UDC 840.085 Genette 886.1-991.

ENETOVA TEORIJA PRIPOVEDAWA Adrijana Mareti

SAETAK: U Raspravi o pripovedawu enet se zalae za redefinisawe formalistikog pojmovnog para fabula/sie, kao i svih ekvivalentnih opozicija koje su uveli francuski tematski" naratolozi: histoire/rcit, histoire/discours, rcit/discours itd., jer smatra da se pripovedni tekst ne moe adekvatno opisati pozivawem na ideju kontrastiranih narativnih sekvenci svejedno da li su one oznaene kao fabula i sie ili kao histoire i rcit. Za razliku od svojih prethodnika, enet narativni tekst shvata kao trijadnu strukturu, sastavqenu iz tri osnovna elementa: prie (histoire), pripovedawa ili pripovednog teksta (rcit) i naracije (narration). Po wemu, ovo trojno razlikovawe, umesto ranijih dihotomnih podela, u naelu je boqe zbog toga to ima veu analitiku vrednost, te olakava uvid u celinu narativne iwenice". U skladu s tim, enet svoju analizu pripovedawa opisuje kao prouavawe odnosa izmeu pripovedawa (rcit) i prie (histoire), izmeu pripovedawa i naracije (narration) i izmeu prie i naracije (u onoj meri u kojoj se javqaju u narativnom diskursu)". Da bi precizno opisao ove odnose, enet polazi od ideje da je svaki narativni tekst jezika tvorevina koju je moda opravdano shvatiti kao razvijawe, ako treba i do udovinih razmera, odreenog glagolskog oblika". U sledeem koraku on probleme analize narativnog teksta razvrstava sluei se kategorijama pozajmqenim od gramatike glagola, svodei ih na tri osnovne klase odreewa: vreme, nain i glas (to jest stawe voix). Ove tri kategorije u enetovoj teoriji pripovedawa imaju dvostruku funkciju: to su, s jedne strane, tri osnovna aspekta na koje se moe ralaniti svaki narativni tekst; s druge strane, ovi termini upuuju nas na tri grupe problema u okviru kojih se kree naratoloko istraivawe pripovedawa. enetova analiza pripovedawa kree se u okviru ovih triju aspekata pripovednog teksta: on se bavi pitawem vremena, naina (to jest, perspektive) i pripovedakog glasa u narativnom tekstu uopte i posebno u tekstu Prustovog romana. Ispitujui ove probleme, enet se oslawa i na osnovne pojmove definisane na samom poetku Rasprave o pripovedawu pripovedni

158
tekst, priu i naraciju. Tako se vreme i nain razmatraju kroz odnos izmeu prie i pripovednog teksta, dok se u analizi glasa posmatra odnos izmeu naracije i pripovednog teksta, odnosno izmeu naracije i prie. Iako enetova teorija pripovedawa ima nesumwivih prednosti u poreewu sa srodnim naratolokim koncepcijama, ona ipak nije liena odreenih nedostataka. Jedna od wenih slabosti sastoji se u tome to enet ne pokuava da pokae, ili bar ne na sistematski nain, kako su pojedini aspekti narativnog teksta meusobno povezani: drugim reima, kako izbor jednog narativnog aspekta namee neka ograniewa (ili olakice) u primeni ostalih. KQUNE REI: erar enet, naratologija, fabula, sie, kontrastivne narativne sekvence, pria, pripovedni tekst, naracija, vreme, nain, glas, pripovedawe.

Raspravu o pripovedawu enet poiwe tvrdwom da su neki problemi sa kojima se naratologija suoava posledica iwenice da znaewe osnovnog termina kojim ova disciplina operie termina pripovedawe (rcit) nije dovoqno precizno definisano. U teorijskoj, pa i u svakodnevnoj upotrebi ovaj termin, kae enet, izraava tri razliita pojma. Prvo, kad se kae rcit, najee se misli na narativni iskaz, usmeni ili pisani diskurs kojim se opisuje jedan dogaaj ili niz dogaaja". Na primer, etiri pevawa Homerove Odiseje (HH), u kojima glavni junak na feakom dvoru pria o dogaajima koji su ga zadesili na povratku iz Troje, ine Odisejevo pripovedawe (rcit) o tim dogaajima. Dakle, ovde pod pripovedawem podrazumevamo samo ta etiri pevawa, to jest deo Homerovog teksta koji nastoji da verno doara Odisejevu priu". Ali da bismo izbegli zabunu, koja bi eventualno mogla nastati zbog specifinosti enetovog primera, odmah treba dodati (to enet i ini, ali tek neto kasnije) da se termin rcit, upotrebqen na ovaj nain, ne odnosi samo na ova etiri pevawa ve na celinu Homerovog teksta, dakle na pripovedawe u sva 24 pevawa Odiseje. Specifinost primera se sastoji samo u tome to je u veem delu Odiseje pripoveda Homer, dok u pevawima HH on junaku preputa da sm pripoveda o svojim pustolovinama. Rcit u ovom smislu, odnosno usmeni ili pisani diskurs kojim se opisuje jedan dogaaj ili niz dogaaja", oznaava, po enetu, sam narativni tekst1 kao takav (tekst romana, pripovetke, novele) i jedini je pravi predmet naratoloke analize, koja treba da pokae kako se on, kao specifian nain predstavqawa pria", razlikuje od svih drugih nepripovednih naina, kakav su dramski i neki drugi, vanliterarni" [Genette 1983: 12]. Dakle, predmet prouavawa enet ograniava na
1 Termine narativni tekst i pripovedni tekst upotrebqavamo kao sinonimne, a iz stilskih razloga koristimo se i jednim i drugim.

159 pripovedawe kao specifinu formu predstavqawa i praktino ga svodi u okvire epskih anrova, jer se naratoloka analiza, kako on kae, ne bavi prouavawem struktura koje su u lirici i drami ekvivalentne epskom predstavqawu. To nas dovodi do sledeeg, u svakodnevnoj upotrebi mawe rairenog, ali u naratolokim tekstovima takoe estog znaewa termina rcit. Francuski teoretiari koje enet naziva tematskim naratolozima" (Bremon, Gremas, i u nekim fazama svog rada Bart i Todorov) pod terminom rcit podrazumevaju redosled dogaaja, stvarnih ili izmiqenih, koji su predmet tog [narativnog] diskursa" [Genette 1972: 71]. U ovom sluaju rcit oznaava neki skup radwi ili situacija kao takav, apstrahovan od medijuma (jezikog ili nekog drugog) u kojem se one predoavaju, a analizira se tako to se utvruje redosled pojedinanih dogaaja i opisuje nain na koji su oni meusobno povezani u priu na primer, po principu ulanavawa, suprotstavqawa, ponavqawa itd. Ako ostanemo kod primera iz Odiseje, terminom rcit u ovom sluaju bili bi oznaeni svi dogaaji koje je Odisej doiveo od odlaska iz Troje do dolaska kod Kalipse, i to u wihovom vremensko-uzronom redosledu. U stvari, umesto termina rcit, u ovom drugom smislu, u francuskoj naratolokoj teoriji ee se upotrebqavaju neki drugi, ekvivalentni termini: najuobiajeniji je termin pria (histoire), ali se sreu i termini pripovedawe kao pria (le rcit comme histoire), kako bi rekao Todorov [Todorov 1966: 127 i daqe], odnosno pripovedana pria (le rcit racont) po terminologiji Kloda Bremona [Bremond 1966: 102 i 321].2 Osim toga, francuski termin histoire, koji stoji u opoziciji prema terminu rcit u wegovom prvom znaewu, odgovara pojmu koji su formulisali jo ruski formalisti pojmu fabule, jer se wime, ba kao i formalistikim terminom, oznaava neki sukcesivni niz radwi ili dogaaja; dok je rcit, u prvom pomenutom znaewu, ekvivalentan formalistikom pojmu siea (poto se i jedan i drugi odnose na pripovedni tekst kao takav). enet se zalae za redefinisawe oba ova pojmovna para (i formalistikog i onog koji su uveli francuski tematski" naratolozi), jer smatra da se pripovedni tekst ne moe adekvatno opisati pozivawem na ideju kontrastiranih narativnih sekvenci svejedno da li su one oznaene kao fabula i sie ili kao histoire i rcit. I sam enet se ponekad slui terminom histoire, ali da bi izrazio isti pojam, najee upotrebqava termin dijegeza (digse). Meutim, enetov termin dijegeza, kako i on sm istie u Novoj raspravi o pripovedawu, nema nikakve veze sa starogrkim, tanije Platonovim terminom diegesis koji oznaava prosto pripovedawe (ili, kako bi enet rekao, isto pripovedawe), to jest ono pripovedawe u kojem nema di2 Bremon u svakom narativnom iskazu razlikuje pripovedajuu priu (le rcit racontant) i pripovedanu priu (le rcit racont). Po wemu, pripovedana pria predstavqa autonomnu strukturu koju je mogue izdvojiti iz svake konkretne narativne poruke": to je ona vrsta strukture na koju je Prop ukazao u svojoj analizi ruske bajke i ona je, po Bremonu, pripovedawe (rcit) u uem smislu te rei [1966: 1112]. Shvaen na ovaj nain, termin pripovedawe (rcit) ekvivalentan je terminu pria (histoire).

