SVETI TEOFAN ZATVORNIK PET POUKA O PUTU SPASENjA

Ucitelju sta da ucinim pa da nasledim zivot vecni (Luka 10,25)

Tako je nekad zapitao Gospoda jedan zakonik! A on je Gospoda pitao u cilju kusanja, kao da je bio radoznao sta ce reci Ucitelj, jer je sam znao sta treba ciniti. Ali moguce je pitati o putu spasenja ne iz praznog ljubopitstva nego iz iskrene zelje da se dobije direktan odgovor, nepoznat ili zaboravljen, pitati iz velike nuzde, zato sto dusa boluje i srce muci sumnja - sta treba ciniti da bi se nasledio zivot vecni? Ovakva mucna sumnja tim je prirodnija ukoliko je nejasnija sfera misli koja okruzuje pitace, i ukoliko oni vecu nesaglasnost oni srecu u spisima i recima ljudskim. Zar se mi sad ne nalazimo u takvom polozaju? Obazrite se okolo i videcete da svaki od nas drukcije govori. Jedan savetuje: moli se, i spasice te Gospod; drugi: placi, skrusavaj se - i Bog te nece posramiti; treci: cini milostinju i ona ce pokriti mnogo grehova tvojih; cetvrti: posti i cesce boravi u domu Gospodnjem; peti: ostavi sve i udalji se u pustinju. Eto koliko raznih odgovora ljudskih! I to su sve pravi odgovori, spasonosna pravila sa kojima se covek neizbezno srece na putu spasenja. A sto se tice onih koji sebe smatraju boljim od nas, ali su prestali da budu sto smo i mi, razumem hriscane koji su posli za duhom ovog veka i prazne mudrosti one koji su prisvojili nekoliko zdravih pojmova, pozajmljenih iz hriscanstva, koji misle visoko o sebi, napustili nas i srcem se odvojili od Hrista Gospoda, mada ga jezikom jos uvek ispovedaju - sto se njih tice, medju njima postoji jos zalosnija i bolnija razlika u misljenjima koja su otisla daleko od istine i blude po raskrsnicama lazi. Zar vam se nije dogodilo da prilikom razgovora cujete i procitate u knjizi kako neki na svoj nacin umuju o poretku stvari, drukcije od poretka koji postoji? O spasenju duse tu nema ni pomena. Vecno blazenstvo, ako se i dopusta, smatra se vec sigurnim, po nekakvim ljudskim pravima, i sve staranje upuceno je na to kako bi se, kao dodatak tome, zasladio i zemaljski zivot i preobratio iz tuznog u rajski. U tom duhu jedan vice: ne veruj nicemu osim svome umu, ispunjavaj teznje prirode svoje, budi nezavistan, uzivaj u onome sto posedujes i ne dozvoli tudjoj ruci da ti stoji za vratom i - bices srecan. Drugi propoveda: gde nema opstih sredstava da oraspoloze, kao pozorista i drugo, tamo zivot nije zivot. Treci veli: pravim putem nije moguce ici, treba umeti ziveti, a umesnost je u tome da se nista ne cini protiv sopstvenog interesa, i ne 1

dozvoli drugome da uoci nase planove, namere, osecanja (Oni to nazivaju mudroscu); cetvrti govori: ako ne zastitis svoju cast i dostojanstvo propasces. Zapazate li koliko je sve to mracno mudrovanje! I pri svemu tome ono, moze se reci, sacinjava osnov svetskih obicaja, i sa njim se mozemo susresti u pojedinacnim prostim razgovorima, i u vecim skupovima i u stampanoj knjizi - t to ne u jednoj. Zamislite sta sad treba da se izrodi u umu i srcu vaseg poznanika, a mozda i vase kceri, vaseg sina, kada jednom, dva ili tri puta naidje na slicne reci, kada u jednoj knjizi procita takve misli, u drugoj i trecoj jos gore, i to ne u toku jednog dana ili meseca, nego u vise godina, kada pri tom oko sebe vide obicaje nadahnute takvim duhom, a istovremeno u srcu se pojavljuju, pod dejstvom sablaznjivih iskusenja, strasne pomisli koje potkopavaju dobro raspolozenje - zamislite, kad se svi ovi raznovrsni utisci, jednovremeno, skupe u mladu, pa ne samo u mladu nego i zreliju dusu, sta tada treba da oseti srce, osobito srce koje jos nije zaboravilo Gospoda i koje ceni reci istine izgovorene ustima Bozanskim? Ja cujem kako se iz dubine ovog srca otima vapaj, slican vapaju apostola, uplasenih burom, i Petra koji se poceo daviti: "Gospode spasi me, ginem! Gospode, sta da cinim da se spasem?" Majke i ocevi, cujete li taj vapaj? Nemojte misliti da sam se zaneo. NE! Ja sam namerno hteo da objasnom kako je sasvim prirodno, osobito u nase vreme, postavljati pitanje o putu spasenja, ili o putu u Carstvo Nebesko. I ja sam uveren, ako bi se sad Gospod pojavio medju nama, da bi svi koji traze trajno dobro, i koji vide kako danasnji duh, danasnje ucenje, sadasnji poreci protivrece jedan drugom. Svi bi se oni jednoglasno obratili Gospodu sa pitanjem: Gospode, sta da cinimo da bismo nasledili vecni zivot? Sta da cinimo da bismo se spasli? Ali braco, Gospod je juce i danas isti i vavek (Jevr. 13,18). Onda kad mu je Jevrejin postavio ovo pitanje, On mu je rekao da odgovor trazi u zakonu: u zakonu sta je napisano,kako citas? Danas bi On hriscaninu bez sumnje zapovedio da se obrati svetom Evandjelju uopste novozavetnom ucenju ili Crkvi Bozjoj, i zapitao bi ga sta se ovde sadrzi, kako razumes? Obrativsi paznju Jevrejina na zakon, Gospod je ocigledno hteo da mu napomene: nemans potrebe da pitas, put spasenja propisan je radi toga i dat da te vodi ka spasenju. Spas je u zakonu, tvori tako, i sasices se. Slicno ovome treba reci i hriscanima koje kolebaju naletele sumnje: nemate potrebe da pitate, hriscanstvo i jeste jedinstveni put spasenja. Budite pravi Hriscani i spasicete se. Radi toga je sveta Crkva, radi toga su dogmati i zapovesti, radi toga svete tajne, postovi, bdenja, molitve, osvecenja i tako dalje. Sve to ili sve sto drzi Crkva, jeste istinski put spasenja. Ko od srca primi i usrdno ispunjava sve sto crkva zapoveda, taj je na putu spasenja. Zato, ako je sve ovo u nama nema mesta pitati nego treba Boga proslavljati; ne traziti gde je spasenje, ne primati ga gotovo, jer je ono pred nama i okruzava nas; svom snagom odavati slavu, cast i poklonjenje Bogu, koji nas spasava u svetoj Crkvi Svojoj. Sta treba da cinimo? Sve to postovati i nepokolebljivo drzati sva ucenja, zakone i uredbe svete Crkve, ne slusajuci prazna umovanja novomoderne filozofije, koja tezi da sve razori ne zidajuci nista.

