Povratak Geopolitike

Francuska intervencija u Maliju je jo jedan dokaz neega to se nazire ve due vreme: relativno slabljenje SAD dovelo je do renesanse geopolitike u Evropi. Nedavno je Jrgen Wagner iz asopisa Informacije o militarizaciji, u svom panje vrednom eseju objasnio da se itav niz think -tankova fukusira na razvoj sopstvenih geopolitikih planova. Njegova lista obuhvata Egmont Institute, European Council on Foreign Relations, Centre for European Reform, European Union Institute for Security Studies, Centre for European Policy Studies i Bertelsmann Stiftung.[1] Posebno je upadljiv nastup novoformirane Grupe za veliku strategiju (Group on Grand Strategy GoGS) ve samo ime odie izvesnom nadmenou koja okuplja vie naunika iz pomenutih instituta. Izdavako telo ove grupe European Geostrategy postoji od 2009, pri emu je sam think thank osnovan u leto 2011. U svojim do sada objavljenim radovima GoGS insistira na hitnoj akciji, uz primetno aljenje za gubitkom geopolitikog znaaja Evrope nudei kao reenje njeno geopolitiko irenje.[2] U poslednje vreme direktori ove grupe, James Rogers i Luis Simn, razvili su geokoncepcije koje buduu sferu uticaja EU oznaavaju kao imperiju. Njihov plan je izuzetno ambiciozan: od EU se zahteva stvaranje zajednikih obavetajnih i vojnih struktura da bi se zatitila budua sfera uticaja. Ovaj veliki prostor EU, u Indijskom okeanu bi trebalo da see sve do Indonezije, a na severoistoku do naftnih polja Damal u severnoj Rusiji. Dalje na jugu, pod uticaj EU bi trebalo da potpadnu Kazahstan i Pakistan, a sateliti EU bi trebalo da postanu i delovi Afrike do ekvatora. Rogers i Simn imaju skromnije apetite samo prema zapadu, gde se kao buduom sferom uticaja EU zadovoljavaju sa Grenlandom.[3]

Geografija i ideologija
Mogli bismo olako da odbacimo ove snove o moi samoproklamovanih velikih stratega, da se u ovim planovima ne pojavljuje opti geopolitiki narativ. Geopolitika je disciplina kojom se oduvek bavila vojska i ona pripada ratnoj kulturi. Njena najranija svedoanstva potiu iz antike Kine. U svom dananjem, modernijem obliku ona postoji od kada je planeta kartografski potpuno opisana. Zasluge za nastanak pojma geopolitika pripisuju se veaninu Rudolfu Kjellnu.[4] Ovaj pojam oznaava pokuaj politikog tumaenja geografskog poloaja zemalja i kontinenata. Na osnovu ove ve u samom pojmu isprepletanosti geografije i politike imaginacije, geopolitika od samog poetka predstavlja jedinstvenu meavinu nauke i tumaenja sveta. Dodue, konkretnom obliku i poloaju pojedinih kontinenata i zemalja zaista se moe pripisati politiki znaaj, ali geopolitika je u svojim interpretacijama sklona da ovu logiku smatra jedino moguom. Geopolitike analize karakterie podvrgavanje itavih zemalja, kultura, stanovnitva i njihovih istorija diktatu logike irenja moi iskljuivanjem drugih perspektiva. Geopolitiki narativ orijentisan je na standardizovanje, pojednostavljivanje i redukovanje razliitih geografskih, istorijskih i kulturnih prostora na par linija na karti. To je ono to njenu logiku ini tako otuenom. Nepromenjivost geografije ini ove analize naizgled objektivnim, stvarajui utisak da su odnosi u svetu lako objanjivi. Pri tome su geopolitike premise izuzetno savitljive. Ukoliko bacimo pogled na velike geopolitike analize 20. veka, postaje jasno da su one esto bile sauesnik trenutne politike ideologije. Tako je 1912. Homer Lea u svojoj knjizi The Day of the Saxon[5] izloio detaljno opravdanje britanske kolonijalne vlasti, predstavljajui je kao neophodnu i neizbenu. Verovatno najpo znatiji primer ovoga jeste geopolitikom jedva prikriveni izraz duha vremena u radu Karla Haushofera, ija su uenja o ivotnom prostoru, objavljivana u njegovom Magazinu o geopolitici, imala veliki uticaj na spoljnopolitike ciljeve nacional-socijalistike Nemake. Mnogo toga ukazuje na to da rezultati nekog geopolitikog istraivanja u veoj meri zavise od stavova njihovog autora, nego od geografije. Onaj ko sanja o politikom usponu svoje zemlje ima spremne

