podmuklice to prikrivaju. Decenijama ti ministri zloinaki obmanjuju, a ove podmuklice

ih pokrivaju. Decenijama ti beskrupulozni austrijski ministri lau i obmanjuju Austrijance, a ove podmuklice ih ipak pokrivaju. udo je ve kad se desi da takav zloinaki i obmanjivaki ministar bude poslan do avola, rekao je Reger, jer mu je prigovoreno da je decenijama inio teke zloine, ali nedelju dana docnije cela afera je ve zaboravljena, poto su podmuklice zaboravile aferu. Lopova koji je ukrao dvadeset ilinga pravosue goni i zatvara, a onog u ministarskom rangu, ko je obmanom uzeo milione i milijarde, u najboljem sluaju kanjava time to mu daje ogromnu penziju, i stvar odmah biva zaboravljena, tako je rekao Reger. Stvarno je udo, tako je Reger rekao zatim, da je ba sad opet gonjen neki ministar, i tek to je u novinama objavljeno da je proneverio milijarde i tek to je u novinama objavljeno da je taj ministar teak zloinac i da treba da odgovara pred sudom, a ve su ga iste novine, time i javnost, zauvek zaboravile. Dok bi ministar morao da bude optuen, izveden pred sud i, ako smem da kaem, doivotno zatvoren zbog svog zloina, on uiva u masnoj penziji u svojoj vili na Kalenbergu i niko ni ne pomilja da ga u tome ometa. ivi na takozvanom belom hlebu kao penzionisani ministar i kad jednom umre, pripada mu jo i dravni pogreb i mauzolej na Centralnom groblju, tako je rekao Reger, pored njegovog ranije preminulog ministarskog kolege, koji je kao i on bio zloinac od iste vrste. Austrijanac je roena oportunistika podmuklica i roeno prikrivalo i zaboravljalo u pogledu gnusoba i zloina ministara i svih ostalih vlastodraca, tako je rekao Reger. Celog svog ivota Austrijanac povija iju i celog ivota prikriva najvee gnusobe i zloine da bi mogao da preivi, u tome je istina, rekao je Reger. Novine ustanovljuju i optuuju i, naravno, uzburkavaju, ali istovremeno opet oportunistiki ponitavaju i oportunistiki zaboravljaju. Novine otkrivaju i

tragaju, i u isti mah minkaju i prikrivaju i potiskuju sve to se tie politikih gnusoba i zloina, tako je rekao Reger. Novine diu oluju protiv demisioniranog ministra i iznose protiv njega najtee prigovore i, kao to se kae, dokrajavaju ga, pa je kancelar prinuen da tog zloinakog ministra opozove, i tek to je kancelar opozvao ministra, novine su istog ministra zaboravile i, s njim, gnusobe i zloine koje je on stvarno poinio, tako je rekao Reger. Austrijsko pravosue je posluniko pravosue u rukama austrijskih politiara, rekao je Reger, sve drugo je la. injenica da ovu aferu nije uutkala samo vlada nego i tampa, ne umiruje me, rekao je Reger. Uostalom, kao Austrijanac godinama ve ne moete vie da budete mirni, jer poslednjih godina ne proe dan bez politikog skandala, i politike svinjarije su poprimile ogromne razmere kakve su, do pre neku godinu, jo bile nezamislive, tako je rekao Reger. O emu god mislio, ti politiki skandali su mi neprestano u glavi i nerviraju me. ta god inio, u glavi su mi ti politiki skandali, rekao je Reger, niim drugim ne mogu da se bavim, ti politiki skandali su mi obuzeli glavu, tako je rekao Reger. Kad otvorimo novine, opet neki politiki skandal, rekao je Reger, svakog dana skandal u koji su upleteni politiari ove drave osakaene do neprepoznatljivosti, politiari koji su zloupotrebili svoju funkciju, koji su poinili kriminal. Kad otvorimo novine, pomislite da ivite u dravi u kojoj su politika gnusoba i politiko zloinstvo postali svakodnevni obiaj. Najpre sam sebi govorio, neu da se nerviram, jer ova drava danas ne zasluuje ni da ozbiljno bude razmatrana, ali sad mi je u ovoj uasnoj dravi, da, koja vas svakodnevno ispunjava uasom, odjednom potpuno nemoguno da se ne nerviram; kad izjutra otvorite novine, automatski se ve nervirate zbog gnusoba i zloina naih politiara. Automatski onda ve imate utisak da su svi politiari zloinske

pojave i u samoj osnovi zloinci i opor krmaka, tako je rekao Reger. Stoga sam se u poslednje vreme odvikao da novine itam izjutra, to mi je decenijama bio obiaj, dovoljno je ako ih prelistam popodne. Kad italac novina otvori novine izjutra, od jutra se ve itaocu novina prevre stomak i tako mu je ceo dan i potom jo i no, tako je rekao Reger, zato to se suoavi s nekim politikim skandalom sve veim, sa sve veom politikom svinjarijom, tako je rekao Reger. Godinama ve, u ovoj zemlji, italac novina ita u novinama samo jo o skandalima, na prve tri stranice o politikim i na sledeim o ostalim, ali on ita samo jo o skandalima, jer austrijske novine govore samo jo o skandalima i svinjarijama, i ni o emu drugom. Austrijske novine dospele su do takvog stepena niskosti da je i to skandal, rekao je Reger, nema podlijih i prostakijih i odvratnijih novina na svetu od austrijskih, ali austrijske novine su iz nude tako gnusne i podle, jer je austrijsko drutvo, a prvenstveno politiko austrijsko drutvo, i jer je upravo ova drava gnusna i podla. Nikad jo u ovoj zemlji nije bilo gnusnijeg i podlijeg austrijskog drutva s dravom tako gnusnom i podlom, rekao je Reger, ali niko u ovoj dravi i ovoj zemlji ne osea to kao sramotu, niko se istinski ne buni protiv toga, tako je rekao Reger.

Austrijanac je uvek sve prihvatao, svejedno ta to bilo, pa ak to bilo i najvea gnusoba i najvea podlost, i bilo najudovinija od svih udovinosti, tako je rekao Reger. Austrijanac je sve drugo osim revolucionara, poto on uopte nije nikakav fanatik istine, Austrijanac ve stoleima ivi u braku s lai, sa svakom lai, tako je rekao Reger, ali

najtenje i na prvom mestu s dravnom lai. Austrijanci ive, po sebi razumljivo, svoj prostaki i podli ivot kao Austrijanaca s dravnom lai, rekao je Reger, i to je ono najodvratnije kod njih. Takozvani ljubazni Austrijanac je pretvoran oportunistiki postavlja zamki, tako je rekao Reger, postavlja zamki koji neprestano i svuda postavlja svoje oportunistike zamke, takozvani ljubazni Austrijanac je majstor najgnusnijeg prostatva, ispod njegove takozvane ljubaznosti je podli i bestidni i bezobzirni ovek, i upravo stoga najlaljiviji, tako je rekao Reger. Celog ivota sam bio fanatini italac novina, tako je rekao Reger, a sad mi je bezmalo nepodnoljivo da otvorim novine, jer su one, ipak, samo pune skandala. Ali, novine su takve kakvo je drutvo koje se odslikava u novinama, tako je rekao Reger. Moete u njima i tokom cele godine da traite, i neete nai ni jednu jedinu inteligentnu reenicu u ma kojem od tih kupusnih listova, rekao je Reger. Ali, zato ja to vama priam, kad je vama izuzetno poznato sve to je austrijsko, rekao je Reger. Danas sam se probudio i pomislio na skandal s ministrom i nisam uspeo da taj ministarski skandal izbacim iz glave, i to je svakako tragino za moju glavu, rekao je Reger, da iz nje ne uspevam da izbacim te skandale, a naroito politike skandale, ti skandali mi se sve dublje zabijaju u glavu, i to je tragedija. Kaem sebi da moram sve te skandale i gnusobe da izbacim iz glave, a ti skandali mi sve dublje zabijaju u glavu. Ali, naravno, bivam mirniji kad o svemu tome, ba o tim politikim gnusobama i skandalima, raspravljam s vama, svakog dana, ve od jutra, mislim kako je dobro da imam Ambasador gde mogu da raspravljam s vama, naravno, ne samo o skandalima i gnusobama, jer ipak postoje i druge stvari, veselije, recimo muzika, tako je rekao Reger. Dokle god me raduje da govorim o sonati Oluja ili o umetnosti fuge,

neu se toga odrei, rekao je Reger. Muzika me, uostalom, uvek iznova spasava, injenica je da muzika jo ivi u meni i da ivi u meni kao prvog dana, tako je rekao Reger. Muzika me svakodnevno spasava od svih tih gnusoba i odvratnih stvari, rekao je, pomou muzike se svakodnevno, svakog jutra, iznova ipak pretvaram u intelektualno i emotivno bie, shvatate li! rekao je. Ah, da, rekao je Reger, ak i ako je proklinjemo, pa ak nam ponekad izgleda potpuno povrna i moramo da kaemo da ba nita ne vredi, umetnost, kad ovde gledamo slike ovih takozvanih starih majstora, koje nam esto i, prirodno, s godinama izgledaju u osnovi sve nekorisnije i uzaludnije, i nije nita drugo nego bespomoni pokuaj da se veto ustolii na zemljinom aru, ipak nita drugo ne spasava ljude poput nas nego upravo ta prokleta i osuena i esto do povraanja odvratna i fatalna umetnost, tako je rekao Reger. Austrijanac je uvek promaeni ovek, rekao je Reger, i najdublje je svestan da to jeste. To je razlog svih njegovih odbojnosti, svih slabosti u njegovom karakteru, jer pre svega je najodbojnije kod Austrijanca da je slab po karakteru. To ga, meutim, i ini znatno zanimljivijim od ostalih, tako je rekao Reger. Austrijanac je stvarno najzanimljiviji ovek meu svim Evropljanima, jer ima sve od Evropljana, a jo i svoju slabost karaktera. Fascinantno je kod Austrijanca, rekao je Reger, da su u njemu sva svojstva svih ostalih sadrana ve od roenja, a na to jo i njegova sopstvena slabost karaktera. Ako ceo svoj ivot provedemo u Austriji, nismo u stanju da sagledamo Austrijanca kakav je on stvarno, ali ako se, recimo, posle dueg odsustvovanja vratimo u Austriju, ba kao ja iz Londona, vidimo ga jasno, onda ne moe da nas prevari. Austrijanac je genije preruavanja, najgenijalniji glumac uopte, rekao je Reger, on se pretvara u sve, a da nikad nije neko uistinu, to je njegova najistaknutija