160 jaloga: Platon u kwizi Drave diegesis suprotstavqa mimesis-u, terminu kojim tu, za razliku od H kwige, oznaava iskquivo dramsko predstavqawe.3 enet se ovde ugleda na Etjena Surioa, estetiara i teoretiara filmske naracije, koji terminom dijegeza oznaava fiktivni svet u kojem se zbiva radwa filma. U Raspravi o pripovedawu enet se ovim terminom slui kao sinonimom termina pria (histoire), ali u kasnijim kwigama (Palimpsesti i Nova rasprava o pripovedawu) on mu pridaje drugaije znaewe, tvrdei da se on u stvari ne odnosi na neki niz dogaaja poreanih po vremensko-uzronom redosledu (to oznaava termin histoire) ve na ukupan fikcionalni svet nekog romana, pripovetke ili novele koji, osim prie, obuhvata i mnoge druge elemente: pripovedaa, likove, ambijent" itd. Pria je, dakle, samo jedan od elemenata ovako shvaene dijegeze.4 Najzad, rcit moe oznaavati, kae enet, i sam in naracije izricawa govora o nekom dogaaju ili nizu dogaaja. Rei emo", kae enet, da su etiri pevawa Odiseje (HH) posveena Odisejevom pripovedawu, kao to kaemo da je HH pevawe posveeno ubistvu prosaca" [Genette 1972: 71]. U ovom sluaju pripovedawe vie ne oznaava ni narativni tekst ni ono o emu se pripoveda (narativni sadraj, priu, fabulu ili dijegezu), ve iwenicu da jedno lice, stvarno ili fiktivno, govori neku priu: dakle, in naracije kao takav". Pripovedni tekst nastaje u narativnom inu, te je zato u potpunosti zavisan od wega: dok postojawe Odisejevih avantura nije uslovqeno wegovim pripovedawem o wima (jer bi one mogle ostati i neispriane), pripovedni tekst (to jest rcit u prvom, najoptijem smislu) ne moe postojati ukoliko ne pretpostavimo neku govornu instancu subjekat pripovedawa. U Raspravi o pripovedawu enet stvarni ili fiktivni" in u kojem nastaje pripovedni tekst naziva jednostavno naracijom (narration). enet, dakle, narativni tekst shvata kao trijadnu strukturu, sastavqenu iz tri osnovna elementa: histoire, rcit i narration. Po wemu, pria, pripovedawe i naracija mogu se samo teorijski razdvojiti, dok u konkretnom pripovednom tekstu uvek ine nerazlunu celinu. U Novoj raspravi o pripovedawu enet kae da je ovo trojno razlikovawe, umesto ranijih dihotomnih podela, kao to je to bio sluaj u formalistikom pojmovnom paru fabula/sie, ili u naratolokim opozicijama histoire/discours, rcit/discours, histoire/rcit itd., u naelu boqe zbog toga to
3 Po Platonu, diegesis je isto pripovedawe (u kojem nema dijaloga) i kao takav suprotstavqen je dramskom predstavqawu (mimesis-u). O Platonovoj razlici enet opirnije raspravqa u Uvodu u arhitekst [Genette 1983: 13]. 4 Stvar stoji neto drukije sa pridevom izvedenim iz termina dijegeza. Dok se u Raspravi enet terminom dijegeza koristio prvenstveno u znaewu histoire, osim u registru te kwige, gde mu donekle modifikuje znaewe, on ve tu pridev dijegetiki upotrebqava u neto irem znaewu od onog na koje ukazuje sama imenica. Dijegetiki, po enetu, oznaava 'ono to se odnosi na priu ili woj pripada', to jest na ono to pripada dijegezi kao prostorno-vremenskom univerzumu predoenom u pripovedawu" [1972: 280]. enet, dakle, pridev dijegetiki ni u prvoj Raspravi ne izvodi iz dijegeze shvaene kao pria (histoire) ve iz dijegeze kojom se oznaava neki sveobuhvatan fikcionalni svet [Genette 1982: 341342 i 1983: 1314].

161 ima veu analitiku vrednost, te olakava uvid u celinu narativne iwenice". U dihotomnim podelama na dve osnovne kategorije razvrstavani su svi narativni elementi koje enet sada grupie u tri kategorije, to mu omoguava da doe do preciznijeg okvira za analizu. Na primer, razlikovawe izmeu aspekata naina i glasa, izmeu pitawa ko vidi i ko govori u pripovednom tekstu, koje je uveo upravo enet, napravqeno je tek poto se polo od pretpostavke da trijadna struktura histoire/rcit/narration predstavqa adekvatniji opis narativnog teksta od onog koji se izvodio na osnovu dihotomnih podela. Tri kquna enetova termina, ije smo znaewe upravo opisali, prevodiemo na sledei nain: termin histoire prevodiemo kao pria ili fabula, termin rcit kao narativni ili pripovedni tekst, dok emo trei enetov termin, narration, prevoditi naim terminom pripovedawe, ili emo se sluiti naim oblikom odgovarajue latinske rei naracija.5 enetova naratoloka analiza odnosi se iskquivo na ispitivawe pripovedawa shvaenog u onom prvom, najoptijem smislu, dakle, na narativni ili pripovedni tekst (rcit). enet narativni tekst shvata kao narativni iskaz (ili diskurs) kojim se opisuje neki dogaaj ili niz dogaaja". Jedini pravi predmet naratoloke analize jeste sam narativni tekst, poto su, kako enet kae, i narativni sadraj i narativni in, to jest i pria i naracija, dostupni tekstualnoj analizi samo posredstvom narativnog teksta. Osim toga, predmet enetove analize nije svako pripovedawe, ve samo ono koje je posredovano jezikim medijumom ili, tanije, ono koje je posredovano kwievnim narativnim tekstom po tome se enet razlikuje od naratologa koji fenomen pripovedawa prouavaju poredei razliite medijume (literaturu, film, strip itd.)6 i nastojei da teorijski objasne slinosti izmeu razliitih a ipak srodnih semiotikih sistema. Uz priu, i naracija je za eneta samo jedan poseban aspekat narativnog teksta: pria i naracija ne postoje nezavisno od teksta, ne mogu se transponovati u neki drugi medijum a da se pri tom ne promene wihove specifine karakteristike. Pria i naracija za nas postoje iskquivo posredstvom narativnog teksta (rcit). S druge strane, narativni tekst ne moe biti to to jeste ukoliko ne pripoveda neku priu (jer u suprotnom ne bi bio narativan ve, na primer, lirska pesma ili filozofska rasprava) i ukoliko ne moemo da pretpostavimo postojawe narativne instance, makar i fiktivne, koja ga proizvodi u inu naracije (ako nema pripovedaa, nema ni prie, pa ni samog narativnog teksta). Pria i narativna instanca nuni su uslovi postojawa nara5 Kao to smo ve kazali za izraze narativni tekst i pripovedni tekst, ovom terminolokom dvojstvu ne pribegavamo iz sadrinskih ve iskquivo iz stilskih razloga. 6 Iako je jo Bartova strukturalna analiza pripovedawa" bila zamiqena kao interdisciplinaran pristup fenomenu narativnog, najizrazitiji primeri takvog modela su Gremasov i Kurteov semiotiki projekat istraivawa narativnosti uopte" (la narrativit gnralise), to jest pripovedawa shvaenog kao organizacionog naela" svih formi diskursa, a ne samo onih koje su posredovane prirodnim jezikom.

162 tivnog teksta. U skladu s tim, enet svoju analizu pripovedawa opisuje kao prouavawe odnosa izmeu pripovedawa (rcit) i prie (histoire), izmeu pripovedawa i naracije (narration) i izmeu prie i naracije (u onoj meri u kojoj se javqaju u narativnom diskursu)" [Genette 1972: 74]. Da bi precizno opisao ove odnose, enet polazi od ideje da je svaki narativni tekst jezika tvorevina koju je moda opravdano shvatiti kao razvijawe, ako treba i do udovinih razmera, odreenog glagolskog oblika": Ja hodam, Pjer je doao to su za mene najkrai pripovedni oblici i, obrnuto, Odiseja i [Prustovo] Tragawe na izvestan nain nisu nita drugo do amplifikacije (u retorikom smislu) iskaza Odisej se vraa na Itaku ili Marsel postaje pisac. To nam moda daje za pravo da probleme analize narativnog diskursa razvrstamo, ili bar formuliemo, sluei se kategorijama pozajmqenim od gramatike glagola, koje emo ovde svesti na tri osnovne klase odreewa: probleme koji se tiu temporalnih odnosa izmeu narativnog teksta i dijegeze uvrstiemo u kategoriju vremena; one koji se tiu modaliteta (formi i stepena) narativnog 'predstavqawa' u kategoriju naina; i najzad, one koji se tiu toga kako je naracija [] to jest, narativna situacija ili instanca, sa svoja dva protagonista, pripovedaem i wegovim sluaocem, stvarnim ili virtuelnim sadrana u narativnom tekstu u kategoriju glasa" [Genette 1972: 7576]. Vreme, nain i glas u enetovoj teoriji pripovedawa imaju dvostruku funkciju: to su, s jedne strane, tri osnovna aspekta na koje se moe ralaniti svaki narativni tekst; s druge strane, ovi termini upuuju nas na tri grupe problema u okviru kojih se kree naratoloko istraivawe pripovedawa. U formulisawu ovih triju kategorija svoje analize enet se donekle oslawa na neke ideje Cvetana Todorova. U radu Kategorije kwievnog pripovedawa Todorov je 1966. predloio da se svaki narativni tekst kwievne prirode ralani na tri osnovna konstitutivna elementa: vreme, aspekt, i nain [Todorov 1966]. Uvodei kategoriju vreme, Todorov ima u vidu odnos izmeu vremena prie i vremena diskursa", to jest izmeu redosleda dogaaja u prii i redosleda tih istih dogaaja u pripovednom tekstu. Kategorija aspekta odnosi se na nain na koji pripoveda percipira svoju priu" (ovom kategorijom Todorov obuhvata sve probleme koji se u angloamerikoj teoriji proze vezuju za pojam take gledita ili narativne perspektive). Najzad, kategorija naina7 za Todorova se odnosi na vrstu diskursa kojom se slui pripoveda" i obuhvata probleme u vezi s narativnom distancom iste one na koje je ukazao jo Platon kada je u kwizi Drave napravio razliku izmeu dva osnovna naina predoavawa zamiqenih dogaaja, mimesis-a i diegesis-a. Kasnije, u xemsovskoj tradiciji, ta dva naina nazvani su showing i telling, dok ih sam Todorov oznaava terminima predstavqawe i pripovedawe (reprsentation i narration).
7 enet dodaje da je Todorov kasnije [Todorov 1967, 1968] termine aspekt i nain zamenio terminima viewe (vision) i registar (registre).

