.Iz ovog Hobs izvodi zakljucak davce se It~di nalazit~ u r~~nom .

edan sa drugim sve dok ne pocnu da zive pod zajednickorn stanJuJ 1 a k tu b or b e vec' I . U I Jer rat se ne sastoji.. sarno u biICI. II v aS~\;emenskom periodu u kojem je volja za sukobljavanjem u ono. bd . borbi dovoljno pnzn~ta; prema to~e, t~e .a sm~trat.1 a Je pOJa~l mena (time) u prirodi rata kao sto Je I u prirodi meteorolosvre ) d kih prilika (wea.t~er . K:ao sto.vse p:lro a ruzn.og vremena ne nalazi u jednom lit dva pljuska kise vec u sklonosti ka tome u toku izvesnog broja dana uzetih zajedno, tako se i priroda rata ne sastoji u stvarnoj borbi vec u priznatoj sklonosti ka tome za sve vrerne u kome ne postoji neko jemstvo da tako nece biti. A say ostali period vremena predstavlja mir.'? Prirodno stanje rata, dakle, jeste ono stanje stvari u kojem pojedinac u pogledu svoje bezbednosti zavisi od sopstvene snage i sopstvene pameti. "U takvim uslovima nema mesta nikakvoj radinosti, jer njen plod je neizvestan, a, prema tome, nema ni obrade zemlje, ni moreplovstva niti upotrebe onih roba koje mogu da se uvezu preko mora; niti pak ima udobnih zgrada, ni sredstava za pokretanje i prernestanje stvari, za sto je potrebna velika snaga, niti znanja 0 zemljinom liku, pa ni racunanja vremen a; nema umetnosti ni knjizevnosti, nema drustva; i, sto je najgore od svega, postoji stalan strah i opasnost od nasilne smrti: covekov zivot je usamljen, jadan, bolan, divalj i kratak.'? U ovom cesto navodenom odlomku Hobs opisuje prirodno stanje rata kao stanje u kojem su odsutne civilizacija i njene blagodeti. Zakljucak je ovde ocigledan: mir i civilizacija mogu se postici sarno organizacijom drustva i osnivanjem drzave. Prirodno stanje rata izvedeno je dedukcijom iz razmatranja prirode coveka i njegovih osecanja, A ako iko sumnja u objektivnu valjanost ovog zakljucka, on treba sarno da zapazi sta se dogada cak i u stanju organizovanog drustva. Svako nosi oruzje kada. polazi na put; nocu zabravljuje vrata i zakljucava sve svoje ~.tvan od vrednosti. Ovo sasvim jasno pokazuje sta on misli 0 svoJIm bliznjim. "Ne optuzuje li on ovim svojim postupcima covev'
v v

DRUGO

POGLAVLlE

HOBS(2)
Prirodno stanje rata. Zakoni prirode. Stvaranje driave i teorija sporazuma (covenant). Prava suverena. Sloboda podanika. Razmisljanja 0 Hobsovoj politicko] teoriji.
1. Ljudi su prirodno jednaki po svojim telesnim i duhovnim sposobnostima; ne u smislu da svi poseduju isti stepen fizicke snage i zivosti duha vec u smislu da se nedostaci nekog pojedinca u jednom pogledu mogu uglavnom nadomestiti drugim vrlinama. Neko ko je fizicki slab moze da savlada onog ko je fizicki jak lukavstvom ili zaverom - a iskustvo omogucava svim ljudima da steknu znanje 0 onome cernu se posvete. Ova prirodna jednakost budi u ljudima jednaku nadu da ce postici svoje ciljeve. Svaki pojedinac tezi i nastoji da sam sebe odrzi, a neki se svom svojom dusom opredeljuju za uzivanje ili zadovoljstvo. Niko ne odustaje od nastojanja da postigne cilj prema kojem je prirodno nagnan, na osnovu toga sto nije jednak sa drugima. Ova cinjenica da svaki pojedinac tezi svom odrzanju i sopstvenom uzivanju vodi takmicenju i nepoverenju u druge. Nadalje, svako zeli da ga drugi cene onako kako on sam sebe ceni i odmah se vreda zbog bilo kakvog omalovazavanja i svakog znaka potcenjivanja. "Tako da u covekovoj prirodi nalazimo tri glavna uzroka svade. Prvi, takmicenje, drugi, podozrivost (to jest nepoverenje) i, treci, slavu." I
Leviathan, 1, 13; E. W, III, p. 112.

2
I

Leviathan, Leviathan,

1, 13; E. W, III, p. 113. 1, 13; E. III, p. 113.

w.,

44

45

canstvo isto kao sto ja to cinim recima? Ipak ni on ni ja ovim ne optuzujerno covekovu prirodu. Zelje i druga osecanja coveka sama po sebi nisu greh. Niti su greh postupci koji slede iz ovih osecanja dokle god oni (ljudi) ne poznaju zakone koji ih zabranjuju. A to oni ne mogu znati dokle god zakoni nisu doneti niti se ma kakav zakon moze doneti dok se ne sloze ko ce biti ta osoba koja ce ga doneti.:" Ovaj odlomak navodi na pomisao da u prirodnom stanju rata nema objektivnih moralnih distinkcija. To je, uostalom, upravo ono sto i sam Hobs misli. U ovom stanju "nema mesta za pojmove ispravnog i neispravnog, pravde i nepravde. Tamo gde nema zajednicke vlasti nema zakona, gde nema zakona nema ni nepravde. Sila i prevara su u ratu dye glavne vrline."> Dalje, nema "poseda, nema posebnog mag i tvog, vec sarno onog sto moze pripadati svakom coveku koji ga se rnoze docepati i dokle god on to

atim, dovoljno je sarno da pogledamo sta se desava kada se okonca miroljubiva vladavina i izbije gradanski rat. Ovo jasno pokazuje ,,~akav bi bio nacin zivota da nem~ys~ra~a od .zajednicke v)asti"7. U isto vreme, prema Hobsovom misljenju, pnrodno stanje rata na.mnogim.n:estim~ j~st~ i~torijska Cint~nica, kao .st~ s~ moze videti u Americi gde divljaci ,,1 dan danas zive na ova] dIVI]I naCin", ako izuzmemo unutrasnju vladavinu u malim porodicama u kojima sloga zavisi od "prirodne sklonosti". 2. Ocevidno je u interesu coveka da se izdigne iz ovog prirodnog stanja rata; sarna priroda pruza mogucnosti da se to uCini. Jer po prirodi ljudi imaju svoja osecanja i svoj urn. A upravo njihova osecanja dovode do stanja rata. Ali istovremeno su strah od smrti, zelja za onim stvarima koje su nuzne za "udoban" zivot i nada da ce se te stvari steci radinoscu, osecanja koja ljude navode da traze mir. Nije tacno da sarno strasti vode rat, dok urn savetuje mir. Neka osecanja Cine da su ljudi skloni miru; a to sto urn cini jeste da pokaze kako osnovna zelja za samoodrzanjern moze da postane delotvorna. Najpre, on predlaze .podesne clanove mirovnog ugovora oko kojih ljudi mogu da se sloze. To su oni clanovi koji se drukcije nazivaju Zakoni Prirode."8 Zakon prirode Hobs definise kao "diktat ispravnog misljenja (right reason)? koje zna sta treba ili uciniti ili izostaviti za stalno odrzavanje zivota i udova u onoj meri u kojoj to od nas zavisi"!". Osim toga .zakon prirode, lex na tura lis, jeste propis ili opste pravilo koje urn pronalazi i koje zabranjuje da covek cini ono cirne se njegov zivot unistava ili cime se oduzimaju sredstva za njegovo odrzavanje i da propusta da ucini ono sto smatra da ce najbolje da odrzava njegov zivot."!' U tumacenju ovih definicija
Ibid., p. 114. Leviathan, 1, 14; E. W, III, p. 116; 9 Bobs objasnjava da ispravno misljenje ovde znaci osobeno i istinito rasuctivanje svakog coveka 0 onim njegovim radnjama koje mogu voditi ili steti II! dObrobiti njegovih bliznjih. .Dsobeno" zato sto je II "prirodnoJll stanju" llJll IIldlVldlie za nju jedino pravilo delanja. IU Filozofski elementi pravog gradanina, 2, 1; E. W, II, p. 16. II Leviathan, 1, 14; E. W, III p. 116-117.
7

