Pitakus Lor

Ja sam etvrti
Knjiga prva o Lorijencima / Darovi

S engleskog prevela
Olivera Markovi









Beograd, april 2011









Dogaaji opisani u ovom romanu su stvarni.
Imena i nazivi mesta su izmenjeni kako bi se zatitila
estorka sa Lorijena, koja se i dalje skriva.
Shvatite ovo kao prvo upozorenje.
Druge civilizacije zaista postoje.
Neke od njih nastoje da vas unite.



Prolog



Vrata poinju da se tresu. To je krhka pregrada
sainjena od bambusovih tapova vezanih raskupusanim
konopcem. Potres je slab i prestaje gotovo istog trenutka.
Obojica diu glave, jedan je etrnaestogodinji deak a
drugi pedesetogodinji mukarac, za koga svi misle da
mu je otac, ali on je zapravo roen u blizini sasvim
drugaije dungle na drugoj planeti, stotinama svetlosnih
godina udaljenoj od ove. Obnaeni do pojasa, lee na
suprotnim stranama kolibe u krevetima, iznad kojih su
postavljene mreice protiv komaraca. uju udaljeni
prasak, lii na zvuk koji proizvodi ivotinja pri lomljenju
grane drveta, samo to u ovom sluaju taj zvuk ostavlja
utisak da je slomljeno itavo stablo.
ta je to? upita deak.
Pst odgovara mukarac.
uje se samo zujanje insekata i nita vie. Osetivi nov
potres, mukarac izbacuje jednu nogu preko ivice
kreveta. Potres je snaniji i traje due a tu je nov zvuk
lomljave, ali ovaj put je blie. Mukarac ustaje s kreveta i
polako prilazi vratima. Tiina. Mukarac udie duboko
dok polako prua ruku ka kvaci. Deak se uspravlja u
krevetu.
Ne apatom ga odgovara mukarac, i tog istog
trena otrica maa, dugaka i sjajna, skovana od blistavog


belog metala, koji ne postoji na Zemlji, probija se kroz
vrata i zariva duboko u mukareve grudi. Izbija itavih
petnaest centimetara iz njegovih lea a zatim se brzo
povlai. Mukarac stenje. Deak uplaeno hvata vazduh.
Mukarac udie jedan jedini put i izgovara samo jednu
re: Bei. A zatim beivotno pada na pod.
Deak skae s kreveta i provaljuje kroza zadnji zid. Ne
mui se da trai vrata ili prozor; bukvalno protrava
kroza zid, koji se rastavlja pred njim kao da je napravljen
od papira, premda je zapravo sagraen od vrstog, jakog
afrikog mahagonija. Istrava u no nad Kongom,
preskae drvee dok tri skoro sto kilometara na sat.
Njegova ula vida i sluha daleko nadmauju ljudske
sposobnosti. Zaobilazi drvee, kida zapetljanu vinovu
lozu i u jednom koraku preskae male potoke. Teki
koraci ga slede i svakog asa mu se sve vie pribliavaju.
Njegovi progonitelji takoe imaju posebne moi. I nose
neto sa sobom. Neto o emu je on samo nauo, a za ta
je verovao da nikada nee videti na Zemlji.
Zvuk lomljave se pribliava. Deak uje potmulu i
strahovitu riku. Svestan je da ono iza njega, ta god to
bilo, ubrzava. U dungli pred sobom uoava istinu. Stie
do nje i vidi duboki klanac sto metara irok i isto toliko
dubok, na ijem dnu se nalazi reka. Obale reke krcate su
ogromnim stenama stenama o koje e se smrskati
ukoliko padne na njih. Njegova jedina ansa da pobegne
jeste da preskoi klanac. Imae mali prostor za zalet i
samo jednu priliku. Jednu jedinu priliku da spase ivu
glavu. ak i za njega, kao i za druge na Zemlji sline
njemu, to je bezmalo nemogu skok. Da se krene natrag,


sie niz klanac ili pokua da se s njima obrauna, za njega
bi znailo sigurnu smrt. Ima samo jednu priliku.
Iza lea uje zagluujuu riku. Sada su devet metara...
est metara iz njega. Pravi pet koraka unazad i hvata
zalet i tik pred ivicom ponora, skae i polee preko
klanca. U vazduhu je tri-etiri sekunde. Vriti, ruku
rairenih ispred sebe, iekujui sigurnost ili smrt. Zatim
udara o zemlji i kotrlja se naglavake samo da bi se
zaustavio ispod drveta mamutovca. Osmehuje se. Ne
moe da veruje da je uspeo i da e preiveti. Ne elei da
ga oni vide, svestan da mora to vie da se udalji od njih,
on ustaje. Morae da nastavi da tri.
Okree se prema dungli. U trenutku kad to ini,
ogromna aka obavija se oko njegovog grla. Pod nogama
vie ne osea zemlju. Koprca se, utira, pokuava da se
oslobodi, ali zna da je uzalud, da je sve ve gotovo.
Trebalo je da pretpostavi da e naii sa obe strane i da,
kada ga pronau, vie nee moi da pobegne. Mogadorac
ga pridie tako da mu bolje vidi grudi i amajliju, koja visi
oko njegovog vrata amajliju koju nosi samo njegova
vrsta. Kida je i sklanja negde unutar svog dugakog
kaputa. Izvlai ruku, ali sada njome stee blistavobeli
metalni ma. Deak gleda u Mogadoreve duboke,
razmaknute i bezizraajne crne oi i progovara.
Darovi ive. Pronai e jedan drugog i, onog asa kad
budu spremni, unitie vas.
Mogadorac se smeje, to je odvratan, podrugljiv smeh.
Die ma, jedino oruje u celom kosmosu koje moe da
prekine aroliju koja je do tog kobnog dana titila deaka,


a jo uvek titi ostale. Uperen k nebu, ma biva obasjan
srebrnim plamenom, kao da oivljava, predoseajui
svoju misiju i grei se u iekivanju. I dok se ma
obruava, obrazujui luk svetlosti, koji seva kroz crnilo
dungle, deak i dalje veruje da e neki deo njega
nastaviti da ivi, da e neki deo njega ipak uspeti da se
vrati kui. Zatvara oi deli sekunde pre nego to ma
zada udarac. A onda je sve gotovo.



1.



Na poetku nas je bilo devetoro. Otili smo jo dok
smo bili veoma mladi, skoro premladi da bi se seali.
Skoro.
Reeno mi je da se zemlja tresla, da su nebesa bila
ispunjena svetlou i eksplozijama. Desilo se to tokom
one dve nedelje kada oba naa meseca vise na suprotnim
stranama horizonta. Bilo je to vreme slavlja, i eksplozije
su pogreno protumaene kao vatromet. Nije to bio
vatromet. Bilo je toplo, blagi povetarac duvao je s mora.
Uvek sluam o vremenu: bilo je toplo. Duvao je blagi
povetarac. Nikada nisam shvatio zbog ega je to vano.
ivo se seam kako je moja baka izgledala tog dana.
Bila je izbezumljena od straha i tuna. U oima su joj se
videle suze. Moj deda je stajao iza nje. Seam se kako joj
se u naoarima ogledala svetlost s neba. Svi su se grlili.
Izmeu zagrljaja, zaule bi se neke rei. Ne seam ih se. I
to me besomuno proganja.
Putovanje ovamo potrajalo je itavu godinu. Kada smo
stigli, imao sam pet godina. Na zadatak je bio da se
prilagodimo kulturi ove planete do povratka na Lorijen,
onda kada ivot na njoj ponovo bude mogu. Nas
devetoro je bilo prinueno da se ratrka po svetu; svako
je morao poi svojim putem. Niko od nas nije znao koliko
dugo e to trajati. Jo uvek ne znamo. Niko od njih ne zna


gde sam ja, niti ja znam gde su oni, niti kako sada
izgledaju. Na taj nain se meusobno titimo jer je na nas,
pred odlazak, baena zatitnika arolija arolija zbog
koje moemo biti ubijeni samo prema svom rednom
broju, pod uslovom da ostanemo razdvojeni. Ukoliko se
okupimo, ta arolija e prestati da nas titi.
Kad god je neko od nas uhvaen i ubijen, oko desnog
lanka na nozi ostalih preivelih javlja se oiljak. A na
levom lanku, otkad je prvi put na nas baena lorijenska
arolija, imamo mali oiljak, neto nalik amajliji koju svi
nosimo. Kruni oiljak je drugi deo zatitne arolije.
Sistem upozorenja koji nas obavetava koliko nas je
ostalo i kada stiemo na red. Bol od oiljka probudio me
je iz sna kad se gorui utiskivao u moju kou. iveli smo u
Arizoni, u malom gradiu u blizini granice s Meksikom.
Vritei sam se probudio usred noi, u agoniji,
prestravljen oiljkom, koji se eei usekao u moju kou.
Bio je to prvi znak da su nas Mogadorci pronali na Zemlji
i znak upozorenja na opasnost. Pre nego to se oiljak
pojavio, bezmalo sam uspeo da ubedim sebe da me moje
uspomene varaju, da ono to mi je Henri rekao nije tano.
eleo sam da budem normalno dete i da vodim normalan
ivot, ali sam tada spoznao, izvan svake sumnje i
rasprave, da ja to nisam. Sledeeg dana smo se preselili u
Minesotu.
Drugi oiljak mi se pojavio u dvanaestoj godini. Bio
sam u koli, u Koloradu, gde sam uestvovao na
takmienju u spelovanju. Onog asa kad me je prostrelio
bol znao sam ta se deava, ta se desilo broju dva. Bol je
bio neverovatan, ali ovaj put podnoljiv. Nisam hteo da


napustim binu, ali mi se od vreline zapalila arapa.
Nastavnik koji je vodio takmienje poprskao me je
penom iz aparata za gaenje poara i urno me odvezao u
bolnicu. Lekar u hitnoj slubi je otkrio prvi oiljak i
pozvao policiju. Kad je Henri doao u bolnicu, pretili su
da e ga uhapsiti zbog zlostavljanja deteta. Meutim,
poto nije bio u mojoj blizini kad mi se pojavio drugi
oiljak, bili su prinueni da ga puste. Seli smo u auto i
odvezli se, ovaj put u Mejn. Za sobom smo ostavili svu
imovinu, osim lorijenske krinje, koju je Henri vukao sa
nama prilikom svake selidbe. Dvadeset i jedan put do
sada.
Trei oiljak mi se pojavio pre sat vremena. Sedeo
sam na pontonu. amac je bio vlasnitvo roditelja
najpopularnijeg momka u mojoj koli, a on je, bez
njihovog znanja, na njemu organizovao zabavu. Nikada
pre me niko iz kole nije pozvao na zabavu. Znajui da
bismo svakog asa mogli nenadano otii, uvek sam se
drao po strani. Meutim, ve dve godine je bilo mirno.
Henri na vestima nije uo nita to bi moglo Mogadorce
dovesti do bilo koga od nas ili ih uputiti gde se nalazimo.
Zato sam stekao par prijatelja. Jedan od njih me je
upoznao sa momkom koji je napravio ovu zabavu. Okupili
smo se na pristaniru. Na amcu su bila tri rashladna
friidera, nekoliko muziara i devojice, koje su mi se
dopadale izdaleka, ali sa kojima nikada nisam razgovarao
iako sam to prieljkivao. amac se otisnuo iz pristanita i
zaao vie od jednog kilometra unutar Meksikog zaliva.
Sedeo sam na ivici amca, stopala uronjenih u vodu i
priao sa slatkom crnokosom, plavookom devojkom, po


imenu Tara, kad sam osetio da se oiljak pojavljuje. Voda
oko moje noge poela je da vri, a mesto na kome se
usecao oiljak poelo da sija. Trei lorijenski simbol,
tree upozorenje. Tara je vrisnula i ljudi su poeli da se
okupljaju oko mene. Bio sam svestan da ne postoji nain
da objasnim ono to se dogodilo. I bio sam svestan da
emo smesta morati da odemo.
Ulog je sada bio znatno vei. Pronali su broj tri, i gde
god bio on ili ona, sada je mrtav. Zato sam se potrudio da
umirim Taru, poljubio je u obraz i rekao joj da mi je drago
to sam je upoznao i da se nadam da e imati lep i dug
ivot. Skoio sam sa ivice amca i zaplivao, sve vreme pod
vodom, izuzev to sam jednom izronio po vazduh negde
na pola puta, pa najbre to sam mogao otplivao do obale.
Trao sam du autoputa, uza sam drvored, kreui se
brzinom jednakoj onoj kojom su se kretali automobili na
putu. Stigavi kui, Henrija sam zatekao kraj niza
monitora i ekrana koje koristi za pretraivanje vesti
irom sveta, kao i aktivnost policije u naoj oblasti. Znao
je ta se desilo iako mu nita nisam rekao, mada mi je
zavrnuo vodom natopljene pantalone da proveri oiljke.

U poetku nas je bilo devetoro.
Troje vie nema, mrtvi su.
Ostalo je nas estoro.
Proganjaju nas i nee se zaustaviti dok nas sve ne
ubiju.
Ja sam etvrti.
I znam da sam sledei.


2.



Stojim nasred kolskog prilaza i piljim u kuu. Svetlo je
ruiasto, skoro da lii na nadev na torti, a kua je
postavljena na drvenim ipovima tri metra iznad zemlje.
Ispred kue se njie kronja palme. Iza kue, mol se prua
skoro dvadeset metara unutar Meksikog zaliva. Da se
kua nalazi samo kilometar nie niz obalu, taj mol bi
zalazio u Atlantski okean.
Henri izbija iz kue s poslednjim kutijama, od kojih
mnoge nisu ni raspakovane od nae poslednje selidbe.
Zakljuava vrata i ostavlja kljueve u potanskom
sanduetu pored ulaza. Dva sata je izjutra. Na sebi ima
kaki pantalone i crnu majicu s kragnom. Poprilino je
preplanuo, a neobrijano lice mu je smrknuto. I on je tuan
to odlazimo. Ubacuje poslednje kutije u zadnji deo
kamioneta meu ostale nae stvari.
To je to kae.
Klimam glavom. Stojimo i, netremice zagledani u
kuu, oslukujemo vetar koji uka kroz kronje palmi. U
ruci drim kesu sa celerom.
Nedostajee mi ova kua kaem. Vie nego druge.
I meni.
Vreme je za paljenje?
Da. Hoe ti, ili eli da ja to obavim?


Ja u.
Henri vadi svoj novanik i baca ga na zemlju. Ja inim
to isto. Henri odlazi do kamioneta i vraa se s pasoima,
krtenicama, karticama socijalnog osiguranja, ekovnim
knjiicama, kreditnim i bankovnim karticama i sve ih
baca na zemlju. Sva dokumenta i sav materijal u vezi s
naim identitetom na tom mestu sve je krivotvoreno. Iz
kamioneta vadim malu kantu benzina, koju uvamo za
hitne sluajeve. Prolivam benzin po maloj gomili papira.
Moje trenutno ime je Danijel Douns. Izmiljena je pria
da sam odrastao u Kaliforniji i da sam se ovamo preselio
zbog oevog posla. On je programer. Danijel Douns e
sada nestati. Palim ibicu i bacam je na gomilu, koja se
istog asa rasplamsava. Jo jedan moj ivot je iezao u
dimu. Kao i uvek, Henri i ja ostajemo da posmatramo
vatru. Dovienja, Danijele, razmiljam, drago mi je to smo
se poznavali. Poto je gomilica papira izgorela, Henri se
okree k meni.
Moramo da krenemo.
Znam.
Ova ostrva nikada nisu bezbedna. Teko ih je brzo
napustiti, suvie je teko pobei s njih. Bila je glupost to
smo doli ovamo.
Klimam glavom. U pravu je, svestan sam toga. Ali jo
uvek ne elim da krenem. Ovamo smo doli zbog mene,
Henri mi je prvi put dozvolio da odaberem kuda emo
otii. Ostali smo devet meseci, to je najdue da smo
proveli na jednom mestu otkad smo napustili Lorijen.
Nedostajae mi sunce i toplota. Nedostajae mi guter


koji me je svakog jutra sa zida posmatrao kako
dorukujem. Iako na jugu Floride ima bukvalno milion
gutera, kunem se da me je ovaj pratio do kole i da se
naizgled nalazio svuda gde i ja. Nedostajae mi oluje s
grmljavinom, koje se iznenada stvore niotkuda, spokoj i
mir koji vladaju u jutarnjim satima pre pojave igri.
Nedostajae mi delfini, koji se ponekad hrane na zalasku
sunca. Nedostajae mi ak i miris sumpora, koji se die iz
trulog korova u dnu plae, nain na koji je ispunjavao
kuu i proimao ak i nae snove.
Otarasi se celera, ekau te u kamionetu kae
Henri.
A onda polazimo.
Ulazim u gusti od stabala s desne strane kamioneta.
Tri jelena ve ekaju. Sputam kesu celera kraj njihovih
nogu pa unem i pomazim ih sve. Doputaju mi jer su
odavno zaboravili da se boje. Jedan od njih die glavu i
gleda me. Tamne, bezizraajne oi mi uzvraaju pogled.
Imam oseaj kao da mi neto prenosi. Stresam se od jeze.
On obara glavu i nastavlja da jede.
Sreno, mali moji prijatelji kaem i odlazim do
kamioneta pa se smetam na suvozaevo sedite.
Obojica gledamo kako se kuica smanjuje u
retrovizoru sve dok Henri ne izbije na glavni put a ona
nestane s vidika. Subota je. Pitam se ta se deava na
zabavi bez mene. ta priaju o mom odlasku i ta e rei u
ponedeljak kada me ne budu zatekli u koli. Voleo bih da
sam mogao da se pozdravim s njima. Nikada vie neu
sresti nikoga od ljudi koje sam ovde poznavao. Nikada


neu ponovo razgovarati ni sa kim od njih. A oni nikada
nee saznati ta sam ja i zbog ega sam otiao. Za
nekoliko meseci, a moda i za nekoliko nedelja, niko od
njih vie nee ni pomisliti na mene.
Pre nego krenemo autoputem, Henri svraa na pumpu
da napuni rezervoar. Dok se on bake oko sipanja
benzina, ja razgledam atlas, koji obino stoji na seditu
izmeu nas. Atlas je kod nas otkad smo stigli na ovu
planetu. Na njemu su iscrtane linije od mesta do mesta na
kojima smo iveli. U ovom trenutku linije se ukrtaju
preko celih Sjedinjenih Drava. Obojica smo svesni da bi
najbolje bilo da ga se otarasimo, ali to je jedino pare
naeg zajednikog ivota koje imamo. Normalni ljudi
imaju fotografije, videosnimke i dnevnike; mi imamo
altas. Podigavi ga, vidim da je Henri iscrtao novu liniju
od Floride do Ohaja. Kad pomislim na Ohajo, padnu mi na
pamet krave, kukuruz i ljubazni ljudi. Znam da na
registarskim tablicama pie SR SVEGA. ta je SVE ne
znam, ali pretpostavljam da u saznati.
Henri se vraa u kamionet. Kupio je nekoliko limenki
soka i kesu ipsa. Kree sa pumpe prema autoputu US1,
koji nas vodi na sever. Prua ruku ka atlasu.
Misli da ima ljudi u Ohaju? alim se.
On se kikoe. Pretpostavljam da ih ima nekoliko. A
moda nam se posrei da naemo auto i televizor.
Klimam glavom. Moda nee biti tako loe kao to se
meni ini.
Kako ti se dopada ime Don Smit? pitam ga.
Jesi li se odluio za njega?


Mislim da jesam kaem. Nikada nisam bio Don,
a ni Smit.
Obinije od toga ne moe biti. Pa, drago mi je,
gospodine Smit.
Osmehujem se. Da, mislim da mi se svia Don Smit.
Napraviu ti dokumenta im stanemo.
Posle kilometar i po, silazimo sa ostrva i lagano
prelazimo most. Voda protie ispod nas. Mirna je, pa
meseina svetluca povrh siunih talasa, stvarajui
arene takice na njihovim vrhovima. S nae desne strane
je okean, s leve je zaliv; u sutini, to je ista voda, ali nosi
dva razliita imena. Imam elju da viknem, ali se
uzdravam. Nije re samo o tome da sam tuan to
naputam Floridu umoran sam od beanja. Umoran
sam od toga da izmiljam novo ime svakih est meseci.
Pitam se hoemo li ikada moi prestati da beimo.



3.



Silazimo sa autoputa kako bismo napunili rezevoar,
nabavili hranu i nove mobilne telefone. Zaustavljamo se
na stajalitu za kamione pa u restoranu jedemo ufte i
makarone sa sirom, to je jedna od retkosti za koje Henri
priznaje da su bolje od svega to smo ikada probali na
Lorijenu. Dok jedemo, Henri na laptopu izrauje nova
dokumenta sa naim novim imenima. Odtampae ih kad
stignemo na odredite, a za sve druge ljude mi smo ono
to naa dokumenta kau.
Jesi li siguran da eli ime Don Smit? pita me.
Aha.
Roen si u Tuskalusi, drava Alabama.
Smejem se. Kako si se toga setio?
Osmehuje se i pokazuje mi dve ene koje sede
nekoliko separea dalje od nas. Obe se strahovito mnogo
znoje. Jedna od njih na sebi ima majicu na kojoj pie MI
TO RADIMO BOLJE U TUSKALUSI.
I to je nae sledee odredite kae Henri.
Ma koliko udno zvualo, nadam se da emo se dugo
zadrati u Ohaju.
Stvarno? Dopada ti se ideja o odlasku u Ohajo?
Dopada mi se ideja da steknem nekoliko prijatelja,
da idem u istu kolu due od nekoliko meseci i da moda


stvarno ponem da ivim. Upravo sam sve to zapoeo na
Floridi. Bilo je sjajno i, prvi put od naeg dolaska na
Zemlju, oseao sam se skoro kao normalan momak. Voleo
bih da pronaemo neko mesto gde emo moi da
ostanemo.
Henri deluje zamiljeno. Jesi li pogledao svoje oiljke
danas?
Ne, zato?
Zato to ovde nije re o tebi. U pitanju je
preivljavanje nae rase, koja je skoro potpuno
istrebljena, kao i to da te sauvamo u ivotu. Svaki put
kada neko od nas umre svaki put kada neko od vas
garda umre nae anse za preivljavanje se smanjuju. Ti
si etvrti, ti si sledei. itava rasa opakih ubica ti je za
petama. Odlazimo na prvi znak nevolje i nemam nameru
da se raspravljam oko toga.
Henri je za volanom sve vreme. Sa pauzama i
pravljenjem novih dokumenata put traje oko trideset
sati. Najvei deo vremena provodim dremajui ili igrajui
videoigrice. Zbog dobrih refleksa, veinu igrica vrlo brzo
savladam. Da preem neku igricu, najdue mi je do sada
trebao jedan dan. Najvie volim ratne i svemirske igrice.
Pretvaram se da sam opet na Lorijenu, i da se borim
protiv Mogadoraca, da ih seem i pretvaram ih u pepeo.
Henri misli da je ta pomama za igricama izopaena i
pokuava da me odvue od njih. Govori mi da treba da
ivimo u stvarnom svetu, gde su rat i smrt stvarnost a ne
pretvaranje. Zavrivi poslednju igricu, podiem pogled.


Dosta mi je sedenja u kamionetu. Sat na instrument-tabli
pokazuje 07.58. Zevam, trljam oi.
Kad emo stii?
Skoro smo stigli odgovara Henri.
Napolju je mrak, ali se na zapadu nazire bledi sjaj.
Prolazimo pored farmi s konjima i stokom, zatim pored
jalovih polja, iza kojih se drvee prua dokle god pogled
see. Ovo je upravo ono to je Henri eleo, spokojno
mestace gde emo ostati neprimeeni. Jednom nedeljno
pretrauje internet i do est, sedam pa i osam sati
zaredom kako bi aurirao listu raspoloivih domova
irom zemlje koji zadovoljavaju njegove kriterijume:
izolovani su, izvan gradske sredine i raspoloivi su za
useljenje odmah. Rekao mi je da je iz etvrtog pokuaja
jedan poziv Junoj Dakoti, jedan Novom Meksiku i jedan
Arkanzasu iznajmio kuu u kojoj emo sada iveti.
Nekoliko minuta kasnije, ugledah ratrkana svetla
koja najavljuju grad. Prolazimo pored table na kojoj pie:

DOBRO DOLI U RAJ, OHAJO,
BROJ STANOVNIKA 5.243

Opa! uskliknem. Ovo mesto je jo manje od
onoga u kome smo iveli u Montani.
Henri se smeka. ta misli, za koga je raj?
Za krave, moda. Straila?
Prolazimo pored stare benzinske stanice, perionice za
automobile i groblja. Zatim se pojavljuju kue sa


daanom fasadom, udaljene jedna od druge tek desetak
metara. Na veini njih vise ukrasi za No vetica. Trotoar
preseca malo dvorite koje vodi do ulaznih vrata. U
centru grada je kruni tok a u njegovom sreditu se
nalazi figura konjanika s podignutim maem. Henri
zaustavlja automobil. Obojica posmatramo spomenik i
smejemo se iako je na razlog za smeh nada da se nikada
vie niko pojaviti nee sa maem na ovom mestu. Zatim
Henri nastavlja da vozi po krunom toku i, im smo ga
proli, navigacioni sistem na instrument-tabli nas
obavetava da skrenemo. Kreemo na zapad, izvan grada.
Vozimo se est kilometara pre nego to se zaustavimo
na ljunkovitom putu a zatim prelazimo otvorena
obraena polja, koja leti verovatno obiluju kukuruzom, a
onda se jo kilometar i po vozimo kroz gustu umu. Tada
je konano pronalazimo, uukanu u bujnoj vegetaciji, sa
zaralim srebrnim sanduetom za potu, na kome crnim
slovima, naslikanim po strani, pie Old mil road 17.
Najblia kua je tri kilometra odavde kae i skree
u dvorite. Poljunena staza je obrasla korovom i
izlokana rupama punim svetlosmee vode. Zaustavlja se i
gasi kamionet.
iji je to automobil? pitam, bradom pokazujui ka
crnom terencu, iza koga se Henri parkirao.
Pretpostavljam da pripada agentu za nekretnine.
Kua je u senci drvea. U mraku izgleda pomalo jezivo,
kao da je poslednji njen stanar od straha otiao ili
pobegao a moda je bio i oteran. Izlazim iz kamioneta.


Motor pucketa i oseam toplotu koju isijava. Hvatam
torbu sa sedita i stojim s njom u ruci.
Kako ti se ini? pita me Henri.
Kua je jednospratnica. Oplata je od dasaka. Vei deo
bele farbe je otpao s fasade. Jedan od prednjih prozora je
slomljen. Krov je prekriven crnim crepom, koji izgleda
izvitopereno i krhko. Tri drvena stepenika vode do
omanjeg trema, koji je pun rasklimanih stolica. Samo
dvorite je dugako i zaraslo u travu. Prolo je mnogo
vremena otkad je neko poslednji put pokosio travu.
Izgleda kao raj kaem.
Zajedno prilazimo kui. Utom iz kue izlazi lepo
odevena plava ena, otprilike Henrijevih godina. Na sebi
ima poslovno odelo, a u rukama dri podlogu za pisanje s
kvaicom za papir i jednu fasciklu; za pojasom suknje
zakaen joj je blekberi. Smei se.
Gospodin Smit?
Ja sam odgovara Henri.
Zovem se Eni Hart. Ja sam agent za nekretnine iz
agencije Raj nekretnine. Razgovarali smo telefonom.
Pokuavala sam da vas pozovem malopre, ali izgleda da
vam je telefon iskljuen.
Da, naravno. Naalost, baterija se istroila dok smo
putovali.
Ah, i ja mrzim kad se to desi kae, a onda kree ka
nama i rukuje s Henrijem. Pita me kako se zovem i ja joj
odgovaram, premda zapadam u veno iskuenje da joj
odgovorim samo etvrti. Dok Henri potpisuje ugovor o
zakupu, ona me pita koliko imam godina i kae da ima


erku otprilike mojih godina, koja pohaa lokalnu
gimnaziju. Prijatna je osoba, odie toplinom i oito voli da
aska. Henri joj vraa ugovor o zakupu i sve troje ulazimo
u kuu.
U kui je gotovo sav nametaj pokriven belim
aravima. Ono to nije pokriveno na sebi ima debeli sloj
praine i mrtvih insekata. Zastori na prozorima izgledaju
kao da e se slomiti na dodir, a na zidovima je jeftina
lamperija od iverice. Kua ima dve spavae sobe,
skromnu kuhinju zastrtu svetlozelenim linoleumom i
jedno kupatilo. Dnevna soba je prostrana i pravouganog
oblika a smetena je u prednjem delu kue. Na
suprotnom zidu je kamin. Prolazim kroz kuu i bacam
svoj ranac na krevet male sobe. Na zidu je ogroman
izbledeo poster ragbiste u svetlonarandastoj uniformi.
Uhvaen je ba kada je zamahnuo da dobaci loptu
saigrau dok ogroman muakarac u crnozlatnoj uniformi
samo to ga nije smrvio pod sobom. Na posteru pie
BERNI KOSAR, KVOTERBEK, KLIVLEND BRAUNS.
Doi i pozdravi se s gospoom Hart vie Henri iz
dnevne sobe.
Gospoa Hart stoji na ulaznim vratima s Henrijem.
Kae mi da u koli potraim njenu erku, da emo moda
postati dobri prijatelji. Smeim se i kaem da hou, da bi
to bilo sjajno. Odmah po njenom odlasku, poinjemo da
raspakujemo kamionet. U zavisnosti od toga koliko brzo
moramo da napustimo neko mesto, putujemo bez
prtljaga to znai samo sa onim to imamo na sebi, sa
Henrijevim laptopom i bogato izrezbarenom krinjom sa


Lorijena, koja uvek ide sa nama; ili ponesemo nekoliko
stvarica obino Henrijeve dodatne kompjutere i
opremu, koji mu slue za postavljanje sigurnosnog
sistema kue i pretraivanje onih vesti na internetu koje
bi se mogle ticati nas. Ovaj put donosimo krinju, dva
mona raunara, etiri monitora i etiri kamere. Takoe
smo doneli i odeu, mada vei deo odee sa Floride nije
prikladan za ivot u Ohaju. Henri odnosi krinju u svoju
sobu i zajedno snosimo svu opremu u podrum, gde e je
postaviti tako da ne zapadne za oko nijednom posetiocu.
Poto smo sve smestili, Henri poinje da postavlja
kamere i pali monitore.
Do jutra ovde neemo imati internet. Ali ako eli da
ide u kolu sutra, odtampau ti nova dokumenta.
Ako ostanem kod kue, hou li morati da ti
pomaem u ienju i raspakivanju?
Da.
Onda u ii u kolu kaem.
Onda se bolje dobro naspavaj.



4.



Jo jedan nov identitet. Jo jedna nova kola. Izgubio
sam raunicu o tome koliko ih je bilo. Petnaest?
Dvadeset? Uvek je u pitanju mali grad, mala kola i uvek
ista rutina. Novi aci privlae panju. Ponekad se zapitam
da li je naa strategija odabiranja malog grada moda
pogrena jer je teko, skoro nemogue ostati neprimeen.
Ali znam kako Henri razmilja: isto tako je i njima
nemogue da ostanu neprimeeni.
kola je pet kilometara udaljena od kue. Henri me
vozi u kolu. Manja je od veine drugih koje sam pohaao
i izgleda vrlo skromno: dugaka, niska jednospratnica.
Zidna slika pirata sa noem izmeu zuba prekriva
spoljanju fasadu pored ulaznih vrata.
Dakle, sada si Pirat? kae Henri, koji sedi pored
mene.
Izgleda odgovaram.
Zna rutinu kae.
Nije mi prvi put.
Ne pokazuj svoju inteligenciju. Prezirae te.
Ne bi mi palo na pamet.
Nemoj se isticati niti privlaiti previe panje.
Biu poput muve na zidu.
I nemoj nikoga povrediti. Mnogo si jai od njih.


Znam.
I to je najvanije: uvek budi pripravan. Spreman da
istog asa ode. ta ima u rancu?
Zalihe suvog voa i kotunjavih plodova za pet dana.
Rezervne arape i termo-ve. Nepromoivu jaknu. Runi
GPS. No prikriven u olovci.
Neka ti je uvek pri ruci. Udie duboko. I vodi
rauna o znakovima. Darovi samo to ti se ne jave. Sakrij
ih po svaku cenu i smesta me pozovi.
Znam to, Henri.
Mogu se pojaviti svakog asa, Done ponavlja.
Ukoliko prsti ponu da ti nestaju, pone da lebdi ili da
se nekontrolisano trese, ukoliko izgubi kontrolu nad
miiima ili uje glasove kada niko ne govori... ukoliko se
bilo ta od toga dogodi, zovi me.
Potapkao sam svoj ranac. Ovde mi je telefon.
ekau te ovde posle kole. Puno sree, klinac kae
mi.
Smeim mu se. Ima pedeset godina, to znai da je bio
etrdesetogodinjak kada smo stigli ovamo. U njegovom
govoru se jo uvek dosta osea lorijenski jezik, to
ljudima esto zvui kao francuski naglasak. U poetku je
to bio dobar izgovor, pa je stoga sebi dao ime Henri, i to
ime mu je ostalo zauvek samo bi menjao prezime u
skladu s mojim.
Odoh da zavladam kolom rekoh.
Budi dobar.


Kreem sam prema zgradi. Kao to je sluaj u veini
srednjih kola, gomila dece se okuplja ispred zgrade.
Podeljeni su u svoje grupice: sportisti i navijaice; lanovi
benda sa instrumentima; treberi sa naoarima,
udbenicima i blekberijima; ovisnici po strani, nesvesni
bilo koga oko sebe. Jedan momak, trkljast i s debelim
staklima na naoarima, stoji sam. Nosi crnu majicu sa
logom NASA i farmerice, sigurno nema vie od etrdeset
pet kilograma. Dri runi teleskop i pretrauje nebo, koje
je uglavnom zaklonjeno oblacima. Zatim primeujem
devojku koja fotografie jednu grupu za drugom, kreei
se s lakoom izmeu njih. Zapanjujue je lepa, s ravnom
plavom kosom, koja joj see ispod ramena, koa joj je
boje porcelana, ima visoke jagodice i blage plave oi.
Izgleda da je svi poznaju, pozdravljaju je i niko se ne buni
to ih fotografie.
Ugleda mene, smei se i mae. Pitam se zbog ega i
okreem se da proverim ima li koga iza mene. Tu su samo
dva momka, koja raspravljaju o domaem iz matematike,
i niko vie. Okreem se napred. Devojka ide prema meni s
osmehom na licu. Nikada nisam video tako lepu devojku,
a kamoli priao s njom, i zasigurno mi nikada nije
mahnula i nasmeila se kao da smo prijatelji. Istog asa
me hvata nervoza i poinjem da crvenim. Ali ujedno sam i
na oprezu jer sam obuen za to. Dok mi se pribliava, die
fotoaparat i poinje da kljoca. Diem ruku da zaklonim
lice. Ona sputa fotoaparat i smeje se.
Nema razloga da bude stidljiv.


Nisam. Samo pokuavam da ti zatitim soiva. Moje
lice bi ih moglo razbiti.
Smeje se. S tim namrtenim licem tako neto bi se i
moglo desiti. Probaj da se nasmei.
Smekam se, blago. Toliko sam usplahiren da mi se
ini da u prasnuti kao balon. Oseam kako mi vrat gori a
ruke bivaju sve toplije.
To nije pravi osmeh kae, zadirkujui me. Osmeh
podrazumeva da ti se vide zubi.
Smeim se iroko i ona me slika. Obino nikome ne
dozvoljavam da me slika. Ukoliko bi slika dospela na
internet ili u novine, mene bi bilo lake nai. Ona dva
puta kada se to dogodilo, Henri je poludeo od besa,
nabavio je slike i unitio ih. Kad bi znao da ovo radim, bio
bih u silnoj nevolji. Ipak, ne mogu da odolim devojka je
suvie lepa i draesna. I dok me ona fotografie, jedan pas
mi pritrava. To je bigl sa ukastosmeim oborenim
uima, na nogama i grudima ima bele are a vitko telo mu
je crno. Mrav je i prljav kao pas lutalica. Trlja se o moju
nogavicu u pokuaju da mi privue panju. Devojci je to
slatko pa me tera da kleknem kako bi me slikala sa psom.
im ona pone da kljoca, pas se odmie. Na svaki njen
ponovni pokuaj, on bei sve dalje. Na kraju odustaje i
slika mene jo nekoliko puta. Pas sedi nekih deset metara
dalje i posmatra nas.
Da li poznaje tog psa? pita me ona.
Nikada ga ranije nisam video.
Ba mu se dopada. Ti si Don, zar ne?
Prua mi ruku.


Aha kaem. Otkud zna?
Ja sam Sara Hart. Moja mama je agent za nekretnine.
Rekla mi je da e verovatno danas poi u kolu i da bi
trebalo da pripazim na tebe. Ti si jedini novajlija koji se
danas pojavio.
Smejem se na to. Aha, upoznao sam tvoju mama.
Fina je.
Onda, hoe li se rukovati sa mnom?
Ruka joj je jo uvek ispruena. Smeim se i
prihavatam je u svoju, i to je bukvalno najlepi oseaj koji
sam u ivotu doiveo.
Opa usklikne ona.
ta je bilo?
Ruka ti je vrua. Ba vrua, kao da ima visoku
temperaturu ili tako neto.
Ne verujem.
Ona mi puta ruku.
Moda prosto ima toplu krv.
Aha, moda.
U daljini se oglaava zvono i Sara mi kae da je to prvo
zvono za as. Imamo pet minuta da uemo u uionicu.
Pozdravljamo se i ja je posmatram kako odlazi. Tren
kasnije, neto me udara u zadnji deo lakta. Okreem se, a
grupa ragbista u koledicama prolazi mimo mene. Jedan
od njih me besno zagleda i shvatam da me je on u prolazu
udario rancem. Sumnjam da je u pitanju sluajnost i
poinjem da ih pratim. Znam da neu nita uraditi iako
mogu. Samo nikako ne volim siledije. Dok to inim,


deak koji nosi majicu s natpisom NASA prolazi pored
mene.
Poto znam da si nov, malo u te uputiti ree on.
U ta? pitam.
Ono je Mark Dejms. On je ovde velika faca. Otac mu
je erif, a on glavna zvezda ragbi tima. Nekada je izlazio
sa Sarom, dok je bila voa navijaica, ali je prestala time
da se bavi i otkaila ga. Nije preboleo raskid. Ja se ne bih
meao u to da sam na tvom mestu.
Hvala.
Momak se urno udaljava. Zaputio sam se kod
direktora kako bih se prijavio za asove i tako poeo da
pohaam nastavu. Osvrem se da vidim da li je pas jo
uvek u blizini. Jeste, sedi na istom mestu i posmatra me.


Direktor se zove gospodin Heris. Debeo je i prilino
elav, izuzev nekoliko dugakih pramenova kose na
zatiljku i sa strane. Stomak mu pada preko pantalona.
Ima sitne i gramzive oi, blisko usaene na licu. Smei mi
se s druge strane stola a ja imam utisak da mu je osmeh
progutao oi.
Znai, ti si zavrio drugi razred u Santa Feu? pita
me.
Klimam glavom, kaem da iako nikada nisam bio u
Santa Feu, niti u Novom Meksiku, kad smo ve kod toga.
Jednostavna la kako nam se ne bi ulo u trag.
To objanjava tvoj preplanuli ten. Otkud u Ohaju?


Zbog oevog posla.
Henri mi nije otac, ali ja uvek kaem da jeste kako ne
bismo izazivali sumnju. On je moj uvar, to bi za
Zemljane bilo neto kao staratelj. Postoje dve vrste
Lorijenaca: jedni razvijaju darove, odnosno moi; s tim
to svako od njih moe imati drugaije darove od toga
da mogu biti nevidljivi do toga da itaju tue misli; od
sposobnosti letenja do korienja prirodnih sila i
elemenata kao to su vatra, vetar i munje. Oni koji
poseduju darove zovu se gardi, a oni koji ih nemaju jesu
sepani ili uvari. Ja sam gard. Henri je sepan. Svakom
gardu je dodeljen jedan sepan jo od ranog detinjstva.
Sepani su tu da nam pomognu da shvatimo istoriju nae
planete i ovladamo moima. Sepani i gardi jedni vode
planetu, drugi je brane.
Gospodin Haris klima glavom. ime se on bavi?
On je pisac. eleo je da se skrasi u nekom malom,
mirnom gradiu kako bi zavrio zapoetu knjigu
odgovaram. To je, inae, na dobro uvebani izgovor.
Gospodin Haris klima glavom i kilji. Izgleda kao
snaan mladi. Planira da se bavi nekim sportom ovde?
Vrlo rado, ali imam astmu, gospodine ovo je moj
uobiajen izgovor da izbegnem situacije u kojima bih
mogao odati snagu i brzinu.
ao mi je to to ujem. Uvek traimo sposobne
sportiste za na ragbi tim kae i osvre se ka polici na
zidu; na vrhu se nalazi trofej na kome je ugraviran datum
od prole godine. Pobedili smo na Omladinskom
turniru kae ozareno i s ponosom.


Prua ruku i hvata dva lista papira sa ormaria za
dosijee pored stola i dodaje mi ih. Prvi list je moj
raspored asova s nekoliko neispunjenih mesta. Drugi je
spisak izbornih predmeta. Biram nekoliko predmeta i
upisujem ih u formular a onda mu sve to vraam. Pria mi
o koli, govori bez prekida, kako mi se ini satima, prelazi
svaku stranicu prirunika za ake, sa svim munim
detaljima. Oglaava se jedno zvono, a zatim i drugo.
Kada je konano zavrio, pita me da li mi je sve jasno.
Odgovaram potvrdno.
Odlino. Ostalo ti je jo pola sata od drugog asa a ti
si odabrao astronomiju kod gospoe Barton. Ona je sjajan
profesor, jedan od najboljih koje imamo. Jednom je
osvojila dravnu nagradu, od guvernera lino.
To je sjajno kaem.
Poto se gospodin Heris s mukom iupao iz stolice,
izali smo iz njegove kancelarije i zaputili se niz hodnik.
Cipele mu zveckaju po podu svee uglaanom voskom.
Osea se miris svee farbe i sredstava za ienje.
Ormarii su u nizu poreani uza zid. Veina ih je
prekrivena posterima kolskog ragbi tima. kola ne moe
imati vie od dvadeset uionica. Zato ih brojim u prolazu.
Tu smo kae gospodin Heris. Prua mi ruku.
Rukujemo se. Drago nam je to si ovde. Volim da mislim
o naoj koli kao jednoj velikoj porodici. Dobro nam
doao.
Hvala kaem.
Gospodin Heris otvara vrata i protura glavu u
uionicu. Tek tada shvatam da sam uznemiren, da mi je


muka. Desna noga mi se trese; oseam leptirie u
stomaku. Ne shvatam zbog ega. Svakako nije zbog toga
to u prvi put ui u razred. Proiveo sam to iskustvo
previe puta da bi me ono moglo uzrujati. Zato diem
duboko i nastojim da ga se otresem.
Gospoo Barton, izvinite to vas prekidam. Stigao
vam je nov uenik.
O, odlino! Neka ue odgovora ona piskavim
glasom punim entuzijazma.
Gospodin Heris pridrava vrata dok ja prolazim.
Uionica je savrenog etvrtastog oblika, gde je smeteno
dvadeset i pet aka, manje-vie, koji sede za
pravougaonim stolovima veliine kuhinjskog stola, po
troje za jednim stolom. Sve oi su uprte u mene. I ja
gledam njih pa se tek onda okreem ka gospoi Barton.
Ima oko ezdeset godina, nosi ruiasti vuneni demper a
crvene plastine naoare joj vise na laniu oko vrata.
Osmeh joj je irok a kosa seda i kovrdava. Dlanovi mi se
znoje i lice mi gori. Nadam se da nisam pocrveneo.
Gospodin Heris zatvara vrata za sobom.
Kako se zove? pita me.
Ovako rastrojen zamalo da odgovorim Danijel
Douns, ali sam uspeo da se zaustavim na vreme. Hvatam
dah duboko i kaem Don Smit.
Sjajno! A odakle dolazi?
Iz Fl... stajem pre nego to izgovorim celu re. Iz
Santa Fea.
Deco, hajde da mu poelimo dobrodolicu.


Svi pljeu. Gospoa Barton mi pokazuje da se
smestim na slobodno mesto izmeu dva aka. Oseam
olakanje to me vie nita nee pitati. Okree se ka svom
stolu a ja kreem niz prolaz izmeu klupa, pravo prema
Marku Dejmsu, koji sedi u klupi sa Sarom Hart. Prolazim
pored njihove klupe kad on istura nogu i saplie me.
Gubim ravnoteu, ali uspevam da ostanem na nogama.
Kroz uionicu struji tiho smejuljenje. Gospoa Barton se
naglo osvre.
ta se dogodilo? pita ona.
Ne odgovaram joj i umesto toga prostrelim pogledom
Marka. Svaka kola ima jednog takvog, mukarinu,
silediju, kako god da elite da ga nazovete, ali nikad
nijedan nije to tako rano pokazao. Kosa mu je crna,
prepuna gela i paljivo stilizovana, tako da tri u svim
pravcima. Zulufi su mu uredno podiani a brada kratka i
otra. Guste obrve natkriljuju mu tamne oi. Na koledici
mu stoji da je etvrta godina, a iznad godine je zlatnim
kurzivom izvezeno njegovo ime. Pogledi nam ostaju
ukrteni a razredom se iri podrugljivo stenjanje.
Bacam pogled ka svom mestu, koje je tri klupe dalje, a
onda se opet vraam na Marka. Mogao bih ga bukvalno
rastrgnuti golim rukama, kad bih to hteo. Mogao bih ga
baciti do sledeeg okruga. Ukoliko bi u pokuaju da
pobegne uao u automobil, prestigao bih ga i bacio ga
navrh drveta. Osim toga to bi to bilo preterivanje, u glavi
mi odjekuju Henrijeve rei: Ne istii se i ne privlai
previe panje. Svestan sam da moram da posluam
njegov savet i ne obazirem se na ono to se upravo


dogodilo, kao to sam to i ranije uvek inio. Stapanje sa
sredinom i ivot u senci neto je emu smo vrlo vini. Ali
nisam sasvim priseban, rastrojen sam i, pre nego to
stignem da promislim, pitanje je ve izletelo iz mojih
usta.
Hteo si neto?
Mark skree pogled i osvre se po uionici, pridie se
u stolici a onda se okree k meni.
O emu pria? pita.
Ispruio si nogu da me saplete. Napolju si se
namerno zakucao u mene, pa sam pomislio da ti neto
treba.
ta se deava? Gospoa Barton je tik iza mene.
Preko ramena se osvrem k njoj.
Nita kaem. Zatim se opet okreem ka Marku.
Dakle?
Stisak njegovih ruku o sto se pojaava, ali on ne
progovara ni rei. Gledamo se netremice sve dok on
konano ne uzdahne i skrene pogled.
Tako sam i mislio odgovaram mu s visine i
produavam dalje. Ostatak razreda ne zna kako da
reaguje pa me veina posmatra zabezeknuto dok se
smetam izmeu crvenokose devojke s pegama na licu i
gojaznog momka, koji me gleda razjapljenih usta.
Gospoa Barton staje ispred razreda. Izgleda malice
zajapureno, ali brzo se sabere i poinje da predaje o tome
otkud prstenovi oko Saturna i kako su sainjeni
uglavnom od ledenih estica i praine. Neto kasnije
prestajem da sluam ta govori i umesto toga zagledam


ostale ake. itava nova grupa ljudi koju u opet morati
da drim na distanci. Svaki puta hodam po tankoj liniji
izmeu tek toliko interakcije da ostanem tajanstven a da
ne postanem udak, i tako se izdvojim od ostalih. Danas
sam ve napravio veliku brljotinu.
Udiem duboko i polako isputam vazduh. Jo uvek
oseam leptirie u stomaku, jo uvek me titi ona
drhtavica u nozi. A ruke mi postaju sve toplije. Mark
Dejms sedi tri klupe ispred mene. U jednom trenutku se
okree i gleda me, a zatim apue neto Sari na uvo. Ona
se takoe okree. Deluje sasvim fino, ali to to je izlazila s
njim i to sede zajedno tera me na razmiljanje. Toplo mi
se osmehuje. elim da joj uzvratim, ali sam potpuno
skamenjen. Mark pokuava da joj opet neto doapne, ali
ona vrti glavom i gura ga od sebe. Imam znatno bolji sluh
od ljudskog kada se usredsredim na neto, ali sam suvie
pometen njenim osmehom pa ne mogu da se fokusiram.
Voleo bih da sam uo ta je rekla.
Otvaram i stiskam ake. Dlanovi mi se znoje i poinju
da me peku. Jo jednom udiem duboko. Magli mi se pred
oima. Prolazi pet minuta, a onda deset. Gospoa Barton
jo uvek govori, ali ja ne ujem njene rei. Stiskam
pesnice pa ih ponovo otvaram. Kad god to uradim, dah mi
zastane u grlu. Desni dlan poinje blago da sija. Bacam
pogled na njega, zapanjen i opinjen. Nekoliko sekundi
kasnije, svetlost je sjajnija.
Stiskam aku u pesnicu. Moj prvi strah je da se neto
dogodilo nekom od ostalih est. Ali ta bi to moglo biti?
Ne mogu nas ubijati preko reda. To je nain na koji


magija deluje. Ali da li to znai da se neko od njih
povredio? Da li je nekom od njih odseena ruka? Ne
postoji nain da to saznam? Ali ako se neto jeste
dogodilo, osetio bih u oiljcima na lanku. I tek onda mi
sine. Doivljavam obrazovanje svog prvog dara.
Vadim mobilni iz ranca i aljem Henriju poruku, u
kojoj pie DII, umesto DOI. Suvie sam oamuen da
bih napisao bolje. Stiskam pesnice i guram ih u krilo.
Gore i tresu se. Otvaram dlanove. Levi dlan je jarkocrven
a desni jo uvek sija. Bacam pogled na sat na zidu i vidim
da je as pri kraju. Kad bih mogao da se izvuem iz
uionice i pronaem neku praznu prostoriju da pozovem
Henrija i pitam ga ta se deava. Poinjem da brojim
sekunde: ezdeset, pedeset devet, pedeset osam. Imam
oseaj da neto samo to ne eksplodira u mojim akama.
Usredsreujem se na brojanje. etrdeset, trideset devet.
Sada oseam peckanje kao da mi se sitne iglice zabadaju
u dlanove. Dvadeset osam, dvadeset sedam. Otvaram oi i
netremice gledam ispred sebe, zadravam pogled na Sari
u nadi da e mi to pomoi da odvratim panju sa onoga
to mi se deava. Petnaest, etrnaest. To to gledam u nju
zapravo pogorava stvar. Iglice su se pretvorile u eksere.
U eksere koji su prethodno zagrejani u pei do take
usijanja. Osam, sedam.
Oglaava se zvono. Te sekunde sam na nogama i
probijam se do izlaza iz uionice. Oseam vrtoglavicu i
jedva ostajem na nogama. Produavam niz hodnik, ali, u
stvari, nemam predstavu kuda idem. Oseam da me neko
prati. Vadim raspored iz zadnjeg depa i proveravam broj
ormaria. Na sreu, tu je, odmah s moje desne strane.


Stajem ispred njega i oslanjam glavu na metalna
vratanca. Vrtim glavom jer upravo shvatam da sam urei
iz uionice zaboravio ranac s mobilnim telefonom u
njemu. A tada me neko gura.
ta je bilo, opasni?
Posrem nekoliko koraka i osvrem se iza sebe. Tu je
Mark i smeka se.
Neto nije u redu? pita.
Ne odgovaram.
U glavi mi je kao u kovitlacu. Oseam da u se
onesvestiti. Pritom, ruke mi gore. ta god da se deava,
momenat nije mogao biti gori. Mark me je opet odgurnuo.
Nisi ba tako opasan kad nema profesora u blizini, je
li?
Ne mogu da odrim ravnoteu, sapliem se o
sopstvene noge i padam na zemlju. Sara staje ispred
Marka.
Ostavi ga na miru kae.
Ovo nema nikakve veze s tobom kae on njoj.
Kako da ne. Vidi da nov ak razgovara sa mnom i
smesta pokuava da zapone tuu s njim. To je samo
jedan od razloga zbog kojeg vie nismo zajedno.
Pridiem se. Sara prua ruku da mi pomogne i onog
asa kad me dodirne mene prostreli bol u aci a kroz
glavu osetim kao da mi sevaju munje. Okreem se na
drugu stranu i urno se udaljavam, idui na suprotnu
stranu od uinionice za astronomiju. Svestan sam da e
svi misliti da sam kukavica jer sam pobegao, ali oseam


da sam na ivici da se onesvestim. Zahvaliu Sari i
obraunati se Markom, kasnije. Sada moram da naem
prostoriju s kljuem u bravi.
Stiem do kraja hodnika koji see predvorje glavnog
kolskog ulaza. Priseam se onoga to mi je o koli rekao
gospodin Heris, izmeu ostalog i rasporeda prostorija.
Ukoliko se dobro seam, sala za priredbe, sala za muziko
i umetnike radionice su na kraju ovog hodnika. Hitam k
njima najbre to mogu s obzirom na svoje trenutno
stanje. Iza lea ujem Marka kako mi neto dovikuje i
Saru kako vie na njega. Otvaram prva vrata na koja
naiem i zatvaram ih za sobom. Na svu sreu, imaju
bravu i ja ih zakljuavam.
Obreo sam se u mranoj komori. Trake negativa vise
sa ica za suenje. Sruio sam se na pod. U glavi mi se vrti
a ruke mi gore. Otkad sam prvi put video da sijaju,
neprestano sam drao stisnute ake. Sada bacam pogled
na njih i vidim da mi desna aka jo uvek sija i pulsira.
Poinje da me hvata panika.
Sedam na pod a znoj me pee u oima. Oseam
strahovit bol u obe ake. Znam da treba da oekujem
dolazak darova, ali nisam imao pojma da e to izgledati
ovako. Otvaram ake. Desni dlan jarko sija a svetlost
poinje da se zgunjava. Levi dlan nejasno treperi
svetlou, ali je oseaj da gori skoro nepodnoljiv. Voleo
bih da je Henri sada ovde. Nadam se da je krenuo ovamo.
Zatvaram oi i obavijam ruke preko sebe. Ljuljam se
napred-nazad na podu, potpuno obuzet bolom. Ne znam
koliko je vremena prolo. Minut? Deset minuta? ujem


zvono koje signalizira poetak sledeeg asa. Do mene
dopire razgovor ljudi ispred vrata. Vrata su se zatresla
nekoliko puta, ali su zakljuana i niko nee moi da ue.
Nastavljam da se ljuljam, vrsto zatvorenih oiju. Lupanje
na vrata se nastavlja. Prigueni glasovi koje ne razumem.
Otvaram oi i vidim da je svetlost s mojih aka osvetlila
itavu prostoriju. Steem ruke u pesnice ne bih li spreio
svetlost da izbija, ali se ona ipak probija izmeu mojih
prstiju. Vrata sad poinju estoko da se tresu? ta e ljudi
pomisliti o svetlosti u mojim rukama? Nema naina da je
sakrijem? Kako bih je objasnio?
Done? Otvori vrata, ja sam zauje se glas.
Preplavljuje me olakanje. Henrijev glas, jedini glas na
svetu koji elim da ujem.