163 Od triju Todorovqevih kategorija za eneta je najmawe sporna prva: Bez ijedne dopune usvajam prvu kategoriju iz Todorovqeve definicije koju sam upravo citirao, kategoriju koju on objawava pozivawem na 'temporalne deformacije', to jest na odstupawa od hronolokog redosleda dogaaja, kao i na odnose ulanavawa, smewivawa ili 'umetawa' razliitih niti radwe od kojih je sastavqena data pria. Ali, Todorov je ovde uvrstio i razmiqawa o 'vremenu' narativnog 'iskazivawa' i narativne 'percepcije' (koje izjednaava sa vremenom pisawa i vremenom itawa), dok se meni ini da te kategorije izlaze iz okvira Todorovqeve definicije, te u ih zato razmatrati unutar jedne druge klase problema, oigledno povezanih sa odnosom izmeu narativnog teksta i naracije" [Genette 1972: 74]. to se tie drugih dveju Todorovqevih kategorija, aspekta i naina, enet predlae neke znaajnije izmene. Todorov u okviru naina razmatra probleme koji se tiu narativne distance, kao i modaliteta pripovedaevog i itaoevog prisustva u narativnom tekstu. enet, meutim, tvrdi da o ovoj drugoj grupi problema treba raspravqati odvojeno. S druge strane, enet smatra da razmatrawe pitawa koja je Todorov podelio u dve grupe (aspekt i nain) treba obuhvatiti jednom kategorijom, tako da bi se zajedno nala pitawa koja se tiu narativne distance (ili stepena mimeze") i pitawa koja se tiu narativne perspektive (take gledita"). enetove izmene, motivisane shvatawem narativnog teksta kao specifine forme predstavqawa, vode bitno drukijoj analizi pripovedawa od one koju je predloio Todorov. Kao to je ve istaknuto, za razliku od nekih ranijih naratolokih projekata, pa donekle i Todorovqevog, enetova analiza pripovedawa nije zamiqena kao istraivawe gramatike" pripovedawa uopte. Ona nije motivisana nastojawem da se ukae na jedan univerzalan obrazac narativnosti koji e podjednako biti primenqiv na razliite semiotike sisteme prirodni jezik, grafiku umetnost, film itd. enetov pristup pripovedawu mnogo je tradicionalniji; on je zamiqen kao ista" kwievna teorija iji je osnovni zadatak da ukae na specifinost kwievnog pripovednog teksta kao takvog, to jest na one wegove osobine po kojima se on razlikuje od svih drugih, vankwievnih formi predstavqawa. Po enetu, specifinost kwievnog pripovednog teksta treba traiti pre svega u wegovoj formi u nainu na koji je predstavqena pria (histoire). enet kae da se pripovedawe (rcit) razlikuje od drugih formi iskazivawa iskquivo po svom nainu, ne i po sadraju koji moe biti predstavqen i drukijim sredstvima dramskim, grafikim ili nekim drugim. enet pojam narativnog naina vezuje, s jedne strane, za jezika sredstva upotrebqena u pripovedawu (glagolska vremena, priloge itd.), a s druge, za narativne aspekte unutar kojih se oblikuje pria (glas, vreme i nain). enetova analiza pripovedawa kree se u okviru ovih triju aspekata pripovednog teksta: on se bavi pitawem vremena, naina (to jest, perspektive) i pripovedakog glasa u narativnom tekstu uopte i posebno u tekstu Prustovog romana. Ispi-

164 tujui ove probleme, enet se sve vreme oslawa i na osnovne pojmove definisane na samom poetku Rasprave o pripovedawu pripovedni tekst, priu i naraciju. Tako se vreme i nain razmatraju kroz odnos izmeu prie i pripovednog teksta, dok se u analizi glasa posmatra odnos izmeu naracije i pripovednog teksta, odnosno izmeu naracije i prie. Ali ralanivi narativni tekst na tri pomenuta aspekta, enet se nije tu zaustavio. Nastojei da ih to preciznije opie, on ih je daqe ralanio na nekoliko posebnih podstruktura". Na primer, u aspektu glasa pripovedawe se moe oblikovati bilo kao homodijegetiko bilo kao heterodijegetiko. U prvom sluaju prisutan je jedan profilisan pripovedaki lik koji kao jedan od aktera uestvuje u svojoj prii: reeno tradicionalnim jezikom, pisac se ovde opredequje za pripovedawe u prvom licu. Ako se, nasuprot tome, narativna instanca ne ovaplouje kao lik unutar prie, pripovedawe je heterodijegetiko, odnosno re je o pripovedawu u treem licu. Osim lica, aspektu glasa pripadaju i parametri vezani za narativne nivoe" (u onim sluajevima gde se javqa kompozicioni postupak prie u prii") kao i parametri koji se tiu vremena naracije autorovog vremena". Sline modifikacije enet uoava i u domenu drugih dvaju aspekata naina i vremena. Parametri naina mogu se, po enetu, odrediti ili s obzirom na dimenziju distance ili s obzirom na dimenziju perspektive. Prva se tie posredovanosti narativnog predstavqawa na primer, da li pripoveda posredno, u formi saetog pregleda ili pripovedakog izvetaja, s mawe ili vee vremenske distance, svojim glasom" govori o dogaajima, ili zbivawa predstavqa neposredno, u scenskoj formi, ustupajui re samim likovima. Dok se dimenzija distance odnosi na kvantitativno podeavawe narativnih informacija" (koliko iscrpno pripoveda govori o dogaajima), dimenzija perspektive odnosi se na wihovo kvalitativno podeavawe, na to kojim kanalom" ili filterom" te informacije stiu do itaoca. U podeavawu narativnih informacija enet razlikuje tri osnovne strategije": pripovedawe s unutrawom fokalizacijom u kojem se zbivawa sagledavaju i predoavaju iz perspektive jednog od likova romana; pripovedawe sa spoqawom fokalizacijom, gde se zbivawa sagledavaju i prenose spoqa", kao da ih vidi posmatra kome su nepristupane misli, oseawa i pobude samih aktera radwe; i nefokalizovano pripovedawe, u kojem nema ovakvih restrikcija, pa je zato blisko tradicionalno shvaenom pripovedawu sa sveznajuim pripovedaem. Najzad, u aspektu vremena narativne strategije" vezane su za razliite odnose izmeu vremena prie, ispripovedanog vremena" (erzhlte Zeit), i vremena pripovedawa, pripovednog vremena" (Erzhlzeit), odnosa koji se po enetu mogu ticati redosleda, trajawa i uestalosti. Ovakvim ralawivawem triju osnovnih aspekata narativne proze enet je u Raspravi o pripovedawu doao do razgranatog sistema pojmova kojima preciznije nego u dotadawim naratolokim teorijama mogu da se opiu narativne strategije" u anrovima kao to su roman, no-