Mislim da u nasem umu ipak ostaje neodredjeno - sta naime treba ciniti da bismo se spasli? Na to cu vam ja sad odgovoriti u nekoliko reci: verujte u sve sto zapoveda sveta Crkva da se veruje, i primajuci blagodatnu silu kroz svete tajne i podgrevajuci ih svim drugim svestenoradnjama, molitvama i ustanovama svete Crkve, idite nepokolebljivo putem zapovesto Gospoda Isusa Hrista, pod rukovodstvom zakonitih pastira i spascete se... Budi pravi hriscanin i bices u raju; budi pravi hriscanin i spasces se. Ali mozda nije svakome jasno sta znaci biti pravi hriscanin, ili sta se naime u hriscanstvu predlaze kao neophodan uslov spasenja, i koji je u isto vreme bezuslovni znak da ce neko otici u zivot vecni, a ne u propast. Zato cemo to sad razjasniti podrobnije na taj nacin sto cemo put spasenja uporediti sa obicnim putem.

II

Koji se sprema na put, da bi uspesno zavrsio svoje putovanje, treba da poznaje taj put, da zna njegov pravac i duzinu, a isto tako i sve sto se moze sresti na njemu, a pri samom putovanju treba pazljivo gledati i put i ono sto se oko puta nalazi, cime je put okruzen. Tako i hriscanin koji zeli da dostigne zivot vecni, treba da zna i put koji ovome vodi i sve sto se njega dotice, sve sto je iznad njega, oko njega i ispred njega - treba osvetliti umnu atmosferu skupljanjem zdravih pojmova o svemu sto postoji i sto se dogadja - treba znati: sta je Bog, sta je ovaj svet, kako on postoji i kuda vodi? Sta smo mi, zasto smo ovde i sta nas ceka iza groba? Kako treba da se odnosimo prema svemu sto nas okruzuje - prema vrhovnom Bicu - Bogu, prema nasoj braci - ljudima i prema nevidljivom svetu andjelima i svetiteljima. Ko sve ovo zna, taj putujre pri svetlosti; ako ne zna sedi u tami; i ako bi pomislio da ide, spotaknuce se, zato sto mu je tama zaslepila oci. A samo hriscanstvo razgoni ovu tamu, dajuci na sve ovo istinske odgovore u svome ucenju. Ono uci da je Bog, kome se u Trojici klanjamo, Otac, Sin i Sveti Duh, koji je sve stvorio recju svojom, sve odrzava silom reci svoje i sve vodi svome u napred odrdjenom naznacenju, cak cuva coveka, i paloga, natprirodno ga podize i obnavlja u Hristu Spasitelju, uci ga otkrivenjima i uci zapovestima, kojima su odredjeni svi njegovi obavezni odnosi i ukazan put kojim treba da ide. Skup ovih pojmova i jeste svetlost koja nam ukazuje put i osvetljava ga. Prema tome upoznaj pravoslavno hriscansko ucenje i prihvati ga svim srcem i videces put u carstvo, i sve sto okruzava ovaj put i sve sto te vodi njemu. To je prvo. Ali neka neko i zna put, i neka je taj put osvetljen, kakva je korist od toga ako on nema snage da ide njime? Bolestan, raslabljen, bez nogu, koji lezi ukraj puta kojim treba ici, da ce poginuti ako ne ide - samo ce se jos vise zalostiti zbog toga sto zna i vidi put, a ne moze da ide njime. U takvom bi 3