moze zadrzati'".
Da Ii Hobs misli da je ovo stanje stvari bilo jedna istorijska cinjenica u smislu da je ovo stanje svuda prethodilo organizaciji drustva? IIi mozda on misli da je ono prethodilo organizaciji drustva sarno u logickom smislu, tako da ako izostavimo ono sto covek duguje drustvenoj zajednici ili Drzavi, apstrakcijom dolazimo do nivoa takoreci atomistickog individualizma, a on ima svoje korene u ljudskim osecanjima i zavladao bi da nema drugih cinilaca koji nagone ljude da od pocetka organizuju drustva i da se podrede nekoj zajednickoj vlasti. Naravno, Hobs ima na umu u najmanju ruku ovo drugo. Stanje rata nije, po njegovom misljenju, nikada postojalo svuda "sirom sveta", ali ideja 0 njemu predstavlja ono stanje koje bi preovladalo da nisu ustanovljene drzave. Za to ima dosta i empirijskih svedocanstava pored a priori dedukcije iz analize osecanja. Treba sarno da pogledamo ponasanje kraljeva i suverena. Oni svoje teritorije utvrduju za odbranu protiv mogucih zavojevaca, pa cak za vreme mira salju spijune u susedna kraljevstva. Oni, konacno, stalno zauzimaju "ratni stav".
4 S
t>

Leviathan, Leviathan, Leviathan,

1,13; E. W, III, p. 114. 1, 13; E. W, III, p. 115. 1, 13; E. W, III, p. 115.

46

47

rr-

~~IIIIIIIII

ne smemo, naravno, reci .zakon" da pridamo nekakvo teolosko ili metafizicko znacenje ili referenciju. Zakon prirode je u ovom kontekstu za Hobsa diktat sebicne razboritosti. Svako instinktivno tezi ka samoodrzanju i bezbednosti. Ali covek nije sarno bice instinkta i slepog poriva (impulse); postoji i racionalno samoodrzanje. Takozvani zakoni prirode predstavljaju uslove za ovo racionalno samoodrzanje, I kako Hobs nadalje tvrdi da je racionalna teznja ka samoodrzanju ono sto ljude navodi da obrazuju zajednice ili drzave, zakoni prirode predstavljaju uslove za ustanovljavanje drustva i postojane vlasti. To su pravila kojih bi se umno bice pridrzavalo tezeci sopstvenoj koristi da je svesno teskoca na koje covek nailazi u stanju u kojem vladaju sarno poriv i osecanje i da njime samim ne upravljaju sarno trenutni poriv i predrasude koje proisticu iz osecanja, Stavise, Hobs je verovao da covek, koji je u sustini sebican i samoziv, u stvari uglavnom i dela u skladu sa ovim pravilima. Cinjenica je, nairne, da Ijudi obrazuju organizovana drustva i podreduju se vladama. Prema tome, oni u stvari postuju diktate prosvecenog egoizma. Sledi, dakle, da su ovi zakoni analogni fizikalnim zakonima prirode i da prikazuju nacin na koji se prosveceni egoisti stvarno i ponasaju, nacin na koji njihov psiholoski sklop odreduje da se ponasaju. Naravno, Hobs cesto govori kao da su ova pravila teleoloski principi, kao da su ta pravila ono sto bi Kant nazvao hipotetickim imperativima, to jest asertorickim hipotetickim imperativima posto svaki pojedinac nuzno tezi sopstvenom odrzanju i bezbednosti. I, zaista, Hobs tesko da bi mogao a da ne govori na ovaj nacin. Ali on se bavi medusobnim dejstvom kretanja i sila koje vode stvaranju vestackog tela, drzave (commonwealth); on je sklon da dejstvo "zakona prirode" poistoveti sa dejstvom eficijentne uzrocnosti. Sarna Drzava (State) jeste rezultanta medusobnog dejstva sila; ljudski urn ispoljen u onoj vrsti ponasanja koju ova pravila opisuju, jeste jedna od tih deterrninisucih sila. IIi ako zelimo da stvar posmatramo sa stanovista filozofske dedukcije drustva i vlade, onda se moze reci da zakoni prirode predstavljaju aksiome ili postulate koji ovu dedukciju Cine mogucorn. ani odgovaraju na pitanje "pod kojim nam uslovima postaje razumljiv prelazak od prirodnog stanja rata ka stanju u kojem ljudi zive u organizo-

vanim drustvima". Ovi uslovi imaju svoje korene u samoj dinamici ljudske prirode. ani nisu sistem bogomdanih zakona (osim u smis1u da je Bog stvorio coveka i sve ono sto je u njemu), niti pak izlazu neke apsolutne vrednosti: jer, po Hobsu, apsolutnih vrednosti nerna. Spisak zakona prirode koji nam Hobs daje na raznim mestima isto tako je razlicit. Ovde cu se ograniciti na Levijatan, gde narn je receno da je fundamentalni zakon prirode opste pravilo razuma da "svaki covek treba da tezi miru sve dok ima nade da ce ga postici, a kada ne moze da ga postigne, onda moze da trazi i . upotrebi svu pomoc i sve prednosti rata?". On tvrdi da prvi deo sadrz. fundamentalan zakon prirode, da se tezi miru i da se mir odrzi, dok drugi deo sadrzi jezgro prirodnog prava po kojem treba da se branimo svim mogucim sredstvima. Drugi zakon prirode je "da covek bude voljan, kada su i drugi voljni, ukoliko to smatra potrebnim za mir i za svoju odbranu, da napusti ovo pravo na sve stvari i zadovolji se sa onoliko slobode prema drugim ljudima koliko bi dozvolio da drugi ljudi imaju prema njernu"!'. Napustiti svoje pravo na bilo sta znaci lisiti se slobode da se neko drugi sprecava da uziva svoja prava na tu istu stvar. Ali, ako covek napusta u ovom smislu svoje pravo, on to cini imajuci u vidu sopstvenu korist. Iz ovoga sledi da postoje .neka prava za koja se ni iz kakvih reci niti iz nekih drugih znakova ne moze zakljuciti da ih je iko napustio ili preneo"!". Na primer, covek ne moze napustiti pravo da brani svoj zivot, .jer se tada ne moze smatrati da tezi ikakvom svom dobru'">. Hobs zatim nastavlja da u skladu sa svojim vec prikazanim metodom postavlja neke definicije. Prvo, ugovor (contract) definisan je kao "uzajamno prenosenje prava'i". A "jedan od ugovaraca moze sa svoje strane da izruci ono sto je ugovoreno, a drugom da ostavi da izvrsi svoj deo kasnije, u neko odredeno vreme, a da mu u meduvremenu veruje; i tada se ugovor sa njegove

-----12 13

Leviathan, p. 117. lbid., p. 118. 14 Ibid., p. 120. IS tu, p. 120. 16 Ibid.