geopolitike argumente koji pravdaju ovaj cilj i predstavljaju ga neizbenim. Geografija onda slui samo kao ukras da bi pristrasna argumentacija bila zaodenuta u nauniku objektivnost.

Od Vijetnama do Avganistana
Ova osobina geopolitike logike dala bi se lagano popraviti kada bi morala da konkurie drugim narativima u javnoj raspravi. Naalost, karakteristika aktuelnog povratka geopolitike jeste upravo odsustvo ove rasprave. To nije sluajno, jer im se geopolitike analize izloe kritikom pogledu javnosti, postaje jasan hibris ove discipline. Svaka javna debata o geopolitici bi pre ili kasnije razotkrila njene esto fiktivne premise i postavila jasne granice njenom politikom uticaju. Meutim, ova debata neprekidno izostaje. Logika geopolitke moe da stvori laan oseaj sigurnosti. Tako se u raznim think-tankovima smiljaju velike strategije ija sprovoenja u praksi doivljavaju spektakularne neuspehe. Postoje brojni primeri koji svedoe o ovoj inherentnoj slabosti geopolitike, meu kojima je svakako najpoznatiji Vijetnamski rat. Ovaj rat bio je zasnovan na takozvanoj teoriji domina, prema kojoj bi socijalistiki Vijetnam za sobom u socijalistiki blok povukao i sve ostale zemlje june Azije. Kao to je poznato, Vijetnam je na kraju postao socijalistiki, ali se geostrateke prognoze nisu obistinile. Bila je to greka koju je svojim ivotima platilo 50.000 amerikih vojnika i 3,5 miliona Vijetnamaca. Nita manje sumnjiva od teorije domino efekta je teorija o sreditu (heartland), koju je razvio Britanac Sir Halford Mackinder (1861-1947), klasik geopolitike misli. Kada bi nekog geostratega upitali zato se velike sile u poslednjih trideset godina bore za uticaj u Avganistanu, prvo SSSR, a od 2001. i NATO, verovatan odgovor bi bio da se Avganistan nalazi u sreditu. Pri tome se misli na centralni region Evroazije, koji bi trebalo da je izuzetno vaan, jer sila koja ga kontrolie nalazi se u idealnoj poziciji da ogranii uticaj Rusije, Indije, Kine i Evrope. To bi sa druge strane toj sili omoguilo da proiri svoj uticaj na celu Evroaziju i postane najvanija sila sveta. Uz to, sredite je region planete najudaljeniji od mora, tako da bi za svaku kopnenu silu koja namerava da izazove neprikosnovenu pomorsku silu SAD, sredite bilo neka vrsta geografske tvrave i idealna polazna taka za izgradnju sopstvenih snaga. Koliko god na prvi pogled delovala uverljivo, ova teorija nije istorijski tana. U poslednjih 2.500 godina bilo je perioda u kojima su okolne sile (Kina, Mongolija, Indija, Rusija i Persija) vrile veliki uticaj na ovaj region, ali za razliku od prognoza geostratega to nikada za posledicu nije imalo kontrolu nad itavim evroazijskim kontinentom. Mnogo toga govori u prilog tome da je uloga multiplikatora moi pripisana sreditu samo mit, akademska tlapnja, koja jednom putena u svet nastavlja da vodi svoj samostalni ivot, a da nikada nije dokazana.[6]