polozaju bili i mi ako bi nas Gospod prosvetlio svetloscu znanja, a ne bi nam dao snage da idemo po ukazanju ove svetlosti; jer sami sobom ne mozemo ici, nemamo snage, mi smo raslabljeni, rezbiveni. - Ali ne plasite se! Sve bozanske sile potrebne za zivot i poboznost, pripremio nam je Gospod, koji nas je prizvao u svoju slavu. (II Petr. 1,3), i svakom verujucem daju se u svetim tajnama crkvenim, daju se posebno, u takvom obilju, koliko ko zeli i moze da smesti. Krstenje preporadja, miropomazanje ukrepljuje, sveto pricesce najprisnije sjedinjuje sa Gospodom Isusom Hristom, sveto pokajanje podize paloga u greh posle krstenja i tako dalje. Svaka tajna daje osobitu bozansku silu, potrebnu coveku na putu u Carstvo Nebesko... I tako znajuci svete crkvene tajne, koristi ih sto cesce, sa verom i po cinu od Crkve propisanom, i bozanske sile, potrebne za hod po putu za Carstvo Nebesko, nikad ti nece nedostajati. To je drugo. Ali na putu mogu sile da oslabe i da se istrose, mogu se susresti mamci izanosi. Mamci mame da se prekine put, a zanosi da se skrene sa puta; kraj i jednog i drugog je - propast. Kako onda postupiti? Treba obnavljati sile i odbijati mamce i zanose. Sta je za to potrebno? Jedno: nepokolebljivo ispunjavati sve uredbe Crkve i sve njene cinove - svestenodejstvujuce, molitvene i osvecujuce. A evo zasto: u svetim tajnama mi primamo blagodat Duha Svetoga, kao iskru baozansku poslatu s neba u nasu prirodu. Pa kao sto je za iskru koja je pala u materiju potreban vazduh i strujanje vazduha (duvanje u iskru) da bi se pretvorila u plamen, tako je i za iskru bozanske blagodati, primljenu u svetim tajnama, potrebna svojevrsna duhovna atmosfera i strujanje ove, da bi se iskra rasplamsala i pronikla i obuzela svu nasu prirodu. Tu atmosferu sacinjava nasa crkvenost - svi svesteni cinovi, molitve i molebani, koji okruzuju coveka u svim situacijama; a atrujanje ove atmosfere je neprestani niz svestnoradnji crkvenih, jednih za drugima i neprestano ucesce coveka sad u jednoj od njih, sad u drugoj. Ovde se podrazumevaju dnevne sluzbe: vecernja, jutrenja, liturgija, crkveni praznici, litije sa krstom i ikonama, molitve za razne slucajeve - u domovima i crkvama, putovanje u sveta mesta - a pre svega postovi sa molitvama i pricescivanjima Svetim Tajnama. Ukoliko neko usrdnije ucestvuje u svim ovim cinovima utoliko ce se sve jace razgarati iskra blagodati, dok se ne pretvori u plamen koji ce prozimati sve njegovo - telesno i dusevno. Ko bude tako postupao, njemu nikad nece nedostajati snage, taj nikad nece izgubiti bodrost na putu i nece pasti u bezbriznost i nemar. Taj nacin dat nam je i zato da bismo od sebe odbijali mamce i razonode sveta. Ko zivi po ustavu Crkve, taj kao da je zaklonjen ogradom i ne boji se sablazni sveta. Crkvenost, to je odgovor na sve svetske pesme i lek od pomracenja koje proizvodi dah svetskog duha. Koga se dotakne ova zaraza - neka bezi u crkvu i sve ce proci; ili budi nepokolebljivo veran propisima Crkve i svet nece naci priliku da ti se prilepi. Jer sve sto postoji u svetu, imamo mi u Crkvi, samo u najcistijem bozanskom obliku ... U svetu - setnje, kod nas sveti praznici; tako balovi, kod nas crkvene sluzbe; tamo pozoriste, kod nas bozanske svestenoradnje. Uporedjuj svaki i vidi sta je bolje, pa se ne zanosi praznim mamcima i ne ostavljaj, njih radi, ono sto je bitno, plodonosno i zivototvorno. Zivi po crkvenim pravilima, i ziveces duhovnoj atmosferi i

ogradi, i sile u tebi nikada nece oslabiti u toku putovanja i nikakvio mamci nece te namamiti na bespuce. To je trece. Da vas ne bih umorio kazacu vam ukratko cetvrto. Mogu na putu da nas sretnu neocekivane prepreke koje treba savladati, mogu biti rasirene mreze koje ne mozes mimoici; moze doci do slivanja staza, tako da ne znas kojom trebas ici; moze naici oblak koji ce potpuno zakloniti put i uplasiti munjama i gromovima. Kome se obratiti? Ko ce nam pomoci u takvim slucajevima? Andjeli sa neba? Ali oni se javljaju samo u izvanrednim okolnostima, prepustajuci da se zbivanja dogadjaju po postojecem poretku. Ko ce nam onda pomoci? Crkveni pastiri - duhovni oci, koji su i dati zato Crkvi da ne dopuste hriscanima da padaju u nedoumicu, nego da sve vode nepokolebljivo putem u zivot vecni, uceci svakoga da dostigne meru uzrasta Hristovog (Efes. 5, 11-15). Zato budi pokoran rukovodstvu duhovnih otaca i izbegnuces raskrsnice na putu u Carstvo Nebesko i brzo ces i bezbedno stici do vrata raja. Evo sta nam sve hriscanstvo predlaze na putu spasenja: 1. Znati i drzati se ucenja hriscanskog, koje daje zdrave pojmove o svemu sto postoji i zapovestima ukazuje na put u Carstvo Bozje. 2. Primati tajne crkvene, kroz koje se daju sile za zivot i poboznost. 3. Ucestvovati u svim svestenoradnjama, molitvama i sinovima Crkve, kako je propisano ustavom, da se na taj nacin raspaljuje iskra blagodati Bozje i dobija opsena sveta. 4. Poveriti se rukovodstvu zakonitih pastira - duhovnih otaca i povinovati se njihovim rukovodnim savetima. A to ce reci: upoznajte se i srcem prihvatite sve cemu uci Crkva i primajuci blagodatne sile kroz svete tajne i podgrevajuci ih drugim svestenoradnjama Crkve, idite nepokolebljivo putem zapovesti, koje je propisao Gospod nas Isus Hristos, a pod rukovodstvom zakonitih pastira, i sigurno cete dostici Carstvo Nebesko.