48

49

strane zove pakt ili sporazum (covenant)."!' Ova definicija je znacajna zato sto, kao sto cemo uskoro videti, Hobs driavu (commonwealth) zasniva na drustvenorn sporazumu. 'Ireci je zakon prirode "da ljudi izvrsavaju sporazum koji su sklopili"!". Bez ovoga zakona prirode "sporazumi su uzaludni i sarno su prazne reci, pa posto tada pravo svih Ijudi na sve stvari i dalje ostaje, jos uvek smo u stanju rata"!". Dalje, ovaj zakon je izvor pravde (justice). Kada nema sporazuma, nijedan postupak ne moze biti nepravedan. Ali ako je sporazum sklopljen, nepravedno ga je prekrsiti. U stvari, nepravda se moze definisati kao .rieizvrsavanje sporazuma. A sve sto nije nepravedno pravedno je."20 Kada Hobs sada govori 0 pravdi i nepravdi, iako je ranije tvrdio da takve distinkcije ne postoje u stanju rata, moze nam se uciniti da je to primer njegove grube nedoslednosti. Ali, ako pazljivo citamo sta on kaze, videcerno da ga, bar u ovom slucaju, ne mozerno optuziti da sam sebi protivreci, Jer on dodaje da su sporazumi uzajamnog poverenja nevazeci (invalid) kada postoji strah da ih bilo koja strana nece izvrsiti i da je u prirodnom stanju rata ovaj strah uvek prisutan. Prema tome, sledi da nema vazecih (valid) sporazuma, pa stoga niti pravde i nepravde dok god se ne osnuje driava, tj. dok god se ne ustanovi sila prinude koja ce naterati Ijude da izvrsavaju svoje sporazume. U Levijatanu Hobs, sve u svemu, izlaze devetnaest zakona prirode; ostale cu izostaviti. Ipak je vredno pomena da on, posto je svoj spisak dovrsio, tvrdi da ovi zakoni, kao i ma koji drugi koji mozda postoje, obavezuju na postovanje savesti (bind in conscience). Ako ovu tvrdnju shvatimo u moralnom smislu, mozemo jedino da zakljucimo da je Hobs iznenada zauzeo stanoviste koje se veoma razlikuje od onoga koje je iznosio do tada. Cinjenica je, medutim, da on, izgleda, ovde sarno zeli da kaze da urn, uzevsi u obzir covekovu zelju za bezbednoscu, upucuje na to da covek (ako treba da dela umno) treba da zeli da se zakoni postuju, Hobs
Ibid., p. 121. 18 Ibid., 1, 15; E. W III, p. 130. 19 Ibid., p. 131. 20 Ibid.
17

kaze da se zakoni neodgovarajuce nazivaju .zakonima'': .jer oni su sarno zakljucci ili teoreme koje se ticu onoga sto vodi samoodrZanju i odbrani njih samih (ljudi); dok je zakon, u pravom smislu, naredba onoga koji po pravu ima vlast nad njima."21 Razum uvida da postovanje ovih "teorema" vodi covekovom samoodrzanju i odbrani: stoga je za coveka razumno da zeli njihovo postovanje, U ovom smislu i sarno u ovom smislu oni [maju "obavezan" karakter. "Zakoni prirode obavezuju in foro interno, dakle oni obavezuju da se javi zelja da se ostvare; ali ne obavezuju uvek in foro extemo, to jest da se sprovedu u delo. Jer onaj koji bi bio pristojan i poslusan i izvrsavao sve sto obeca, tad a i tame gde niko drugi to ne bi cinio, postao bi zrtva drugih i doveo do svoje sigurne propasti, protivno osnovi svih zakona prirode koji teze ocuvanju prirode."22 Jasno je da ovde nije rec 0 kategorickom imperativu u kantovskom smislu. Proucavanje zakona prirode Hobs je proglasio za "istinsku filozofiju morala"23 koja predstavlja nauku 0 dobru i ziu. Ali, kao sto smo vec videli, .Jicna zudnja je mera dobra i zla'?" i jedini razlog zasto zakone prirode treba nazivati dobrim iIi, kako Hobs kaze, "moralnim vrlinama" jeste to da se covekove licne zudnje nekim slucajem slazu u zelji za bezbednoscu. "Svi ljudi se slazu u tome da je mir dobar pa, prema tome, i nacin ili sredstva za (postizanje) mira. "25 3. Filozofija se bavi proizvodecim (generative) uzrocima. Zato ona i obuhvata proucavanje uzroka koji proizvode vestacko telo poznato kao .xiriava ((("commonwealth"). Vec smo razmotriIi udaljene proizvodne uzroke. Covek tezi samoodrzanju i bezbednosti, ali u prirodnom stanju rata on nije u stanju da postigne taj cilj. Zakoni prirode ne mogu sami od sebe da postignu ovaj zeljeni cilj ako nema sile prinude koja pomocu sankcija moze da obezbedi postovanje ovih zakona. Jer ovi zakoni su, iako diktati llma, ipak suprotni covekovim prirodnim osecanjima. "A spo21 22 23 24 25

Ibid., p. p. Ibid., p. Ibid. Ibid., p.

tua,

147. 145. 146. 146.

50

4'

51

razumi, bez maca, sarno su reci i nemaju moci da coveku pruze neku bezbednostv.> Nuzno je, dakle, da postoji zajednicka moc ili vlada potpomognuta silom i sposobna da kaznjava. To znaci da mnostvo pojedinaca "treba da svu svoju rnoc i snagu predaju jednom coveku ili jednom skupu ljudi, koji bi sve njihove volje mogao svesti, vecinom glasova, na jednu volju'?", Dakle, oni moraju odrediti jednog coveka ili skup ljudi da bude nosilac njihove licnosti. Kada je to ucinjeno, oni ce obrazovati stvarno jedinstvo u jednoj licnosti (person), koja se definise kao "licnost cije se reci i postupci smatraju bilo kao njeni sopstveni, bilo kao da predstavljaju reci ili postupke nekog drugog coveka ili bilo koje druge osobe, kojoj se oni pripisuju bilo istinski ili fiktivno'?". Ako se reci ili postupci smatraju sopstvenim recima ili postupcima te licnosti, onda je rec 0 "prirodnoj licnosti". Ako se, medutim, smatra da oni predstavljaju reci ili postupke nekog drugog coveka ili nekih drugih ljudi, onda je u pitanju "izmisljena ili vestacka licnost". U ovom kontekstu nas, naravno zanima vestacka licnost, ona koja predstavlja. "Jedinstvo onog sto predstavlja, a ne jedinstvo onog sto je predstavljeno, cini ovu Iicnost jednom."29 Kako se ostvaruje ovo prenosenje prava? Ono se ostvaruje "pomoeu sporazuma svakog sa svakim, na takav nacin kao da svako kaze svakom drugom: Ovlascujem ovog coveka i prenosim pravo da samim sobom vladam na njega ili na ovaj skup ljudi, pod uslovom da i vi na njega prenesete svoje pravo i ovlastite sve njegove postupke na slican nacin. Kada je ovo ucinjeno, tako ujedinjeno mnostvo u jednoj licnosti naziva se Drzavom, na latinskom Civitas. To je stvaranje onog velikog Levijatana, ili bolje da govorimo sa vise postovanja, onog smrtnog Boga kojem, pod besmrtnim Bogom, dugujemo nas i mir i odbranu. "30 Treba primetiti da kada Hobs govori 0 rnnostvu ujedinjenom u jednoj licnosti, on ne misli da mnostvo sacinjava ovu licnost. On
Leviathan., 2, 17; E. W, III, p. 154. Ibid., p. 157. 28 Ibid., 1, 16; E. W, III, p. 147. 29 Ibid., p. 151. 30 Ibid., 2,17; E. W, III, p. 158.
26 27