165 vela ili pripovetka. To mu je takoe omoguilo da opie i tako sloene narativne figure kakve, na primer, nalazimo u Prustovom Tragawu za izgubqenim vremenom. Iako enetova teorija pripovedawa ima nesumwivih prednosti u poreewu sa srodnim naratolokim koncepcijama, ona ipak nije liena odreenih nedostataka. Jedna od wenih slabosti sastoji se u tome to enet ne pokuava da pokae, ili bar ne na sistematski nain, kako su pojedini aspekti narativnog teksta meusobno povezani: drugim reima, kako izbor jednog narativnog aspekta namee neka ograniewa (ili olakice) u primeni ostalih. Na nekim mestima u Raspravi nagoveteno je da takva povezanost postoji, to jest da promene narativnog registra unutar jednog aspekta povlae za sobom odgovarajue promene u okviru drugog. Na primer, u jednom od poglavqa posveenih aspektu vremena (Redosled"), enet konstatuje da su anticipacije buduih dogaaja u Tragawu za izgubqenim vremenom toliko este, a povremeno i toliko opirne da odstupawe od hronolokog izlagawa dogaaja prerasta u narativnu normu Prustovog pripovedakog postupka. Pitajui se zato je tako, on primeuje da bi to mogla biti posledica odabranog reewa u aspektu glasa, to jest izbora da se pripoveda u retrospektivnom prvom licu. Naime, i inae, a ne samo u Prustovom sluaju, nijedna druga narativna forma nije toliko podesna za preplitawe anticipacija s aktuelnim vremenom zbivawa, kao to je to sluaj sa retrospektivnim prvim licem, odnosno posluimo li se enetovom terminologijom homodijegetikom naracijom. Sam retrospektivni karakter pripovedawa u prvom licu kao da ovlauje" pripovedaa da se poziva na dogaaje koji su se dogodili u budunosti wegove prie, pa i da aludira na svoju sadawu situaciju, to jest na trenutak u kojem pripoveda. To je, u izvesnom smislu, deo uloge" retrospektivnog pripovedaa u prvom licu. Zato enet kae da anticipacije, u onoj meri u kojoj neposredno uvode u igru samu narativnu instancu", to jest pripovedaa, nisu samo iwenice" vremena pripovedawa ve su i iwenice glasa" [Genette 1972: 106, 108].8 Ipak, nastojei da svaku kategoriju koja je predmet wegove analize jasno razdvoji od ostalih, enet stavqa akcenat na izdvajawe a ne na povezivawe pojedinih aspekata pripovednog teksta (to je verovatno i razlog to sistematinije i sa vie pawe ne ispituje meusobnu uslovqenost narativnih aspekata). On tako postupa drei se uverewa da je pojmovna nepreciznost bila glavni nedostatak ranijih teorija pripovedawa koje kao, na primer, Todorovqeva ili tanclova u svojoj prvobitnoj verziji najee nisu uspevale da razgranie aspekt glasa i aspekt naina. enet, naravno, ne misli da je u naelu nemogua tipologija pripovedawa koja bi istovremeno uzimala u obzir iwenice glasa" i iwenice naina". Naprotiv, govorei o razlii8 Osim toga, enet na jednom mestu kae da bi se jedna temporalna figura" (elipsa narativni postupak u kojem pripoveda preskae" izvesni period svoje prie) mogla tretirati kao iwenica naina", to jest kao posledica namernog ograniavawa narativne perspektive koja se manifestuje i na planu vremena [1972: 93].

166 tim klasifikacijama, on kae da je bez sumwe opravdano razmotriti jednu tipologiju 'pripovednih situacija' koja bi istovremeno vodila rauna i o datostima naina i o datostima glasa. Meutim, nije opravdano takvu klasifikaciju predstavqati samo pomou kategorije 'take gledita', niti je opravdano sastavqati spisak na kojem bi se te dve kategorije ukrtale, iako je oigledno da su pobrkane" [Genette 1972: 205206]. Dok je re samo o tipologiji" narativnih tekstova, moemo se sloiti sa enetom: klasifikacija koja se zasniva na maglovitim kriterijima i pobrkanim" aspektima pripovedawa ne moe biti ni dobra ni prihvatqiva. Klasifikovawe u ovoj oblasti podrazumeva da e neke sloene pojave naizgled biti pojednostavqene, utoliko to e odreene razlike meu wima nuno biti zanemarene, dok e druge, inae meusobno povezane pojave morati da budu analitiki razgraniene. Ali poto smo jednom razvrstali iwenice i precizno ih opisali, kao to je to uinio enet u Raspravi o pripovedawu, nita nas ne spreava da ih, sada svesni razlika, naknadno pokuamo povezati.9 tavie, pojedina mesta u Raspravi na kojima sam enet povezuje osobine vremena pripovedawa sa osobinama glasa ili naina nedvosmisleno pokazuju da je to vrlo podesan model analize ak i jednog tako sloenog teksta kakvo je Tragawe za izgubqenim vremenom. Tako, da se vratimo ve pomenutom enetovom zapaawu, homodijegetika narativna situacija omoguava Prustovom pripovedau da se nesmetano i bez ikakvih ograniewa kree kroz vreme svoje prie, ne vodei rauna o linearnom proricawu vremena i hronologiji dogaaja. Umesto da se u pripovedawu dri stvarnog" redosleda zbivawa, pripoveda Tragawa razvija sie romana rukovodei se svojim seawem i tako dolazi do meawa i izvrtawa vremenskih planova prie, pa se esto deava da se o ranijem dogaaju pripoveda kasnije, tek poto su ve predoeni neki dogaaji koji su se u vremenu prie odigrali posle wega. Pokuaemo da na primeru enetove analize glasa, tanije narativnih strategija" vezanih za kategoriju vremena naracije, neto sistematinije ilustrujemo kako se pojedini aspekti pripovednog teksta (vreme, nain i glas) meusobno povezuju i uslovqavaju. Terminom glas (voix) enet oznaava jedan poseban aspekt narativnog teksta: onaj koji se odnosi na funkcije subjekta iskazivawa, odnosno pripovedaa. Ovaj termin (kao i termine vreme i nain) enet preuzima iz gramatike glagola, nastojei da wime zameni termin tradicionalne teorije proze lice (personne). Ta zamena nije uslovqena samo
9 Iako je u naelu skeptian prema ideji da su tri narativna aspekta meusobno ili jednosmerno determinisana", enet ne iskquuje mogunost da se izmeu pojedinih aspekatskih reewa ipak moe uoiti izvestan afinitet" ili mawa ili vea kompatibilnost" [Genette 1983: 89].

167 enetovim nastojawem da izbegne psiholoke konotacije koje su, kako kae, naglaeno prisutne u terminu lice, ve i time to je enetov pojam glasa znatno iri od pojma lica. Za razliku od tradicionalnijeg termina lice, enetov glas ne odnosi se samo na gramatiko lice pripovedawa (pripovedawe u prvom ili pripovedawe u treem licu), ve na sva pitawa koja se tiu odnosa izmeu subjekta iskazivawa (pripovedaa) i samog iskaza (pripovednog teksta). U enetovoj koncepciji gramatiko lice je samo jedan od aspekata kategorije glas, koja osim ovoga obuhvata i pitawa koja se tiu vremena naracije i wenog odnosa prema vremenu prie, narativnih nivoa, odnosno umnoavawa narativnih instanci, funkcije pripovedaa i implicitnog itaoca (narrataire) itd. Dakle, u enetovoj teoriji pripovedawa kategorijom glasa obuhvaena su pitawa u vezi s naracijom kao posebnim aspektom pripovednog teksta i wenim odnosom prema prii koja se proizvodi" u inu naracije. Naracija ili narativni in podrazumeva postojawe pripovedaa, subjekta koji pripoveda o dogaajima, odnosno, kako enet kae, narativne instance koja proizvodi pripovedni tekst u celini. U fikcionalnom narativnom tekstu ova instanca je autonomna i specifina, pa je, s jedne strane, treba razlikovati od lika koji je u datom tekstu nosilac take gledita" i, s druge strane, od pisca, empirijskog autora teksta. Dok je u romanu u treem licu razlika izmeu pripovedaa i lika oigledna ve i na jezikom planu, u romanu u prvom licu, gde su obe ove instance oznaene zamenicom ja, postoji opasnost da se one pomeaju. Na to su upozoravali teoretiari i pre eneta, bilo naelno kao tancl, bilo u vezi s konkretnim tekstom. Na primer, jo od picerovog eseja o Prustovom stilu opte mesto prustologije" postala je tvrdwa da pripoveda u Tragawu za izgubqenim vremenom nije identian sa likom koji percipira zbivawa ili uestvuje u wima; iako se Prust slui zamenicom prvog lica i kada govori o Marselu junaku i kada govori kao Marsel pripoveda, intelektualna, moralna i emotivna distanca izmeu wih toliko je velika da smo primorani da ih posmatramo kao dve razliite osobe, kao dva razliita ja": doivqajno ja" i pripovedako ja". Ali enetova teorija nam omoguuje da osim ove karakterne" razlike izmeu dva Marsela zapazimo da izmeu junaka i pripovedaa Tragawa postoji jo jedna, u teorijskom smislu, vanija razlika. Doivqajno" i pripovedako" ja razlikuju se prvenstveno po tome to u Prustovom romanu imaju razliite funkcije: Marsel junak nosilac je take gledita", on je lik iz ije se perspektive predoava veina zbivawa u romanu, on, kako bi enet rekao, vidi", dok je Marsel pripoveda onaj koji govori", izvetava i o samom zbivawu i o tome kako ga Marsel junak vidi". Ova razlika isto je formalne, tanije aspekatske prirode i upravo ona svakoj od tih dveju instanci, i Marselu junaku i Marselu pripovedau, garantuje specifinost i autonomnost. Isto tako, kako je esto isticao i sam Prust, Marsela, pripovedaa Tragawa, ne treba brkati sa stvarnim Marselom Prustom piscem ovog romana, i pored iwenice da se wihova miqewa ponekad poduda-