5.



Puzim do vrata i otkljuavam ih. irom su se otvorila.
Henri je umrljan zemljom i nosi batensku odeu kao da
je upravo sreivao dvorite. Toliko sam srean to ga
vidim da elim da mu skoim u naruje, a to i pokuavam,
ali sam previe oamuen te padam nazad na pod.
Da li je sve u redu? pita gospodin Heris, koji stoji
iza Henrija.
Sve je u redu. Dajte nam samo minut, molim vas
odgovara Henri.
Da li treba da pozovem hitnu pomo?
Ne!
Vrata se zatvaraju. Henri mi pregleda ake. Svetlost u
desnoj ruci sija jarko dok ona u levoj nejasno treperi, kao
da prikuplja snagu. Henri se iroko smei a lice mu
ozareno blista.
Ah, hvala Lorijenu uzdie a onda izvlai par konih
rukavica iz zadnjeg depa. Kakva suluda srea to sam
sreivao dvorite. Stavi ovo na ruke.
Oblaim rukavice i one potpuno skrivaju svetlost.
Gospodin Heris otvara vrata i protura glavu. Gospodine
Smit? Da li je sve u redu?


Da, sve je u redu. Samo jo pola minuta. Odgovara
Henri i osvre se k meni. Tvoj direktor ba voli da se
mea.
Hvatam vazduh duboko i isputam ga. Shvatam ta
se deava, ali zbog ega ovo?
To je tvoj prvi dar.
Znam, ali zbog ega svetlost?
Razgovaraemo o tome u kamionetu. Moe li da
hoda?
Valjda.
Pomae mi da ustanem. Jedva stojim na nogama, jo
uvek drhtim. Hvatam ga za podlakticu kako bi se
podupro.
Moram da uzmem ranac pre nego to krenemo
kaem.
Gde je?
Ostao mi je u uionici.
Koji broj?
Sedamnaest.
Hajde da te smestim u kamionet pa u se vratiti po
njega.
Desnom rukom ga grlim oko ramena. Podupire moju
teinu tako to me levom rukom obrgli oko struka. Iako
se oglasilo i drugo zvono u hodniku, jo uvek se uje
galama.
Mora da hoda to uspravnije i normalnije moe.
Udiem duboko. Nastojim da prikupim svaki deli
snage koji mi je preostao da otpeaim do izlaza iz kole.


Hajde da to obavimo kaem.
Briem znoj sa ela i sledim Henrija iz mrane
komore. Gospodin Heris je jo uvek u hodniku.
Samo teak napad astme kae mu Henri i prolazi
pored njega.
Gomila od oko dvadesetak ljudi jo uvek je u hodniku,
eka da ue u mranu komoru, gde e imati as
fotografije. Na svu sreu, Sara nije meu njima. Upinjem
se da hodam normalno, da prebacujem nogu ispred noge.
Izlaz iz kole je tridesetak metara dalje. To je mnogo
koraka. Ljudi apuu.
Kakav udak.
Zar mora da ide u ovu kolu?
Nadam se, ba je sladak.
ta misli ta je radio u mranoj komori da mu lice
toliko pocrveni? ujem rei i smeh svih prisutnih. Ba
kao to imamo sposobnost da izotrimo svoje ulo sluha,
tako ga moemo i iskljuiti, to pomae kada ovek
pokuava da se sabere usred pometnje i zbrke. Zato
iskljuujem glasove i sledim Henrija u stopu. Svaki korak
mi je teak, ali konano stiemo do izlaza. Henri mi
otvara vrata i ja pokuavam da sam odetam do
kamioneta, parkiranog ispred ulaza. Meutim, poslednjih
dvadeset koraka prinuen sam da opet obavijem ruku
oko njegovih ramena. Otvara vrata kamioneta i ja se
smetam na sedite.
Uionica broj sedamnaest, je li?
Da.


Trebalo je da ranac dri uza sebe. Male greke
dovode do velikih. A mi sebi ne moemo priutiti nijednu.
Znam. ao mi je.
Zatvara vrata i vraa se u zgradu. Presamitio sam se
na seditu kako bih usporio disanje. Jo uvek oseam znoj
na elu. Uspravljam se i sputam titnik za sunce kako bih
se pogledao u ogledalu. U licu sam crveniji nego to sam
mislio, a oi su mi pomalo suzne. Uprkos bolu i
iscrpljenosti, smeim se. Konano, mislim. Posle tolikih
godina ekanja, posle toliko vremena koje sam proveo
bez ikakvog oruja kojim bih se odbranio od Mogadoraca,
osim pameti i vetine skrivanja, moj prvi dar je stigao.
Henri izlazi iz kole s mojim rancem u rukama. Obilazi
kamionet i otvara vrata, pa ranac baca na zadnje sedite.
Hvala kaem.
Nema na emu.
Kad smo izali sa kolskog parkinga, skidam rukavice
i zagledam se u svoje ake. Svetlost u mojoj desnoj ruci je
poela da se koncentrie u snop nalik snopu baterijske
lampe, samo mnogo jai od njega. Oseaj da gorim poeo
je da jenjava. Leva aka jo uvek pomalo tinja.
Ostavi rukavice na rukama dok ne stignemo kui
kae mi Henri.
Vraam rukavice na ruke i gledam ga. Ponosno se
osmehuje.
Ba smo se sranje naekali kae.
Molim? pitam.
On baca pogled ka meni. Sranje smo se naekali
ponavlja on. Tvojih darova.


Prasnem u smeh. Henri je nauio mnogo toga o
ponaanju na Zemlji, ali tu nije spadalo psovanje.
Vraki smo se naekali ispravljam ga.
Da, to.
Skree na na put.
Dakle, ta dalje? Da li ovo znai da u moi da
putam laserske zrake iz svojih ruku ili ta?
Henri se iroko kezi. Dobra ideja, ali ne.
Pa, ta u da radim sa svetlou? Kad me budu jurili,
mogu da se okrenem i zablesnem ih njome? Kao da e od
toga ustuknuti ili tako neto?
Samo malo strpljenja odgovara Henri. Nije
predvieno da odmah sve shvati. Hajde prvo da
stignemo kui.
A onda mi na pamet pada neto zbog ega sam umalo
iskoio iz sedita.
Da li to znai da emo konano moi da otvorimo
krinju?
Klima glavom sa osmehom. Uskoro.
To! uskliknuo sam. krinja, bogato izrezbarena,
progonila me je itav ivot krhka kutija sa lorijenskim
simbolom sa strane, u vezi s kojom je Henri bio vrlo
tajanstven. Nikada mi nije rekao ta se unutra nalazi, a
nemogue ju je otvoriti, znam, jer sam pokuao bezbroj
puta, i nikada nisam,imao nimalo sree. Zakljuana je
katancem, bez ikakavog vidljivog proreza za klju.
Stigavi kui, vidim da je Henri bio prilino vredan.
Tri stolice s prednjeg trema su oiene a svi prozori na


kui otvoreni. Unutra je skinuo arave s nametaja i
prebrisao prainu. Sputam ranac na sto u dnevnoj sobi i
otvaram ga. Stajem preneraeno.
Kukin sin kaem.
Molim?
Nema mi mobilnog telefona.
Gde je?
Dolo je do male nesuglasice jutros s dekom po
imenu Mark Dejms. Verovatno ga je on uzeo.
Done, bio si u koli sat i po vremena. Kako si,
doavola, uspeo ve da se sporeka s nekim? Moe ti
bolje od toga.
To je srednja kola. Ja sam nov ak. To je sasvim
normalno.
Henri vadi svoj mobilni iz depa i okree moj broj. A
onda naglo zatvara telefon.
Iskljuen je kae.
Naravno da jeste.
Pilji u mene. ta se dogodilo? pita me glasom koji
odlino poznajem, glas koji koristi kada razmilja o novoj
selidbi.
Nita. Samo glupa svaa. Verovatno mi je ispao kada
sam ga stavljao u ranac kaem, iako znam da se to nije
dogodilo. Nisam bio ba priseban. Verovatno me eka
na pultu za izgubljene stvari.
Henri se osvre po kui i uzdie. Da li ti je neko
video ruke?


Gledam ga. Oi su mu jo krvavije nego kad me je
ostavio ispred kole. Kosa mu je razbaruena, a on
izgleda tako iscrpljeno kao da e se svakog asa sruiti.
Poslednji put je spavao na Floridi, pre dva dana. Ne znam
ni kako se jo dri na nogama.
Nije niko.
Bio si u koli sat i po vremena. Razvio si svoj prvi
dar, zamalo se potukao i zaboravio si ranac u uionici. To
nikako nije ono to ja zovem stapanje sa sredinom.
Nije to nita. Svakako nije dovoljno krupan problem
da bismo se selili u Ajdaho ili Kanzas, ili koje god mesto
obeleeno kao sledee na naoj mapi.
Henri kilji u mene, razmilja o onome to je video i
pokuava da odlui da li je to dovoljno za odlazak.
Sada nikako ne smemo biti neoprezni kae mi.
U svakoj koli svakog dana izbijaju svae. Obeavam
ti, nee nas nai zbog toga to je jedan siledija
provocirao novog aka.
Ne deava se u svakoj koli da novajlija pone da
isijava svetlost iz aka.
Uzdiem. Henri, izgleda kao da e pasti mrtav.
Odremaj malo. Odluiemo o svemu kad se naspava.
Imamo o mnogo emu da razgovaramo.
Nikada te nisam video toliko umornog. Odspavaj par
sati. Priaemo posle toga.
Klima glavom. Dremka bi mi verovatno dobrodola.




Henri odlazi u svoju spavau sobu i zatvara vrata.
Izlazim sam napolje i malo se etam po dvoritu. Sunce je
zaklonjeno drveem i duva blagi povetarac. Rukavice su
mi jo uvek na rukama. Skidam ih i guram u zadnji dep.
Ruke su mi iste kao i ranije. Da budem potpuno iskren,
samo jedan deo mene je uzbuen to je moj prvi dar
stigao nakon toliko godina eljnog iekivanja. Drugi deo
mene je kao pokoen. Stalne selidbe su me izmorile, a
sada e biti nemogue uklopiti se u sredinu ili zadrati se
na nekom mestu due vreme. Bie nemogue stei
prijatelje ili biti deo neega. Smuila su mi se lana imena
i pretvaranje. Smuilo mi se da se neprestano osvrem
preko ramena kako bih se uverio da me niko ne prati.
Pruam ruku i opipavam tri oiljka na desnom lanku.
Tri kruga, koja oznaavaju troje mrtvih. Vezani smo
neim to nadilazi samu rasu. Dok opipavam oiljke,
pokuavam da zamislim ko su, da li su bili deaci ili
devojke, gde su iveli i koliko su imali godina kada su
umrli. Upinjem se da se prisetim druge dece koja su bila
na brodu sa mnom i svima im dodeljujem brojeve. Pitam
se kako bi izgledao susret s njima, druenje s njima; kako
bi izgledao na ivot da smo ostali na Lorijenu; kakav bi
ivot bio kada sudbina itave nae rase ne bi zavisila od
preivljavanja tako malog broja nas; kako bi ivot
izgledao kada nam ne bi neprestano pretila smrtna
opasnost od ruku naih neprijatelja.
Prestravljuje me pomisao da sam ja sledei. Uspevali
smo da im umaknemo selidbama, beanjem. Iako mi se
smuilo da beim, svestan sam da je to jedini razlog to
smo jo uvek ivi. Ukoliko stanemo, oni e nas pronai. A


sada, kad sam ja sledei, sigurno su pojaali potragu za
mnom. Sigurno znaju da postajemo jai, da nam se
razvijaju darovi.
A tu je i drugi lanak i oiljak na njemu, obrazovan na
tom mestu kada je lorijenska magija upotrebljena u onim
dragocenim trenucima pre odlaska sa Lorijena. To je ig
koji nas spaja.



6.



Ulazim u kuu i leem na nepokriven duek u svojoj
sobi.
Jutro me je iznurilo i sklapam oi. Kada ih otvorim,
sunce je ve visoko iznad kronji drvea. Izlazim iz sobe.
Henri je za kuhinjskim stolom sa otvorenim laptopom i
znam da je pretraivao vesti, kao to to uvek ini, ne bi li
naiao na kakav trag koji bi nas odveo do ostalih.
Jesi li spavao? pitam ga.
Ne ba. Imamo internet a nisam proveravao vesti
otkad smo napustili Floridu. ivci mi nisu dali da spavam
dok ne proverim ta se deava.
Ima li neeg znaajnog? pitam.
Slee ramenima. etrnaestogodinjak u Africi je pao
s prozora etvorospratnice i proao bez ogrebotine. A
petnaestogodinjak u Bangladeu tvrdi da je Mesija.
Smejem se. Znam da taj petnaestogodinjak nije na.
Kakve su anse za onog drugog?
Slabe. Preivljavanje pada sa etvrtog sprata nije
veliki podvig, a sumnjam da bi iko od naih bio toliko
neoprezan kae i namiguje mi.
Smejem se i sedam naspram njega. Zatvara raunar i
stavlja ruke na sto. Njegov sat pokazuje 11.36. U Ohaju
smo tek neto due od pola dana a ve se toliko toga


dogodilo. Otvaram dlanove. Sjaj je prigueniji nego kad
sam poslednji put pogledao.
Zna li ta je to to? pita me.
Svetlost u akama.
Odgovara mi kikotom. Zove se lumen. S vremenom
e moi da kontrolie svetlost.
Nadam se da je tako, jer e nam propasti tajni
identitet ako se uskoro ne iskljui. Ipak, jo uvek ne
shvatam njegovu svrhu.
Lumen je mnogo vie od svetlosti, veruj mi.
I ta jo?
Odlazi u spavau sobu i vraa se sa upaljaem u ruci.
Sea li se dobro deke i bake? pita me. Baka i deka
su oni koji nas odgajaju. Skoro da i ne viamo roditelje
dok ne napunimo dvadeset i pet godina, kada i sami
dobijamo svoju decu. ivotni vek Lorijenaca je oko dve
stotine godina, znatno dui od ljudskog, i kada se deca
raaju, izmeu dvadeset pete i trideset pete godine
starosti roditelja, stariji ih odgajaju kako bi njihovi
roditelji mogli nastaviti da bruse svoje darove.
Donekle. Zato pita?
Zato to je tvoj deda imao isti dar.
Ne seam se da su mu ruke ikada sijale odvraam
ja.
Henri slee ramenima. Moda nikada nije imao
razloga da koristi tu mo.
Divno kaem. Izgleda da sam dobio dar koji
nikada neu koristiti.


Henri vrti glavom. Daj mi ruku.
Pruam mu desnu ruku i on pali upalja pa ga primie
vrhovima mojih prstiju. Trgnem ruku iz njegove.
Imaj poverenja u mene kae mi.
Vraam ruku. Hvata je i ponovo pali upalja. Gleda me
u oi. A onda mi se smei. Obaram pogled i vidim da
plamen obuhvata moj srednji prst. Ne oseam nita.
Jedino me instinkt nagoni da povuem ruku. Trljam prst.
Nita.
Jesi li osetio to? pita me.
Ne.
Vrati ruku ovamo kae mi. I reci mi kada bude
neto osetio.
Ponovo poinje od vrha prsta, a onda polako pomera
plamen navie uz moju nadlanicu. Oseam blago peckanje
kada plamen okrzne moju kou i to je sve. Tek kad vatra
stigne do mog zgloba, poinjem da oseam kako gorim.
Trzam ruku.
Joj!
Lumen kae. Postae otporan na vatru i vrelinu.
Ima dar u rukama, ali da bi koristio ostale delove tela,
morae da proe obuku.
Osmeh mi se iri licem. Otporan sam na vatru i
vrelinu kaem. Znai, nikada se vie neu opei?
Na kraju e doi do tog stadijuma, da.
To je sjajno!
Znai, dar nije tako lo, je li?


Nimalo slaem se. A ta emo sa ovim svetlima?
Hoe li ikada prestati da gore?
Hoe. Verovatno kad se dobro naspava, kada tvoj
um prestane da misli da su upaljena odgovara. Ali
neko vreme e morati da pripazi da se ne uzbuuje
previe. Emocionalna nestabilnost e ih ponovo upaliti
ukoliko se previe uznemiri, razbesni ili rastui.
Koliko dugo e to trajad?
Dok ne naui da je kontrolie. Zatvara oi i trlja
lice rukama. U svakom sluaju, idem opet da pokuam
da odspavam. Za nekoliko sati emo razgovarati o tvojoj
obuci.
Nakon to on ode, ja ostajem za kuhinjskim stolom,
gde otvaram i zatvaram pesnice, diem duboko i upinjem
se da se smirim kako bi vatra poela da jenjava. Naravno,
ne uspeva mi.
U kui je i dalje haotino stanje, osim onoga to je
Henri uspeo da sredi dok sam ja bio u koli. Oseam da
eli da odemo, ali ne toliko da ga ne bih mogao ubediti da
ostanemo. Moda bi sreivanje kue, dok on spava, moglo
pomoi da donese pravu odluku.
Poinjem od svoje sobe. Briem prainu, perem
prozore, ribam pod. Poto sam sve sredio, iznosim
posteljinu, jastuke i ebad na krevet, kaim odeu na
vealice i slaem je u ormar. Noni stoi je prastar i
raskliman, ali ga ipak punim svojim stvaricama i
stavljam nekoliko knjiga na vrh. I oas posla, soba je ista,
i sve to imam na svom je mestu.


Zatim prelazim na kuhinju, sklanjam sudove i briem
pult. Time skreem sebi misli sa svojih ruku iako, dok
istim, mislim na Marka Dejmsa. Prvi put u ivotu
suprotstavio sam se nekome. To sam oduvek eleo, ali
nikada to nisam uinio jer sam davao sve od sebe da
posluam Henrijev savet da ne skreem panju na sebe.
Uvek sam se trudio da odloim selidbu najdue to mogu.
Meutim, ovo danas je bilo drugaije. Oseao sam neko
zadovoljstvo u tome to me je neko gurnuo a ja sam mu
uzvratio istom merom. A tu je i problem sa mojim
ukradenim telefonom. Naravno, mogao bih lako nabaviti
nov, ali kako bih time zadovoljio pravdu?



7.



Budim se pre budilnika. U kui vlada mir i tiina.
Vadim ruke ispod pokrivaa. Normalne su, nema
svetlosti, nema sjaja. Isteturam se iz kreveta i odlazim do
dnevne sobe. Henri za kuhinjskim stolom ita lokalne
novine i pije kafu.
Dobro jutro kae. Kako se osea?
K nov odgovaram.
Sipam sebi iniju itarica i sedam naspram njega.
ta planira da radi danas? pitam ga.
Uglavnom da zavravam neke poslove po gradu.
Ponestaje nam novca. Razmiljam da odem po novac iz
banke.
Lorijen ima (ili je imao, zavisno od toga kako ovek
gleda na to) mnoga prirodna bogatstva. Neka od njih su
dragulji i plemeniti metali. Kada smo odlazili, svaki uvar
je dobio po vreu punu dijamanata, smaragda i rubina,
koje je mogao da proda kad stigne na Zemlju. Henri je
tako i uinio, a onda je novac stavio na bankarski raun
izvan zemlje. Ne znam koliko novca tamo ima i nikada ne
pitam. Ali znam da ima dovoljno da nam potraje za deset
ivota, ako ne i vie. Henri skida novac sa rauna otprilike
jednom godinje.


Ipak, nisam siguran nastavlja. Ne elim da odem
predaleko za sluaj da se danas dogodi jo neto.
Nisam eleo da se jueranjim deavanjima pridaje
veliki znaaj, pa samo odmahujem rukom. Biu dobro.
Idi po novac.
Bacam pogled kroz prozor. Svie zora, zasipajui
blagom svetlou sve to nas okruuje. Kamionet je
prekriven injem. Odavno nismo zimske mesece proveli u
hladnim krajevima. Nemam ak ni odgovarajuu jaknu a
veina dempera mi je sigurno premala.
Izgleda da je napolju hladno kaem. Moda bih
uskoro mogao u kupovinu.
On klima glavom. Razmiljao sam sino o tome, i to
jedan od razloga to moram u banku.
Onda idi kaem. Nee se nita dogoditi danas.
Dovravam svoju iniju itarica, sputam prljave
sudove u sudoperu i uskaem pod tu. Deset minuta
kasnije, na sebi imam farmerice i crnu termokoulju, ije
sam rukave zavrnuo do laktova. Pogledam se u ogledalu,
a naroito ruke. Smiren sam. Moram takav i ostati.
Na putu do kole, Henri mi prua par rukavica.
Vodi rauna da ti uvek budu u blizini. Nikad se ne
zna.
Guram ih u zadnji dep farmerica.
Ne verujem da e mi trebati. Odlino se oseam.
Niz autobusa je parkiran ispred kole. Henri se
zaustavlja uz bok zgrade.


Ne svia mi se to to nema mobilni kod sebe kae
mi. Svata bi moglo poi naopako.
Ne brini. Uskoro u ga dobiti natrag.
Uzdie i vrti glavom. Nemoj napraviti nekakvu
glupost. ekau te ovde posle asova.
Neu kaem i izlazim iz kamioneta. On se udaljava.
U kolskim hodnicima vlada vreva, amor i smeh.
Nekoliko njih me primeuje i apue. Ne znam da li je to
to sam se suprotstavio Marku ili zbog mrane komore.
Verovatno i jednog i drugog. To je mala kola a u malim
kolima svi saznaju sve, vrlo brzo.
Stigavi do glavnog ulaza, skreem udesno i
pronalazim svoj ormari. Prazan je. Imam jo petnaest
minuta do poetka asa na kome emo mi iz drugog
razreda pisati esej. Prolazim pored uionice samo da bih
utvrdio gde je a onda nastavljam do uprave. Sekretarica
mi se smei dok ulazim.
Dobar dan kaem. Jue sam izgubio telefon pa
sam hteo da proverim da ga neko nije prijavio?
Ona odmahuje glavom. Ne, ao mi je, niko nije
prijavio da je pronaao telefon.
Hvala kaem.
U hodniku ne vidim Marka. Odabiram pravac i
kreem. Ljudi pilje u mene i apuu, ali to me ne dotie. A
onda ga ugledam skoro petnaest metara ispred sebe. I
najednom adrenalin poinje da radi. Bacam pogled na
svoje ake. Normalne su. Brinem se da ne ponu da sijaju,
a ta briga moe biti dovoljna da se upravo to i desi.


Mark se prekrtenih ruku oslanja na ormari, u
sreditu je grupe od pet momaka i dve devojke,
razgovaraju i smeju se. Sara sedi na prozorskoj dasci tri
metra dalje. Danas opet izgleda blistavo lepo s plavom
kosom vezanom u rep, u suknji i sivom demperu. ita
knjigu, ali die pogled dok koraam prema njima.
Zastajem vrlo blizu grupe grupe i ne trepui
posmatram Marka i ekam. Primeuje me posle pet
sekundi,.
ta hoe? pita me.
Zna ti ta hou.
Pogledi su nam prikovani jedan za drugog. Gomila oko
nas ve broji deset ljudi, a zatim dvadeset. Sara ustaje i
prilazi gomili. Mark na sebi ima koled-jaknu a crna kosa
mu je nametena tako da izgleda kao da se iz kreveta
iskotrljao pravo u odeu.
Odmie se od ormaria i kree k meni. Zaustavlja se
tek na koji centimetar od mene. Grudi nam se bezmalo
dodiruju a snaan miris njegove kolonjske vode mi
ispunjava nozdrve. Visok je oko sto osamdeset pet,
nekoliko centimetara vii od mene. Iste smo grae. I ne
sluti ta je u meni a ega nema u njemu. Bri sam i mnogo
snaniji od njega. Sama pomisao je dovoljna da mi na licu
zaigra osmeh samopouzdanja.
Misli da bi danas mogao ostati u koli malo due?
Ili e i danas pobei kao jue?
Kroz okupljenu gomilu se pronosi amor podsmeha.
Pa, videemo, zar ne?
Da, videemo odgovara i pribliava mi se jo vie.


Vrati mi telefon kaem mu.
Tvoj telefon nije kod mene.
Odmahujem glavom. Dvoje ljudi te je videlo kako ga
uzima laem.
Po tome kako su mu se obrve nabrale, znam da sam
pogodio.
Da, pa ta? ta e uraditi povodom toga?
Oko nas se dosad ve okupilo verovatno oko trideset
ljudi. Ni na asak ne sumnjam da e za deset minuta od
poetka prvog asa cela kola znati ta se dogodilo.
Shvati ovo kao upozorenje kaem mu. Ima
vremena do kraja kolskog dana da mi ga vrati.
Okreem se i odlazim.
Ili ta? vie on za mnom. Ne obazirem se na to.
Putam ga da razmilja o tome ta bi bio odgovor. Sve
vreme steem pesnice i shvatam da sam adrenalin
pomeao sa ivcima. Zbog ega sam toliko uzrujan? Zbog
iznenadnih okolnosti? Zbog toga to sam se prvi put
suprotstavio nekome? Zbog mogunosti da e ake poeti
da mi sijaju? Verovatno zbog svega toga zajedno.
Odlazim u toalet i zatvaram se u praznoj kabini.
Otvaram ake. Desni dlan blago sija. Zatvaram oi i
uzdiem, trudim se da sporo diem. Minut kasnije, ake i
dalje sijaju. Stresam glavom. Nisam ni pomiljao da s
darovima moram biti toliko obazriv. Zato ostajem u
kabini toaleta. Tanki sloj znoja prekriva mi elo; obe ake
su mi tople, ali, na sreu, leva je skroz normalna. Ljudi
ulaze i izlaze iz toaleta a ja ostajem u kabini i ekam.


Sijanje ne prestaje. Konano se oglaava zvono za
poetak prvog asa i toalet se potpuno prazni.
S gaenjem stresam glavom i prihvatam neizbeno.
Nisam povratio svoj telefon, a Henri je na putu do banke.
Ispao sam glup i za to ne mogu nikoga da krivim, osim
sebe samog. Vadim rukavice iz zadnjeg depa i navlaim
ih na ruke. Kone batenske rukavice. Ne bih mogao
izgledati blesavije ni da obuem klovnovske cipele i ute
pantalone. Toliko o stapanju sa sredinom. Shvatam da
moram da prekinem ovu svau s Markom. On pobeuje.
Neka zadri telefon. Henri i ja emo veeras nabaviti
drugi.
Izlazim iz toaleta i prelazim hodnik do svoje uionice.
Svi pilje u mene dok ulazim, a zatim upravljaju poglede
na rukavice. Stvarno nema nikakve svrhe da pokuam da
ih sakrijem. Izgledam kao budala. Ja sam vanzemaljac,
imam neverovatne moi, a mnoge u tek dobiti; sposoban
sam da uradim ono to nijedno ljudsko bie ne moe ni
da zamisli, ali ipak izgledam kao budala.
Sedam u sredinu uionice. Niko mi se ne obraa a
previe sam usplahiren da ujem profesora. im se oglasi
zvono, skupljam svoje stvari, bacam ih u ranac i navlaim
kaieve preko ramena. Jo uvek nosim rukavice. Pri
izlasku iz uionice, zadiem malo kraj rukavice da vidim
u kakvom je stanju dlan. Jo uvek sija.
Hodnik prolazim odmerenim korakom. Diem polako.
Nastojim da sredim misli, ali mi ne uspeva. Ulazim u
uionicu i primeujem da Mark sedi na istom mestu kao i
prethodnog dana, dok je Sara pored njega. Mark me gleda


s podsmehom. Trudei se da izigrava frajera, ne
primeuje moje rukavice.
Gde si, brzi? ujem da atletski tim trai dobre
trkae.
Ne budi kreten kae mu Sara. Posmatram je dok
prolazim, zagledam se duboko u njene plave oi, zbog
kojih postajem stidljiv i pometen a moji obrazi rumeni.
Mesto na kome sam jue sedeo zauzeto je, pa kreem u
zaelje uionice. Uionica se puni i onaj deak koji me je
jue upozorio na Marka seda pored mene. Na sebi ima
drugu crnu majicu sa logom NASA u sredini, vojnike
pantalone i patike marke najk. Svetlosmea kosa mu je
razbaruena, a kestenjaste oi su uveliane iza stakala
naoara. Vadi belenicu punu dijagrama sa
konstelacijama zvezda i planeta. Gleda me i pritom se ne
trudi da prikrije da pilji u mene.
Kako ide? pitam ga.
On slee ramenima. Zato nosi rukavice?
Zaustim da mu odgovorim, ali gospoa Barton
zapoinje predavanje. Tokom veeg dela asa, momak
pored mene crta neto to, valjda, po njegovom miljenju,
predstavlja Marsovce. Sitna graa, krupna glava, ruke i
oi. Ista stereotipna zamisao koju obino prikazuju u
filmovima. Na dnu svakog crtea, sitnim slovima ispisuje
svoje ime: SEM GUD. Primeuje da ga posmatram i ja
odvraam pogled.
Dok gospoa Barton dri predavanje o ezdeset i
jednom mesecu u Saturnovoj orbiti, ja posmatram Marka.
Pogrbljeno sedi za stolom i pie. Zatim se uspravlja i Sari


dodaje cedulju. Ona je baca nazad, ne proitavi je. To mi
mami osmeh na lice. Gospoa Barton gasi svetlo i puta
video-snimak. Planete rotiraju na tabli ispred razreda i to
me navodi na razmiljanje o Lorijenu. Ona je jedna od
osamnaest planeta u kosmosu na kojoj ima ivota. Zemlja
je takoe jedna od njih. A naalost, i Mogador.
Lorijen. Zatvaram oi i preputam se seanju. Stara
planeta, stotinu puta starija od Zemlje. Svaki problem koji
sada pogaa Zemiju (zagaenje, prenaseljenost, globalno
zagrevanje, glad) bio je zadesio i Lorijen. U jednom
trenutku, pre dvadeset i pet hiljada godina, ivot na
planeti je poeo da se gasi. Dogodilo se to mnogo pre
nego to su Lorijenci bili sposobni da putuju u svemir,
tako da su bili prinueni da preduzmu neto za spas
svoje planete. Polako ali sigurno, inili su sve to su mogli
za opstanak svoje planete. Najpre su promenili nain
ivota; otarasili su se svega to je tetno oruja i bombi,
otrovnih hemikalija, zagaivaa i s vremenom su uspeli
da naprave preokret. Kako je civilizacija napredovala,
pojedini graani su gardi tokom hiljada godina razvili
razne moi, kojima e tititi planetu i unapreivati ivot
na njoj. Kao da je Lorijen nagradio moje pretke za njihovu
dalekovidost i odanost.
Gospoa Barton pali svetla. Otvaram oi i bacam
pogled na sat. as samo to se nije zavrio. Ponovo se
oseam spokojno, i potpuno sam smetnuo s uma ta mi se
deava sa akama. Uzdahnem duboko i otvaram kai na
rukavici desne ruke. Sijanje je prestalo! Osmehujem se i
skidam rukavice. Sve se opet vratilo u normalu. Imam jo


est asova do kraja kolskog dana. Moram ostati smiren
sve to vreme.


Prvi deo dana prolazi bez ikakvih incidenata. Ostajem
smiren a pritom ne sreem Marka. Za ruak punim svoj
posluavnik hranom a onda pronalazim prazan sto u
zaelju trpezarije. Kada sam bio na polovini pareta pice,
Sem Gud, deak sa asa astronomije, seda naspram mene.
Stvarno e da se tue s Markom posle kole? pita
me.
Odmahujem glavom. Ne.
Svi to priaju.
Pogreili su.
On slee ramenima i nastavlja da jede. Minut kasnije,
pita:
Gde su ti nestale rukavice?
Skinuo sam ih. Vie mi nije hladno rukama.
Otvara usta da mi odgovori, ali se dinovska kuglica
mesa, za koju sam siguran da je namenjena meni,
pojavljuje niotkuda i pogaa ga u glavu. Kosa i ramena su
mu prekriveni mesom i sosom za pagete. Neto od toga
se rasprskalo i po meni. Dok se ja istim, druga kuglica
mesa leti i pogaa me pravo u obraz. Kroz trpezariju se
uje muklo uf.
Ustajem i briem lice salvetom dok bes kljua u meni.
U tom trenutku me nimalo nije briga za ake. Mogu da
blistaju jarko poput sunca u podne, Henri i ja moemo


istog popodneva da odemo odavde ako doe dotle. Ali
nema nikakve anse da dopustim da ovo proe
nekanjeno. Jutros sam prelomio da je itava ova svaa
sa Markom zavrena... ali to vie ne vai.
Nemoj kae mi Sem. Ako se bude tukao s njima,
nikada te nee ostaviti na miru.
Poinjem da hodam. U trpezariji vlada muk. Stotinu
pari oiju uprto je u mene. Lice mi se izobliava dok se
mrtim. Za Markovim stolom sede njih sedmorica, sve
momci. Sva sedmorica ustaju kad se ja pribliim.
Ima neki problem? pita me jedan od njih. Krupan
je, graen poput ragbi napadaa. Peati crvenkastih dlaka
rastu mu po obrazima i vilici kao da pokuava da pusti
bradu. Zbog toga mu lice izgleda prljavo. I on nosi koled-
jaknu kao i svi ostali. Skrta ruke preko grudi i staje
ispred mene.
Ovo te se ne tie kaem mu ja.
Morae prvo sa mnom da se obrauna.
I hou ako se ne bude sklonio.
Mislim da to nee ii odvraa on.
Koleno diem pravo do njegovih prepona. Vazduh mu
zapinje u grlu i on se presamiuje. Trpezarijom se razlee
muk.
Upozorio sam te kaem ja, obilazim ga i kreem
pravo ka Marku. Ba kad mi je nadohvat ruke, neko me
zgrabi otpozadi. Okreem se, ruku stisnutih u pesnice,
spreman da zamahnem, ali u poslednjem trenutku
uviam da je to posluitelj.
Sad je bilo dosta, momci.


Pogledajte ta je uradio Kevinu, gospodine
Donsone kae Mark. Kevin se jo uvek previja na
zemlji. Lice mu je crveno kao bulka. Poaljite ga kod
direktora!
Umukni, Dejmse. Idete sva etvorica. Nemoj misliti
da nisam video kako baca kuglice mesa kae i osvre
se ka Kevinu, koji je jo na podu. Ustaj.
Niotkuda se pojavljuje Sem. Pokuavao je da obrie
hranu sa kose i ramena. Krupnih komada mesa vie
nema, ali je zato uspeo da svuda razmae sos. Nisam
siguran zbog ega je ovde. Obaram pogled na svoje ake,
spreman da odmaglim na prvi znak svetlosti, ali na moje
iznenaenje, normalne su. Da li su takve zbog toga to se
sve dogodilo iznenada, to sam reagovao a da se pritom
nisam uznemirio? Ne znam.
Kevin ustaje i gleda me. Drhti i jo uvek teko die.
Hvata se za rame momka pored sebe kako bi se podupro.
Dobie ti svoje kae mi.
Sumnjam odgovaram. Lice mi je jo uvek
iskrivljeno od mrtenja, a po njemu razlivena hrana.
Nema anse da je sada briem.
Nas etvorica idemo do direktorove kancelarije.
Gospodin Heris sedi za stolom i jede obrok koji je
podgrejao u mikrotalasnoj penici, a sa kragne koulje
visi mu salveta.
Izvinite to vas prekidamo. Dolo je do incidenta u
trpezariji za vreme ruka. Siguran sam da e momci biti
presreni da vam objasne ta se dogodilo kae
posluitelj.


Gospodin Heris uzdie, skida salvetu s koulje i baca je
u kantu za otpatke. Nadlanicom odguruje ruak sa stola.
Hvala vam, gospodine Donsone.
Gospodin Donson odlazi, zatvarajui vrata za sobom,
a nas etvorica sedamo.
Ko bi eleo da pone? pita direktor razdraeno.
Ja utim. Lice gospodina Herisa je napeto. Gledam
svoje ake. Jo uvek je sve u redu. Dlanove sputam na
farmerice, za svaki sluaj. Nakon desetominutne tiine,
Mark poinje: Neko ga je pogodio kuglicama od mesa.
On misli da sam ja, zato je utnuo Kevina u jaja.
Pazi ta govori kae mu gospodin Heris a onda se
okree ka Kevinu. Jesi li dobro?
Kevin klima glavom, jo uvek crven u licu.
Dakle, ko je bacio kuglice s mesom? gospodin
Heris pita mene.
Ja ne odgovaram, jo uvek se puim od besa zbog
svega to se dogodilo. Duboko diem u pokuaju da se
smirim.
Ne znam odgovaram. Benji sam nego ikada. Ne
elim da se obraunavam s Markom preko gospodina
Herisa i radije bih celu situaciju reio sam, daleko od
direktorove kancelarije.
Sem me iznenaeno gleda. Gospodin Heris
iznervirano podie ruke. Pa zbog ega ste, vi momci,
onda ovde?
To je odlino pitanje kae Mark. Mi smo samo jeli
svoj ruak.


A onda progovara Sem. Mark ih je bacio. Video sam
ga a video ga je i gospodin Donson.
Okreem se ka Semu. Znam da nije video jer je prvi
put bio okrenut leima, a kad je doletela druga kuglica
mesa, bio je zauzet brisanjem. Ali sam impresioniran
njegovim postupkom stao je na moju stranu iako je
znao da se time zamera Marku i njegovim prijateljima.
Mark se mrti na njega.
Ma dajte, gospodine Heris moljaka Mark. Sutra
imam intervju za Gazetu i utakmicu u petak. Nemam
vremena da se ivciram oko ovakvih sranja. Optuuju me
za neto to nisam uinio. Igrau je teko da se
usredsredi na utakmicu kad se deavaju ovakva sranja.
Vodi rauna kako se izraava! vie g. Heris.
Pa, istina je.
Verujem ti kae direktor i teko uzdie. Okree se
ka Kevinu, koji se jo uvek mui da povrati dah. Da li ti
treba lekar?
Biu dobro odgovara Kevin.
Gospodin Heris klima glavom. Vas dvojica
zaboravite na nezgodu u trpezariji, a ti, Mark, priberi se.
Dugo smo se trudili da izborimo taj intervju. Moda stave
kolu na naslovnu stranu. Zamisli to, naslovna strana
Gazete kae i osmehuje se.
Hvala odgovara Mark. Veoma sam uzbuen zbog
toga.
Odlino. Vas dvojica moete da idete.
Oni odlaze a gospodin Heris se otro zagleda u Sema.
Sem ne uzmie.


Reci mi, Seme. I elim istinu da ujem. Jesi li video
Marka da baca te kuglice?
Semove oi se pretvaraju u uske proreze. Ne odvraa
pogled.
Da.
Direktor vrti glavom. Ne verujem ti, Seme. I zbog
toga emo uraditi sledee. Gleda u mene. Dakle,
kuglicu mesa bacio je...
Dve ubacuje se Sem.
Molim? pita g. Heris i opet besno seva pogledom
na Sema.
Baene su dve kuglice mesa, a ne jedna.
Gospodin Heris lupa pesnicom o sto. Koga je briga
koliko ih je bilo? Done, ti si udario Kevina. Osvetio si se.
Progledaemo ti kroz prste. Shvata li me?
Crven je u licu i svestan sam da je sada besmisleno
raspravljati se.
Dabome odgovaram.
Ne elim da vas ponovo vidim ovde kae. Idite
obojica.
Naputamo kancelariju.
Zato mu nisi rekao za telefon? pita me Sem.
Zato to ga nije briga za to. Samo je eleo da se to
pre vrati svom ruku odgovaram. Od sada budi
oprezan kaem mu. Mark e te drati na oku.




Posle ruka imam as domainstva ne zato to
marim za kuvanje, ve zato to sam imao dva izbora, ili to
ili hor. I mada posedujem snagu i moi koje se na Zemlji
smatraju izuzetnim, pevanje nije meu njima. Zbog toga
ulazim u uionicu za domainstvo i sedam u klupu.
Uionica je mala, i tren pre oglaavanja zvona, Sara ulazi i
seda pored mene.
Zdravo kae.
Zdravo.
Krv mi je jurnula u lice a ramena su mi se ukrutila.
Uzimam olovku i poinjem da je vrtim u desnoj ruci dok
levom pridravam bloki za pisanje. Srce mi estoko
lupa. Molim se da ruke ne ponu da mi sijaju. Kradomice
virim u dlan i isputam uzdah olakanja to su mi ake i
dalje normalne. Ostani miran, razmiljam. To je samo
devojka.
Sara me gleda. Topim se. Moda je najlepa devojka
koju sam ikada video.
ao mi je to se Mark poneo kao kreten prema tebi
kae.
Sleem ramenima. Nisi ti kriva za to.
Vas dvojica se neete stvarno tui, zar ne?
Ja to ne elim odgovaram.
Klima glavom. Ume da bude straan krelac. Uvek bi
da pokae kako je on glavni.
To je znak nesigurnosti kaem.
Nije on nesiguran. Samo je idiot.


Naravno da jeste. Ali ne elim da se raspravljam sa
Sarom. Uostalom, tvrdi to s takvom sigurnou da
bezmalo poinjem i sam da verujem.
Gleda sasuene mrlje od sosa na mojoj koulji, pa
prua ruku i vadi skoren komadi pagete iz moje kose.
Hvala kaem.
Ona uzdie. ao mi je to se to dogodilo. Gleda me
u oi. Mi nismo zajedno, zna to?
Niste?
Ona odmahuje glavom. Iznenadilo me je to to je
osetila potrebu da mi to razjasni. Posle desetominutnog
objanjenja o tome kako se spremaju palainke a od
koga ja nisam uo ni rei naa profesorka, gospoa
Benof, mene i Saru stavlja za partnere. Otvaramo vrata u
zaelju uionice, koja vode do kuhinje, skoro tri puta vee
od same uionice. U njoj se nalazi deset razliitih
kuhinjskih jedinica, svaka je opremljena friiderom,
kuhinjskim elementima i penicama. Sara ulazi u jednu,
vadi kecelju iz fioke i stavlja je na sebe.
Moe li da mi vee ovo? pita.
Prejako zateem pa moram da vezujem ponovo. Pod
prstima oseam konture njenih lea. Kada sam vezao
njenu kecelju, oblaim svoju i poinjem da je vezujem.
ekaj, ludice kae, a onda vezuje kecelju umesto
mene.
Hvala.
Pokuavam da razbijem prvo jaje, ali inim to prejako,
pa jaje ne stie do inije. Sara se smeje. Daje mi novo jaje i


uzima me za ruku pa mi pokazuje kako da ga razbijem o
ivicu posude.
Ruka joj ostaje na mojoj sekund due nego to je
neophodno. Gleda me i smei se.
Tako.
Mea smesu za palainke a pramen kose joj pada na
lice dok radi. Oajniki elim da pruim ruku i sklonim joj
pramen iza uha, ali to ne inim. Gospoa Benof ulazi u
kuhinju da proveri kako napredujemo. Dosad je sve
dobro, a to je sve zahvaljujui Sari jer ja nemam pojma
ta radim.
Kako ti se dopada Ohajo? pita me Sara.
Svia mi se. Mada bih voleo da mi je prvi dan kole
protekao malo lepe.
Osmehuje se. ta se dogodilo? Bila sam zabrinuta za
tebe.
Da li bi mi poverovala kad bih ti rekao da sam
vanzemaljac?
Ma, prestani kae aljivo. ta se stvarno
dogodilo?
Smejem se. Imam teak oblik astme. Iz nekog
razloga sam jue dobio napad kaem i oseam aljenje
to sam prinuen da laem. Ne elim da zna za moje
slabosti, naroito one koje nisu istinite.
Pa, drago mi je da ti bolje.
Napravili smo etiri palainke. Sara ih slae na jedan
tanjir. Istresa nenormalnu koliinu slatkog sirupa od
javorovog soka na njih i prua mi viljuku. Gledam druge


ake. Veina njih jede iz dva tanjira. Pruam ruku i
hvatam zalogaj.
Nije loe kaem usred vakanja.
Uopte nisam gladan, ali joj pomaem da ih pojedemo.
Naizmenino uzimamo po zalogaj dok ne ispraznimo
tanjir. Boli me stomak kad zavrimo. Posle toga ona pere
sudove a ja ih briem. Kad se oglasilo zvono, zajedno
izlazimo iz uionice.
Zna, nisi tako lo za aka druge godine kae i
bocka me laktom.
Hvala, nisi ni ti loa za ta god da si.
Ja sam prva godina.
Nekoliko koraka idemo utei.
Nee se stvarno tui s Markom posle kole?
Moram da povratim svoj telefon. Uostalom, pogledaj
me kaem i pokazujem na svoju koulju.
Ona slee ramenima. Stajem ispred svog ormaria.
Ona zagleda broj ormaria.
Pa ne bi trebalo kae.
Ni ja to ne elim.
Ona koluta oima. Deaci i njihove tue. U svakom
sluaju, videemo se sutra.
elim ti lep dan dobacujem.


Posle devetog asa, a to je istorija Amerike, polako
koraam prema ormariu. Razmiljam o tome da kolu


napustim tiho i da ne traim Marka. A onda shvatam da
u zauvek biti obeleen kao kukavica.
Stiem do ormaria i istresam u njega knjige koje mi
ne trebaju. Ostajem da stojim, oseam nervozu kako kola
kroz mene. Ruke su mi i dalje normalne. Razmiljam o
tome da navuem rukavice za svaki sluaj, ali to ipak ne
inim. Uzdiem duboko i zatvaram ormari.
Zdravo ujem i trgnem se od glasa. Sara je. Osvre
se pa se opet okree k meni. Imam neto za tebe.
Valjda nisu palainke. Jo uvek imam utisak da u
pui.
Ona se nervozno smeje.
Nisu palainke. Ali mora da mi obea da se nee
tui ako ti dam ovo.
U redu kaem.
Opet se osvre i brzo posee rukom u prednji dep
svog ranca. Vadi moj telefon i prua mi ga.
Odakle ti?
Slee ramenima.
Zna li Mark da si ga uzela?
Ne. Dakle, hoe li ipak izigravati opasnog momka?
pita.
Pa, izgleda da neu.
Odlino.
Hvala ti kaem. Ne mogu da verujem da se toliko
potrudila da bi mi pomogla jedva me poznaje. Ali ne
alim se.


Nema na emu odgovara, a onda se okree i uri
niz hodnik. Posmatram je celim putem, nemoan da
obuzdam osmeh. Krenem ka izlazu a Mark Dejms i
osmorica njegovih prijatelja ekaju me u predvorju.
Vidi, vidi, vidi kae Mark. Ipak je uspeo da izdri
do kraja dana.
Nego ta. Vidi ta sam naao kaem i podiem
telefon da ga vidi. Vilica mu pada. Prolazim pored njega,
nastavljam niz hodnik i izlazim iz zgrade.



8.



Henri se parkirao tano tamo gde je rekao da e biti.
Uskaem u kamionet jo uvek sa osmehom na licu.
Lep dan u koli? pita me.
Nije lo. Dobio sam natrag telefon.
Jel bilo tue?
Nita posebno.
Sumnjiavo me zagleda. elim li uopte da ujem
objanjenje?
Verovatno ne eli.
Jesu li ti se palile ruke?
Ne laem. Kako si ti proveo dan?
Kree niz prilaz. Bio je dobar. Poto sam te ostavio
ispred kole, sat i po vremena sam se vozio do Kolumbije.
Zato si iao do Kolumbije?
Tamo su velike banke. Nisam eleo da privlaim
panju nalogom za isplatu sa iznosom koji prevazilazi sve
to ovaj grad ima na svojim raunima.
Klimam glavom. Pametno.
Izlazi na put.
Dakle, hoe li mi rei kako se ona zove?
Molim? zabezeknut sam.


Mora da postoji neki dobar razlog za tako blesav
osmeh. A najpre e biti da je to neka devojka.
Otkud zna?
Done, prijatelju moj, nekad na Lorijenu, ovaj matori
uvar je bio pravi enskaro.
Ma ali se kaem. Na Lorijenu ne postoje
enskaroi.
Klima glavom. Znai, obraao si panju na ono to ti
se govori.
Lorijenci su monogamisti. Kada se zaljubimo, to je za
celi ivot. Brak dolazi oko dvadeset pete, i nema nikakve
veze sa zakonom. Brak se zasniva na obeanju i
posveenosti vie nego na bilo emu drugom. Henri je bio
u braku dvadeset godina pre nego to je krenuo sa
mnom. Prolo je deset godina od tada, ali znam da ne
proe nijedan dan a da ne oseti koliko mu ena
nedostaje.
Dakle, ko je ona? ponavlja pitanje.
Zove se Sara Hart. Ona je erka agenta za nekretnine
od koje si iznajmio kuu. Zajedno pohaamo dva
predmeta. Ona ide u prvi razred.
Klima glavom. Lepa je?
Neopisivo. I pametna.
Da otee on. Oekivao sam tako neto ve neko
vreme. Samo imaj na umu da moemo biti prinueni da
odemo iznenada.
Znam odgovaram i ostatak puta do kue
provodimo u tiini.




Stigavi kui, vidim da je lorijenska krinja na
kuhinjskom stolu. Veliine je mikrotalasne penice,
bezmalo savreno etvrtasta, pola metra sa pola metra.
Uzbuen sam. Prilazim joj i hvatam bravu.
Mislim da me vie uzbuuje pomisao da saznam
kako se otvara nego ta se u njoj nalazi kaem mu.
Stvarno? Pa dobro, onda mogu da ti pokaem kako
se otkljuava pa da je ponovo zakljuamo i zaboravimo
na ono to je unutra.
Smeim mu se. Neemo da urimo. Hajde. Reci mi,
ta se nalazi unutra?
Tvoje naslee.
Kako to misli: moje naslee?
Svaki gard dobija krinju na roenju. Nju e koristiti
uvar kada on ili ona dobiju svoje darove.
Uzbueno klimam glavom. Dakle, ta je unutra?
Tvoje naslee.
Njegov srameljiv odgovor me ivcira. Diem bravu i
pokuavam da je otvorim na silu, kao to sam uvek
pokuavao. Naravno da mi ne polazi za rukom.
Ne moe je otvoriti bez mene, niti je ja mogu
otvoriti bez tebe kae Henri.
Pa, kako emo je otvoriti? Nema brave.
Mislima.
Ma daj, Henri. Prestani da bude tako zagonetan.


Odlazi do ulaznih vrata i protura glavu napolje, zatim
ih zatvara i zakljuava. Vraa se natrag. Pritisni dlan s
jedne strane katanca kae mi i ja to inim.
Toplo je kaem.
Odlino. Znai da si spreman.
I ta sad?
Prislanja dlan uz drugu stranu katanca i preplie prste
s mojima. Prolazi sekund. I katanac se otvara.
Neverovatno! uskliknem.
titi ga lorijenska arolija, ba kao i tebe. Nita ga ne
moe razvaliti. Mogao bi da ga pregazi parnim valjkom i
ne bi mu bilo nita. Samo nas dvojica zajedno moemo je
otvoriti. Osim ukoliko ja umrem; onda je moe otvoriti
sam.
Pa kaem nadam se da se to nee dogoditi.
Kreem da podignem poklopac, ali Henri prua ruku i
spreava me.
Ne jo kae. Ovde ima neega to jo uvek nisi
spreman da vidi. Idi, sedi na kau.
Ma daj, Henri.
Posluaj me govori.
Odmahujem glavom i sedam. Henri otvara kutiju i
uklanja kamen, koji je moda dugaak petnaestak a pet
centimetara debeo. Opet zakljuava kutiju i donosi mi
kamen. Savreno je gladak i pravougaonog oblika, bistre
boje po ivicama i zamuen u sredini.
ta je to? pitam.
Lorijenski kristal.


emu slui?
Dri ga odgovara i prua mi kamen. Onog trenutka
kad moje ruke dou u kontakt sa kamenom, oba dlana
naglo poinju da sijaju. Jo su sjajniji nego jue. Kamen
poinje da se zagreva. Podiem ga da bih ga bolje
osmotrio. Magliasta masa u sredini kamena se kovitla,
uvija se oko sebe poput spirale. Oseam da se i amajlija
oko mog vrata zagreva. Oduevljen sam ovom novinom.
itavog ivota sam nestrpljivo iekivao da dobijem
darove. Naravno, bilo je trenutaka kada sam mislio da se
to nikada nee dogoditi, uglavnom zato da bismo mogli
negde da se skrasimo i ivimo normalnim ivotom; ali
sada, kada u rukama drim kristal, ije sredite lii na
krug od dima, i kada znam da su mi ruke otporne na
vrelinu i vatru, i da u dobiti jo darova, za kojima e
uslediti vrhunska mo (mo koja e mi omoguiti da se
borim), oseam uzbuenje i radost. Ne mogu da skinem
osmeh s lica.
ta mu se dogaa?
Vezan je za tvoj dar. Aktivira se tvojim dodirom. Da
nisi dobio lumen, sam kristal bi svetleo kao tvoje ruke.
Umesto toga, sada je obrnuto.
Netremice gledam kristal, dim koji krui i sjaj.
Hoemo li da ponemo? pita me Henri.
Brzo klimam glavom. Nego ta.