odlika. Austrijanac je omiljen u celom svetu, barem je do danas bio, ceo svet ima takorei uvek ludu u njemu, jer je upravo najzanimljiviji Evropljanin, ali je istovremeno ipak i najopasniji. Austrijanac je, najverovatnije, najopasniji ovek uopte, opasniji od Nemca, opasniji od svih ostalih Evropljana, Austrijanac je apsolutno najopasnije politiko bie, to je istorija dokazala i to je, uostalom, uvek donosilo najveu nesreu u Evropi, a u stvari prilino esto i u celom svetu. Nekog Austrijanca, koji je uvek prostaki nacista ili stupidni katolik, koliko god ga smatrali zanimljivim i jedinstvenim u vrsti, ne smemo da pustimo za politiko kormilo, rekao je Reger, jer Austrijanac za kormilom obavezno sve vodi u totalni bezdan. Jo jedna besana no i stalno obuzet najveom uznemirenou zbog politikih skandala, dodao je Reger. Da, pomislio sam u ranu zoru, sree se sa Acbaherom u Muzeju stare umetnosti da bi mu neto predloio, a savreno zna da e predlog biti potpuno bezuman i iznee taj predlog. Smena stvar, a ipak i udovina, tako je rekao Reger. Tokom dva meseca posle smrti svoje ene Reger nije izlazio iz svog stana u Zingerovoj ulici, celih pola godine od smrti svoje ene nije se sreo ni s jednim ovekom. Tih pola godine dozvolio je da se o njemu brine vulgarna i grozna kuna pomonica i ni jedan jedini put nije iao u Muzej stare umetnosti, u kojem je decenijama svakog drugog dana bio sa svojom enom, kaem sebi. Pomonica mu je kuvala i prala ve, dodue sve to nemarno da se kosa digne na glavi, tako je Reger uvek govorio, ali ipak tako da on nije sasvim propao. ovek koji naglo ostane sam, veoma brzo propada, tako je Reger sam govorio, mesecima sam jeo jedino griz, tako je rekao Reger, jer sa svojim zubima u loem stanju nisam mogao vie da jedem meso, pa ak ni povre. Stan u Zingerovoj ulici je postao mrtvaki tih i

pust, tako je Reger opisao sopstveno stanje, kad sam ga prvi put posle smrti ene opet sreo u Ambasadoru, oslabljenog, bledog, skoro sve vreme utljivog, oslonjenog na tap, s razvezanim pertlama na cipelama, nogavice zimskih gaa su mu virile ispod ivice pantalona. Ne mili nam se vie da ivimo kad izgubimo osobu koja nam je bila najblia, rekao je tada u Ambasadoru, ali moramo da nastavimo da ivimo, ne ubijamo se, suvie smo neodvani za to, nad otvorenom rakom jo obeavamo da emo se ubrzo pridruiti, a zatim, pola godine kasnije, jo ivimo i uasavamo se sebe, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Njegova ena je dostigla starost od osamdeset i sedam godina, ali je sigurno mogla da ivi znatno preko stote da nije pala, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Grad Be i drava Austrija i katolika crkva krivi su za njenu smrt, jer da je grad Be, kojem pripada put do Muzeja stare umetnosti, posuo pesak po putu do Muzeja stare umetnosti, moja ena ne bi pala, i da je Muzej stare umetnosti, koji pripada dravi, odmah a ne tek pola sata kasnije pozvao slubu hitne pomoi, moja ena ne bi stigla tek ceo sat posle pada u bolnicu Milosrdne brae, a hirurzi bolnice Milosrdne brae, koja pripada katolikoj crkvi, ne bi smandrljali operaciju, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Grad Be i austrijska drava i katolika crkva krivi su za smrt moje ene, rekao je Reger u Ambasadoru, mislio sam dok sam sedeo pored njega na klupi u sali Bordone, mislim. Grad Be nije posuo peskom put do Muzeja stare umetnosti dana kad je sve bilo zaleeno, a Muzej stare umetnosti pozvao je slubu hitne pomoi tek posle ponavljanih zahteva, i hirurzi Milosrdne brae naposletku su smandrljali operaciju, na kraju je moja ena umrla, rekao je Reger u Ambasadoru. Gubimo bie koje smo od svih ljudi najdublje voleli, i to samo zbog nemara grada Bea i nemara austrijske drave i oputenosti

katolike crkve, rekao je Reger tada u Ambasadoru. Gubimo nama najvanije bie, jer su grad i drava i crkva radili nemarno i ogavno, tako rekao Reger tada u Ambasadoru. Umire nam bie s kojim smo bezmalo etrdeset godina delili ivot u najveoj saglasnosti, u potovanju i ljubavi, jer su grad i drava i crkva radili nemarno i ogavno, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Umire nam jedino bie, jer su grad i drava i crkva postupili nemarno i ogavno, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Odjednom nas je jedino bie koje smo, u osnovi, imali, ostavilo same, jer su grad i drava i crkva radili bezglavo i neodgovorno, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Naglo smo odvojeni od bia kome u osnovi sve dugujemo i koje nam je doista sve dalo, rekao je Reger tada u Ambasadoru. Najednom smo u naem stanu ostali sami, bez bia koje nas je s najveom brinou decenijama odravalo u ivotu, jer su grad i drava i katolika crkva poinili zloin iz nemarnosti, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Odjednom smo nad otvorenim grobom tog bia, bez koga nikad nismo mogli ni da zamislimo da ivimo, rekao je Reger tada u Ambasadoru, mislim. Grad Be i drava Austrija i katolika crkva krivi su za to to sam sad sam i ostau sam do kraja ivota, rekao je Reger tada u Ambasadoru. Bie koje je uvek bilo zdravo i koje su krasile sve zamislive odlike inteligentne i enske osobe, i stvarno je bilo najvea ljubav mog ivota, umire mi samo zato to grad Be nije posuo peskom put do Muzeja stare umetnosti, samo zato to Muzej stare umetnosti, koji pripada dravi, nije blagovremeno pozvao slubu hitne pomoi i to su hirurzi bolnice Milosrdne brae smandrljali operaciju, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Vie od sto godina mogla je da ivi moja ena, u to sam ubeden, da je grad Be posuo peskom put do Muzeja stare umetnosti, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. I danas bi

sigurno bila u ivotu da je Muzej stare umetnosti blagovremeno pozvao Hitnu pomo i da hirurzi bolnice Milosrdne brae nisu smandrljali operaciju. U stvari, ne bih trebalo vie nogom ni da stupim u Muzej stare umetnosti, tako je rekao Reger, poto je ponovo stupio sedmog meseca posle smrti svoje ene. Sad je put do Muzeja stare umetnosti posut peskom, sad, kad je moja ena mrtva, rekao je Reger. Ba su u bolnicu Milosrdne brae preneli moju enu, ba u tu bolnicu o kojoj nikad nisam uo nita dobro, tako je rekao Reger. Najdublje su mi odvratne sve te bolnice koje u svom nazivu imaju izraz milosrdnost, tako je rekao Reger. Jedva da ima izraza koji je toliko zloupotrebljavan kao izraz milosrdnost, rekao je Reger. Milosrdne bolnice su najnemilosrdnije od svih koje poznajem, tako je rekao Reger, u njima veinom vladaju samo nedostatak vetine i lakomost, pored ogavnog i niskog pretvorstva u ime Boga, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru. Sad mi je jo samo Ambasador ostao, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru, ovo mesto u uglu na koje sam se navikao tokom decenija. Imam dva mesta na koja mogu da pobegnem kad ne znam vie kuda da se denem, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru, ovo mesto u uglu, ovde, u Ambasadoru, i klupa u Muzeju stare umetnosti. Ali, kad sedite sami samciti ovde u Ambasadoru, na ovom mestu u uglu, takoe je strano, rekao je Reger tada u Ambasadoru. Sedeti ovde, sa svojom enom, bio mi je najmiliji obiaj, a ne da sedim sam ovde, ne sam ovde, dragi moj Acbaheru, tako je rekao Reger tada u Ambasadoru, a sedeti na klupi u sali Bordone, u Muzeju stare umetnosti, takoe je uasno, gde sam ipak vie od tri decenije sedeo sa svojom enom. Idem gradom Beom, sve vreme mislim da je grad Be kriv za smrt moje ene i da je austrijska drava kriva za njenu smrt i da je katolika crkva kriva za njenu smrt, mogu da

idem ovuda kuda god i kad hou, te misli ne mogu da isteram iz glave, tako je rekao Reger. Izvrili su zloin nada mnom, gradsko-dravnokatoliko-crkveno udovite, protiv kojeg sam nemoan, i to je strano, tako je rekao Reger. U stvari, tako je. rekao Reger tada u Ambasadoru, i ja sam umro u trenutku kad mi je umrla ena. Istina je da sebi izgledam kao mrtvac, kao mrtvac koji jo ivi. To je moj problem, rekao je Reger tada u Ambasadoru. Stan je pust i mrtav, rekao je Reger vie puta tada u Ambasadoru. Samo dvaput sam tokom svih dvadeset godina bio u Regerovom stanu u Zingerovoj ulici, koji ima deset do dvanaest soba u zgradi sazidanoj poetkom veka, i koji sad, posle smrti njegove ene, pripada Regeru. S nametajem porodice njegove ene, Regerov stan u Zingerovoj ulici, uzorak je stana takozvanog jugendstila, u kojem su na zidovima doista veinom visili Klimt i ile i Gertl i Kokoka, sve slike koje je moja ena visoko cenila, tako je Reger jednom rekao, ali koje su meni uvek bile najdublje odvratne. Svaku od soba u ovom Regerovom stanu u Zingerovoj ulici izvesni uveni slovaki drvorezac doista je pretvorio u umetniko delo, jedva da mogu verovati da u Beu postoji jo jedan takav stan u kojem je slovaka drvorezaka umetnost u tako spretnoj izradi i s najviim zahtevima kvaliteta dostigla vrhunski stepen po uspelosti, Acbaheru. Sam Reger, uostalom, ne ceni nimalo, uvek to ponavlja, takozvani jugendstil, mrzi ga, jer ceo jugendstil nije nita drugo nego ki i dodue je uivao, kako je ponavljao, u blagoj intimnosti stana u Zingerovoj ulici, koji mu je ostao od ene, u uspeloj srazmeri svih odaja u njemu, naroito u veliini svoje radne sobe, ali poto on, kako je reeno, uopte nije mario za takozvani jugendstil kao ki, cenio je uvek jedino udobnost soba u Zingerovoj ulici, po njemu uvek idealna za nas dvoje, ne njihovu opremljenost. Kad sam prvi put bio u stanu Regerovih

u Zingerovoj ulici i primio me Reger, budui da mu je ena otputovala u Prag, proveo me je kroz ceo stan, dakle, ovde ivim, rekao je tada, vidite li, ovde, u ovim sobama koje mi veoma odgovaraju, iako ovaj grozan, neudoban nametaj nije ba po mom ukusu. Sve je to ukus moje ene, ne moj, tako je rekao Reger tada, i kad bi pogledao na slike okaene o zidove, samo je ponavljao, ah, da, verujem da je to ile, ah, da, verujem da je to Klimt, ah, da, verujem da je to Kokoka. Slikarstvo sa okreta veka je isti ki i ne lei mi, rekao je vie puta, dok je ono moju enu uvek privlailo, mada nije bila njime fascinirana, privlailo ju je, to je pravi izraz, rekao je Reger tada. ile moda, ali Klimt ne, Kokoka da, Gertl ne, tako su glasile njegove napomene. Tobonji Los, tobonji Hofman, govorio je, kad bih rekao da je to svakako sto to ga je izradio Adolf Los, da je to svakako stolica koju je izradio Jozef Hofman.