Fatalna neizbenost geopolitike

Jo jedna fatalna osobina ove discipline je u tome to im jedan blok ili vojni savez zasnuje svoju spoljnu politiku na geopolitikoj logici, i okolne zemlje su prinuene, makar iz samoodbrane, da takoe usvoje geopolitiki narativ. Jer kada se geopolitika zametne kao kljuna paradigma spoljne politike, ona time konstituie stvarnost: nametanjem geopolitike logike od strane mone drave slabijim dravama pokree se odreena dinamika u meunarodnim odnosima koja stvara sve vee napetosti i sukobe, to na kraju izgleda kao potvrda njenih premisa. Ova teorija funkcionie na sledei nain: ako izbije rat, geostratezi ga smatraju potvrdom svojih teorija i ne pada im na pamet da je upravo njihova disciplina proizvela ovu stvarnost, za koju sada tvrde da je potvrda njihovih ideja. Primer koji ovaj kontekst ini jasnijim jeste kraj Hladnog rata. U kasnoj fazi ove konfrontacije, dolo je do barem jednog iskrenog pokuaja naputanja prisilnog karaktera geopolitike logike. Trka u naoruanju tokom 80-ih pokrenula je na obe strane raspravu o smanjenju opasnosti od izbijanja rata.

Pri tome su mnogi strunjaci za bezbednost doli na ideju da bi bezbednost trebalo redefinisati tako da se ona ne gradi u odnosu na konkurenta, ve zajedno sa njim. Koncepcija zajednike bezbednosti pretpostavlja da nijedna od dve strane ne deluje agresivn o. Ova pretpostavka moe da se ispuni ako se vojske na obe strane reorganizuju tako da su vie orijentisane na odbranu nego na napad. Smanjivanje ofanzivnih kapaciteta jedne strane osnailo bi oseaj sigurnosti druge i dopustilo joj da smanji svoj ofanzivni potencijal. Kroz takav oblik izgradnje poverenja nastale bi dve defanzivno jake, ali ofanzivno slabe vojske. Pod ovim uslovima, realni rat bi bio teko zamisliv. Ove stavove su u zapadnoj javnosti zastupali Horst Afheldt, Norbert Hannig i grupa Alternativna politika bezbednosti, koju je osnovao politikolog Lutz Unterseher. [7] Naalost, ove ideje nisu zaivele u zapadnom savezu. Zato je jo znaajnije to to je ove ideje preuzeo i 1989. sproveo Mihail Gorbaev, koji je ofanzivno orijentisan vojni aparat SSSR-a reorganizovao u defanzivni.[8] Pri tome je on preuzeo inicijativu, bez ekanja na dugi proces pregovora sa SAD.

Gorbaev i neuspeh zapada

Skepsa Gorbaeva prema klasinoj geopolitici ogledala se i u drugim aspektima njegove politike, kao to je povlaenje iz istone Evrope i gotovo bezuslovno ponovno ujedinjenje Nemake. Oba ova poteza su iz geopolitikog ugla bila potpuno besmislena. Meutim, Gorbaev ih je posmatrao kao mere za stvaranje meusobnog poverenja, nameravajui da na osnovama tako stvorenog poverenja izgradi spoljnopolitiku viziju zajednike evropske kue. Njemu je bilo vano ne samo da okona Hladni rat, ve i da se konano prevazie naslee Drugog svetskog rata. Njegova politika predstavljala je prvi pokuaj u novijoj istoriji naputanja prisilne geopolitike logike, ali njegov pokuaj stvaranja stalnog mirovnog poretka doiveo je neuspeh, jer na zapadu nije naao partnera sa istim namerama. Njegova mirovna inicijativa nije shvaena kao ansa, ve, u skladu sa geopolitikom logikom, kao slabost. Tako je okonan ovaj za 20. vek jedinstveni, a za 21. vek potencijalno pionirski pokuaj. Iako je nakon raspada Sovjetskog saveza Boris Jeljcin ponudu Gorbaeva drao otvorenom gotovo celu deceniju, NATO se trudio da proiri svoju sferu uticaja. Krajem 90-ih, a naroito posle 11. septembra 2001, ovo irenje je poprimilo razmere vojne opsade. June granice Rusije bile su opkoljene amerikim vojnim bazama. Istovremeno, na severnim, zapadnim i istonim granicama ove ogromne zemlje napredovali su planovi o raketnom titu. Kada tome dodamo naoruavanje svemira, to znai da su SAD iz pat pozicije Hladnog rata izale kao konani pobednik. One su pokuale da maksimizuju svoju bezbednost ofanzivnim naoruavanjem, olako prihvatajui ruski gubitak bezbednosti. Time je ideja o zajednikoj bezbednosti potpuno isezla iz geopolitike diskusi je. Ruska brza vojna intervencija tokom gruzijske krize 2008. bila je smiljeni signal zapadu, kako bi ga konfrontirala sa nestabilnou koju je sam stvorio svojom ekspanzionistikom politikom. Ekspanzija NATO -a trenutno je zaustavljena, ali se zato nastavlja razvoj raketnog tita i naoruavanje svemira. Naalost, u ovakvoj klimi i u Rusiji sve veu ulogu igraju geopolitiki stavovi, kao to su oni filozofa Aleksandra Dugina.