Zahladnelo je. U kui vlada tiina, koju jedino remeti
povremeni nalet vetra, od koga zvee prozori. Leim na


leima nasred drvenog stoia za kafu. Ruke mi vise sa
strane. U jednom trenutku, Henri e zapaliti vatru ispod
obe moje ruke. Diem polako i ujednaeno, kao to mi je
Henri rekao.
Mora da zatvori oi kae. Samo oslukuj vetar.
Moda e osetiti blago peckanje kada ti budem prevukao
kristal du ruku. Oglui se o taj bol kako god zna.
Oslukujem kako napolju vetar duva kroz kronje
drvea. Kao da vidim kako se kronje povijaju i njiu.
Henri poinje od moje desne ruke. Pritiska kristal na
nadlanicu a onda ga vue navie uz moj runi zglob.
Oseam da me pee, kao to je rekao, ali nedovoljno da
bih trgao ruku.
Pusti svoj um da odluta, Done. Idi kud god eli.
Ne znam o emu pria, ali nastojim da raistim misli i
diem polako. Istog asa, oseam kako poinjem da
gubim kontakt sa stvarnou. Iznenada osetim sunce na
svom licu i vetar, topliji od svakog vetra koji sam osetio.
Otvaram oi i vie nisam u Ohaju.
Nalazim se iznad ogromnog prostranstva od kronji
drvea, nieg osim dungle dokle god mi pogled see.
Plavetnilo neba i jarko sunce, sunce koje je gotovo duplo
vee nego ono na Zemlji. Topao, blag vetar struji mi kroz
kosu. Dole, ispod mene, reke usecaju duboke jaruge koje
razdvajuju zelenilo. Lebdim iznad jedne od tih reka.
ivotinje svih oblika i veliina nekima su tela izduena a
nekima pak vitka, neke imaju kratke ruke i stamena tela,
druge dlaku i tamnu hrapavu kou sve se napajaju
hladnom vodom sa obale reke. U daljini se nazire krivina


i znam da sam na Lorijenu. Poto je deset puta manji od
Zemlje, mogue je uoiti pregib na njegovoj povrini ako
se gleda izdaleka.
Nenadano, mogu da letim. Pojurim navie i okreem
se u vazduhu a onda se kao torpedo obruavam nanie i
hitam du reke. ivotinje diu glave i radoznalo me
posmatraju, bez straha. Lorijen u svojoj svojoj raskoi,
pokriven rastinjem, naseljen ivotinjama. Na neki nain,
izgleda onako kako zamiljam da je izgledala Zemlja pre
vie miliona godina, kada su njome vladale ivotinje, pre
pojave ljudi i njihovog gospodarenja. Lorijen na vrhuncu;
znam da vie ne izgleda tako. Sigurno ivim u seanju.
Svakako da to seanje nije moje?
Dan naglo prelazi u no. U daljini se vidi vatromet
kako eksplodira u obliku ivotinja i drvea, dok mu
tamno nebo, mesec i milioni zvezda slue kao savrena
pozadina.
Oseam njihovo oajanje ujem odnekud glas.
Okreem se. Nema nikoga. Znaju gde je jedna od vas
est, ali magija je jo uvek titi. Ne mogu da je taknu pre
nego to ubiju tebe. Ali nastavie da je prate.
Poleteo sam navie pa se spustio nisko, pokuavajui
da otkrijem odakle dopire glas. Odakle dolazi?
Sada moramo biti oprezni. Sada moramo da
ostanemo ispred njih.
Probijam se napred, ka vatrometu. Glas me ivcira.
Moda e ga glasno praskanje vatrometa priguiti.
Nadali su se da e nas sve pobiti pre nego to
razvijete svoje darove. Ali ostali smo sakriveni. Moramo


ostati smireni. Prvo troje se uspaniilo. Prvo troje je
mrtvo. Moramo da budemo mudri i oprezni. U panici se
prave greke. Svesni su oni da ih eka sve tei posao to
se vie budete razvijali vi koji ste preostali, a kada se vai
darovi razviju do krajnjih granica, poee rat. Mi emo
uzvratiti udarac i traiti osvetu a oni su toga svesni.
Vidim bombe kako padaju na povrinu Lorijena s
visine od vie kilometara. Eksplozije potresaju zemlju i
vazduh, krici se prenose vetrom, vatra ee zemlju i
drvee. ume gore. Mora da ima stotine razliitih letelica
koje se sputaju s neba i sleu na Lorijen. Mogadorski
vojnici izlaze iz njih s pukama i granatama, koje su
daleko monije od svega to se ovde koristi u ratovima.
Vii su od nas, slini su nam, osim u licu. Nemaju zenice a
duice su im duboke tamnoplave, neke od njih su ak
crne. Oko oiju imaju modre i duboke krugove, koa im je
bleda i kao da je izubijana. Zubi im blistaju izmeu usana,
koje kao da se nikada ne zatvaraju; kao da su nanizani, s
tim da se zavravaju u neobinom picu.
Zveri Mogadora silaze iz aviona, sledei ih u stopu, u
oima im je isti leden pogled. Neki od njih su veliki poput
kua, vide im se zubi otri poput ileta i toliko glasno riu
da mi pucaju bubne opne.
Postali smo neoprezni, Done. Zato su nas tako lako
porazili kae. Sada shvatam da je glas koji ujem
zapravo Henrijev. Ali nigde ga ne vidim, a ne mogu da
odvratim pogled od pokolja i razaranja pred sobom da
bih ga potraio. Ljudi tre posvuda, bore se. Gine onoliko
Mogadoraca koliko i Lorijenaca. Ali Lorijenci gube borbu


protiv zveri, koje nae ljude ubijaju na tuce bljuju vatru,
kljocaju zubima, zlokobno mau rukama i repovima.
Vreme hita, ide mnogo bre nego obino. Koliko je
vremena prolo? Sat? Dva?
Gardi predvode bitku, darovi im se jasno vide. Neki od
njih lete, drugi mogu da tre toliko brzo da se pretvaraju
u mrlju u vidnom polju, drugi potpuno nestaju. Laserski
zraci sevaju iz njihovih ruku, tela im gutaju plamenovi,
olujni oblaci se gomilaju zajedno s jakim vetrovima iznad
onih koji su sposobni da kontroliu vreme. Meutim, ipak
gube bitku. U manjini su pet stotina prema jedan.
Njihove moi nisu dovoljne.
Postali smo neoprezni. Mogadorci su sve dobro
isplanirali i izabrali trenutak kad emo biti najranjivi,
kada su stareine planete odsutne. Pitakus Lor,
najmoniji od svih, voa stareina, okupio ih je pre
napada. Niko ne zna ta im se dogodilo niti kuda su otili,
niti da li su jo ivi. Moda su Mogadorci savladali prvo
njih, pa su onda napali planetu. Znamo samo da je onog
dana kad su se stareine okupile, stub svetlucave bele
svetlosti proleteo nebeskim svodom dokle god pogled
see. Ta svetlost je trajala itav dan pre nego to je
iezla. Mi kao ljudi morali smo da je prepoznamo kao
znak da neto nije u redu, ali nismo. Ne moemo da
krivimo nikoga za ono to se dogodilo doli sami sebe.
Imali smo sree to smo uspeli ikoga da sklonimo s
planete, a jo vie to smo sauvali devet mladih garda,
koji e jednog dana nastaviti borbu i produiti nau rasu.


Negde u daljini, brod se naglo vine uvis, praen
plavom trakom svetlosti. Sa svog poloaja posmatram
kako nestaje na nebu. Neto u vezi s tim brodom mi je
poznato. A onda mi iznenada sine: ja sam u tom brodu,
kao i Henri. To je brod kojim smo otili na Zemlju.
Lorijenci su sigurno shvatili da su poraeni. Zbog ega bi
nas inae poslali daleko od kue?
Beskorisno krvoprolie. Tako mi sve to izgleda.
Sputam se na zemlju i prolazim kroz vatrenu loptu.
Proima me gnev. Mukarci i ene umiru, gardi i uvari,
zajedno s bespomonom decom. Kako ovo podneti? Kako
srca Mogadoraca mogu biti toliko zla da poine ovako
neto? I zbog ega sam ja poteen?
Jurnem na oblinjeg vojnika, ali prolazim pravo kroz
njega i padam. Sve emu sam sada svedok, ve se
dogodilo. Ja sam sada posmatra nae propasti i tu nita
ne mogu uiniti.
Okreem se i suoavam se sa zveri koja je skoro
petnaest metara visoka, sa irokim ramenima i crvenim
oima, iji su rogovi dugaki gotovo sedam metara. S
dugakih otrih zuba cedi joj se pljuvaka. Isputa krik a
onda nasre.
Prolazi kroz mene, ali hvata desetak Lorijenaca oko
mene.
I tek tako, oas posla, svi oni su mrtvi. A zver
produava dalje i unitava jo Lorijenaca.
Kroz prizor razaranja, do mene dopire zvuk grebanja,
neto izdvojeno od pokolja na Lorijenu. Lebdim dalje ili
moda unazad. Ruke me pritiskaju po ramenima. Naglo


otvaram oi i shvatam da sam opet u naem domu u
Ohaju. Ruke mi vise preko stoia za kafu. Samo nekoliko
centimetara ispod njih su dve vatre; obe ake i oba runa
zgloba potpuno su uronjena u plamenove. Ne oseam
nita od toga. Henri stoji iznad mene. Grebanje koje sam
maloas uo stie s prednjeg trema.
ta je to? apuem i pridiem se.
Ne znam odgovara.
Obojica utimo, napregnuto sluamo. Jo tri puta se
uje grebanje po vratima. Henri me pogleda.
Tamo ima nekoga kae.
Bacam pogled na sat na zidu. Proao je skoro itav sat.
Znojim se i zadihan sam, rastrojen prizorom pokolja
kome sam maloas prisustvovao. Po prvi put u ivotu
istinski shvatam ta se dogodilo na Lorijenu. Pre ovoga
veeras, dogaaji sa Lorijena za mene su predstavljali
samo jednu priu, nimalo drugaiju od mnogih koje sam
proitao. Ali sada sam video prolivanje krvi, pla i mrtve.
Video sam razaranje. A to je deo mog bia.
Napolju se sputa mrak. Jo tri puta se uje grebanje
na vratima i tiho reanje. Obojica poskaemo. Smesta mi
pada na pamet zversko reanje koje sam malopre uo.
Henri uri u kuhinju i grabi no iz fioke pored
sudopere.
Sakrij se iza kaua.
Molim, zato?
Zato to sam ja tako rekao.
Misli da e taj mali no zaustaviti Mogadorca?


Ukoliko ga pogodim pravo u srce, hoe. A sad se
sklanjaj.
Silazim sa stoia i unem iza kaua. Dve vatre jo
uvek gore, a izbledeli prizori sa Lorijena i dalje mi igraju
pred oima. S druge strane vrata se uje nestrpljivo
reanje. Nema nikakve sumnje da se neko ili neto nalazi
ispred vrata. Srce mi ludaki kuca.
Sagni se kae Henri.
Diem glavu i virim preko naslona kaua. Toliko
krvoprolia, razmiljam. Nesumnjivo su znali da su u
manjini. Ali su se ipak borili do kraja, umirali kako bi
spasli jedni druge, umirali zarad opstanka Lorijena. Henri
vrsto stee no. Polako prua ruku ka mesinganoj kvaci.
Proima me bes. Nadam se da jeste jedan od njih. Neka
samo proe Mogadorac kroz ta vrata. Sree se sa sebi
ravnim.
Nema anse da ostanem iza kaua. Ustajem i hvatam
jednu kofu sa zapaljenom vatrom, guram ruku unutra i
vadim uareno pare drveta sa iljatim vrhom. Hladno je
na dodir, ali vatra nastavlja da gori, plamen lie navie uz
moju ruku. Pare drveta drim kao da je bode. Samo
neka dou, razmiljam. Nema vie beanja. Henri se
osvre k meni, udie duboko i naglo otvara vrata.



9.



Svaki mii mi je napet, ukruen. Henri skae kroz
dovratak a ja sam spreman da ga sledim. Oseam snano
lupanje srca u grudima. Prsti su mi pobeleli od stazanja
pareta uarenog drveta. Vetar ulee kroz otvorena vrata,
vatra igra u mojoj ruci i pue mi uz runi zglob. Nema
nikoga. Najednom, Henrijevo telo se oputa i on se
kikoe, gleda negde u visini svojih nogu. Kad tamo, stoji
isti bigl koga sam jue video u koli, s pogledom uprtim
navie u Henrija. Pas mae repom i grebe apama po
zemlji. Henri prua ruku da ga pomazi; pas se probija
pored njega i ulazi u kuu a jezik mu landara.
ta on radi ovde? pitam.
Prepoznaje ovog psa?
Video sam ga u koli. Pratio me je jue kad si me
ostavio ispred kole.
Sputam drvo natrag u kofu i briem ruku o farmerice,
te tako ostavljam trag garei. Pas seda ispred mojih nogu
i gleda me s iekivanjem, dok mu rep tupo udara o tvrd
drveni pod. Ja sedam na kau i posmatram plamsanje
obeju vatri. Sada kad je prolo uzbuenje, moj um se
vraa na prizor iz vizije. Vrisci mi i dalje odjekuju u
uima, vidim svetlucanje krvi u travi pod meseinom,
vidim tela i oborena stabla, crveni sjaj u oima
mogadorskih zveri i prestravljenost u oima Lorijenaca.


Osvrem se ka Henriju. Video sam ta se dogodilo.
Barem poetak.
Klima glavom. Pretpostavljao sam da hoe.
uo sam tvoj glas. Priao si mi?
Da.
Ne razumem kaem. To je bio pokolj. Bilo je
previe mrnje u njima da bi ih interesovala samo naa
bogatstva. Bilo je tu jo neega.
Henri uzdie i seda za stoi naspram mene. Pas mi
skae u krilo. Pomazim ga. Prljav je, dlaka mu je kruta od
prljavtine i masna. Na ogrlici mu visi ploica u obliku
ragbi lopte. Ploica je stara, smea boja se ve dobrim
delom izlizala. Podiem je i na jednoj strani spazim broj
19 a na drugoj BERNI KOSAR.
Berni Kosar kaem i pas poinje da mae repom.
To mu je ime, isto kao i ime onog lika na posteru u mojoj
sobi. Ovde je bio popularan, valjda. Rukom prelazim
preko njegovih lea. Izgleda da nema dom kaem. I
gladan je. Nekako znam.
Henri klima glavom. Gleda Bernija Kosara. Pas se
protee, sputa njuku na prednje ape i zatvara oi.
Otvaram upalja i drim plamen pod prstima, zatim na
dlanu pa navie uz ruku. Kada sam plamenom stigao na
nekoliko centimetara od lakta, poinjem da oseam
toplotu. ta god bilo to to je Henri radio, upalilo je, jer se
moja otpornost proirila. Pitao sam se koliko e vremena
trebati da postanem potpuno otporan.
ta se dogodilo? pitam ga.


Henri uzdie duboko. I ja sam imao te vizije. Stvarne
su u toj meri da se osea kao da si tamo.
Nikada nisam shvatao koliko je to bilo strano. Hou
da kaem, znam ta si mi ispriao, ali to nisam istinski
razumeo sve dok nisam video svojim oima.
Mogadorci se razlikuju od nas, zatvoreni su, vole da
manipuliu, nepoverljivi su prema svima. Poseduju neke
moi, ali one nisu nimalo sline naim. Vole guve i ive u
prenaseljenim gradovima. to je gue naseljen grad, to
bolje. Zbog toga se ti i ja drimo podalje od gradova iako
bi nam u veim gradovima bilo lake da ostanemo
neprimeeni. Ali i oni bi se mnogo lake stopili.
Pre otprilike stotinu godina, ivot na Mogadoru je
poeo da izumire, ba kao na Lorijenu pre dvadeset i pet
hiljada godina. Nisu reagovali kao mi nisu to shvatili
onako kako to sada ljudi tek poinju da razumeju. Ogluili
su se o ono to se deavalo. Unitili su svoje okeane i
preplavili reke i jezera otpadom i kanalizacijom kako bi
poirili gradove. Vegetacija je poela da odumire, a za
njom su krenuli biljojedi, pa vrlo brzo i mesojedi. Znali su
da moraju uiniti neto pod hitno.
Henri zatvara oi i uti itav minut.
Zna li koja im je najblia planeta na kojoj ima
ivota? pita me konano.
Da, to je Lorijen. Ili je bila, pretpostavljam.
Henri klima glavom. Da, jeste Lorijen. Mislim da ti je
jasno da su hteli naa prirodna bogatstva.
Klimam glavom. Berni Kosar podie glavu i glasno
zeva. Henri podgreva ohlaena pilea lea u


mikrotalasnoj, secka ih na kockice pa donosi tanjir na
kau i sputa ga ispred psa. Pas halapljivo grabi hranu,
kao da nije jeo danima.
Na Zemlji ima mnogo Mogadoraca nastavlja Henri.
Ne znam koliko ih ima, ali oseam ih dok spavam.
Ponekad ih vidim u snovima. Ne mogu da odredim gde se
nalaze ili ta govore, ali ih vidim. I mislim da nisu u
tolikom broju ovde na Zemlji samo zbog vas estoro.
Kako to misli? Zbog ega bi inae bili ovde?
Henri me gleda pravo u oi. Zna li koja je druga
najblia planeta na kojoj ima ivota?
Klimam glavom. Zemlja, zar ne?
Mogador je duplo vei od Lorijena, ali Zemlja je pet
puta vea od Mogadora. to se tie odbrane, Zemlja bi, s
obzirom na veliinu, bolje odbila njihov napad.
Mogadorci prvo moraju da shvate ovu planetu pre nego
to je napadnu. Ne mogu ti tano rei zbog ega su nas
porazili s takvom lakoom jer mnogo toga i dalje ne
razumem. Ali znam da je deo toga poznavanje nae
planete i ljudi i to to nismo imali ime drugim da se
branimo osim sopstvene inteligencije i darova garda. O
Mogadorcima se moe svata rei, ali oni su briljantni
stratezi.
Opet sedimo u tiini dok vetar napolju snano zavija.
Mislim da ih ne zanimaju prirodna bogatstva Zemlje
progovara Henri.
Uzdiem i diem pogled k njemu. Zato ih ne bi
zanimala?


Mogador i dalje propada. Iako su reili najkritinije
take, smrt planete je neminovna, a oni su toga svesni.
Mislim da planiraju da zatru ljudsku vrstu. Mislim da ele
Zemlju kako bi se na njoj trajno nastanili.


Posle veere, kupam Bernija Kosara amponom i
balzamom. etkam ga starim eljem, koji je poslednji
stanar zaboravio u jednoj fioci. Sada mirie i izgleda
mnogo bolje no ranije, ali mu ogrlica i dalje smrdi. Bacam
je. Pre odlaska na spavanje, otvaram mu ulazna vrata, ali
on i ne pomilja da izae napolje. Umesto toga, lee na
pod i sputa njuku na prednje ape. Oseam njegovu
elju da ostane u kui sa nama. Pitam se da li i on osea
da i ja elim isto.
ini mi se da smo dobili kunog ljubimca kae
Henri.
Smeim se. im sam ga video malopre, ponadao sam
se da e mi Henri dozvoliti da ga zadrim.
Izgleda odgovaram ja.
Pola sata kasnije, uvlaim se u krevet a Berni Kosar
smesta skae za mnom i sklupava se u lopticu kraj mojih
nogu. Za nekoliko minuta poinje da hre. Ja leim na
leima, zagledan u tamu, a kroz glavu mi se roji milion
razliitih misli. Slike rata: gramzivi, halapljivi Mogadorci;
besne i okrutne zveri; umiranje i krv. Razmiljam o lepoti
Lorijena. Hoe li opet biti nastanjiv ili emo Henri i ja
zauvek ostati na Zemlji u iekivanju da se to dogodi?


Pokuavam da oteram te misli i slike iz svoje glave, ali
se one brzo vraaju. Ustajem i etkam se po sobi; Berni
Kosar die glavu i posmatra me, zatim je sputa i opet
tone u san. Udiem duboko pa uzimam telefon s nonog
stoia kako bih se uverio da Mark Dejms nije eprkao
po njemu. Henrijev broj je jo uvek u telefonu, ali vie nije
jedini broj u imeniku. Dodat je jo jedan broj, zaveden
pod imenom Sara Hart. Nakon poslednjeg kolskog zvona
i pre nego to je dola do mog ormaria, Sara je upisala
svoj broj u moj telefon.
Zatvaram telefon, sputam ga na noni stoi, sa
osmehom na licu. Prolazi dva minuta a onda proveravam
telefon ne bih li se uverio da nisam umislio neto to ne
postoji. Nisam. Odluno zatvaram telefon i sputam ga
samo da bih ga pet minuta kasnije opet otvorio da
pogledam njen broj. Ne znam koliko dugo mi je trebalo,
ali konano uspevam da zaspim. Ujutru se budim, telefon
drim u ruci, prislonjen na grudi.



10.



Berni Kosar grebe po vratima moje sobe im sam se
probudio, pa ga putam napolje. Ide u izvidnicu po
dvoritu, jurcajui okolo sa nisko sputenom njukom.
im je obiao sva etiri oka, jurnuo je preko dvorita i
nestao u umi. Zatvaram vrata i tuiram se. Kad sam se
deset minuta kasnije vratio iz kupatila, on je opet u kui,
sedi na kauu. Mae repom kad me ugleda.
Ti si ga pustio unutra? pitam Henrija, koji sedi za
kuhinjskim stolom, laptop mu je otvoren a etiri jutronja
broja razliitih novina stoje sloene na gomili ispred
njega.
Da.
Poto sam na brzinu dorukovao, izlazimo iz kue.
Berni Kosar juri ispred nas, zatim staje pa seda, gledajui
u suvozaeva vrata.
To je malice udno, slae se? dobacim Henriju.
Henri slee ramenima. Oito je navikao da se vozi
automobilom. Pusti ga unutra.
Otvaram vrata i on uskae. Smeta se na srednje
sedite, a jezik mu je oklembeen. im smo krenuli,
prelazi u moje krilo i grebe apama po prozoru. Sputam
prozor i on protura gornji deo tela kroz otvor, otvorenih
usta, dok mu ui lepraju na vetru. Pet kilometara


kasnije, Henri staje ispred kole. Otvaram vrata i Berni
Kosar skae ispred mene. Diem ga natrag u kamionet, ali
on opet iskae iz njega. Podiem ga opet i ovaj put ga
zadravam svojim telom dok ne zatvorim vrata. Stoji na
zadnjim nogama dok se prednjim oslanja na ivicu
prozora, koji je i dalje sputen. Mazim ga po glavi.
Poneo si rukavice? pita me Henri.
Jesam.
Telefon?
Jesam.
Kako si?
Dobro sam odgovaram.
Dobro. Pozovi me u sluaju da iskrsne neki problem.
Kree a Berni Kosar me posmatra sa zadnjeg prozora
sve dok kamionet ne nestane iza ugla.
Oseam uznemirenost slinu onoj od jue, ali iz
potpuno drugaijih razloga. Deo mene eli smesta da vidi
Saru, dok se drugi deo nada da je uopte neu sresti. Ne
znam ta da joj kaem. ta ako mi nita ne padne na
pamet i ostanem da stojim kao blesan? ta ako bude s
Markom kad je sretnem? Da li da je pozdravim i
rizikujem da izazovem jo jedan sukob ili da prosto
proem pored nje i pravim se da ih nisam primetio? A
neizbeno u ih sresti na drugom asu. To se zaobii ne
moe.
Kreem ka svom ormariu. Ranac mi je pun knjiga
koje je trebalo sino da proitam, ali ih nisam ni otvorio.
Bio sam previe zaokupljen mislima i slikama koje su mi
kolale umom. Nisu nestale i teko mi je da zamislim da e


se to ikada dogoditi. Sve je bilo mnogo drugaije nego to
sam oekivao. Umiranje nije ono to prikazuju u
filmovima. Zvuci, prizori, mirisi. Sve je potpuno drugaije.
im sam stigao do ormaria, primeujem da neto nije
u redu. Metalna brava je prekrivena zemljom ili neim to
lii na zemlju. Nisam siguran da li bi trebalo da ga
otvorim, ali ipak udiem duboko i na silu okreem bravu.
Pola ormaria je napunjeno balegom i, im sam
otvorio vrata, gomila je pokuljala napolje na pod i po
mojim cipelama. Smrad je nepodnoljiv. Zalupim vrata
ormaria. Sem Gud se stvori iza mene i prepadne me to
se tako neoekivano pojavio. Izgleda izgubljeno, na sebi
ima belu majicu sa logom NASA, koja se jedva razlikuje
od one koju je nosio jue.
Zdravo, Seme kaem mu.
On gleda u balegu na podu a zatim u mene.
I tebi? pitam.
Klima glavom.
Idem kod direktora. Hoe sa mnom?
Zatrese glavom, okree se i odlazi bez rei. Odlazim do
kancelarije gospodina Herisa, kucam na vrata a onda
ulazim ne ekajui njegov odgovor. Sedi za stolom, nosi
kravatu sa kolskom maskotom, bar dvadeset siunih
piratskih glava je ratrkano po njoj. Ponosno mi se
osmehuje.
Danas je veliki dan, Done poinje. Nemam pojma
o emu pria. Novinar iz Gazete stie ovamo za manje
od sat vremena. Naslovna strana!


A onda se setim, veliki intervju Marka Dejmsa za
lokalne novine.
Mora da ste veoma ponosni odgovaram ja.
Ponosan sam na sve svoje uenike. Osmeh mu ne
silazi s lica. Naginje se napred u stolici, ukrta prste i
sputa ruke na stomak. ta mogu uiniti za tebe?
Samo sam hteo da vas obavestim da mi neko jutros
napunio ormari kravljom balegom.
Kravljom balegom? ponavlja zbunjeno.
Da.
Smeje se. Zaprepaen sam njegovom potpunom
ravnodunou i poinje da me obuzima bes. Lice mi se
zagreva.
Lino sam eleo da vas o tome obavestim, kako bi ga
neko poistio. I ormari Sema Guda je takoe pun balege.
Uzdie i vrti glavom. Poslau gospodina Hobsa,
naeg domara i ispitaemo ta se desilo.
Obojica znamo ko je to uinio, gospodine Heris.
Upuuje mi snishodljiv smeak. Ispitau ta se
desilo, gospodine Smit.
Nema svrhe ita vie rei pa izlazim iz njegove
kancelarije i idem pravo do kupatila kako bih hladnom
vodom oprao ruke i lice. Moram da ostanem smiren. Ne
elim da i danas nosim rukavice. Moda ne bi trebalo
nita da preduzimam, da jednostavno ne mislim na to.
Hoe li to znaiti kraj? Uostalom, imam li izbora? Daleko
su brojniji od mene i jedini saveznik mi je etrdeset pet
kilograma teak ak druge godine koji voli vanzemljce.


Moda to nije sve moda je moj drugi saveznik Sara
Hart.
Sputam pogled na ruke. Dobro su, nema sjaja. Izlazim
iz kupatila. Domar ve isti balegu iz mog ormaria, vadi
knjige i baca ih u kantu. Prolazim pored njega, ulazim u
uionicu i ekam da pone as. Danas je na redu
gramatika razlika izmeu gerunda i glagola i zbog ega
gerund nije glagol.
Paljiviji sam nego prethodnog dana, ali kako se
pribliava kraj asa, hvata me nervoza zbog sledeeg. Ali
ne zato to u videti Marka... ve zbog toga to u videti
Saru. Hoe li mi se danas opet nasmeiti? Razmiljam
kako bi bilo najbolje da stignem u uionicu pre nje,
sednem na svoje mesto i posmatram je dok bude ulazila.
Tako u videti hoe li se ona prva javiti?
im se oglasilo zvono, urim iz uionice pa nastavljam
niz hodnik. Prvi stiem na as astronomije. Uionica se
puni i Sem opet seda pored mene. Tren pre oglaavanja
zvona za poetak asa, Sara i Mark ulaze zajedno. Sara na
sebi ima belu koulju i crne pantalone. Pre nego to
sedne u svoju klupu, osmehuje mi se. Ja joj uzvraam
osmeh. Mark uopte ne gleda u mom pravcu. Jo uvek
oseam smrad balege na svojim cipelama ili vonj moda
dolazi od Semovih.
Sem iz ranca vadi asopis, na ijoj naslovnoj strani
pie Oni su meu nama. Izgleda kao ga je neko tampao u
sopstvenom podrumu. Sem preskae stranice sve do
sredinjeg lanka i smesta se udubljuje u itanje.


Posmatram Saru, koja sedi etiri klupe ispred mene,
njenu kosu zategnutu u konjski rep, to joj otkriva nean
vrat. Prekrta noge i uspravlja se u stolici. Voleo bih da
sedim pored nje kako bih mogao da je drim za ruku.
Voleo bih da je ve osmi as. Pitam se hou li joj opet biti
partner na asu domainstva.
Gospoa Barton poinje predavanje. Tema je jo uvek
Saturn. Sem vadi list papira i poinje mahnito da piskara,
zastajui samo da naas proveri lanak u asopisu koji je
otvoren pred njim. Virim preko njegovog ramena i itam
naslov: Vanzemaljci oteli ceo grad u Montani.
Pre onoga sino, nikada o tome ne bih razmiljao.
Meutim, Henri veruje da Mogadorci ele da preotmu
Zemlju i, moram priznati, mada je teorija u Semovom
asopisu besmislena, ipak znam da moe sadrati zrno
istine. Istina je da su Lorijenci vie puta poseivali Zemlju
u toku njenog ivotnog ciklusa. Posmatrali smo kako se
Zemlja razvija, kako prolazi kroz mnoge periode
napretka i obilja, kad je sve na njoj bilo u pokretu; ali isto
tako smo bili tu kada su na njoj vladali samo sneg i led,
kada na njoj skoro da i nije bilo ivota. Pomagali smo
ljudima, nauili ih da pale vatru, dali im orue, pomogli
im da razviju jezik i pismo. Upravo je zbog toga na jezik
toliko slian jeziku Zemljana.
To to mi nikada nismo otimali ljude ne znai da se to
nikada nije desilo. Gledam Sema. Nikada nisam sreo
nikoga ko je toliko opinjen vanzemaljcima da ita i
belei teorije zavere.


Utom se otvaraju vrata i gospodin Heris protura svoje
nasmeeno lice.
Izvinjavam se to vas prekidam, gospoo Barton, ali
morau da vam otmem Marka. Stigli su novinari Gazete
da obave intervju s njim kae toliko glasno da ceo
razred uje.
Mark ustaje, hvata svoj ranac i leerno izlazi iz
uionice. S vrata vidim kako ga gospodin Heris tape po
leima. Onda se osvrem ka Sari i opet prieljkujem da
sedim na praznom mestu pored nje.


etvrti as je fiziko. Sem je u mom razredu. Poto
smo se presvukli, sedamo jedan pored drugoga na podu
fiskulturne sale. On nosi patike, orts i majicu koja mu je
dva ili tri broja vea. Izgleda kao roda, sav je koat i
nekako mrav i tanak iako je nizak.
Profesor fizikog, gospodin Valas, stoji ispred nas, u
raskoranom stavu, s rukama stisnutim u pesnice i
podboenim o kukove.
U redu, momci, sluajte ovamo. Ovo je verovatno
poslednja prilika da vebamo napolju, zato emo je
iskoristiti najbolje to znamo. Trka od jedne milje,
najbre to moete. Zabeleiu vam vreme i sauvati ga
do naredne trke u prolee. Zato navalite estoko!
Staza je napravljena od sintetike gume. Ide ukrug
oko terena za ragbi a iza su ume, koje, pretpostavljam,
vode do nae kue, mada nisam siguran u to. Vetar je


prohladan i Semu su se ruke najeile. Pokuava da
rastera hladnou trljanjem ruku.
Jesi li ve trao ovu trku? pitam ga.
Sem klima glavom. Trali smo istu trku druge
nedelje kole.
Koje ti je bilo prolazno vreme?
Devet minuta i pedeset etiri sekunde.
Gledam ga. Mislio sam da su mrava deca brza.
Umukni breca se.
Trim pored Sema na zaelju grupe. etiri kruga.
Toliko puta moram da obiem stazu da bih pretrao celu
milju. Na pola puta, poinjem da se odvajam od Sema.
Pitam se za koliko bih stvarno mogao da pretrim milju.
Za dva minuta, za jedan, ili jo manje?
Veba mi prija i, ne obraajui panju, prestiem
vodeeg trkaa. A onda usporavam i glumim iscrpljenost.
Dok to inim, vidim smee-belu nejasnu mrlju kako juri
iz grmlja pored ulaza na glavne tribine i ide pravo k meni.
Moj um se poigrava mnome, mislim. Odvraam pogled i
nastavljam da trim. Prolazim pored profesora. Dri
topericu. Uzvikuje rei ohrabrenja, ali ne gleda u mene,
ve negde pored staze. Sledim njegov pogled.
Usredsreene su na smee-belu nejasnu mrlju. Jo uvek
ide pravo k meni i istog trena mi se vraaju prizori od
jue. Zveri sa Mogadora. Bilo je i sitnih, kojima su se zubi
caklili poput otrica ileta, munjevita stvorenja eljna
ubijanja. Poinjem da sprintam.
Polovinu staze sam pretrao velikom brzinom pre
nego to sam se okrenuo. Nema nikog iza mene.


Odmakao sam mu. Prolazi dvadeset sekundi. Onda se
okreem i vidim da je stvorenje pravo ispred mene.
Sigurno je presekao preko terena. Ukopavam se u mestu i
vid mi se bistri. To je Berni Kosar! Sedi na sredini staze,
jezik mu landara dok mae repom.
Berni Kosare! viem. Prestravio si me!
Nastavljam da trim sporije a Berni Kosar tri pored
mene.
Nadam se da niko nije primetio koliko sam brzo trao.
Zaustavljam se i presamiujem se kao da sam dobio
greve i ne mogu da uhvatim vazduh. ekam malo. Zatim
opet malice dogiram. Nisam zavrio ni drugi krug kad
me dvoje ljudi prestie.
Smite? ta se dogodilo? Sve si ih ispraio! vie
gospodin Valas kad sam protrao pored njega.
Glumim da teko diem. Imam... astmu odgovaram.
On vrti glavom. A ja sam pomislio da mi je na asu
nov ampion drave Ohajo.
Sleem ramenima i produavam, svaki as zastajui i
nastavljajui u hodu. Berni Kosar se dri uz mene, malo
hoda pa malo kaska. U poslednjem krugu, Sem me sustie
i trimo zajedno. Lice mu je zajapureno.
ta si ono itao na asu astronomije? pitam ga.
Ceo grad u Montani oteli vanzemaljci?
Na licu mu je irok osmeh. Da, to je pretpostavka
kae pomalo stidljivo, kao da mu je neprijatno.
Zbog ega bi neko oteo ceo grad?
Sem slee ramenima, ne odgovara.


Mislim, stvarno te pitam?
Stvarno eli da zna?
Naravno.
Pa, pretpostavlja se da vlada dozvoljava
vanzemaljcima da nas otimaju u zamenu za tehnologiju.
Stvarno? Kakvu tehnologiju? pitam.
ipovi za superkompjutere i formule za nove
bombe, kao i za zelenu tehnologiju. Takve stvari.
ive ljude zamenjuju za zelenu tehnologiju?
Uvrnuto. Zbog ega vanzemaljci ele da otmu ljude?
Kako bi nas prouavali?
Ali zbog ega? Koji bi razlog uopte imali?
Kada doe do armagedona, oni e znati sve nae
slabosti i lako nas pobediti.
Zateen sam njegovim odgovorom, ali samo zato to
mi se u glavi i dalje motaju prizori od prethodne noi;
seam se oruja koje su Mogadorci koristili, ogromnih
zveri.
Zar ne bi lako porazili Zemlju sada kada imaju
bombe i tehnologiju koja je daleko nadmonija?
Pa, po miljenjima nekih, vanzemaljci se nadaju da
emo se sami meusobno poubijati.
Pogledam Sema. Smei se, pokuava da zakljui da li
ozbiljno shvatam ovaj razgovor.
Zbog ega bi eleli da se prvo meusobno
poubijamo? ta im je motiv?
Zato to su ljubomorni?


Ljubomorni na nas? Na ta? Na na fenomenalno
dobar izgled?
Sem se smeje. Neto tako.
Klimam glavom. Malo trimo u tiini i vidim da Semu
tranje teko pada, jedva dolazi do daha. Zbog ega te
sve to zanima?
Slee ramenima. To mi je samo hobi kae i jasno
mi je da neto skriva od mene. Zavravamo milju za osam
minuta pedeset devet sekundi, to je bolje vreme od od
onog koje je Sem postigao poslednji put. Berni Kosar
prati razred do kolske zgrade. Ostali ga maze i na ulazu
u zgradu on hoe unutra sa nama. Ne znam otkud je znao
gde sam. Da li je mogue da je zapamtio put kojim smo se
jutros dovezli do kole? To mi deluje blesavo.
Ostaje kod vrata. Odlazim do ormaria sa Semom i,
istog trena kad povrati dah, poinje da istresa tonu
drugih teorija zavere, jednu za drugom, od kojih je veina
vredna podsmeha. Dopada mi se Sem, mislim da je
zabavan, ali ponekad ne ume da prestane da pria.


Sare nema na asu domainstva. Gospoa Benof nam
deset minuta daje uputstva a onda prelazimo u kuhinju.
Sam ulazim u zasebnu jedinicu, pomiren sa tim da u
danas kuvati sam, i tek to mi je misao prola kroz glavu,
Sara ulazi u radionicu.
Jesam li propustila neto zanimljivo? pita me.
Samo deset minuta kvalitetno provedenog vremena
sa mnom odgovaram s osmehom.


Smeje se. ula sam ta ti se desilo sa ormariem
jutros. ao mi je.
Ti si stavila balegu tamo? alim se.
Opet se smeje. Ne, naravno da nisam. Ali znam da te
ne ostavljaju na miru zbog mene.
Imaju sree to nisam iskoristio svoje supermoi i
zavitlao ih ak u sledei okrug.
U ali mi opipava bicepse. Ba tako, to su ogromni
miii. A jo i tvoje supermoi. O boe, ba su imali sree.
Na dananji zadatak je da napravimo mafine sa
borovnicama. Dok meamo testo, Sara mi pria o svom
odnosu sa Markom. Izlazili su dve godine, ali to su due
bili zajedno, ona se sve vie udaljavala od svojih roditelja
i prijateljica. Postala je samo Markova devojka i nita
vie. Bila je svesna da je poela da se menja, da postaje
kao ostali u njegovom drutvu: pakosna i ohola, ubeena
da je bolja od drugih. Takoe je poela da pije i da
poputa u koli. Po zavretku kolske godine, roditelji su
je poslali da letnji raspust provede kod tetke u Koloradu.
Tamo je poela da ide u duge etnje po planini i
fotografie prirodu tetkinim fotoaparatom. Zavolela je
fotografiju i provela najlepe leto ikada, shvativi da ivot
nudi mnogo vie nego to je biti navijaica i biti u vezi sa
kvoterbekom ragbi tima. Kad se vratila kui, raskinula je
sa Markom i prestala da bude voa navijaica, zaklevi se
da e biti dobra i ljubazna prema svima. Mark nikako nije
uspeo da pree preko toga. Kae da je jo uvek smatra
svojom devojkom i veruje da e mu se kad-tad vratiti.
Jedino to joj nedostaje a da ima neke veze s njim jesu


njegovi psi, s kojima je provodila dosta vremena u
njegovoj kui. Tada ja njoj priam o Berniju Kosaru i o
tome kako se neoekivano pojavio na naem pragu posle
onog prvog jutra u koli.
Razgovaramo i radimo istovremeno. U jednom
trenutku pruam ruku bez rukavica u penicu i vadim
plou za peenje mafina. Sara vidi ta sam uradio i pita
me jesam li dobro, pa ja glumim da sam se povredio,
tresem rukom kao da sam se opekao, iako ne oseam ba
nita. Idemo do sudopere i Sara puta mlaku vodu kako
bi mi ublaila bol od opekotine koje nema. Kada to vidi, ja
sleem ramenima. Dok stavljamo nadev na mafine, pita
me za mobilni telefon, napominjui kako je primetila da
je u njemu samo jedan broj. Kaem joj da je to Henrijev
broj, da sam izgubio stari telefon, u kome su mi ostali
kontakti. Pita me da li sam ostavio devojku kad sam se
odselio. Odgovaram odrino i ona mi upuuje osmeh od
koga samo to ne svisnem. Pre kraja asa mi kae da e se
u gradu uskoro odrati festival za No vetica i da se nada
da u doi pa da moda moemo zajedno da ludujemo.
Kaem joj da bi to bilo sjajno i pretvaram se da sam
uzdran iako mi se ini da lebdim u vazduhu.



11.



Slike mi se vraaju u seanje, nasumice, obino kada
ih najmanje oekujem. Ponekad su vrlo kratke moja
baka dri au vode i zausti da neto kae ali nikada ne
ujem rei, zbog toga to vizija nestaje jednakom brzinom
kao to se i pojavila. Ponekad su ti prizori dui, vie nalik
stvarnosti: deda me gura dok sedim na ljuljaci. Oseam
snagu u njegovim rukama dok me gura navie, kao i
leptirie u stomaku dok se brzo sputam. Moj smeh se
prenosi na krilima vetra. I onda vizija prestaje. Ponekad
se jasno seam prolosti, onih dogaaja u kojima sam
uestvovao. Ali ponekad su te vizije za mene tako nove da
imam utisak kao da se nikada nisu ni dogodile.
U dnevnoj sobi, Henri pomera lorijenski kristal du
obe moje ruke, a ake mi vise preko stola i iznad vatre,
vidim sledee: imam tri, moda etiri godine i trim kroz
nae dvorite ispred kue, preko svee pokoene trave.
Uz mene je ivotinja s telom psa i dlakom nalik onoj
tigrovoj. Glava joj je okrugla, a telo u obliku valjka
posaeno joj je na kratke noge. Nimalo ne lii ni na jednu
ivotinju koju sam ikada video. ui u stavu spremnom za
skok. Ne prestajem da se smejem. Tada ona skae a ja
pokuavam da je uhvatim, ali sam premali za to, pa i ona i
ja padamo u travu. Rvemo se. Jaa je od mene. Skae
navie i umesto da se doeka na zemlju, kao to


oekujem, pretvara se u pticu, pa dolee iznad mene i
lebdi malo izvan mog domaaja. Krui u vazduhu pa se
sputa, prolee izmeu mojih nogu i slee pet-est
metara dalje od mene. Zatim se pretvara u ivotinju koja
lii na majmuna bez repa. ui u stavu za napad.
Upravo u tom trenutku mukarac se primie prilazom.
Mlad je, obuen u srebrno-plavo gumeno odelo, tesno
pripijeno uz telo, nalik onom ronilakom. Obraa mi se
jezikom koji ne razumem. Zatim izgovara ime Hedli i
klima glavom ivotinji. Hedli mu pritrava, a istovremeno
se od majmuna pretvara u mnogo krupniju ivotinju,
neto to lii na medveda s lavljom grivom. U tom
trenutku moj deda izlazi iz kue. Mladolik je, ali znam da
ima najmanje pedeset godina.
Rukuje se sa mukarcem. Njih dvojica razgovaraju, ali
ih ja ne razumem. Mukarac me gleda, osmehuje se, die
ruku i najednom vie nisam na zemlji, poinjem da letim.
Hedli me prati, opet je ptica. Imam potpunu kontrolu nad
svojim telom, ali mukarac upravlja mojim kretanjem
tako to pomera ruku levo-desno. Hedli i ja se igramo u
vazduhu, golica me kljunom a ja pokuavam da ga
uhvatim. A onda naglo otvaram oi i prizor iezava.
Tvoj deda je mogao po sopstvenom izboru da
postane nevidljiv ujem Henrijev glas i ponovo
zatvaram oi. Kristal nastavlja da se pomera po mojoj
ruci, inei ostatak mog tela otpornim na vatru. Jedan
od najreih darova, razvija ga samo jedan procenat naih
ljudi, a on je bio jedan od njih. Mogao je da uini da on
sam ili sve to dodirne nestane.


Jednom prilikom je hteo da se naali sa mnom, pre
nego to sam saznao koji su njegovi darovi. Imao si tri
godine i ja sam upravo poeo da radim kod tvoje
porodice. Prethodnog dana sam prvi put bio u kui, a
sledeeg dana, kad sam se popeo uz brdo, kue nije bilo
tamo. Tu su bili kolski prilaz, automobil i drvo, ali ne i
kua. Pomislio sam da sam izgubio razum. Produio sam
dalje. A onda, kad sam postao svestan da sam otiao
predaleko, okrenuo sam se i u daljini ugledao kuu, za
koju sam se mogao zakleti da nije bila tamo. Tako sam
krenuo natrag, meutim, kada sam se priliio, kua je
ponovo nestala. Stajao sam tako piljei u mesto gde sam
bio siguran da mora biti kua, ali sada je tu umesto nje
stajalo samo drvee, koje joj je malopre bilo u pozadini.
Zato sam opet krenuo dalje. Tek kad sam se trei put
vratio, tvoj deda je reio da ne sakrije kuu. Nije
prestajao da se smeje. Smejali smo se zbog te ale
sledeih godinu i po dana, dok svemu nije doao kraj.
Otvaram oi i ponovo sam na bojnom polju. Eksplozije
se nastavljaju, kao i poari i umiranje.
Tvoj deda je bio dobar ovek kae Henri. Voleo je
da zasmejava ljude, voleo je da pria ale. Ne seam se da
sam ikada napustio njegov dom a da me stomak nije
boleo od silnog smeha.
Nebom se razlila crvena svetlost. Prolee drvo. Bacio
ga je mukarac u srebrno-plavom odelu, onaj koga sam
video u dedinoj kui. Savladava dvojicu Mogadoraca i ja
elim da vrisnem od radosti. Ali kakva je korist od
slavljenja pobede? Ma koliko Mogadoraca video ubijenih,


nita se nee promeniti. Lorijenci su svakako poraeni,
pobijeni, svi do jednog. A ja sam poslat na Zemlju.
Nikada nisam video tog oveka da se ljuti. Kad bi svi
izgubili ivce, kada bi se uznemirili zbog neeg, tvoj deda
je ostajao smiren. Tada je obino znao da ispria svoje
najbolje viceve i za tili as svi bi se opet smejali.
Sitne zveri napadaju decu. Deica su bespomona, u
rukama dre prskalice sa proslave. Zato gubimo samo
mali broj Lorijenaca se bori protiv zveri, ostali spasavaju
decu.
Tvoja baka je bila drugaija. Bila je tiha, povuena i
vrlo mudra. Dopunjavali su se, tvoj deda je bio bezbrian
a baka je naporno, ali neprimetno radila na tome da sve
funkcionie savreno.
Visoko na nebu jo uvek vidim trag plavog dima broda
koji nas odvodi na Zemlju, nas devetoro i nae uvare.
Mogadorci nisu sreni to ga vide.
A tu je bila i moja ena, Dulijen.
Daleko na horizontu odjekuje eksplozija, lii na
prasak turbina pri lansiranju raketa sa Zemlje. Drugi
brod polee u vazduh, a za njim ostaje plameni trag. U
poetku ide polako a onda ubrzava. Zbunjen sam. Nai
brodovi ne koriste gorivo za lansiranje; niti gasove.
Emituju mali plaviasti trag dima, to potie od kristala
koji ih napaju i nikada ne sagorevaju gorivo kao ovaj.
Drugi brod je sporiji i nespretniji od prvog, ali uspeva da
poleti, die se u vazduh i ubrzava. Henri mi nikada nije
pomenuo drugi brod. Ko je na njemu? ta se deava?


Mogadorci viu i prstom upiru k njemu. Ponovo su
uznemireni zbog toga i na trenutak Lorijenci napadaju.
Imala je zelene oi kakve nikada u ivotu nisam
video, svetlozelene, boje smaragda, i srce veliko kao sama
planeta. Uvek je pomagala drugima, neprestano je
donosila ivotinje i brinula se o njima. Nikada mi nee biti
jasno ta je videla u meni.
Krupna zver se vratila ona sa crvenim oima i
ogromnim rogovima. Pljuvaka pomeana s krvlju kaplje
joj sa zuba otrih kao ilet i toliko velikih da joj se eljusti
ne zaklapaju. Mukarac u srebrno-plavom odelu stoji
pred njom. Pokuava da svojim moima podigne zver sa
zemlje, ali mu za rukom polazi da je podigne samo pola
metra, i to je sve, vie ne moe i odustaje od toga. Zver
rie, trese se i pada na zemlju. Pokuava da se otme sili
koja je dri, ali bez uspeha. Mukarac je opet podie sa
zemlje. Znoj i krv na njegovom licu blistaju pod svetlou
meseine. Tada izvre ruke na stranu i zver pada na bok.
Zemlja se potresa. Grmljavina i munje paraju nebo, ali za
njima nema kie.
Volela je ujutru dugo da spava, pa sam ja uvek
ustajao pre nje. Sedeo bih u radnoj sobi, itao novine,
spremao doruak i iao u etnju. Ponekad bih se ujutru
vratio iz etnje a ona bi jo uvek spavala. Bio sam
nestrpljiv, nisam mogao da doekam da otponemo dan.
Bilo mi je dovoljno samo to je tu pored mene. Uao bih u
sobu i pokuao da je probudim. Navukla bi prekrivae
preko glave i gunala. To se ponavljalo skoro svakog
jutra.


Zver zamahuje rukama, ali mukarac je dri pod
kontrolom. Pridruili su mu se i drugi gardi, svi
upravljaju svoje moi protiv mamutske zveri; vatre i
munje obruavaju se na zver s neba, laserski zraci dolaze
iz raznih pravaca. Neki od njih nanose nevidljivu tetu,
stoje podalje i fokusiraju se na zver, drei ruke
ispruene ispred sebe. A visoko iznad sprema se oluja;
jedan dinovski oblak sve vie narasta i sija na inae
vedrom nebu, nekakva energija se skuplja u njemu. Svi
gardi rade na tome zdrueno, svi uestvuju u stvaranju te
kataklizmine magle. I u tom trenutku, jedan strahovit
udar groma se prolama nebom i pogaa zver. I ona umire
istog trenutka.
ta sam mogao uiniti? ta je bilo ko od nas mogao
uiniti? Bilo nas je ukupno devetnaest na tom brodu.
Devetoro dece i nas devet uvara, koji smo izabrani ni
zbog ega drugog nego zbog mesta na kome smo se
zatekli te noi, i pilot koji nas je doveo ovamo. Mi uvari
nismo mogli da se borimo, a i ta bismo promenili i da
smo mogli? uvari su birokrate, obueni da se staraju o
planeti i uvaju je; njihova svrha je da poduavaju, da
pomau u obuci novih garda kako da razumeju i vladaju
svojim moima. Nije bilo zamiljeno da mi budemo borci.
Bili bismo potpuno beskorisni. Umrli bismo poput
ostalih. Mogli smo jedino da odemo. Da odemo kako biste
vi mogli da ivite i jednog dana povratite slavu najlepe
planete u svemiru.
Zatvaram oi, a kad ih opet otvorim, bitka je
okonana. Dim se die sa zemlje meu mrtvima i onima
koji umiru. Stabla drvea su slomljena, ume izgorele,


nije bilo niega izuzev nekoliko Mogadoraca, jedinih
preivelih koji e moi da ispriaju ta se dogodilo. Sunce
se pomalja ka jugu i bleda svetlost pada na opustoenu
zemlju umrljanu krvlju. Gomile tela, mnoga od njih
iskidana, mnoga od njih rastrgnuta. Na vrhu jedne gomile
je mukarac u srebrno-plavom odelu, mrtav kao i svi
ostali. Na njemu se ne vide rane, ali on je ipak mrtav.
Naglo otvaram oi. Ne mogu da udahnem, usta su mi
suva, speena.
Evo govori Henri. Pomae mi da ustanem sa
stoia za kafu, vodi me do kuhinje i izvlai stolicu da
sednem. Suze mi naviru i pokuavam treptanjem da ih
oteram. Henri mi donosi au vode i ja je ispijam do dna.
Vraam mu au a on je ponovo puni. Obaram glavu i
teko diem. Ispijam drugu au vode, pa se potom
okreem ka Henriju.
Zato mi nikada nisi rekao za drugi brod? pitam ga.
O emu pria?
Bio je tamo jo jedan brod kaem.
Gde je bio jo jedan brod?
Na Lorijenu, onog dana kada smo otili. Drugi brod,
koji je poleteo posle naeg.
To je nemogue kae.
Zato je nemogue?
Zato to su drugi brodovi bili uniteni. Video sam to
svojim oima. Kad su Mogadorci sleteli, prvo su nam
unitili flotu. Doputovali smo ovamo jedinim brodom koji
nisu unitili. Pravo je udo to smo uspeli da se izvuemo.


Video sam drugi brod, kaem ti. Nije bio poput
ostalih. Iao je na gorivo, ostavljajui za sobom vatreni
trag.
Henri me paljivo posmatra. Naporno razmilja, bore
su mu nabrale elo.
Jesi li siguran, Done?
Da.
Zavaljuje se u stolicu, gleda kroz prozor. Berni Kosar
je na zemlji i pilji u nas obojicu.
Uspeo je da napusti Lorijen kaem mu.
Posmatrao sam ga celim putem dok nije nestao.
To nema nikakvog smisla odgovara Henri. Ne
shvatam kako je to mogue. Nita nije ostalo.
Ostao je jo jedan brod.
Dugo sedimo u tiini.
Henri?
Molim?
ta se nalazilo na tom brodu?
On me netremice gleda.
Ne znam odgovara. Zaista ne znam.


Sedimo u dnevnoj sobi, vatra gori u kaminu, Berni
Kosar sedi u mom krilu. Tiinu remeti samo povremeno
pucketanje vatre.
Upali se kaem i pucnem prstima. Desna ruka
svetli, ne tako sjajno kao to sam ve video da moe, ali
blizu. Otkad je Henri poeo da me poduava, za kratko


vreme sam nauio da kontroliem sijanje. Mogu da
upravim svetlost na jedno mesto, da je rairim poput
osvetljenja u kui ili da je suzim i usmerim poput snopa
baterijske lampe. Moje umee upravljanja darom razvija
se bre nego to sam oekivao. Leva ruka i dalje
priguenije svetli, ali se polako pojaava. Pucnem prstima
i kaem upali se samo da bih se razmetao, ali to nije
neophodno da bih upalio ili ugasio svetlost. Sve je to
unutranji proces, jednako lak kao pomeranje prsta ili
treptaj oka.
ta misli, kada u razviti druge darove? pitam
Henrija.
Henri die pogled s novina. Uskoro? odgovara.
Sledei bi trebalo da se pojavi najkasnije za mesec dana,
ta god da je u pitanju. Samo mora biti obazriv. Nee sve
moi biti tako oigledne kao ova koju ima u rukama.
Koliko je vremena potrebno da se sve razviju?
Henri slee ramenima. Ponekad se kompletiraju za
dva meseca, ponekad treba i itavih godina dana. Zavisi
od garda do garda. Ali koliko god da bude trajalo, glavni
dar e se poslednji razviti.
Zatvaram oi i naslanjam se na kau. Razmiljam o
svom glavnom daru, o onom koji e mi omoguiti da se
borim. Nisam siguran ta bih voleo da to bude. Laserski
zraci? Kontrola uma? Sposobnost upravljanja vremenom,
kao to je to inio onaj mukarac u srebrno-plavom
odelu? Ili bih voleo da to bude neki mraan, zlokoban dar,
neto kao sposobnost ubijanja bez dodira?