Znate li, rekao je Reger tom prilikom, uvek su mi bile odvratne te stvari, koje su zapravo tako moderne da su mi potpuno prirodno odvratne. I ile i Klimt, ti kieri, danas su ak najmoderniji, stoga su mi Klimt i ile tako odvratni. Uostalom, danas ljudi naroito sluaju Veberna i enberga i Berga, njihove majmunske podraavaoce, a uz to jo Malera, to mi je odvratno. Sve to je u modi uvek mi je bilo odvratno. Verovatno patim i od onoga to nazivam svojim umetnikim egoizmom, hou da imam, to se tie umetnosti, sve samo za sebe samog, svog Paskala, svog Novalisa i svog Gogolja, koga najvie volim, hou da posedujem te umetnike proizvode samo za sebe, ta genijalna umetnika osporavanja, hou jedino ja da imam Mikelanela, Renoara, Goju, rekao je, jedva mogu da podnesem da osim mene jo neko poseduje tvorevine ovih umetnika, tih genija, i da uiva u njima, neponoljiva mi je misao da osim mene jo

neko ceni Janaeka, Martinua ili openhauera ili Dekarta, to mi je bezmalo nepodnoljivo, hou da sam jedini, a to je naravno uasno stanje duha, rekao je Reger tada. Ja sam posesivni mislilac, tako je rekao Reger tada u svom stanu. Voleo bih da verujem da je Goja slikao samo za mene, Gogolj i Gete pisali samo za mene, Bah samo za mene komponovao. Poto je to obmana i, iznad svega, beskrajno prostatvo, u osnovi sam uvek nesrean, to sigurno razumete, rekao je Reger tada. Mada je to besmisleno, tako je Reger rekao tada, kad itam neku knjigu, ipak oseam i mislim da je knjiga samo za mene bila napisana, kad gledam neku sliku, oseam i mislim da je samo za mene bila naslikana, kompozicija koju sluam, samo za mene je bila komponovana. itam onda i sluam onda i gledam onda, dakle, u velikoj zabludi, ali ipak sa izuzetnim uivanjem, tako je rekao Reger tada. Ovde, na ovoj stolici, rekao mi je Reger tada i pokazao mi takozvanu groznu Losovu stolicu, koju je Los, uostalom, projektovao u Brislu i, po ijem je nacrtu, napravljena u Brislu, pre trideset godina uputio sam svoju enu u umetnost fuge. Grozna Losova stolica nalazi se jo na istom mestu. A ovde, na ovoj groznoj Losovoj klupi, pozvao me je da sednem na tu groznu Losovu klupu, smetenu pod prozorom koji gleda na Zingerovu ulicu, tokom cele jedne godine itao sam Vilanda svojoj eni, Vilanda, tu veliku potcenjenu pojavu u nemakoj knjievnosti, Vilanda koji je napustio Vajmar, jer mu je Gete onemoguio da ivi tamo, pri emu je iler odigrao runu ulogu, tako je rekao Reger; posle godinu dana moja ena je postala ekspert za Vilanda, i to samo posle jedne jedine godine! uskliknuo je Reger tada. A ovde, na ovom podjednako groznom koliko i neudobnom Losovom tabureu, toboe je i ovaj tabure nepodnoljivi patetiar Los projektovao, sedela je moja ena i proitala mi, ezdeset i

este i ezdeset i sedme, izmeu jedan i dva sata posle ponoi, celog Kanta. Najpre sam s velikom mukom uvodio svoju enu u svet knjievnosti i filozofije i muzike, tako je rekao Reger tog dana. Jasno je da knjievnost bez filozofije, i obrnuto, i filozofija bez muzike i knjievnost bez muzike, i obrnuto, nisu zamislive, rekao je, bile su potrebne godine da bi moja ena to shvatila, tako je rekao Reger tada u stanu u Zingerovoj ulici. Morao sam da sa svojom enom krenem od poetka, mada je ona ipak ve bila, u skladu sa svojim poreklom, visoko obrazovana kad sam je upoznao. Najpre sam pomislio da je zajedniki ivot nemogu, ali onda se to pokazalo ipak kao moguno, tako je rekao Reger, jer moja ena se, naravno, podreivala, budui da je to bila pretpostavka za na zajedniki ivot, koji bih, konano, mogao da nazovem idealnim zajednikim ivotom. eni kao to je moja samo prvih godina ide teko sa kolovanjem, potom ui lako i sve lake, tako je rekao Reger. Na ovom neudobnom groznom Losovom tabureu moja ena je imala takorei filozofsko prosvetljenje, rekao je Reger tada u stanu u Zingerovoj ulici. Godinama, pokuavajui da nekog prosvetimo, idemo lanim putem, do trenutka kad odjednom vidimo pravi, otada sve ide veoma brzo, otada je moja ena sve shvatala veoma brzo, ali naravno sigurno je da sam s njom morao da radim jo godinama, ako ne i decenijama, tako je rekao Reger tada u stanu u Zingerovoj ulici. Uzimamo enu i ne znamo zato smo je uzeli, ipak ne samo da bi nam obavljala kue poslove, onako na njen enski nain, tako je rekao Reger tada u stanu u Zingerovoj ulici, ipak je uzimamo da bismo je upoznali s pravom vrednou ivota, da bismo je prosvetili ta ivot moe biti kad bi bio ivljen duhovno. Naravno, ne smemo pasti u greku pa takvoj eni u mozak naturati duhovne stvari, kao to sam u poetku pokuao, to me

je logino moralo dovesti do neuspeha, i ovde tek oprez vodi do cilja, rekao je Reger tada u stanu u Zingerovoj ulici. Sve to je moja ena volela pre naeg susreta, poto sam je prosvetio, nije vie volela, osim to joj je ostala jugendstilska histerija prema tom takozvanom jugendstilu, toj odvratnoj ki-umetnosti, tom ogavnom izopaenju ukusa kakav je jugendstil; tu nisam imao nikakve anse. Ali, vremenom sam, naravno, bio u stanju da je odvratim od lane i, otuda, bezvredne knjievnosti i od lane i bezvredne muzike, rekao je Reger, i upoznao sam je sa sutinskim delovima svetske filozofije. enski duh je najtvrdoglaviji, tako je rekao Reger tada u stanu u Zingerovoj ulici, verujemo da je pristupaan, a on je pak nepristupaan. Preduzimala je mnotvo nesuvislih putovanja pre nego to smo se venali, tako je rekao Reger tada, vremenom nije vie kretala na njih, bila je, kao i veina dananjih ena, obuzeta manijom putovanja, danas tamo, sutra ovamo, takvo je njihovo geslo, a u osnovi nita ne doivljavaju, nita ne vide, kui ne donose nita osim praznih novanika. Posle nae svadbe, nije vie putovala, tako je rekao Reger, kretala je jedino na ova duhovna putovanja koja sam ja preduzimao s njom, putovali smo u openhauera i u Niea i u Dekarta i u Montenja i u Paskala, i to uvek na nekoliko godina, tako je rekao Reger. Ovde, vidite li, rekao je Regner, tog dana, u stanu u Zingerovoj ulici, i sam je seo na jednu od stolica, na groznu OtoVagner-stolicu, na ovoj groznoj Oto-Vagner-stolici ena mi je priznala da, mada sam joj celu godinu predavao lajermahera, nije razumela lajermahera. Ali, tokom tog pouavanja u lajermahera, ona mi je zgadila lajermahera i odonda, odjednom, ni ja se vie nisam ni najmanje zanimao za lajermahera, naprosto sam primio i spoznao da ona nije razumela lajermahera i vie se nisam bavio lajermaherom;

moramo onda da filozofa koga naa ena nije razumela, takvog kakav je lajermaher, potpuno i bez ikakvog aljenja pustimo, kako se kae, da padne, i da nastavimo dalje. Odmah sam poeo sa upuivanjem u Herdera, koga smo oboje osetili kao olakanje, tako je rekao Reger tada u stanu u Zingerovoj ulici. Posle enine smrti mislio sam da se iselim iz zajednikog stana, ali se onda ipak nisam iselio, jer sam jednostavno suvie star za to. Selidba premaa moje snage, tako je rekao Reger. Dovoljne su, naravno, dve sobe, tako je rekao Reger, ali ako vie ne moemo da se preselimo, moramo da se zadovoljimo s deset ili dvanaest, koliko ih ima stan u Zingerovoj ulici. Sve me u ovom stanu podsea na moju enu, rekao je Reger, mogu da pogledam kud god hou, ona je uvek tu, sedi tamo, dolazi mi iz ove ili one sobe, uasno je, ak i ako mi to istovremeno cepa srce, da, to mi cepa srce, rekao je Reger. Tada, kad sam prvi put bio u stanu u Zingerovoj ulici, a njegova ena je jo ivela, rekao mi je, dok je gledao dole na Zingerovu ulicu, znate li, Acbaheru, nita me ne plai vie od tog da me ena odjednom napusti i ostanem sam, najstranije to moe da mi se dogodi jeste da ona umre i ostavi me samog. Ali, moja ena je zdrava i nadivee me mnoge godine, tako je Reger rekao tada. Kad nekog volimo tako duboko kao ja svoju enu, ne moemo da zamislimo njegovu smrt, jednostavno ne podnosimo misao na to, tako je rekao Reger tada. Drugi put sam bio u njegovom stanu u Zingerovoj ulici da bih uzeo staro izdanje Spinoze koje mi je on davao po ceni povoljnijoj od normalne, i to ne u nekoj zvaninoj knjiari nego od strane ilegalnog trgovca, i im sam uao u stan u Zingerovoj ulici, pozvao me je da sednem na najbliu stolicu, koja je takoe neka grozna Losova stolica, i nestao je u svojoj biblioteci da bi se ubrzo vratio s knjigom izabranih Novalisovih odlomaka. Sad u vam

sat vremena itati izabrane Novalisove odlomke, rekao mi je i, dok sam ja ipak morao da sednem na groznu Losovu stolicu, ostao da stoji i stvarno mi je sat vremena itao Novalisa. Novalisa sam od poetka zavoleo, rekao je poto je opet, posle sat vremena, zatvorio knjigu Novalisovih odlomaka, i jo ga i danas volim. Novalis je pesnik koga sam voleo celog ivota postojano i s jednakim intenzitetom, kao nikog drugog. Svi su mi vremenom vie ili manje ili na ivce, duboko bi me razoarali, ispostavljalo bi se da su nesuvisli ili zaludni ili, naprosto, kao to je esto bio sluaj, beznaajni i nekorisni, a s Novalisom nita od toga. Nikad nisam verovao da se moe voleti pesnik koji je istovremeno i filozof, ali Novalisa volim, voleo sam ga uvek i svakad i ubudue u ga voleti sa istom gorljivou, tako je rekao Reger tada. Svi filozofi vremenom stare, Novalis ne, tako je rekao Reger tada. Ali, ipak je osobeno da moja ena nije imala nikakve sklonosti za Novalisa, ak ni sklonosti, dok sam ja uvek voleo celog Novalisa. U mnoge stvari sam vremenom uspeo da uverim svoju enu, u Novalisa nisam, mada je upravo Novalis onaj koji je najvie mogao da joj da, rekao je. Najpre je odbijala da ide sa mnom u Muzej stare umetnosti, rekao je Reger sad, borila se protiv toga takorei rukama i nogama, ali onda je ipak pola sa mnom, podjednako redovno kao ja, i ubeden sam da bi ona, da je ona mene nadivela a ne ja nju, kao to je sluaj, isto tako kao ja sad, i to sam, bez nje, nastavila da ide u Muzej stare umetnosti, sama, bez mene. Reger je opet pogledao na oveka sa sedom bradom i rekao: etrdeset godina od kraja rata situacija u Austriji je ponovo dospela, u moralnom pogledu, do najnie i najmranije take, to je deprimirajue. Lepa zemlja, rekao je Reger, a moralna kaljuga bez dna, rekao je, lepa zemlja, a drutvo do krajnosti brutalno i prostako i samorazorno. Strano je da