matra da je mnostvo ujedinjeno u onoj licnosti, bilo individuals oj ili skupnoj, na koju oni prenose svoja prava. On, dakle, sus~nu drzave definise kao .jednu licnost cija dela je veliko mnostvo Ijudi, uzajamnim sporaz~mima jednih sa d~u~irna, prihvatilo kao svoja sopstvena, kako hi ona rnogla da koristi snagu I sredstva svih njih, kako vec nade da je od koristi za njihov mir i zajednicku odbranu"31. Ova licnost se naziva suveren (sovereign). Svako drugi je njegov podanik. Prema tome, neposredan uzrok stvaranja drzave jesu sporazumi koje su pojedinci jedan s drugim sklopili, a koji su [pojedinci] po osnivanju drzave postali podanici suverena. avo je pak znacajno zato sto iz toga sledi da sam suveren nije strana koja ucestvuje u sporazumu. Hobs to sasvim izricno i kaze: "Zato sto je pravo da bude nosilac njihove licnosti njemu dato, oni su ga nacinili suverenom pornocu sporazuma sarno izmedu njih samih, a ne pornocu sporazuma izmedu njega i bilo koga od njih; stoga i ne moze da se dogodi da suveren povredi ovaj sporazum. "32 Drzava je svakako ustanovljena u jednom odredenorn cilju, cilju mime bezbednosti onih koji ucestvuju u drustvenom sporazumu. I to je, kao sto cemo kasnije videti, posebno vazno. Hobsovo tvrdenje da su sporazumi zakljuceni izmedu podanika ili, jos tacnije, buducih podanika, a ne izmedu podanika i suvereria, ornogucava mu da lakse istakne nepodeljenu prirodu moci suverena. Po njegovom misljenju, centralizacijom vlasti u licnosti suverena moze se izbeci zlo od kojeg je on posebno strahovao gradanski rat. Nadalje, takvo gledanje na stvari omogucava Hobsu da, bar delimicno, izbegne teskocu koja bi se neizbezno pojavila da je ~uverena ucinio strankom koja ucestvuje u sporazumu. Nairne, on je vec izjavio da su sporazumi bez maca sarno prazne reci. Ako bi sarn suveren bio ucesnik u sporazumu, a u isto vreme posedovao svu vlast i moc koju mu Hobs zatim pripisuje, onda bi bilo tesko razumeti kako bi sporazum mogao da bude valjan a da vazi i za vladara. Po Hobsu, medutim, stranke koje ucestvuju u sporazumu
,\ Ibid. >2 Leviathan,

1,18; E. W, III. p. 16.

52

53

jednostavno su pojedinci koji, posto su sporazum zakljucili, odmah postaju podanici. Medutim, nije tacno da oni prvo zakljucuju sporazum kojim se ustanovljava drustvo, a tek onda biraju suverena. Nairne, i u tom bi se slucaju javila slicna poteskoca: sporazum bi sarno predstavljao prazne reci; bio bi to sporazum u okviru prirodnog stanja rata. Naprotiv, posto se sporazum zakljuci, zajedno nastaju i suveren i drustvo. Sa apstraktnog i teorijskog stanovista mozerno, dakle, reci da ne protekne ni jedan trenutak od zakljucenja sporazuma do ustanovljavanja vlasti suverena. Sporazum se, prema tome, ne moze zakljuciti, a da odmah ne nastane i sila sposobna da primeni ovaj sporazum. lake suveren nije sam po sebi ucesnik u sporazumu, njegova suverenost proizlazi iz sporazuma. Hobsova doktrina uopste ne pcdrzava teoriju 0 bozanskom pravu kraljeva; i cinjenica je da su ga napadali oni koji su bili naklonjeni ovoj teoriji. Prilikom izlaganja sporazuma on kaze cas "ovaj covek", a cas "ovaj skup ljudi", a da nijednom izrazu ne daje neku prednost. Kao sto smo videli, bio je monarhista, a monarhiji je bio naklonjen, pored ostalog, i zato sto ona vodi vecem jedinstvu. Ali, sto se tice porekla suvereniteta, sporazumom se rnoze uspostaviti monarhija, demokratija ili aristokratija. Nije najvaznije kakav je oblik drzavnog uredenja uspostavljen, vec da suverenitet mora da bude celovit i nedeljiv, ma gde se nalazio. .Razlika izmedu ove tri vrste drzava ne sastoji se u razlici u moci, vec u razlici u pogodnosti ili sposobnosti da stvore mir i bezbednost naroda; one su, nairne, u tom cilju i bile ustanovljene. "33Uostalom, moc suverena je apsolutna, bilo da je suveren neki pojedinac ili neki skup ljudi. Ocigledan prigovor teoriji stvaranja Drzave (State) sporazumom jeste da ova teorija ima veoma malo veze sa istorijskim cinjenicama. Ali, naravno, uopste nije nuzno pretpostaviti da je Hobs mislio da je postanak Drzave na osnovu izricnog sporazuma istorijska cinjenica. Njega zanima logicka i filozofska dedukcija Drzave, a ne pracenje istorijskog razvitka drzava, Teorija 0 sporazumu omogucava mu prelaz od atornistickog individualizma
n Leviathan,

ka organizovanom drustvu. Ovim ne zelim da kazern da su za Ilobsa, ako se tako rnoze reci, Ijudi manje individualisti posle sklapanja sporazuma nego sto su bili pre. Po njemu, licni se interes nalazi u osnovi organizovanog drustva, a licni interes, u jednom egoistickorn smislu, isto onoliko vlada u organizovanom drustvu koliko je vladao u hipotetickom stanju rata. Ali u organizovanom drustvu centrifugalne sklonosti pojedinaca i njihova sklonost ka samorazornom uzajamnom neprijateljstvu i ratu obuzdane su strahom od moci suverena. Teorija 0 sporazumu je, bar jednim svojim delom, sredstvo kojim se pokazuje da je podredivanje suverenu i njegovoj vlasti, po svom karakteru racionalno. Hobs je utilitarista posto je za njega osnova drzave u koristi: a teorija 0 sporazumu je izricno priznanje ove koristi. Ovoj se teoriji, bez sumnje, mogu uputiti ozbiljni prigovori; ali fundamentalna kritika Hobsa mora pre biti usmerena protiv njegovog objasnjenja ljudske prirode nego protiv nekih detalja u ovoj teoriji 0 sporazumu. Hobs pravi razliku izmedu drzave, nastale "ustanovljavanjem" ("by institution") i drzave nastale "osvajanjem" ("by acquisition"). Za drzavu se kaze daje nastala ustanovljavanjem kadaje osnovana na gore pomenut nacin, sporazumom svakog clana nekog rnnostva sa svakim drugim clanom. Za drzavu se kaze da je nastala osvajanjem kada je suverena vlast stecena silom, to jest kada Ijudi, "usled straha od smrti ili okova, odobravaju sve postupke onoga coveka ili skupa ljudi koji drze u svojoj vlasti njihove zivote i slobodu">'. Kada je rec 0 drzavi osnovanoj ustanovljavanjem, mnostvo ljudi se pokorava izabranom suverenu zato sto se plase jedni drugih. Kada je rec 0 drzavi nastaloj osvajanjem, oni se pokoravaju onom koga se plase, Tako "u oba slucaja oni to Cine iz straha".35 Hobsova tvrdnja da je suverena moc zasnovana na strahu sasvim je izricita, Uopste ne dolazi u obzir da se drzava i legitimnost suverene rnoci izvode iz teoloskih ili metafizickih principa. Naravno, strah Ijudi jednih od drugih, ili podanika od njihovog