Goli realizam
Ovaj istorijski primer po nekim autorima potvruje neizbenost geop olitike, kada jedna strana u sukobu pone da je sprovodi. Privrenost zapada geopolitikoj logici za posledicu je imala povratak Rusije istom nainu razmiljanja, to jest promeni kursa koju zapadni mediji na proputaju da denunciraju. Drugi autori ovaj argument geopolitikog realizma smatraju sumnjivim. U raspravi sa pacifistima i zastupnicima alternativne politike bezbednosti, geostratezi tvrde da eliminacija geopolitike logike nije mogua. Argument glasi: geopolitika opisuje stvarnosti kojima moramo da se bavimo. A to to iz ovih stvarnosti esto nastaju ratovi, jeste alosna injenica mada ne

uvek neizbena. Tako pacifizam i odricanje od ofanzivne vojne strategije postaju neka vrsta utopije koja nema nikakve veze sa stvarnim svetom. Meutim, koliko su realne navodne gepolitike stvarnosti? Da li je posle Hladnog rata zaista postojala nepromenjiva stvarnost koja nas je primorala da izgradimo raketni tit, proirimo NATO na istok i opkolimo Rusiju? Nije li takva politika dovela do distanciranja Rusije od zapada. Ona danas zajedno sa Kinom i Iranom formira, dodue labavi ali efikasan savez protiv zapada. Politika zapada bila je dakle kontraproduktiva. Koja strana je ovde bila u zabludi: pristalice geopolitike ili njeni kritiari? Geopolitika se predaje i ui na vojnim akademijama. Studente tu ue o razlikama izmeu kopnenih i pomorskih sila, koje to postaju kontroliui odreene geografske prostore, ali ih ne obavetavaju o postojanju drugih faktora, posebno onih vezanih za kulturu i istoriju neke zemlje. Da su na primer ameriki geostratezi, koji su 1953. organizovali pu protiv iranskog premijera Mohammada Mosaddegha, razmislili o ovim faktorima, uvideli bi da Iran uz Kinu ima verovatno najduu tradiciju dravnosti. On je 2.500 godina bio nezavisna zemlja koja je postojala van zapadne kulture. Iran je imao svoju antiku, svoj srednji vek, svoju renesansu. On poseduje sopstvenu filozofiju, knjievnost, istoriju umetnosti i politiku tradiciju. Meutim, sve to nije zanimalo strunjake za bezbednost kada su 1953. planirali Operaciju Ajax. Prema Iranu su se ophodili kao kasnije sa Gvatemalom i Hondurasom. Kao to je to Stephen Kinzer u svojoj knjizi Svi ahovi ljudi[9] ubedljivo prikazao, pu iz 1953. je glavni uzrok trajnog konflikta izmeu Irana i SAD. Do danas ivimo posledice injenice da su tadanji strunjaci za bezbednost vie znali o moreuzima, nego o iranskoj istoriji. Dok geostratezi geografiju smatraju utvrenom veliinom, oni potcenjuju mogunosti razliitih tumaenja geografskih karti. Oni ne shvataju partikularne interese koji neprimetno prodiru i menjaju tumaenja njihovih mapa. Geopolitika analiza je esto samo veo iza kojeg se skrivaju potpuno dru gi interesi, kao to je potreba za nacionalnom superiornou ili identitetom, ili elja za razgranienjem, odvajanje prijatelja od neprijatelja, pa i isti rasizam. Viestrukim mogunostima interpretacije geografije geopolitika instrumentalizuje najrazliitije ideologije. Ono to dodatno oteava stvar je to to u geopolitikim analizama redovno nedostaje razmiljanje o osnovama ljudske civilizacije. One odslikavaju inherentnu logiku moi. Jedna od osnovnih pretpostavki geopolitike, verovatno osnovna, jeste da je ekspanzija moi neto poeljno. Ali mo jednog je nemo drugog. Ono to se smatra civilizacijski pozitivnim, naime to manje hijerarhije meu dravama i kulturama, za geopoltiku je neto negativno. Ako moe da bira izmeu geopolitike ravnotee i ir enja moi, geostrateg e se uvek odluiti za ovo drugo. Geopolitika predlae ravnoteu moi samo kada je na to primorana trenutnom pozicijom. Ukoliko mo prevagne na jednu ili drugu stranu, iz toga odmah proistie impuls za irenjem moi. Dobrovoljno odravanje ravnotee meu dravama nejednake snage, sa geopolitike take gledita nema nikakvog smisla.