se ovde moe biti samo preneraeni posmatra katastrofe i koji nije u stanju da ita uini, tako je rekao Reger. Reger je pogledao na oveka sa sedom bradom i rekao: svakog drugog dana odlazim na grob svoje ene, dakle kad ne dolazim u Muzej stare umetnosti, idem na grob svoje ene i stojim pola sata kod groba i nita ne oseam. Neobino je da sve vreme vie ili manje mislim na svoju enu, a kad stojim kod njenog groba, ne oseam nita u odnosu na nju. Stojim tamo i stvarno nita ne oseam u odnosu na nju. Tek kad se udaljim od njenog groba, ponovo oseam strah od injenice da me je ostavila samog. Uvek verujem da odlazim na njen grob da bih joj bio blie, ali kad stojim kod njenog groba, odjednom ne oseam nita u odnosu na nju. Onda upam travu koja tamo nie i gledam u zemlju, ali nita ne oseam. Ali, uobiajio sam da svakog drugog dana idem na grob svoje ene, uostalom to e jednom biti i moj grob, tako je rekao Reger. Kad pomislim na uase koji su pratili njenu sahranu, rekao je, jo mi je i danas zlo. tamparija kod koje sam naruio umrlicu, uvek ju je tampala pogreno, jedared su slova bila predebela, drugi put suvie tanka, onda s previe zareza, pa s premalo, rekao je, svaki put kad bih pregledao otisak, sve je bilo pogreno, bilo je to da ovek doista padne u oaj. Na vrhuncu oajanja, rekao sam tamparu da sam ipak dao precizan uzorak, ali da se otisak nikad ne dri mog uzorka i da je uvek sve pogreno na otisku. Na to mi je tampar uzvratio da on zna kako se tampaju takve umrlice, ne ja, on zna kako treba sloiti tekst, ne ja, on zna gde dolaze zarezi, ne ja. Ali, nisam ga ostavljao na miru dok naposletku nisam dobio umrlicu tano onakvu kakvu sam hteo; ali morao sam da idem pet puta u tampariju, rekao je Reger, da bih dobio umrlicu kakvu sam hteo. tampari su uobraeni ljudi, koji uvek i dalje tvrde da su u pravu ak i ako su davno uvideli da

nisu u pravu. Ne smete da raspravljate sa tamparima, rekao je Reger, odmah bivaju bandoglavi i prete da e se svega okanuti ako se ne priklonite njihovoj uskovidosti. Ali, nikad se ne povijam pred tamparima, tako je rekao Reger. Na umrlici je stajala samo jedna jedina reenica, tako je rekao Reger, samo mesto i vreme smrti moje ene, a ipak sam pet puta iao u tampariju i jo morao da se raspravljam sa tamparom. Uostalom, moja ena nije ak ni htela ikakvu umrlicu, o emu sam razgovarao s njom, ali sam ipak naruio da se odtampa umrlica, tako je rekao Reger, ali potom je, ni jedan jedini primerak, nikom nisam poslao, jer mi je naglo, kad sam hteo da je razaaljem, izgledalo besmisleno da razailjem umrlicu. Dao sam da tek jedna jedina reenica bude objavljena u novinama, samo da je moja ena umrla, rekao je Reger. Kad neko umre, ljudi se bacaju u uasan troak, a ja sam uinio sve to je moguno jednostavnije, tako je rekao Reger, premda danas ne znam, naravno, da li sam postupio ispravno, stalno me tera sumnja u tom pogledu, ta sumnja me dri svakog dana od smrti moje ene, nijedan dan mi nije bez te sumnje, to me, kako vreme odmie, sve vie brine, tako je rekao Reger. Sa ostavtinom nije bilo ni najmanje tekoe, jer me je u svom testamentu naznaila takorei kao jedinog naslednika, kao to sam i ja, sa svoje strane, nju naznaio u svom testamentu kao jedinog naslednika. Sluaj smrti kao ovaj, koliko god vas on duboko i, svakako, istinski pogodio, ima i svoju smenu stranu, tako je rekao Reger. Uostalom, ono to je strano, uvek je i smeno, tako je rekao Reger. U osnovi, sahrana moje ene nije bila samo jednostavna, nego stvarno i deprimirajua, rekao je Reger. elimo jednostavnu sahranu, sa to je moguno manje prisutnih, rekao je Reger, a onda ipak organizujemo samo deprimirajuu. Bez muzike, kaemo, bez govora, kaemo, i mislimo

da je sahrana tada najjednostavnija, da je najbolje da je mi sami nadziremo, a to nas ipak duboko deprimira, tako je rekao Reger. Tek sedam ili osam osoba, stvarno samo najblii, po mogustvu bez roaka i samo najblii, mislimo, i onda dolaze samo ti najblii kojima smo, uz to, rekli bez cvea, bez iega, a onda je sve ipak deprimirajue. Idemo za kovegom, a sve je deprimirajue. Sve se odigrava brzo, ne traje ni trietvrt asa, i to nas deprimira i verujemo da je trajalo venost, rekao je Reger. Odlazim na grob svoje ene i ba nita ne oseam.

Kod kue, i danas jo, svakog dana imam barem jedared elju da zaplaem, rekao je, verovali ili ne, ali na grobu svoje ene ne oseam ba nita. Stojim tamo i upkam travu, inim te nervozne, smene pokrete upkanja, za koje znam da su samo bolestan pokuaj da smirim ivce i gledam okolo na ostale, neukusne grobnice, jedna neukusnija od druge, tako je rekao Reger. Na grobljima vidimo, krajnje brutalno, sav neukus ljudi. Na naem grobu raste samo trava i nema nikakvog imena na grobnom kamenu, tako je rekao Reger, o tome sam se dogovorio sa svojom enom. Nikakav natpis, nita. Kamenoresci izobliavaju groblja, a takozvani likovni umetnici svuda dovode ki do vrhunca, rekao je Reger. Ali, naravno, odande gde je grob moje ene imate divan pogled na Grincing i na Kalenberg podno njega. I na Dunav, dole. Grob se nalazi visoko, pa tako od njega moete da gledate odozgo na Be. Svejedno je, sigurno, gde je ovek pokopan, ali ako on ve poseduje grobno mesto plaeno za doveka, kao to je to sluaj sa mnom i mojom enom, onda valja i da bude pokopan u svom grobu. Svuda, samo ne na Centralnom groblju, htela bih da budem sahranjena, esto je govorila moja ena,

tako je rekao Reger, a i ja sam, nita vie, ne bih voleo da budem sahranjen na Centralnom groblju, mada na kraju krajeva, kako je reeno, svejedno je gde je ovek pokopan. Moj sinovac iz Leobena, jedini srodnik koga jo imam, rekao je Reger, zna da neu da budem pokopan na Centralnom groblju, nego u svom grobu iji sam, uostalom, vlasnik za doveka, tako je rekao Reger, ali naravno, umrem li dalje nego trista kilometara od Bea, onda na licu mesta, a unutar prenika od trista kilometara, u Beu, inae na licu mesta, rekao sam svom sinovcu iz Leobena; razume se po sebi da e se on drati onoga to sam mu rekao, jer je moj naslednik, tako je rekao Reger. Reger pogleda na oveka sa sedom bradom i ree: jo do pre godinu dana, jo uoi smrti moje ene, rado sam par sati trao kroz Be, sad me to vie ne veseli. Smrt moje ene me je ipak oslabila, nisam vie isti kao pre njene smrti. A i Be je, uostalom, postao ruan, rekao je. Zimi mislim prolee e me spasti, a u prolee mislim leto e me spasti, u leto mislim jesen, u jeseni zima, uvek je isto, u jednom godinjem dobu nadamo se drugom. Ali, naravno, to je nesrena osobina, ta osobina mi je uroena, ne kaem kako je dobro, zima je, zima je ba za tebe, kao to ne kaem, prolee, ba je za tebe, ili jesen, ba je za tebe, leto i tako dalje. Preslikavam svoju nesreu uvek na godinje doba u kojem sam prinuen da ivim, u tome je nesrea. Ne spadam u ljude koji uivaju u sadanjosti, to je to, spadam medu nesrenike koji uivaju u prolosti, takva je istina, koji sadanjost uvek oseaju kao uvredu, takva je istina, rekao je Reger, oseam sadanjost kao uvredu i kao provokaciju, u tome je moja nesrea. Ali, naravno, nije ba sve tako, rekao je Reger, jer sam ipak uvek u stanju da vidim sadanjost takvu kakva jeste, i naravno ne uvek samo neugodnu koja unesreuje, znam to, ba kao to prolost nije uvek takva, kad se na nju

misli, da usreuje, i to znam. Velika nesrea je, uostalom, da nemam lekara kome bih verovao, imao sam toliko lekara u ivotu, ali nijednom od tih lekara, na kraju krajeva, nisam verovao, svi su me naposletku razoarali, rekao je Reger. Oseam se do krajnosti ranjiv i imam utisak, da u svakog trena da se slomim. Kad kaem pogodie me infarkt, onda stvarno verujem da e me pogoditi infarkt, iako sam to ve hiljadu puta rekao, rekao je Reger, i meni samom to ve ide na ivce, svakog trena kaem pogodie me infarkt, a on me nije pogodio, rekao je Reger. I u vaem prisustvu esto sam govorio da mislim da e me pogoditi infarkt, a on me ipak nije pogodio, ne govorim to tek iz navike, nego zato to stvarno oseam da e me pogoditi infarkt. to se tie mog tela, nita vie nije u redu s njim, rekao je Reger. Kad bih imao nekog dobrog lekara, ali nemam nijednog dobrog lekara. U Zingerovoj ulici imao sam ak etiri lekara opte prakse i dva internista, ali svi ti lekari nita ne vrede. Oi su mi slabe, gotovo nita vie ne vidim, ali nemam nijednog dobro onog lekara. Ali, naravno, ne odlazim kod lekara zato to se bojim. Lekar bi mogao da mi potvrdi ono to slutim, da sam smrtno bolestan. Godinama sam smrtno bolestan, govorio sam uvek to svojoj eni, rekao je Reger, i kao izvesno sam prihvatao da u najpre ja umreti, ne ona, eto onda ipak ona, zbog svih onih stranih okolnosti, ipak je umrla pre mene; celog ivota sam se veoma bojao lekara. Dobar lekar je najbolje to moemo da imamo, ali jedva da iko ima dobrog lekara, uvek imamo posla samo s nesposobnima i arlatanima, rekao je, jednom pomislimo da smo nali dobrog lekara, onda je on ili suvie star ili suvie mlad ili razume neto od najnovijih stvari u medicini, a nema nikakvog iskustva, ili ima iskustva, a ne razume nita od najnovijih stvari u medicini, i tako je to, rekao je Reger. oveku je preko potreban lekar za telo i lekar za duu, a

nijednog ne nalazi, celog ivota traga za dobrim lekarom za telo i za dobrim lekarom za duu, a nijedan od njih ne postoji za njega, takva je istina. Znate li ta su mi rekli lekari u bolnici Milosrdne brae kad sam ih suoio sa injenicom da su skrivili smrt moje ene i da je, dakle, imaju na savesti?, kazali su kucnuo joj je as, kazali su mi tu banalnu reenicu, i nije mi samo onaj koji je smandrljao operaciju na mojoj eni, kazao tu reenicu, svi lekari iz bolnice Milosrdne brae govorili su mi tu banalnu reenicu, kucnuo joj je as, kucnuo joj je as, kucnuo joj je as, uvek su ponavljali, kao da im je ta reenica bila standardna, tako je rekao Reger. Kad imamo lekara u koga moemo da imamo poverenje i pod ijim se nadzorom moemo oseati zatieni, rekao je Reger, imamo ono to je najvanije u starosti, ali nemamo takvog lekara. sad vie i ne tragam za takvim lekarom, jer mi je potpuno svejedno kad u umreti, svaki mi je trenutak dobar, ali kao i svi ljudi elim to je moguno bru i, istovremeno, to je moguno bezbolniju smrt. Moja ena je, uostalom, patila samo par dana, rekao je Reger, par dana je patila i par dana bila u komi, rekao je. Ljudi zahtevaju mrtvako ruho, ali ja sam dao da je uviju samo u isto laneno platno, tako je rekao Reger. ovek iz optine, koji je zaduen za pogrebe, izuzetno je obavio svoj posao. Dobro je kad sve to je vezano za pogreb lino obavljamo, jer onda nemamo vremena da sedimo kod kue i ekamo, i tako budemo plen oajanja. Osam dana sam trao po pogrebnim ustanovama u Beu, od administracije do administracije, pa sam jo jednom upoznao dravu u njenoj birokratskoj brutalnosti, tako je rekao Reger. Administracije koje smo prisiljeni da potraimo u sluaju pogreba, smetene su daleko jedna od druge i potrebna nam je najmanje cela nedelja da bismo mogli da obavimo sve to je nuno za pogreb. Uvek sam i svuda govorio, hou samo