168 raju. Za razliku od istorije ili autobiografije, u romanu i fikcionalnom tekstu uopte pripoveda je i sam jedna fiktivna figura, izmiqena uloga, pa makar se stvarni autor poistovetio s wom u onoj meri u kojoj je to uinio Prust. ak i u sluajevima gde se pripoveda sam predstavqa kao pisac teksta koji je pred nama (na primer, Tristram u Sternovom Tristramu endiju), moramo voditi rauna o ovoj razlici: pripoveda je fiktivna figura, a sve eventualne aluzije na pisawe datog romana odnose se u stvari na fiktivni in pisawa iji je subjekt pripoveda, a ne na stvarni in u kojem empirijski autor zaista pie svoj tekst. enet kae: Ali, na jedan suptilniji i istovremeno radikalniji nain, pripoveda ia Gorija 'nije' Balzak, ak i ako tu i tamo izraava wegova miqewa, jer je ovaj pripoveda-autor neko ko 'poznaje' pansion Voker, gazdaricu i goste, dok ih Balzak samo zamiqa: i, naravno, upravo u tom smislu narativna situacija jednog fikcionalnog narativnog teksta nikada se ne moe poistovetiti sa situacijom u kojoj se on pie" [Genette 1972: 226]. Pripovedaev lik u pripovednom tekstu ne mora uvek biti profilisan, kao to je to sluaj u Prustovom, Sternovom ili Balzakovom romanu. U znaajnom delu romaneskne tradicije prisutna je suprotna tendencija nastojawe da se pripoveda kao samostalni lik ukloni iz teksta ili barem da se u najveoj moguoj meri obezlii i prikrije. Ali pod pretpostavkom da se sloimo sa enetom da je pripoveda konstitutivni element narativnog teksta, onda moramo zakquiti da je pripoveda uvek prisutan u svojoj prii i da je zato uvek u nekakvom odnosu prema woj. enet kae da je zadatak teorije da istrai upravo taj odnos poziciju pripovedaa prema prii, kao i wegov status u narativnom tekstu kao takvom. U ovom poslu poetika treba da se inspirie istraivawima kakva je u strukturalnoj lingvistici sprovodio Emil Benvenist bavei se problematikom subjektivnosti u jeziku" [Benveniste 1966: 258266]. Drugim reima, poetika treba, kae enet, da pree sa analize iskaza na analizu odnosa izmeu iskaza i instance koja ih proizvodi na analizu onoga to danas nazivamo iskazivawem (nonciation)" [Genette 1972: 226]. Takvo istraivawe, i u lingvistici i u poetici, podrazumeva shvatawe po kojem jeziki ili pripovedni iskaz nije jednostavna forma, prost zbir meusobno autonomnih elemenata koji se do kraja mogu jasno razluiti i posebno opisati, ve sloena celina iju prirodu bitno odreuju ne samo pojedinani elementi od kojih je sastavqena ve i nain na koji su oni povezani jedni s drugima. Kako i enet pripovedawe shvata kao sloenu strukturu, sastavqenu od tri konstitutivna elementa (histoire, rcit, narration) iji se odnos moe posmatrati u trima razliitim aspektima vremenu, nainu i glasu, razumqivo je to mu je bliska ideja ovakvog, viedimenzionalnog prouavawa narativnog teksta kao posebnog vida jezikog iskazivawa. Meutim, iako je polazite ovakve analize shvatawe narativnog teksta kao nerazlune celine razliitih elemenata, potrebe teorijskog opisa nalau da se ta celina rasklopi, ponekad i nasilno, na sastavne delove: Kao i svaka druga

169 situacija, i narativna situacija je jedna sloena celina u kojoj analiza, ili prosto opis, ne moe nita razluiti ukoliko ne napravi rez u tkivu naiwenom od meusobno tesno povezanih elemenata narativnog ina, wegovih protagonista, wegovih prostorno-vremenskih odreewa, wegovog odnosa prema drugim narativnim situacijama sadranim u istom pripovednom tekstu, itd. Potrebe ovog izlagawa nas primoravaju da izvrimo to neizbeno nasiqe neizbeno samo zbog toga to kritiki diskurs, kao i svaki drugi, nije u stawu da sve kae odjednom" [Genette 1972: 227]. U skladu s ovim stavom enet pojedine elemente glasa, koji u stvari funkcioniu istovremeno", analizira sukcesivno, rasporeujui ih, kako sm kae, po onome to im je sutinsko u sledee kategorije: vreme naracije, narativni nivoi i 'lice' " [Genette 1972: 227]. U okviru ovih triju kategorija enet posmatra odnos izmeu pripovedaa i prie koju pripoveda, kao i odnos izmeu pripovedaa i wegovog eventualnog implicitnog itaoca (narrataire). Pozivajui se na Kristijana Meca, teoretiara filmske naracije, enet kae da je svako pripovedawe dvostruko temporalno": pripovedni tekst traje" u dve vremenske dimenzije u dimenziji prie (dogaaja o kojima se pripoveda) i u dimenziji pripovedawa (samog narativnog teksta). Vreme prie je, uslovno reeno, hronoloko, jer su dogaaji tu poreani" onim redosledom kojim su se dogodili, dok je vreme pripovedawa, odnosno, kako bi rekli ruski formalisti, vreme siea, podlono razliitim temporalnim deformacijama (izvrtawu redosleda dogaaja, isputawu ili udvajawu pojedinih epizoda itd.). Dvostruka temporalnost" pripovednog teksta, iwenica da ova dva vremena, vreme prie i vreme pripovedawa, naleu" jedno na drugo, podudaraju se ili razilaze, omoguava pripovedau da se u svom tekstu na bezbroj razliitih naina poigrava" s vremenom [Genette 1972: 71]. Na primer, dogaaji koji su realno" kratko trajali mogu se prikazati kao da su zauzimali veoma dug vremenski period (tada se radwa", a samim tim i vreme pripovedawa, usporava); moe se postupati i obrnuto radwa" i vreme u kojoj se ona odvija mogu se ubrzavati, vremenski planovi mogu se preklapati" itd. U teoriji kwievnosti, jo od ruskih formalista, upravo se ova igra" s kombinovawem faktikog" i siejnog" vremena shvata kao umetniko vreme" pripovednog dela. Umetniko vreme" nije, dakle, neko filozofsko shvatawe problema vremena uopte, kako ga postavqaju pojedini pisci (Prust, Xojs, Man), ve nain na koji se ono reprodukuje i prikazuje u pripovednom tekstu: vreme kao umetniki faktor kwievnosti" [Lihaov 1972: 250, 251]. Umetniku reprodukciju vremena u narativnom tekstu (prvenstveno u Prustovom romanu) enet prouava u uvodnim poglavqima svoje Rasprave o pripovedawu, posveenim aspektu vremena. U poglavqu o glasu on, meutim, istrauje narativno vreme u jednom sasvim specifinom smislu. Naime, u izvesnim sluajevima moe se dogoditi da osim ova dva vremena, faktikog" i siejnog", vanu ulogu u pripovednom tekstu ima jo jedna vremenska dimenzija pripovedaevo vreme. Ovu vre-

170 mensku dimenziju pripovednog teksta identifikuje i Lihaov u Poetici stare ruske kwievnosti i naziva je autorovim vremenom". U nekim romanima (na primer, Tristramu endiju) prikazivawe vremenske dimenzije u kojoj pripoveda proizvodi" svoj tekst i problematizovawe odnosa izmeu te i drugih dveju vremenskih dimenzija dela predstavqa vaan element umetnike zamisli. Lihaov kae da je isticawe autorskog vremena" i wegove razlike u odnosu prema temporalnom planu prie naroito svojstveno sentimentalizmu (romanu 18. veka) [Lihaov 1972: 252]. Kategorija vremena koju enet razmatra u poglavqu o glasu odnosi se upravo na ovu dimenziju kwievnog narativnog dela na vreme same naracije, to jest na pripovedaevu temporalnu poziciju u odnosu prema prii koju pripoveda. U pripovednom tekstu hronoloko vreme naracije, odnosno vreme u kojem se odvija neki narativni in, ne mora biti precizno odreeno. U stvari, ono najee to i nije; sluajevi da nas pripoveda eksplicitno obavetava o svojoj tanoj poziciji u istorijskom vremenu poput, na primer, Serenusa Cajtbloma u Doktoru Faustusu u okvirima pripovednih anrova pre predstavqaju izuzetak no pravilo. Meutim, u odnosu prema prii vreme naracije uvek je implicitno odreeno; tavie, to odreewe je nuno, jer pripoveda, ak i kad bi to hteo, ne bi mogao da ga izbegne. Po enetu, ova nunost proizlazi iz prirode samog jezika: u svakodnevnom govoru, kada o neemu pripovedamo, mi se sluimo nekim glagolima, a oni moraju biti u jednom od tri osnovna glagolska vremena: prezentu, preteritu ili futuru. Samim izborom jednog od ova tri vremena, mi se kao subjekti iskazivawa postavqamo u odreenu temporalnu poziciju prema dogaajima koje opisujemo. Kada govorimo u nekoj od formi preterita, mi trenutak iskaza automatski definiemo kao kasniji u odnosu na dogaaje o kojima govorimo, odnosno te dogaaje oznaavamo kao prole. Isto tako, kada na standardan nain upotrebqavamo prezent ili futur, dogaaj kojim se bavimo smetamo u na sadawi, odnosno u neki budui trenutak. enet smatra da glagolska vremena i u kwievnom narativnom tekstu funkcioniu na isti nain: svaka pria mora biti ispripovedana u jednom od triju osnovnih glagolskih vremena, a ve sama ta iwenica odreuje vremensku poziciju naracije u odnosu prema prii. Kada je pria ispripovedana u nekom od oblika preterita, to znai, kae enet, da je narativni in kasniji u odnosu na dogaaje predstavqene u prii. Ovu vrstu pripovedawa enet naziva naknadnom naracijom (narration ultrieure). Ako je pria ispripovedana u prezentu, dogaaji o kojima se pripoveda i sam narativni in istovremeni su ovu vrstu naracije enet naziva simultanom (narration simultane) a ako je pria ispripovedana u buduem vremenu, onda to znai da narativni in prethodi predoenim dogaajima. To je prediktivna ili anteriorna naracija (narration antrieure). Najzad, kae enet, ima i sluajeva da se naracija, inae voena u nekom od oblika preterita, toliko pribliava trenutnom zbivawu da se stie utisak da mu je praktino