Rukom prelazim preko lea Bernija Kosara. Okreem
se ka Henriju. Na glavi ima nonu kapu i naoare na vrhu
nosa, zbog ega izgleda kao mi iz neke bajke.
Zbog ega smo tog dana bili na aerodromu? pitam.
Odravao se aeromiting. Kad se zavrio, obili smo
neke od brodova.
Da li je to bio jedini razlog?
Okree mi lea i klima glavom. S mukom guta, a to me
navodi na pomisao da krije neto od mene.
Otkud ideja da odemo? pitam ga. Hou da kaem,
sigurno da je takav plan morao da se razrauje malo due
od nekoliko minuta, je li tako?
Napustili smo Lorijen tek po isteku treeg sata
invazije. Zar se ne sea niega?
Vrlo malo toga.
Sa tvojim dedom smo se sastali kod spomenika
Pitakusu. Predao mi te je i rekao da te odvedem na
aerodrom, da je to tvoja jedina ansa da preivi. Ispod
aerodroma se nalazio podzemni kompleks. Kazao mi je
da je oduvek postojao plan za hitne sluajeve, kao to je
bio taj, ali da ga niko nikada nije ozbiljno shvatao jer se
smatralo da nam ne preti nikakva opasnost. A tako je
sada i ovde na Zemlji. Kad bi bilo kom oveku rekao da
postoji opasnost od napada vanzemaljaca, smejao bi ti se.
Ni na Lorijenu nije bilo drugaije. Pitao sam ga otkud zna
za plan, ali nije mi odgovorio, samo se nasmeio i rekao
zbogom. Ima smisla da niko nije znao za taj plan ili da je
za njega znalo samo njih nekoliko.


Klimam glavom. I tek tako ste smislili plan da doete
na Zemlju?
Naravno da ne. Na aerodromu smo sreli jednog
stareinu. On te je zaarao lorijenskom magijom, otuda ti
belezi na lancima na nogama. Takoe, njome vas je
vezao meusobno; svima je dao po jednu amajliju. Rekao
je da ste vi posebna deca, a pretpostavljam da je time
hteo da kae da ste vi dobili priliku da izbegnete smrt.
Prvobitno smo planirali da poaljemo brod u orbitu pa da
saekamo da se invazija zavri, da saekamo da se nai
ljudi izbore za pobedu. Ali to se nije dogodilo... kae, a
glas mu se gubi. Zatim uzdie. Nedelju dana smo ostali u
orbiti. Toliko je Mogadorcima trebalo vremena da Lorijen
lie svih njegovih resursa. Kada je postalo jasno da o
povratku nema ni govora, krenuli smo put Zemlje.
Zato nije upotrebio aroliju kojom bi spreio da
budemo ubijeni, bez obzira na to koji smo redni broj?
Vie od toga se nije moglo uiniti, Done. Ti si priao
o nepobedivosti. To je nemogue.
Klimam glavom. To je vrhunac koji magija moe
dostii. Ukoliko neko od Mogadoraca pokua da nas ubije
preko reda, svaka povreda koju nanese nama bie
ponitena i uinjena njemu. Da je neko pokuao da mi
puca u glavu, taj metak bi proao kroz njegovu lobanju.
Ali to vie ne vai. Ukoliko me sada uhvate, ja umirem.
Neko vreme sedim bez rei i razmiljam o svemu. O
aerodromu. Jedini preostali stareina sa Lorijena
Loridas ovek koji nas je zatitio svojom magijom, sada
je mrtav. Stareine su prve naselile Lorijen i one su od


planete stvorile ono to je doskoro bila. Na poetku ih je
bilo deset i svi su imali darove. Bili su toliko stari, iveli
su toliko davno da su vie liili na mitove nego na
stvarnost. Osim o Loridasu, niko nita nije znao o tome
ta se dogodilo drugima, niti da li su oni mrtvi.
Pokuavam da se setim kako je bilo dok smo u orbiti
ekali da saznamo hoemo li se vratiti, ali ne seam se
niega. Priseam se samo nekih delia tog putovanja.
Unutranjost broda kojim smo doputovali bila je okrugla
i potpuno otvorena, osim dva kupatila, koja su imala
vrata. S jedne strane su bili sabijeni leajevi; druga strana
tog unutranjeg prostora bila je posveena vebanju i
igricama kako ne bismo postali suvie nervozni. Ne
seam se kako su drugi izgledali. Ne seam se igrica kojih
smo se igrali. Seam se da mi je bilo dosadno, itavu
godinu dana provedenu u svemirskoj letelici sa ostalih
osamnaestoro ljudi. Imao sam plianu igraku u obliku
ivotinje, s kojom sam odlazio na spavanje, i mada sam
ubeen da me seanje vara, ini mi se da smo se zajedno
igrali.
Henri?
Da?
Neprestano mi se po glavi vrti slika mukarca u
srebrno-plavom odelu. Video sam ga u naoj kui a
potom i na bojnom polju. Upravljao je vremenom. A onda
je umro.
Henri klima glavom. Svaki put kad bude putovao
natrag u seanje, uvek e ti se vraati one slike koje su
tebi vane.


To je bio moj otac, zar ne?
Da potvruje Henri. Nije trebalo da dolazi esto,
ali je on to ipak inio. Puno je vremena provodio u kui
tvog dede.
Uzdiem. Moj otac se hrabro borio, ubio je zver i jo
mnogo vojnika. Ali to na kraju ipak nije bilo dovoljno.
Imamo li stvarno ansu da pobedimo?
Kako to misli?
Suvie su nas lako porazili. Moemo li oekivati da
e biti drugaije kada pronau nas? ak i kada svi
razvijemo svoje darove, i kada se konano okupimo i
budemo spremni za borbu, ima li nade da emo pobediti
ta stvorenja?
Nada? kae. Nade uvek ima, Done. Neto
nepredvieno se moe dogoditi svakog trena. Jo ne
raspolaemo svim informacijama. Ne. Ne odustaj od
nade. Nada poslednja umire. Kada izgubi nadu, izgubio
si sve. I kada pomisli da je sve izgubljeno, kada misli da
je sve bezizgledno i strano, uvek ima nade.



12.



Dve nedelje posle dolaska u Raj, Henri i ja odlazimo u
grad u subotu uvee na paradu povodom Noi vetica.
Mislim da usamljenost poinje da utie na obojicu. Nije da
nismo navikli na samou. Jesmo. Ali se usamljenost u
Ohaju razlikuje od usamljenosti na drugim mestima.
Vlada neobina tiina, nekakva osama.
Dan je hladan, a sunce se povremeno probija kroz
guste oblake koji jezde nebom. U gradu vlada vreva. Sva
deca su maskirana. Kupili smo povodac za psa. Berni
Kosar je obuen u Supermenovo odelo i ima veliko S
izvezeno na grudima. Ne deluje oduevljeno. Nije jedini
pas u kostimu superheroja.
Henri i ja stojimo na trotoaru ispred Gladnog
medveda, restorana koji se nalazi na samom obodu
centra grada i posmatramo paradu. Na izlogu je zalepljen
lanak o Marku Dejmsu, iseak iz Gazete. Na fotografija
je prikazan kako stoji na liniji za pedeset metara na
terenu za ragbi, u koled-jakni, prekrtenih ruku i sa
desnom nogom na ragbi lopti; na licu mu je cinian,
arogantan osmeh. ak i ja moram da priznam da deluje
zadivljujue.
Henri je primetio da piljim u novinski lanak.
Tvoj prijatelj, zar ne? pita me s osmehom na licu.
Henriju je poznata cela pria, od onog dela gde je zamalo


dolo do tue izmeu nas dvojice, preko kravlje balege,
do toga da sam zaljubljen u njegovu bivu devojku. Otkad
je saznao sve to, Marka pominje iskljuivo kao mog
prijatelja.
Moj najbolji prijatelj ispravljam ga.
Ba u tom trenutku, bend poinje da svira. Nalazi se
na elu paradne povorke dok za njim slede tematski
ureene platforme: Na jednoj je Mark sa nekolicinom
ragbi igraa. Neke prepoznajem iz kole, drugi su mi
nepoznati. Bacaju pregrt slatkia deci. U tom trenutku,
Mark me je primetio pa laktom podbada momka do sebe
Kevina, momka kome sam zabio koleno u prepone.
Mark pokazuje k meni i govori mu neto. Obojica se
smeju.
To je on? pita Henri.
To je on.
Izgleda kao neki olo.
Rekao sam ti.
Za njima se pojavljuju navijaice, mariraju u svojim
uniformama, zalizane kose, smee se i mau gomili. Sara
ide pored njih i fotografie ih. Hvata ih usred pokreta,
dok skau i navijaju. Uprkos tome to je u farmericama i
nema ni trunku minke, neuporedivo je lepa od svih
njih. U koli sve vie razgovaramo i ja ne prestajem da
mislim o njoj. Henri primeuje da netremice piljim u nju.
A onda okree lea paradi. To je ona, je li?
To je ona.
Ugledala me je i sada mi mae, a onda upire prstom u
fotoaparat, pokuavajui da mi kae kako bi dola da se


pozdravi, ali da mora da fotografie. Smeim se i klimam
glavom.
Pa nastavlja Henri. Jasno mi je ta te je privuklo.
Posmatramo paradu kako prolazi. Gradonaelnik Raja
prolazi pored nas na zadnjem seditu crvenog kabrioleta.
Baca jo slatkia deci. Danas e biti mnogo hiperaktivne
dece, pada mi na pamet.
Neko me je dotakao po ramenu i ja se okreem.
Zdravo, Seme. ta ima?
Slee ramenima. Nita? ta ti radi?
Gledam paradu. Ovo je moj otac, Henri.
Njih dvojica se rukuju. Henri kae: Don mi je puno
priao o tebi.
Stvarno? pita Sem, pomalo zaueno.
Stvarno odgovara Henri. Zastaje na trenutak, a
onda mu se osmeh polako razliva licem. Zna, itao sam
dosta. Moda si ti ve uo, ali jesi li znao da vanzemaljci
prouzrokuju oluje s grmljavinom? Stvaraju ih kako bi
neopaeno uli na nau planetu. Oluja je sjajna diverzija,
a munje su, u stvari, svemirski brodovi koji ulaze u
Zemljinu atmosferu.
Sem se smeka i eka se po glavi. Ma nemojte mi
rei kae.
Henri slee ramenima. Tako sam ja uo.
U redu kae Sem, vie nego voljan da povlauje
Henriju. Pa, jeste li vi uli da dinosauri nisu stvarno
izumrli? Vanzemaljci su bili toliko oduevljeni njima da
su ih sve okupili i odneli na svoju planetu.


Henri vrti glavom. Nisam znao za to odgovara.
Jesi li ti uo da je Loh Nes, u stvari, udovite s planete
Trafalgra? Ovamo su ga doveli radi eksperimenta, da
provere da li bi preiveo. Meutim, poto je otkriven,
vanzemaljci su bili prinueni da ga vrate, pa ga zbog toga
niko nikada vie nije video.
Smejem se, ne samo zbog zbog svega to je rekao ve i
zbog naziva planete Trafalgra. Ne postoji planeta
Trafalgra, pa sam se pitao da li je Henri sve to izmislio
onako usput.
Da li ste znali da su piramide u Egiptu zapravo
sagradili vanzemaljci?
uo sam za to kae Henri i smei se. Njemu je to
smeno jer, mada piramide nisu sagradili vanzemaljci,
nastale su zahvaljujui znanju koje su im pruili Lorijenci.
Jesi li uo da e doi do smaka sveta 21. decembra
2012?
Sem klima glavom i iroko se smei. Da, uo sam za
to. Valjda je to rok trajanja Zemlje, kraj majanskog
kalendara?
Rok trajanja? ubacujem se ja. Kao upotrebiti pre
datuma utisnutog na ambalai, recimo za mleko? Hoe li
se Zemlja usiriti?
Smejem se na sopstvenu alu, ali Sem i Henri ne
obraaju panju na mene.
A zatim Sem kae: Jeste li znali da su krugovi u itu
prvobitno sluili rasi vanzemaljaca, Agarijancima, kao
instrument za navigaciju? Ali to je bilo pre vie hiljada
godina. Danas ih samo prave farmeri koji se dosauju.


Opet se smejem. Spopada me elja da pitam kakvi to
ljudi stvaraju zavere o vanzemaljcima ako krugove u itu
prave farmeri jer im je dosadno, ali ne govorim nita.
A ta je sa Kenturima? pita Henri. Jesi li uo za
njih?
Sem odmahuje glavom.
To je rasa vanzemaljaca koja ivi u Zemljinom
jezgru. To je svadljiva rasa, stalno u sukobu, i kad kod
njih izbiju graanski ratovi, Zemljina povrina se pomera.
Tada nastaju zemljotresi i vulkanske erupcije. Sea se
cunamija iz 2004? Sve se dogodilo samo zato to je
nestala erka kralja Kentura.
Jesu li je nali? pitam.
Henri odmahuje glavom, gleda mene, a onda Sema,
koji se jo uvek smeka zbog igre. Nikada je nisu nali.
Teoretiari zavere veruju da je u stanju da menja oblike i
da ivi negde u Junoj Americi.
Henrijeva teorija je toliko dobra da mislim kako nema
anse da ju je tako brzo izmislio. Stojim tako i ozbiljno
razmiljam o tome, iako nikada nisam uo za vanzemaljce
koji se zovu Kenturi, iako znam da nema nieg ivog u
Zemljinom jezgru.
Jeste li znali...? zastaje Sem. Pada mi na pamet da
ga je Henri zbunio i, onog trenutka dok mi ta misao
prolazi kroz glavu, Sem izgovara neto toliko
zastraujue da kroz mene struji talas strave.
Jeste li znali da su Mogadorci krenuli u osvajanje
celog svemira, da su ve zbrisali jednu planetu i da je
Zemlja sledea stanica na njihovom putu? Ovde su jer


istrauju ljudske slabosti kako bi ih mogli iskoristiti
kasnije u ratu.
Vilica mi pada, a Henri netremice pilji u Sema,
potpuno pometen. Prestao je da die. Toliko vrsto stee
oljicu s kafom da se bojim da e se oljica smrskati ako
tako nastavi. Sem se osvre k meni pa ka Henriju.
Izgledate kao da ste videli duha... Da li ovo znai da
sam ja pobedio?
Gde si to uo? pitam ga. Henri me tako otro iba
pogledom da sam poeleo da nisam otvorio gubicu.
U asopisu Oni su meu nama.
Henri jo uvek ne moe da smisli nikakav odgovor.
Otvara usta da neto kae, ali iz njih ne izlazi nikakav
zvuk. A onda nas prekida sitna enica koja stoji iza Sema.
Seme zove ga. Okree se i gleda u nju. Kud si
nestao?
Sem slee ramenima. Stajao sam ovde.
Ona uzdie a onda se obraa Henriju. Zdravo, ja sam
Semova majka.
Henri odgovara on i rukuje se. Drago mi je da
sam vas upoznao.
Razrogauje oi od iznenaenja. Izgleda da ju je
Henrijev akcenat uzbudio.


Ah bon! Vous parlez franais? Cest super! Jai
personne avec qui je peux parler franais depuis
longtemps.
1

Henri se smeka. ao mi je. Ja zapravo ne govorim
francuski. Ali moj akcenat ostavlja takav utisak.
Ne? razoarana je. Dovraga, taman sam pomislila
da se neko otmen konano doselilo u na grad.
Sem se okree k meni i koluta oima.
Dobro, Seme, idemo obraa mu se.
On slee ramenima. Hoete li doi u park i na vonju
prikolicom sa slamom?
Okreem se ka Henriju a onda ka Semu. Da, to da ne
kaem. A ti?
Slee ramenima.
Onda se potrudi da, doe kaem mu ja.
Smei se i klima glavom. Vai, hou.
Vreme je da krenemo, Seme. Moda nee stii na tu
vonju u prikolici sa slamom. Treba mi tvoja pomo kod
kue kae njegova majka. Sem zausti da neto kae, ali
ona se udaljava. Sem kree za njom.
Fina ena kae Henri sarkastino.


Kako si samo izmislio sve ono? pitam Henrija.

1
Ah bon! Vous parlez franais? Cest super! Jai personne avec qui je peux parler
franais depuis longtemps (franc.) Oh, vi govorite francuski? To je divno! Ve
odavno nemam s kime da razgovaram na francuskom. (Prim. ur.)


Svetina poinje da se kree du Glavne ulice,
udaljavajui se od krunog toka. Henri i ja sledimo
povorku do parka, gde posluuju jabukovo vino i hranu.
Kad ovek dovoljno dugo lae, navikne se.
Klimam glavom. Pa, ta ti misli?
Duboko uzdie i isputa vazduh. Temperatura je
toliko niska da mu se ledi dah. Nemam predstavu. U
ovom trenutku stvarno ne znam ta da mislim. Uhvatio
me je nespremnog.
Obojicu.
Moraemo da proverimo taj asopis iz koga on
pribavlja informacije. Moramo da saznamo ko ga pie i
gde se nalazi.
Gleda me sa izrazom iekivanja.
ta?
Morae da nabavi jedan primerak kae.
Hou odgovaram. Ipak, to nema smisla. Otkud bi
neko to mogao znati?
Te su informacije stigle odnekud.
Misli da je neko od nas?
Ne.
Misli da je neko od njih?
Mogao bi biti. Nikada mi nije palo na pamet da
proveravam teorije zavere. Moda misle da ih itamo i da
e nas njima isprovocirati, te tako i otkriti. Hou da
kaem... Zastaje, pa nakratko razmilja. Prokletstvo,
Done, ne znam. Moraemo da se pozabavimo time. To
svakako nije sluajnost.


Hodamo bez rei, jo pomalo oamueni, prevremo
po glavi svako mogue objanjene. Berni Kosar kaska
pored nas, isplaenog jezika, dok mu ogrta visi s jedne
strane, vukui se po trotoaru. Deci se dopada i mnogo
njih zastaje da ga pomazi.
Park se nalazi u junom kraju grada. Granii se sa
dvama jezerima razdvojenim tankim pojasom zemlje, koji
vodi u umu iza njih. Park se sastoji od tri terena za ragbi,
igralita i ogromnog paviljona, gde dobrovoljci slue
jabukovo vino i komade pite od bundeve. Pokraj
ljunkovite staze parkirana su tri traktora s prikolicama
natovarenim slamom, a na njima stoji veliki znak na
kome pie:

NEK VAM SE KRV SLEDI
U ILAMA!
VONJE U SLAMI SA
DUHOVIMA NA NO VETICA
POINJE
U SUMRAK
5 DOLARA PO OSOBI

ljunkovita staza prelazi u pranjav put pre ulaza u
umu, koji je ukraen kartonskim isecima duhova i
vilenjaka. Izgleda da ta vonja na prikolicama sa slamom


ide kroz umu. Traim Saru, ali je nigde ne vidim. Pitam
se hoe li se ona voziti.
Henri i ja ulazimo u paviljon. Navijaice se nalaze na
jednoj strani i neke od njih oslikavaju deici lica u stilu
Noi vetica, dok druge prodaju tikete za lutriju, koja e
se izvlaiti u est posle podne.
Zdravo, Done ujem glas iza lea. Okreem se i
vidim Saru ispred sebe, s fotoaparatom u rukama. Kako
ti se dopala parada?
Smeim joj se i guram ruke u depove. Na obrazu joj je
iscrtan mali beli duh.
Zdravo kaem. Svia mi se. ini mi se da
poinjem da volim ovaj gradi, ima neku dra.
Dra? Valjda misli umrtvljenost, zar ne?
Sleem ramenima. Ne znam, nije tako strano.
Hej, to je onaj malia iz kole. Seam te se kae i
saginje se da pomazi Bernija Kosara. On mahnito mae
repom, skae i pokuava da joj polie lice. Sara se smeje.
Gledam preko ramena. Henri je est-sedam metara dalje i
pored jednog izletnikog stola razgovara sa Sarinom
mamom. Voleo bih da znam o emu priaju.
Mislim da mu se svia. Zove se Berni Kosar.
Berni Kosar? To nije odgovarajue ime za ovako
divnog psa. Pogledaj samo taj ogrta. Toliko je sladak da
je to... prosto... neverovatno.
Zna, ako bude tako nastavila, postau ljubomoran
na sopstvenog psa kaem joj.
Na to se ona smeka i ustaje.


Dakle, hoe li kupiti tiket za lutriju od mene ili
nee? Zaradu emo uloiti u obnovu neprofitnog
sklonita za ivotinje koje je prole godine izgorelo u
poaru u Koloradu.
Otkud devojka iz Raja u Ohaju zna za sklonite za
ivotinje u Koloradu?
To je sklonite moje tetke. Ubedila sam sve devojke
iz navijakog tima da uestvuju u prikupljanju sredstava.
Pomoi emo ivotinjama i biemo daleko od kole i
Ohaja nedelju dana. Tako smo svi na dobitku.
Zamiljam Saru s kacigom na glavi kako zamahuje
tekim ekiem. Na tu pomisao poinjem da se
osmehujem. Hoe da kae da u celu jednu nedelju
morati sam da se snalazim u kuhinji? Glumim uzdah
oajanja i tresem glavom. Ne znam da li u moi da
podrim takvo putovanje, iako je za dobrobit ivotinja.
Sara se glasno smeje i udara me po ruci. Vadim
novanik i dajem joj pet dolara za est tiketa.
Ovih est tiketa su sreni tiketi kae mi.
Stvarno?
Naravno. Kupio si ih od mene, ludice.
I u tom asu, iza Sarinog ramena, spazim Marka i
ostatak momaka sa platforme kako ulaze u paviljon.
Hoe li se voziti na prikolici sa slamom veeras?
pita me Sara.
Da, ba sam razmiljao o tome.
Obavezno, veoma je zabavno. Svi to rade. I stvarno
je strano.


Mark je spazio Saru i mene kako razgovaramo. Lice
mu se nabralo u mrzovoljan izraz. Kree k nama. Izgleda
isto kao i uvek koled-jakna, svetle farmerice i kosa
natopljena gelom.
Dakle, ti e ii? pitam Saru.
I ne stie da mi odgovori jer je Mark prekida. Kako ti
se dopada parada, Doni? pita. Sara se smesta okree i
besno ga gleda.
Veoma mi se dopada odgovaram.
Ii e na vonju strave na prikolici sa slamom ili se
moda suvie boji?
Sa osmehom mu odgovaram. Pravo da ti kaem, da,
ii u.
Hoe li se uplaiti kao onog dana u koli i pobei iz
ume plaui kao beba?
Ne budi kreten, Mark obraa mu se Sara.
Besno me prostreljuje pogledom. Budui da je tolika
guva okolo, ne moe uraditi nita to nee privui
panju ali mislim da ne bi nita uinio i da nije tako.
Sve u svoje vreme kae Mark.
Misli?
Nadrljae kae.
To je moda istina odgovaram. Ali ne od tebe.
Prestanite! vie Sara. Probija se izmeu nas
dvojice i razdvaja nas. Ljudi gledaju. Ona se osvre okolo
kao da je postiena panjom koju smo privukli, pa se
mrti na Marka, a onda i na mene.


Dobro, radite ta hoete. Tucite se ako je to ono to
elite. Sreno vam bilo kae Sara, okree se i odlazi.
Posmatram je kako se udaljava, za razliku od Marka.
Sara! dozivam je, ali ona nastavlja dalje i nestaje
pored paviljona.
Uskoro govori Mark.
Okreem se k njemu. Sumnjam u to.
Povlai se s grupom svojih prijatelja. Henri mi prilazi.
Prepostavljam da se nije raspitivao o jueranjem
domaem zadatku iz matematike.
Ne ba odgovaram.
Ne bih se puno zabrinjavao zbog njega kae Henri.
Deluje mi kao pas koji laje a ne ujeda.
Ja nisam takav odvratim Henriju i bacam pogled u
pravcu u kom je otila Sara. Da poem za njom? pitam
i gledam ga, obraajui mu se kao oveku koji je nekada
bio oenjen i zaljubljen, kome svakog dana nedostaje
voljena ena, a ne kao oveku koji eli da me uva i
skriva.
Klima glavom. Da progovara uz uzdah. Ma koliko
mi je mrsko da ti to kaem, bie bolje da krene za njom.



13.



Deca tre, vrite, sputaju se toboganom i veru se po
reetkama. Svako dete u ruci dre bombone a
istovremeno su mu usta puna slatkia. Na sebi imaju
odeu s likovima iz crtanih filmova: udovita, vampira i
duhova. Mora da je svaki stanovnik Raja veeras u parku.
I usred tog silnog metea, ja ugledam Saru. Sedi sama i
ljulja se na ljuljaci.
Probijam se kroz krike i vriske. Kada me ugleda, Sara
se osmehne, a one krupne plave oi svetle kao svetionik u
mraku.
Da te zaljuljam? pitam.
Glavom mi pokazuje da sednem na ljuljaku pored nje,
koja se upravo oslobodila.
Jesi li dobro? pitam je.
Da, dobro sam. Naporan je. Uvek glumi opasnog
momka i vrlo je pakostan kad je okruen prijateljima.
Vrti se ukrug na ljuljaci sve dok se konopac sasvim
ne zategne a onda podie noge sa zemlje i puta da se
ljuljaka sama odmota, u poetku sporo a onda sve bre.
Ne prestaje da se smeje, a plava joj kosa lepra. Onda i ja
to inim. Kada se ljuljaka konano zaustavi, svet se i
dalje okree pred mojim oima.
Gde je Berni Kosar?


Ostavio sam ga s Henrijem odgovaram.
S tvojim ocem?
Da, s mojim ocem. Uvek to radim, zovem Henrija
po imenu umesto da ga oslovljavam sa otac ili tata.
Napolju temperatura brzo pada i ruke, dok se drim
za konopac ljuljake, sada mi se smrzavaju. Gledamo decu
kako jurcaju oko nas. Sara me posmatra a meni se ini da
su joj oi u sumrak plavlje nego ikad. Gledamo se
netremice, ne govorimo nita, ali se mnogo toga zbiva
izmeu nas. U pozadini kao kroz maglu promiu deca.
Stidljivo mi se osmehuje a onda odvraa pogled.
ta e uraditi? pitam je.
Povodom ega?
Povodom Marka?
Slee ramenima. ta mogu da uradim? Ve sam
raskinula s njim. Neprestano mu govorim da neemo biti
ponovo zajedno.
Klimam glavom. Nisam siguran ta da kaem na to.
U svakom sluaju, bolje bi mi bilo da prodam ostatak
tiketa. Ostalo je jo samo sat vremena do lutrije.
Da li ti treba pomo?
Ne, u redu je. Idi, zabavi se. Sigurno ve nedostaje
Berniju Kosaru. Ali mislim da bi svakako valjalo da
ostane i provoza na prikolici sa slamom. Moda
moemo da se provozamo zajedno?
Ostau odgovaram. Cvetam od sree, ali se trudim
da to prikrijem.
Onda se vidimo uskoro.


Sreno s prodajom tiketa.
Prua ruku i hvata moju pa je dri itave tri sekunde.
Zatim me puta, skae s ljuljake i brzo odlazi. Ostajem da
sedim, blago se ljuljukajui, uivajui u otrom
povetarcu, koji odavno nisam osetio jer smo prolu zimu
proveli na Floridi a onu pre toga u Teksasu. Kad sam se
konano zaputio ka paviljonu, Henrija zatiem za
izletnikim stolom kako jede pare pite dok mu Berni
Kosar lei kraj nogu.
Kako je prolo?
Dobro odgovaram s osmehom.
Najednom na nebu eksplodira vatromet u
narandastoj i plavoj svetlosti. Navodi me na razmiljanje
o Lorijenu i vatrometu koji sam video na dan invazije.
Jesi li malo razmiljao o onom drugom brodu koji
sam video?
Henri se osvre okolo ne bi li se uverio da nema
nikoga ko bi uo ta priamo. Sami smo za izletnikim
stolom, smetenim na samom kraju gomile.
Malo. Jo uvek nemam pojma ta to treba da znai.
Misli li da je mogao doputovati ovamo?
Ne. To ne bi bilo mogue. Ako je koristio gorivo, kao
to ti kae, onda ne bi mogao da pree toliko rastojanje
bez dolivanja.
Na asak ostajem nepomian.
Voleo bih da je mogao.
Voleo bi ta?
Voleo bih da je doputovao ovamo sa nama.


To bi bilo lepo slae se Henri.


Posle itavog sata, ili tu negde, vidim ragbiste,
predvoene Markom, kako prelaze travnjak. Obueni su
kao mumije, zombiji, duhovi; ukupno ih je dvadeset pet.
Sede na privremenim tribinama najblieg terena za
bejzbol i navijaice, koje su malopre arale deja lica,
sada minkaju Marka i njegove prijatelje ne bi li im
upotpunile kostime. Tek tada shvatam da e, tokom
vonje na prikolici kroz umu, putnike plaiti upravo
ragbisti oni su ti koji e nas ekati u umi.
Vidi li to? pitam Henrija.
Henri ih gleda pa klima glavom, a onda podie oljicu
kafe i otpija veliki gutljaj.
Jo uvek eli da ide na tu vonju? pita me Henri.
Ne odgovaram. Ali u ipak ii.
Tako sam i pretpostavljao.
Mark se preruio u nekakvog zombija, nosi tamnu
poderanu odeu, a lice mu je naminkano crnom i sivom
sa crvenim peatima, to simbolizuju krv. Taman to je
zavrio preruavanje u zombija, Sara mu prilazi i neto
mu govori. Mark galami, ali ja ne ujem ta kae. Pokreti
su mu ustri i pritom govori toliko brzo da mi je jasno da
se spotie o sopstvene rei. Sara skrta ruke na grudi i
vrti glavom. Mark se potpuno ukrutio. Krenuo sam da
ustanem, ali me Henri hvata za ruku.
Nemoj kae mi. Tako je samo tera od sebe.


Posmatram ih i elim vie od svega da ujem ta
priaju, ali previe dece vriti oko nas da bih mogao da se
usredsredim. Kad se buka stiala, oboje stoje i gledaju se
netremice; na Markovom licu se vidi uvreenost i
mrzovolja a na Sarinom osmeh neverice. Zatim ona stresa
glavom i odlazi.
Osvrem se ka Henriju. ta da radim?
Nita odgovara. Ba nita.
Mark zatim kree do svojih prijatelja, oborene glave,
mrkog pogleda. Nekolicina se osvre u mom pravcu. Neki
se podrugljivo smejulje. A onda svi zajedno kreu ka
umi. Dvadeset i pet kostimiranih momaka udaljava se
sporim ujednaenim korakom.


Da bih ubio vreme, odlazim s Henrijem do centra
grada i veeramo u Gladnom medvedu. Kad smo se
konano vratili, sunce je upravo zalo i prva prikolica
natovarena slamom, koju vue zeleni traktor, odlazi u
pravcu ume. Svetina se poprilino razila a oni koji su
ostali uglavnom su srednjokolci i odrasli ljudi slobodnog
duha, to bi ukupno bilo oko stotinu ljudi. Traim Saru
meu njima, ali je ne vidim. Sledea prikolica polazi za
deset minuta. Kako stoji na pamfletu, vonja traje pola
sata traktor polako prolazi kroz umu, iekivanje raste
a onda se traktor zaustavlja, svi silaze s prikolice i kreu
peice razliitim stazama, a onda poinje strava.
Henri i ja stojimo u paviljonu, a ja pogledom traim
Saru meu ljudima koji ekaju u redu. Jo uvek je ne


vidim. I upravo u tom trenutku telefon poinje da mi
vibrira u depu. Ne seam se kad mi je poslednji put
zazvonio telefon a da s druge strane linije nije bio Henri.
Na telefonu vidim broj Sare Hart. Uzbuen sam. Sigurno
je ukucala moj broj u svoj telefon istog onog dana kad je
svoj broj ukucala u moj telefon.
Molim? javljam se.
Done?
Da?
Zdravo, Sara je. Jesi li jo uvek u parku? pita me.
Zvui kao da smo dosad stotinu puta razgovarali
telefonom, kao da ne bi trebalo ni da se zapitam zbog
ega ona ima moj broj telefona iako joj ga nikada nisam
dao.
Da.
Odlino! Dolazim za pet minuta. Jesu li poele
vonje?
Da, pre nekoliko minuta.
Nisi se ve vozio, je li?
Ne.
E, odlino! Jedva ekam da se zajedno provozamo.
Da, naravno odgovaram. Druga kola samo to
nisu krenula.
Savreno. Stii u taman na vreme za trea.
Vidimo se uskoro.
Sputam slualicu sa ogromnim osmehom posred lica.
Budi oprezan u umi kae mi Henri.


Hou. A onda zastajem ne bih li uneo malo vedrine
u svoj glas. Ne mora da ostaje da me eka. Sigurno u
nai nekog da me odveze do kue.
Spreman sam da ostanem i ivim u ovom gradu,
Done. Iako bi verovatno bilo pametnije da odemo s
ozbirom na sve to se ve dogodilo. Meutim, morae i ti
za mene neto da uini. Kao na primer, ni trunku mi se
ne dopada kako su te gledali oni momci malopre.
Klimam glavom. Biu dobro uveravam ga.
Znam da hoe. Ali ipak u ostati ovde da te
saekam.
Uzdiem. U redu.


Sara stie pet minuta kasnije s lepukastom
prijateljicom, koju sam ve viao ranije, ali koju nisam
upoznao. Presvukla se sada nosi farmerice, vuneni
demper i crnu jaknu. Sa desnog obraza je obrisala
naslikanog duha i pustila kosu da joj pada preko ramena.
Zdravo kae.
Zdravo.
Kratko me grli u znak pozdrava. Oseam njen parfem.
A onda se odmie.
Zdravo, Donov oe obraa se Henriju. Ovo je
moja prijateljica, Emili.
Drago mi je to smo se upoznali uzvraa Henri.
Spremni ste da se upustite u nepoznato i strano?


Jo pita kae Sara. Hoe li njemu biti dobro
tamo? Nee valjda pobei i ostaviti me samu obraa se
Henriju dok rukom pokazuje na mene.
Henri joj upuuje irok osmeh i znam da mu se Sara
dopada. Bolje se vrsto dri za njega, za svaki sluaj.
Sara se osvre preko ramena. Trea kolica su ve
poela da se pune. Paziu na njega odgovara. Bie
bolje da krenemo.
Lepo se provedite dobacuje Henri.
Sara me iznenauje time to me hvata za ruku i sve
troje jurimo ka prikolici sa slamom stotinu metara
udaljenoj od paviljona. U redu eka njih tridesetak.
Stajemo na kraj reda i poinjemo da eretamo, mada sam
ja pomalo stidljiv pa uglavnom samo sluam razgovor
izmeu devojaka. Dok tako ekamo, ja opazim Sema kako
stoji po strani kao da razmilja da li da nam se pridrui.
Seme! viknem sa vie ara nego to sam
nameravao. On posrui polazi. Hoe da se vozi s
nama?
Slee ramenima. Nee vam smetati?
Hajde kae mu Sara i daje mu znak rukom da
prie. Sem staje pored Emili, koja mu se smei. Njega
smesta obliva rumenilo, a mene oduevljenje to e i on
poi sa nama. Najednom nam prilazi deak sa voki-
tokijem. Prepoznajem ga, jedan je od ragbista.
Zdravo, Tomi pozdravlja ga Sara.
Zdravo otpozdravlja on. Ovo su poslednja etiri
mesta na ovim kolicima. Hoete?
Stvarno?


Da.
Idemo preko reda i uskaemo na kolica pa se sve
etvoro smetamo na jednu balu sena. udno mi je to
nam Tomi ne trai karte. Kopka me to nas je pustio da
preskoimo red. Neki ljudi u redu nas mrko posmatraju.
Nemam prava da ih krivim.
Uivajte u vonji kae Tomi, zlobno se osmehujui.
To je bilo ba uvrnuto kaem.
Sara se ne obazire na to, ve samo slee ramenima.
Verovatno je zaljubljen u Emili.
O boe, nadam se da nije kae Emili i glumi
povraanje.
S bale sena posmatram Tomija. Prikolica je tek napola
puna, to je jo jedan detalj koji mi deluje vrlo udno
budui da jo mnogo ljudi eka na vonju.
Traktor kree, poskakuje du staze i prolazi kroz ulaz
u umu dok sa zvunika dopiru jezivi zvuci. uma je
gusta, bez traka svetlosti, osim ono malo osvetljenja to
dolazi od farova traktora. im se ta svetla ugase,
razmiljam, ostaemo u potpunoj tami. Sara me ponovo
hvata za ruku. Ruka joj je hladna, ali mene ipak proima
toplina. Naginje se k meni i apue: Malice se bojim.
Sa niskih grana ispred nas vise figure duhova, a malo
dalje od staze, iskeeni zombiji stoje oslonjeni na stabla
drvea. Traktor se zaustavlja i gasi farove. Zatim
isprekidano strobosvetlo bleti nekih desetak sekundi.
Sama svetla nisu nimalo strana i, tek kad se ugase,
shvatam njihovu svrhu: treba nam nekoliko sekundi kako
bi nam se oi privikle na mrak i Sara se pribija uz mene


dok neka prilika promie pored nas. kiljim ne bih li bolje
video i utom ugledam Emili priljubljenu uza Sema, koji se
kezi od uveta do uveta. I mene je pomalo strah. Grlim
Saru. Neko nas grebe po leima i Sara me vrsto grabi za
nogu. Neki vrite. Traktor se uz trzaj okree i produava
dalje pa se sad vide samo obrisi drvea obasjani
farovima.
Vozimo se jo tri-etiri minuta. Napetost raste,
strahujemo od toga to emo isti put morati da
prepeaimo kako bismo se vratili tamo odakle smo
poli. I tada traktor nailazi na krunu istinu i staje.
Svi silazite uzvikuje voza.
Kada je poslednja osoba sila s prikolice, traktor se
udaljava. Njegova svetla se gube u daljini a zatim potpuno
nestaju, te mi ostajemo obavijeni mrklim mrakom noi, a
jedino to se uje jesmo mi sami.
Sranje opsuje neko i svi se smejemo.
Ima nas ukupno jedanaestoro. Ispred nas se naas pali
svetlo, koje nam obasjava put, i odmah se gasi. Zatvaram
oi i mislim samo na dodir Sarinih prstiju isprepletanih
sa mojim.
Ne znam zbog ega ovo radim sebi svake godine
kae Emili uznemireno, obgrlivi se rukama.
Drugi su krenuli niza stazu a mi ih sledimo. Svetla
pokraj staze se povremeno pale tek da nas dre na stazi.
Ostali su odmakli toliko daleko da ih vie ne vidimo.
Jedva nazirem zemlju pod svojim nogama. Utom se
ispred nas zauju tri-etiri vriska.


O ne izgovara Sara i stee mi ruku. Zvui kao da
je neko ispred nas upao u nevolju.
Utom neto teko pada preko nas. Obe devojke vrite,
a vriti i Sem. Sapliem se i padam, ogrebavi koleno
usput, jer sam se upleo u tu prokletinju koja je preko nas.
I tada shvatam, to je mrea!
ta, kog avola...?! ujem Sema kako psuje.
Smesta rasecam mreu od upredenog konopca, ali
onog asa kad sam se oslobodio, neko me snano gura
otpozadi. Potom me neije ruke hvataju i odvlae dalje od
devojaka i Sema. Oslobaam se stiska i ustajem, ali istog
trena dobijam udarac u lea. Ovo nije deo vonje.
Pusti me! vie jedna od devojaka. Neki momak se
smeje na to. Ne vidim ni prst pred nosom. Glasovi
devojaka se udaljavaju od mene.
Done! Sara me doziva.
Gde si, Done? vie i Sem.
Ustajem i kreem za njima, ali ponovo zadobijam
udarac u lea. Ne, nije tano. To je rvaki zahvat sa ciljem
da me obori na zemlju. Stropotavam se a od udarca sam
ostao bez vazduha. Brzo se pridiem i pokuavam da
povratim dah, rukom se oslanjajui o drvo. Vadim
prainu i lie iz usta.
Stojim tako nekoliko sekundi i ne ujem nijedan drugi
zvuk osim sopstvenog tekog disanja. I upravo kad
pomislim da su me ostavili na miru, neko se ramenom
zabija u mene a ja se zakucavam u susedno drvo. Glavom
udaram o stablo i nakratko vidim zvezde pred oima.
Iznenaen sam snagom te osobe. Podiem ruku da


opipam elo i pod prstima oseam krv. Opet se osvrem
oko sebe, ali ne vidim nita osim senki drvea.
Jedna devojka vriti a zatim slede zvuci tue.
krguem zubima. Drhtim. Da li se neko nalazi iza drvea
oko mene? Ne mogu da znam. Ali oseam neiji pogled na
sebi.
Sklanjaj se od mene! vie Sara. Neko je odvlai,
toliko mi je jasno.
U redu obraam se mraku, drveu. Obuzima me
bes.
Hoete da se igrate? kaem glasno ovaj put. Neko u
blizini se smeje na moje rei.
Pravim korak u pravcu tog zvuka. Neko me gura
otpozadi, ali ja uspevam da zadrim ravnoteu i ne
padnem. Zamahujem naslepo i nadlanicu oeem o koru
drveta. Nita drugo mi nije preostalo. Kakva je svrha
darova ako ih ovek ne moe koristiti kad mu trebaju?
ak i ako to znai da emo Henri i ja jo veeras spakovati
kofere i otii u drugi grad, bar u znati da sam uinio ono
to sam smatrao da treba.
Hoete da se igrate? uzvikujem ponovo. Umem i
ja da se igram!
Oseam kako mi se kap krvi sliva niz lice. U redu,
razmiljam, hajde da obavimo to. Meni mogu uiniti ta
god hoe, ali Sari ne sme faliti ni dlaka s glave. Ni Semu, a
ni Emili.
Uzdiem i adrenalin poinje da struji kroz mene. Lice
mi se krivi u pakostan osmeh a imam oseaj da mi je telo
naglo izraslo i ojaalo. Ruke poinju da mi svetle


blistavom i jarkom svetlou, koja u luku obasjava no,
kao da je najednom itav svet u plamenu.
Podiem pogled. Rukom osvetljavam put izmeu
drvea i trkom kreem u no.



14.



Kevin, preruen u mumiju, izbija izmeu stabala. On
me je oborio malopre. Svetlo ga je prenerazilo pa izgleda
oamueno, kao da pokuava da shvati odakle ono dolazi.
Nosi naoare za nono osmatranje. Znai, tako su oni
uspeli da nas vide, razmiljam. Kako su ih nabavili?
Kevin se zalee na mene, a ja mu se u poslednjoj
sekundi izmiem s puta i sapliem ga.
Pusti me! ujem nie niza umsku stazu. Diem
glavu i akom osvetljavam prostor izmeu drvea, ali ne
vidim nikakav pokret. Ne mogu da procenim da li je glas
koji sam uo Sarin ili Emilin. A zatim do mene dopire
muki smeh.
Kevin pokuava da ustane, ali ga ja utiram u bok pre
nego to je uspeo da stane na noge. Pada nazad na tlo uz
muklo uf!. Skidam mu naoare za nono osmatranje i
bacam ih najdalje to mogu u nadi da e zavriti bar
kilometar i po dalje odavde, a moda i tri-etiri kilometra
jer sam toliko besan da ne mogu da kontroliem svoju
snagu. A zatim hitam kroz umu pre nego to Kevin
stigne ak i da se uspravi u sedei poloaj.
Staza kroza umu zavija ulevo, a potom udesno. Ruke
palim samo kada je potrebno da mi osvetle put. Oseam
da sam blizu. U tom trenutku ugledam Sema ispred sebe;


jedan zombi mu dri ruke oko vrata. U blizini stoje jo
trojica.
Zombi ga puta. Opusti se, samo se zavitlavamo. Ako
se ne bude opirao, neemo te povrediti kae Semu.
Sedi tu i uti.
Naglo palim svetlost u svojim akama i upravljam je k
njima da ih zaslepim njome. Momak najblie meni
korakne u mom pravcu, a ja zamahujem i udaram ga po
obrazu te se on od udarca stropotava na zemlju. Naoare
mu se kotrljaju ka gustom grmlju i nestaju u njemu. Neko
drugi pokuava da me uhvati otpozadi, ali ja mu
razdvajam ruke i odiem ga od zemlje.
ta, kog avola...?! mrmlja pometeno.
Bacam ga uvis a on bokom udara o drvo udaljeno est-
sedam metara od mene. Trei momak to vidi i bei. Tako
da mi je ostao samo etvrti, onaj koji dri Sema. Die ruke
kao da se predaje.
To nije bila moja ideja kae.
ta je smislio?
Nita, ovee. Samo smo hteli da se naalimo sa
vama, da vas uplaimo.
Gde su ostali?
Emili su pustili da ide. Sara je malo ispred.
Daj mi naoare kaem mu.
Nema anse, ovee. Pozajmili smo ih od policije.
Nadrljau ako ih izgubim.
Kreem k njemu.


U redu odvraa. Skida ih i prua mi ih. Bacam ih jo
dalje nego prethodni par. Nadam se da e zavriti u
susednom gradu. Ba bih voleo da to objasne policiji.
Desnom rukom grabim Sema za koulju. Bez svetala
sa svojih aka ne vidim ni prst pred nosom. Tek tada
shvatam da je trebalo da zadrim dva para naoara za
nas dvojicu. Ali nisam, pa zato uzdiem duboko i
doputam da mi leva ruka zasvetli, te njome osvetljavam
umsku stazu. Ukoliko je Semu neto sumnjivo, niim to
ne odaje.
Zastajem da oslunem. Ne uje se nita. Nastavljamo
napred, zavijajui izmeu drvea. Gasim svetlost.
Sara! viem.
Zastajem da oslunem, ali ne uje se nita osim vetra
koji iba kroz kronje drvea i Semovog tekog disanja.
Koliko je njih s Markom? pitam ga.
Petorica ili neto vie.
Jesi li video kuda su otili?
Ne.
Nastavljamo napred, bez ikakve predstave o tome
kuda smo se zaputili. Poinje etvrta tura vonje.
Izbezumljen sam i elim da jurnem najbre to mogu, ali
sam svestan da Sem ne moe da me prati. Ve se zadihao
a ak se i ja znojim iako je napolju samo sedam stepeni.
Moda ono malopre zapravo nije bila krv ve znoj. Ne
znam.
Prolazimo pored debelog vornovatog stabla drveta
kad me neko saplie otpozadi. Sem je viknuo u asu kad
me je pesnica pogodila u zatiljak, ja sam u tom trenutku


potpuno omamljen, a onda se naglo okreem, hvatam
momka za grlo i obasjavam mu svetlost direktno u lice.
Pokuava da mi skine prste sa svog vrata, ali bezuspeno.
ta je Mark smislio?
Nita odgovara on.
Pogrean odgovor.
Bacam ga ka najbliem drvetu, na metar i po ptprilike,
a onda ga hvatam pa ga, rukom stegnutom oko njegovog
vrata, podiem na tridesetak centimetara od zemlje.
Mahnito mlatara nogama, utirajui me, ali ja ga steem
jo jae, tako da su svi njegovi napori uzaludni.
ta je smislio?
Sputam ga tek toliko da dodirne tlo, i poputam
stisak tek da progovori. Oseam da Sem posmatra, upija
sve to se deava, ali sada tu nita ne mogu uiniti.
Samo smo hteli da vas uplaimo bori se za dah.
Kunem d se da u te razbiti ako mi ne kae istinu.
Oekuje da su ostali odvukli vas dvojicu do
epardovih vodopada. Tamo je odveo Saru. Hteo je da joj
pokae kako moe da te prebije na mrtvo ime a onda bi
vas pustio da odete.
Vodi nas! nareujem mu.
Vue se ispred nas i ja gasim svetlo. Sem me hvata za
koulju i tako nas prati. Kad smo izbili na malu istinu
obasjanu meseinom, vidim da mi zuri u ruke.
To su nekakve rukavice kaem. Kevin Miler ih je
nosio. Nekav rekvizit za No vetica.


Klima glavom, ali mi je sasvim jasno da je
izbezumljen. Hodamo skoro itav minut pre nego to
ispred sebe zaujemo zvuk vode kako protie.
Daj mi svoje naoare kaem momku koji nas vodi.
Okleva pa mu zavrem ruku iza lea. Uvija se od
bolova i brzo skida naoare s glave.
Uzmi ih, uzmi ih! uzvikuje.
Stavljam ih i najednom sve to vidim postaje zeleno.
Snano ga guram i on pada na zemlju.
Hajdemo kaem Semu i kreemo napred,
ostavljajui momka iza sebe.
Ispred sebe vidim grupicu. Brojim ih, njih osmorica i
Sara.
Vidim ih. Hoe li da saeka ovde ili ide sa mnom?
Moglo bi biti prilino gadno.
elim da idem s tobom odgovara Sem. Vidim da je
uplaen, ali nisam siguran da li je to zbog onoga to ja
inim ili zbog ragbista koji nas oekuju tamo gore.
Ostatak puta prelazim najtie to mogu, Sem ide za
mnom na vrhovima prstiju. Stiemo na nekoliko metara
od njih i granica puca pod Semovim nogama.
Done? doziva Sara. Sedi na velikom kamenu,
grlei kolena priljubljena uz grudi. Nema naoare pa kilji
u naem pravcu.
Ja sam kaem. I Sem.
Osmehuje se. Rekla sam ti kae i pretpostavljam da
se obraa Marku.


Voda koja se uje u pozadini tek je mali uboravi
potoi. Mark iskorauje.
Vidi, vidi, vidi kae.
Umukni, Mark kaem mu. Balega u mom
ormariu je jedno, ali ovo je neto sasvim drugo stvarno
ste preterali.
Misli? Odnos je osam na prema dva.
Sem nema nikakve veze sa ovim. ta je, boji se da se
sam suoi sa mnom? pitam ga. ta misli da e se
dogoditi? Pokuao si da kidnapuje dvoje ljudi. Stvarno si
mislio da e oni to preutati?
Da, mislim da hoe. Kad budu videli kako emo te
ispraiti.
U grdnoj si zabludi kaem, i okreem se ka
ostalima. Onima meu vama koji ne bi eleli da zavre u
vodi, savetujem da smesta odu. Mark e se u svakom
sluaju veeras okupati. Prokockao je svaku ansu za
nagodbu.
Svi do jednog se cerekaju. Jedan od njih pita ta znai
nagodba.
Ovo vam je poslednja ansa kaem im.
Svi ostaju na svojim mestima.
Nek vam bude odvraam.
U grudi mi se useljava neka uznemirenost pomeana
sa uzbuenjem. Onog trenutka kad sam koraknuo
napred, Mark je zakoraio unazad, sapleo se o sopstvene
noge i sruio na zemlju. Dvojica kreu u mom pravcu,
obojica su krupniji od mene. Jedan od njih zamahuje ka


meni, ali ja ga izbegavam i zadajem mu udarac u stomak.
Drugog momka gurnem tako da odleti. Stropotava se
dva metra dalje uz tup tresak, ali se zbog siline zaleta
sruio u vodu. Izlazi odatle, prskajui oko sebe. Ostali
nepomino stoje, preneraeni. Imam utisak da je Sem
priao Sari. Hvatam prvog momka i vuem ga po zemlji.
Nasumino utira, ali nita ne pogaa. Kad smo stigli do
same obale, hvatam ga za pojas pantalona i ubacujem ga
u vodu. Drugi nasre na mene. Samo mu se izmiem s
puta i on naglavake zavrava u vodi. Trojica su gotova,
ostala su jo etvorica. Pitam se koliko su Sara i Sem u
stanju da vide ta se deava budui da nemaju naoare za
nono posmatranje.
Pa vi mi, momci, olakavate stvar kaem. Ko je
sledei?
Najkrupniji od njih zamahuje prema meni, ali nije ni
blizu da me dokai. Meutim, ja mu tako brzo uzvratim
udarac da me njegov lakat dokai po licu, te mi se kai sa
naoara kida. Naoare padaju na zemlju. Sada sam u
stanju da vidim samo mutne senke. Zamahujem i
pogaam momka u bradu a on se strovaljuje kao vrea
krompira. Izgleda beivotno pa se pribojavam da ga
moda nisam prejako udario. Skidam mu naoare i
stavljam ih.
Ima li jo dobrovoljaca?
Dvojica diu ruke u znak predaje; trei stoji
razjapljenih usta, poput tupsona.
To znai da ostaje samo ti, Mark.