najjednostavniji pogreb za svoju enu, a oni to nisu razumevali, jer svi drugi ele, koliko znam, uvek najskuplji. Koliko me je to samo snage kotalo, naposletku sam ipak postigao najjednostavniji pogreb, rekao je Reger. Jedino me je ovek iz optine Vering razumeo, taj ovek je bio jedini koji me je razumeo kad sam rekao jednostavan pogreb, da nisam hteo nikakav jeftin, kako su svi ostali verovali, nego jednostavan, svi su uvek verovali da hou jeftin kad sam govorio jednostavan, samo me je ovek iz optine Vering odmah razumeo kad sam govorio jednostavan, i naprosto jednostavan, i nisam mislio jeftin. Uvek iznova, da ne poverujete kako doista ljudi mogu biti glupi, s kojima imate posla u administracijama, rekao je Reger. Nisam ak ni verovao da u doiveti ovu zimu, jo manje da u je preiveti, dodao je. injenica je, meutim, da sam celu godinu iveo u potpunoj nezainteresovanosti, zanemarimo li moje obaveze odlaska na koncerte i zanemarimo li moje kratke majstorske priloge za Tajms, nita me vie nije zanimalo otkako mi je ena umrla; istina je, niti za jednog jedinog oveka, ukljuujui i vas, rekao je Reger, mesecima se nisam interesovao ak ni za vas. Gotovo nita nisam itao i nisam ni izlazio iz kue, samo na koncerte, ali ba u protekloj godini svi ti koncerti nisu bili vredni posete i, naravno, saglasno tome su bili i moji majstorski prilozi za Tajms. Ponekad se pitam zato zapravo jo izvetavam iz Bea za Tajms, dok se ovde, u ovom bezglavom Beu, na podruju muzike upravo odigrava strahotno propadanje, budui da se ovde, u Beu, ni u Koncerthausu, ni u Muzikom udruenju, ne daje nita izvanredno, beki koncerti su odavno izgubili svoj jedinstveni karakter, isto to sluate ovde, mogli ste da ujete ve znatno ranije u Hamburgu ili u Cirihu ili u Dinkelsbilu, rekao je Reger. Najvee zadovoljstvo mi je u pisanju, ali ono to pruaju beki

koncerti uvek je manje vredno. Odavno ve nisam vie koncertni fanatik, kakav sam nekad bio, rekao je, muziki fanatik, da, ali ne vie koncertni fanatik, i sve mi je napornije da odlazim u Muziko udruenje ili u Koncerthaus, nije mi vie lako otii peice do oba mesta, a taksi ne uzimam, tramvaj ne prolazi Zingerovom ulicom. I publika u Koncerthausu je u poslednje vreme, kao i publika u Muzikom udruenju, postala prilino obina i provincijalna, moram da kaem, tupava je i ve niz godina nije vie upuena, to je za aljenje. Vremena kad je peva nad pevaima, Dor London, pevao u Don ovaniju u Operi ili erka mesara Lipa u Kraljici noi, nepovratno su minula, kao i vremena kad su dirigovali esnaestogodinji Menjuhin u Koncerthausu i petnaestogodinji Karajan u Muzikom udruenju. Sluamo jo samo mediokritete, bezvredne. Idoli, prvi, najidealniji i najkompetentniji ostarili su i postali nekompetentni, rekao je Reger. Neobino je da ova dananja generacija ne postavlja vie visoke zahteve pred muziku, kakvi su jo do pre petnaest i dvadeset godina postavljani pred muziku. Stvar je u tome da je sluanje muzike, zahvaljujui tehnici, pretvoreno u banalnu svakodnevicu. Sluanje muzike nije vie neto izvanredno, svuda ujete muziku, gde god da zastanete upravo ste prinueni da sluate muziku, u svakoj robnoj kui, u svakoj lekarskoj ordinaciji, na svakoj ulici, danas vie ne moete ni da izbegnete muziku, hoete da joj pobegnete, ali ne moete da joj pobegnete, ovo doba ima totalnu muziku pratnju, i to je katastrofa, tako je rekao Reger. U nae doba totalna muzika je zaposela svet, izmeu Severnog pola i Junog pola svuda ste prisiljeni da je sluate, u gradu ili na selu, na moru ili u pustinji, tako je rekao Reger. Ljudi su svakodnevno zagueni muzikom ve dotle da su davno izgubili svaki oseaj za muziku. Takva strahotna situacija, naravno, deluje i na

koncerte koje danas sluamo, nema nieg vie izvanrednog, poto je sva muzika na celom svetu izvanredna, a tamo gde je sve izvanredno, logino, nita vie nije izvanredno, pa onda je neposredno dirljivo, tako je rekao Reger, kad se par virtuoza jo upinje da bude izvanredno, a to nisu vie, budui da to vie i ne mogu biti. Svet je skroz proet totalnom muzikom, rekao je Reger, u tome je nesrea, na svakom ulinom uglu sluate izvanrednu i perfektnu muziku u ogromnim koliinama, u toj meri da biste zapravo davno morali da zapuite sve slune kanale da ne biste poludeli. Dananji ljudi pate, jer im nita drugo ne preostaje, od bolesne muzike potronje, tako je rekao Reger, i ta muzika potronja je pretvorena u industriju koja upravlja dananjim ljudima i ii e do take dok ne uniti sve ljude; danas mnogo govorimo o otpadu i herniji koji sve unitavaju, ali muzika unitava jo i vie nego otpad i hernija, muzika je ta koja, konano, totalno unitava sve i svakog, kaem vam. Muzika industrija najpre unitava ovekove slune kanale, a zatim, logino sledi, samog oveka, takva je istina, tako je rekao Reger. Vidim ve oveka koga je totalno unitila muzika industrija, vidim te mase rtava muzike industrije koje, na kraju krajeva, smradom svojih muzikih leeva preplavljuju kontinente, dragi moj Acbaheru, muzika industrija e jednog dana imati oveka na savesti, imae naposletku, velika je verovatnoa, celo oveanstvo na savesti, ne samo hernija i otpad, kaem vam to. Muzika industrija je ubica ljudi, muzika industrija je masovni ubica oveanstva koje, nastavi li tako muzika industrija kao dosad, za nekoliko decenija ve ostae bez ijedne jedine anse, dragi moj Acbaheru, tako je rekao Reger uzbuen. oveku sa osetljivim sluhom uskoro nee biti moguno ni da izie na ulicu; bilo da odete u kafanu, ili da odete u gostionicu, ili da odete u robnu kuu, svuda ste

prinueni, hteli ili ne, da sluate muziku, bilo da putujete vozom ili letite avionom, svuda vas sledi muzika. Ta muzika bez predaha je neto najbrutalnije to oveanstvo u ovom trenutku podnosi i trpi, tako je rekao Reger. Od rane zore do kasno u no, oveanstvo je zagueno Mocartom i Betovenom, Bahom i Hendlom, rekao je Reger, uite kuda god hoete, ne moete izbei tu torturu. Zapravo je udo, rekao je Reger, da tu neprekidnu muziku ve ne ujemo i u Muzeju stare umetnosti, samo bi to jo nedostajalo. Kad sam sahranio svoju enu, nisam est nedelja izlazio iz stana u Zingerovoj ulici, ni pomonicu nisam nijednom pustio unutra, tako je rekao Reger. Odmah posle pogreba, otiao je u oblinji hram i zapalio sveu, ne znajui upravo zato, i neobino je da je iz hrama istog trena uao u crkvu Svetog Stefana, pa i tamo zapalio sveu, ni tu opet ne znajui zato. Poto je u Stefanovoj crkvi zapalio sveu, siao je komad puta niz Volcajl, noen milju da se ubije. Ali, nisam imao tanu predstavu kako da se ubijem i naposletku sam misao da se ubijem mogao da isteram, barem nakratko, iz glave, tako mi je rekao Reger. Mogao sam da biram ili da danima i moda nedeljama lutam po gradu ili da se na niz nedelja zatvorim u stanu, tako mi je rekao Reger, odluio sam da se zatvorim na niz nedelja. Poto je sahranio svoju enu, nije vie viao ni jednog jedinog oveka, pa ak u poetku nije hteo vie ni da se hrani, danima je jedino pio istu vodu, jer bez nje niko ne bi izdrao due od tri, etiri dana, i otuda je istinski veoma brzo oslabio, izjutra najednom jedva da je vie imao snage da ustane, i to je bio signal, tako mi je rekao Reger, i ponovo sam poeo da jedem i ponovo sam poeo da se bavim openhauerom, upravo smo se openhauerom ja i moja ena bavili kad se ona sruila iza mene i slomila, kako je nazivaju, butnu kost, tako je rekao Reger zamiljeno.

Tokom tih est nedelja zatvorenosti vodio sam tek par telefonskih razgovora sa svojim opunomoenikom u poslovima i itao openhauera, i to me je verovatno spasio, tako je rekao Reger, mada nisam siguran da li je dobro da sam se spasao, moe biti, tako je rekao Reger, da bi bolje bilo da se nisam spasao, da sam se ubio. Meutim, sama injenica da je bilo potrebno toliko tranja u vezi s pogrebom nije mi ostavljala nimalo vremena da se ubijem. Ako se odmah ne ubijemo, neemo se vie ni ubiti, i to je uasno, rekao je. udimo da budemo mrtvi ba kao i bie koje najvie volimo, ali se ipak ne ubijamo, pomiljamo na to, ali to ipak ne inimo, rekao je Reger.