Realizam i revolucionarne vrednosti

Koliko su dalekosene implikacije ove logike najbolje ilustruje izjava poznatog amerikog stratega George F. Kennana, koga smatraju jednim od arhitekata Hladnog rata. U dokumentu iz 1948, dakle posle kraja Drugog svetskog rata i u ranoj fazi Hladnog rata, Kennan pie: Moramo biti veoma oprezni kada govorimo o naoj vodeoj ulozi u Aziji. Zavaravamo sebe i druge kada tvr dimo da imamo reenja za one probleme koji se tiu zemalja u Aziji. Posedujemo 50% svetskog bogatstva, a inimo samo 6,3% svetske populacije. Ova razlika izmeu nas i naroda Azije je izuzetno velika. U takvim okolnostima ne moemo da izbegnemo njihovu zavist i nezadovoljstvo. Na pravi zadatak u narednom periodu jeste pronalaenje takve forme meusobnih odnosa koji nam dozvoljava ouvanje ove razlike u bogatstvu bez znaajnijeg odricanja od nae bezbednosti. Kako bismo to postigli moramo se uzdrati od svih sentimentalnosti i sanjarenja i usmeriti svu panju na nae iskonske nacionalne planove. Ne smemo se zavaravati time da moemo sebi da priutimo luksuz altruizma i usreivanja

sveta Kada je o Dalekom istoku re, trebalo bi da prestanemo da govorimo o nej asnim i nerealnim ciljevima kao to su ljudska prava, podizanje ivotnog standarda i demokratizacija. Nije daleko dan kada e naim delima upravljati trezveno razmiljanje o moi. I to nas manje budu ometale idealistike parole, utoliko e biti bolje po nas.[10] Kennan je ovde izloio osnovnu premisu geopolitike. Njegova izjava jasno stavlja do znanja da je ovde re o disciplini koja sutinski ne postavlja pitanje emu ljudi uopte mogu da se nadaju u svom ivotu. Stavovi ove discipline usmereni su samo na osiguranje bogatstva i moi jedne zemlje na teret drugih. Re je o pseudonauci koja nudi metode i tehnike kako da se slabije zemlje i kulture uine zavisnima, ak i po cenu njihovog svesnog osiromaenja. Politike vrednosti evropskih drava proizale su iz revolucija. Njihov cilj nije bio samo oslobaanje pojedinih nacija, ve celog oveanstva. Budui da spoljnom politikom zapada upravljaju geopolitiki narativi koje ona bez preispitivanja sledi, on se time odrie sopstvene tradicije i upada u neodrivu protivrenost sa samim sobom.