171 simultana. Naracija tu u stopu prati dogaaje; ona kao da je rascepkana" i umetnuta izmeu razliitih trenutaka prie, pa u izvesnom smislu postaje slina reportai. Kao izrazit primer ove vrste pripovedawa enet navodi HHH poglavqe Ajvanha u kojem Rebeka kroz prozor zamka posmatra bitku koja se vodi kraj wegovih zidina i istovremeno rawenom Ajvanhu opisuje ono to vidi. Ovakva naracija svojstvena je romanu u pismima, odnosno romanu u formi dnevnika, kae enet. Ovu vrstu pripovedawa enet naziva umetnutom naracijom (narration intercale). U celokupnoj tradiciji pripovednih anrova naknadna naracija (to jest pripovedawe u nekom od oblika preterita) apsolutno je dominantna. Iako u ovoj vrsti pripovedawa ne mora biti izriito reeno kolika je vremenska distanca izmeu trenutka u kojem se odvija naracija i onog u kojem se odvija pria, upotreba nekog prolog vremena, sama po sebi, signalizuje minulost predoenih dogaaja.10 U klasinom romanu u treem licu (na primer, kod Balzaka) ta distanca uglavnom je neodreena, a pitawe o woj se u stvari i ne postavqa: italac se ne pita koliko je pripoveda udaqen u vremenu od svoje prie, jer preterit tu oznaava neku prolost izvan vremena" [Genette 1972: 232]. U vezi s ovom vrstom naracije enet ukazuje na izvesne razlike izmeu pripovedawa u treem licu (heterodijegeze) i pripovedawa u prvom licu (homodijegeze) koje proistiu iz odnosa pripovedaa prema fikcionalnom svetu likova, ali na to emo se vratiti neto kasnije. Sa stanovita umetnike reprodukcije" vremena u romanu pripovedawe u prezentu je, po enetu, najjednostavniji narativni oblik: ovde nema mesta nikakvoj igri" s narativnim vremenom (premetawu ili umetawu razliitih vremenskih planova), poto se tei apsolutnom poklapawu vremena prie i vremena naracije. Naracija je istovremena s predoenim zbivawima. enetova kategorija simultane naracije ne obuhvata sluajeve u kojima se sadawe vreme javqa u funkciji istorijskog ili deskriptivnog prezenta (gde prezent gubi svoju temporalnu vrednost), ve samo one narativne forme u kojima prezent zaista oznaava aktuelnu sadawost pripovedaa. Na ovaj nain prezent se u kwievnom pripovedawu upotrebqava tek od kraja 19. veka, a kao prvi primer simultane naracije enet navodi Diardenove Poseene lovore (1887). U zavisnosti od toga da li je u pripovedawu akcenat stavqen na priu ili na samu naraciju, odnosno narativni diskurs", enet razlikuje dva glavna tipa simultane naracije: pripovedawe u prezentu bihevioristikog" tipa i pripovedawe u prezentu kakvo nalazimo u romanu toka svesti" ili unutraweg monologa". U prvoj vrsti, bihevioristikom pripovedawu", naglasak je stavqen na priu, dogaaji se predoavaju objektivno", u nastojawu da se stvori privid da ni10 enet kae da u francuskom jeziku izuzetak predstavqa pass compos, prolo vreme koje, kao i present perfect u engleskom, oznaava relativno blisku prolost. Po Benvenistu, ovo vreme povezuje dogaaj iz prolosti sa sadawim trenutkom subjekta koji ga evocira [Genette 1972: 232].

172 su posredovani pripovedaevim glasom. Najizrazitije primere ovakvog pripovedawa nalazimo u francuskom novom romanu", pravcu poznatom i pod nazivom kola pogleda", a naroito u Rob Grijeovim romanima iz pedesetih i ezdesetih godina (Qubomora, U lavirintu, Kua sastanaka). U drugom tipu simultane naracije, onom koji sreemo u tehnici unutraweg monologa", situacija je obrnuta: sam narativni iskaz govor pripovedaa u prezentu potiskuje u drugi plan dogaaje koji se svode na najmawu moguu meru, tako da se ini da je radwa" kakvu poznajemo iz tradicionalnog romana potpuno izbrisana. enet kae da je taj efekat prisutan ve u Diardenovom romanu, ali da je vaan i za itavu tradiciju toka svesti", od Xojsa, Virxinije Vulf i Foknera, pa sve do Beketa ili Kloda Simona. Za razliku od ostalih triju tipova enet umetnutu naraciju ne definie pozivawem na neko posebno gramatiko vreme pripovedawa (i ovde je, kao i u naknadnoj naraciji, preterit osnovno vreme pripovedawa), ve pozivawem na minimalnu temporalnu distancu izmeu prie i naracije. Meutim, videemo da, izdvajajui ovaj tip naracije, enet u stvari primewuje jedan drugi kriterij koji uopte nije temporalne prirode i bitno je drukiji od onih koji su mu posluili u odreewu prvih triju tipova. U umetnutoj naraciji, kakvu sreemo na primer u romanu u pismima, temporalni odnosi izmeu prie i narativnog ina veoma su sloeni. Po enetu, ova sloenost je uslovqena dvema okolnostima: iwenicom da je u ovoj vrsti pripovedawa narativna instanca obino umnoena" (ima nekoliko korespondenata, to jest pripovedaa), kao i time to su pria i naracija veoma bliski u vremenu, toliko bliski da druga moe uticati na prvu" [Genette 1972: 229]. U epistolarnom romanu ili u romanu dnevniku distanca izmeu vremena u kojem su smeteni sami dogaaji (evo ta mi se danas dogodilo") i vremena u kojem pripoveda, iznosei svoje misli i oseawa, te iste dogaaje komentarie (evo ta o tome veeras mislim") toliko je mala da to, po enetu, proizvodi jedan specifian efekat: efekat trewa" izmeu temporalnosti samih zbivawa i atemporalnosti pripovedaevog iskaza, utisak da je statinost narativnog iskaza neprekidno u koliziji s progresijom i dinaminou dogaaja: Veoma velika blizina izmeu prie i naracije ovde najee proizvodi, ako tako smem da kaem, jako suptilan efekat trewa izmeu pripovedawa o dogaajima koje lagano protie u vremenu i apsolutne simultanosti misli i oseawa u [narativnom] iskazu. U dnevniku i epistolarnoj ispovesti vrsto je povezano ono to se jezikom radiofonije zove direktni i odloeni prenos, kvaziunutrawi monolog i naknadni izvetaj. Ovde je pripoveda istovremeno jo junak i ve neko drugi: dogaaji koji su se dogodili tog dana ve pripadaju prolosti, a 'taka gledita' se u meuvremenu mogla promeniti; veerawa i sutrawa oseawa u potpunosti pripadaju sadawem trenutku, i ovde je fokalizacija na pripovedaa istovremeno i fokalizacija na junaka" [Genette 1972: 230]. U epistolarnoj formi zbivawa nisu prikazana neposredno, u trenutku dok ih lik doivqava, ve su proputena" kroz svest, misli i