Najneobinije je da tokom tih est nedelja nisam podnosio nikakvu muziku, niti jedan jedini put nisam seo za klavir, jednom sam, zanet mislima, pokuao s komadom iz Dobro temperovanog klavira, ali sam se istog trenutka okanuo pokuaja, nije muzika bila koja me je spasla tokom tih est nedelja, bio je to openhauer, neprestano proitavanih par openhauerovih redaka, tako je rekao Reger. Nije to bio ni Nie, samo openhauer. Legao bih u postelju i proitao par openhauerovih redaka i razmiljao o njima, i ponovo proitao par openhauerovih reenica i razmiljao o njima, tako je rekao Reger. Posle etiri dana, kad samo pio vodu i itao openhauera, prvi put sam pojeo komad hleba, koji je bio tako tvrd da sam morao da ga odseem satarom za meso. Seo sam na tabure kod prozora koji gleda na Zingerovu ulicu, na ono grozno Losovo sedite, i gledao dole na Zingerovu ulicu. Zamislite, kraj maja, a bila je snena oluja, rekao je. Okomio sam se na ljude. Posmatrao sam

ih, iz stana, dole na Zingerovoj ulici kako ure na sve strane, natovareni odeom i namirnicama i bilo mi je muka od njih. Pomislio sam neu vie da se vraam tim ljudima, ne tim ljudima, a drugih i nema, tako je rekao Reger. Gledajui dole na Zingerovu ulicu, postao sam svestan da, osim tih dole na Zingerovoj ulici, koji jure na sve strane, drugih i nema. Gledao sam dole na Zingerovu ulicu i mrzeo ljude i mislio da neu vie da se vraam tim ljudima, tako je rekao Reger. Neu vie da se vraam u tu prostotu i duevnu nitavnost, rekao sam sebi, tako je rekao Reger. Pootvarao sam fioke u mnogim komodama i razgledao po njima i neprestano vadio fotografije i spise i prepisku svoje ene i redao ih jedno pored drugo na stolu i stalno ih sve gledao, dragi moj Acbaheru, i da budem iskren moram rei da sam pri tome plakao. Odjednom sam plakao bez sustezanja, decenijama ranije nisam plakao, odjednom sam plakao bez ikakvog sustezanja, tako je rekao Reger. Sedeo sam tamo i plakao bez sustezanja i plakao i plakao i plakao i plakao, tako je rekao Reger. Decenijama nisam plakao, jo od detinjstva, i odjednom sam proplakao bez ikakvog sustezanja, rekao mi je Reger u Ambasadoru. Nemam, uostalom, ta da krijem niti da preutkujem, rekao je, sa svojih osamdeset i dve godine nemam ta ni najmanje da krijem i preutkujem, rekao je Reger, pa tako ni da preutim da sam odjednom proplakao i neprestano plakao, danima sam plakao, tako je rekao Reger. Sedeo sam tamo i gledao pisma koja mi je ena pisala tokom proteklog vremena i itao belekice koje je zapisivala tokom proteklog vremena i plakao. Tokom decenija se, prirodno, navikavamo na neku osobu i decenijama je volimo i volimo je, naposletku, vie nego sve druge i vezujemo se za nju, a kad je izgubimo, stvarno je tako kao da smo sve izgubili. Uvek sam verovao da je muzika ono to mi sve znai, pokatkad da je to filozofija,

pa velika i najvea i vrhunska knjievnost, uopte da je to umetnost, ali sve to, sva umetnost, nije nita u poredenju s jednim i jedinim voljenim biem. ta smo sve tom jedinom voljenom biu uinili, rekao je Reger, koliko hiljada i stotina hiljada bolova naneli tom biu koje smo voleli vie nego ikog, kako smo muili to bie, a ipak ga voleli kao nijedno drugo, rekao je Reger. Kad umre to bie koje smo voleli kao nijedno drugo na svetu, ostavlja nas sa uasnom ravom saveu, rekao je Reger, sa okrutnom ravom saveu, s kojom moramo da ivimo posle njegove smrti i koja e nas uguiti jednog dana, rekao je Reger. Sve knjige i rasprave koje sam sakupio za ivota i koje sam doneo u stan u Zingerovoj ulici, napunivi njima sve police, naposletku mi nisu nita koristile, ena me je ostavila samog, a sve te knjige i rasprave su bile smene. Verujemo onda da moemo da se zakaimo za ekspira ili Kanta, ali to je iluzija, ekspir i Kant i svi ostali koje smo tokom ivota uzdizali meu one koje nazivamo velikani, naputaju nas ba u trenutku kad su nam neophodni, tako je rekao Reger, nisu nikakvo reenje za nas i nisu nam nikakva uteha, odjednom su nam jedino muni i tui, sve to su ti takozvani velikani i ljudi od znaaja mislili, pa onda jo i pisali, ostavlja nas hladnim, tako je rekao Reger. Uvek verujemo da se na te takozvane znaajne i velike, u nekom odlunom trenutku, u odlunom trenutku u ivotu, moemo osloniti, ali to je zabluda, jer ba u odlunom trenutku u ivotu, svi ti znaajni i veliki i, kao to se kae, besmrtni, naputaju nas i ostajemo sami, u takvom odlunom trenutku u ivotu ne pruaju nam nita osim injenice da smo sami ak i meu njima, upueni na sebe u najuasnijem smislu koji tome moemo pripisati, tako je rekao Reger. Jedino mi je openhauer pomogao, zato to sam ga naprosto zloupotrebio u cilju opstanka, tako mi je rekao Reger u Ambasadoru. Kad

su mi se, pre ostalih, recimo Gete, ekspir, Kant, smuili, u svom beznau sam se jednostavno bacio na openhauera, i sa openhauerom seo na tabure okrenut prema Zingerovoj ulici, da bih mogao da nastavim da ivim, jer sam odjednom poeleo da nastavim da ivim, a ne da umrem, ne da sledim svoju enu u smrt, nego da ostanem ovde, da ostanem na svetu, razumete li, Acbaheru, tako je rekao Reger u Ambasadoru. Ali, naravno, nisam imao sa openhauerom samo zato sreu da preivim jer sam ga zloupotrebio za svoj cilj i, u stvari, falsifikovao na najgadniji nain, tako je rekao Reger, pretvarajui ga naprosto u medikament opstanka, to on u zbilji nije, kao ni ostali, ve spomenuti. Celog ivota smo se oslanjali na duhovne velikane i na takozvane stare majstore, tako je rekao Reger, a onda smo se smrtno razoarali u njih, budui da oni nisu ispunili svoju svrhu u odlunom trenutku. Duhovne velikane i stare majstore skupljamo poput blaga, i verujemo da potom moemo da ih iskoristimo za na cilj u odlunom trenutku opstanka, to ne znai nita drugo nego da ih zloupotrebimo za na cilj, a to se pokazuje kao smrtna zabluda. Punimo svoj duhovni trezor duhovnim velikanima i starim majstorima i obraamo im se u odlunom trenutku u ivotu; meutim, kad otvorimo taj duhovni trezor, on je prazan, takva je istina, stojimo pred praznim duhovnim trezorom i utvrujemo da smo sami i potpuno bez sredstava, tako je rekao Reger. Tokom ivota, ovek riznii na svim poljima, a na koncu je njegova riznica ipak prazna, tako je rekao Reger, i isto je u pogledu njegovih duhovnih sposobnosti. Kakve sam samo neizmerne duhovne sposobnosti narizniio, tako je rekao Reger u Ambasadoru, a na koncu ipak stoji potpuno prazan. Tek putem gadnog trika uspelo mi je da openhauera zloupotrebim za svoju svrhu, naime u cilju svog opstanka, tako je rekao

Reger. Odjednom znate ta je to, praznina, kad se nalazite usred hiljada i hiljada knjiga i rasprava, koje su vas potpuno napustile, koje najednom nisu nita za vas osim te uasne praznine, tako je rekao Reger. Kad ste izgubili najbliskiju osobu, sve vam je prazno, zavirujete kud god hoete, sve je prazno, i osvrete se i osvrete i vidite sve je doista prazno, i to doveka, tako je rekao Reger. I spoznajete da nisu ti duhovni velikani i stari majstori oni koji su vas decenijama odravali u ivotu, nego da to dugujete jednoj jedinoj osobi koju ste voleli kao nikog drugog. A u tom saznanju i s tim saznanjem sami ste i nita vam i niko ne pomae, tako je rekao Reger, i oajavate sve dublje iz dana u dan i oburvavate se iz nedelje u nedelju u sve oajnije oajanje, tako je rekao Reger, ali odjednom izbavljate se iz oajanja. Ustajete i izlazite iz tog samrtnog oajanja, jo imate snage da izidete iz tog najdubljeg oajanja, tako je rekao Reger, odjednom sam ustao s taburea okrenutog prema Zingerovoj ulici i iziao iz oajanja i siao na Zingerovu ulicu, tako je rekao Reger, i zaao par stotina metara u gradski centar; ustao sam s taburea okrenutog prema Zingerovoj ulici, iziao iz stana i zaao u gradski centar, s milju da sad jo jednom jedini put pokuam da nastavim da ivim, tako je rekao Reger. Iziao sam iz stana u Zingerovoj ulici i pomislio da pokuam jo jedan jedini put da nastavim sa ivotom i s tom milju stupio sam u okruje gradskog centra, tako je rekao Reger. I taj pokuaj da preivim ispao je sreno, verovatno sam s taburea okrenutog prema Zingerovoj ulici ustao u odlunom i, verovatno, u poslednjem trenutku i siao na Zingerovu ulicu i krenuo u gradski centar, tako je rekao Reger. Naravno, kad sam se onda opet vratio kui, u svoj stan, trpeo sam udarac za udarcem, moete misliti da s tim jedinim pokuajem da nastavim sa ivotom nije sve bilo uinjeno, morao sam

onda da uinim jo stotine takvih pokuaaja da nastavim da ivim, ali neprestano sam ih ponavljao i neprestano sam iznova ustajao s taburea okrenutog prema Zingerovoj ulici i izlazio na ulicu i stvarno se opet nalazio medu ljudima, da, ba ljudima, i naposletku se spasao, tako je rekao Reger. Naravno, pitam se da li je bilo dobro, a ne ipak greka to to sam se spasao, ali nije re o tome, tako je rekao Reger. Hteli bismo trenutano da sledimo u smrt, a potom ipak ne bismo hteli, tako je rekao Reger, u takvoj torturi oajanja ivim, morate znati, evo sad ve godinu dana. Mrzimo ljude, a ipak hoemo da ivimo meu njima, jer samo s ljudima i meu njima imamo ansu da nastavimo da ivimo, a da ne poludimo. Ne moemo dugo da podnosimo usamljenost, tako je rekao Reger, verujemo da moemo da budemo sami, verujemo da moemo da smo naputeni, ubedujemo sebe da smo kadri da sami nastavimo, tako je rekao Reger, ali to je utvara. Verujemo da smo kadri da se iz tog izvuemo bez ljudi, tavie verujemo da iz tog moemo da se izvuemo apsolutno bez ikog i uobraavamo da imamo ansu samo kad smo sami, ali to je utvara. Bez ljudi nemamo ni najmanju ansu da preivimo, rekao je Reger, moemo da se druimo s koliko god hoete duhovnih velikana i s koliko god hoete starih majstora, oni ne zamenjuju ni jednog jedinog oveka, tako je rekao Reger, na kraju nas ti takozvani duhovni velikani i ti takozvani stari majstori pre svih ostavljaju same i uviamo da smo jo i na najgadniji nain ismejani od strane tih duhovnih velikana i starih majstora i ustanovljavamo da smo sa svim tim duhovnim velikanima i svim tim starim majstorima oduvek iveli u situaciji ismejanosti. U stanu u Zingerovoj ulici, najpre je, kao to je reeno, uzimao samo hleb i vodu, potom je, osmog ili devetog dana, uzeo malo mesa, koje je sam izdinstao u kuhinji, pripremio je i mekih ljiva koje je pojeo s valjukama