2, 19; E.

w., III,

p. ] 73.

,4

,.I [bid.

Leviathan,

1,20; E. W, III, p. 185.

54

55

suverena, jeste racionalan u smislu da je dobro zasnovan. A drzava nastala osvajanjem rnoze se braniti istim utilitarnim razlozima kao drzava nastala ustanovljavanjem. Kada Hobs kaze da su sve drzave zasnovane na strahu, on time ne misli da potcenjuje drzavu. Ako je ljudska priroda uistinu takva kako je Hobs opisuje, drzava svakako mora biti zasnovana na strahu. Teorija 0 sporazumu donekle zataskava ovu cinjenicu i mozda je ona smisljena da se jednoj ustanovi koja ne pociva na legalnosti da neki izgled legalnosti. U ovom se smislu ona sasvim ne uklapa u ostalu Hobsovu politicku teoriju. Ali u isto vreme Hobs je sasvim otvoren kada govori 0 ulozi straha u politici. 4. avo razlikovanje izmedu dye vrste drzava ne utice na prava suverena. .Prava i posledice suverenosti su u obe isti."36 Zato kod razmatranja tih prava mozemo da zanemarimo ovo razlikovanje. Hobs istice da se suverenost ne prenosi i ne moze se preneti uslovno. Zato podanici suverena ne mogu niti promeniti oblik vladavine niti odbaciti vlast suverena i vratiti se u stanje razjedinjenog mnostva: suverenost je neotudiva. To ne znaci da monarh, na primer, ne moze legitimno da prenese izvrsnu vlast ili savetodavna prava na druge pojedince ili skupstine; ali ako je suveren monarh, on ne moze da otudi deo svoje suverenosti. Ukoliko pretpostavimo da je monarh suveren, neka skupstina, kao sto je parI ament, ne moze da ima nikakva prava nezavisna od monarha. Prema tome, sa Hobsovog stanovista ne sledi da monarh ne rnoze da koristi parlament u vladanju narodom; ali ipak sledi da parlament ne poseduje deo suverenosti i da je pri vrsenju svoje delegirane vlasti nuzno podreden monarhu. Slicno, ako je suveren neki skup koji po svom obimu nije jednak narodu, onda narod ne uziva i ne rnoze da uziva deo ove suverenosti. Tada se mora smatrati da je narod neogranicenu i neotudivu suverenost preneo na ovaj skup. Stoga se suverena moc ne moze izgubiti: .Suverenu se ne moze desiti da prekrsi sporazum; i odatle sledi da nijedan od njegovih podanika ne moze biti osloboden svog podanistva, pod izgovorom da je prekrsen zakon."37
36 37

Samim ustanovljenjem suverenosti, svaki podanik postaje pokretac svih postupaka suverena; i "sledi da ma sta da on (suveren) cinio to ne moze povrediti nijednog njegovog podanika, niti bi trebalo da ga bilo ko od njih optuzi za nepravdu.":" Nijednog suverena ne mogu njegovi podanici opravdano pogubiti ili na bilo koji nacin kazniti. U onoj meri u kojoj je svaki podanik pokretac svih suverenovih postupaka, kazniti suverena bilo bi isto sto i kazniti nekog drugog zbog svojih postupaka. Medu prerogativima suverena koje Hobs nabraja jeste i pravo da sudi koje su doktrine podesne za poducavanje. "Onom ko poseduje suverenu vlast pripada (pravo) da procenjuje ili da postavlja Ijude koji ce procenjivati uverenja i doktrine kao nesto sto je nuzno za mir i da time spreci neslogu i gradanski rat.'?? Medu bolestima drzave on navodi i doktrine po kojima je "svako privatno lice sudija dobrih i zlih postupaka'?" i da je "greh sve ono sto covek radi protiv svoje savesti":". U prirodnom stanju, istina, pojedinac sudi 0 onome sta je dobro i 0 onome sto je zlo, i mora da sledi svoj urn ili savest posto i nema drugog pravila kojeg bi mogao da se drzi. Medutim, to nije slucaj i u drzavi. Tu je gradanski zakon javna savest, merilo dobra i zla. Ne treba, dakle, da nas iznenadi sto u III i IV delu Levijatana Hobs brani radikalni erastijanizarn. * On dakako ne porice hriscansko otkrovenje ili valjanost ideje 0 hriscanskoj drzavi u kojoj "dosta zavisi od natprirodnih otkrovenja volje Bozje':". Ali on potpuno podreduje Crkvu Drzavi, On ne krije da borbu izmedu Crkve i Drzave tumaci sarno kao borbu za vlast. Crkva pokusava da za sebe neopravdano prisvoji vlast koja pripada gradanskom suverenu; Hobs u cuvenom odlomku u Levijatanu uporeduje papstvo sa duhom Rirnskog carstva (Svete stolice): "A ako se razrnotri poreklo ovog velikog crkvenog poseda, lako ce se
Ibid., p. 163. Ibid., p. 165. 40 Leviathan, 2,29; E. W, III, p. 310. 41 Ibid., p. 311. Erastus, nernacki sledbenik Cvinglija u XVI veku (Ristic, Simic, Popovic, EncikLop. englesko-srpskohrvatski reenik). - Prim. red. 42 Leviathan, 3,32; E. W III, p. 359.
3S 39

Ibid., p. 186. Leviathan, 2, 18; E. W, III, p. 161.