173 oseawa", tog istog lika koji se sada, na kraju dana dok pie o svojim dogodovtinama, javqa u ulozi pripovedaa. Iako je izmeu trenutka doivqavawa i trenutka pisawa proteklo veoma malo vremena, pripoveda je ve postao neko drugi", wegova oseawa su sazrela ili su se promenila. Poto su sva zbivawa u epistolarnoj ispovesti predstavqena kao u odloenom prenosu", posredstvom pripovedaevog glasa, italac ih tumai iz perspektive ovog pripovedakog ja. Juerawu Sesil [Sesil Volan, junakiwu Lakloovih Opasnih veza] vidi i o woj pripoveda danawa Sesil. Ovde imamo dve junakiwe od kojih je (samo) ova druga (istovremeno) i pripoveda. Ona namee svoju taku gledita koja neposredno prati dogaaje, a udaqena je od wih tano onoliko koliko je potrebno da bi se stvorio utisak disonantnosti" [Genette 1972: 230]. Meutim, utisak disonantnosti izmeu dveju narativnih instanci ili perspektiva, junakove i pripovedaeve, nije specifian samo za epistolarnu formu u kojoj je temporalna distanca izmeu dogaaja i wihovog komentarisawa minimalna. Identian efekat proizvodi se i u narativnom tekstu u kojem je ta distanca mnogo vea i protee se na nekoliko godina, pa ak i decenija. Na primer, u Prustovom romanu, u kojem je vremenski jaz koji deli junaka i pripovedaa u najveem delu teksta veoma veliki, o aktuelnom dogaaju ili prizoru najee ne izvetava" sam junak ve jedna drukija, prefiwenija i senzibilnija svest pripovedako ja. Dogaaji se ne prenose" direktno, iz perspektive doivqajnog ja, ve onako kako ih vidi pripoveda. To stvara efekte sline onima koje enet pripisuje epistolarnom romanu: smisaoni sklop" romana izgrauje se oslawawem na pripovedaevu taku gledita, naracija uvek mawe ili vie zaostaje za dogaajima i, najzad, prisutan je i efekat trewa", jer se ini da dogaaji teku po nekoj zamiqenoj progresiji, dok je istovremeno komentar posredovan narativnim glasom statian i uvek prisutan" u sadawem trenutku iskazivawa. Utisak disonantnosti" nije svojstven samo epistolarnoj ili dnevnikoj formi ve je tipian za temporalnu situaciju svakog retrospektivnog pripovedawa u prvom licu. I ovde, kao i u klasinom romanu u prvom licu, taj utisak ne proizlazi iz minimalne temporalne distance izmeu prie i naracije, kako to tvrdi enet (ona moe biti i vea, a da efekat o kojem je re ostane nepromewen, to se vidi i iz Prustovog primera), ve je posledica pripovedne situacije prvog lica u kojoj je, kao to smo videli, narativna instanca podeqena na dva subjekta: pripovedako ja i doivqajno ja. Doivqajno ja, zajedno sa dogaajima iji je akter, nalazi se u prolosti prie, dok je pripovedako ja smeteno u sadawi trenutak pripovedawa. Odatle sledi da utisak disonantnosti", kao i sloenost igre" s vremenom u epistolarnoj formi i Ich-formi uopte zavisi prvenstveno od odabranog reewa u registru naina, odnosno od udvajawa" perspektive, a ne od blizine" prie i naracije, koja uostalom moe i varirati. Kriterij na koji se enet oslawa kada ovu vrstu naracije (umetnutu naraciju)

174 izdvaja kao poseban tip uopte nije temporalne, ve je aspekatske prirode: on se tie naina na koji su dogaaji u narativnom tekstu predstavqeni. enetovo zapaawe o koliziji izmeu dijahronijskog naina postojawa samih dogaaja i sinhronijske egzistencije" pripovedaevog komentara moe se primeniti i ire. Ve smo pokazali da enetov efekat trewa" nije svojstven samo romanu u pismima ve retrospektivnom pripovedawu u prvom licu uopte, ali moemo ga pratiti i izvan okvira Ich-forme. ak i u romanu u treem licu pripovedaev komentar, nasuprot izvetavawu" o dogaajima, smeten je u sinhronijskoj ravni, trenutku koji je sadawi i za samog pripovedaa i za itaoca. Za razliku od dogaaja, pripovedaevo komentarisawe ne odvija" se u vremenu, a vremenski plan na kojem se nalazi jasno je izdvojen od temporalne dimenzije zbivawa. To potkrepquje pretpostavku da je disonantnost" uslovqena prvenstveno odreenim reewima u registru narativnog naina. Anteriorna naracija ili prediktivno pripovedawe (rcit prdictif)11 jeste pripovedawe u buduem vremenu u kojem narativni in, kako enet kae, prethodi dogaajima opisanim u prii. Primere ovakvog pripovedawa enet nalazi u proroanstvima, apokalipsama, vizijama, astrolokim ili onejromantskim tekstovima itd., a kao jedan sluaj ovakvog pripovedawa navodi i nekoliko pevawa iz Sent Amanovog Izbavqenog Mojsija. Ali on ne navodi nijedno delo koje je u celini ispripovedano u buduem vremenu, oigledno zato to takvog dela, a pogotovu literarno znaajnog dela, u glavnom toku zapadnoevropske kwievne tradicije jednostavno i nema. Pripovedawe u buduem vremenu u okvirima narativnih anrova predstavqa sasvim marginalnu pojavu, pa se zato ini da enet kategoriju anteriorne naracije ne uvodi toliko iz deskriptivnih razloga (da bi wome obuhvatio i opisao jedan mawe ili vie znaajan korpus literarnih tekstova) koliko u nastojawu da svoju klasifikaciju naracije po temporalnoj poziciji pripovedaa dosledno izvede po analogiji sa gramatikom trijadom glagolskih vremena. enet i sam priznaje da se prediktivno pripovedawe javqa samo unutar nekih veih narativnih celina (najee kao uokvirena" pria). Recimo, u pevawu Sent Amanovog Izbavqenog Mojsija, u kojem se pripoveda o Aronovom proroanstvu, kao i u i pevawu okabelinom proroanskom snu opisana je Mojsijeva budunost. Ove umetnute prie uvek su anteriorne u odnosu na svoju neposrednu narativnu instancu" (Arona, odnosno okabelu), ali nisu anteriorne u odnosu prema vrhovnoj" narativnoj instanci datog pripovednog teksta u celini pripovedau Izbavqenog Mojsija. Drugim reima, dogaaji o kojima se u ovim pevawima pripoveda budui su samo sa stanovita samih likova, ali ne i sa stanovita pripovedaa koji ih opaa kao ve ostvarene, dakle prole. Ovo enetovo zapaawe dovodi u pitawe prediktivni" karakter anteriorne naracije: ako se opisana zbivawa, u
11 Ovaj termin enet, kako sam kae, pozajmquje" od Cvetana Todorova [Genette 1972: 229; Todorov 1969: 48].

175 celini posmatrano, nalaze u prolosti prvostepenog" pripovedaa (bio on poistoveen sa autorom teksta ili ne), onda to znai da su ona prethodila trenutku naracije, to jest trenutku u kojem se proizvodi" dati narativni tekst. Sa stanovita vremena naracije nevano je da li ta zbivawa pojedinani likovi (ak i kada se osamostaquju kao drugostepeni" pripovedai) primaju kao budua ili ne, jer vizije ovih drugostepenih" pripovedaa nisu u budunosti subjekta koji pripoveda ve u wegovoj prolosti. Posmatrano sa stanovita celine narativnog teksta, ovde u stvari i nije re o anteriornom pripovedawu ve o obinom", naknadnom pripovedawu. enetova klasifikacija naracije sa stanovita autorovog vremena" zasniva se na pretpostavci da je funkcija glagolskih vremena u pripovednom tekstu strogo gramatika: da preterit tu uvek oznaava prolost, prezent sadawost, a futur budunost. Meutim, u pripovednom tekstu (uostalom, kao i u govornom jeziku) semantika vrednost glagolskih vremena ne moe se svesti na ovu jednostavnu shemu. Moe se dogoditi, i esto se dogaa, da recimo budunost subjekta koji pripoveda ne bude oznaena futurom ve nekim drugim glagolskim vremenom na primer, prezentom. Jedan takav sluaj navodi i sam enet: anteriorna naracija u , i delom pevawu Izbavqenog Mojsija nije data u buduem ve u sadawem vremenu. Upotreba prezenta (umesto futura) u ovom primeru, s jedne strane, dovodi u pitawe enetovu klasifikaciju naracije sa stanovita autorovog vremena", a s druge, ukazuje na to da se temporalni odnosi izmeu prie i pripovedawa ne mogu do kraja objasniti pozivawem na gramatiku funkciju glagolskih vremena. U Novoj raspravi o pripovedawu do istog zakquka dolazi i sam enet. On tu priznaje da je bio u zabludi kad je tvrdio da upotreba preterita u pripovedawu automatski oznaava prolost predoenih zbivawa: Nema sumwe da sam malo preuveliao posledice upotrebe prolog vremena ono u itaocu ne budi uvek preterano snaan oseaj da se naracija odvija posle dogaaja" [Genette 1983: 55]. Nastojei da koriguje svoj prvobitni opis pripovedawa u prolom vremenu, enet se sada oslawa na neka zapaawa Kete Hamburger o funkciji preterita u romanesknoj fikciji. Dodue, enet ovu teoriju usvaja s izvesnim rezervama koje se tiu pre svega razlikovawa pripovedawa u treem licu kao iste" fikcije od pripovedawa u prvom licu kao nefikcionalne, autobiografske forme.12 enetu je najblia ideja po kojoj preterit u epskoj fikciji", u pripovedawu u treem licu, gubi svoju gramatiku funkciju oznaavawa prolog", odnosno svoje gramatiko temporalno znaewe i postaje oznaiteq fikcionalnosti" narativnog teksta. Ova ideja sree se i kod drugih teoretiara pripovedawa. enet navodi primer Rolana
12 enet ima najvie rezervi u pogledu istote" epske fikcije". Da bi se neki narativni tekst mogao odrediti kao ista fikcija", on bi morao biti lien svih istorijskih i temporalnih referenci a u tradiciji narativnih anrova, barem u velikoj", romanesknoj formi, takav bi se primer teko mogao nai. Idealu iste fikcije" najvie se, po enetu, pribliava novela [Genette 1983: 54].