skuvanim u vodi, pri emu mu je svaki put bilo muka. Osmog ili devetog dana ipak je pozvao pomonicu i poslao je po jelo u hotel Rojal preko puta stana. Sedeo sam kao pas i jeo, tako je rekao Reger. Sklopio je povoljan sporazum s hotelom Rojal, od kraja maja svakodnevno su mi, putem pomonice, koju smo uvek zvali Stela, iako joj je ime bilo Roza!, tako je rekao Reger, isporuivali orbu i glavno jelo u aluminijumskom posuu, naroito kupljenom za tu svrhu. Plaao sam dve porcije, tako mi je rekao Reger u Ambasadoru, pola porcije bih pojeo, a pomonica bi pojela jednu i po, tako je rekao Reger. Hranu iz Rojala jeo sam sa izvesnom odvratnou, tako je rekao Reger, ali jeo sam je poto mi nita drugo nije preostajalo, jeo sam je poto sam morao da jedem, tako je rekao Reger, ali bilo mi je muka da jedem ve na sam pogled na pomonicu koja je, naravno, sedela naspram mene dok je jela, nikad nisam mogao da podnesem pomonicu, uostalom uvek je bila pomonica moje ene, ja nikad nisam angaovao tu osobu, tako je rekao Reger, tu glupu, laljivu osobu, tako je rekao Reger, koja je stvarno sedela naspram mene i jela jednu i po porciju iz Rojala, dok sam ja jeo samo pola porcije. Unajmljujemo pomonice, jer bismo se inae uguili u sopstvenoj prljavtini, rekao je Reger u Ambasadoru, ali one su bez izuzetka uvek odvratne. Osueni smo na pomonice, i to je to, tako je rekao Reger. Iz Rojala je uvek donosila jelo koje je ona elela da jede, koje je izabrala za sebe, nikad jelo koje bi meni godilo. Volela je da jede svinjsko meso, i donosila je stoga uvek svinjsko meso, ali ja jedem, ako me pitate, samo govee meso, tako je rekao Reger. Uvek sam bio govedoder, kune pomonice su, bez izuzetka, svinjoderke. Posle smrti moje ene, i to odmah ve posle pogreba, tako je rekao Reger, pomonica mi je dala na znanje da joj je moja ena zavetala to i to,

iako znam da moja ena uopte nita nije zavetala, jer moja ena nije nikad pomiljala da mora da umre i ni s kim nije govorila o tome ta e zavetavati ili prenositi, ak ni sa mnom, pa otuda jo manje s pomonicom. Pa ipak, pomonica mi je dola odmah posle pogreba i rekla da joj je moja ena ostavila ovo i ono, haljine, cipele, prekrivae, tekstil i tako dalje. Pomonice se, u stvari, ne boje nikakve sitniavosti, rekao je Reger u Ambasadoru. Ne oseaju nikakav stid u svojim zahtevima. Pomonice su uvek i svuda hvaljene, mada ljudi tano znaju da dananje pomonice ne zasluuju pohvalu, dananje kune pomonice su odvratne u svojim zahtevima i apsolutno nespretne u svom poslu, ali ljudi se pretvaraju da kune pomonice zasluuju pohvalu, jer su osueni na njih, rekao je Reger u Ambasadoru. Nikad moja ena ni trenutak nije pomislila da neto zaveta pomonici, ni dva dana pre smrti moja ena nije slutila da e umreti, pa kako bi onda mogla da neto zavetava pomonici?, tako je rekao Reger. Ona lae, pomislio sam, kad mi je pomonica dala na znanje da joj je moja ena obeala razliite stvari, prisutni na pogrebu se jo nisu ni razili s groblja, a pomonica se ve ustoboila preda mnom i rekla da joj je moja ena obeala ovo i ono.

Neprestano uzimamo ljude u zatitu, jer ne moemo da verujemo da oni mogu biti tako ogavni, dok neprestano utvrujemo u stvarnosti da su ogavni, ak onoliko koliko mi nismo ni smatrali da je moguno. Pomonica je vie puta, dok sam jo stajao nad otvorenom rakom, ponovila re tiganj, tako je rekao Reger, zamislite, ponavljala je re tiganj dok sam jo stajao nad otvorenom rakom. Nedeljama mi je

pomonica sipala u ui, besramno laui, da joj je moja ena mnogo ta obeala. Ali ja sam, kako se kae, sedeo na uima. Tek tri meseca posle smrti moje ene, rekao sam kunoj pomonici da moe da izabere poneto za sebe od odee koju sam namenio sinovici svoje ene, i da bi trebalo da uzme od kuhinjskog suda ono to joj izgleda da bi joj bilo korisno. ta mislite kako je pomonica na to postupila, tako je rekao Reger, ta osoba je zahvatala puna naruja odee i trpala u velike dakove od sto kila koje je unapred pripremila i trpala je i trpala puna naruja odee moje ene sve dok u tim dakovima vie nije bilo mesta. Bio sam preneraen, Posmatrajui taj prizor. Kao mahnita jurila je kuna pomonica kroz stan i grabila sve to je mogla da zgrabi. Konano je napunila pet dakova od sto kila i u tri velika kofera nagurala je sve to nije mogla da strpa u dakove. Na kraju se i njena erka pojavila da bi zajedno s njom snela dakove i kofere na Zingerovu ulicu, gde je erka dovezla iznajmljeni kamionet. Poto su dakove i kofere spustile na Zingerovu ulicu, kuna pomonica je na tlu sabrala i gomilu kuhinjskog posuda, a da me nije uopte ni pitala da li mi je pravo da ona uzme jo i to posude. Rekla je da mi je ipak ostavila ovaj ili onaj sud dok je sude na tlu povezivala kanapom kroz uke da bi ih tako lake mogla sneti na Zingerovu ulicu. Stajao sam preneraen i posmatrao pomonicu i njenu erku koje su, kao opsednute, iznosile posude iz stana. Moja ena, uostalom, nikad nije videla erku kune pomonice, tako je rekao Reger, da ju je videla makar jedared za sve te godine otkad je pomonica radila kod nas, uasnula bi se pogledavi je, tako je rekao Reger. to vie polaemo u ljude, kako se kae, i bolji smo prema njima, utoliko nam oni groznije vraaju, rekao je Reger u Ambasadoru. Ovaj dogaaj s kunom pomonicom i njenom erkom istinski me je nauio, jo jednom, koliko

ovek moe da bude bezdano odvratan, tako je rekao Reger. Donje klase, kako ih nazivaju, a to je istina, podjednako su ogavne i podle, podjednako dvoline kao gornje. Jedno od najodvratnijih obeleja ovog vremena jeste da neprekidno tvrdimo da su takozvani jednostavni i takozvani potlaeni ljudi dobri, a ostali loi, to je jedna od najgnusnijih obmana za koje znam, tako je rekao Reger. Ljudi su, svi skupa, bez razlike, podjednako podli i ogavni i laljivi, tako je rekao Reger. Kuna pomonica, kako je nazivamo, nije nita bolja od onih koje nazivamo gazdama, uostalom danas stvari stoje upravo obrnuto, kao to je i sve danas obrnuto, rekao je Reger, kune pomonice su danas gazde, a ne obrnuto. Danas su takozvani nemoni, u stvari, monici, a ne obrnuto, rekao je Reger u Ambasadoru. Dok je gledao na oveka sa sedom bradom, uo sam ono to mi je govorio u Ambasadoru, da je danas sve obrnuto, ponavljao je danas je sve obrnuto. Jo sam bio nad otvorenom rakom, a kuna pomonica me je ubedivala i tvrdila je da joj je moja ena zavetala zeleni zimski kaput kojeg je svojevremeno kupila u Badgatajnu. Ni manje ni vie nego ba taj lep i skup kaput je moja ena zavetala kunoj pomonici, rekao je Reger ozlojeeno. Te osobe koriste svaku priliku i niega se ne plae, onako glupi kakvi su, ti ljudi okreu sve, ak i ono najodvratnije, u svoju korist. A mi neprestano padamo na njih, jer su nam oni po prirodi nadmoni u svakodnevnim ogavnostima, tako je rekao Reger. Oponaati narod podjednako je odvratno, rekao je Reger, kao i ulagivati se narodu, to je, recimo, karakteristino za politiare. Imamo li idealistiku predstavu, ipak se veoma brzo pokazuje da je ta predstava apsurdna, tako je rekao Reger, i rekao je, moramo da ostarimo, nema nieg odvratnijeg od pripisivanja prednosti mladosti, oduvek mi je duboko odvratno kad neki starac govori o prednostima

mladosti, dragi moj Acbaheru, i rekao je, dananji ovek je bez odbrane, bez zatite, danas imamo oveka totalno bez odbrane i totalno bez zatite, jo do pre deceniju imali smo ljude koji su se, koliko god to bilo malo, ipak oseali zatieni, ali danas su predani totalnom odsustvu zatite, rekao je Reger u Ambasadoru. Ne mogu vie da se skrivaju, nema vie skrovita, i to je ono strano, tako je rekao Reger, sve je totalno prozirno i otuda je totalno lieno zatite; to znai da danas nema vie nikakve mogunosti za bekstvo, ljudi su svuda, svejedno gde su, ganjani i lovljeni, i bee i spasavaju se i vie ne nalaze neku rupu u koju bi mogli da se zavuku, osim da pobegnu u smrt, tako stoje stvari, tako je rekao Reger, to je onespokojavajue, jer svet nije vie spokojno utoite, nego je samo onespokojavaju. Morate da se prilagodite takvom onespokojavajuem svetu, Acbaheru, hteli ili ne hteli, od glave do pete ste predani ovom onespokojavajuem svetu, a ako vas ubeuju da nije tako, onda vas ubeduju u la, tu la vam danas neprekidno ulivaju u ui, u emu su se izvetili prvenstveno politiari i politiki brbljivci, tako je rekao Reger. Svet je jedna jedina onespokojavajua pojava, gde niko vie od ljudi ne nalazi zatite, apsolutno niko, tako je rekao Reger u Ambasadoru. U ovom trenutku Reger je pogledao na oveka sa sedom bradom i rekao, uostalom, smrt moje ene nije samo moja najvea nesrea, ona me je i oslobodila. Osloboen sam sa smru svoje ene, rekao je, a kad kaem osloboen mislim sasvim slobodan, u celosti slobodan, potpuno slobodan, ako znate ili barem slutite ta to znai. Ne ekam vie na smrt, doi e sama, ak i da ne mislim na nju, doi e, potpuno mi je svejedno kad. Smrt voljenog bia je zapravo udovino oslobaanje itavog naeg sistema, dodao je Reger. Izvesno vreme ve ivim s tim oseanjem da sam sad potpuno slobodan. Sad svemu mogu

da dopustim da mi prie, doista svemu, a da ne moram da se od toga branim, vie se ne branim, i to je to, tako je rekao Reger sada. Gledajui na oveka sa sedom bradom, rekao je, stvarno sam uvek voleo oveka sa sedom bradom, Tintoreta nikad nisam voleo, ali svakako Tintoretovog oveka sa sedom bradom. Vie od trideset godina posmatram sliku, i jo mogu da je gledam, nijednu drugu sliku ne ih mogao da gledam vie od trideset godina. Gledamo li ih bez skrupula, stari majstori brzo zamaraju, i ako ih podvrgnemo pomnijem razmatranju, uvek razoaravaju, naroito ako ih najbezobzirnije uzmemo za predmet naeg kritikog razbora. U stvari, nijedan od tih takozvanih starih majstora ne odoleva istinskom kritikom razmatranju, tako je onda rekao Reger. Leonardo, Mikelandelo, Ticijan, sve to se, zapravo, neverovatno brzo rastae pred naim oima i naposletku se ipak ispostavlja, ak i ako je to genijalna i uboga umetnost da se preivi, samo kao ubogi pokuaj da se preivi. Goja je u tom pogledu ve tvrdokorniji komad, rekao je Reger, ali i Goja nam ne koristi i najzad nam ne znai nita. Sve to je ovde, u Muzeju stare umetnosti, koji ak nema nijednog Goju, dodao je Reger, naposletku nam, naime u odlunoj taki naeg ivota, ne znai nita. Pre ili kasnije, na svim ovim slikama ipak ustanovljavamo, kad ih dublje izuavamo, neku nespretnost, da, u stvari, ustanovljavamo ak i na najveim i najvanijim tvorevinama, ako smo nepopustljivi, neki nedostatak, izvesnu oteavajuu greku koja nam sve te slike postupno ogaduje, verovatno zato to smo suvie visoko postavili svoj zahtev, tako je rekao Reger. Umetnost u celini, uostalom, nije nita drugo nego umetnost opstanka, ne smemo da to zanemarimo, sve u svemu uzevi ona je ipak neprestano obnavljani pokuaj, koji dira i u razum, da se okona sa ovakvim svetom i njegovim odvratnostima, to je, kao to znamo, opet