III

Ovo je bio direktan i jedini odgovor svakome ko pita: sta da cinim da bih nasledio zivot vecni? Svi spaseni spasli su se ovim, a ne drugim nacinom, i svi koji se sada spasavaju postizu to na ovaj, a ne na drugi nacin. Zato nema potrebe da se vise govori o ovome. Ali ja se bojim da medju vama nema nekoga ko o ovome sudi nepravedno? Mozda neko misli da iz recenoga nije sve podjednako neophodno, ili da sve za svakoga nije neophodno, da se nekad bez necega moze biti, da se mozda nekada moze biti ne skodeci svome spasenju, da nesto moze biti ostavljeno slobodnoj volji, kao neobavezno za svakoga. Zato sam prinudjen da vam objasnim ovo sto sam rekao, to jest zdravo ucenje vere, 5

drzanje zapovesti, primanje svetih tajni, ucesce u svim molitvama Crkve i rukovodstvo zakonitih pastira - sve je to bitno neophodno u delu spasenja, tako da se spasenje samo tamo i postize gde je ovo skupa udruzeno, a gde nesto od ovoga nedostaje, tamo se spasenje izlaze velikoj opasnosti i kvari se. Jer kakvom se spasenju nada onaj koji se ne drzi pravog ucenja vere i Crkve i nepravilno misli o Bogu, svetu i coveku, ili o sadasnjem nasem pokvarenom stanju, ili o nacinu naseg obnavljanja, koji je jedan, ili o smrti i buducoj sudbini nasoj, ili o kakvom bilo dogmatu, kad sam Gospod govori: ko se odrekne reci mojih u ovom rodu preljubotvornom i gresnom, i sin coveciji odreci ce se njega pred Ocem svojim koji je na nebesima.(Marko 8,38) A koga se Gospod odrekne gde je mesto takvom? Sigurno nije u Carstvu Nebeskom. A, gle, ima ljudi koji govore veruj kako hoces, samo zivi dobro, i nista se ne boj. Kao da se moze dobro ziveti bez osnovnih pojmova o predmetima koje pruza prava vera. Ne varajte se braco! U sastav pravilnog zivota ne ulazi samo ponasanje nego i zdarv nacin misli; ako nekome ovo poslednje nedostaje, o njemu se ne moze govoriti da je njegov zivot ispravan i dobar. S druge strane, ziveti dobro znaci ziveti bogougodno, a bogougodni zivot sav se provodi po volji Bozijoj. A jedna od prvih odredaba volje Bozije u odnosu prema nama jeste Verovati u Onoga koga je On poslao, to jest u Gospoda Isusa Hrista i Njegovo bozansko ucenje. Znaci da onaj koji govori: veruj kako hoces, samo zivi dobro - kad je Bozija zapovest da se pravilno veruje - lici na coveka koji sam rusi na kome zida dom, ili na coveka koji hoce da prepliva reku na ladji koju sam svesno razbija pod sobom. Kakvom spasenju moze da se nada onaj koji narusava koju bilo zapovest Boziju, na primer: zapovest pravde ili milosrdja, uzdrzavanja ili trudoljublja, cistote ili samoodricanja, supruzanske vernosti ili druge neke, smanjujuci tezinu svojih grehova kakvim bilo krivim tumacenjima, na primer: priroda vuce, srce zahteva, ili starajuci se da se rugoba greha prikrije kakvim bilo vidljivim znacima poboznosti, na primer: posecivanjem crkava, prilaganjem skupocenih ikona i paljenjem kandila? Kakvom spasenju moze da se nada taj kad je direktno receno: ako hoces da udjes u zivot, drzi zapovesti (Mat. 19,17; Jov. 3,23)? I jos: da nepravednici, ma kakve vrste oni bili, ne mogu naslediti Carstvo Bozje (I Korin. 6,9). U delu spasenja nuzna su i neophodna dela spoljasnje poboznosti, ali ne samo ona: neophodno je pri tom ispunjavanje svih drugih zapovesti Bozijih. Gospod je rekao: ovo trba uciniti, a i ono neizostavljati (Mat. 23,23). Kako se bez nogu ne moze ici ni bez krila leteti, tako bez ispunjavanja zapovesti nije moguce Carstvo Nebesko dosegnuti. Kako to neki samovoljno zamisljaju da postignu svoje spasenje sami sobom, na primajuci bozanske sile za zivot i poboznost, kroz svete tajne, i ne podgrevajuci ih svestenoradnjama i molitvama Crkve? Ja sam vec objasnio da smo mi pali i nemocni i ni koraka ne mozemo uciniti na dobrom putu, bez osobite blagodatne pomoci, i da se ova blagodat prima u svetim tajnama, i da primljena blagodat biva u pocetku slicna maloj iskri, koja se potom razgoreva do plamena aktiivnim ucescem u svetim 6