176 Barta koji je pre Kete Hamburger, u Nultom stepenu pisma, ukazao na iwenicu da upotreba aorista (pass simple) u pripovednom tekstu ne oznaava toliko prolost zbivawa koliko slui kao signal literarnosti" datog teksta.13 Preterit u romanu ili pripoveci ne oznaava ni naknadnost naracije u odnosu prema predoenim zbivawima ni bilo kakav drugi konkretan temporalni odnos: on jednostavno ukazuje na veno sada i ovde" epskih lica, wihovu stalnu prisutnost u fikcionalnom svetu, potpuno lienom svih realnih temporalnih referenci. enet usvaja ideju Kete Hamburger, ali u wu unosi jednu znaajnu dopunu: on primeuje da se utisak minulosti" ili anteriornosti predoenih zbivawa u odnosu na trenutak u kojem se odvija sam narativni in ponekad moe postii i u istoj" epskoj fikciji". ak i u pripovedawu u treem licu mogu se uvesti neke, uslovno reeno, realne temporalne reference. Na primer, dovoqno je da pisac na kraju romana uvede epilog u prezentu. Na taj nain svi dogaaji koji su se dotad dogodili automatski e biti prebaeni u neko prolo vreme, prethodno u odnosu na trenutak u kojem se odvija radwa epiloga. Drugim reima, stvorie se utisak da su sva zbivawa predoena u romanu zaista prola kao to to pokazuju primeri Toma Xonsa, Evgenije Grande ili Gospoe Bovari.14 Ovaj retrospektivni preteritivni" efekat kraja u prezentu enet objawava time to prezent (ukoliko nije istorijski ili deskriptivni) u kontekstu pripovedawa u prolom vremenu oznaava ne samo neki fiktivni sadawi trenutak, kasniji u odnosu prema ispripovedanim dogaajima, ve i jedno potencijalno pripovedako ja. Kada pripoveda u treem licu upotrebi prezent a to ne mora biti samo u epilogu romana on se, kae enet, automatski stavqa u poziciju savremenika i svedoka dogaaja koje opisuje. Wegovo prisustvo u svetu dijegeze, dotad potpuno skriveno, poiwe da se jasnije nasluuje. Upotrebivi prezent, stavivi se u ulogu svedoka zbivawa, pisac u priu koju je dotad pripovedao u treem licu (heterodijegeza) unosi izvesnu dozu homodijegetinosti". Drukije reeno, na ovakvim mestima promena u aspektu vremena (prezent umesto preterita) povlai za sobom i promenu u aspektu glasa: prelazak iz narativne situacije treeg lica u narativnu situaciju prvog lica, odnosno, da se posluimo enetovom terminologijom, prelaz iz heterodijegeze" u homodijegezu" [Genette 1983: 53].
13 Istraujui umetniko vreme" u kwievnom delu uopte, a posebno u nekim ruskim folklornim anrovima, do slinog zakquka dolazi i Lihaov: Problem prikazivawa vremena u kwievnom delu nije problem gramatike. Glagoli mogu biti upotrebqeni u sadawem vremenu, ali e italac jasno znati da je re o prolosti. Gramatiko vreme i vreme kwievnog dela mogu se bitno razilaziti" [Lihaov 1972: 257]. Najzad, na jedan poseban primer semantikog pomerawa u upotrebi glagola, tanije glagolskog vida, u pripovednom tekstu ukazuje i Uspenski u Poetici kompozicije [Uspenski 1979: 97110]. 14 Isti efekat proizvode i anticipacije buduih dogaaja u pripovedawu auktorijalnog, balzakovskog tipa. Na primer, kada Balzak kae: za tri dana desie se neto strano" ili tako je proao sudbonosni dan, koji e biti od uticaja na ceo ivot bogate i sirote naslednice", on svoje pripovedawe nedvosmisleno smeta u neki kasniji trenutak u odnosu na predoene dogaaje iz kojeg se oni u celini opaaju kao proli [Genette 1983: 53].

177 enetovo zapaawe o funkciji epiloga u prezentu potvruje nau tezu da se izmeu pojedinih reewa u razliitim aspektima narativnog teksta (vremenu, nainu i glasu) moe uoiti izvestan afinitet" ili mawa ili vea kompatibilnost". Konkretno, sadawe vreme u pripovedawu kompatibilno" je s homodijegetikom narativnom situacijom, prezent oznaava prisustvo pripovedakog ja. Osim toga, na primeru koji navodi enet (kraj Gospoe Bovari) vidimo da paralelne promene u registru vremena i glasa prati i promena u registru naina, odnosno perspektive: pripoveda s fokalizovanog pripovedawa, to jest pripovedawa u kojem je narativna informacija ograniena na ono to znaju" sami likovi, prelazi na nefokalizovano pripovedawe onu vrstu pripovedawa koja podrazumeva neogranieno romansijersko znawe". Stoga izgleda da se osnovna temporalna razlika izmeu dvaju tipova pripovedawa u prolom vremenu (heterodijegeze i homodijegeze) pre moe objasniti pozivawem na narativno lice (tree ili prvo) nego pozivawem na gramatiko vreme pripovedawa. Odluujuu ulogu u oblikovawu narativnog vremena nema gramatika funkcija pojedinanih vremena, ve lice u kojem se pripoveda, to znai da su modifikacije narativnih registara unutar jednog aspekta (vremena) uslovqene odabranim reewima na planu druga dva aspekta glasa i naina.
LITERATURA mile Benveniste, Problmes de linguistique gnrale, Gallimard, Paris 1966. Claude Bremond, La logique des possibles narratifs, Communications, 8, 1966. Genette Grard, Figures III, Seuil, Paris 1972. Genette Grard, Palimpsestes: La littrature au second degr, Seuil, Paris 1982. Genette Grard, Nouveau discours du rcit, Seuil, Paris 1983. D. S. Lihaov, Poetika stare ruske kwievnosti, Srpska kwievna zadruga, Beograd 1972. Tzvetan Todorov, Les catgories du rcit littraire, Communications, 8, 1966. Tzvetan Todorov, Littrature et signification, Larousse, Paris 1967. Tzvetan Todorov, Poetique u Qu'est-ce que le structuralisme?, Seuil, Paris 1968. Tzvetan Todorov, Grammaire du Dcamron, Mouton, La Haye, 1969. Boris Uspenski, Poetika kompozicije; Semiotika ikone, Nolit, Beograd 1979. Adrijana Mareti LA THORIE DU DISCOURS NARRATIF DE GRARD GENETTE Rsum Dans son Discours du rcit Grard Genette propose une relecture critique de l'opposition formaliste fable/sujet, ainsi que des dichotomies quivalentes introduites par la narratologie thmatique" franaise: histoire/rcit, histoire/discours, rcit/discours, etc. Il soutient en effet que le texte narratif ne peux pas tre proprement dcrit par le recours a l'ide de squences narratives contrastes, qu'elles soient dsignees comme fable et sujet ou comme histoire et rcit. la diffrence de ses prdcesseurs, Genette en-

178
tend le text narratif en tant qu'une structure tripartite, compose de trois lments: histoire, rcit et narration. Selon lui, cette distinction tripartite, par rapport aux divisions dichotomiques prcdentes, prsente l'avantage de rendre mieux compte de l'ensemble du fait narratif". Par consquence, l'analyse du dicours narratif pour Genette est l'tude des relations entre rcit et histoire, entre rcit et narration, et (en tant qu'elles s'inscrivent dans le discours du rcit) entre histoire et narration". Afin de prciser ces relations, Genette trouve son point de dpart dans l'ide que tout rcit est une production linguistique" et qu'il est peut-tre lgitime de le traiter comme le dveloppement, aussi monstrueux qu'on voudra, donn une forme verbale". Ceci lui authorise formuler les problmes d'analyse du discours narratif selon les catgories empruntes la grammaire du verbe, en les rduisant trois classes principales de dtermination: le temps, le mode et la voix. Ces trois classes, dans la thorie de Genette, ont une double fonction: d'un ct, elles constituent les trois aspects fondamentaux de tout rcit; de l'autre, ces termes renvoient a trois groupes de problmes donnant le cadre pour l'analyse narratologique. L'tude du rcit de Genette porte essentiellement sur ces trois aspects du discours narratif: en effet, il examine les questions de temps, de mode (cette--dire de perspective narrative) et de voix dans le rcit en gnral et notemment dans le texte du roman de Proust. En examinant ces questions, Genette s'appuie galement sur les notions dfinies au dbut mme de son Discours, savoir histoire, rcit et narration. Ainsi le temps et le mode sont-ils tudies au niveau des rapports entre histoire et rcit, alors que la voix dsigne la fois les rapports entre narration et rcit et entre narration et histoire. Bien que la thorie du discours narratif de Genette prsente les avantages incontestables par rapport aux conceptions narratologiques semblables, elle n'est pourtant pas prive de certains dfauts. Par exemple, Genette ne cherche pas montrer, pas systmatiquement du moins, comment les divers aspects du discours narratif sont lis entre eux: c'est--dire, comment le choix d'un aspect narratif impose certaines restrictions (ou facilits) dans l'application des autres.