Mark se okree kao da namerava da pobegne, ali ja se
bacam prema njemu i hvatam ga pre nego to uspe da
odmagli, proturam ruke ispod njegovih, izvodei tzv.
nelson
2
. Uvija se od bolova.
Ovo se zavrava ovde, ovog asa,Jesi li me razumeo?
Steem ga jo jae i on stenje. ta god da ima protiv
mene zaboravi. To se odnosi i na Sema i Saru. Je li to
jasno?
Pojaavam stisak. Bojim se da e mu oi ispasti iz
duplji ako ga stegnem jo jae.
Pitam, je li to jasno?
Da!
Odvlaim ga do Sare. Sem sedi na kamenu pored nje.
Izvini se.
Ma daj, ovee. Dokazao si ta si hteo.
Pojaavam stisak.
Izvini! vie.
Kai to iskreno.
Duboko udie. Izvini kae.
Ti si kreten, Mark! kae Sara i snano ga oamari.
Mark se ukruti, ali ga ja vrsto drim pa ne moe ni da
makne.
Odvlaim ga do vode. Ostali momci stoje i
preneraeno pilje u nas. Momak koga sam nokautirao
sada sedi na zemlji i eka se po glavi kao da pokuava da

2
Zahvat u rvanju (po prezimenu amerikog rvaa Nelsona). (Prim. prev.)


shvati ta se dogodilo. Isputam uzdah olakanja to nije
ozbiljno povreen.
Nikome nee pisnuti ni rei o ovome to se
dogodilo, jesi li me razumeo? kaem glasom tako tihim
da jedino Mark moe da me uje. Sve to se dogodilo
veeras, ostaje ovde. Kunem ti se, ukoliko ujem ijednu
re o ovome sledee nedelje u koli, ovo sada e ti
izgledati kao maji kaalj naspram onoga to e te snai.
Jesi li me razumeo? Ni re.
Stvarno misli da bih nekom rekao? pita.
Pobrini se da to isto shvate i tvoji prijatelji. Ako
ujem samo jednu re, dolazim po tebe.
Neemo nikome nita rei odgovara.
Putam ga, sputam stopalo na njegovu zadnjicu i tako
ga guram licem u vodu. Sara stoji kraj poveeg kamena,
Sem je pored nje. Ona me stee u zagrljaj kad joj priem.
Zna li ti to kung-fu ili ta ve? pita.
Nervozno se osmehujem. Jesi li sve videla?
Ne ba, ali mi je bilo jasno ta se deava. Hou da
kaem, jesi li se celog ivota obuavao na nekim
planinama, a? Ne shvatam kako si to izveo?
Valjda sam se uplaio da bi ti se neto moglo
dogoditi. Ah, da, tu su i tih dvanaest godina koje sam
proveo na Himalajima uei borilake vetine.
Neverovatan si. Sara se smeje. Hajdemo odavde.
Niko od momaka nam se ne obraa. Tri metra dalje,
shvatam da nemam pojma kuda idem pa dajem Sari
naoare da nas izvede iz ume.


Ne mogu da verujem kae Sara. Kakav skot. ekaj
samo kad sve ovo budu morali da objanjavaju policiji.
Neu da dozvolim da prou nekanjeno.
Stvarno eli da ih prijavi? Ipak je Markov otac erif
u ovom gradu kaem ja.
Posle svega to se dogodilo, zato da ne? Ovo to je
uradio stvarno je grozno. A Markov otac je tu da sprovodi
zakon ak i kada ga njegov sin kri.
Sleem ramenima u tami. Mislim da su ve dovoljno
kanjeni.
Grizem se za usnu, prestravljen pomilju da bi se
policija mogla umetati. Ukoliko se to bude dogodilo, ja
u morati da odem, nema mi druge. Sat vremena poto
Henri sazna, torbe e nam biti spakovane a mi na putu
to dalje od ovog grada. Uzdiem.
Zar se ne slae sa mnom? pitam je. Mislim, ve
su izgubili nekoliko naoara za nono posmatranje.
Morae to da objasne. A da ne pominjem da su se okupali
u ledeno hladnoj vodi.
Sara nita ne govori. Koraamo u tiini i ja se potajno
nadam da ona vaga moe li prei preko ovoga.
Konano se nazire kraj ume. Iz parka dopire svetlost.
Stajem, a Sem i Sara pilje u mene. Sem je sve vreme utao
pa se ja nadam da je to zato to nije video ba sve to se
dogaalo, da mi je tama bar jednom bila saveznik, i da je
on moda malice potresen zbog svega to se desilo.
To zavisi od vas kaem ali ja sam za to da
zaboravimo sve to se dogodilo. Stvarno ne elim da
razgovaram s policijom o tome.


Svetlost obasjava Saru, koja nas gleda sumnjiavo.
Vrti glavom.
Mislim da je u pravu kae Sem. Ne bih da
sledeih pola sata provedem u policijskoj stanici dajui
glupu izjavu. Biu u nevolji do gue; mama misli da sam
otiao na spavanje jo pre sat vremena.
ivi u blizini? pitam ga.
Klima glavom. Aha, i morao bih da se vratim pre
nego to proveri da li sam u krevetu. Videemo se.
Bez ijedne rei, Sem se urno udaljava. Oito je sasvim
rastrojen. Verovatno nikada nije uestvovao u tui, a
zasigurno ga nikada niko nije kidnapovao i napao usred
ume. Pokuau da porazgovaram s njim sutra. Ukoliko je
video neto to nije trebalo, potrudiu se da ga ubedim da
su ga oi prevarile u mraku.
Sara se okree k meni i palcem neno prati liniju moje
posekotine po elu. A zatim prelazi preko mojih obrva,
netremice me gledajui u oi.
Hvala ti na ovoj veeri. Znala sam da e doi po
mene.
Sleem ramenima. Nisam hteo da dozvolim da te
uplai.
Smei se i na meseini vidim da joj oi blistaju.
Primie mi se i, u trenutku kad spoznam ta e se
dogoditi, dah mi zapinje u grlu. Sara pritiska svoje usne
uz moje i ja se topim. Poljubac je nean, spor. Moj prvi
poljubac. Ona se odmie i upija me pogledom. Ostajem
bez rei. Milion misli mi hrli kroz glavu. Noge su mi se
pretvorile u elatin i jedva stojim.


Znala sam da si neto posebno onog asa kad sam te
ugledala kae.
I ja sam osetio isto prema tebi.
Pridie se k meni i opet me ljubi, dok dlan neno
pribija uz moj obraz. Prvih nekoliko sekundi sam
potpuno izgubljen u dodiru njenih usana i shvatam da
sam tu, sa tom prelepom devojkom.
Ona se odmie i smeimo se, bez rei, gledajui se u
oi.
Pa, mislim da ne bi bilo loe da vidimo da li je Emili
jo uvek tu progovara Sara desetak sekundi kasnije. Ili
u ostati bez prevoza.
Sigurno je jo tu kaem.
Do paviljona idemo drei se za ruke. Na poljubac mi
ne izbija iz glave. Peti traktor polako breke niza stazu.
Prikolica je puna a jo desetak ljudi i dalje eka u redu za
vonju. Uprkos svemu to se dogodilo u umi, dok drim
Sarinu ruku u svojoj, ne prestajem da se smekam.



15.



Dve nedelje kasnije, pao je prvi sneg. Provejava tek
toliko da kamionet zaspe finim prahom. Odmah posle
Noi vetica, kad je lorijenski kristal proirio mo lumena
kroz moje telo, zapoela je moja ozbiljna obuka. Henri
radi sa mnom svakog dana bez izuzetka, ne obazirui se
na hladno vreme, kiu, a sada ni na sneg. Mada mi nita
ne govori, oseam da nestrpljivo eka da postanem
spreman. U poetku je izgledao rasejano obrve bi mu se
nabrale dok gricka donju usnu a zatim bi duboko
uzdisao, da bi na kraju probdevao noi, dok daani pod
kripi pod njegovim nogama a ja budan leim u svojoj
sobi, sve dok nismo stigli do ove faze u kojoj smo sada, a
to je oajanje u Henrijevom napregnutom glasu.
Stojimo u zadnjem dvoritu, licem u lice, na
udaljenosti od tri metra jedan od drugog.
Nisam raspoloen danas kaem mu.
Znam da nisi, ali to ipak moramo da vebamo.
Uzdiem i bacam pogled na sat. etiri je po podne.
Sara stie u est kaem.
Znam odgovara Henri. Zato moramo da
pourimo.
U svakoj ruci dri po jednu tenisku lopticu.
Jesi li spreman? pita.


Spremniji neu biti.
Baca jednu lopticu u vazduh i u trenutku kad ona
dostie najviu taku, ja pokuavam da iz sebe prizovem
mo kojom u spreiti lopticu da padne. Nije mi ba jasno
kako da to izvedem, znam samo da bi trebalo da mogu,
posle nekog vremena i ako budem vebao, kako kae
Henri. Svaki gard razvija sposobnost pomeranja
predmeta mislima telekinezom. I umesto da me pusti
da otkrijem tu mo kao to sam to uinio onda s rukama
Henri je, ini se, kao sumanut navalio da probudi tu
mo i istera je iz jazbine u kojoj hibernira.
Loptica pada ba kao i hiljadu ili vie njih pre nje, bez
ikakvog prekida, odskae dvaput i ostaje nepomino da
lei u snegom pokrivenoj travi.
Isputam dubok uzdah. Mislim da ne mogu to da
izvedem.
Jo jednom kae Henri.
Baca mi i drugu loptu. Pokuavam da je pomerim,
zaustavim, sve u meni se upinje da makar za mrvicu
pomerim vraju lopticu ulevo ili udesno, ali bez ikakve
sree. I ona pada na zemlju. Berni Kosar, koji nas sve
vreme posmatra, prilazi loptici, uzima je i odlazi s njom.
Doi e kad joj bude vreme kaem.
Henri vrti glavom. Vilica mu je stegnuta. Njegovo
raspoloenje i nestrpljivost loe utiu na mene. Henri
posmatra Bernija Kosara kako odlazi s lopticom a onda
uzdie.
ta je bilo? pitam ga.
Opet vrti glavom. Nastavljamo da vebamo.


Odlazi da podigne drugu lopticu. Zatim je baca visoko.
Pokuavam da je zaustavim, ali ona, naravno, pada.
Moda u uspeti sutra kaem.
Henri klima glavom i obara pogled na zemlju. Moda
sutra.


Posle vebe, obliven sam znojem, blatom i istopljenim
snegom. Henri me danas tera da radim jo vie, i to ini
nasrtljivo, a jedini razlog za to moe biti panika. Pored
telekinetikih vebi, najvei deo obuke ini uvebavanje
raznih tehnika borbe (borba prsa u prsa, rvanje, meovite
borilake vetine), za kojima bi usledile vebe
samokontrole (ne pokleknuti pod pritiskom, kontrola
uma, kako uoiti strah u oima protivnika a zatim kako ga
najbolje razotkriti). Ne mue me toliko naporne vebe
ve pogled u njegovim oima. Uznemiren, pomalo
uplaen, oajan, razoaran. Nisam siguran da li ga brine
samo moj napredak ili je u pitanju neto mnogo vie od
toga, ali me vebe sve vie iscrpljuju kako emotivno,
tako i fiziki.
Sara stie tano na vreme. Izlazim napolje i
doekujem je poljupcem ispred prednjeg trema. Uzimam
njenu jaknu i kaim je kad uemo u kuu. Za nedelju dana
imamo test iz domainstva i Sari je palo na pamet da
skuvamo to jelo zajedno pre nego to budemo morali da
ga kuvamo na asu. im smo poeli da kuvamo, Henri
uzima jaknu i odlazi u etnju. Vodi i Bernija Kosara sa
sobom, pa sam mu vrlo zahvalan na tome to nas ostavlja


same. Spremamo peene pilee grudi s krompirom i
barenim povrem kao prilogom, i obrok je bolji nego to
sam se nadao. Poto smo ga zavrili, sve troje sedamo za
sto i ruavamo zajedno. Henri je i dalje uglavnom utljiv
za vreme jela. Sara i ja razbijamo neprijatnu tiinu tako
to askamo malo,o koli, malo o odlasku u bioskop
sledee subote. Henri bezmalo ne die pogled s tanjira
osim da pohvali jelo.
Po zavretku veere, Sara i ja peremo sudove, a onda
se smetamo na kau. Donela je film i gledamo ga na
naem malom televizoru, ali Henri uglavnom pilji kroz
prozor. Na pola filma, uzdie i izlazi napolje. Sara i ja ga
posmatramo kako odlazi. Drimo se za ruke i ona sputa
glavu na moje rame. Berni Kosar sedi pored nje, s glavom
poloenom u njenom krilu, oboje su pokriveni ebetom.
Napolju je moda hladno i duva, ali u naoj dnevnoj sobi
je toplo i prijatno.
Da li je tvoj tata dobro? pita me Sara.
Ne znam. Ponaa se udno.
Bio je izuzetno tih tokom veere.
Aha, idem da proverim kako je. Odmah se vraam
kaem i odlazim za Henrijem. Stoji na tremu zagledan u
tamu.
Hoe li mi rei ta se deava? pitam ga.
Zamiljeno podie pogled ka stepenicama.
Neto nije kako treba kae.
Kako to misli?
Nee ti se dopasti to to imam da ti kaem.


U redu. Da ujem.
Ne znam jo koliko dugo moemo ostati ovde.
Mislim da vie nije bezbedno.
Srce mi silazi u pete i ja ne progovaram.
Raspomamljeni su i mislim da su blizu. Oseam to.
Mislim da ovde vie nije bezbedno.
Ne elim da odem.
Znam.
Vodili smo rauna da ostanemo dobro skriveni.
Henri me gleda podignutih obrva. Bez uvrede,
Done, ali mislim da se teko moe rei da si se drao u
senci.
Jesam tamo gde je vano.
Klima glavom. Preostaje nam da saekamo.
Odlazi do kraja trema i sputa ruke na ogradu. Stajem
pored njega. Poinje da pada sneg, pahuljice provejavaju
ispred nas kao bele takice, svetlucajui u inae mranoj
noi.
To nije sve kae Henri.
Nisam ni mislio da jeste.
Uzdie. Trebalo je dosad da razvije mo telekineze.
Gotovo uvek dolazi s prvim darom. Retko se deava da
doe kasnije; a kad doe, da bi se razvila, ne treba vie od
nedelju dana.
Gledam ga. U pogledu mu vidim zabrinutost, bore od
brige su mu useene preko ela.
Tvoji darovi dolaze s Lorijena. Uvek je tako.
Dakle, ta hoe da mi kae?


Ne znam koliko moemo da oekujemo da se oni
pojave ovde kae pa zastaje. Poto vie nismo tamo,
ne znam hoe li se ostatak tvojih darova uopte pojaviti.
A ukoliko je tako, nemamo nikakve anse u borbi protiv
Mogadoraca, a jo manje imamo anse da ih porazimo. A
u tom sluaju, nikada neemo uspeti da se vratimo.
Posmatram sneg kako pada, nisam siguran da li sam
zabrinut ili mi je lake; moda mi je lake zato to e se
tako okonati nae selidbe pa bismo konano mogli da se
skrasimo negde. Henri upire prst ka zvezdama.
Tamo je kae. Ba tamo je Lorijen.
Naravno da odlino znam gde je Lorijen i da mi Henri
to ne kae. Oseam privlaenje, kao da me neto uvek
vue da pogledam prema toj taki koja, udaljena
milijardama kilometara odavde, predstavlja Lorijen.
Pokuavam da jezikom uhvatim pahuljicu snega a onda
zatvaram oi i udiem hladan vazduh. Kad sam ih otvorio,
okreem se i gledam Saru kroz prozor. Sedi nogu
podvijenih ispod sebe, a glava Bernija Kosara joj je i dalje
u krilu.
Da li ti je ikada palo na pamet da se skrasi ovde, da
kae sebi dovraga s Lorijenom i otpone ivot na
Zemlji? pitam Henrija.
Otili smo kad si bio veoma mali. Pretpostavljam da
nisi puno toga zapamtio?
Ne ba odgovaram. Poneki delii mi iskrsnu u
seanju s vremena na vreme. Mada nisam siguran je li to
ono ega se seam ili ono to sam video tokom obuke.


Mislim da bi bilo drugaije kad bi se stvarno seao
Lorijena.
Ali ne seam ga se. Da li je to problem?
Moda kae. Ali bez obzira na to eli li da se
vrati, Mogadorci nee prestati da te trae. I ukoliko
postanemo neoprezni i pustimo korene negde, moe biti
sasvim siguran da e nas nai. A im se to dogodi, ubie
nas obojicu. Ne postoji nain da se to promeni. Nikako.
Znam da je u pravu. udno, ali i ja to oseam ba kao i
Henri; u gluvo doba noi kad mi se najei koa na
rukama, a blagi drhtaj prostruji niz kimu ak i kada ne
oseam hladnou.
Kaje li se to si toliko dugo ostao sa mnom?
Kajem li se? Zbog ega misli da bih mogao da se
kajem?
Zbog toga to vie nema niega emu bismo se mogli
vratiti. Cela tvoja porodica je poginula. Ba kao i moja. Na
Lorijenu nas eka samo ivot posveen obnavljanju
planete. Da nije mene, lako si mogao da pronae neki
prikladan identitet ovde na Zemlji i provede ostatak
ivota u nekom mestu. Moda bi stekao prijatelje, moda
bi se ak ponovo zaljubio.
Henri se smeje. Ja sam ve zaljubljen i tako e to
ostati sve dok ne umrem. Ne oekujem od tebe da
razume tako neto. Lorijen je drugaiji od Zemlje.
Uzdiem nestrpljivo. Ali ipak bi mogao negde
pripadati.
Ja i pripadam negde. Raju, u Ohaju, ovog asa, sa
tobom.


Odmahujem glavom. Zna na ta mislim, Henri.
ta misli da mi nedostaje?
ivot.
Ti si moj ivot, deko. Ti i uspomene ste mi sve to
me jo vezuje za prolost. Bez tebe ne bih imao nita. To
je istina.
Upravo u tom trenutku otvaraju se vrata iza nas. Berni
Kosar istrava ispred, Sara stoji na vratima, ni napolju ni
unutra.
Hoete li me vas dvojica naterati da odgledam ovaj
film sama-samcata? pita.
Henri joj se osmehuje. Ni u snu odgovara.


Posle filma, Henri i ja vozimo Saru kui. Kad smo
stigli, ispraam je do ulaznih vrata a onda stojimo na
stepeniku smeei se jedno drugom. Ljubim je za laku
no, dugo i sporo, drei je za ruke.
Vidimo se sutra kae ona i stee mi ruku.
Lepo sanjaj.
Vraam se do kamioneta. Henri vozi u rikverc kroz
Sarino dvorite i kree ka kui. Ne mogu da se oduprem
strahu koji me obuzme kada se setim onoga to mi je
Henri kazao kada me je pokupio posle prvog dana u koli.
Samo imaj na umu da moemo biti prinueni da odemo
iznenada. U pravu je i svestan sam toga, ali nikada nita
slino nisam oseao ni prema kome. Kad sam s njom,
oseam se kao da lebdim i mrsko mi je vreme kad smo


razdvojeni, kao sada, iako smo proteklih nekoliko sati
proveli zajedno. Sara daje smisao naem beanju, naem
skrivanju, opravdanje koje prevazilazi puko
preivljavanje. Daje mi je razlog za pobedu. A pomisao da
bih tako mogao dovesti i nju u opasnost pa, to me
prestravljuje.
Kad smo se vratili kui, Henri odlazi u spavau sobu i
iznosi krinju. Sputa je na kuhinjski sto.
Otkud to? pitam.
Klima glavom. U krinji je neto to sam godinama
eleo da ti pokaem.
Jedva ekam da vidim ega jo ima u krinji. Zajedno
je otkljuavamo i on podie poklopac, tako da ne mogu da
zavirim u sadraj krinje. Henri vadi barunastu vreicu,
zatvara krinju i zakljuava je.
Ovo nije deo tvog naslea, ali kad smo poslednji put
otvarali krinju, ja sam je ubacio unutra jer sam
neprestano imao neki lo predoseaj. Ukoliko nas
Mogadorci uhvate, nikada nee biti u stanju da je otvore
kae i pokazuje na krinju.
ta je u vreici?
Solarni sistem odgovara.
Ako nije deo mog naslea, zbog ega mi ga nikad nisi
pokazao?
Zato to treba da razvije svoje moi kako bi ga
mogao aktivirati.
Raiava kuhinjski sto i seda naspram mene s
vreicom u krilu. Osmehuje mi se jer osea da sam
uzbuen. Zatim iz vreice vadi sedam staklenih nebeskih


tela razliitih veliina. Dri ih u akama pa ih podie
ispred lica a zatim duva u staklena nebeska tela. U njima
se pali treperava svetlost, a Henri ih potom baca u
vazduh a one iznenada oivljavaju, lebdei iznad
kuhinjskog stola. Staklene kugle predstavljaju maketu
naeg solarnog sistema. Najvea od njih je veliine
narande lorijensko Sunce ona lebdi u sredini i
emituje istu svetlost kao sijalica dok je izgledom slina
uarenoj lavi u zatvorenom sudu. Ostala nebeska tela
lebde oko nje. One koje su blie Suncu kreu se bre dok
one najudaljenije, ini se, kao da mile. Sve se okreu oko
svoje ose, dani i noi se smenjuju neverovatno brzo.
etvrto nebesko telo od Sunca je planeta Lorijen.
Posmatramo je kako se kree, posmatramo kako joj se
formira povrina. Maketa svakako nije uraena u dobroj
razmeri jer je Lorijen mnogo manji od lorijenskog Sunca.
Pa, ta se deava? pitam ga.
Kugla sada izgleda identino kao Lorijen.
Kako je to uopte mogue?
To je vrlo posebno mesto, Done. U samom njenom
sreditu i dalje ivi drevna magija. Odatle potiu tvoji
darovi. To je ono to daje ivot i vrednost svemu to je
sadrano u tvom nasleu.
Ali zar nisi maloas kazao da solarni sistem nije deo
mojih darova?
Ne, ali potiu iz istog izvora.
Obrazuju se udubljenja, planine rastu, duboki useci
presecaju planetu na mestima gde su se nekada nalazile
reke. A onda sve prestaje. Tragam za bilo kakvom bojom,


pokretom ili makar vetrom na njoj. Meutim, nema
niega. Ne znam ta sam mislio niti oekivao da u videti.
Moda nekakav pokret, naznaku plodnosti. Rastuio sam
se. Tada je povrina planete poela da se gubi u izmaglici,
a umesto nje, poelo je da se nazire jezgro koji se ari.
Sija a onda se gubi, zatim opet sija, kao da oponaa
otkucaje srca usnule ivotinje.
ta je to? pitam.
Planeta je jo uvek iva i die. Povukla se duboko u
sebe i eka povoljan trenutak. U zimskom je snu, ako ti je
tako jasnije. Ali ovih dana ona e se probuditi.
Jesi li siguran?
Ovaj neznatni ar ovde kae to je nada, Done.
Posmatram ga. Pronalazim neko neobino
zadovoljstvo u tom aru koji vidim. Pokuali su da zbriu
nau civilizaciju, samu planetu, ali ona ipak die. Da,
pomislih, uvek postoji nada, ba kao to je Henri uvek
govorio.
To nije sve.
Henri ustaje, puca prstima i planete prestaju da se
kreu. Pribliava se licem na samo nekoliko centimetara
od Lorijena, zatim stavlja ruke oko usta i opet duva u nju.
Zelena i plava nijansa kao da su proletele kroz loptu da bi
potom izbledele brzinom kojom nestaje Henrijev ledeni
dah.
ta si uradio?
Obasjaj je svetlou iz svoje ruke kae mi.


Palim svetlost u akama i, dok ih drim iznad kugle,
zelena i plava nijansa joj se vraaju, ali ovaj put ostaju
vidljive sve dok ih obasjavam svetlou.
Tako je Lorijen izgledao dan pre invazije. Pogledaj
samo koliko je planeta lepa. Ponekad ak i ja to
zaboravim.
Zaista je prelepa planeta. Sve na njoj je u zelenim i
plavim nijansama, raskono i bujno. Vegetacija kao da
treperi pod naletima vetra, koji odnekud i sam oseam.
Na vodi se pojavljuju mali talasi. Planeta je stvarno iva,
cveta. Onda gasim svetlost u akama i sve bledi dok ne
postane potpuno sivo.
Henri pokazuje na jednu taku na povrini kugle.
Ba ovde kae odavde smo uzleteli na dan
invazije a zatim pomera prst dva centimetra dalje. A
tano ovde se nekada nalazio Lorijenski institut.
Klimam glavom i gledam u taku koju mi pokazuje. Jo
sive.
Ne razumem, kakav institut? pitam ga. Zavaljujem
se u stolicu. Teko je ne rastuiti se nakon ovakvih
prizora.
Henri mi uzvraa pogled. Mnogo sam razmiljao o
onome to si video.
A-ha kaem da ga podstaknem.
Zgrada instituta je bila ogromna. Tu se radilo
iskljuivo na usavravanju tehnologije kojom bi se
omoguila putovanja u kosmos. U jednom krilu zgrade
uvani su stari tipovi raketa, napravljeni jo pre nekoliko
hiljada godina. Rakete koje su koristile vrstu goriva koja


postoji samo na Lorijenu kae i zastaje, zagledan u
stakleno nebesko telo to lebdi pola metra iznad naeg
kuhinjskog stola. E sad, ako se stvarno dogodilo ono to
si video, ukoliko je drugi brod zaista uspeo da poleti i
pobegne sa Lorijena u jeku borbe, onda je, bez daljeg, bio
smeten u Lorijenskom institutu. Ne postoji nijedno
drugo reenje. Jo uvek ne mogu da poverujem da im je
to stvarno polo za rukom, pa ak i da jeste, pitanje je
dokle su dogurali.
Ako nije mogao stii daleko, zato jo uvek
razmilja o tome?
Henri odmahuje glavom. Znam, nisam sasvim
siguran. Moda zbog toga to sam i ranije greio. Moda
zato to se nadam da greim sada. I... pa... ako je ikamo
stigao, onda je morao stii na Zemlju. Ona je najblia
planeta, posle Mogadora, na kojoj ima ivota. Naravno,
pod pretpostavkom da je u njemu bilo ikog ivog, a ne
samo gomila ureaja ili da je bio prosto prazan, poslat u
kosmos da zbuni Mogadorce. Stvarno mislim da je na
njemu morao biti bar jedan ovek jer, koliko ja znam, te
letelice nisu bile na daljinsko upravljanje.


Jo jedna besana no. Stojim ispred ogledala, bez
koulje i piljim u svetlost iz svojih ruku. Odsad pa
nadalje ne znam ta sve moemo da oekujemo, rekao je
danas Henri. Svetlost u sreditu Lorijena i dalje gori,
sprave koje smo doneli odande jo uvek rade, zbog ega
bi se magija okonala? I ta se zbiva s drugima: da li se i


oni suoavaju sa istim problemima? Da li su i oni ostali
bez darova?
Isteem se ispred ogledala, zamahujem pesnicom u
nadi da u slomiti ogledalo ili da e se makar uti tresak
na vratima. Ali nema niega. Tu sam samo ja, stojim kao
budala ispred ogledala bez koulje i boksujem dok me
Berni Kosar posmatra s kreveta. Skoro je pono, ali ja
uopte nisam umoran. Berni Kosar skae s kreveta, seda
pored mene i posmatra moj odraz u ogledalu.
Osmehujem mu se i on mae repom.
A ta je s tobom? pitam Bernija Kosara. Ima li ti
neke specijalne moi? Jesi li ti superpas? Da ti opet
obuem onaj kostim s platom pa da malo leti?
I dalje mae repom i grebe apom po zemlji dok me
gleda. Podiem ga iznad glave i tako ga nosim preko sobe.
Gledajte! Ovo je Berni Kosar, velianstveni
superpas!
Migolji mi se u rukama pa ga sputam na zemlju.
Pretura se na stranu i repom udara po dueku.
Pa, drugar, jedan od nas bi trebalo da ima,
supermoi. I izgleda da to neu biti ja. Jedino da se
vratimo u srednji vek, pa da ja ljudima otkrijem
osvetljenje. U suprotnom, sasvim sam beskoristan.
Berni Kosar se okree na lea i pilji u mene krupnim
oima, pozivajui me da ga ekam po stomaku.



16.



Sem me izbegava. U koli, kad me vidi, smesta nestane
ili se stara da sa nama bude jo neko. Na Henrijevo
nagovaranje oajniki je eleo da se doepa Semovog
asopisa jer i, nakon to je preeljao sve to se pojavljuje
na internetu, nije naao nita slino tome odluio sam
da odem do njega bez najave. Nakon dnevne obuke, Henri
me je dovezao kod Sema. Sem ivi na obodu Raja, u maloj,
skromnoj kui. Niko ne odgovara kada pokucam, pa
proveravam da li je zakljuano. Nije, zato otvaram vrata i
ulazim unutra.
Pod je zastrt smeim upavim tepihom, a na zidovima
obloenim drvetom nalaze se porodine fotografije iz
Semovog detinjstva. On, njegova majka i mukarac, za
koga pretpostavljam da je njegov otac, koji nosi naoare
sa staklima debelim bar koliko su i Semova. Zatim se
zagledam malo bolje. Izgleda da su u pitanju jedne iste
naoare.
Sunjam se niz hodnik dok ne naiem na vrata koja
sigurno vode u Semovu sobu jer na njima visi znak
ULAZITE NA SOPSTVENI RIZIK. Vrata su malice
odkrinuta pa virim unutra. Soba je vrlo ista, sve je
upadljivo na svom mestu. Veliki krevet mu je
pospremljen, i ima crni pokriva, po kome se ponavlja
print planete Saturn. Jastunice takoe imaju istu aru.


Zidovi su prekriveni posterima. Tu su dva postera na
kojima pie NASA, posteri za filmove Osmi putnik i
Zvezdane staze, kao i fluorescentni poster glave zelenog
vanzemaljca na pozadini od crnog filca. Nasred sobe, sa
bezbojnog konca visi solarni sistem, sa svih devet planeta
i Suncem. To mi skree misli na ono to mi je Henri
pokazao poetkom nedelje. Mislim da bi Sem izgubio
razum kad bi to video. A onda ugledam i Sema,
pogrbljenog nad malim hrastovim stolom, sa slualicama
na uima. Ne nosi naoare, pa mu zbog toga oi izgledaju
siune i upiljene; pomalo lii na likove iz crtanih filmova.
ta ima? kaem leerno kao da sam u njegovoj kui
svaki dan.
Na licu mu je izraz preneraenosti i straha.
Izbezumljeno skida slualice i posee ka jednoj fioci.
Bacam pogled na njegov sto i vidim da ita primerak
asopisa Oni su meu nama. Podiem pogled ka Semu
samo da bih ga zatekao kako dri pitolj uperen u mene.
O! izustim i instinktivno diem ruke ispred sebe.
ta se deava?
On ustaje. Ruke mu se tresu. Pitolj je uperen u moje
grudi. Pada mi na pamet da je izgubio razum.
Reci mi ta si ti kae.
O emu to pria?
Video sam ta radi u umi. Ti nisi ljudsko bie.
Ovoga sam se pribojavao video je vie nego to sam se
nadao.
Ma to je glupost, Sem! Upao sam u tuu. Godinama
se bavim borilakim vetinama.


Ruke su ti se upalile kao baterijske lampe. Bacao si
one momke k od ale. To nije normalno.
Ne budi blesav kaem mu, drei ruke i dalje
ispred sebe. Pogledaj mi ruke. Vidi li nekakvu svetlost?
Rekoh ti, to su bile Kevinove rukavice.
Pitao sam Kevina! Kae da nije nosio nikakve
rukavice!
Stvarno misli da bi ti rekao istinu posle svega to se
dogodilo? Spusti pitolj.
Reci mi: ta si ti?!
Prevrem oima. Da, ja sam vanzemaljac, Seme.
Dolazim s planete koja je stotinama miliona kilometara
udaljena od Zemlje. Imam supermoi. Jesi li to eleo da
uje?
Pilji u mene, a ruke mu se i dalje tresu.
Shvata li koliko glupo to zvui? Prestani da se
ludira i spusti taj pitolj.
Da li je istina to to si upravo izgovorio?
Da mislim da si blesav? Da, to je istina. Suvie si
opsednut time. Na svakom koraku vidi vanzemaljce i
teorije zavere, a sada sumnjii i svog jedinog prijatelja. A
sad prestani da upire taj vraji pitolj u mene.
Netremice me gleda i jasno mi je da razmilja o onome
to sam mu rekao. Sputam ruke. Tada on uzdie i sputa
pitolj.
ao mi je kae.
Udiem duboko i rastrojeno. I treba da ti bude. ta
si, kog avola, mislio?


Nije stvarno napunjen.
To je trebalo ranije da mi kae odgovaram. Zbog
ega tako oajniki eli da poveruje u to?
Odmahuje glavom i vraa pitolj u fioku. Treba mi
minut da se povratim i ponem da se ponaam normalno,
kao da se nije dogodilo nita naroito.
ta to ita? pitam ga.
Slee ramenima. Ma o vanzemaljcima. Moda bi
trebalo malo da oladim.
Ili da to prihvata kao fikciju, a ne kao istinu
odvraam ja. Ti tekstovi mora da su vrlo ubedljivi.
Mogu li da vidim?
Prua mi najnoviji primerak Oni su meu nama i ja se
s nelagodom smetam na ivicu njegovog kreveta.
Razmiljam o tome da li se dovoljno smirio da opet ne
potegne pitolj na mene. Opet je u pitanju loa fotokopija,
tekst je blago iskoen u odnosu na papir. asopis nije
obiman osam ili dvanaest stranica najvie, A4 formata.
Na vrhu je odtampano DECEMBAR. Mora da je
najnovije izdanje.
Ovo su neke uvrnute stvari, Seme Gude kaem ja.
Sem se osmehuje. Uvrnuti ljudi vole uvrnute stvari.
Odakle dobija ovo? pitam ga.
Pretplaujem se na to.
Znam, ali kako?
Sem slee ramenima. Ne znam. Jednog dana je
prosto poeo da stie.


Da li plaa pretplatu za neki drugi asopis? Moda
su odatle dobili tvoju adresu.
Jednom sam bio na jednom skupu. Mislim da sam se
prijavio za nekakvo takmienje ili neto tako dok sam bio
tamo. Ne seam se. Uvek sam pretpostavljao da im otuda
i moja adresa.
Pregledavam naslovnu stranu. Nigde nije navedena
internet stranica, mada to nisam ni oekivao, budui da je
Henri ve prevrnuo ceo internet. itam naslov glavne
prie:

DA LI JE VA KOMIJA VANZEMALJAC?
DESET SIGURNIH NAINA DA TO UTVRDITE!

Usred lanka posaena je fotografija mukarca, koji u
jednoj ruci dri kantu za smee a u drugoj poklopac za tu
kantu. Stoji na samom kraju kolskog prilaza i mi treba da
pretpostavimo da upravo baca kesu u kontejner. Iako je
sve u crno-beloj tampi, vidi se da mukareve oi
nekako sijaju. Fotografija je grozna kao da je neko
slikao nedunog suseda a onda mu iscrtao oi krejonom.
Tera me na smeh.
ta je bilo? pita me Sem.
Ovo je grozna slika. Kao da je izvuena iz filma
Godzila.
Sem baca pogled na sliku, a zatim slee ramenima.
Ne znam kae. Moda je stvarna. Kao to si rekao, ja u
svemu i svuda vidim vanzemaljce.


Mislio sam da vanzemaljci ne izgledaju tako kaem
i glavom pokazujem ka fluorescentnom posteru na zidu.
Mislim da ne izgledaju svi tako odgovara. Kao to
si sam rekao, ti si vanzemaljac, ima natprirodne moi i
ne izgleda tako.
Obojica se smejemo i pitam se kako u se izvui iz ove
situacije. Nadam se da Sem nikada nee saznati da sam
mu rekao istinu. Deo mene eli da mu kae sve o sebi, o
Henriju, o Lorijenu i zbog toga se pitam kakva bi bila
njegova reakcija. Da li bi mi poverovao?
Okreem list u potrazi za urednikom stranicom, koju
imaju sve novine i asopisi. Ne nailazim na tako neto,
samo na jo pria i teorija.
Nema strane sa informacijama o izdavau.
Kako to misli?
Zna da svi asopisi i novine uvek imaju stranicu na
kojoj se navode imena urednika, autora i ostalih, gde je
asopis tampan i tome slino? Zna ono: Ukoliko imate
pitanja, moete nas kontaktirati tako i tako.... Sve novine,
asopisi i slino imaju takvu stranicu, samo ovaj nema.
Hoe da ostanu anonimni kae Sem.
Zato?
Zbog vanzemaljaca odgovara i smeka se, kao da
time priznaje koliko je to apsurdno.
Ima li prolomeseni broj?
Dohvatio ga je iz ormara. Brzo ga prelistavam u nadi
da je lanak o Mogadorcima ba u tom broju a ne u


nekom prethodnom. A onda ga pronalazim na strani
etiri.

RASA MOGADORACA POKUAVA DA ZAPOSEDNE
ZEMLJU

Mogadorci su rasa vanzemaljaca s planete
Mogador iz Devete galaksije i na planeti Zemlji su ve
vie od deset godina. To je podmukla rasa, koja tei
da upravlja svemirom. Krue glasine da su ve
zbrisali jednu planetu umnogome slinu Zemlji, i da
je njihov plan da razotkriju slabosti Zemlje kako bi
ba nju sledeu zaposeli.
(nastavak u sledeem broju)

itam lanak tri puta. Nadao sam se da u u njemu
nai vie nego to je Sem ve kazao, ali nisam bio te sree.
Deveta galaksija ne postoji. Pitam se odakle im tako
neto. Dva puta prelistavam nov broj. O Mogadorcima ni
rei. Prva pomisao mi je da nisu imali nita vie to bi
objavili, da nisu dobili vie informacija. Ali ne verujem da
je to posredi. Moja sledea pomisao je da su Mogadorci
proitali izdanje i reili problem, kakav god da je bio.
Mogu li da pozajmim ovaj broj? pitam i diem
asopis.
Klima glavom. Ali uvaj ga.




Tri sata kasnije, u osam uvee, Semova majka se jo
uvek nije vratila kui. Pitam Sema gde je i on slee
ramenima kao da nema pojma i da je sasvim normalno
to ona nije tu. Uglavnom igramo video-igrice i gledamo
TV, a za veeru jedemo obrok zagrejan u mikrotalasnoj
penici. Za sve vreme mog boravka, nijednom nije stavio
naoare, to je prilino udno jer ga pre toga nikada
nisam video bez njih. Imao ih je ak i kada smo na asu
fizikog istravali milju. Uzimam ih s nonog stoia i
stavljam ih. Svet momentalno postaje jedna ogromna
mrlja i istog asa poinje da me boli glava.
Osvrem se ka Semu. Sedi na podu, skrrenih nogu,
oslonjen na krevet s knjigom o vanzemaljcima u krilu.
Isuse, zar ti je vid toliko lo? pitam ga.
Podie pogled k meni. To su naoare mog oca.
Skidam ih.
Da li bi uopte trebalo da nosi naoare, Seme?
Odgovara mi sleganjem ramenima. Ne ba.
Zbog ega ih onda nosi?
Pripadale su mom ocu.
Opet ih stavljam na glavu. ovee, ne shvatam kako
uopte uspeva da hoda pravo kad ih nosi?
Oi su mi se navikle na njih.
Zna da mogu da ti pokvare vid ako nastavi da ih
nosi, zar ne?
Skidam ih i vraam na mesto gde sam ih naao.
Stvarno ne shvatam zbog ega ih Sem nosi. Iz


sentimentalnih razloga? Da li stvarno veruje da je to
vredno njegovog vida?
Gde ti je otac, Seme?
Podie pogled ka meni.
Ne znam odgovara.
Kako to misli?
Nestao je kad mi je bilo sedam godina.
Ne zna kuda je otiao?
Sem uzdie, obara glavu i nastavlja da ita. Oigledno
ne eli da razgovara o tome.
Veruje li ti u neto od ovoga? pita me nakon
nekoliko minuta.
O vanzemaljcima?
Da.
Da, verujem da postoje.
Misli da stvarno otimaju ljude?
Pojma nemam. Valjda je teko otpisati da je to
mogue. Ti veruje da ih otimaju?
Klima glavom. Uglavnom. Ali mi je ta ideja ponekad
stvarno glupa.
Razumem te.
Die pogled k meni. Mislim da su mi oca oteli
vanzemaljci kae.
Ukrutio se istog trena kad je te rei prevalio preko
jezika a na licu mu se videla tuga. Navodi me na pomisao
da je to ve kazao nekome, ali da taj neko nije reagovao
nimalo ljubazno.
Zbog ega to misli?


Zato to je prosto nestao. Otiao je u prodavnicu da
kupi mleko i hleb i nikada se nije vratio. Kamionet mu je
ostao parkiran ispred prodavnice, ali tamo ga niko nije
video. Prosto je iezao, a naoare su mu naene na
trotoaru pored kamioneta. Naas zastaje. Pomislio
sam da si doao da me otme.
Teko je poverovati u takvu teoriju. Kako je mogue
da niko nije video kidnapovanje, ako se incident dogodio
usred grada? Moda je njegov otac imao razloga da ode
pa je smislio kako da prosto nestane. Nije tako teko
nestati; Henri i ja to radimo ve deset godina. Ali mi je
Semovo interesovanje za vanzemaljce sada sasvim jasno.
Moda Sem prosto eli da vidi svet oima svog oca, a
moda deo njega iskreno veruje da je poslednji prizor
koji je njegov otac video ostao zarobljen u staklima,
nekako urezan u soiva. Moda razmilja kako e, ukoliko
bude uporan, jednog dana uspeti da ga vidi, i da e
poslednji prizor pred oevim oima potvrditi njegova
razmiljanja. Ili moda veruje da e, bude li dovoljno
dugo traio, konano naii na lanak koji potvruje da je
njegov otac otet, i ne samo to, ve i da ga je mogue
spasti.
A ko sam ja da kaem da jednog dana nee nai dokaz
za to?
Verujem ti kaem. Mislim da je mogue da
vanzemaljci otimaju ljude.



17.



Sledeeg dana se budim ranije nego obino, nekako se
iskobeljam iz kreveta i izlazim iz sobe samo da bih
zatekao Henrija za stolom kako prouava novine pored
otvorenog laptopa. Sunce jo uvek nije izalo, kua je
obavijena tamom, jedina svetlost potie sa ekrana
kompjutera.
Ima li ega?
Ne, ne ba.
Palim svetlo u kuhinji. Berni Kosar grebe apama o
prednja vrata. Otvoram ih i on istrava napolje u
izvidnicu, kao to to ini svakog jutra, uzdignute glave
trka oko imanja tragajui za bilo im sumnjivim.
Nasumice njuka pojedina mesta. Kad se uveri da je sve
kako treba, odjuri u pravcu ume i tamo nestaje.
Dva izdanja Oni su meu nama lee otvorena na
kuhinjskom stolu, original i fotokopija, koju je Henri
napravio za sebe. Pored nje je lupa.
Ima li neeg posebnog u originalu?
Nema.
I, ta sada? pitam ga.
Pa, imao sam malo sree. Malo sam proveravao neke
od lanaka u ovom izdanju i naiao na nekoliko


zanimljivih detalja, to me je odvelo do internet stranice
jednog oveka. Poslao sam mu mejl.
Zurim u Henrija.
Ne brini se kae. Ne mogu da prate elektronsku
potu bar ne moje mejlove, poto ih ja aljem malo
drugaije.
Kako ih alje?
Preusmeravam je preko razliitih servera u
gradovima irom sveta, pa se pravi izvor izgubi negde
usput.
Zadivljujue.
Berni Kosar grebe po vratima pa ga putam da ue.
Sat na miktrotalasnoj penici pokazuje 5.59. Imam jo
dva sata do kole.
Stvarno misli da bi trebalo da kopamo po tome?
pitam ga. Mislim, ta ako je sve to samo zamka? ta ako
je to pokuaj da nas izvuku iz skrovita?
Henri klima glavom. Zna, da se u lanku makar
pominjemo mi, to bi me nateralo da zastanem. Ali ne
pominju nas. lanak se tie njihove invazije na Zemlju,
onako kako su to uinili na Lorijenu. Toliko je toga u vezi
sa tim to mi ne razumemo. Bio si u pravu kada si pre
nekoliko nedelja rekao da smo suvie lako poraeni.
Tano je. To nema smisla. itava situacija o nestanku
stareina takoe je besmislena. ak mi je odvoenje dece
s Lorijena, u ta nikada nisam sumnjao, postalo udno.
Dok si ti imao vizije onoga to se deavalo i ja sam
doivljavao iste te vizije, takoe i neto se ne uklapa.
Ukoliko se jednog dana ipak vratimo, mislim da e nam


glavni zadatak biti da shvatimo ta se dogodilo kako
bismo spreili da se ikada ita slino ponovi. Zna onu
izreku: ko ne razume prolost, osuen je da je ponavlja. A
kad se ponavlja, ulozi su dvostruko vei.
Dobro kaem. Ali prema onome to si mi rekao u
subotu, anse da se vratimo na Lorijen sa svakim danom
su sve manje. Dakle, imajui to na umu, misli li da je
vredno truda?
Henri slee ramenima. Jo petoro je tamo negde.
Moda su ve dobili svoje darove. Moda su tvoji samo
malice odloeni. Mislim da je najbolje imati plan za
svaku moguu verziju dogaaja.
Pa, ta ima u planu?
Da obavim jedan telefonski poziv. Zanima me da
ujem ta ta osoba zna. Pitam se zbog ega nije napisao
nastavak prie. Postoje dve mogunosti: ili nije naao
nikakve druge informacije, pa je izgubio interesovanje za
tu priu, ili ga se neko doepao posle tog prvog izdanja.
Uzdiem. Dobro, budi oprezan kaem.


Oblaim donji deo trenerke, gornji deo trenerke
zakopavam preko dveju majica, vezujem patike pa
ustajem da se protegnem. U ranac ubacujem odeu koju
planiram da nosim u koli, zatim pekir i sapun, kao i
malu boicu ampona kako bih mogao da se istuiram
kad stignem. Odsad u trati do kole svakog jutra. Henri
veruje da bi mi dodatne fizike vebe koristile u obuci, ali
je pravi razlog to to se nada da e moje telo lake prei u


novo stanje i to e se moji darovi trgnuti iz hibernacije,
ako su stvarno u njoj.
Bacam pogled na Bernija Kosara pored sebe. Jesi li
spreman za tranje, deko? Je li? Hoe li da trimo?
Mae repom i okree se ukrug.
Vidimo se posle kole.
Dobro se istri kae Henri. uvaj se.
Izlazimo iz kue na hladan i sve vazduh. Berni Kosar
uzbueno laje. Lagano dogiram niz kolski prilaz i
prelazim na poljunani put, a pas trkara pored mene,
ba kao to sam i mislio. Treba mi etiristo metara da se
zagrejem.
Jesi li spreman da malice ubrzamo, drugar?
Ne obraa panju na mene, samo nastavlja da trka
pored mene isplaenog jezika, sav srean.
Dobro onda, kreemo.
Poinjem da ubrzavam, prelazim u trk a onda u pun
sprint najbre to mogu. Berni Kosar ostaje u praini
iza mene. Osvrem se i vidim ga kako tri koliko ga noge
nose, ali ja ipak odmiem od njega. Oseam ibanje vetra
u kosi, drvee promie u izmaglici pored mene. Oseaj je
predivan. A onda Berni Kosar skree u umu i nestaje s
vidika. Nisam siguran da li bi trebalo da stanem i
saekam ga. A onda se okreem, i Berni Kosar iskae iz
ume tri metra ispred mene.
Gledam nanie u njega, on gleda navie u mene, jezik
mu visi sa strane, a u oima mu se jasno vidi likovanje.
Ti si stvarno udan pas, zna li to?


Pet minuta kasnije, ugledam kolu. Sprintom
pretravam poslednjih osamsto metara, napreem se,
trim najbre to mogu jer je toliko rano da jo nikoga
nema napolju ko bi mogao da me vidi. Zatim stajem,
prepliem prste iza glave i trudim se da povratim dah.
Berni Kosar stie pola minuta kasnije, seda i posmatra
me. Kleknem pored njega i pomazim ga.
Odlian si bio, drugar. Mislim da odsad imamo nov
jutarnji ritual.
Skidam ranac s ramena, otkopavam ga, pa poto
raspakujem paket sa rezanom slaninom, dajem mu
nekoliko komada. On ih odmah guta.
Dobro, deko. Ja idem. Ti se vrati kui. Henri te eka.
Posmatra me trenutak a onda se okree i trkom odlazi
ka kui. Prosto sam zaprepaen koliko me razume. Onda
se okreem, ulazim u zgradu i kreem ka tuevima.


Drugi stiem u uionici za astronomiju. Sem je prvi,
sedi na uobiajenom mestu, udno uionice.
Opa... kaem. Bez naoara. ta se deava?
Slee ramenima. Razmiljao sam o onome to si
rekao. Verovatno je glupo da ih nosim.
Sedam pored njega i osmehujem se. Teko mi je i da
zamislim da u se ikada navii te tako sitne i upiljene oi.
Vraam mu primerak Oni su meu nama. Gura ga u torbu.
Imitiram da drim pitolj.
Bum! kaem.


Poinje da se smeje. A onda poinjem i ja. Nijedan od
nas dvojice ne moe da se zaustavi. Taman se jedan smiri,
drugi poine da se smeje, i sve poinje iz poetka. Ostali
pilje u nas dok ulaze u uinioci. Zatim dolazi Sara. Ulazi
sama, odmerenim koracima dolazi do nas, pomalo
zbunjeno, i seda pored mene.
emu se vas dvojica smejete?
Nisam siguran odgovaram i nastavljam da se
smejem jo neko vreme.
Mark poslednji ulazi u uionicu. Seda na svoje mesto,
ali umesto Sare, danas pored njega sedi druga devojka.
Mislim da je sa etvrte godine. Sara prua ruku ispod
stola i hvata moju.
Moram s tobom da razgovaram kae mi.
O emu?
Znam da je u poslednjem trenutku, ali moji roditelji
bi voleli da ti i tvoj tata doete kod nas sutra na veeru
povodom Dana zahvalnosti.
Oho! Pa to bi bilo sjajno. Moram da ga pitam, ali
znam da nismo nita planirali, pa pretpostavljam da e
pristati.
Smei se. Sjajno.
Poto smo sami, obino i ne proslavljamo Dan
zahvalnosti.
E pa, onda emo svi zajedno izai da proslavimo.
Moja braa e doi sa koleda. ele da te upoznaju.
Otkud znaju za mene?
A ta ti misli?


Profesorka ulazi i Sara mi namiguje pa se oboje
usredsreujemo na predavanje.


Henri me eka kao i obino, Berni Kosar se propinje s
prednjeg sedita i mae repom, a im me vidi, rep poinje
da mu dobuje po vratima. Upadam na svoje sedite.
Atina kae Henri.
Atina?
Atina u dravi Ohajo.
Zato?
Tamo se Oni su meu nama pie i tampa. Tamo im
alju mejlove.
Kako si to saznao?
Imam ja svoje metode.
Osvrem se k njemu.
Dobro, dobro. Poslao sam tri mejla i obavio pet
telefonskih poziva, ali sam nabavio broj. Baca pogled na
mene. Hou da kaem, nije ih bilo teko nai kad se
ovek malo potrudi.
Klimam glavom. Shvatam ta mi govori. Mogadorci su
ih isto tako lako mogli nai kao i on. to, naravno, znai
da tas sada pretee na stranu Henrijeve druge
mogunosti da se neko doepao izdavaa pre nego to
je pria stigla da se razvija dalje.
Koliko je daleko Atina?
Dva sata vonje kolima.
Ide?


Nadam se da neu. Prvo u pozvati telefonom.
Kod kue, Henri se smesta hvata za telefon i seda za
kuhinjski sto. Sedam preko puta njega i sluam.
Da, zovem jer imam pitanje u vezi s prolomesenim
izdanjem Oni su meu nama.
S druge strane odgovara duboki glas. Ne ujem ta
kae.
Henri se osmehuje. Da kae pa zastaje.
Ne, nisam pretplatnik. Ali moj prijatelj jeste.
Jo jedna pauza. Ne, hvala.
Klima glavom.
Pa, zanima me lanak koji ste napisali u vezi s
Mogadorcima. Niste objavili nastavak kako ste najavili.
Naginjem se napred i napreem sluh, napet sam i
ukoen. Kada konano odgovori, glas je potresen,
uzrujan. A onda se veza prekida.
Halo?
Henri odvaja slualicu od uha, gleda u nju, a onda je
ponovo vraa na uho.
Halo? ponavlja.
Zatim sputa slualicu i stavlja telefon na sto. Gleda u
mene.
Rekao je: Ne zovi nas vie. A onda mi je prekinuo
vezu.



18.



Posle nekoliko sari raspravljanja o tome, Henri je,
probudivi se sledeeg jutra, odtampao uputstva kako
da stigne do Atine u Ohaju. Kae mi da e se vratiti kui
na vreme da odemo na veeru za Dan zahvalnosti kod
Sarinih roditelja i prua mi pare papira, na kome su
ispisani adresa i broj telefona mesta u koje se zaputio.
Jesi li siguran da vredi ii na taj put? pitam ga.
Moramo saznati ta se deava.
Uzdiem. Mislim da obojica znamo ta se deava.
Moda kae, ali sa punim autoritetom i bez
ikakvog oklevanja koje se inae podrazumeva uz tu re.
Zna ta bi mi rekao da si na mom mestu, je li tako?
Henri mi se na to smeka. Da, Done. Znam ta bih ti
rekao. Ali mislim da e nam ovo pomoi. elim da saznam
ta su uinili tom oveku da ga toliko uplae. elim da
saznam da li su nas pominjali, da li moda tragaju za
nama na neki nama potpuno nepoznat nain. To e nam
pomoi u skrivanju, pomoi e nam da ostanemo korak
ispred njih. I ukoliko ih je taj ovek video, saznaemo i
kako izgledaju.
Ve znamo kako izgledaju.
Znamo kako su izgledali za vreme invazije, pre vie
od deset godina, ali moda su se promenili. Ve dugo su


na Zemlji. elim da saznam kako su uspeli da se uklope
tako da ne tre.
ak i ako znamo kako izgledaju, kad ih budemo
videli na ulici, ve e verovatno biti suvie kasno.
Moda hoe, moda i nee. Ukoliko vidim jednog od
njih, verovatno u pokuati da ga ubijem. A i pitanje je da
li e on biti u stanju da ubije mene kae, ovaj put
oklevajui i nesigurno.
Diem ruke od ubeivanja. Ne dopada mi se nimalo da
se sam vozi do Atine a da ja ostanem kod kue. Ali sam
svestan toga da e svaka moja dalja primedba biti izlina.
Jesi li siguran da e se vratiti na vreme? pitam ga.
Kreem sada, to znai da u tamo stii oko devet.
Sumnjam da u se zadrati due od sat vremena, dva
najvie. Trebalo bi da se vratim do jedan.
Zbog ega mi onda daje ovo? pitam ga i podiem
pare papira sa zapisanom adresom i brojem telefona.
Henri na to slee ramenima. Pa, nikad se ne zna.
Ba zbog toga smatram da ne bi trebalo da ide
tamo.
Tue kae, ime je stavljena taka na svaku dalju
raspravu. Skuplja papire, ustaje od stola i gura stolicu.
Videemo se po podne.
U redu kaem.
Odlazi do kamioneta i ulazi unutra. Berni Kosar i ja
izlazimo na prednji trem i posmatramo ga kako odlazi. Ne
znam zato, ali imam lo predoseaj. Nadam se da e se
vratiti.