cinovima svete Bozije Crkve. Sve ovo je jasno samo po sebi i potvrdjuje se licnim opitom, i svedocanstvima drugih. A ima osoba koje govore: sva ta crkveneost potrebna je prostima; onima koji razumeju stvar dovoljno je da samo mislima, duhovno ili srcem sluze Bogu. Blazeni ste vi proste duse koje sve bez pogovora primate i svakom se glasu Crkve povinujete! Vi ste slicne drvecu posadjenom pored izvora vodenih, koja donose ploda u svoje vreme (Psal. 1,3). A oni koji na svoj nacin shvataju spasenje, slicni su, u duhovnom pogledu, slabim biljkama, koje rastu na suvom, kamenitom ili peskovitom terenu, i jedva slabe znake zivota pokazuju; ili jos gore: oni su slicni semenkama zatrpanim u njedrima zemlje, jos neproklijalim. Zamislite da je napolju kisa, sneg, oluja i postavite na takvu nepogodu coveka slabo obucena - moze li on dugo da izdrzi? Tacno u ovakvim okolnostima se nalazi onaj koji se tudji od svetih tajni i nase crkvenosti. Zalosni su takvi ljudi! Sebicnost i tvrdoglavost razjedaju kosti njihove. Najzad, Gospod je izabrao Apostole, a ovi su delo svoje predali episkopima i za satrudnike im odredili svestenike. Svi oni skupa sacinjuju Bogom uredjeno pastirstvo u Crkvi, ciji je zadatak da sve uclanjene u Crkvu duhovno podizu u coveka savrsena u meru uzrasta punoce Hristove (Efes. 4,13), osvecujuci tajnama, zagrevajuci svestenoradnjama, a osobito rukovodeci savetima na mnogoraskrsnom putu ka duhovnom savrsenstvu. I hvala Gospodu sto je tako! Mi smo slepi; pa kao sto je slepom potreban vodja, tako je i nama nuzan ukazatelj puta u Carstvo Bozije, u veoma mnogo slucajeva potrebno je koje bi nas uzelo za ruke i izvelo iz zbrke misli i osecanja, u koje nas ponekad baca djavo, a ponekad sopstvena ludost. Nemojte reci da je "svima rukovoditelj volja Bozija, mi cemo i sami procitati i uvideti sta je potrebno". Rec Bozija sadrzi opsta ukazanja za sve, a sta je naime potrebno meni, u mojim okolnostima, to treba da mi objasni drugi, zivi, iskusni glas. Ako njega ne bi bilo, ja treba da lutam po raskrscima izlozen postojanoj opasnosti. Eto zbog cega nam je potrebna pomoc mudroga saveta pastirskoga. Nekima, cak i mnogima se cini da im je pastir potreban samo u slucaju nuznog svrsavanja kakve tajne ili svestenoradnje. Takvi zaboravljaju da gde nema saveta, pada se kao lisce, a spasenje je u mnogim savetima (Price 11,14 - u slovenskoj Bibliji). Iz svega recenig izlazi isti predjasnji zakljucak: hoces li spasenje - saznaj i srcem drzi sve sto te uci sveta Crkva, primaj Bozanske sile kroz svete tajne, podgrevaj ih svestenoradnjama i molitvama Crkve, idi nepokolebivo putem zapovesti koje je propisao Gospod Isus Hristos, pod rukovodstvom zakonskih pastira - i nesumnjivo ces dosegnuti carstvo Bozije i bices spasen. Sve je to bitno neophodno u delu spasenja, neophodno sve u celini za sve. Ko nesto od ovoga ne usvaja ili ne dopusta, tome nema spasenja, taj nece izleciti svoje nemoci niti izbeci bolesti. Crkva Bozija je leciliste koje u svakom uredjenju ima lek za izlecenje svake nase duhovne bolesti. Sastavni delovi lekova su: pravoslavno ucenje, zivot po zapovestima Bozijim, svete tajne sa svestenoradnjama Crkve i rukovodstvo pastira. Kao sto kod telesnih bolesti lek biva celeban samo onda kada je on sastavljen iz svih u receptu oznacenih sastojaka tako i u slucajevima nase duhovne bolesti do iscelenja moze doci samo onda kada mi primamo sve elemente 7

koji ulaze u sastav jedinstvenog duhovnog leka naseg - hriscanstva ili Crkve. Oduzmite bilo koji sastavni deo telesnog leka - tj. ono sto neizbezno ulazi u sastav hriscanstva ili Crkve - vi ste sebe lisili ozdravljenja vama tako neophodnog, i vi cete sledstveno ostati u neizlecenom pogubnom stanju, a to znaci necete se spasti niti videti Carstva Nebeskog.

IV

Razmisljajuci dosad o putu spasenja, saznali smo da je onome koji zeli da spase dusu svoju neophodno da zna i sveto drzi bozansko ucenje svete vere, pri tom je neophodno da primi bozanske sile i da ih podgreva svim crkvenim svestenoradnjama, zatim da uz njihovu pomoc ide putem zapovesti Bozijih, pod rukovodstvom zakonitih pastira. Videli smo takodje da je neophodno sve ovo drzati u celini, i da ce uzalud sebe varati nadom na spasenje onaj koji samovoljno odbacuje nesto od elemenata koji skupa svrsavaju spasenje. Obracajuci se sad samima sebi, u ovom poretku zivota koji vlada medju nama, sta nalazimo? Nalazimo da sve ovo vec deluje oko nas - da mi nismo liseni Bogom uredjenog pastirstva koje svrsava za nas spasonosne svete tajne sa svima svestenoradnjama, da se propoveda sveta vera i tumace zapovesti Bozije; prema tome mi raspolazemo svima sredstvima za zivot i poboznost, tako reci zivimo u spasonosnoj atmosferi. Spasenje nam je tako blizu da ga, tako reci mozemo opipati. Kako ce nam biti gorko ako se u casu kada se resava o dostojnosti svakoga od ans pokaze da nismo zasluzili spasenje. Pomisljajuci o ovome ponovo se namece pitanje: sta da cinimo? Sta da cinimo sa ovim bozanskim sredstvima spasenja da bismo se zaista spasili?