moguno pre svega upotrebom lai i pretvornosti, obmane i iluzije, tako je rekao Reger. Ove slike su pune lai i pretvornosti, i pune obmane i iluzije, i zanemarimo li njihovu esto genijalnu umetniku vetinu, nema nieg drugog u njima. Sve ove slike su, osim toga, izraz ovekove apsolutne bespomonosti da okona sa sobom i onim to ga okruuje tokom ivota. A ta nemo koju one sve izraavaju, s jedne strane je poniavajua za duh, s druge strane, podjednako, potresna za duh i do smrti dirljiva, tako je rekao Reger. ovek sa sedom bradom vie od trideset godina odolevao je mom razumu i mom oseanju, tako je rekao Reger, stoga je za mene on najdragoceniji od svega to je ovde izloeno, u Muzeju stare umetnosti. Kao da sam toga bio svestan jo pre vie od trideset godina, kad sam prvi put seo na ovu klupu, upravo naspram oveka sa sedom bradom. Svi ovi takozvani stari majstori zapravo su promaaj, svi su, bez izuzetka, osueni na promaaj, u svakoj potankosti njihovih radova posmatra moe da ustanovi taj promaaj, u svakom potezu kiice, tako je rekao Reger, u najsitnijem i jo sitnijem detalju. ak i da zanemarimo da su svi ti takozvani stari majstori ipak samo po detalj naslikali genijalno na svojim slikama, ni jedan jedini od njih nije naslikao stoprocentno genijalnu sliku, to nijednom od tih takozvanih starih majstora nije nikad polo za rukom; ili promauju na podbratku, ili na kolenu, ili na onim kapcima, tako je rekao Reger. Veina promauje na rukama, nema u Muzeju stare umetnosti ni jedne jedine slike na kojoj bi mogla da se vidi neka genijalno ili barem samo izvanredno naslikana ruka, stalno nailazimo na ruke na kojima se tragikomino omailo, tako je rekao Reger, pogledajte ovde, na svim portretima, ak i najuvenijim. ak ni da naslikaju samo izvanredan podbratak ili doista uspelo koleno, nije polazilo za rukom niti jednom od tih takozvanih starih majstora. El

Greko nikad nije umeo ni jednu jedinu ruku da naslika, El Grekove ruke izgledaju uvek kao prljave i vlane sudopere, dodao je Reger, ali El Greka nema ak ni jednog u Muzeju stare umetnosti. A Goja, koji takoe, uostalom, nije zastupljen u Muzeju stare umetnosti, pazio se toga da makar jednu ruku naslika jasno, to se tie ruku kod Goje, sam Goja nije odmakao dalje od diletantizma, i to strani, ogromni Goja, koga stavljam iznad svih slikara koji su ikad slikali, tako je rekao Reger. A onda, upravo je deprimirajue, ovde, u ovom Muzeju stare umetnosti, neprestano videti samo umetnost koju valja oznaiti kao dravnu umetnost, kao habsburkokatoliku dravnu umetnost koja je neprijateljska prema duhu. Decenijama je uvek isto, idem u Muzej stare umetnosti i mislim, Muzej stare umetnosti nema nijednog Goju! injenica da nema nijednog El Greka, to se mene tie i mog shvatanja umetnosti, nije neka nesrea, ali da Muzej stare umetnosti nema Goju, stvarno je nesrea, tako je rekao Reger. Ako sudimo po svetskom merilu, tako je rekao Reger, moramo da kaemo da Muzej stare umetnosti ne odgovara svom ugledu, nije ak ni prvorazredni muzej, jer ne poseduje velikog, nenadmanog Goju. Tome dodajem da Muzej stare umetnosti totalno odgovara umetnikom ukusu habsburgovaca, koji su, barem to se tie slikarstva, imali odvratan, potpuno neduhovan katoliki ukus u umetnosti. Uostalom, katoliki habsburgovci nisu ni marili za slikarstvo vie nego za knjievnost, budui da su im slikarstvo i knjievnost uvek izgledali kao opasne umetnosti, za razliku od muzike, koja im nikad nije mogla nauditi, i to ba zato to je bila tako liena duha, pa je ona mogla da se punokrvno razvija, kako sam jednom proitao u nekoj takozvanoj knjizi o umetnosti. Habsburgovska pretvornost, habsburgovska slaboumnost, habsburgovska verska perverznost, sve to visi na ovim zidovima, i takva

je istina, tako je rekao Reger. A na svim tim slikama, ak i na pejzaima, prisutna je ta perverzna katolika verska infantilnost. Suta prostaka crkvena pretvornost na slikama koje odgovaraju najviim, ak vrhunskim likovnim zahtevima, pa to je odvratno. Sve to je izloeno u Muzeju stare umetnosti sadri katoliki aureol, iz toga ne izuzimam ni ota, tako je rekao Reger. Odvratni su ti Venecijanci koji su se svakom rukom koju su naslikali grevito hvatali za prealpsko katoliko nebo, dodao je. U Muzeju stare umetnosti ne moete videti ni jedno jedino naslikano prirodno lice, stalno samo katolike face. Posmatrajte due vreme ovde, recimo, neku dobro naslikanu glavu, naposletku e ona ispasti katolika, tako je rekao Reger. ak i trava na ovim slikama nie kao katolika, ak i orba u holandskim supenicima nije druga nego katolika orba, dodao je Reger. To je bestidni naslikani katolicizam, nita drugo, tako je rekao Reger. Proteklih trideset i est godina sam dolazio u Muzej stare umetnosti jedino zato to je ovde tokom cele godine idealna temperatura od osamnaest Celzijusovih stepeni, koja nije najbolja samo za platno ovih slika nego i za moju kou i, jo vie, za moju preosetljivu glavu, tako je rekao Reger. Briljivo razmatranje umetnosti, samoubilaka metoda, sa starenjem iziskuje izvesno majstorstvo, dodao je Reger. U Muzeju stare umetnosti ne postoji steeno pravo, rekao je, mrnja prema umetnosti, u osnovi je neizleivo ludilo za umetnou. Nesumnjivo, dragi moj Acbaheru, ve smo gotovo na vrhuncu nae haotine i kierske epohe, rekao je i: cela ova Austrija, uostalom, nije nita drugo nego Muzej stare umetnosti, katoliko-nacionalsocijalistiki, uasni. Obmanjivanje u ime demokratije, rekao je. Haotino ubrite je ova dananja Austrija, ta smena dravica, koja se preznojava od samoprecenjivanja i koja je sad, etrdeset godina posle takozvanog Drugog svetskog rata, kao totalno

amputirana dospela do svoje apsolutno najnie take; ta smena dravica u kojoj je misao izumrla i u kojoj, ve pola stolea, vladaju samo podla dravnopolitika stupidnost i dravnobigotna glupost, tako je rekao Reger. Svet konfuzan, brutalan, rekao je. Suvie star da bi nestao, rekao je, suvie sam star da bih otiao, Acbaheru, osamdeset i dve, shvatate li! Stalno sam bio sam! Sad sam konano u klopci, Acbaheru. Kuda god danas pogledali po ovoj zemlji, gledamo u neku posprdnu nuniku jamu, rekao je Reger. Masovno ludilo, katastrofalno, rekao je. Svi su vie ili manje depresivni, znate li, a s Maarskom, uostalom, imamo najvii stepen samoubistava u itavoj Evropi. esto sam pomiljao da odem u vajcarsku, ali vajcarska bi za mene bila jo gora. Ne moete zamisliti koliko volim nau zemlju, rekao je Reger, ali najdublje mrzim ovu savremenu dravu; sa ovom dravom neu ubudue nita vie da imam, sa svakim danom sve je gnusnija. Svi ljudi koji danas deluju i vladaju u ovoj dravi imaju iskljuivo grozna, primitivna lica, liena duha, u ovoj bankrotiranoj zemlji vidite jo samo gigantsko smetlite uasnog fiziognomskog otpada, rekao je. Mislimo, ne govorei sve, i verujemo da smo kompetentni, a ipak nismo, to je komedija, a kad pitamo kako valja nastaviti, to je tragedija, dragi moj Acbaheru. Pojavio se Irzigler i doneo Tajms, za koji ga je Reger zamolio, trebalo je, uostalom, samo da izie iz Muzeja stare umetnosti, prede ulicu i tamo je bio kiosk s novinama. Reger je uzeo Tajms, ustao i iziao iz sale Bordone, i to, kako mi je izgledalo, ustrijim korakom nego inae, siao je velikim centralnim stepenitem i iziao na ulicu, ja sam ga pratio. Zastao je kod vulgarnog spomenika Mariji Tereziji i rekao da sam ja verovatno ipak zauen nad injenicom da mi dosad jo nije rekao pravi razlog zato je ponovo ve danas eleo da se sretne sa mnom u Muzeju stare umetnosti. Nisam

mogao da verujem svojim uima kad je rekao da je kupio dve ulaznice, odlina mesta u parteru, za Razbijeni krag u Burgteatru i pravi razlog zato me je zamolio da danas opet doem u Muzej stare umetnosti jeste da mi predloi da s. njim pogledam Razbijeni krag u Burgteatru. Znate li, decenijama nisam bio u Burgteatru i nita vie toliko ne mrzim koliko Burgteatar, stvarno nita vie koliko dramsku umetnost uopte, rekao je, ali jue sam pomislio da odem sutra u Burgteatar i pogledam Razbijeni krag. Dragi moj Acbaheru, tako je rekao Reger, ne znam kako mi je pala ideja da idem danas, i to s vama i ni s kim drugim, u Burgteatar da bih gledao Razbijeni krag. Moete me mirno smatrati za udarenog, dodao je Reger, dani su mi ionako izbrojani; stvarno sam pomislio da danas idete sa mnom u Burgteatar, na kraju krajeva Razbijeni krag je najbolja nemaka komedija, a Burgteatar je, jo uz to, prvo pozorite na svetu. Tokom tri asa me je muila misao da bi trebalo da vam kaem da bi dobro bilo da idete sa mnom na predstavu Razbijenog kraga, jer sam ne bih iao na Razbijeni krag, dodao je Reger, pie Acbaher, tokom tri puna muna asa pitao sam se kako da vam kaem da sam uzeo dve karte za Razbijeni krag i da sam, pri tome, mislio na sebe i vas, jer decenijama niste od mene nita drugo sluali nego da je Burgteatar najgnusnije pozorite na svetu, a sad najednom bi trebalo, tavie, da idete sa mnom na Razbijeni krag u Burgteatar, to je stvar koju ak ni Irzigler ne shvata. Uzmite drugu kartu, rekao je, i poite veeras sa mnom u Burgteatar, podelite sa mnom zadovoljstvo ovog perverznog ludila, dragi moj Acbaheru, rekao je Reger, pie Acbaher. Da, rekao sam Regeru, pie Acbaher, ako je to vaa izriita elja, a Reger je rekao, da, to je moja izriita elja, i dao mi je drugu kartu. Uvee sam stvarno otiao s Regerom u Burgteatar i na Razbijeni krag, pie Acbaher.

Predstava je bila grozna.