Dan je dug upravo jedan od onih kada vreme uspori
do te mere da vam se svaki minut ini kao deset minuta,
svaki sat kao pola dana. Igram video-igrice i surfujem na
internetu. Traim bilo kakve vesti koje bi se mogle
odnositi na nekog od ostalih pet. Ne pronalazim nita, i
drago mi je zbog toga. To znai da uspevamo da se
ostanemo skriveni. Da izbegavamo neprijatelje.
Povremeno proveravam telefon. U podne aljem
Henriju poruku. Ne odgovara mi. Ruam pa hranim
Bernija, a onda aljem Henriju jo jednu poruku. Nema
odgovora. U mene se uvlai jeza. Henri uvek odmah
odgovara na poruku. Moda mu je telefon iskljuen.
Moda mu je crkla baterija. Pokuavam da ubedim sebe u
svaku od tih mogunosti, ali znam da je uzalud.
U dva sata poinjem da brinem. Vrlo ozbiljno da
brinem. Trebalo bi da budemo kod Hartovih u etiri.
Henri zna koliko mi je ta veera vana. Nikada mi ne bi
upropastio tako neto. Odlazim pod tu u nadi da u, kad
izaem, zatei Henrija za kuhinjskim stolom kako pije
kafu. Odvrem toplu vodu do kraja i ne pomiljam da
pustim hladnu. Nita ne oseam. Ne reagujem na toplotu.
Imam utisak kao da mi mlaka voda klizi niz kou; uopte
ne oseam toplotu. Nekada sam voleo da se tuiram
vruom vodom. Stajao bih pod tuem sve dok ne
potroim svu toplu vodu. Zatvorio bih oi i uivao u
oseaju koji prua dok mi dobuje po glavi i klizi niz telo.


To bi me odvlailo iz stvarnosti. Doputalo mi da
nakratko zaboravim ko sam i ta sam.
Izaavi iz kupatila, otvaram ormar i traim najlepu
odeu koju imam, a koja zapravo nije nita posebno: kaki
pantalone, koulja i demper. Poto ivimo u bekstvu,
imam samo patike, to je toliko apsurdno da me
zasmejava to je prvi put da sam se danas nasmejao.
Odlazim u Henrijevu sobu i razgledam njegov ormar. Ima
par mokasina, koje mi odgovaraju. Gledajui njegovu
odeu postajem jo zabrinutiji, uznemireniji. elim da
verujem da se prosto zadrao, ali da je tako, javio bi mi.
Neto je sigurno krenulo po zlu.
Odlazim do ulaznih vrata, gde Berni sedi i gleda kroz
prozor. Podie pogled k meni i cvili. Pomazim ga po glavi
pa se vraam u svoju sobu. Bacam pogled na sat. Prolo je
tri. Proveram telefon. Nema poruka. Odluujem da
krenem do Sare i da, ukoliko se Henri ne javi do pet,
smislim neki izgovor. Moda u im rei da je Henri
bolestan i da se ni ja ne oseam dobro. Moda u im rei
da se Henrijev kamionet pokvario i da mu treba moja
pomo. Nadam se da e se pojaviti i da emo prosto moi
da provedemo lepo vee za Dan zahvalnosti. Bie to
zapravo naa prva proslava Dana zahvalnosti. Ukoliko do
toga ne doe, rei u im neto. Morau.
Poto nema kamioneta, odluujem se na tranje.
Verovatno se neu ni oznojiti, a stii u bre nego
kamionetom. Ionako e zbog praznika putevi biti pusti.
Pozdravljam Bernija, kaem mu da u se vratiti kasnije i
odlazim. Trim pokraj polja, pa kroz umu. Prija mi da se


malo ispraznim. Umiruje me. Nekoliko puta sam trao
skoro maksimalnom brzinom, to je verovatno negde
izmeu sto i sto deset na sat. Divan je oseaj koji mi
prua ibanje vetra po licu. Zvuk koji proizvodi sjajan je,
isti onaj koji ujem kada proturim glavu kroz prozor
kamioneta dok se vozimo autoputem. Pitam se koliko
brzo u moi da trim kada budem imao dvadeset
dvadeset pet godina.
Prestajem da trim nekih stotinu metara od Sarine
kue. Nisam se ak ni zadihao. Dok hodam njihovim
kolskim prilazom, ugledam Saru kako viri kroz prozor.
Smei se i mae, pa mi otvara vrata ba u trenutku kad
zakoraim na njen trem.
Zdravo, lepi kae mi.
Okreem se i gledam preko ramena pretvarajui se da
se ona to obraa nekome drugom. Onda se okreem k njoj
i pitam je da li se ona to meni obraa. Smeje se.
Luckast si kae i udara me pesnicom po ruci, a
zatim me privlai sebi i ljubi me polako. Udiem duboko i
ve oseam miris hrane: uretine, punjenja, slatkog
krompira, prokelja, pite od bundeve.
Sjajno mirie kaem.
Moja mama kuva ceo dan.
Jedva ekam da ruamo.
Gde ti je tata?
Zadrao se. Trebalo bi brzo da stigne.
Je li sve u redu?
Da, nita ozbiljno.


Ulazimo unutra i ona me provodi kroz kuu. Kua je
sjajna. Tipian porodini dom sa spavaim sobama na
gornjem spratu, s potkrovljem, gde je soba jednog njenog
brata, dok su sve zajednike prostorije dnevna soba,
trpezarija, kuhinja i trpezarija na donjem spratu. Kada
smo stigli do njene sobe, ona zatvara vrata za nama i ljubi
me. Iznenaen sam, ali i oduevljen.
Ceo dan sam ekala na ovo kae tiho i odmie se
od mene. Dok ona koraa prema vratima, privlaim je k
sebi i opet je ljubim.
A ja jedva ekam da te poljubim ponovo apuem.
Ona se osmehuje se i opet me udara pesnicom.
Vraamo se ponovo u prizemlje a ona me vodi u
dnevnu sobu, gde njena braa, koja su dola s koleda na
vikend, gledaju ragbi sa ocem. Sedim s njima dok Sara
odlazi u kuhinju da pomogne majci i mlaoj sestri.
Nikada me ragbi nije naroito zanimao. Pretpostavljam
da se nikada nisam dublje upustio ni u ta izvan naih
ivota zbog naina na koji Henri i ja ivimo. Uvek sam se
brinuo o tome da se uklopim u sredinu u kojoj se
nalazimo a onda bismo se ve spremali da odemo na
neko drugo mesto. Njena braa i njen otac su igrali ragbi
u koli. Oboavaju ragbi. Sada, tokom utakmice koju
gledaju, jedan od njene brae i otac navijaju za jedan tim,
dok drugi brat navija za drugi tim. Raspravljaju se,
zadirkuju jedni druge, navijaju i jee u zavisnosti od
onoga to se deava u utakmici. Oito je da to rade ve
godinama, verovatno itav ivot i oigledno je da se
sjajno zabavljaju. Zbog toga poelim da Henri i ja, osim


moje obuke i naeg beskonanog beanja i skrivanja,
imamo jo neto to obojica volimo i u emu uivamo.
Poelim da imam pravog oca i brau, sa kojima bih se
tako alio.
Na poluvremenu, Sarina majka nas poziva na veeru.
Proveram telefon i jo uvek nema niega. Pre nego to
sednemo za sto, odlazim do kupatila i pokuavam da
pozovem Henrija, ali poziv biva smesta preusmeren na
govornu potu. Skoro je pet sati i poinje da me hvata
panika. Vraam se za sto, a svi su ve seli. Sto izgleda
fantastino. Na sredini je cvee, ispred svake stolice je
postavljen podmeta i pedantno rasporeen pribor za
jelo. Ovali s hranom postavljeni su du stola, s tim da je
urka ispred gospodina Harta. Tek to sam seo, gospoa
Hart ulazi u sobu. Skinula je kecelju i na sebi ima prelepu
suknju i bluzu.
Da li si se uo sa tatom? pita me.
Upravo sam pokuao da ga pozovem. On... ovaj...
kasni i zamolio je da ga ne ekamo. Izvinjava se zbog toga
kaem.
Gospodin Hart poinje da see urku. Sara mi se smei
s druge strane stola, i od toga se oseam bolje, ali samo
pola sekunde. Hranu prosleuju jedni drugima a ja
uzimam pomalo od svega. Sumnjam da u uspeti da
bogzna koliko pojedem. Izvadio sam telefon iz depa i
drim ga u krilu; moram da ga podesim na vibraciju za
sluaj da me pozove ili da stigne poruka. Sa svakom
sekundom koja prolazi ja sve manje verujem da e neto
stii ili da u ikada vie videti Henrija. Sama pomisao da


ivim sam dok mi se darovi razvijaju, bez ikoga ko bi mi
ih mogao objasniti ili me nauiti kako da ih koristim,
pomisao da beim ili se skrivam sam, da se snalazim sam
ili borim s Mogadorcima, sve dok oni ne budu poraeni ili
ja ubijen prestravljuje me.
Veera traje itavu venost. Vreme je opet usporilo.
Sarina porodica me obasipa pitanjima. Nikada ranije
nisam bio u situaciji da mi toliki broj ljudi postavi toliko
pitanja za tako kratko vreme. Raspituju se o mojoj
prolosti, o mestima u kojima sam iveo, o Henriju, o
mojoj majci za koju uvek kaem da je umrla kad sam ja
bio veoma mali. To je jedini odgovor koji sadri makar
trun istine. Nemam predstavu o tome da li moji odgovori
imaju ikakvog smisla. Telefon na mojoj nozi kao da je
teak itavu tonu. Ne vibrira. Samo lei tu.
Posle veere, a pre deserta, Sara sve zove u zadnje
dvorite da nas slika. Dok izlazimo napolje, Sara me pita
da li je sve u redu. Kaem joj da brinem za Henrija.
Pokuava da me umiri i kae da e sve biti u redu, ali ne
uspeva. Ako ita, od toga se oseam jo gore. Pokuavam
da zamislim gde bi mogao biti i ta radi, i jedino to mi
pada na pamet jeste Henri kako stoji ispred Mogadorca,
prestravljen i svestan neminovne smrti.
Dok se okupljamo radi fotografisanja, obuzima me
panika. Kako da doem do Atine? Mogao bih da otrim do
tamo, ali bi mi bilo teko da naem pravi put, pogotovu
zato to bih morao da izbegavam saobraaj i drim se
podalje od glavnih saobraajnica. Mogao bih da uhvatim
autobus, ali bi to predugo trajalo. Mogao bih da zatraim


pomo od Sare, ali to bi iziskivalo mnogo objanjenja,
ukljuujui i ono da sam vanzemaljac i da verujem da su
Henrija zarobili ili ubili neprijateljski nastrojeni
vanzemaljci, koji tragaju za mnom ne bi li me ubili. To
svakako ne bi bila najpametnija opcija.
Dok se nametamo za slikanje, ophrvava me
neodoljiva elja da odem, ali moram to da uinim tako da
mi Sara i njena porodica ne zamere zbog toga.
Usredsreujem se na fotoaparat, piljim pravo u nju dok
se upinjem da smislim izgovor koji e izazvati najmanje
pitanja. Sada me drma ozbiljna panika. Ruke poinju da
mi se tresu. Tople su. Bacam pogled na njih da se uverim
da ne svetle. Ne svetle, ali kada dignem glavu, vidim da se
fotoaparat u Sarinim rukama trese. Siguran sam da je to
zbog mene, ali nemam predstavu kako se to desilo niti
kako to mogu da zaustavim. Jeza mi proima kimu. Dah
mi zastaje u grlu i u istom trenutku staklena soiva na
fotoaparatu se rasprskavaju i rasipaju. Sara uz vrisak
udaljava aparat od sebe i zabezeknuto pilji u njega. Vilica
joj pada i suze joj naviru na oi.
Njeni roditelji hitaju k njoj da se uvere da je dobro. Ja
prosto stojim nepomino, u oku. Nisam siguran ta bi
trebalo da uradim. Krivo mi je zbog njenog fotoaparata i
zato to se uznemirila zbog njega, ali sam istovremeno
oduevljen to se telekineza konano probudila u meni.
Hou li moi da je kontroliem? Henri e biti lud od sree
kada bude saznao. Henri. Ponovo me hvata panika.
Steem ake u pesnice. Moram da odem odavde. Moram
da ga pronaem. Ukoliko su ga Mogadorci uhvatili, a to


se od srca nadam da se nije desilo, ubiu ih sve do
jednoga samo da ga vratim.
Poinjem brzo da razmiljam pa prilazim Sari i
odvajam je od roditelja, koji zagledaju fotoaparat u
pokuaju da utvrde ta se dogodilo.
Stigla mi je poruka od Henrija. Mnogo mi je ao, ali
moram da odem.
Oito je rastrojena, pogled joj luta od roditelja do
mene.
Da li je dobro?
Jeste, ali moram da idem potreban sam mu. Ona
klima glavom i ljubimo se neno. Nadam se da to nije
poslednji put.
Zahvaljujem se njenim roditeljima, brai i sestri i
odlazim pre nego to stignu da postave previe pitanja.
Normalno hodam kroz kuu, ali onog trena kad sam
proao ulazna vrata, poinjem da trim. Idem istim
putem kojim sam i doao. Drim se podalje od glavnih
saobraajnica, trim kroz drvee. Stiem kui za nekoliko
minuta. ujem Bernija Kosara kako grebe po vratima pa
sprintom pretravam kolski prilaz. Oito je uznemiren;
kao da je osetio da neto nije u redu.
Idem pravo u svoju sobu. Iz torbe vadim pare papira
na kome je telefon i adresa koje mi je Henri dao pre
polaska. Okreem broj. Ukljuuje se automat: ao mi je,
broj koji zovete iskljuen je ili nije vie u funkciji.
Gledam u pare papira i opet okreem broj. Isto.
Sranje! viknem. utiram stolicu i ona odlee preko
kuhinje pravo u dnevnu sobu.


Ulazim u svoju sobu. Izlazim iz nje. A onda ulazim
ponovo. Zurim u ogledalo. Oi su mi crvene; samo to ne
zaplaem. Ruke mi se tresu. Izgaram od ljutine i besa i
stravinog straha da je Henri mrtav. Zatvaram oi i
stiskam ih jako pa sav bes potiskujem udno stomaka.
Najednom iz mene provaljuje vrisak i ja otvaram oi,
naglo pruam ruke ka ogledalu i staklo se razbija u
paramparad iako sam tri metra udaljen od njega.
Nepomino ga gledam. Najvei deo ogledala je ostao na
zidu. Ono to se dogodilo kod Sare nije bilo sluajno.
Bacam pogled na krhotine na podu. Pruam ruku i
usredsreujem se na jednu krhotinu, nastojei da je
pomerim. Diem ravnomerno, ali strah i bes i dalje
vladaju mnome. Strah je ipak suvie obina re.
Prestravljenost. To je ono to oseam.
Isprva se krhotina ne pomera, ali nakon petnaest
sekundi poinje da se trese. U poetku sporo a onda sve
bre. A onda sam se prisetio. Henri je rekao da su emocije
najei okidai za pojavu darova. Izgleda da mi se to
upravo deava. Napreem se da podignem krhotinu. elo
mi se rosi znojem. Usredsreujem se iz petnih ila,
uprkos tome to se dogaa. Muim se da doem do daha.
Jedva primetno ali krhotina poinje da se die. Dva
centimetra. Pet centimetara. Sada je tridesetak
centimetara iznad poda, nastavlja navie, desna ruka mi
je ispruena i ja pomeram taj komadi stakla sve dok mi
ne bude u nivou oiju. Tu ga zadravam i putam da lebdi.
Kad bi samo Henri video, pomislim. I u deliu sekunde,
uprkos uzbuenju zbog novootkrivene vetine, sva
panika i strah me ponovo obuzimaju. Gledam pare


stakla, u odraz drvetom obloenog zida, koji u ogledalu
izgleda staro i krhko. Drvo. Staro i krhko. A onda naglo
irom otvaram oi, kao nikada u ivotu.
krinja!
Henri je rekao: Samo nas dvojica je moemo otvoriti
zajedno. Osim ukoliko ja umrem; onda je moe otvoriti
sam.
Isputam krhotinu i iz svoje sobe hitam u Henrijevu.
krinja je na podu pored njegovog kreveta. Uzimam je i
trim nosei je u kuhinju, pa je bacam na sto. Brava u
obliku lorijenskog amblema gleda me pravo u oi.
Sedam za sto i piljim u bravu. Usne mi drhte.
Pokuavam da primirim disanje, ali je svaki napor
uzaludan; grudi mi se diu i sputaju kao da sam upravo
pretrao petnaest kilometara. Bojim se da e brava
kljocnuti na moj dodir. Duboko uzdiem i zatvaram oi.
Molim te, nemoj se otvoriti kaem.
Hvatam bravu. Steem je najjae to mogu, ne diem,
vid mi je zamagljen, svi miii na nadlaktici su mi
zategnuti. ekam da ujem kljocanje. Drim bravu i
ekam da ujem kljocaj.
Samo to kljocaja nema.
Putam bravu i tonem u stolicu pa obaram glavu u
ake. Mali traak nade. Prolazim rukama kroz kosu i
ustajem. Na kuhinjskom pultu, na metar i po od mene,
nalazi se prljava kaika. Usredsreujem se na nju,
zamahujem rukom ispred sebe i kaika polee kroz
kuhinju. Henri bi bio tako srean. Henri, razmiljam, gde
si? Negde, i jo uvek si iv. Dolazim po tebe.


Okreem Semov broj on mi je jedini prijatelj koga
sam u Raju stekao, pored Sare; jedini prijatelj koga sam
ikada imao, ako emo iskreno. Javlja se posle drugog
zvona.
Molim?
Zatvaram oi i hvatam se za hrbat nosa. Udiem
duboko. Ponovo drhtim, ukoliko sam uopte i prestajao.
Halo? ponavlja Sem.
Seme.
Hej kae on. Zvui grozno. Jesi li dobro?
Ne. Treba mi tvoja pomo.
Molim? ta se dogodilo?
Ima li anse da te mama doveze do mene?
Nije ovde. Radi u bolnici jer je plaaju duplo vie za
vreme praznika. ta se deava?
Stvari stoje veoma loe, Seme. Treba mi pomo.
Opet tiina a onda: Stii u najbre to mogu.
Stvarno?
Vidimo se uskoro.
Sputam slualicu i obaram glavu na sto. Atina, Ohajo.
Tamo je Henri. Kako god, ja tamo moram otii.
I to brzo.



19.



Dok ekam Sema, prolazim kroz kuu i pomeram
predmete, bez dodira: jabuku s kuhinjske radne ploe,
viljuku sa sudopere, malu saksiju sa cveem pored
prednjeg prozora. Mogu da podignem samo sitne
predmete ali i njih jedva. Kad pokuam da podignem
neto tee stolicu ili sto ne polazi mi za rukom.
Tri teniske loptice, koje smo Henri i ja koristili za
obuku, stoje u korpi na drugom kraju dnevne sobe.
Uzimam jednu i u trenutku dok ona prolazi kroz vidno
polje Bernija Kosara, on se uspravlja, ko zapeta puka.
Bacam lopticu ne dodirujui je i on smesta pojuri za
njom; ali pre nego to je stigne, ja povlaim lopticu
natrag, a onda kada je uspeo da je dohvati, ja je izvlaim
iz njegovih usta, a sve to inim dok sedim u stolici u
dnevnoj sobi. To mi odvlai misli s Henrija, sa onoga to
ga je moda zadesilo i sa krivice to u morati da laem
Sema.
Trebalo mu je dvadeset i pet minuta da biciklom
pree est kilometara, koliko ima do moje kue. ujem ga
kako stie na kolski prilaz. Skae s bicikla, koji s treskom
pada na zemlju, dok on utrava na ulazna vrata bez
kucanja i bez daha. Niz lice mu se sliva znoj. Gleda oko
sebe.
ta se deava? pita.


Zvuae ti apsurdno kaem. Ali mora mi obeati
da e me shvatiti ozbiljno.
O emu to pria?
O emu priam? Priam o Henriju. Nestao je jer nije bio
dovoljno oprezan, zbog iste neopreznosti na koju me je
oduvek upozoravao. Priam o tome da sam ti, onda kad si
drao pitolj uperen u mene, rekao istinu. Ja jesam
vanzemaljac. Henri i ja smo doli na Zemljupre deset
godina i progoni nas rasa zlih vanzemaljaca. Priam o
tome kako je Henri mislio da e uspeti da ih izbegne
ukoliko ih bude bolje upoznao. I sada je nestao. O tome ti
priam, Seme. Shvata li me? Ali ne govorim mu nita o
toga.
Zarobili su mi oca, Seme. Nisam potpuno siguran ko
su oni niti ta su mu uradili. Ali neto se dogodilo, i ja
mislim da ga neko dri kao zarobljenika. Ili neto jo
gore.
iroko se osmehuje. Ma daj, bre kae.
Odmahujem glavom i zatvaram oi. Zbog napetosti
teko diem. Okreem se i moleivo gledam Sema. Suze
mi naviru na oi.
Ne alim se.
Sem najednom izgleda pogoen. Kako to misli? Ko
ga je uhvatio? Gde je?
Uao je trag piscu jednog od onih lanaka iz tvog
asopisa u Atini, u Ohaju, i otiao tamo danas. Otiao je i
nije se vratio. Telefon mu je iskljuen. Neto mu se
dogodilo. Neto strano.


Sem je sada jo zbunjeniji. Molim? Zato bi ga bila
briga za to? To su samo glupe novine.
Ne znam, Seme. On je kao ti, oboava vanzemaljce i
teorije zavere i tome slino kaem, razmiljajui brzo.
To mu je oduvek bio hobi. Jedan od onih lanaka ga je ba
zainteresovao i valjda je hteo da sazna vie pa se odvezao
tamo.
Da li je to bio onaj lanak o Mogadorcima?
Klimam glavom. Otkud zna?
Kad sam mu to pomenuo na proslavi Noi vetica,
izgledao je kao da je video duha odgovara i vrti glavom.
Ali zato bi nekoga bilo briga to se on raspituje u vezi s
nekim glupim lankom?
Ne znam. Mislim, pretpostavljam da ti ljudi i nisu
ba pri zdravoj pameti. Verovatno su paranoini i ko zna
ta im se vrzma po glavi. Moda su pomislili da je
vanzemaljac. Ti si zbog toga potegao pitolj na mene.
Trebalo je da se vrati kui do jedan a telefon mu je
iskljuen. To je sve to znam.
Ustajem i odlazim do kuhinjskog stola. Uzimam pare
papira sa adresom i brojem telefona mesta na koje je
Henri otiao.
Tamo je otiao jo danas kaem. Ima li
predstavu gde je to?
Gleda papiri pa mene.
Hoe da ide tamo?
Ne znam ta bih drugo mogao da uradim.


Zato ne pozove policiju i ne kae im ta se
dogodilo?
Sedam na kau da smislim najbolji mogui odgovor na
to pitanje. Voleo bih da mu mogu rei istinu, da je najbolji
scenario, pozivanje policije, ukljuivalo i na odlazak.
Najgori scenario, po kome bi Henrija ispitivali, moda mu
i uzeli otiske prstiju, ubacili ga u sistem, koji funkcionie
brzinom pua, to bi Mogadorcima omoguilo dovoljno
vremena da nas pronau. A onda bi smrt bila neminovna.
Koje policajce da pozovem? Ove u Raju? ta misli
da bi oni uinili kad bih im ispriao istinu? Trebalo bi im
nekoliko dana da me shvate ozbiljno, a ja nemam toliko
vremena.
Sem slee ramenima. Moda e te shvatiti ozbiljno.
Uostalom, ta ako se on samo zadrao a telefon mu se
pokvario? Moda je ve na putu kui.
Moda, ali ne mislim tako. Oseam da neto nije u
redu i moram da stignem tamo to je pre mogue.
Trebalo je da se vrati kui pre vie od nekoliko sati.
Moda je doiveo saobraajnu nesreu.
Odmahujem glavom. Moda si u pravu, ali ja mislim
da nije tako. A ukoliko jeste, onda samo gubimo vreme.
Sem baca pogled na papiri. Grize se za usnu i uti
nekih petnaestak sekundi.
Pa znam otprilike kako da doemo do Atine. Ali
nemam pojma kako da naemo ovu adresu kad stignemo
tamo.
To me ne brine, mogu da odtampam uputstvo sa
interneta. Brine me prevoz do tamo. Imam oko sto


dvadeset dolara u sobi. Mogao bih da platim nekome da
nas odveze, ali nemam pojma koga da pitam. Pa nema ba
puno taksija u Raju.
Moemo da uzmemo na kamionet.
Koji kamionet?
Mislim na kamionet mog oca. Jo uvek ga imamo. U
garai je. Niko ga nije taknuo otkad je moj otac nestao.
Gledam ga. Ozbiljno to misli?
Sem klima glavom.
Koliko je vremena prolo? Da li je u dobrom stanju?
Osam godina. Zato ne bi bio? Bio je skoro nov kad
ga je kupio.
ekaj da vidim da li sam dobro shvatio. Predlae da
se nas dvojica sami vozimo dva sata do Atine?
Semovo lice se iri u vragolast osmeh. Upravo tako.
Naginjem se ka kauu. Ne mogu da odolim a da mu se
isto tako ne osmehnem.
Zna li da emo biti u grdnoj nevolji ako nas uhvate?
Nijedan od nas dvojice nema dozvolu.
Sem klima glavom. Mama e me ubiti, a verovatno e
ubiti i tebe. A pritom krimo zakon. Ali ako stvarno misli
da je tvoj otac u nevolji, imamo li izbora? Da sam ja na
tvom mestu i da je moj otac u nevolji, ja bih krenuo iste
sekunde.
Gledam Sema. Na njegovom licu nema ni traga
oklevanja povodom toga da se nas dvojica protivzakonito
odvezemo do grada udaljenog dva sata odavde, a da
pritom i ne pominjem injenicu da nijedan od nas ne ume


da vozi i da nemamo pojma ta nas tamo eka. A ipak,
Sem je spreman da krene. tavie, to je njegova ideja.
Hajdemo onda, idemo u Atinu kaem.


Ubacujem telefon u torbu, proveravam da li je sve
dobro zatvoreno i na svom mestu. Onda prolazim kroz
kuu, upijajui sve to se u njoj nalazi kao da je poslednji
put gledam. Glupo je to razmiljam o tome, i znam da se
ponaam detinjasto, ali uznemiren sam, a kad pomislim
na kuu, to me umiruje. Uzimam stvari u ruku, a onda ih
sputam. Pet minuta kasnije, spreman sam da poem.
Hajdemo kaem Semu.
Hoe da te povezem bajsom?
Neka, trau pored tebe.
A ta je s tvojom astmom?
Bie sve u redu.
Kreemo. Sem se penje na bicikl. Pokuava da vozi
najbre to moe, ali nije u sjajnoj formi. Dogiram
nekoliko koraka iza njega i pretvaram se da sam zadihan.
Berni Kosar nas takoe prati. Kad smo stigli do Semove
kue, Sem se kupa u znoju. Utrava u svoju sobu i vraa
se s rancem. Sputa ga na kuhinjsku radnu povrinu i
odlazi da se presvue. Virim u njegov ranac.
Tu je raspee, nekoliko glavica belog luka, drveni
kolac, eki, komad silikona i depni noi.
Ti, naravno, zna da ti ljudi nisu vampiri, je li tako?
kaem kad se Sem vrati.


Da, ali nikad se ne zna. Verovatno su ludi, kao to si
ti rekao.
ak i da smo krenuli u lov na vampire, objasni mi
emu ti slui komad silikona?
Slee ramenima. Samo elim da budem spreman.
Sipam vodu u iniju za Bernija Kosara i on smesta
lape. Presvlaim se u kupatilu i vadim iz torbe uputstvo
do Atine. Zatim izlazim napolje, prolazim kroz kuu i
ulazim u garau. Mrana je i mirie na benzin i seno. Sem
pali svetlo. Na zidovima visi svakakav alat, zarao od
nekorienja. Kamionet je parkiran na sredini garae i
prekriven je ogromnom plavom ceradom, na kojoj je
nagomilan debeli sloj praine.
Kad je poslednji put neko skidao ceradu?
Nije niko otkad je tata nestao.
Hvatam je za jedan kraj a Sem za drugi, pa je zajedno
skidamo i smetamo u oak garae. Sem pilji u kamionet,
razrogaenih oiju, sa osmehom na licu.
Kamionet je mali, tamnoplav, i u njemu ima prostora
samo za dvoje, a moda i za jo jednog, kome ne bi
smetalo da sedi u sredini. Bie to savreno mesto za
Bernija Kosara. Ni trun praine proteklih osam godina
nije uao unutra, pa je blistav kao da je nedavno voskiran.
Ubacujem ranac na sedite.
Tatin kamionet kae Sem ponosno. Nakon svih
ovih godina. Izgleda potpuno isto.
Naa zlatna koija kaem. Ima li kljueve?
Sem ide do bonog zida garae i skida set kljueva s
kuke na zidu. Ja otkljuavam vrata garae i otvaram ih.


Hoe da bacamo novi da vidimo ko e voziti?
pitam ga.
Ne odgovara Sem, zatim otkljuava vrata sa
vozaeve strane i smeta se iza volana. Motor prvo
vergla, a onda konano hvata ritam. Sem sputa prozor.
Mislim da bi moj tata bio ponosan da me vidi kako
ga vozim kae.
Osmehujem se. I ja mislim tako. Isteraj ga napolje a
ja u zatvoriti garau.
Sem uzdie glasno, onda ubacuje kamionet u brzinu
pa ga polako, nesigurno izvozi iz garae. Utom prejako i
prenaglo pritiska konicu pa se kamionet zakucava u
mestu.
Jo nisi skroz izaao kaem ja.
Skida nogu s konice i polako isteruje kamionet iz
garae. Zatvaram vrata za njim. Berni Kosar uskae u
kamionet samovoljno pa se ja smetam pored njega.
Zglobovi na akama pobeleli su mu od stiskanja volana u
poloaju kazaljki koje pokazuju deset do dva.
Nervozan si? pitam ga.
Preplaen.
Moe ti to kaem ja. Obojica smo hiljadu puta
videli kako se vozi.
Sem klima glavom. Dobro. Na koju stranu da
skrenem kad izaemo s prilaza?
Jesi li siguran da hoe da se upusti u sve ovo?
Da odgovara.


Onda skreni desno kaem i idi pravo ka izlazu iz
grada.
Obojica vezujemo pojaseve. Ja otvaram prozor tek
toliko da Berni Kosar moe da proturi glavu, to on
smesta i ini, stojei na zadnjim nogama meni u krilu.
Usr sam se od straha kae Sem.
I ja.
Teko uzdie, zadrava vazduh pa polako izdie.
I... odosmo mi... kae, skidajui nogu s konice u
trenutku kad izgovori poslednju re. Kamionet poskakuje
niz stazu. On opet snano koi i uz proklizavanje se
zaustavljamo. Zatim kree opet i ovaj put polako silazi
sve dok se ne zaustavi na samom kraju, pogleda levo-
desno pa silazi na put. Opet u poetku vozi sporo a zatim
ubrzava. Napet je, naginje se, a nakon dva kilometra, na
licu mu se pojavljuje osmeh i on se zavaljuje u seditu.
Ovo nije teko.
Roen si za ovo.
Sem dri pravac blizu obojene linije na obodu puta.
Ukruti se kad god neki auto proe pored nas, ali nakon
nekog vremena se oputa i prestaje da obraa panju na
ostale automobile. Skree jednom, pa drugi put i
dvadeset i pet minuta kasnije izlazimo na autoput.
Ne mogu da verujem ta mi se deava progovara
Sem konano. Ovo je najlue to mi se ikada dogodilo.
I meni.
Ima li neki plan ta emo kad stignemo?


Nikakav. Mislio sam prvo da malo prolunjamo
gradom pa da vidimo ta emo dalje. Nemam pojma da li
traimo kuu ili poslovnu zgradu, ili ta god ve. Ne znam
ak ni da li je on tamo.
Sem samo klima glavom. Misli li da je dobro?
Ne znam odgovaram.
Uzdiem duboko. Imamo jo sat i po vremena. Za
toliko stiemo u Atinu.
A onda emo pronai Henrija.



20.



Vozimo na jug sve dok se ugnedena u podnoju
Apalakih planina ne pojavi Atina: mali grad sav u
drveu. Na bledoj svetlosti dana vidim reku kako blago
zavija kao da obavija grad, ujedno je i kao granica na
istoku, jugu i zapadu, dok su na severu brda i drvee.
Relativno je toplo budui da je novembar. Prolazimo
pored fudbalskog stadiona, koji pripada koledu. Bela
kupola arene izdie se uvis.
Ovde sii s puta kaem.
Sem skree sa autoputa i ulazi u Aveniju Rimond.
Obojica smo van sebe od sree to smo stigli u jednom
komadu a da nas pritom nije uhvatila policija.
Dakle, ovako izgleda univerzitetski grad, a?
Valjda odgovara Sem.
Sa obeju strana su zgrade i spavaonice. Trava je
zelena, uredno podiana iako je novembar mesec.
Vozimo uza strmo brdo.
Na vrhu je Kort strit. Skrenuemo levo.
Koliko smo daleko? pita Sem.
Malo vie od kilometra.
Hoe da se prvo provozamo okolo?
Ne. Mislim da bi trebalo da se parkiramo im
naemo neko dobro mesto, a onda da nastavimo peice.


Vozimo se Kort stritom, glavnom saobraajnicom u
centru grada. Sve je zatvoreno zbog praznika knjiare,
kafii, barovi. I tada ga ugledam, prosto bode oi.
Stani! viknem.
Sem naglo koi.
ta je bilo?!
Auto iza nas nam svira.
Nita, nita. Nastavi da vozi. Hajde da se parkiramo.
Prolazimo jo jedan blok a onda pronalazimo parking.
Po mojoj proceni, nalazimo se najvie pet minuta peice
od adrese na papiriu.
ta je to bilo? Prepao si me.
Video sam Henrijev kamionet kaem.
Sem klima glavom. Zbog ega ga ponekad zove
Henri?
Ne znam, prosto je tako. To je kao naa ala kaem
i gledam Bernija Kosara. Misli li da bi trebalo da ga
povedemo?
Sem slee ramenima. Moda bi mogao da zasmeta.
Dajem Berniju Kosaru nekoliko poslastica i ostavljam
ga u kolima sa malo odkrinutim prozorom. Nimalo nije
srean zbog toga i poinje da cvili i grebe po prozoru, ali
raunam da se neemo dugo zadrati. Sem i ja se peice
vraamo uz Kort strit, ranac mi je na ramenima dok Sem
svoj nosi u ruci. Izvadio je komad silikona i stiska ga kao
to to ljudi ine s gumom kada su nervozni. Stiemo do
Henrijevog kamioneta. Vrata su zakljuana. Ni na seditu,
kao ni na instrument-tabli, ne vidim nita znaajno.


Pa, ovo znai dve stvari kaem. Henri je jo uvek
ovde i ko god ga je zarobio jo nije otkrio njegov
kamionet, to znai da nije progovorio. Mada on to
nikada ne bi ni uinio.
A o emu bi to mogao da progovori?
Nakratko sam potpuno smetnuo s uma da Sem ne zna
prave razloge Henrijevog dolaska ovamo. Ve sam
pogreio to sam ga nazvao Henri. Morau da pazim da se
drugi put ne izlanem.
Ne znam odgovaram. Mislim, ko zna kakva
pitanja postavljaju ti ludaci.
Dobro, ta emo sad?
Vadim mapu ne bi li pronaao adresu koju mi je Henri
dao tog jutra. Idemo peke kaem.
Vraamo se istim putem kojim smo doli. Vie nema
zgrada, sada su tu samo kue. Zaputene i prljave. Tren
kasnije ve smo na adresi i stajemo.
Gledam papiri pa kuu. Udiem duboko.
Stigli smo kaem.
Posmatramo dvospratnicu sa fasadom od sivog vinila.
Prednja staza vodi do neofarbanog prednjeg trema, gde
slomljena ljuljaka visi postrance. Trava je prerasla i
oito se ne odrava. Kua deluje naputeno, ali se u
zadnjem dvoritu vidi automobil. Ne znam ta da radim.
Vadim telefon. Sada je 23.12. Okreem Henrija uprkos
tome to znam da mi se nee javiti. To je pokuaj da se
saberem, da smislim neki plan. Nisam razmiljao ovoliko
unapred, a sada, kada sam suoen sa stvarnou, ja sam


bez ikakvih ideja. Poziv mi je smesta prosleen na
govornu potu.
Idem da pokucam na vrata kae Sem.
I ta e rei?
Ne znam, ta god mi padne na um.
Ali ne dobija priliku za to jer upravo u tom trenutku
jedan mukarac izlazi iz kue. Ogroman je, visok je oko
dva metra i ima oko sto dvadeset kilograma. Na sebi ima
radnike izme, farmerice i crnu koulju, rukava
podvijenih do lakata. Na desnoj nadlaktici ima tetovau,
ali sam suvie daleko da bih video ta je. Pljuje u dvorite
pa se okree i zakljuava ulazna vrata, silazi sa trema i
kree ka nama. Stojim ukoeno dok on prolazi. Tetovaa
predstavlja vanzemaljca s buketom ljiljana u jednoj ruci,
kao da ga nudi nekome nevidljivom. Zatim prolazi pored
nas bez rei. Sem i ja se okreemo i posmatramo ga kako
odlazi.
Jesi li mu video tetovau? pitam ga.
Da. Toliko o predrasudama da su samo goljavi
krelci fascinirani vanzemaljcima. Taj je ogroman i izgleda
zlokobno.
Uzmi moj telefon, Seme.
Molim? Zato? pita.
Mora da ga prati. Uzmi moj telefon. Ja u ui
unutra. Oigledno je da nema nikoga unutra jer, u
suprotnom, ne bi zakljuavao vrata. Henri je moda
unutra. Zvau te im budem mogao.
Kako e me pozvati?


Ne znam. Nai u nain. Uzmi. On ga nerado uzima.
ta ako Henri nije unutra?
To je upravo razlog zbog kojeg elim da prati tog
tipa. Moda on sada ide kod Henrija.
ta e biti ako se vrati?
Smisliemo ve neto. Ali sada mora da krene.
Obeavam da u te pozvati im budem mogao.
U redu, uradiu to. Ali budi oprezan.
I ti. Ne isputaj ga iz vida. I pazi da on ne vidi tebe.
Nema anse.
Okree se i hita za onim mukarcem. Ja ga posmatram
kako odlazi i, kad nestane s vidika, prilazim kui.
Prozori su zamraeni, jedan je pokriven belim
zastorom. Ne vidi se unutra. Obilazim kuu. Pozadi je
malo otvoreno dvorite, poploano betonom, koje vodi
do zadnjeg ulaza, ali su vrata zakljuana. Obilazim pun
krug oko kue. Svuda je korov i grmlje, koje nije
potkresano tokom leta. Probam da otvorim prozor.
Zakljuan je. Svi su zakljuani. Da li da slomim jedan?
Traim kamenje meu grmljem i, onog asa kada ga
ugledam i podignem sa zemlje, pada mi na pamet takva
ludost da bi mogla i upaliti.
Isputam kamen i odlazim do zadnjeg ulaza. Brava je
jednostavna i nema rezu. Udiem duboko, zatvaram oi
da bih se koncentrisao pa hvatam kvaku. Prodrmam je.
Misli mi se kreu od glave ka srcu do stomaka: tamo je
sredite. Steem kvaku, i ne diem od iekivanja dok
pokuavam da zamislim kako funkcionie mehanizam. A
zatim u ruci kojom drim bravu oseam kljocaj a i ujem


ga. Oseam kako mi se licem razliva osmeh. Okreem
bravu i vrata se otvaraju. Ne mogu da verujem da je
dovoljno samo da pomislim na mehanizam i tako
otkljuam vrata.
Kuhinja je iznenaujue ista, sve povrine su
uglancane, u sudoperi nema prljavih sudova. Svea vekna
hleba je na radnoj povrini. Uskim hodnikom odlazim do
dnevne sobe sa sportskim posterima i reklamama na
zidu, dok televizor velikog ekrana stoji u uglu. S leve
strane se nalaze vrata koja vode u spavau sobu.
Proturam glavu iza njih da zavirim. Soba je u neredu,
prekrivai su razbacani po krevetu, a noni stoi je
pretrpan svime i svaime. Osea se teak vonj prljavog
vea natopljenog znojem koji se nije osuio.
U prednjem delu kue, pored ulaznih vrata, stepenite
vodi na drugi sprat. Poinjem da se penjem uz njih. Na
trei korak, stepenica zakripi poda mnom.
Hej! dovikuje neko sa vrha stepenita.
Ukoim se i zadravam dah.
Frenk, jesi li to ti?
Ne odgovaram. ujem kako neko ustaje sa stolice, a
zatim kripu koraka po drvenom podu dok mi se
pribliavaju. Na vrhu stepenita se pojavljuje mukarac.
Tamna, kudrava kosa, zulufi, neobrijano lice. Nije onako
krupan kao mukarac koji je izaao, ali nije ba da
zaostaje za njim.
Ko si, doavola, ti? pita me.
Traim svog prijatelja odgovaram.


Prvo se mrti a zatim nestaje samo da bi se pojavio
nekoliko sekundi kasnije sa palicom za bejzbol.
Kako si uao ovamo? pita.
Ja bih spustio tu palicu da sam na tvom mestu.
Kako si uao ovamo?
Bri sam od tebe i jai.
Kako da ne!
Traim svog prijatelja. Doao je ovamo jutros. elim
da znam gde je.
Ti si jedan od njih, zar ne?
Ne znam o emu pria.
Ti si jedan od njih! vriti on. Dri palicu poput
bejzbol igraa, oba zgloba su mu pobelela od stiskanja
tanke drke; spreman je da zamahne. U oima mu se
ogleda istinski strah. Vilice su mu vrsto stegnute. Ti si
jedan od njih! Zato nas ne ostavite na miru ve jednom?!
Nisam jedan od njih! Doao sam po svog prijatelja.
Reci mi gde se nalazi.
Tvoj prijatelj je jedan od njih!
Ne, nije.
Znai, zna o emu priam?
Da.
Silazi za jedan stepenik.
Upozoravam te kaem mu. Ostavi se te palice i
reci mi gde je on.
Ruke mi se tresu dok iekujem ta e uslediti on
dri palicu za bejzbol a ja nemam nita osim svojih
sposobnosti. Uznemiren sam strahom koji vidim u


njegovim oima. On pravi jo jedan korak k meni. Ostalo
je jo samo est stepenika izmeu nas.
Skinuu ti glavu s ramena. To e poslati poruku
tvojim prijateljima.
Oni nisu moji prijatelji. Uveravam te da e im
uiniti uslugu ako me povredi.
Hajde ba da vidimo kae.
Zalee se niza stepenice. Ne preostaje mi nita drugo
nego da reagujem. On zamahuje palicom. Ja se saginjem
da je izbegnem i ona udara u zid uz tup tresak, drobi
lamperiju i ostavlja veliku rupu u zidu. Prilazim mu
otpozadi i podiem ga, jednom rukom ga steem za vrat a
drugom ga hvatam ispod pazuha i nosim ga nazad uza
stepenice. Mae rukama, a njegovi udarci zavravaju po
mojim nogama i preponama. Isputa palicu za bejzbol.
Ona uplje odjekuje niza stepenice i ujem kako neko iza
mene razbija prozor.
Drugi sprat predstavlja prostrano potkrovlje
otvorenog tipa. Mrano je. Zidovi su prekriveni izdanjima
Oni su meu nama i raznim predmetima u vezi s
vanzemaljcima ali za razliku od Semovih postera, to to
ovde vidim prave su fotografije, uslikane tokom godina,
uveliane i nejasne toliko da je teko raspoznati ta se na
njima nalazi; vide se samo bele mrlje na crnoj pozadini. U
oku je gumena lutka vanzemaljca sa omom oko vrata.
Neko mu je stavio i sombrero na glavu. Na plafonu su
zalepljene zvezde koje sijaju u mraku. Nikako se ne
uklapaju u to mesto, vie lie na neto to se moe nai u
sobi desetogodinje devojice.


Bacam mukarca na pod. Udaljava se od mene pa se
die. Uspravlja se a ja svu svoju snagu sabijam u stomak i
upravljam je prema njemu, odbijajui je od sebe, i on
polee unazad te se obruava niza zid.
Gde je? pitam.
Nikada ti neu rei. On je jo jedan od vaih.
Nisam onaj za koga me smatra.
Nikada neete uspeti! Ostavite Zemlju na miru!
Podiem ruku i poinjem da ga davim. Oseam
zategnute ile pod rukom iako ga ne dodirujem. Ne moe
da die i lice mu se crveni. Putam ga.
Pitau te ponovo.
Ne.
Opet ga pridavljujem, ali ovaj put, kad mu lice
pocrveni, ja ga steem jo jae. Kada prestanem, on
poinje da plae i meni ga je ao, ao mi je zbog onoga to
sam mu uinio. Ali on zna gde je Henri, neto je uinio s
njim, i sve moje saoseanje nestaje skoro odmah poto se
pojavilo.
Nakon to je povratio dah, izmeu jecaja, odgovara:
Dole je.
Gde? Nisam ga video.
U podrumu. Vrata su u dnevnoj sobi iza reklame za
Stilers.
Okreem svoj broj telefona sa telefona na stolu. Sem
se ne javlja. Onda izvlaim telefon iz zida i lomim ga
napola.
Daj mi svoj mobilni telefon kaem.


Nemam ga.
Odlazim do lutke i skidam omu s njenog vrata.
Ma daj, ovee preklinje.
Umukni. Kidnapovao si mog prijatelja. Dri ga
protiv njegove volje. Budi srean to u te samo vezati.
Povlaim mu ruke iza lea i vezujem ih vrsto, a zatim
ga vezujem za stolicu. Mislim da ga to nee dugo zadrati.
Zatim mu lepim traku oko usta kako ne bi mogao da vie
pa stravam na donji sprat, cepam reklamu za Stilers sa
zida, te tako otkrivam crna vrata zakljuana.
Otkljuavam ih na isti nain kao i ona malopre. Drvene
stepenice vode u mrkli mrak.
Do mene dopire miris vlage. Palim svetlo i poinjem
da silazim, polako, prestravljen onim to bih mogao
zatei. Po gredama na plafonu se uhvatila pauina. Stiem
do kraja stepenita i smesta oseam da tu ima jo nekoga
osim mene. Udrvenio sam se pa duboko hvatam vazduh i
onda se okreem.
A tamo, u oku podruma, sedi Henri.


Henri!
Zmirka na svetlosti da mu se oi priviknu. Srebrna
lepljiva traka mu je zalepljena preko usta. Ruke su mu
vezane iza lea, a lanci za nogare stolice na kojoj sedi.
Kosa mu je razbaruena a na desnom obrazu je linija
sasuene krvi, skoro crna. Zbog tog prizora sam se
razbesneo.


urim k njemu i kidam traku s njegovih usta. On
duboko udie.
Hvala bogu kae. Glas mu je slab. Bio si u pravu,
Done. Bilo je glupo od mene to sam dolazio. ao mi je.
Trebalo je da te posluam.
Pst kaem.
Saginjem se i poijem da mu odvezujem lanke. Osea
se mokraa.
Uleteo sam u zamku.
Koliko ih je? pitam.
Trojica.
Jednog sam vezao na spratu kaem.
Oslobaam mu lanke. On protee noge i uzdie od
olakanja.
Ceo dan sam proveo na prokletoj stolici.
Poinjem da mu odvezujem ruke.
Kako si uopte, pobogu, doao ovamo? pita.
Sem i ja smo doli zajedno. Dovezli smo se.
ali se?
Nije bilo drugog naina.
ime ste se dovezli?
Starim kamionetom njegovog oca.
Henri uti nakratko, razmiljajui o tome ta sam mu
rekao.
Nita ne zna kaem. Rekao sam mu da su
vanzemaljci tvoj hobi, nita vie.


Klima glavom. Pa, drago mi je da ste uspeli. Gde je
on sada?
Prati jednog od njih. Ne znam kuda su otili.
Odnekud iznad nas, dopire zvuk kripanja daanog
poda.
Ustajem, Henriju su ruke tek delimino odvezane.
Jesi li uo? apuem.
Obojica gledamo vrata, ne diui. Neko stupa na vrh
stepenita a zatim na sledei, i najednom se pred nama
ukazuje onaj krupan mukarac koga je Sem trebalo da
prati.
Zabava je zavrena, momci kae on, s pitoljem
uperenim u moje lice. A sad se odmakni.
Drim ruke ispred sebe i pravim korak unazad.
Razmiljam da upotrebim mo kako bi skrenuo pitolj na
drugu stranu, ali mi pada na pamet da bih sluajno
mogao uiniti da umesto toga opali? Nisam jo uvek
dovoljno siguran u svoje sposobnosti. Suvie je rizino.
Rekli su nam da ete moda doi. Da ete izgledati
kao ljudi. Da ste vi, u stvari, pravi neprijatelj kae
mukarac.
O emu to pria? pitam ga.
Zalueni su kae Henri. Misle da smo mi
neprijatelji.
Umukni! vriti mukarac.
Pravi tri koraka prema meni. Zatim sklanja pitolj s
mene i upravlja ga na Henrija.
Napravi li jedan pogrean potez, on je mrtav. Jasno?


Da odgovaram.
E sad, hvataj ovo kae. Povlai kotur srebrnog
selotejpa s police pored njega i baca ga k meni. Dok se
kree kroz vazduh, ja ga zaustavljam, pa ostaje da lebdi
na dva metra iznad zemlje, na pola puta izmeu nas.
Poinjem da ga vrtim velikom brzinom. Mukarac pilji u
kotur, zabezeknut.
ta, bre...?
Dok je rastrojen prizorom, ja zamahujem rukom kao
da neto bacam. Kotur trake leti i udara ga po nosu. Krv
poinje da mu lipti iz nosa i, kad posegne za njim, isputa
pitolj, koji pada na zemlju i opaljuje. Pruam ruku prema
metku i zaustavljam ga a iza sebe ujem Henrijev smeh.
Pomeram metak tako da lebdi ispred mukarevog lica.
Hej, debeli kaem.
On otvara oi i ugleda metak kako mu lebdi ispred
lica.
Morae da ih ponese malo vie.
Putam metak da padne na pod pored njegovih nogu.
On se okree da potri, ali ja ga guram preko sobe i
zakucavam ga o veliku potpornu gredu. Od udarca se
onesveuje i pada na pod. Uzimam traku i vezujem ga za
gredu. Poto sam ga dobro vezao, okreem se ka Henriju i
dovravam odvezivanje.
Done, mislim da me nita ovako nije obradovalo u
ivotu kae mi apatom, sa olakanjem u glasu, koje me
navodi da pomislim da e za njim uslediti suze.
Ponosno se osmehujem. Hvala. Pojavilo se tokom
veere.


ao mi je to sam propustio veeru.
Rekao sam im da si spreen.
Osmehuje se.
Hvala bogu da se dar pojavio kae, a ja shvatam da
je napetost zbog pojavljivanja mojih darova ili strah da
se oni uopte nee pojaviti morio Henrija vie nego to
sam ja zamiljao.
Dakle, ta se dogodilo s tobom? pitam ga.
Pokucao sam na vrata. Sva trojica su bila kod kue.
Kad sam uao, jedan me je palicom odalamio po glavi
otpozadi. Probudio sam se na ovoj stolici. Odmahuje
glavom i izgovara dugaak niz rei na lorijenskom, za
koje znam da su psovke. Dovravam sa odvezivanjem i on
ustaje i protee noge.
Moramo da odemo odavde kae.
Moramo da naemo Sema.
I utom ga ujemo.
Done? Jesi li dole?



21.



Sve usporava. Na vrhu stepenita je jo jedna osoba.
Sem cikne od iznenaenja i ja se okreem k njemu
ujem samo um usporenih koraka. Mukarac iza lea ga
snano gura, Sem gubi tlo pod nogama, a ja vidim da e se
zaustaviti tek na dnu stepenica, gde ga eka betonski pod.
Posmatram ga kako leti, mae rukama, prestravljen. Bez
razmiljanja, instinktivno podiem ruke u poslednjem
trenutku i hvatam ga na pet centimetara od poda. Neno
ga sputam.
Sranje uje se Henri.
Sem se uspravlja u sedei poloaj i poinje da se
povlai unazad, kreui se poput raka, sve dok ne udari u
zid od graevinskih blokova. Oi su mu razrogaene, zuri
u stepenite, usne mu se pomeraju, ali nikakve rei ne
izlaze iz njih. ovek koji ga je gurnuo stoji na vrhu
stepenita i pokuava da, kao i Sem, shvati ta se
dogodilo. Mora da je on taj trei.
Seme, samo sam hteo da... zaustio sam.
Mukarac na vrhu stepenita se okree i pokuava da
pobegne, ali ja ga silom odvlaim dva stepenika nie. Sem
gleda u mukarca koga dri nevidljiva sila, a onda u moju
ruku ispruenu k njemu. Zapanjen je i nije u stanju da
progovori.


Hvatam lepljivu traku i podiem mukarca pa ga tako
nosim na drugi sprat. Mukarac psuje sve vreme dok ga
vezujem za stolicu, ali ja ne ujem nita od toga jer mi
mozak prenapregnuto radi ne bih li smislio neto ime u
da objasnim Semu ta se dogodilo.
Umukni kaem mu.
Na to on odgovara jo jednom bujicom psovki.
Zakljuujem da sam se dovoljno nasluao, pa mu vezujem
usta trakom i silazim u podrum. Henri je pored Sema, koji
jo uvek sedi na istom mestu, sa istim tupim izrazom na
licu.
Ne shvatam kae. ta se dogodilo?
Henri i ja se zagledamo. Ja sleem ramenima.
Reci mi ta se dogodilo kae Sem, preklinjui,
pomalo oajniki elei da sazna istinu, da uje da nije lud
i da nije umislio ono to je video.
Henri uzdie i odmahuje glavom. A onda kae: emu
sad sve, doavola?
emu sad ta? pitam.
Ogluuje se o moje rei i umesto toga se okree ka
Semu. Usne mu se skupljaju, baca pogled ka mukarcu
presamienom na stolici ne bi li se uverio da je on jo
uvek u nesvesti, a onda se okree ka Semu. Mi nismo
ono to misli kae i zastaje. Sem uti, netremice gleda
u Henrija. Ne mogu da dokuim ta misli o svemu to se
dogodilo i nemam nikakvu ideju ta e mu Henri rei
hoe li opet smisliti neku komplikovanu priu ili e bar
jednom rei istinu a ovo poslednje je ono emu se
nadam. Gleda u mene i ja klimam glavom u znak slaganja.