Evo sta treba da cinimo: 1. Zahvalimo Gospodu koji se tako stara o nama, zahvalimo Mu yato sto cim se rodimo stupamo u spasonosnu sredinu i nalazimo pripremljeno sve neophodno za spasenje, i pre nego dodjemo svesti, vec odmicemo putem spasenja, noseni opstom rekom onih koji se spasavaju. Kao sto u vidljivoj prirodi najsitnija bubica cim se rodi nalazi oko sebe sve potrebno za svoje postojanje, tako i nas Gospod okruzava toplom brigom cim dodjemo na svet i produzava da se brine do kraja zivota. Jos iz kolevke uzima nas u svoje narucje mati Crkva, preporadja nas za novi zivot, hrani i cuva na svim nasim putevima, i ne odstupa od nas dok nas ne spusti u grob sa umirujucom, za one koji su ostali i koji su se upokojili, mocnom molitvom: "u blazenoj koncini (smrti) podaj Gospode, vecni odmor upokojenom slugi tvome ili upokojenoj sluskinji tvojoj." A cime je sve ovo zasluzio - Nicim. 8

Ima mnogo naroda koji ne znaju pravi put. Oni koji se u tim narodima radjaju moraju naporno da traze taj i pitanje je da li ce ga naci? A mi stupamo na njega bez ikakvog napora sa nase strane, nalazimo ga ne trazeci ga. Zasto je to tako? Jedinom Bogu je to poznato. Ali u svakom slucaju u ovom delovanju Bozijeg promisljanja vidi se osobito Bozije blagovoljenje prema nama. Zahavlimo za ovo Gospodu, koji se tako brine o nama! Pritom zahvalimo i za samo uverenje u tome da mi zaista da mi odista raspolazemo spasonosnim sredstvima; jer u vezi sa ovim uverenjem stoji i drugo - da nam je Bog veoma blizak, da je nas Bog jedini istiniti Bog a mi deca Njegova, a od ovoga nema veceg blaga na zemlji. 2. Cuvsi ovo, mnogi od vas mozda ce biti gotovi da uskliknu, kao da se doticu spasenja: Gospod moj i Bog moj! (Kako je apostol Toma uskliknuo kada ga je vaskrsli Gospod pozvao da opipa rane Njegove i uveri se da je On vaskrsao). Ali ne zaboravite, braco, reci Gospoda: Nece svaki koji mi govori: Gospode, Gospode uci u Carsto Bozje (Mat. 7,21). I opet se javlja pitanje: Pa sta da jos uradimo? Evo sta. Svim mislima svojim, svim srcem svojim i svom snagom svojom predajmo sebe ovom bozanskom uredjenju naseg spasenja, naime: a) cuvajmo nepokolebljivo ubedjenje u istinitost ovog uredjenja neophodnog za sve uopste. Ah braco pobedite iskusenja svoga uma i praznog mudrovanja drugih koji dopire do vasih usiju. Ne podajte se sumnjama i ne dozvoljavajte da se pokoleba mir vere vase drskim i gordim zapitkivanjima: zasto je to i zasto je ono? Bolje bilo ovako ili onako. Odbijte od sebe ove sablazni. Nismo mi ni prvi ni poslednji koji idemo ovim putem spasenja. Koliko njih se spaslo iduci ovim putem. Mi smo bolesni, nas lece. Da li objasnjava lekar zasto on tako, a ne drugacije leci bolesnika. Ucutimo i smireno se predajmo Bozijem uredjenju. b) Ali to nije sve; dodajmo jos simpatiju prema celom ovom uredjenju, tj. sebe tako oraspolozimo da srce nase nalazi zadovoljstvo i u dostojnom primanju svetih tajni, i u svakom bogosluzenju i svestenoradnji i u slusanju propovedi Bozanskih istina, i u paznji prema rukovodstvu i savetima pastira i u svakom delu uopste koje propisuje zakon boziji. Ko prema cemu oseca simpatiju on tako i tezi. Ko ima simpatiju prema delima spasenja on k njma i stremi. Ko ima prema necemu drugom, on tome i naginje. Eto zbog cega se desava dko jedni zure u crkvu drugi odlaze u pozoriste, na bal ili setnju... Ali sami znate sta se moze ocekivati od ovih poslednjih bioskopa, balova, setnje? Zato preselite srce svoje iz ovih sujetnih mesta u sladosnu oblast Boziju, i tamo cete naci nasladu i svu punocu zadovoljstva srcu. Gospod govori: Gde je blago tvoje tamo je i srce tvoje (Matej 6,21). A kakva blaga predlaze svet? I da li ta blaga imaju takvu vrednost da prema njima upravljamo srce, koje je predodredjeno da bude staniste Boga? Da ne pomisli neko da moze smestiti i jedno i drugo. Ne, ne moze. Srce nase jedno je i prosto tako gde je ono, ono je tu svo, u drugom necem nema ga, i ne moze ga biti. Zato ko je srcem u svetu, taj je bez srca u crkvi. I obrnuto: ko je srcem u crkvi, taj je u svetu bez srca (tj. ne privlaci ga nista svetsko). A kakav je zivot bez srca? Dobro je u svetu biti bez srca; a biti u crkvi bez srca-znaci biti licemer pred Bogom koji sve vidi i sve zna. 9