56

57

primetiti da papstvo nije nista drugo doli duh preminulog Rimskog carstva koji krunisan sedi na njegovom grobu. Jer tako je papstvo odjednom iskrsnulo iz rusevina ove paganske vlasti.v" Ali iako Hobs smatra da je Katolicka crkva najvazniji primer, u domenu vere, pokusaja da se od suverena ukrade njegova zakonita vlast, on jasno stavlja do znanja da za njega nije najvaznija antikatolicka polemika. Za njega je vazno da odbaci svaku pretenziju, bilo pape, bilo biskupa, bilo svestenika ili prezbitera na duhovnu vlast i jurisdikciju nezavisno od suverena. Slicno tome, on odbacuje svaku pretenziju privatnih pojedinaca da budu nezavisni prenosioci bozanskih otkrovenja ili bozanski inspirisanih poruka. Crkva se definise kao "zajednica Ijudi koji ispovedaju hriscansku veru, i koji su ujedinjeni u licnosti jednog suverena na Cije naredenje oni treba da se skupe'?", Nikakva univerzalna crkva ne postoji, a u okviru nacionalne crkve, hriscanski suveren, pod Bogom, izvor je sveg autoriteta i sudske vlasti i jedino on daje konacni sud kod tumacenja Svetog pisma. U svom odgovoru biskupu Bremholu Hobs postavlja pitanje: "A ako Sveto pismo nije zakon na osnovu kraljevog autoriteta, koji ga drugi autoritet cini zakonom?"45 I zatim primecuje "da nema sumnje da je onaj isti autoritet koji je Sveto pismo, i bilo kakav drugi spis, proglasio zakonom, taj autoritet treba i da ih tumaci, jer su inace oni uzaIud doneti":". Kada Bremhol zatim prirnecuje da je prema Hobsovim erastovskim * principima unisten autoritet svih vrhovnih crkvenih sabora, Hobs priznaje da je to tacno, Ako anglikanski svestenici smatraju da vrhovni crkveni sabori poseduju autoritet nezavisan od suverena, u toj meri oni krnje njegov neotudiv autoritet i vlast. 5. Kako je vlast suverena u svakom pogledu neogranicena, postavlja se pitanje kakvu, ako uopste ikakvu slobodu poseduju,
43 44
4.1

l treba da poseduju podanici. U razmatranju ovog pitanja I~oramo da pretpostavimo Hobsovu teoriju "prirodne slobode". ~ao sto smo vec videli, za njega prirodna sloboda znaci jednostavno odusustvo spoljasnjih smetnji kretanju; i ona je potpuno saglasna sa nuznoscu, to jest sa determinizmom. Htenja, zelje i naklonosti coveka su nuzni, posto su rezulatati jednog niza determinisuCih uzroka; ali kada covek dela u skladu sa ovim zeljama i naklonostima i kada nema nikakve spoljasnje prepreke koja bi ga spreCila da tako dela, za njega se kaze da dela slobodno. Slobodan je, tako, "onaj covek koji nije sprecen da cini one sto mu je volja, a sto je on po svojoj snazi i pameti sposoban da Cini"47.Posto se pretpostavlja ovo opste shvatanje slob ode, Hobs ispituje sta je to sloboda podanika s obzirom na vestacke okove ili lance koje su Ijudi sami sebi skovali uzajamnim sporazumima sklopljenim medu sobom prenoseci svoja prava suverenu. Jedva da je potrebno pomenuti da Hobs ne pokazuje nikakvu naklonost ni prema kojim zahtevima za slobodu od zakona; jer zakon, podrzavan sankcijama, jeste upravo one sto coveka stiti od samovolje i nasilja drugih Ijudi. Zahtevati izuzece od zakona bilo bi isto sto i zahtevati povratak u prirodno stanje. Sloboda koja se velica u istorijama i filozofijama starih Grka i Rimljana je, kako on kaze, sloboda drzave, a ne pojedinacnih Ijudi. "Atinjani i Rimljani su bili slobodni, to jest njihove su drzave bile slobodne; to ne znaci da je svaki pojedini covek imao slobodu da se odupre svome predstavniku, vec da je njihov predstavnik imao slobodu da se odupre drugom narodu ili da ga napadne."48 Istina je da su mnogi Ijudi u antickim spisima nasli izgovor za odobravanje nereda i .preterano kontrolisanje postupaka svojih suverena ... sa prolivanjem toliko mnogo krvi da mislim da CU reci istinu kad kazem da nikada nista nije bilo tako skupo placeno kao sto su zapadne zemlje platile ucenje grckog i latinskog jezika?". Ali ovo se desava zato sto se ne pravi razlika izrnedu prava pojedinaca i prava suverena.
47 48
4Y

46

Leviathan, 4, 47; E. W, III, p. 697-8. Leviathan, 3, 39; E. W, III, p. 459. E. W, IV, p. 339. Ibid.

Leviathan, 2,21; E. W, III, p. 196-7. Ibid., p. 20l. Ibid., p. 203.

58

59

U isto vreme jasno je da ni u jednoj drzavi nisu sve radnje regulisane zakonom niti to mogu biti. Stoga u tim stvarima podanici uzivaju slobodu: "Sloboda se podanika, dakle, nalazi sarno u onim stvarima koje je suveren, regulisuci njihove radnje, propustio da regulise: kao sto je sloboda da kupuju i prodaju i da i na druge nacine medusobno sklapaju ugovore, da biraju svoje sopstveno mesto stanovanja, svoj nacin zivota, svoje zanimanje, da svoju decu vaspitaju kako smatraju za shodno, i slicno. "50 Ukoliko Hobs jednostavno ne tvrdi nesto sto je tautologija, tj. da su postupci koji nisu regulisani zakonom neregulisani zakonom, on nam ovde ukazuje na stvarno stanje stvari, nairne, da na veoma sirokom polju ljudske aktivnosti podanici mogu, bar sto se tice zakona, da postupaju po svojoj volji i naklonosti. Takva se sloboda, kaze on, nalazi u svim oblicima drzave. Medutim, i dalje se postavlja pitanje ima li slucajeva u kojima podanik ima pravo da se odupre suverenu. Do odgovora na ovo pitanje moze se doci razmatranjem svrhe drustvenog sporazuma i prava koja se ne mogu preneti pomocu sporazuma. Sporazum je sklopljen radi mira i bezbednosti, zastite zivota i tela. Prema tome i sledi da covek ne prenosi niti moze preneti ili se lisiti svoga prava da se spase od smrti, ranjavanja i zatvora. Odatle pak sledi da ako suveren naredi nekom da se ubije ili osakati, ili da ne dise i ne jede, ili da se ne odupre onima koji ga napadaju, "onda je taj covek slobodan da se ne pokori"?'. Covek takode nije obavezan da prizna svoje zlocine. Niti je podanik obavezan da po naredenju nekoga ubije ili da posegne za oruzjern, osim ako odbijanje da se to ucini sprecava ostvarenja onoga cilja zbog kojeg je suverenost i ustanovljena. Hobs, naravno, ne misli da suveren ne sme podanika da kazni zato sto je odbio da se pokori: on sarno smatra da se, posto su podanici sklopili jed~ s drugima uzajamne sporazume, i posto su na taj nacin ustanovili suverenost u cilju samozastite, ne moze legi-

smatrati da su se oni sporazumom obavezali da same sebe ili druge povrede sarno zato sto je to naredio suveren. ,,Jedno je ~eCi: Ubij mene ili mog bliinjeg ako hoces, a drugo: Ubicu samog sebe ili svoga bliinjeg. ((52 Izuzetno je vazno to da su podanici razreseni svoje duznosti pokoravanja suverenu, ne sarno ako se on odrekne svoje suverenosti vec i ako je on doduse voljan da zadrzi svoju vlast, ali vise fakticki ne rnoze da stiti svoje podanike. .Podrazumeva se da obaveza podanika prema suverenu traje onoliko dugo koliko traje i moc kojom je on u stanju da ih zastiti, i ne duze od toga."S3 Prema namerama onih koji je ustanovljavaju, suverenost bi mog1a biti besmrtna, ali u stvarnosti ona u sebi poseduje "mnostvo klica prirodne smrtnosti">'. Ako je suveren pobeden u ratu i preda se pobedniku, njegovi podanici postaju podanici pobednika. Ukoliko je drzava raskidana unutrasnjim razmiricama i suveren vise ne poseduje efektivnu moc, podanici se vracaju u prirodno stanje i tako se moze postaviti novi suveren.
(111\10