Doli smo na Zemlju pre deset godina s planete
Lorijen. Ovamo smo doli zato to su nau planetu unitili
stanovnici jedne druge planete Mogador. Unitili su
Lorijen zbog njenih prirodnih bogatstva jer su svoju
planetu pretvorili u septiku jamu trulei. Doli smo na
Zemlju kako bismo se sakrili dok ne doe vreme da se
vratimo na Lorijen, to emo jednog dana i uiniti.
Meutim, pratili su nas Mogadorci. Proganjaju nas ne bi li
nas ubili. Pored toga, verujem da oni ele da zaposednu
Zemlju, i upravo je to razlog zbog koga sam danas doao
ovamo; hteo sam da saznam neto vie.
Sem ne progovara. Da sam mu ja to rekao, siguran
sam da mi ne bi poverovao, da bi se moda naljutio, ali to
mu govori Henri, a Henri odie nekom posebnom
snagom, koju sam oduvek oseao, a gotovo sam siguran
da je sada osea i Sem.
Bio sam u pravu: ti si vanzemaljac. Nisi se alio kada
si to priznao obraa se meni.
Da, tako je.
Okree se opet ka Henriju. A one prie koje si
ispriao kad je bila No vetica?
Ne. To su bile samo prie odgovara Henri.
Apsurdne prie koje me zasmejavaju kada na njih naletim
na internetu, nita vie od toga. Ali ovo to sam ti rekao
jeste iva istina.
Pa... Sem kae i glas mu se gubi, nemoan je da
pronae prave rei. ta se dogodilo maloas?
Henri klima glavom pokazujui na mene. Don
upravo razvija neke sposobnosti. Telekineza je jedna od


njih. Kada te je onaj tip gurnuo niza stepenice, Don te je
spasao.
Sem se jo uvek osmehuje tu pokraj mene, posmatra
me. Kad podignem pogled k njemu, on mi klima glavom.
Znao sam da si drugaiji kae.
Izlino je rei Henri se obraa Semu o ovome
mora utati. Zatim se okree k meni. Treba da
saznamo to vie a potom moramo brzo otii odavde. Oni
su verovatno u blizini.
Momci na spratu su se sigurno osvestili.
Hajde da razgovaramo s njima.
Henri odlazi da podigne pitolj s poda i povlai okvir
za arer. Pun je. Vadi sve metke i sputa ih na oblinju
policu a onda vraa okvir i stavlja pitolj za pojas
farmerica. Pomae Semu da ustane pa odlazimo na gornji
sprat. Onaj koga sam oborio telekinetikim moima jo
uvek se opire. Onaj drugi je miran. Henri mu prilazi.
Dobili ste upozorenje kae Henri.
Mukarac klima glavom.
A sada ete da progovorite kae Henri i skida
selotejp sa mukarevih usta. U suprotnom... vadi
pitolj i upire ga u mukareve grudi. Ko vas je posetio?
Bila su trojica kae.
Pa, i nas je trojica. Koga je briga za to? Nastavi da
pria.
Rekli su mi da e me ubiti ako vam neto kaem kad
se pojavite kae. Zato ti neu rei vie nita.


Henri prislanja pitolj mukarcu na elo. Iz nekog
razloga nelagodno mi je zbog toga. Pruam ruku i
sklanjam pitolj tako da bude uperen ka podu. Henri me
zaueno posmatra.
Postoje i drugi naini kaem.
Stajem nekoliko metara ispred mukarca. Gleda me sa
strahom. Teak je, ali poto sam uhvatio Sema u letu,
prilino sam siguran da u moi da ga podignem. Pruam
ruke ispred sebe, napinjem se da se koncentriem. Isprva
se nita ne dogaa, a onda polako poinje da se die s
poda. Mukarac se migolji sa stolice, ali je vezan lepljivom
trakom pa mu bekstva nema. Usredsreujem se iz sve
snage a ipak krajikom oka hvatam Henrijev ponosit
osmeh, kao i Semov. Jue nisam mogao da podignem ni
tenisku lopticu; a sada podiem stolicu sa sto dvadeset
kilograma tekim mukarcem. Kako se samo brzo
razvijaju darovi.
Kada sam ga podigao toliko da se naemo licem u lice,
prevrem stolicu i on sad visi naopake.
Ma daj! vie.
Poni da pria.
Ne! vie. Rekli su da e me ubiti.
Putam stolicu i ona pada. On vriti, ali ja hvatam
stolicu pre nego to udari o pod. Opet ga podiem.
Dola su trojica! vie, govorei brzo. Pojavili su
se istog dana kad smo pretplatnicima razaslali broj.
Pojavili su se iste noi.
Kako su izgledali? pita Henri.


Kao duhovi. Bili su bledi, skoro kao albini, i nosili su
sunane naoare. Meutim, poto nismo hteli da
govorimo, jedan od njih je skinuo naoare. Oi su im crne
a zubi iljati, ali ne prirodni kao kod ivotinja. Bili su
slomljeni i isklesani. Nosili su dugake kapute i eire kao
ona sranja iz starih pijunskih filmova. ta jo hoe, kog
avola?
Zato su doli?
Hteli su da saznaju ko nam je bio izvor za priu.
Rekli smo im. Pozvao nas je taj tip, rekao je da ima
ekskluzivnu priu za nas, poeo je da blebee o grupi
vanzemaljaca koja ele da uniti nau civilizaciju. Ali
pozvao nas je onog dana kada smo tampali izdanje, pa
smo, umesto cele prie, pustili samo kratak tekst i najavu
za sledei broj. Govorio je tako brzo da smo jedva
razumeli ta pria. Plan je bio da ga pozovemo sledee
noi, ali se to nije dogodilo jer su se umesto toga pojavili
Mogadorci.
Otkud zna da su Mogadorci?
Ko bi drugi mogao biti, doavola? Napisali smo
priu o rasi vanzemaljaca po imenu Mogadorci i tog istog
dana eto nama grupe vanzemaljaca na pragu koja bi da
sazna odakle nam ta pria. Nije bilo teko shvatiti.
Mukarac je teak i muim se da ga drim. elo mi je
oroeno znojem i teko diem. Ponovo ga okreem licem
navie i poinjem da ga sputam. Na pola metra od zemlje
putam ga da padne i on se prizemljuje uz jedno uf.
Presamiujem se s rukama na kolenima ne bih li povratio
dah.


ta ti je, ovee? Pa, odgovaram na pitanja buni se.
Izvini kaem. Previe si teak.
I to je jedini put da su dolazili? pita Henri.
Mukarac odmahuje glavom. Vratili su se.
Zato?
Da se uvere da nita vie nismo odtampali. Mislim
da nam nisu verovali da neemo tampati, ali mukarac
koji nas je pozvao vie se nikad nije javio na telefon, pa
nismo imali ta da objavimo.
ta mu se dogodilo?
ta mislite da mu se dogodilo? pita on.
Henri klima glavom. Dakle, znali su gde ivi?
Dokopali su se broja na koji je trebalo da ga
pozovemo. Sigurno su ga nali.
Jesu li vam pretili?
Nego ta! Rasturili su nam kancelariju. Poigravali su
se mojim umom. Otada nisam isti ovek.
ta su ti uinili sa umom?
Zatvara oi i udie duboko.
Nisu izgledali stvarno kae. Mislim, ta trojica
stoje ispred nas, priaju dubokim hrapavim glasovima,
svi obueni u kine mantile, sa eirima i sunanim
naoarima, iako je gluvo doba noi. ini se kao da su se
spremili za No vetica ili neto slino. Delovali su udno
i pomalo smeno, i isprva sam se smejao... kae, i glas
mu se tu prekida.
Onog trenutka kad sam se nasmejao znao sam da
sam pogreio. Druga dvojica su krenula k meni bez


naoara. Hteo sam da odvratim pogled, ali nisam mogao.
Te oi. Morao sam da gledam, neto me je vuklo k njima.
Bilo je kao da sam pogledao smrti u oi. Kao da sam video
smrt, svoju sopstvenu, smrt svih ljudi koje poznajem i
volim. Prestalo je da mi bude smeno. Ne samo to sam
morao da prisustvujem tim smrtima ve sam ih i oseao.
Ta neizvesnost. Taj bol. Potpuni i krajni uas. Nisam
ulazio u tu sobu od tada. A onda su poele da se dogaaju
stvari kojh sam se bojao jo kao dete. Prizori punjenih
igraaka koje oivljavaju, sa otrim zubima umesto usta,
sa iletima umesto apa. Uobiajene stvari kojih se plae
sva deca. Vukodlaci. Demonski klovnovi. Dinovski pauci.
Sve sam to video oima deteta i to me je prestravilo. I
svaki put kad bi me neko od tih stvorenja ujelo, oseao
sam zube kako mi se zarivaju u mesto, oseao sam krv
kako iklja iz rana. Nisam prestajao da vritim.
Jeste li uopte pokuali da im se suprostavite?
Imali su sa sobom dva nekakva stvorenja nalik
lasicama, debela i s kratkim nogama. Nisu bili vei od psa.
Pena im je ila na usta. Jedan ih je drao na povocu, ali se
jasno videlo da jedva ekaju da nas proderu. Rekli su da
e ih pustiti na nas ukoliko se budemo opirali. Kaem ti,
ovee, ta stvorenja nisu zemaljska. Da su psi, ba bi me
bilo briga, borili bismo se. Ali mislim da bi nas ona
stvorenja prodrala bez obzira na to to smo krupni.
Trzali su povodac, reali, pokuavali da nas se doepaju.
Znai, progovorili ste?
Da.
Kad su se vratili?


No pre nego to je izaao nov broj, pre malo vie od
nedelju dana.
Henri me zabrinuto gleda. Samo nedelju dana ranije,
Mogadorci su bili na sto pedeset kilometara od mesta gde
ivimo. Moda su jo uvek ovde i motre na novine. Moda
je to razlog zbog koga Henri u poslednje vreme osea
njihovo prisustvo. Sem stoji pored mene i sve upija.
Zato vas prosto nisu ubili kao to su uinili sa
vaim izvorom?
Otkud, doavola, ja to znam? Moda zato to
tampamo ugledan asopis.
Otkud vaem izvoru informacije o Mogadorcima?
Rekao je da je uhvatio jednog i da ga je muio.
Gde?
Ne znam. Pozivni broj je bio iz okoline Kolambusa.
Dakle, severno odavde. Moda sto ili sto dvadeset
kilometara severno.
Razgovarao si s njim?
Da. Nisam bio siguran da li je lud ili ne, ali smo ve
ranije uli glasine o neem slinom. Poeo je da pria
kako ele da zbriu nau civilizaciju a ponekad je priao
tako brzo da nisam uspevao da razumem ta pria.
Neprestano je ponavljao kako su ovde jer progone neto
ili nekoga. A onda je poeo da prosipa brojeve.
Gledam ga razrogaenih oiju. Kakve brojeve? ta su
oni znaili?
Nemam pojma. Kao to sam rekao, govorio je tako
brzo da nisam vie nita uspeo da zapiem.


Zapisivao si ta ti pria? pita ga Henri.
Naravno da sam zapisivao. Mi smo novinari
odgovara s nevericom. Misli li da izmiljamo prie koje
piemo?
Da, mislim kae Henri.
Jesi li sauvao te beleke? pitam ga.
Okree se k meni i klima glavom. Kaem,ti,
bezvredne su. Uglavnom su to vrljotine o njihovom
planu da unite ljudsku rasu.
elim da ih vidim skoro da viem. Gde... gde su?
Pokazuje prema stolu naspram jednog zida.
Na stolu. Na samolepljivim papiriima.
Odlazim do stola, koji je zatrpan papirima, i poinjem
da pretraujem po samolepljivim papiriima. Pronalazim
neke beleke neodreenog sadraja o tome kako se
Mogadorci nadaju da pokore Zemlju. Nita konkretno,
nema nikakvih planova ni detalja, samo nekoliko
nejasnih rei:
Prenaseljenost
Zemljina prirodna bogatstva.
Bioloki rat?
Planeta Mogador
A onda nailazim na papiri koji sam traio. Paljivo ga
itam tri-etiri puta.

PLANETA LORIJEN?
LORIJENCI?
1,2,3. MRTVI


4?
7.NA TRAGU U PANIJI
9. U BEKSTVU U JA

(O EMU ON TO PRIA? KAKVE VEZE IMAJU OVI
BROJEVI SA INVAZIJOM NA ZEMLJU?)

Zbog ega se iza etvorke nalazi znak pitanja?
pitam ga.
Priao je neto o tome, ali suvie brzo da bih ga
razumeo.
Mora da se ali?
Odmahuje glavom. Uzdiem. Kakve sam sree,
pomislim. Rekao je neto o meni i ba to nije zabeleeno.
ta znai JA? pitam ga.
Juna Amerika.
Da li je rekao gde u Junoj Americi?
Ne.
Klimam glavom i zurim u pare papira. Voleo bih da
sam uo razgovor, da sam mogao postavljati pitanja.
Znaju li Mogadorci zaista gde je Sedmi? Da li stvarno
prate nju/njega? Ukoliko je tako, to znai da lorijenska
magija jo uvek deluje. Savijam papiri i ubacujem ga u
zadnji dep.
Zna li ti ta znae ti brojevi? pita.
Odmahujem glavom. Nemam pojma.
Ne verujem ti kae on.


Umukni kae Sem i gornjim delom palice za
bejzbol ga bode u stomak.
Postoji li jo neto to bi mi mogao rei? pitam.
Razmilja na trenutak a onda odgovara: Mislim da
im smeta jako svetlo. Kad su skinuli naoare, inilo se kao
da im svetlost izaziva bol.
Iz prizemlja se uje buka. Kao da neko pokuava tiho
da otvori vrata. Zgledamo se. Okreem se ka oveku u
stolici.
Ko je to? pitam tiho.
Oni.
Molim?
Rekli su da e motriti. Da znaju da e se neko
pojaviti.
ujemo tihe korake na prvom spratu.
Henri i Sem se zgledaju, obojica uplaeni.
Zato nam nisi rekao?
Rekli su da e ubiti mene i moju porodicu.
Trim do prozora i bacam pogled na zadnje dvorite.
Na drugom smo spratu. Do zemlje ima est metara. Oko
dvorita je ograda. Dva i po metra visoke drvene letve.
Brzo se vraam do stepenica i bacam pogled nanie.
Vidim tri prilike u dugakim crnim kinim mantilima, sa
crnim eirima i sunanim naoarima. Nose dugake
blistave maeve. Nema anse da pobegnemo preko
stepenita. Moji darovi jaaju, ali ne dovoljno da se
izborim sa tri Mogadorca. Jedini nain da pobegnemo
jeste ili kroz prozor ili preko malog trema ispred sobe.


Prozori su mali, ali emo, ako pobegnemo kroz zadnje
dvorite, ostati neprimeeni. Ako bismo krenuli s prednje
strane, najverovatnije bi nas videli. ujem buku iz
podruma Mogadorci razgovaraju na runom, grlenom
jeziku. Dvojica kreu prema podrumu a trei nastavlja ka
stepenicama koje vode do nas.
Imam sekund-dva da reagujem. ue se razbijanje
prozora ako krenemo kroz njih. Naa jedina ansa su
vrata koja vode na trem na drugom spratu. Otvaram ih
telekinetiki. Napolju je mrano. ujem korake dok se
penju uza stepenice. Privlaim Sema i Henrija uza se i
obojicu ih prebacujem preko ramena kao da su vree
krompira.
ta to radi? apatom me pita Henri.
Nemam pojma odgovaram. Ali nadam se da e
upaliti.
Ba u trenutku kad ugledam eir prvog Mogadorca,
sprintam ka vratima i sekund pre ivice trema skaem.
Poleemo kroz nono nebo. Sekundu-dve lebdimo u
vazduhu. Vidim automobile kako se kreu po ulici ispod
nas. Vidim ljude na trotoaru. Ne znam gde emo sleteti, ni
da li e moje telo izdrati prizemljenje s obzirom na
teinu tereta na leima. Sleemo na krov kue prekoputa
padam, sa Semom i Henrijem preko sebe. Pad mi izbija
vazduh i imam utisak da sam polomio noge. Sem
pokuava da ustane, ali ga Henri povlai nanie. Odvlai
me na drugi kraj krova i pita mogu li telekinezom da
spustim Sema i njega na zemlju. Mogu, i to i inim. Kae
mi da moram da skoim i, taman kad sam se spremao za


skok, okreem se i vidim tri Mogadorca kako stoje na
tremu s druge strane ulice, zbunjeni. Njihovi maevi
svetle. U poslednjem trenutku uspevamo da pobegnemo
neopaeno.


Stiemo do Semovog kamioneta. Henri i Sem mi
pomau da hodam. Berni nas eka unutra. Odluujemo da
ostavimo Henrijev kamionet jer verovatno ve znaju za
njega pa bi ga pratili.
Izlazimo iz Atine i Henri vozi natrag u Raj, to bi
stvarno i mogao biti posle svega to nam se desilo ove
veeri.
Henri poinje Semu da pria sve od poetka. Ne
prestaje sve dok ne stignemo u nae dvorite. Jo uvek je
mrak. Sem se okree unazad, k meni.
Neverovatno kae i smeka se. To je neto
najbolje to sam ikada uo. Gledam ga i vidim da je
naao potvrdu svega za im je u ivotu tragao, potvrdu da
vreme koje je proveo nosa zabodenog u kojekakve teorije
zavere, pokuavajui da otkrije bilo ta u vezi sa oevim
nestankom, nije protraeno.
Jesi li stvarno otporan na vatru? pita me.
Jesam odgovaram mu.
O boe, to je sjajno.
Hvala, Seme.
Moe li da leti? pita. Isprva mislim da se
zavitlava, ali onda shvatam da je ozbiljan.


Ne mogu da letim. Otporan sam na vatru i mogu da
upalim svetlost u akama. Imam sposobnost telekineze,
koju sam tek jue nauio da koristim. Jo darova bi
trebalo da se pojavi. Bar mi tako mislimo. A sve dotle ne
znam kakvi e oni biti.
Nadam se da e nauiti kako da postane nevidljiv
kae Sem.
Moj deda je to mogao. I sve to bi dodirnuo takoe
bi postalo nevidljivo.
Ozbiljno?
Da.
Poinje da se smeje.
Jo uvek ne mogu da verujem da ste se vas dvojica
sami dovezli do Atine kae Henri. Svaka ast, momci.
Kad smo se zaustavili na benzinskoj pumpi da sipamo
gorivo, video sam da je registracija istekla pre etiri
godine. Stvarno mi nije jasno kako vas nisu zaustavili.
Odsad moete da raunate na mene kae Sem.
Uiniu sve kako bih vam pomogao da ih zaustavite.
Naroito zato to sada verujem da su oni oteli mog tatu.
Hvala, Seme kae Henri. Nama bi vie od svega
znailo da ne oda nau tajnu. Ukoliko iko ita sazna,
biemo u velikoj opasnosti.
Ne brinite. Nikome neu rei. Ne bih eleo da Don
upotrebi svoje moi na meni.
Smejemo se i jo jednom zahvaljujem Semu, pa on
odlazi. Henri i ja ulazimo u kuu. Iako sam prespavao ceo
put, jo uvek sam iscrpljen. Leem na kau. Henri seda na
stolicu naspram mene.


Sem nee nita rei kaem mu.
Ne odgovara ve samo tupo zuri u pod.
Ne znaju gde smo kaem.
Podie pogled k meni.
Ne znaju kaem. Da su znali, ve bi krenuli za
nama.
uti. Ne mogu to da podnesem.
Neu otii iz Ohaja samo zbog obine pretpostavke.
Henri ustaje.
Srean sam to si stekao prijatelja. I mislim da je
Sara stvarno sjajna devojka. Ali ne moemo ostati. Poeu
da se pakujem kae.
Ne.
Kad se spakujemo, otii u do grada da kupim nov
kamionet. Moramo da odemo odavde. Moda nas nisu
pratili, ali znaju koliko im je malo falilo da nas uhvate i da
smo moda jo uvek negde u blizini. Verujem da je ovek
koji je pozvao redakciju zaista ulovio jednog od njih. To
je bila njegova pria da je uhvatio jednog i muio ga sve
dok nije progovorio a onda ga je ubio. Ne znam kakvu
tehnologiju praenja sada imaju, ali mislim da im nee
dugo trebati da nas pronau. A kad nas pronau, to e za
nas znaiti smrt. Tvoji darovi se tek pojavljuju, sve si jai,
ali nisi dovoljno ojaao da bi se borio s njima, ni blizu
dovoljno.
Izlazi iz sobe. Ja ustajem. Ne elim da odem. Po prvi
put imam istinskog prijatelja. Prijatelja koji zna ko sam ja
i ne boji se, nekoga ko ne misli da sam nakaza. Prijatelja


koji je spreman da se bori sa mnom i da se sa mnom
izloi opasnosti. A imam i devojku. Nekoga ko eli da
bude sa mnom uprkos tome to ne zna ko sam. Imam
osobu koja me ini srenim, osobu za koju bih se borio i
za koju bih se upustio u opasnost samo da bih je zatitio.
Jo uvek se nisu pojavili svi moji darovi, ali dovoljni su
ovi koji jesu. Savladao sam trojicu odraslih ljudi. Nisu
imali nikakve anse protiv mene. Kao da sam se tukao sa
malom decom.
Mogao sam da im uinim ta god poelim. Takoe smo
saznali da i ljudi mogu isto tako da se bore, uhvate,
povrede pa i da ubiju Mogadorce. Ako mogu oni, onda
definitivno mogu i ja. Ne elim da odem. Imam prijatelja i
imam devojku. Nemam nameru da odem.
Henri izlazi iz svoje sobe. Odnosi lorijensku krinju,
na najdragoceniji imetak.
Henri kaem.
Da?
Ne idemo.
Da, idemo.
Moe da ode ako eli, ali ja u onda otii da ivim
kod Sema. Ne idem odavde.
Ti ne odluuje o tome.
Ne? Mislio sam da Mogadorci jure mene. Mislio sam
da sam ja taj kome preti opasnost. Ti moe sada da ode
i oni nikada nee krenuti u potragu za tobom. Mogao bi
da lepo, dugo i normalno da ivi. Moe da uini ta god
eli. Ja ne mogu. Uvek e mi biti za petama. Uvek e


nastojati da me pronau i ubiju. Imam petnaest godina.
Vie nisam dete. Ovo je moja odluka.
Na trenutak pilji u mene. Lepo reeno, ali to nita ne
znai. Spakuj svoje stvari. Odlazimo.
Podiem ruku i upravljam je k njemu pa ga podiem
sa zemlje. Toliko je preneraen da ne progovara ni rei.
Ustajem i pomeram ga do ugla sobe, visoko gore uz
plafon.
Ostajemo kaem.
Spusti me, Done.
Spustiu te kad bude pristao da ostanemo.
Suvie je opasno ostati.
To ne znamo. Nisu u Raju. Moda nemaju nikakvu
predstavu o tome gde smo.
Spusti me.
Neu dok ne pristane da ostanemo.
SPUSTI ME.
Ne odgovaram. Samo nastavljam da ga drim visoko
gore. On se opire, pokuava da se odgurne o plafon, ali ne
moe da se pomeri. Moje moi ga spreavaju da se
mrdne. Oseam se jakim dok to inim. Oseam da sam
snaniji nego to sam ikada bio. Nemam nameru da odem
odavde. Ne elim da beim. Volim svoj ivot u Raju. Volim
to to imam prijatelja i volim svoju devoku. Spreman sam
da se borim za ono to volim, bila ta borba s
Mogadorcima ili s Henrijem.
Zna da nee sii sve dok te ja ne spustim.
Ponaa se kao dete.


Ne, ponaam se kao neko ko je poeo da shvata ko je
i za ta je sposoban.
Stvarno namerava da me dri ovde gore?
Sve dok ne zaspim ili se ne umorim, ali u nastaviti
im se malo odmorim.
Dobro. Ostaemo. Ali pod izvesnim uslovima.
Kojim?
Spusti me pa emo razgovarati o tome.
Sputam ga na pod. Grli me. Iznenaen sam. Oekivao
sam da bude ljut na mene. Puta me i obojica sedamo na
kau.
Ponosan sam na to koliko si daleko dogurao. Mnogo
sam godina ekao i pripremao se za ovo, za dolazak tvojih
darova. Zna da sam ceo ivot posvetio tome da ti bude
bezbedan i da napreduje. Nikada sebi ne bih oprostio
kad bi ti se neto dogodilo. Da ti pogine dok te ja uvam,
ja ne bih imao razloga vie da ivim. Jednom e nas
Mogadorci sustii. elim da budem spreman za njihov
dolazak. Mislim da ti jo uvek nisi spreman za njih iako ti
ne misli tako. Dug je put jo pred tobom. Ostaemo ovde,
zasada, ako se sloi da obuka bude vanija od svega.
Vanija od Sare, od Sema i svega ostalog. Na prvi znak da
su u blizini, da su nam na tragu, odlazimo, bez ikakvih
pitanja, bez raspravljanja i nee me dizati na plafon ni
silom zadravati ovde.
Dogovoreno kaem, iroko osmehujui se.



22.



Zima stie u Raj, u Ohaju, rano i svom estinom. Prvo
dolazi vetar, za njim nastupa hladnoa a onda poinje da
pada sneg. Isprva samo provejava, a potom poinju
snene oluje, koje zatrpavaju zemlju, pa maine za
ienje snega, iji se zvuk uje onoliko esto koliko i
vetar, svuda posipaju so. kola nee raditi dva dana.
Prljave i crne gomile snega pokraj puteva nikako da se
otope i prestanu da stvaraju bljuzgavicu po asfaltu. Henri
i ja provodimo vreme u treninzima, napolju i unutra.
Sada mogu da ongliram trima lopticama istovremeno a
da ih ne dodirujem, to zapravo znai da mogu podii vie
razliitih predmeta istovremeno. Zatim slede krupniji i
tei predmeti, kuhinjski sto, maina za ienje snega,
koju je Henri kupio prole nedelje, na nov kamionet, koji
izgleda gotovo identino kao onaj stari, ba i kao i milion
drugih kamioneta u Americi. Ako mogu da ga podignem
golim rukama, fiziki, onda ga mogu podii i mislima,
mentalnom snagom. Henri veruje da e moja mentalna
snaga uskoro prevazii onu fiziku.
U zadnjem dvoritu, drvee nas okruuje poput
strae, sleene grane lie na figurice od upljeg stakla,
svaka zasuta slojem finog belog praha. Sneg nam see do
kolena osim u onom malom delu koji je Henri raistio.


Berni Kosar nas posmatra sa zadnjeg trema. ak ni on ne
eli da ima ikakve veze sa snegom.
Jesi li siguran u ovo? pitam Henrija.
Morae da naui da se nosi sa ovim kae Henri.
Iznad njegovog ramena stoji Sem i posmatra me s
bolesnom radoznalou. Prvi put prisustvuje mojoj obuci.
Koliko dugo e goreti? pitam.
Ne znam.
Na sebi imam izuzetno zapaljivo odelo, sainjeno
uglavnom od prirodnih vlakana natopljenih uljem, od
kojih neka gore polako a neka brzo. elim da ga zapalim
samo da bih se otarasio smrada, od koga mi suze idu na
oi. Duboko hvatam vazduh.
Jesi li spreman? pita me.
Spremniji ne mogu biti.
Nemoj disati. Nisi imun na dim i isparenja pa ti
unutranji organi mogu izgoreti.
Ovo mi deluje glupo kaem.
To je deo tvoje obuke. Dostojanstveno dranje pod
pritiskom. Mora da naui da obavlja vie stvari
odjednom dok si u vatri.
Ali zato?
Jer jednom kada doe do borbe, bie u manjini.
Vatra e ti u tom ratu biti jedan od velikih saveznika.
Mora da naui da se bori dok gori.
Uf.
Ukoliko bude u nevolji, skoi u sneg i poni da se
valja.


Gledam u Sema, koji se iroko osmehuje. U ruci dri
crvenu bocu aparata za gaenje poara, za svaki sluaj.
Znam kaem.
Svi utimo dok Henri petlja oko ibica.
U tom odelu izgleda kao Saskvo
3
kae mi Sem.
Nosi se, Seme kaem mu.
Poinjemo kae Henri.
Udiem duboko tren pre nego to Henri prinosi ibicu
mom odelu. Vatra me naglo prodire celog. Neprirodno
mi je da drim oi otvorene, ali to ipak inim. Diem
glavu. Plamenovi seu jo preko dva metra iznad mene.
itav svet je obavijen nijansama narandaste, crvene i
ute, koje poigravaju u mom vidnom polju. Oseam
vrelinu, ali tek onoliko koliko ovek osea vrelinu letnjeg
dana. Nita vie od toga.
Krei! vie Henri.
Ruke su mi sputene niz bokove, oi irom otvorene,
ne diem. Oseam se kao da lebdim. Gazim u dubok sneg i
on poinje da prti i topi se pod mojim nogama, a para se
die s mesta gde sam zgazio. Pruam desnu ruku napred i
podiem graevinski blok, koji mi je sada tei nego
obino. Da li je uzrok tome to ne diem ve drim dah?
Da li je to posledica stresa zbog vatre?
Ne gubi vreme! dovikuje mi Henri.
Bacam blok najdalje to mogu u pravcu panja
udaljenog nekih petnaestak metara. Od siline udara,
rasprskava se u milion delia, ostavljajui udubljenje u

3
Veliko, majmunoliko bie, poznato i kao Veliko stopalo. (Prim. prev.)


drvetu. Zatim podiem tri teniske loptice natopljene
benzinom. ongliram njima, premeem ih jednu preko
druge. Zatim ih pribliavam sebi. Pale se, ali ja i dalje
ongliram njima i dok to inim, podiem metlu s
dugakom, tankom drkom. Zatvaram oi. Telo mi je
toplo. Pitam se da li se znojim. Ukoliko je tako, znoj
sigurno isparava istog trena kad dospe na povrinu koe.
Stiskam zube, otvaram oi i naginjem se unapred, pa
svu svoju snagu usmeravam na sredinu motke. Ona
eksplodira, rasprskavajui se u hiljade krhotina. Ne
dozvoljavam da ijedna padne; umesto toga, drim ih u
vazduhu sve zajedno poput oblaka praine. Privlaim ih k
sebi i putam da izgore. Drvca pucketaju u plamenovima
uz praskanje i itanje. Prisiljavam ih da se skupe u
vrsto zbijeno vatreno koplje, koje izgleda kao da je
upravo izronilo iz samog pakla.
Savreno! vie Henri.
Prolazi minut. Plua poinju da mi gore od vatre, ali
jo uvek drim dah. Ulaem svu svoju snagu u koplje i
bacam ga toliko snano da ono hita poput metka i zariva
se u stablo, a stotine vatrica se iri oko stabla i gotovo
istovremeno se gasi. Nadao sam se da e se mrtvo stablo
zapaliti, ali nije. Takoe sam ispustio i teniske loptice.
Cvre u snegu na metar i po od mene.
Pusti loptice dovikuje mi Henri. Stablo. Sredi
stablo.
Mrtvo stablo sa svojim artritinim udovima izgleda
avetinjski naspram beline sveta iza njega. Zatvaram oi.
Ne mogu vie da zadravam dah. U meni poinju da se


nakupljaju uznemirenost i bes, podstaknuti vatrom i
nelagodom koju proizvodi odelo i zadacima koji su ostali
nedovreni. Usredsreujem se na veliku granu koja tri
sa stabla drveta i pokuavam da je odvalim, ali ne
uspevam. Stiskam zube, mrtim se i konano
gromoglasan prasak odjekuje kao da je neko pucao iz
puke, te grana leti k meni. Hvatam je i drim pravo iznad
sebe. Neka gori, pomiljam. Sigurno je est metara
dugaka. Konano je zahvataju plamenovi kojima sam
okruen a ja je podiem petnaest-dvadeset metara i, ne
dodirujui je, zarivam je u zemlju poput drevnog ratnika
koji pobada svoj ma u osvojenu zemlju. Grana se ljulja
napred-nazad, puei se, dok plamenovi poigravaju na
njenom gornjem delu. Otvaram usta i instinktivno
hvatam vazduh a plamenovi sukljaju unutra; istog trena
oseaj da gorim se proiruje kroz itavo moje telo. Toliko
sam preneraen i u tolikim bolovima da ne znam ta da
radim.
U sneg! U sneg! vie Henri.
Bacam se naglavake u sneg i poinjem da se kotrljam.
Vatra se gotovo trenutno gasi, ali ja nastavljam da se
valjam i sve to ujem jeste cvranje snega u dodiru s
mojim poderanim odelom, dok se para i dim u
pramenovima diu s mene. I konano ujem Sema kako
otvara aparat za gaenje poara i prska me gustim
prahom, koji mi jo vie oteava disanje.
Ne viem.


Prestaje da me prska. Leim na zemlji i pokuavam da
povratim dah, ali svaki udisaj mi nanosi nov bol u
pluima, koji mi potresa itavo telo.
Prokletstvo, Done. Nije trebalo da udie kae
Henri, stojei iznad mene.
Nisam uspeo da se obuzdam.
Jesi li dobro? pita me Sem.
Plua mi gore.
Sve mi se magli pred oima, ali onda se polako slika
izotrava. Leim na zemlji i gledam u niske sive oblake i
pahulje snega, koje mrzovoljno padaju po nama.
Kakav sam bio?
Nije loe za prvi put.
Ponoviemo ovo, zar ne?
Kad proe neko vreme, hoemo.
Ovo je bilo avolski dobro kae Sem.
Uzdiem a onda hvatam vazduh duboko i muno. To
je bilo grozno.
Dobro si se pokazao prvi put kae Henri. Ne
moe oekivati da ti sve polazi za rukom.
Klimam glavom, jo uvek leei na zemlji. Ostajem u
tom poloaju jo dobar minut ili dva, a onda mi Henri
prua ruku i podie me sa zemlje, ime je dananji
trening zavren.


Dva dana kasnije, budim se usred noi, sat pokazuje
02.57. ujem Henrija kako radi za stolom u kuhinji.


Izvlaim se iz kreveta i izlazim iz sobe. Henri je pognut
nad nekakvom ispravom, nosi bifokalne naoare i
pincetom dri nekakav peat. Podie pogled k meni.
ta to radi? pitam ga.
Pravim ti ispravu.
Za ta?
Razmiljao sam o tome to ste se ti i Sem sami
dovezli po mene. Mislim da je glupo to se drimo tvojih
stvarnih godina kada ih lako moemo promeniti tako da
zadovolje nae potrebe.
Diem krtenicu koju je ve izradio. Glasi na ime
Dejmsa Hjuza. S navedenim datumom roenja stariji
sam godinu dana. Po ovom dokumentu u navodno imati
esnaest godina, to znai da u moi da vozim. Zatim se
naginjem i zavirujem u onaj koji upravo izrauje. Glasi na
ime Dobija Freja, starog osamnaest godina, punoletnog.
Zato se ovoga ranije nismo setili? pitam ga.
Pa, nije bilo potrebe.
Po stolu su rasuti papiri razliitih oblika, veliina i
gustine, veliki tampa je na uglu. Boice s mastilom,
gumeni peati, peati pisarnica i predmeti koji lie na
metalne ploice, kao i svakojaki alati, koji kao da su
doneti iz neke zubarske ordinacije. Proces izrade isprava
oduvek mi je bio stran.
Hoemo li sada promeniti moje godine?
Henri odrino vrti glavom. Suvie je kasno da
promenimo tvoje godine u Raju. Ova dokumenta su
uglavnom za neke budue izazove. Nikad se ne zna kada i
zato e ti zatrebati.


Pomisao na selidbu u budunosti izaziva mi muninu.
Radije bih ostao petnaestogodinjak bez vozake dozvole
nego da se selim na neko novo mesto.
Sara se vraa iz Kolorada nedelju dana pre Boia.
Nisam je video osam dana. ini mi se kao da je proao
itav mesec.
Kombi ostavlja sve devojke ispred kole a jedna od
njenih drugarica je vozi pravo do moje kue; ne svraa
prvo do svoje kue. ujem gume na prilaznoj stazi i
doekujem je zagrljajem i poljupcem pa je diem u
vazduh i vrtim ukrug. Deset sati se vozila to avionom,
to automobilom, na sebi ima trenerku, nema ni trunku
minke i kosa joj je vezana u rep, a ipak, ona je za mene i
dalje najlepa devojka koju sam ikada video i ne elim da
je pustim iz svog zagrljaja. Gledamo jedno u drugo pod
meseinom i smeimo se.
Jesam li ti nedostajala? pita me.
Svakog trena svakog dana.
Ljubi me u vrh nosa.
I ti si meni nedostajao.
Dakle, jesu li ivotinje dobile svoje sklonite?
pitam je.
O, Done, bilo je neverovatno! Trebalo je da poe
sa nama. Sigurno je tridesetak ljudi radilo istovremeno,
po celi dan i no. Vrlo brzo su podigli zgradu i mnogo je
bolja od prethodne. U jednom uglu smo sagradili
penjalicu i make su se igrale u njoj sve vreme dok smo
bile tamo, veruj mi.


Smeim se. To mi zvui sjajno. Voleo bih da sam bio
tamo.
Uzimam od nje torbu i zajedno ulazimo u kuu.
Gde je Henri? pita me.
Pre deset minuta je otiao da kupi namirnice.
Prolazi kroz dnevnu sobu i baca kaput o naslon stolice
na putu do moje spavae sobe. Seda na ivicu mog kreveta
i skida cipele.
ta emo da radimo? pita me.
Stojim nepomino i posmatram je. Na sebi ima crvenu
trenerku s kapuljaom, koja se zakopava spreda.
Rajsferlus je zatvoren samo dopola. Smeka se i gleda
me.
Doi ovamo kae i prua mi ruke.
Prilazim joj i ona me uzima za ruku. Podie pogled k
meni i mirka zbog jakog svetla iznad glave. Pucam
prstima slobodne ruke i svetlo se gasi.
Kako si to izveo?
Magija odgovaram.
Sedam pored nje. Nameta nekoliko odbeglih
pramenova kose iza uha pa se naginje k meni i ljubi me u
obraz. Zatim obuhvata akom moju bradu, privlai je sebi
i ljubi me opet, blago i neno. Od toga mi itavim telom
struje marci. Ona se odvaja od mene, ali joj ruka ostaje
na mom obrazu. Palcem prati liniju mog ela.
Stvarno si mi nedostajao kae.
I ti meni.
Nastaje trenutak tiine. Sara grize donju usnu.


Jedva sam ekala da se vratim kae. Mislila sam
na tebe sve vreme boravka u Koloradu. ak i dok sam se
igrala sa ivotinjama, prieljkivala sam da si i ti tu i da se
igra s njima. A kad smo konano krenuli jutros,
putovanje mi je bilo nepodnoljivo iako je svaki preeni
kilometar znaio da sam blie tebi.
Smei se, najvie oima; usne joj se blago izvijaju,
skrivajui joj zube. Ponovo me ljubi; poljubac je spor u
poetku i traje, a onda se produbljuje. Sedimo na ivici
kreveta, ruka joj je na mom obrazu, dok je moja na dnu
njenih lea. Oseam zategnute obline njenog tela pod
prstima, oseam ukus borovnica sa sjaja na njenim
usnama. Privlaim je sebi. Oseam se kao da mi ne moe
biti dovoljno blizu, uprkos tome to su nam tela pripijena
jedno uz drugo. Rukom joj prelazim po leima, oseam
glatku porcelansku kou. Ona provlai prste kroz moju
kosu i oboje teko diemo. Padamo na krevet, na stranu.
Oi su nam zatvorene. Neprestano otvaram oi kako bih
je gledao. U sobi vlada mrak, osim meseine koja se
probija kroz prozor. Uhvatila me je kako je posmatram i
prestajemo da se ljubimo. Prislanja svoje elo uz moje i
netremice me gleda.
Sputa ruku na moj zatiljak i privlai me sebi pa se
opet ljubimo. Isprepletani. Zapleteni. vrsto se grlimo. Ne
razmiljam o nevoljama koje me svakodnevno pritiskaju,
niti o dvema planetama, kao ni o hajci i proganjanju
Mogadoraca. Sara i ja smo na krevetu i ljubimo se,
upijamo jedno drugo. Nita drugo na svetu nije vano.
A onda se vrata dnevne sobe otvaraju. Oboje skaemo.


Henri je stigao kaem.
Ustajemo i brzo ispravljamo nabore na svojoj odei,
smeei se zbog tajne koju smo podelili, pa se kikoemo
dok izlazimo iz moje sobe, drei se za ruke. Henri
upravo sputa kesu s namirnicama na kuhinjski sto.
Zdravo, Henri kae Sara.
Henri joj se osmehuje. Ona puta moju ruku pa mu
prilazi i grli ga. Onda njih dvoje razgovaraju o njenom
putovanju u Kolorado. Izlazim napolje da uzmem ostatak
namirnica. Udiem hladan vazduh, pokuavam da se
otresem napetosti zbog onoga to se upravo dogodilo kao
i razoaranje to se Henri ba sad vratio kui. Jo uvek
teko diem dok uzimam preostale namirnice i unosim ih
u kuu. Sara pria Henriju o makama u sklonitu.
I zato nam nisi donela nijednu?
E sad, Henri, ti zna da bih rado donela maku da si
mi rekao kae Sara, ruku skrtenih preko grudi i s
kukom isturenim na jednu stranu.
Henri joj se smei. Znam da bi.
Henri sklanja namirnice, a Sara i ja izlazimo napolje
da se proetamo na hladnom vazduh pre nego to njena
mama doe po nju. Berni Kosar ide s nama. Prestie nas i
trkara ispred nas. Drei se za ruke, Sara i ja se etamo
kroz dvorite, iako je temperatura malo iznad nule. Sneg
se topi pa je zemlja mokra i blatnjava. Berni Kosar nestaje
nakratko u umi pa se vraa trei. Stomak mu je prljav.
Kad ti stie mama? pitam je.
Ona gleda na sat. Za dvadeset minuta.
Klimam glavom. Ba mi je drago da si se vratila.


I meni.
Odlazimo do ivice ume, ali je isuvie mrano da
bismo u nju zalazili. Umesto toga, etamo se po obodu
naeg dvorita, drei se za ruke; povremeno zastanemo
da se poljubimo pod mesecom i zvezdama kao
svedocima. Nijedno od nas ne pominje ono to se
malopre dogodilo, ali je oigledno da oboje mislimo o
tome. Tek to smo zavrili prvi krug oko dvorita, Sarina
mama dolazi kolskim prilazom. Stigla je deset minuta
ranije. Sara joj tri u susret i grli je. Ulazim u kuu da
uzmem Sarinu torbu. Poto smo se pozdravili, odlazim do
puta i posmatram kako zadnji farovi automobila nestaju
u daljini. Neko vreme stojim napolju a onda s Bernijem
Kosarom ulazim u kuu. Henrija zatiem kako sprema
veeru. Za to vreme ja kupam psa. Dok sam okupao psa,
veera je bila spremljena.
Sedimo za stolom i jedemo, ali ne progovaramo ni re.
Ne mogu da prestanem da mislim na nju. Tupo piljim u
svoj tanjir. Nisam gladan, ali na silu pokuavam da
progutam neto hrane. Uspevam da pojedem nekoliko
zalogaja a onda guram tanjir od sebe i sedim utei.
Dakle, hoe li mi rei? pita me Henri.
ta da ti kaem?
ta te mui?
Sleem ramenima. Ne znam.
Henri klima glavom i nastavlja da jede. Zatvaram oi.
Jo uvek oseam Sarin miris na okovratniku svoje
koulje, oseam njenu ruku na obrazu. Njene usne na
svojim, mekou njene kose kad sam rukom proao kroz


nju. Ne mogu da prestanem da razmiljam o tome ta li
ona radi i koliko bih voleo da je ovde.
Misli li da je mogue da nas vole? pitam ga.
O emu pria?
Da nas ljudska bia vole. Misli li da mogu da nas
istinski vole?
Mislim da mogu da nas vole na nain na koji vole
jedni druge, ali mislim da nije mogue voleti ljudsko bie
onoliko koliko bi voleo enu sa Lorijena kae.
Zato?
Zato to se negde u dubini due mi razlikujemo od
njih. Mi volimo na drugaiji nain. Jedan od darova nae
planete jeste apsolutna ljubav. Bez ljubomore,
nesigurnosti i straha. Bez sitniavosti. Bez ljutine. Moda
gaji snana oseanja prema Sari, ali ona nisu ono to bi
oseao prema devojci sa Lorijena.
Nema puno devojaka sa Lorijena na raspolaganju.
To je jo jedan razlog da bude oprezniji sa Sarom. U
jednom trenutku, ako budemo poiveli dovoljno dugo,
moraemo da obnovimo nau rasu i ponovo naselimo
nau planetu. Jeste da si ti jo uvek daleko od trenutka
kada e morati da brine o tome, ali ne bih razmiljao o
Sari na taj nain.
ta bi se dogodilo kad bismo imali decu s ljudskim
biima?
To se dogodilo mnogo puta ranije. Rezultat su
obino izuzetna i nadarena ljudska bia. Neki od velikana
na Zemlji su zapravo potomci ljudi i Lorijenaca,
ukljuujui Budu, Aristotela, Julija Cezara, Aleksandra


Velikog, Dingis Kana, Leonarda da Vinija, Isaka Njutna,
Tomasa Defersona i Alberta Ajntajna. Mnogi bogovi
drevne Grke, za koje veina ljudi misli da su mitoloka
bia, zapravo su deca Zemljana i Lorijenaca, zato to smo
tada ee boravili na ovoj planeti i pomagali ljudima da
napreduju. Afrodita, Apolon, Hermes i Zevs svi su stvarni
i jedan roditelj im je bio Lorijenac.
Dakle, mogue je.
Mogue je. to se tie nae trenutne situacije, to je
neizvodljivo i nesmotreno. Zapravo, mada ne znam koji je
broj, niti imam predstavu gde se nalazi, jedno od vas
devetoro koji ste stigli na Zemlju erka je najboljih
prijatelja tvojih roditelja. alili su se da vam je sueno da
budete zajedno. Moda su bili u pravu.
Dakle, ta da radim?
Uivaj u vremenu koje provodi sa Sarom, ali se
nemoj previe vezivati za nju i nemoj dozvoliti da se ona
previe vee za tebe.
Stvarno?
Veruj mi, Done. Ne mora mi vie nikad nita
poverovati, ali poveruj makar u to.
Verujem svemu to ti kae ak i kada to ne elim.
Henri mi namiguje. Odlino kae.
Posle toga, odlazim u svoju sobu i zovem Saru. Iako
pre nego to to uinim, razmiljam o onome to je Henri
rekao, ne mogu da se oduprem svojoj elji. Vezan sam za
nju. Mislim da sam zaljubljen u nju. Razgovaramo dva
sata. Pono je kad konano prekinemo vezu. Potom leim
u krevetu i smejem se u mraku.





23.



Napolju se smrailo. Toplu no miluje lagani
povetarac a nebo je proarano isprekidanim zracima
svetlosti, koji boje oblake u blistave nijanse plave, crvene
i zelene boje. U poetku je to vatromet. Vatromet koji
prelazi u neto drugo, mnogo bunije i pretee, uzbueni
povici se pretvaraju u vriske i krike. Nastupa mete. Ljudi
tre, deca plau. Ja stojim usred svega toga i posmatram,
nemoan sam da ita uinim da pomognem. Vojnici i
zveri u gomilama pristiu sa svih strana, od neprestanih
eksplozija mi pucaju bubne opne, dok potrese koje one
uzrokuju oseam u dnu stomaka. Buka je toliko
zagluujua da me zubi bole. Utom Lorijenci uzvraaju
napad takvom silinom, s takvom hrabrou da sam
ponosan to stojim meu njima, to sam jedan od njih.
A onda me vie nema, proleem brzinom od koje svet
poda mnom postaje samo izmaglica, u kojoj je nemogue
ita videti. A onda konano stajem na asfalt uzletne piste.
Srebrna letelica je pet metara dalje, a etrdeset ili vie
ljudi stoji na stepenicama koje vode do ulaza u letelicu.
Dvoje ljudi je ve ulo, stoje na vratima pogleda
upravljenog k nebu, mala devojica i ena Henrijevih
godina. A onda vidim sebe, imam etiri godine, plaem
pognutih ramena. Mnogo mlaa verzija Henrija je tik iza
mene. I on posmatra nebo. Na kolenama preda mnom


klei moja baka i vrsto me dri za ramena. Moj deda stoji
iza nje, lice mu je ukoeno, rastrojen je, na staklima
njegovih naoara ogleda se svetlost s neba.
Vrati nam se, jesi li uo? Vrati nam se kae moja
baka na kraju. Voleo bih da sam uo ta mi je govorila pre
toga. Sve dosada se nisam mogao setiti niega to mi je
reeno te noi. Ali sada imam neto. etvorogodinji ja ne
progovara.
etvorogodinji ja je previe uplaen. Ne razume ta
se dogaa, ta je izazvalo toliku uurbanost i strah u
oima ljudi koji ga okruuju. Baka me privlai u zagrljaj a
onda me puta. Ustaje i okree mi lea da je ne bih video
kako plae. etvorogodinji ja zna da ona plae, ali ne
razume zbog ega.
Sledei je moj deda, umrljan je znojem, prainom i
krvlju. Oito je uestvovao u borbama, lice mu je
iskrivljeno kao da se napree, spreman da se bori i dalje,
spreman da krene i uini sve to moe u borbi za ivot. Za
svoj sopstveni i za ivot nae planete. Sputa se na koleno
kao i moja baka pre njega. Po prvi put se osvrem oko
sebe. Gomile izvitoperenog metala, komadi betona,
krateri u zemlji na mestima gde su pale bombe.
Sporadini poari, smrskana stakla, prljavtina,
raspoluena stabla drvea. A usred svega toga jedna
jedina neoteena letelica, ona u koju se ukrcavamo.
Moramo da krenemo! dovikuje neko. Mukarac
tamne kose i tamnih oiju. Ne poznajem ga. Henri se
osvre k njemu i klima glavom. Deca prilaze rampi. Deda
me netremice fiksira pogledom. Otvara usta kao da hoe


neto da kae. Ali pre nego to stigne ita da mi kae,
ponovo me neka sila odnosi, naglo sam u vazduhu i svet
koji promie ispod mene opet je samo izmaglica.
Pokuavam poneto da razaznem, ali se kreem suvie
brzo. Jedini raspoznatljivi prizori su bombe, koje padaju
neprestano, velike vatrene lopte svih boja koje promiu
nonim nebom a za kojima slede eksplozije koje ne
prestaju.
A onda opet stajem.
Nalazim se u ogromnoj otvorenoj prostoriji, nalik
hangaru, koju nikada ranije nisam video. Tiina je. Plafon
je zasvoen. Pod je dinovska betonska ploa veliine
terena za ragbi. Nema prozora, ali zvuci bombi se jo
uvek probijaju do mene i odjekuju sa zidova koji me
okruuju. A na samoj sredini objekta stoji bela raketa,
visoka, ponosna i usamljena, i prua se sve do najvie
take plafona.
U udaljenom uglu vrata se s treskom otvaraju. Naglo
okreem glavu u pravcu zvuka. Ulaze dva mukaraca,
uznemireni su i govore brzo i glasno. Najednom krdo
ivotinja provaljuje za njima. Petnaestak, manje-vie, i
neprestano menjaju oblik. Neke lete, neke tre, kreu se
na dve ili na etiri noge. Na zaelju je trei mukarac a
potom se vrata zatvaraju. Prvi mukarac stie do letelice,
otvara nekakav poklopac na dnu i poinje da uteruje
ivotinje unutra.
Hajde, ulazite! Gore i unutra, gore i unutra vie.
ivotinje ulaze, menjajui oblike kako bi to uinile.
Poto je ula i poslednja ivotinja, za njima ulazi i jedan


mukarac. Ostala dvojica mu dobacuju vree i kutije.
Treba im punih deset minuta da se ukrcaju. Zatim su se
sva trojica razmilela oko rakete kako bi je pripremila.
Mukarci se znoje i uurbano se kreu dok ne zavre
pripreme. Trenutak pre nego to se i njih trojica ukrcaju
u raketu, neko pritrava sa zaveljajem koji lii na
povijeno dete, mada ne vidim dovoljno jasno da bih bio
siguran. Oni uzimaju ta god da je to i ulaze unutra. Vrata
se uz buku hermetiki zatvaraju. Prolaze minuti. Bombe
mora da padaju tik uza zidove. I najednom, niotkuda,
dolazi do eksplozija unutar hangara i ja vidim kako vatra
poinje da kulja ispod rakete, kako brzo narasta i
prodire sve to se nalazi u hangaru. ak i mene.
Naglo otvaram oi. Opet sam kod kue, u Ohaju, leim
u krevetu. Soba je u mraku, ali oseam da nisam sam.
Neka prilika se pomera i senka pada preko kreveta. Miii
su mi napeti, spremam se da upalim svetla u akama i
bacim stvorenje o zid.
Priao si kae Henri. Upravo si priao u snu.
Palim svetla u akama. Henri stoji pored kreveta, u
pidami je i beloj majici s kratkim rukavima. Kosa mu je
razbaruena, a oi crvene od sna.
ta sam govorio?
Rekao si gore i unutra, gore i unutra. ta se
deavalo?
Bio sam na Lorijenu.
U snu?
Mislim da nije bio san. Bio sam tamo kao i onaj
prethodni put.


ta si video?
Okreem se na krevetu tako da se naslonim na zid.
ivotinje kaem.
Kakve ivotinje?
U svemirskoj letelici koju sam video kako polee.
Ona stara, iz Instituta. U raketi koja je krenula sa Lorijena
posle nas. Gledao sam kako utovaruju ivotinje. Ne
mnogo njih. Petnaestak moda. A tu su bila jo trojica
Lorijenaca. Mislim da nisu gardi. Bilo je jo neega.
Zaveljaj. Uinilo mi se kao da je beba unutra, ali nisam
siguran.
Zbog ega misli da nisu gardi?
Natovarili su raketu zalihama, pedesetak kutija i
velike valjkaste putne vree. Nisu koristili telekinezu.
U raketu unutar instituta?
Mislim da je bio institut u pitanju. Bio sam u
ogromnoj prostoriji sa zasvoenim krovom, u kojoj nije
bilo nieg drugog osim rakete. Mogu samo da
pretpostavljam da je u pitanju institut.
Henri klima glavom. Ako su radili na institutu,
sigurno su bili uvari.
Tovarili su ivotinje. ivotinje koje mogu da menjaju
oblik.
Himere kae Henri.
Molim?
Himere. ivotinje koje mogu da menjaju oblik i ive
na Lorijenu zovu se himere.