v) Eto zbog cega i svemu propisanom treba dodati jos i revnosno, neizostavivi i sisto ispunjenje svega sto se trazi za spasenje. Vec smo rekli: hoces li da se spases, drzi se spasonosnih dela, a ako neces, onada kako hoces ' ali znaj da istovremeno ne mozes sluziti Bogu i mamoni (vidi Matej 6,24) Resimo se braco da idemo cvrsto putem spasenja, ne skrecuci ni levo ni desno. Odbacimo dvoumljenja i ispravimo hramajuce svoje noge! Sta cete vi reci o bolesnom coveku koji lezi u dobroj bolnici, koga neguju dobri lekari, prima najbolje lekove protiv svoje bolesti, a on sve to prenebegne: lekara ne slusa, lekove ne upotrebljava? Isto tako cete reci o coveku koji stoji pred cistim izvorom, oseca zedj i inma mogucnost, cak mu se nudi da svoju zedj utoli bas iz ovog cistog izvora, a on mu okrece ledja, i trci na reku punu blata, svakojakih gadova i smrada i pije tu vodu, koja nije u stanju da mu utoli zedj? Svakako necete odobriti ni jednom ni drugome. Ali necemo lli sami sebi izreci istu osudu, ako mi imajuci svoja sredstva za spasenje, ne koristimo ih kako treba? I da li se i na nas nece odnositi prekor Boziji: Ostavise mene izvor zive vode i iskopase sebi kaldence provaljene koji ne mogu da drze vodu (Jerem. 2.13)? Zato braco neka je hvala Gospodu, sto nam je on po svojoj velikoj milosti, tako priblizio nase spasenje. Ali prilozimo i svoj trud! Put spasenja ukazan je i objasnjen. On je pred nama. Ali mi se ipak necemo spasiti ako ne prodjemo ovim putem! Osvrnite se i jos jednom razmotrite celokupno uredjenje ovog puta. Mi smo govorili: saznaj i drzi svo ucenje vere, i primajuci silu kroz svete tajne idi putem zapovesti pod rukovodstvom crkvenih pastira. Ovde znanje vere i zapovesti, tajne sa svim svestenoradnjama i rukovodstvom pastira, sacinjavaju uredjenje spasonosnog puta koji je izvan nas. A u cemu je samo delo spasenja? U tome da se ide ovim putem. Pa podjimo! Sad je vreme najbolje, sad je dan spasenja (II Kor. 6,2).

Dok sam razmisljao sta da vam kazem na zakljucku nasih beseda o putu spasenja, pala mi je na pamet povest koju sam procitao u jednom od drevnih otacnika (Zitja svetih otaca). Ona je veoma bliska onome sto smo pricali i ja smatram da nece biti izlisno da vam ispricam onako kako se ona naslikala u mojoj glavi. Jedan starac, godinama ziveci u samoci u pustinji, pao je u duhovnu malaksalost i mnostvo pomisli pocelo je da muci dusu njegovu, ulivajuci mu sumnju da li on ide psavim putem i da li postoji nada da ce trudovi njegovi najzad biti krunisani uspehom? Starac je sedeo oborene glave. Srce je tistalo, a oci nisu pustale suze. Suva tuga mucila ga. Dok se on tako mucio u svome jadu, javio mu se andjeo Noziji i rekao mu:"Sta se plasis i zasto takve pomisli ulaze u srce tvoje? Nisi ti ni prvi ni poslednji koji ide tim putem. Mnogi su vec prosli njime, mnogi idu i mnogi ce proci njime i uci u svetle obitelji raja. Podji sa mnom, ja cu ti pokazati razne 10

puteve kojima idu sinovi ljudski, kao i to kuda odvode ovi putevi. Gledaj - i pouci se!" Starac se povinova naredjenju andjela, ustao je i posao. No, tek sto je ucinio nekoliko koraka napred, on kao da se obreo nekoliko koraka van sebe i pogruzio se u posmatranje cudnog vidjenja koje se otkrilo njegovim duhovnim ocima. On je video, levo od sebe, gusti mrak, kao neprobojni zid, iza koga su se culi sum, larma i metez. Zagledavsi se pazljivije u mrak on je video siroku reku po kojoj su se valjali talasi, napred i nazad, levo i desno sa ljudima u njima i kad god bi se pojavio neki talas pred njegovim ocima, do njegovih usiju dopirao bi neki tajanstveni glas koji mu je objasnjavao:"to je talas neverovanja, bezbriznosti, hladnoce; a to je nemilosrdja, razvrata, otimanja; a to je zabave, zavisti i razdora; a to je pijanstva, necistote, lenjosti, nevernosti u braku" i tako dalje i tako dalje. Svaki talas nosio je u sebi mnostvo ljudi i cas ih podizao uvis, cas ih je bacau u dubinu. U uzasu starac je zavapio: Gospode, da li ce svi ovi da poginu, zar nema nade da ce se spasti? Andjeo mu je odgovorio:"Pazi dalje i videces milost i pravdu Boziju." Starac je bolje pogledao reku i spazio na celoj njenoj povrsini mnogo malih ladja u kojima su sedeli svetli mladici sa svakovrsnim orudjima za spasavanje utopljenika. Oni su ih sve prizivali k sebi, jednima su pruzali ruke, drugima su spustali daske i letve, trecima su bacali uzad, a ponekad su u dubinu spustali kuke i caklje da bi se uhvatio neko za njih. Ali su odzivi na njihove pozive bili retki, a jos manje je bilo onih koji su se koristili pruzenim orudjima spasenja. Vecina njih odbijali su ih sa prezrenjem i kao sa nekom divljom nasladom, pogruzavali se u ovu reku, koja je isparavala dim , smrad i gar. Starac je podigao svoj pogled dalje i tamo spazi bezdan u koji se reka survavala. Mnogobrojni mladici su plivali u ladjama pored same ivice bezdana i brizno nudili pomoc svakome utopljeniku, ali odziv je bio veoma slab i holjade nesrecnika survavalo se u bezdan iz koga su se culi ocajni krici i skrgut zuba. Starac je pokrio lice rukama i zaplakao. U Tome je zacuo glas sa neba:"Gorko, ali ko je kriv? Reci mi sta bih ja mogao da ucinim za njihovo spasenje, a sta nisam ucinio. Ali oni sa ogorcenjem odbijaju svaku pruzenu im pomoc. Oni ce me odbiti ako im sidjem i u najzalosnija mesta njihova stradanja." Posto se malo umirio starac okrene pogled na desnu stranu, ka svetlom istoku, i bio je utesen radosnim vidjenjem. Oni koji su se odazvali pozivu svetih maldica, pruzili im ruku, ili se hvatali za bilo koje orudje spasenja, bili su izvlaceni na desnu obalu reke. Ovde su ih prihvatala druga lica, uvodili ih u nevelika divna zdanja rasuta u velikom broju po citavoj obali reke, tamo su ih umivali cistom vodom, oblacili u ciste haljine, opasivali, obuvali, davali stap u ruke, potkrepljivali ih hranom i odasiljali ih na put, dalje na istok, da idu bez zadrzavanja, pazljivo gledajuci pred noge, da usput ne propuste uci u svako zdanje koje ih sretne na putu, da se u svakom zdanju okrepe hranom i savetom cuvara ovih zdanja. Starac je preleteo pogledom po obali reke i video kako duz nje izbavljeni iz reke idu ukazanim putem. Na njihovom licu jasno se odrazavala radost i 11