Prinudni i nasilni karakter geopolitike

Da bismo prekinuli sa prinudnim i nasilnim karakterom geopolitikog naina miljenja neophodna je visoka kritika svest o premisama zapadne spoljne politike. Osnove za tako neto ve moemo da prepoznamo, posebno na internetu, gde se u poslednjih nekoliko godina stvara kritika kontra -javnost, koja je upoznata sa geopolitikim nainom miljenja i koja o njegovim osnovnim pretpostavkama, za razliku od svojih vlada, kritiki raspravlja. Pri tome vidimo da za veliki broj geopolitikih koncepata uopte ne postoji veinska podrka, im javnost sazna za njih. Na taj nain je nastanak spoljnopolitike kontra-javnosti u velikoj meri ugrozio medijske kampanje zastraivanja sa ciljem prihvatanja rata. Do sada se ovaj proces samoprosveivanja odigrao u relativno malom delu stanovnitva zapada. Veina nije zainteresovana za stvari koje se ne tiu neposredno njihovih ivota. Politike rasprave o situaciji na Bliskom istoku i centralnoj Aziji su previe daleko i previe apstraktne da bi ih veina shvatala kao politiki vana pitanja. Uprkos tome, kritiko preispitivanje spoljne politike nema alternativu. Ukoliko think-tankovi nastave da odreuju zapadnu spoljnu politika, nee doi do promene kursa, ve verovatno do novih ratova na Bliskom istoku, to e, kao to smo ve imali prilike da se uverimo, izazvati novi talas antiza padnog raspoloenja. Ne bi trebalo da pogoravamo odnose sa Rusijom i Kinom, kao ni sa Latinskom Amerikom, koja bi svoj indentitet mogla da definie u daljem udaljavanju od zapada. U suprotnom, mogli bismo da stvorimo svet u kome su zemlje zapada u stalnom konfliktu sa velikim delovima june i istone hemisfere. Najkasnije tada, katastrofa zapadne spoljne politike izai e na videlo, ali tada nijedan spin doktor nee moi da joj pomogne. Da do toga ne bi dolo i da bi se tranzicija iz unipolarnog u multipolarni svet odigrala to bezbolnije, nae drutvo mora konano da tematizuje fatalni uticaj geopolitike na spoljnu politiku. O ulozi takozvanih strunjaka za bezbednost u spoljnopolitikim odborima zemalja zapada mora se kritiki diskutovati, kao i o protivrenostima geopolitike. Posledica zapoinjanja procesa prosveivanja o osnovama spoljne politike zapada moe da bude gubljenje vojnog znaaja Evrope. Ali bi ona sa druge strane samo dobila time to bi svoju spoljnu politiku zasnovala na svom najznaajnijem politikom i duhovnom nasleu prosvetiteljstvu. Hauke Ritz, Bltter, mart 2013. Izbor i prevod Miroslav Markovi Peanik.net, 26.03.2013.

1. Vidi Jrgen Wagner, Die Geostrategie Europischer Macht: Grand Area Ein imperiales Raumkonzept als Rezept frs Desaster, Informationsstelle Militarisierung, Tbingen 2011. 2. Vidi James Rogers and Luis Simn, Manifesto, www.grandstrategy.eu. 3. Vidi James Rogers and Luis Simn, The new long telegram, www.grandstrategy.eu. 4. Vidi Rudolf Kjelln, Der Staat als Lebensform, Leipzig 1914. 5. Vidi Homer Lea, The Day of the Saxon, New York und London 1912. 6. Sline primere poznajemo i iz ekonomskih nauka gde su esto decenijama zastupane teorije koje su ignorisale stvarnost, kao to je to sluaj sa trenutnom finansijskom krizom. 7. Vidi Horst Afheldt, Defensive Verteidigung, Reinbek 1983; Norbert Hannig, Abschreckung durch konventionelle Waffen, Berlin 1984; Studiengruppe Alternative Sicherheitspolitik, Strukturwandel der Verteidigung: Entwrfe einer konsequenten Defensive, Opladen 1984. 8. Lutz Unterseher, Frieden schaffen mit anderen Waffen, Wiesbaden 2011, S. 134-143. 9. Stephen Kinzer, Im Dienste des Schah: CIA, MI6 und die Wurzeln des Terrors im Nahen Osten, Weinheim 2008. 10. Izvod iz Policy Planning Study, Kapitel VII. Far East, S. 524, zit. nach Jrgen Wagner, Die Geostrategie europischer Macht, a.a.O.