6. Dosta toga je napisano 0 znacenju Hobsove politicke teorije i 0 relativnoj vaznosti raznih stvari na koje on ukazuje. Moguce su i razlicite procene. Na savremenog citaoca Levijatana najverovatnije ostavljaju najjaci utisak moc i vlast koje se pripisuju suverenu. avo isticanje polozaja suverena u Hobsovoj politickoj teoriji, delimicno je bila i nuzna protivteza njegovoj teoriji atomistickog individualizma. Ako je prema marksistickom ucenju DrZava, ili bar kapitalisticka Drzava, sredstvo kojim se povezuju sukobljeni ekonomski interesi i klase, Drzava je za Hobsa sredstvo za ujedinjavanje ratobornih pojedinaca; Drzava tu funkciju ne moze da vrsi ukoliko suveren ne raspolaze potpunom i neogranicenom vlascu. Ako su ljudi po prirodi egoisticni, i uvek takvi i ostaju, jedini cinilac koji ih efikasno moze drzati zajedno jeste centralizovana moc dodeljena suverenu.
52

5U 51

tua,

p. 199. Ibid., p. 142.

53 54

Ibid., p. 204 Ibid., p. 208. tua, p. 202.

60

61

To ne znaci da Hobsovo stalno isticanje moci suverena sledi jednostavno i same kao zakljucak iz aprioristicke teorije 0 Ijudskoj prirodi. On je nesumnjivo bio i pod uticajem njemu savremenih dogadaja. U gradanskom ratu video je obelodanjenje covekovog karaktera i centrifugalnih sila koje deluju u ljudskorn drustvu. A u jakoj i centralizovanoj vlasti on je video jedini izlaz iz takvog stanja stvari. .Da prethodno nije postojalo ubedenje prihvaceno u najvecern delu Engleske da su ove vlasti (zakonodavna, sudska, poreska, kontrole ucenja i tako dalje) razdeljene izmedu Kralja, Doma lordova i Donjeg doma, nikada u narodu ne bi doslo do razdora i ne bi se sunovratio u ovaj gradanski rat; prvo, rat izmedu onih koji se nisu slagali u politici, a kasnije i izmedu otpadnika od Anglikanske crkve oko slob ode vere ... "55 Hobsova razmisljanja 0 konkretnim politickim i verskim razmiricama, umnogome su ucvrstila njegov apsolutizam i erastijanizam. Ovde bi bilo potrebno primetiti da je Hobsovoj politickoj teoriji vise svojstven autoritarizam nego "totalitarizam" u modernom smislu. Naravno, i u njegovoj teoriji svakako ima neospornih elemenata onaga sto nazivamo totalitarizmom. Na primer, Drzava, ili tacnije suveren, odreduju sta je dobra a sta je zlo. U tom smislu Drzava je izvor morala. Protiv takvog tumacenja navodi se da Hobs priznaje "prirodne zakone" i da se takode slaze da je suveren odgovoran Bogu. Ali cak i da smo spremni da dopustimo da Hobs prihvata pojam prirodnog zakona u bilo kom smislu koji je vazan za one sto sada razmatramo, ipak ostaje istina da je za njega suveren onaj ko tumaci prirodni zakon, isto kao sto je hriscanski suveren onaj ko tumaci Sveto pismo. Hobs ipak nije mislio da suveren kontrolise sve ljudske aktivnosti; on ga je zamisljao kao nekog ko stvara zakone i kontrolise ih u cilju odrzavanja mira i bezbednosti. Njega nije zanimalo velicanje Drzave i podredivanje p<?jedinaca Drzavi sarno zato sto je ona Drzava: od pocetka do kraja njega su zanimali sarno interesi pojedinaca. I aka se on zalagao za centralizovanu moc i vlast, bilo je to zato sto nije video drugi nacin stvaranja i ocuvanja mira i bezbednosti ljudskog bica, sto je cilj organizovanog drustva.
55

Ali, iako je autoritarizam nesurnnjivo istaknuto obelezje Bobsove politicke filozofije, trebalo bi naglasiti da njegov autoritarizam nerna nikakve sustinske veze sa teorijom bozanskog prava kraljeva i sa principom legitimiteta. ~obs svaka~o govori kao da je suveren u nekom smislu predstavnik Boga, all, prvo, za njega monarhija nije jedini pravi oblik vladavine: rec "suveren" u Hobsovim politickim spisima nemamo prava da jednostavno zamenimo recju "monarh"; on se uporno drzi principa daje suverenitet nedeljiv, a ne da on nuzno treba da pripada, jednom coveku. Drugo, suverenitet, bilo da pripada, jednom coveku ili skupu ljudi, proizlazi iz drustvenog sporazuma, a ne iz Bozjeg naimenovanja. Nadalje, ova bi fikcija drustvenog sporazuma opravdala svaku de facto vladu. Na primer, ona ne bi nistva manje opravdala Republiku nego sto bi opravdala vladavinu Carlsa I, dokle god bi on imao moc da vlada. Lako je, dakle, shvatiti optuzbu da je Hobs napisao Levijatan kada je zeleo da se vrati kuci i zadobije Kromvelovu (Cromwell) naklonost. Taka je dr Dzon Volis izjavio da je Levijatan "bio napisan u odbranu prava Olivera, ili ma koga koji bi, bilo kojim sredstvima, mogao da dobije najvecu moc, posto je celokupno pravo vladavine video sarno u sili i sve podanike Njegovog Velicanstva razresio njihove podanicke obaveze kad god ovaj nije sposoban da prinudi na pokoravanje">. Hobs je zestoko poricao da je Levijatan objavio "da bi laskao Oliveru, koji je bio postavljen za lorda protektora tek tri ili cetiri go dine kasnije, kako bi utro put svom povratku'v", dodajuci da "je istina da se g. Hobs vratio kuci, ali to je bilo zato sto nije hteo da poveri svoju bezbednost francuskom svestenstvu"58. Ipak, iako je Hobs bio u pravu kada je rekao da svoje dele nije napisao da bi laskao Oliveru Kromvelu i da nije nameravao da brani pobunu protiv monarha, istina je da njegova politicka teorija ne odobrava ni ideju bozanskog prava kraljeva niti princip legitimiteta Stjuarta (Stuart). Komentatori su u pravu kada ukazuju na "revolucionarni" karakter njegove teorije suverenosti,
56 57

Leviathan,

2, 18; E. W, III, p. 168.