odusevljenje. Videlo se da su osecali osobitu lakocu i silu, i kao na krilima zurili su napred putem, posutim divnim cvecem. Starac je skrenuo svoj pogled dalje na istok i evo sta je spazio. Prijatna livada se prostirala nedaleko od obale. Dalje iza nje zapocinjao je lanac planina sa brdima, od kojih su neka bila gola, a neka pokrivena veco ili manjom sumom, a izmedju brda videli su se klanci i dubodoline. Po svima njima bili su putnici. Neki su se penjali uzbrdo, neki su sedeli umorni, neki su stajali kolebajuci se, neki su se borili sa zverima i zmijama. Jedan je isao pravo istoku, drugi je okolisao, a treci je presecao popreko puteve drugih. Svi su bili u trudu i znoju, borbi i naprezanju, i dusevnih i telesnih sila. Retko su bili putnici koji su uvek videli put: cesto se on gubio ili delio u raskrsca; negde su bili magla i mrak, negde ga je presecao ambis ili strma litica; negde su put pregradjivali zverovi iz sume ili otrovni insekti iz pecina. Ali gle cuda! Svuda po brdima bila su rasejana sjajna zdanja slicna onima na obali reke, u koja su prihvatani utopljenici koji su spaseni iz reke. Cim bi putnik usao u ova zdanja, kako mu je zapovedjeno na pocetku puta, ma kako umoran bio, izlazio je iz njih bodar i pun snage. Tada ni zveri ni insekti nisu mogli da gledaju na njega nego su bezali; nikakva prepona nije ga mogla zadrzati, i on je brzo i lako nalazio skriveni put po ukazanjima koja je u zdanjima dobijao. Cim bi koju preponu na putu savladao ili nekog neprijatelja pobedio, on je bivao sve veci, snazniji i lepsi; sto se vise kretao ka vrhu, bio je sve bolji i svetliji. Vrh planine bio je ravan i sav u cvecu. Ko dospe do vrha, udje u svetli oblak i vise se ne vidi. Starac je podigao pogled iznad onog oblaka i iza njega spazio cudnu svetlost, neopisive lepote, iz koje su do njegovih usiju dopirali umilni zvuci "Svat, svjat, svjat Gospod Savaot!" Starac je u umiljenju pao na zemlju i tada je iznad sebe cuo rec Gospodnju:"Tako trcite da postignete" (I Kor. 9,24). Kada je ustao na noge, starac je video kako se sa raznih mesta i visina planine veliki broj putnika vraca natrag ka reci, neki cuteci, neki sa krikom i hulnim psovkama. Svakoga od njih pozivao je sa svih strana glasom:"Stani, stani!", ali gonjeni od nekih malih tamnolikih bica, oni nisu obracali paznju na opomene i ponovo su se pogruzavali u smrdljivu reku. Tada je starac u cudjenju uzviknuo:"Gospode, sta je ovo?" I cuo je odgovor:" To je plod samovolje i ne pokoravanje poretku koje je Bog ustanovio!" Time se vidjenje zavrsilo. Posle zavrsenog vidjenja, andjeo je zapitao starca:"Jesi li se utesio?" Umesto odgovora, starac mu se pokloni do zemlje. Smatram, braco, nema potrebe da mnogo govorim radi objasnjenja ovog vidjenja. Reka je svet, pogruzeni u njoj su ljudi koji zive po duhu ovoga sveta, u strastima, porocima i gresima; svetli mladici u ladjama su andjeli i uopste blagodat Bozija koja priziva spasenje; bezdan u koji se survava reka sa ljudima jeste propast; karsno zdanje na desnoj obali reke jeste Crkva, u 12

kojoj se kroz tajnu krstenja i pokajanja obraceni gresnici umivaju od greha, oblace u haljine opravdanja, opasuju se silom nebeskom i postavljaju na put spasenja; ulazak na goru sa raznim teskocama - to su razni napori za ociscenje srca od strasti; zveri i insekti - to su neprijatelji covekovog spasenja; ravna povrsina na brdu - to je umirenje srca; svetli oblak koji sakriva putnike - to je spokojna smrt; svetlost povise gore - to je raj blazeni; zdanja rasejana po gori - hramovi Boziji. Ko ulazi u ova zdanja na putu, tj. prima svete tajne i ucestvuje u crkvenim bogosluzenjima i molitvama Crkve, koristi se savetima i rukovodstvima pastira - taj lako savladava sve prepreke i brzo dostize savrsenstvo. A ko ovo dobrovoljno odbacuje, ne podcinjava se zapovestima crkvenih pastira, taj brzo pada i duh ovoga sveta ponovo ga privlaci. ZATO VAS MOLIM, BRACO, SPASAVAJTE SE OD OVOG LUKAVOG SVETA!

13