58

E. W, IV, p. 413. Ibid., p. 415. Ibid.

62

63

jednog od aspekata njegove misli koji je moguce prevideti upravo zbog njegovog autoritarnog shvatanja vladavine i izrazite naklonosti ka monarhiji. Ako bi Hobsovoj teoriji Drzave trebalo naci analogiju u srednjovekovnoj filozofiji, mozda bi se moglo reci da se ana mnogo vise nalazi u filozofiji sv. Avgustina (Augustinus) nego u filozofiji sv. Tome Akvinskog." Jer sv. Avgustin je smatrao, ili bar bio sklon da smatra, Drzavu posledicom prvobitnog greha, to jest nuznim sredstvom za obuzdavanje covekovih zlih poriva koji su rezultat prvobitnog greha. Ovo glediste u svakom slucaju ima neku slicnost sa Hobsovim shvatanjem Drzave kao leka za zla koja proisticu iz covekovog prirodnog stanja, rata svih prativ svih. Sv. Toma Akvinski, s druge strane, drzeci se grcke tradicije, smatrao je Drzavu priradnom ustanovom cija je primarna funkcija da unapreduje zajednicko dobro i koja bi bila nuzna cak i da covek nije zgresio i da nije imao nikakve zle porive. Ova se analogija moze, naravno, samo delimicno primeniti i na njoj ne bi trebalo suvise insistirati. Sv. Avgustin svakako nije veravao da, na primer, suveren odreduje i moraine odlike. Za njega postoji objektivan moralni zakon, na transcendentnim osnovama, koji je nezavisan od Drzave i kojem su moralno obavezni da podrede svoje ponasanje svi suvereni i svi podanici. Za Hobsa, medutim, takav moralni zakon ne postoji. Istina je da je on dopustio da suveren odgovara pred Bogom i da nije priznao da je eliminisao svaku ideju objektivne moralnosti, sem suverenovog zakonodavstva. Ali u isto vreme on tvrdi da se filozofija ne bavi Bogom, a izricito tvrdi da je suveren onaj koji odreduje sta je dobro a sta zlo. U prirodnom stanju dobra i zlo su jednostavno relativni u odnosu na zelje pojedinaca. Na ovom se mestu Hobs oslobada svih metafizickih i tran;cendentalnih teorija i ideja. On to na slican nacin cini i u pogledu Drzave shvacene kao ustanove. Za Akvinskog Drzavu zahteva zakon prirode, koji je i sam odraz vecnog Bozjeg zakona. Njuje dakle hteo Bog bez obzi59 0 politickim teorijama sv. Avgustina i sv. Tome Akvinskog mogu se konsultovati poglavlja VIII i XL drugog torna ove Istorije.

na covekov greh i njegove zle porive. Ove transcendentne r~nove Drzave nestaju u Hobsovoj teoriji. Ukoliko za njega oopste mozemo da kazemo da dedukuje Drzavu, on je dedukuje ~ednostavno iz covekovih osecanja bez pozivanja na neka metafi~icka ili transcendentalna razmatranja. U tom je smislu njegova teorija po svom karakteru u potpunosti naturalisticka. Ako Hobs posvecuje znatan de? ~evija.tana verskim i ~.rkv.enim pitanjima ~ problemima, on to ClllI radi odbrane erasnjamzrna, a ne da bi pruzio neku metafizicku teoriju Drzave. Znacaj Hobsove teorije potiee veliki~ del om .i otu~a sto on pokusava da politi.ek,~ .filozofiju rakoreci postavi na njene sopstvene noge, povezujuci je sa psihologijom ljudi i, u nameri bar, sa svojom opstom mehanistickom filozofijom, a odvajajuci je od metafizike i teologije. Da li je to bio koristan korak, otvoreno je pitanje, ali je sigurno da je bio izuzetno vazan korak. Hobsova dedukcija Drzave iz razmatranja covekovih osecanja umnogome doprinosi objasnjenju njegovog autoritarizma i njegovog insistiranja na moci suverena. Ali videli smo da njegove autoritarne ideje nisu bile jednostavno rezultat filozofske dedukcije: razmisljanja 0 konkretnim istorijskim dog adajima u njegovoj zemlji i njegovo gnusanje prema gradanskom ratu i strah od njega, uveliko su pojacala te ideje. Uopste, moze . se smatrati da je on jasno uocio veliku ulogu koju u dinamici politickog zivota i istorije ima moc, U tom pogledu Hobsa mozemo nazvati "realistom" i mozemo ga dovesti u vezu i sa renesansnim piscem Makijavelijem (Machiavellij.t" Ali dok se Makijaveli prvenstveno bavio politickirn mehanizmom, sredstvima za postizanje i ocuvanje moci, Hobs stvara opstu politicku teoriju u kojoj pojam moci i njegova funkcija imaju izvanredno vaznu ulogu. Mnogo stosta u toj teoriji je zastarelo, uslovljeno dobom u kojem je nastalo; to je uostalom i neizbezno u svakoj politickoj teoriji k?ja se udaljava od onih principa koji se mogu smatrati "vee~Im", to jest trajno primenljivim, upravo zato sto su isuvise opsti 1 apstraktni da bi se sustinski mogli ticati sarno jedne date epohe. Ipak, njegovo shvatanje uloge moci u meduljudskim odnosima
6()

0 Makijaveliju

se maze konsultovati

III tom ove Istorije.

64

65

ima trajan znacaj. Ta tvrdnja ne znaci prihvatanje njegove teorije 0 Ijudskoj prirodi (koja je svojom nominalistickom stranom povezana sa nominalizmom XIV veka), niti pak proglasenje adekvatnim njegovog objasnjenja funkcije Drzave i suverenosti. Ona jednostavno znaci da je Hobs veoma jasno uocio one cinioce koji su bez sumnje doprineli da se tok Ijudske istorije odredi onako kako ga mi sad a poznajemo. Po mom rnisljenju, Hobsova politicka teorija je jednostrana i neadekvatna. Ali upravo zato sto je jednostrana i neadekvatna, ona jasno istice ona obelezja drustvenog i politickog zivota koja ne smemo izgubiti iz vida.

TRECE POGLAVUE

KEMBRICKI PLATONISTI
Uvodne napomene. Lord Herbert od Cerbarija i njegova teorija prirodne religije. Kembricki platonisti. Ricard Kamber/end.

1. Fransis Bekon' prihvatio je postojanje filozofske ili prirodne teologije koja se bavi postojanjem Boga i njegovom prirodom sarno u onoj meri u kojoj se to pokazuje kod stvorenih bica, Hobs je, medutim, iz filozofije iskljucio svako razmatranje 0 Bogu posto je smatrao da se filozofija bavi telima u kretanju. I zaista, ako pod izrazom "Bog" podrazumevamo beskonacno duhovno (spiritual) ili nematerijalno Bice, urn nam 0 njemu ne moze nista reci; jer izrazi kao sto su "duhovan" i "nematerijalan" nisu razumljivi ukoliko se ne upotrebljavaju tako da se odnose na nevidljivo telo. Ali medu britanskim filozofima XVII veka taj stay nije bio uobicajen. Opsta tendencija bila je da se smatra kako urn (reason) moze da postigne neko saznanje 0 Bogu, a istovremeno da se tvrdi da je urn pozvan da sudi 0 otkrovenju i istini postignutoj otkrovenjem. Kod izvesnog broja pisaca nalazimo, u vezi sa ovim gledistern, i tendenciju da se potcene dogmatske nesuglasice i da se njihova vaznost umanjuje u poredenju sa opstim istinama koje se mogu postici jedino umom. Oni koji su mislili na ovaj nacin bili su ocevidno vise skloni izvesnoj sirini pogleda i sirenju tolerancije na podrucju dogmatske religije nego sto su bili teolozi razlicitih skola i tradicija.
I

[Slorije.

0 filozofiji Fransisa Bekona raspravlja se u XIX poglavlju III toma ove

66

s-

67