Kao Hedli? pitam ga, setivi se vizije koju sam
doiveo pre nekoliko nedelja, vizije u kojoj sam se igrao u
dvoritu kod dede i babe kada me je u vazduh podigao
mukarac u srebrno-plavom odelu.
Heri se smei. Sea se Hedlija?
Klimam glavom. Video sam ga isto onako kako sam
video sve ostalo.
Doivljava vizije ak i bez treninga?
Ponekad.
Koliko esto?
Henri, koga je briga za vizije? Zbog ega su tovarili
ivotinje u raketu? ta je ta beba radila s njima, ukoliko je
to uopte bila beba? Kuda su otili? Kakva je svrha
njihovog odlaska?
Henri je stoji zamiljen na trenutak. Premeta teinu
tela na desnu nogu. Verovatno je u pitanju isto ono zbog
ega smo se i mi ukrcali na brod. Razmisli malo o tome,
Done. Kako bi se inae obnovio ivotinjski svet na
Lorijenu? Sigurno su nali neko utoite. Sve je zbrisano s
planete. Ne samo ljudi ve i ivotinje i biljke. Moda je u
zaveljaju bila jo jedna ivotinja. Neka krhka, ili moda
mladune.
Pa, kuda bi ih odveli? Kakvo drugo utoite postoji
osim Zemlje?
Mislim da su otili na jednu od svemirskih stanica.
Raketa je sa lorijenskim gorivom sigurno mogla stii do
jedne od njih. Moda su mislili da e invazija kratko
trajati pa da tamo saekaju da proe. Hou da kaem,


mogli bi da preive na svemirskoj stanici dokle god imaju
zalihe.
Ima li svemirskih stanica u blizini Lorijena?
Da, dve. U stvari, bile su dve. Pouzdano znam da je
vea od njih unitena u vreme invazije. Izgubili smo
kontakt s njom dva minuta poto je pala prva bomba.
Zato mi to ranije nisi pomenuo, kada sam ti prvi
put rekao za raketu?
Prepostavljao sam da je poletela prazna, da je sluila
kao mamac. Pored toga, ukoliko je jedna svemirska
stanica unitena, sigurno se isto dogodilo i drugoj.
Krenuli su na put, verovatno uzaludno, kakav god da je
bio njihov cilj.
Ali ta ako su se vratili na Lorijen nakon to su im
ponestale zalihe? Misli li da bi preiveli na Lorijenu?
pitanje je poteklo iz oajanja. Ve znam odgovor, znam
ta e Henri rei, ali ipak postavljam pitanje kako bih bar
zadrao traak nade da nismo sami u svemu ovome; da
moda, negde daleko, postoje i drugi poput nas, koji
ekaju i prate ta se dogaa s planetom kako bi se jednog
dana vratili, to bi znailo da neemo biti usamljeni na
njoj kad i sami tamo stignemo.
Ne. Na planeti vie nema vode. Video si to svojim
oima. Nije ostalo nita osim jalove pustare. A nema
ivota bez vode.
Uzdiem i vraam se natrag u krevet. Sputam glavu
na jastuk. Ima li smisla da se raspravljam? Henri je u
pravu i svestan sam toga. I sam sam to video. Ukoliko su
nam nebeska tela iz krinje dobro pokazala, Lorijen je


sada pusto, smetlite. Planeta je i dalje iva, ali na
povrini vie nema niega. Nema vode. Nema biljaka.
Nema ivota. Nieg osim praine, kamena i krhotina
civilizacije koja je tu nekada postojala.
Jesi li video jo neto? pita me Henri.
Video sam nas onog dana kada smo polazili. Svi smo
bili na uzletnoj pisti ba pred poletanje.
Bio je to tuan dan.
Klimam glavom. Henri prekrta ruke i netremice
gleda kroz prozor, zadubljen u svoje misli. Udiem
duboko. Gde je bila tvoja porodica kada se to desilo?
pitam ga.
Svetla na mojim akama su se ugasila jo pre sigurno
dva-tri minuta, ali znam da me Henri i dalje netremice
gleda.
Nije bila sa mnom, ne tog dana odgovara.
Obojica utimo neko vreme a onda ujem Henrija
kako se pomera.
Pa, bie bolje da se vratimo u krevet kae,
zavravajui razgovor. Naspavaj se.
Posle njegovog odlaska, leim i razmiljam o
ivotinjama, raketi, Henrijevoj porodici i o tome kako
sigurno nije imao priliku da se pozdravi s njima. Znam da
neu moi da zaspim. Nikada nisam u stanju da zaspim
posle tih vizija, kada osetim Henrijevu tugu. Te misli mu
sigurno nikada ne izbijaju iz glave, kao to je verovatno
sluaj i sa svima koji su otili pod takvim okolnostima,
ostavljajui svoj dom, sve vreme svesni da ljude koje vole
nikada vie nee videti.


Uzimam telefon i aljem poruku Sari. Uvek joj aljem
poruku kada ne mogu da zaspim, a i ona ini isto. Potom
razgovaramo dok se ne umorimo. Zove me dvadeset
sekundi poto sam pritisnuo taster za slanje.
Hej, ti javljam se.
Ne moe da spava?
Ne.
ta nije u redu? pita me. Zeva s druge strane linije.
Samo si mi nedostajala, to je sve. Leim u krevetu i
piljim u plafon ve satima.
Ludice. Videli smo se pre nekih est sati.
Voleo bih da si ovde kaem. ujem je kako se
protee. ujem njen osmeh u tami. Okreem se na stranu
i drim telefon izmeu uha i jastuka.
I ja bih volela da sam tamo.
Razgovaramo dvadeset minuta. Ostatak razgovora se
svodi na to da oboje leimo i samo sluamo disanje onog
drugog. Oseam se bolje posle razgovora sa Sarom, ali mi
tee pada da zaspim.



24.



Bar jednom, otkad smo stigli u Ohajo, stvari poinju
da se odvijaju sporijim tempom. kola se zavrava bez
halabuke i poinje zimski raspust, koji traje jedanaest
dana. Sem najvei deo tog raspusta provodi s majkom u
poseti tetki u Ilinoisu. Sara ostaje kod kue. Zajedno
provodimo Boi. Dok sat otkucava pono, mi se ljubimo
u Novogodinjoj noi. Uprkos hladnoi i snegu, ili moda
upravo iz inata, idemo u duge etnje kroz umu iza moje
kue, tada se drimo za ruke, ljubimo se i udiemo sve
vazduh pod niskim i sivim zimskim oblacima. Sve vie i
vie vremena provodimo zajedno. Ne prolazi ni dan
raspusta da se ne vidimo bar jednom.
Drei se za ruke, hodamo ispod nadstrenice od
snega nagomilanog na granama drvea. Sara nosi
fotoaparat i povremeno zastaje da neto uslika. Sneg
uglavnom nigde nije utaban, osim onuda kuda smo proli.
Vraamo se kui sledei te tragove. Berni Kosar ide
ispred nas, jurcajui izmeu grmlja, saterujui zeeve u
male jazbine i trnovite gustie, terajui i veverice u beg
na drvo. Sara nosi par crnih grejaa za ui. Obrazi i vrh
nosa su joj crveni od hladnoe, zbog ega joj oi
poprimaju jo dublju nijasnu plave. Netremice je gledam.
ta? pita, smeei se.
Samo se divim prizoru.


Ona koluta oima. uma je gusta i samo s vremena na
vreme naiemo na istinu. Nisam siguran koliko se u kom
pravcu protee uma, ali i pored svih naih etnji, jo
nismo dospeli do njenog kraja.
Kladim se da je leto ovde veoma lepo kae Sara.
Verovatno bismo mogli da pravimo izlet na ovim
istinama.
Proima me bol u grudima. Do leta ima jo pet meseci
i, ukoliko Henri i ja ostanemo ovde do maja, to e biti
punih sedam meseci provedenih u Ohaju; to e biti
skoro najdui boravak na jednom mestu.
Da slaem se.
Sara me gleda. ta?
Zbunjeno je gledam. Kako to misli ta?
To mi nije zvualo naroito ubedljivo kae. Jato
vrana prelee iznad nas, buno kretei.
Samo bih voleo da je ve leto.
I ja. Ne mogu da verujem da ve sutra moramo da se
vratimo u kolu.
Uh, ne podseaj me.
Stiemo na drugu istinu, koja je vea od ostalih i
gotovo da ima oblik savrenog kruga, oko trideset metara
u preniku. Sara mi puta ruku i tri ka sredini pa se
smejui baca u sneg. Okree se na lea i poinje da pravi
snenog anela. Bacam se na sneg pored nje i inim isto.
Vrhovi prstiju nam se dodiruju dok pravimo krila.
Ustajemo.
Kao da se drimo krilima kae ona.


Da li je to mogue? pitam. Mislim, kako emo da
letimo ako se drimo krilima?
Naravno da je mogue. Za anele je sve mogue.
Zatim se okree i priljubljuje se uz mene. Njeno
hladno lice na mom vratu me tera da se odmaknem.
Ah! Lice ti je hladno kao led.
Smeje se. Doi da me ugreje.
Grlimo se i ljubimo pod otvorenim nebom, okrueni
drveem. Tiina je, osim zvukova ptica i povremenog
obruavanja snega sa oblinjih grana. Dva hladna lica
priljubljena jedna uz drugo. Berni Kosar se pojavljuje
kaskajui, zadihan, isplaenog jezika, maui repom. Laje
i seda u sneg piljei u nas, naginjui glavu u stranu.
Berni Kosare! Jesi li ti to lovio zeeve? pita ga Sara.
Berni joj odgovara lanuvi dvaput pa skae na nju.
Laje opet pa se sputa i gleda je pun iekivanja. Ona
hvata granu sa zemlje, stresa sneg s nje i baca je izmeu
drvea. On juri za granom i nestaje iz vida. Pojavljuje se iz
gustia desetak sekundi kasnije, ali umesto da se vrati na
istinu s one strane s koje je iz nje nestao, on dolazi sa
suprotne strane. Sara i ja se okreemo k njemu.
Kako je to izveo? pita Sara.
Nemam pojma odgovaram. To je jedan osobenjak
od psa.
Jesi li uo, Berni? Upravo ti je rekao da si osobenjak
od psa!
Berni sputa granu ispred njenih nogu. Kreemo ka
kui, drei se za ruke, dok se dan primie kraju. Berni


Kosar kaska pored nas celim putem, neprestano se
okreui k nama kao da nas podstie da idemo i uvajui
nas od onoga to nas moda vreba iz tame a to ne
moemo videti.


Na kuhinjskom stolu je naslagano pet novina, Henri je
za kompjuterom a svetlo je upaljeno.
Ima li ega? pitam iz navike vie nego zbog bilo
ega drugog. Mesecima nismo uli nikakvu posebnu
priu, to je dobro, ali ne mogu da se ne nadam neemu
svaki put kad pitam.
Zapravo, mislim da ima. ini mi se.
Privukao mi je panju pa zaobilazim sto i preko
Henrijevog ramena bacam pogled na monitor. ta?
Prole veeri Argentinu je zadesio zemljotres.
esnaesetogodinja devojka je starijeg oveka izvukla
ispod gomile ruevina u malom gradiu u blizini obale.
Devetka?
Pa, svakako mislim da je jedna od nas. Da li je
Devetka ili nije, videemo.
Ne razumem. Nema nieg izuzetnog u tome ako se
zatrpan ovek izvue iz ruevina.
Pogledaj kae Henri i skroluje na poetak lanka.
Tamo je slika ogromne betonske ploe debljine najmanje
trideset centimetara, dugake dva metra i isto toliko
iroke. Ovo je podigla da bi ga spasla. Mora da je teka
bar pet tona. I pogledaj ovo kae i vraa se na kraj


stranice. Obeleava poslednju reenicu u lanku. Pie:
Nismo uspeli da stupimo u kontakt sa Sofijom Garsijom
kako bi prokomentarisala dogaaj.
Tri puta itam reenicu. Nisu uspeli da stupe u
kontakt s njom kaem.
Tano tako. Nije odbila da komentarie; jednostavno
je nisu mogli nai.
Otkud znaju njeno ime?
To je mali gradi, skoro triput manji od Raja. Skoro
svi znaju kako se zove.
Otila je, zar ne?
Henri klima glavom. Mislim da jeste. Verovatno jo
pre nego to su novine izale iz tampe. To je loa strana
malih gradova; nemogue je ostati neprimeen.
Uzdiem. Ali je i Mogadorcima teko da ostanu
neprimeeni.
Tano tako.
Ba mi je ao zbog nje kaem i ustajem. Ko zna
ta je sve ostavila za sobom.
Henri me skeptino zagleda, otvara usta s namerom
da neto kae, pa se predomilja i vraa se kompjuteru. Ja
odlazim u svoju sobu. U ranac pakujem istu odeu, u
koju u se presvui, kao i knjige koje mi trebaju za taj
dan. Opet kola. Ne radujem se tome, iako bi bilo lepo
videti Sema ponovo jer ga nisam video pune dve nedelje.
U redu kaem. Idem.
Lepo se provedi. uvaj se.
Videemo se po podne.


Berni Kosar istraava iz kue ispred mene. Od jutros
je prava bomba puna energije. Mislim da je poeo da se
raduje naem jutarnjem tranju, a kako nismo trali u
poslednjih deset dana, jedva eka da se vrati toj rutini. U
najveem delu dri korak sa mnom. Kad stignemo,
pomazim ga i poeem iza uha.
Bravo, mome, a sad idi kui kaem mu. On se
okree i poinje da trka ka kui.
Ne urim s tuiranjem. Kad sam konano zavrio,
ostali aci ve poinju da stiu. Prolazim hodnikom,
zastajem pored svog ormaria a onda prilazim Semu.
Pljesnem ga po leima. Udarac ga je prepao, ali onda se
kezi iroko kad vidi da sam ja.
Naas sam pomislio da u nekome morati da
ispraim tur kae.
To sam samo ja, prijatelju. Kako je bilo u Ilinoisu?
Uh odgovara i prevre oima. Tetka me je terala
da pijem aj i da gledam reprizu serije Mala kua u
preriji skoro svaki dan.
Smejem se. To zvui strano.
Veruj mi, jeste kae i posee rukom ka torbi. Ovo
me je ekalo u sanduetu kada smo se vratili.
Prua mi poslednje izdanje Oni su meu nama.
Poinjem da ga prelistavam.
Nema nieg o nama niti o Mogadorcima kae.
Odlino odgovaram. Mora da nas se boje posle
tvoje posete.
Da, ba tako.


Iznad Semovog ramena, vidim Saru kako ide prema
nama. Mark Dejms je zaustavlja na pola puta i prua joj
nekoliko listova narandastog papira. A onda produava
k nama.
Zdravo, lepotice kaem joj kad stigne do nas.
Pridie se na pete da me poljubi. Usne joj imaju ukus
jagoda, zbog balzama za usne.
Zdravo, Seme. Kako si?
Dobro. Kako si ti? odgovara. Sada je oputen s
njom. Pre incidenta s Henrijem, to je bilo pre mesec i po
dana, Sem bi se oseao neprijatno u Sarinom drutvu i ne
bi se usuivao da je pogleda u oi niti bi znao ta da radi s
rukama. Ali sada je gleda i smei se, govori sa
samopouzdanjem.
Odlino odgovara. Navodno treba obojici da dam
po jedan ovaj list.
Prua nam po jedan narandast list papira, koje joj je
Mark upravo bio dao. To je pozivnica za urku u subotu
uvee u njegovoj kui.
Pozvan sam? pita Sem.
Sara klima glavom. Sve troje smo pozvani.
eli li da ide? pitam je.
Moda bismo mogli da mu damo ansu.
Klimam glavom. Jesi li ti zainteresovan, Seme?
Sem gleda izmeu mene i Sare. Okreem se da vidim u
ta, odnosno u koga gleda. Ormari prekoputa hodnika
pripada Emili, devojci koja se vozila sa nama na prikolici
sa slamom i za kojom Sem jo otada ezne. Prolazei


pored nas, primeuje da je Sem posmatra pa mu se
ljubazno smei.
Emili? pitam Sema.
ta sa Emili? odgovara Sem, okreui se k meni.
Ja gledam Saru. Mislim da se Semu dopada Emili
Knep.
Ne dopada mi se odvraa Sem.
Mogla bih da je pozovem da poe na urku sa nama
predlae Sara.
Misli da bi ila s nama? pita Sem.
Sara gleda u mene. Pa, moda ne bi trebalo da je
pozovem poto se Semu ne dopada.
Sem se osmehnuo. Dobro, u redu. Samo, ne znam.
Stalno me pita zbog ega je nikada nisi pozvao posle
one vonje u prikolici sa slamom. Dopada joj se.
To je istina kaem. ak sam i ja uo kada je to
rekla.
Zato mi to nisi rekao? pita Sem.
Nikad me nisi pitao.
Sem baca pogled na letak u ruci. Znai, ove subote?
Da.
Gleda u mene. Ja sam za.
Sleem ramenima. I ja sam za.


Henri me eka posle poslednjeg zvona. Berni Kosar je
na suvozakom mestu, i kao i uvek kad me ugleda,


poinje da mae repom sto na sat. Uskaem u kamionet.
Henri ga ubacuje u brzinu i kree.
Objavljen je nastavak onog lanka o devojci iz
Argentine kae Henri.
I?
Samo kratak lanak, u kome se kae da je nestala.
Gradonaelnik nudi skromnu nagradu za informacije o
njoj. Zvui kao da veruju da je oteta.
Da li se brine da su je se Mogadorci prvi doepali?
Ako je ona Devetka, kao to je pisalo u beleci, i
Mogadorci su je pratili, dobro je to je nestala. A ukoliko
su je uhvatili, Mogadorci je ne mogu ubiti, ne mogu je ak
ni povrediti. To nam daje nadu. Dobra vest je, pored same
vesti, to to se, bar tako mislim, svaki Mogadorac na
Zemlji sada stutio u Argentinu.
Kad smo ve kod vesti, Sem je danas dobio najnovije
izdanje Oni su meu nama.
Pie li to?
Ne.
Nisam ni mislio da hoe. Izgleda da ih je tvoj trik s
levitacijom prilino uzdrmao.
Stigavi kui, presvlaim se i s Henrijem izlazim u
zadnje dvorite radi dnevnog treninga. Obavljanje
zadataka dok mi celo telo prodiru plamenovi postaje mi
sve lake. Mogu due da zadravam dah, skoro etiri
minuta. Imam vie kontrole nad predmetima koje
podiem a u stanju sam da podignem vie njih
istovremeno. Malo-pomalo, izraz zabrinutosti koji sam
viao na Henrijevom licu tokom prvih dana vebanja


sada je nestao. ee klima glavom. Vie se osmehuje.
Onih dana kada mi dobro ide, u oima dobije neki ludaki
izraz i die ruke pa vie: Da!, najglasnije to moe. Tako
stiem samopouzdanje dok koristim darove. Ostali tek
treba da se pojave, ali mislim da neu ekati jo dugo. Kao
i glavni dar, ta god on bio. Njihovo iekivanje me dri
budnim vei deo noi. elim da se borim. udim da
Mogadorac ueta u moje zadnje dvorite kako bih
konano mogao da se osvetim.
Dananja veba je laka. Nema vatre. Uglavnom samo
podiem predmete i upravljam njima dok lebde.
Poslednjih dvadeset minuta Henri me gaa predmetima,
ponekad ih samo putam da padaju na zemlju, a nekima
skreem pravac kretanja, kao to je sluaj kod
bumeranga, tako da se okreu u vazduhu i hitaju natrag
ka Henriju. U jednom trenutku, tuak za meso polee ka
Henriju takvom brzinom da se on baca naglavake u sneg
kako ga ne bi pogodio. Smejem se. Henriju nije smeno.
Berni Kosar lei na zemlji sve vreme i posmatra nas kao
da hoe da nam prui podrku. Po zavretku treninga,
tuiram se, radim domai zadatak pa sedam za kuhinjski
sto da veeram.
U subotu idem na urku.
Podie glavu k meni, prestaje da vae. Na iju
urku?
Marka Dejmsa.
Henri je iznenaen.
Ve smo se dogovorili kaem pre nego to stigne
da se usprotivi.


Pa, ti valjda najbolje zna. Samo imaj na umu ta
moe da izgubi.



25.



Aonda otopljava. Otre vetrove, hladnou koja tipa i
neprestani sneg zamenilo je vedro nebo i temperature od
deset stepeni. Sneg se topi. U poetku, kolski prilaz i
dvorite su puni bara, ali dan kasnije sva vode otie i
isparava a automobili prolaze kao i svakog drugog dana.
Zatije pred buru, kratak predah pre nego to zima opet
zagudi.
Dok sedim na tremu i ekam Saru, zurim u nono
nebo, naikano treperavim zvezdama i punim mesecom.
Uzan oblak nalik na no preseca mesec napola a onda
brzo nestaje. ujem kripu ljunka pod tokovima; a
zatim se pojavljuju farovi automobila, koji se zaustavlja
na naem prilazu. Sara izlazi sa vozake strane. Nosi
tamnosive zvonaste pantalone i tamnoplavi kardigan
ispod be jakne. Plava koulja koja viri tamo gde se
rajsferlus jakne zavrava istie joj oi. Plava kosa joj
pada preko ramena. Srameljivo se smei i gleda me,
trepavice joj trepere dok mi se pribliava. U stomaku
oseam leptirie. Zajedno smo ve skoro tri meseca a jo
uvek se unervozim kad je vidim. Teko mi je da zamislim
da e ikada biti drugaije.
Izgleda predivno kaem.
Pa, hvala ti kae i pravi mali naklon. Ni ti ne
izgleda loe.


Ljubim Saru u obraz. Tada Henri izlazi iz kue i mae
Sarinoj mami, koja sedi na suvozaevom mestu u
automobilu.
Znai, zvae me kad bude spreman da se vrati, je
li tako? pita me Henri.
Da odgovaram.
Idemo do kola i Sara seda za volan. Ja sedam na zadnje
sedite. Sara ve nekoliko meseci ima privremenu
dozvolu, to znai da moe da vozi sve dok je s njom u
kolima neko ko ima vozaku dozvolu. Vozaki ispit polae
za dva dana, u ponedeljak. Nervozna je zbog polaganja jo
otkad ga je zakazala. Vozi u rikverc sa kolskog prilaza pa
kree unapred, konano sputajui retrovizor i smeei
mi se u ogledalu. I ja se njoj smeim.
Pa, ta si ti danas radio, Done? okree se njena
majka prema meni i pita. askamo. Pria mi kako su
danas ile do trnog centra i kako je Sara vozila. Ja joj
priam o tome kako sam se igrao s Bernijem Kosarom u
dvoritu i kako smo posle toga ili na tranje. Ne priam
joj o treningu posle tranja, onome koji je u zadnjem
dvoritu trajao tri sata. Ne priam joj kako sam pomou
telekineze raspolutio mrtvo stablo drveta posred srede
niti kako je Henri bacao noeve na mene a ja ih skretao s
putanje u vree s peskom nekih petnaestak metara dalje.
Ne priam joj o tome kako sam goreo niti o predmetima
koje sam podizao, razbijao i lomio. Jo jedna tajna. Jo
jedna poluistina koja meni deluje kao la. Voleo bih da
kaem Sari. Nekako se oseam kao da je varam time to
skrivam istinu, a proteklih nekoliko nedelja taj teret je


poeo prilino da me pritiska. Ipak, dobro znam da
nemam izbora. Bar ne u ovom trenutku.
Ova, je li? pita Sara.
Da odgovaram.
Ona ulazi na Semov kolski prilaz. Sem se etka na
samom kraju; na sebi ima farmerice i vuneni demper.
Gleda nas kao jelen uhvaen pred svetlima farova. U kosi
ima gel: Nikada nisam video gel u njegovoj kosi. Prilazi
kolima, otvara vrata pa upada pored mene.
Zdravo, Seme kae Sara i predstavlja ga svojoj
mami.
Sara vozi u rikverc s kolskog prilaza i ukljuuje se na
put.
Sem se od nervoze obema rukama vrsto oslanja na
sedite. Sara skree na put koji dotad nisam video a zatim
desno, uza zavojiti kolski prilaz. Po njegovom obodu je
ve parkirano bar tridesetak automobila. Na kraju
prilaza, okruena drveem, nalazi se velika dvospratnica.
ujemo muziku i pre nego to priemo kui.
Isuse, kakva kua kae Sem.
Momci, lepo se ponaajte tamo kae Sarina mama.
uvajte se. Zovi me ako ti neto zatreba, ili ako ne uspe
da dobije svog oca kae i gleda me.
Hou, gospoo Hart odgovaram.
Izlazimo iz auta i kreemo ka ulaznim vratima. S
bone strane kue, dva psa nam tre u susret, zlatni
retriver i buldog. Mau repovima i njukaju mi pantalone,
nanjuujui miris Bernija Kosara. Buldog nosi tap u


zubima. Otimam mu tap i bacam ga preko dvorita i oba
psa tre za njim.
Dozer i Abi kae Sara.
Pretpostavljam da je Dozer buldog? pitam.
Klima glavom i smei mi se kao da se izvinjava.
Podsea me na to koliko dobro poznaje tu kuu. Pitam se
da li joj je udno to se sada vraa ovamo sa mnom.
Ovo je bila uasna ideja kae Sem. Gleda me. Tek
sada to shvatam.
Zbog ega to misli?
Samo tri meseca ranije, momak koji ivi u ovoj kui
napunio je nae ormarie kravljom balegom i gaao me u
glavu uftom za vreme ruka. A sada smo ovde.
Kladim se da je Emili ve stigla kaem i gurkam ga
laktom.
Otvaraju se vrata predvorja. Psi utravaju pored nas i
nestaju u pravcu kuhinje, koja je pravo ispred. Vidim da
sada Abi dri tap u zubima. Muzika je toliko glasna da
moramo da viemo kako bismo se uli. U dnevnoj sobi
ljudi pleu. Veina dri limenke piva a nekoliko njih pije
flairanu vodu ili sok. Markovi roditelji su oito van
grada. itav ragbi tim je u kuhinji, a polovina njih nosi
koled-jakne. Mark prilazi i grli Saru. A onda se rukuje sa
mnom. Gleda me na sekund a onda odvraa pogled. Ne
rukuje se sa Semom. ak i ne obraa panju na njega.
Moda je Sem u pravu. Ovo je verovatno bila loa ideja.
Drago mi je to ste doli. Uite. Pivo je u kuhinji.
Emili stoji u udaljenom oku i razgovara s nekim
ljudima.


Sem gleda k njoj, a onda pita Marka gde je toalet. Ovaj
mu pokazuje put.
Odmah se vraam kae meni Sem.
Veina momaka stoji oko kuhinjskog pult. im smo
Sara i ja uli, oni me gledaju. Uzvraam pogled svakom od
njih ponaosob a onda uzimam flaicu vode iz kofe s
ledom. Mark prua Sari pivo i otvara joj ga. Po nainu na
koji je gleda shvatam koliko malo mogu da mu verujem.
Tek mi je sada jasno koliko je bizarna cela ova situacija.
Doao sam u njegovu kuu sa Sarom njegovom bivom
devojkom. Srean sam to je Sem sa mnom.
Saginjem se kako bih se poigrao s psima dok Sem ne
izae iz toaleta. Dotle se Sara zaputila do oka sobe i
sada pria sa Emili. Sem poinje da biva napet kada
shvati da nam ne preostaje nita drugo nego da odemo
kod njih i pozdravimo se. Die duboko. U kuhinji, dvojica
momaka pale novine bez ikakvog razloga osim da bi
posmatrali kako gore.
Obavezno uputi Emili neki kompliment kaem
Semu dok prilazimo. On klima glavom.
A tu ste vi kae Sara. Pomislila sam da si me
ostavio samu-samcatu.
Ne bi mi ni palo na pamet kaem. Zdravo, Emili.
Kako si?
Dobro sam kae pa gleda Sema. Dopada mi se
tvoja frizura.
Sem je gleda. Ja ga podgurkujem laktom. Osmehuje se.
Hvala odgovara. Lepo izgleda.


Sara me znaajno pogleda. Ja sleem ramenima i
ljubim je u obraz. Muzika je postala jo glasnija. Sem
dosta nervozno razgovara sa Emili, ali ona se smeje pa se
on malice oputa.
Jesi li dobro? pita me Sara.
Naravno. Ovde sam s najlepom devojkom na urki.
Ne moe mi biti bolje.
Oh, uti kae i udara me u stomak.
Nas etvoro pleemo otprilike sat vremena. Ragbisti
nastavljaju da piju. Neko se pojavljuje s flaom votke i
nedugo potom jedan od njih ne znam ko povraa u
kupatilu a smrad se iri celim prizemljem. Drugi se
onesveuje na kauu u dnevnoj sobi pa ostali ragbisti
markerom vrljaju po njegovom licu. Ljudi neprestano
ulaze i izlaze kroz vrata koja vode u podrum. Nemam
predstavu ta se dogaa tamo dole. Nisam video Saru ve
deset minuta. Ostavljam Sema i prolazim kroz dnevnu
sobu i kuhinju pa se penjem uza stepenice. Hodnik je
zastrt belim, debelim tepihom a zidovi ukraeni
umetnikim delima i porodinim portretima. Vrata nekih
spavaih soba su otvorena.
Druga su zatvorena. Ne vidim Saru. Vraam se na
donji sprat. Sem mrzovoljno stoji sam u uglu. Prilazim
mu.
emu to tuno lice? pitam ga.
On odmahuje glavom.
Ne teraj me da te dignem u vazduh i izvrnem te
naopake kao onog tipa u Atini.
Smekam se, ali Sem je i dalje ozbiljan.


Upravo me je Aleks Dejvis saterao u oak kae.
Aleks Dejvis je jo jedan pripadanik svite Marka
Dejmsa, prima. Ide u prvi razred, visok je i mrav.
Nikada nismo razgovarali, te vrlo malo znam o njemu.
Kako to misli saterao te je oak?
Upravo smo razgovarali. Video je da priam sa Emili.
Valjda su oni izlazili letos.
Pa ta? Zbog ega bi se ti uzrujavao oko toga?
Sem slee ramenima. Samo mi je bez veze, i smeta
mi, u redu?
Seme, zna li koliko dugo su se zabavljali Sara i
Mark?
Dugo.
Dve godine kaem.
Da li ti to smeta? pita.
Ni najmanje. Koga je briga za njenu prolost?
Uostalom, pogledaj Aleksa kaem i bradom pokazujem
u pravcu kuhinje gde ovaj stoji. Presamien je preko
kuhinjskog pulta, oi su mu napola otvorene, a znoj mu
sija na elu. Stvarno misli da joj nedostaje takav neko?
Sem ga gleda pa slee ramenima.
Ti dobar momak, Seme Gude. Nemoj omalovaavati
sebe.
Ne omalovaavam sebe.
Pa onda ne brini o Emilinoj prolosti. Ne moramo
biti ogranieni onim to smo uinili u prolosti. Neki ljudi
doputaju sebi da kajanje upravlja njihovim ivotima.


Moda je u pitanju kajanje a moda i nije. To je prosto
neto to se dogodilo. Prei preko toga.
Sem uzdie. Jo uvek se rve s tim saznanjem.
Hajde. Dopada joj se. Nema ega da se plai
kaem.
Ali ipak se plaim.
Najbolji nain da pobedi strah jeste da se suoi s
njim. Prii joj i poljubi je. Kladim se da e ti uzvratiti.
Sem me gleda i klima glavom a onda odlazi u podrum,
gde je Emili. Dva psa ulaze u dnevnu sobu rvui se. Jezici
su im isplaeni i mau repovima. Dozer se grudima
sputa na pod i eka da se Abi dovoljno priblii, a onda
skae na nju dok ona poinje da bei. Posmatram ih kako
nestaju uza stepenice, otimajui se oko gumene igrake.
Petnaest minuta do ponoi. Jedan par se ljubi na kauu na
drugom kraju sobe. Ragbisti i dalje piju u kuhinji.
Prispavalo mi se. Jo uvek ne mogu da naem Saru.
Upravo u tom trenutku jedan od ragbista istrava uz
podrumske stepenice sa izbezumljenim, raspomamljenim
pogledom u oima. Juri ka sudoperi u kuhinji, otvara
slavinu najjae to moe pa poinje da otvara kuhinjske
ormarie.
U podrumu je poar! kae momcima oko sebe.
Poinju da pune erpe i tiganje vodom pa jedan po
jedan hitaju niza stepenice.
Emili i Sem se penju uza stepenice. Sem izgleda
potreseno.
ta nije u redu? pitam.


Kua se zapalila!
Koliko je loe?
Moe li poar uopte biti dobar? Mislim da smo ga
mi izazvali. Mi smo... ovaj... oborili sveu na zavesu.
Sem i Emili izgledaju raupano i oito je da su se
ljubili. U glavi pravim zabeleku da Semu kasnije estitam
na tome.
Jeste li videli Saru? pitam Emili.
Ona vrti glavom.
Jo momaka se urno penje stepenitem, a Mark
Dejms je jedan od njih. U oima mu se vidi strah. Po prvi
put oseam miris dima. Okreem se ka Semu.
Izaite napolje kaem.
On klima glavom i hvata Emili za ruku pa odlaze. Jo
neki kreu za njima, dok drugi ostaju nepomini i
posmatraju radoznalo kao ljudi opijenih alkoholom.
Nekoliko njih stoji okolo i glupavo pljeska po leima
ragbiste, koji jure gore-dole podrumskim stepenitem,
navijajui za njih kao da je u pitanju ala.
Odlazim u kuhinju i hvatam najvei predmet koji je
ostao, metalnu erpu srednje veliine. Punim je vodom i
silazim u hodnik. Svi su pobegli iz podruma osim nas to
se borimo sa poarom, koji je vei nego sam oekivao.
Plamenovi su ve progutali pola podruma. Ono malo vode
koje sam doneo potpuno je izlino. Zato i ne pokuavam
da gasim poar ve bacam tiganj i urno se penjem na
sprat. Mark juri nanie. Zaustavljam ga nasred stepenita.
Ima pijani pogled, ali bez obzira na to vidi se da je
prestravljen i oajan.


Zaboravi kaem. Vatra je uhvatila maha. Moramo
sve da izvedemo napolje.
On baca pogled na vatru u podrumu. Svestan je da mu
govorim istinu. Fasada opasnog momka se rasprila. Vie
nema pretvaranja.
Mark! viem na njega da ga trgnem.
Klima glavom, isputa erpu i zajedno kreemo
navie.
Svi napolje! Smesta! viem kad sam se popeo
navrh stepenita.
Neki od onih estoko pijanih se ne obaziru. Neki se
smeju. Neko pita: Gde su slatkii? Mark mu udara
amar.
Izlazi napolje! vriti na njega.
Skidam beini telefon sa zida i guram ga Marku u
ruke.
Zovi vatrogasce kaem nadglaavajui buku i
muziku, koja jo uvek odnekud treti poput propratne
muzike u filmu koja prati scenu totalnog haosa. Pod se
ugrejao. Dim poinje da kulja ispod nas. Tek tada ljudi
poinju ozbiljno da shvataju situaciju i jure kroz kuu.
Penjem se na sprat preskaui po tri stepenika i utiram
u vrata da ih razvalim. Jedan par se ljubi na krevetu.
Viem na njih da izau napolje. Od Sare nema ni traga ni
glasa. Brzo silazim na donji sprat pa kroz vrata izlazim u
mranu, hladnu no. Ludi stoje okolo, posmatraju. Meu
njima vidim i one koji su uzbueni zbog toga to e kua
izgoreti. Neki se smeju. Ja poinjem da paniim. Gde je


Sara? Sem stoji u zaelju gomile, koja broji bar stotinu
ljudi. Trim k njemu.
Jesi li video Saru? pitam ga.
Ne odgovara.
Osvrem se ka kui. Neki jo uvek izlaze iz nje. Kroz
podrumske prozore se vidi kako poar besni, crveni
plamenovi liu stakla. Jedan prozor je otvoren. Iz njega
kulja crni dim i izvija se visoko. Krivudam kroz gomilu.
Upravo u tom trenutku eksplozija potresa kuu. Svi
podrumski prozori izleu iz svojih okvira. Neki od
prisutnih urlaju kao da navijaju. Vatra je stigla do prvog
sprata i kree se velikom brzinom. Mark Dejms stoji u
proelju gomile, nemoan da odvrati pogled s prizora.
Lice mu obasjava narandasti odsjaj. U oima mu se vide
suze, oajniki pogled, isti pogled koji sam video u oima
Lorijenaca na dan invazije. Sigurno je neverovatno
gledati kako sve za ta si ikada znao biva uniteno pred
tvojim oima. Vatra se brzo i silovito iri. Mark moe
samo da posmatra. Plamenovi poinju da doseu visinu
prozora na prvom spratu pa i iznad njih. Oseamo vrelinu
po licima tu gde stojimo.
Gde je Sara? pitam ga.
Ne uje me. Drmusam ga za rame. On se okree k meni
sa tupim pogledom, koji mi govori da ne veruje onome
to vidi.
Gde je Sara? ponavljam.
Ne znam odgovara.
Poinjem da se probijam kroz gomilu tragajui za
njom, sve vie sam izbezumljen. Svi gledaju u poar.


Oplata od vinila je poela da bubri i topi se. Sve zavese na
prozorima su izgorele. Ulazna vrata stoje otvorena a dim
kulja kroz njih poput naopako okrenutog vodopada.
Vidimo ta se deava unutra, sve do kuhinje, u kojoj je
nastao pakao. Na levoj strani kue, poar je stigao do
drugog sprata. I tada ga svi ujemo.
Dug, stravian krik. I lave pasa. Srce prestaje da mi
kuca. Svi se napreu da uju, nadajui se da nisu uli ono
to svi znaju da su uli. A onda se uje ponovo. Sigurno.
Kao da prolama nebo, i ovaj put ne prestaje. Huk struji
kroz gomilu.
O ne kae Emili. O boe, ne, ne, molim te.



26.



Niko ne progovara. Svi razrogaenih oiju pilje navie
u oku. Sara i psi su sigurno negde pozadi. Zatvaram oi i
sputam glavu. Oseam samo miris dima. Samo imaj na
umu ta moe izgubiti, upozorio me je Henri. Znam
prokleto dobro ta mogu da izgubim, ali mi njegov glas
ipak odjekuje kroz glavu. Moj ivot a sada i Sarin. uje se
jo jedan vrisak. Prestravljen. Uasan.
Oseam Semov pogled na sebi. Lino je video moju
otpornost na vatru. Ali isto tako zna da me progone.
Osvrem se oko sebe. Mark je na kolenima i ljulja se
napred-nazad. eli da se sve to to pre zavri. eli da psi
prestanu da laju. Ali oni ne prestaju i on svaki njihov
laev doivljava kao zabadanje noa u stomak.
Seme kaem tako da samo on moe da uje idem
unutra. On zatvara oi, udie duboko pa me fiksira
pogledom.
Idi po nju kae.
Dajem mu svoj telefon i kaem mu da pozove Henrija
ukoliko ne uspem da se izvuem. Klima glavom. Povlaim
se u zaelje gomile, probijajui se kroz masu tela. Niko ne
obraa panju na mene. Kad se konano izvuem iz
gomile, ludaki jurim ka ogradi dvorita pa onda
sprintom stiem do zaelja kue, gde u moi neopaeno
da uem. Kuhinja je u plamenovima. Nakratko je


posmatram. ujem Saru i pse. Zvuk je sada blii.
Halapljivo gutam vazduh a s njim stie jo tota drugo.
Bes. Odlunost. Nada i strah. Putam oseanjima da me
vode. A onda jurim napred, pretravam dvorite i uleem
u kuu. Pakleni plamenovi me smesta prodiru, ne ujem
nita osim pucketanja i itanja vatre. Odea mi gori.
Poar je zahvatio gotovo celu kuu. Kreem prema
prednjem delu kue, a tamo nailazim na stepenice, ija je
polovina ve izgorela. Ono to je jo preostalo od njih
gori, izgledaju krhko, ali nemam vremena da ih testiram.
Hitam navie, ali kada stignem na pola puta, one se
obruavaju pod mojom teinom. Padam zajedno s njima,
a vatra sue navie kao da je neko potpaljuje. Neto me
probada u leima. Steem vilice, ali uspevam da zadrim
dah. Diem se iz ruevina i ujem Sarin vrisak. Vriti
prestravljeno i ja znam da e, ukoliko ne stignem do nje,
ona umreti, umreti jezivom, gnusnom smru. Vreme
istie. Morau da skoim na drugi sprat.
Skaem i hvatam se za ivicu poda pa se pridiem.
Poar se proirio i na drugu stranu kue. Ona je s psima
negde s moje desne strane. Trim niz hodnik i
proveravam sobe. Slike su progorele u ramovima,
pretvorivi se u pocrnele senke istopljene na zidu. I tada
mi stopalo propada kroz pod i ja od iznenaenja hvatam
vazduh i udiem. U plua mi ulaze samo dim i vatra.
Poinjem da kaljem. Pokrivam usta rukom, ali to mi
nimalo ne pomae. Dim i vatra mi prlje plua. Padam na
kolena, kaljui i borei se za dah. A onda bes prostruji
kroz mene i ja ustajem i kreem dalje, pogrbljen,
stegnutih vilica, odluan.


Pronalazim ih u poslednjoj sobi s leve strane. Sara
vriti: UPOMO! Psi cvile i zavijaju. Vrata su zatvorena
i ja ih izbijam nogom pa ona odleu sa arki. Sve troje su
zbijeni jedno uz drugo u najdaljem uglu sobe. Sara me
vidi i uzvikuje moje ime, pokuavajui da ustane. Ja joj
pokazujem da ostane gde je i upravo u trenutku kad
zakoraim u sobu, ogromna zapaljena potporna greda
pada izmeu nas. Ja diem ruku i aljem je uvis a ona
probija ostatak krova. Sara je zbunjena onim to upravo
vidi. Skaem k njoj, u jednom jedinom koraku prelazim
est metara, prolazei pravo kroz plamenove, koji mi ne
mogu nita. Psi su joj kraj nogu. Guram joj buldoga u
naruje i uzimam retrivera. Drugom rukom joj pomaem
da ustane.
Doao si kae.
Niko i nita te nee povrediti dokle god sam ja iv
odgovaram joj.
Pada jo jedna ogromna greda, provaljuje kroz pod i
zavrava u kuhinji ispod nas. Moramo da izaemo kroz
zadnji deo kue kako niko ne bi video mene ili ono to
nameravam da uinim. vrsto drim Saru uza se a onda
preskaem goruu prazninu koju je napravila greda koja
je pala. Dok mi idemo niz hodnik, ogromna eksplozija na
donjem spratu raznosi najvei deo hodnika. Hodnik je
nestao; tamo gde je nekada bio pod sada su zid i prozor,
koje brzo gutaju plamenovi. Naa jedina ansa je da se
probijemo kroz taj prozor. Sara opet vriti i hvata me za
ruku jo vre, a ja oseam kako mi se psee kande
zarivaju u grudi. Podiem ruku prema prozoru,


nepomino ga gledam i usredsreujem se i on se
rasprskava u svom ramu, ostavljajui za sobom prazninu
koja nam je potrebna. Gledam Saru i zatitniki je
privlaim u svoje naruje.
vrsto se dri kaem.
Pravim tri koraka i skaem. Plamenovi nas liu, ali mi
proleemo poput metka, pravo kroz otvor u prozoru.
Brine me da moda neemo uspeti. Jedva se provlaimo i
ivica razmrskanog okvira me grebe po ruci i butinama.
Drim Saru i pse najvre to mogu i iskreem telo tako
da padnem na lea a da svi ostali zavre na meni. Padamo
na zemlju uz tup tresak. Dozer se kotrlja dalje od nas. Abi
cii. ujem kako Sara ostaje bez vazduha. Nalazimo se
desetak metara od kue. Opipavam posekotinu na elu od
razbijenog stakla u prozoru. Dozer se prvi pridie. Deluje
dobro. Abi je malo usporenija. Hramlje na prednju apu,
ali mislim da nije ozbiljno povreena. Leim na leima i
grlim Saru. Ona poinje da plae. Oseam miris njene
nagorele kose. Krv mi se sliva niz lice i skuplja u uhu.
Uspravljam se u sedei poloaj na travi ne bih li doao
do daha. Sara mi je u naruju. onovi cipela su mi se
istopili. Koulja mi je potpuno izgorela, kao i vei deo
farmerica. Sitne posekotine proteu mi se celom duinom
obeju ruka. Ali nemam nijednu opekotinu. Dozer mi
prilazi i lie me po ruci. Ja ga mazim.
Dobar si ti momak kaem mu izmeu Sarinih
jecaja.
Idi. Idi po drugaricu pa otiite ispred kue.


U daljini se uju sirene; stii e za minutdva. uma je
na stotinu metara od zadnjeg dela kue. Oba psa sede i
gledaju me. Glavom pokazujem prema prednjem delu
kue i oni ustaju kao da su me razumeli te odlaze u tom
pravcu. Sara je i dalje u mom naruju. Okreem je tako da
se privije uz mene pa ustajem i kreem u pravcu ume,
nosei je dok mi ona plae na ramenu. Kako ulazim u
umu, prolamaju se uzvici radosti. Sigurno su videli
Dozera i Abi.
uma je gusta. Na nebu je pun mesec, ali se malo
njegove svetlosti probija do nas. Palim svetlost u rukama
kako bismo videli put pred sobom. Poinjem da drhtim.
Hvata me panika. Kako u ovo objasniti Henriju? Odea
mi je pretvorena u izgorele poderotine. Glava mi krvari,
kao i lea, a du ruku i nogu imam svakojake posekotine.
Plua su mi u takvom stanju da imam utisak da se zapale
svaki put kad udahnem vazduh. A Sara mi je u naruju.
Sada sigurno zna ta mogu, za ta sam sve sposoban, ili
bar deo toga. Morau sve da joj objasnim. Morau Henriju
da kaem da ona zna. Ve se previe toga okrenulo protiv
mene. Rei e da e nas neko nehotice odati. Insistirae
da odemo. To neu uspeti da izbegnem.
Sputam Saru na zemlju. Prestala je da plae. Gleda
me zbunjeno, uplaeno, zaueno. Svestan sam da
moram nabaviti odeu i vratiti se na urku kako ljudi ne
bi postali sumnjiavi. Moram da vratim Saru tamo kako
ljudi ne bi pomislili da je mrtva.
Jesi li u stanju da hoda? pitam je.
Mislim da jesam.


Poi za mnom.
Kuda idemo?
Moram da nabavim nekakvu odeu. Nadam se da
neko od ragbista ima rezervnu odeu za posle treninga.
Nastavljamo da koraamo kroz umu. Obii u kuu i
potraiti odeu u automobilima.
ta se upravo dogodilo, Done? ta se deava?
Ostala si zarobljena u poaru a ja sam te izbavio
odande.
Ono to si ti uradio nije mogue.
Kad sam ja u pitanju, jeste.
ta to treba da znai?
Gledam je u oi. Nadao sam se da nikada neu morati
da joj kaem ono to se upravo spremam da joj ispriam.
Iako znam da verovatno nije bilo realno oekivati tako
neto, nadao sam se da u uspeti da se sakrijem u Raju.
Henri je uvek govorio da se ni za koga previe ne
vezujem. Jer ako to uini, u jednom trenutku oni e
primetiti da si drugaiji, a to e iziskivati objanjenje. A to
znai da emo morati da odemo.
Srce mi ludaki tue u grudima, ruke mi se tresu, ali
ne od hladnoe. Ukoliko se uopte nadam da ostanem
ovde ili bar da se izvuem sa ovim to sam veeras
uradio, moram joj rei.
Nisam ono to ti misli kaem joj.
Ko si ti?
Ja sam etvrti.
ta to treba da znai?


Sara, ovo e ti zvuati glupo i ludo, ali ono to u ti
rei ista je istina. Mora da mi veruje.
Mazi me po obrazu. Ako ti kae da je istina, onda ti
verujem.
Jeste.
Ispriaj mi onda.
Ja sam vanzemaljac. Ja sam etvrti od devetoro dece
koja su poslata na Zemlju kada je naa planeta unitena.
Imam moi, moi kakve ne poseduje nijedno ljudsko bie,
moi koje mi dozvoljavaju da uradim ono to sam uradio
sada unutra. Na Zemlji su i drugi vanzemaljci koji me
progone, oni koji su napali moju planetu, i ukoliko me
budu pronali, ubie me.
Oekujem da me oamari ili da mi se smeje ili da
vriti, ak i da se okrene i pobegne od mene. Ona staje i
gleda me. Gleda me pravo u oi.
Govori istinu kae.
Da. Zagledam joj se u oi, svojom voljom bih hteo
da je navedem da mi poveruje. Ona me ispitivaki
posmatra jo trenutak pa klima glavom.
Hvala ti to si mi spasao ivot. Ba me briga ta si i
odakle si. Za mene si ti Don, momak koga volim.
Molim?
Volim te, Done. Ti si mi spasao ivot, i jedino je to
vano.
Volim i ja tebe. Uvek u te voleti.
Obavijam ruke oko nje i ljubim je. Minut kasnije
odvaja se od mene.


Hajde da ti naemo odeu i vratimo se meu ljude
kako bi znali da smo dobro.
Sara pronalazi odeu u etvrtim kolima koje
pregledamo. Dovoljno je slino onome to sam malopre
nosio farmerice i koulja niko nee primetiti razliku.
Kada smo stigli do kue, drimo se najdalje to moemo a
da ipak vidimo ta se deava. Kua se sruila i pretvorila
se u izvitoperenu gomilu pocrnelog uglja natopljenog
vodom. Povremeno se die poneki pramen dima,
izgledaju avetinjski naspram nonog neba. Stigla su troja
vatrogasna kola. Brojim est policajaca. Devet rotacionih
svetala, koje ne prati zavijanje sirene. Malo je ljudi otilo,
ukoliko je neko uopte otiao. Odgurnuti su pozadi, a
kua je ograena utom trakom. Policija ispituje neke od
prisutnih. Pet vatrogasaca stoji na sredini ruevine i
preeljava krhotine.
A onda ujem: Evo ih! vie neko iza mene. Sve oi
su uprte u mene. Prolazi punih pet sekundi pre nego to
postanem svestan da pokazuju na mene.
etiri policajca kreu prema nama. Iza njih je
mukarac s belenicom i diktafonom. Dok smo tragali za
odeom, Sara i ja smo usaglasili prie. Skoila je s drugog
sprata s psima, koji su pobegli. Posmatrali smo poar
podalje od guve, ali smo se na kraju pridruili ostalima.
Objasnio sam joj da nikome ne sme ispriati ono to se
dogodilo, ak ni Semu ili Henriju, da u, ukoliko iko sazna
istinu, morati da odem. Dogovorili smo se da ja
odgovaram na pitanja i da e se ona slagati sa svime to
budem rekao.


Jesi li ti Don Smit? pita me jedan od policajaca.
Srednjeg je rasta i stoji pogrbljenih ramena. Nije gojazan,
ali je daleko od zgodnog mukarca, deluje nekako
mlitavo.
Da, to?
Dvoje ljudi kae da te je videlo kako utrava u kuu
i izlee iz nje kao Supermen s psima i devojkom pod
miicama.
Ozbiljno? pitam u neverici. Sara ostaje kraj mene.
Tako su rekli.
Glumim smeh. Kua je gorela. Izgledam li kao da
sam bio u zapaljenoj kui?
Policajac se jo vie mrti i sputa ruke na kukove.
Dakle, kae da nisi ulazio unutra?
Otiao sam iza kue ne bih li pronaao Saru kaem.
Uspela je da izae s psima. Ostali smo pozadi i gledali
poar a onda smo se vratili ovamo.
Policajac gleda Saru. Da li je to istina?
Jeste.
Pa, ko je onda utrao u kuu? ubacuje se reporter
koji stoji pored njega. Ovo mu je prvi put da progovara.
Gleda me pronicljivo i ispitivaki. Ve mi je jasno da mi ne
veruje.
Otkud ja znam? odgovaram.
Klima glavom i zapisuje neto u belenicu. Ne mogu
da proitam ta pie.
Znai, kae mi da su ovi svedoci laovi? pita me
reporter.


Bejns obraa mi se policajac i pokazuje glavom ka
reporteru.
Klimam glavom. Nisam uao u kuu i nisam spasao
nju i pse. Bili smo napolju.
Ko je uopte pominjao spasavanje devojke i pasa?
pita me Bejns.
Sleem ramenima. Uinilo mi se da ste to hteli da
kaete.
Nita ja nisam hteo da kaem.
Sem mi prilazi, nosei moj telefon. Pokuavam
pogledom da mu stavim do znanja da je nezgodan
trenutak, ali on me ne razume i ipak mi prua telefon.
Hvala kaem.
Drago mi je da si dobro kae. Policajci ga besno
gledaju i on se brzo udaljava.
Bejns sve posmatra kiljei. vae vaku dok
pokuava da sloi kockice. Klima glavom samom sebi.
Znai, dao si telefon svom prijatelju pre nego to si
krenuo u etnju? pita.
Dao sam mu telefon jo na urki. uljao me je u
depu.
Kladim se da jeste kae Bejns. Dakle, kuda si
otiao?
U redu je, Bejnse, dosta je bilo pitanja kae
policajac.
Mogu li da idem? pitam ga. Klima glavom. Odlazim
s telefonom u ruci i okreem Henrija dok Sara stoji pored
mene.


Molim? javlja se Henri.
Moe li doi po mene? kaem. Ovde je izbio
straan poar.
Molim?
Moe li doi po nas?
Da, odmah stiem.
Kako objanjava posekotinu na glavi? pita me
Bejns odnekud iza lea. Pratio me je i prislukivao moj
razgovor s Henrijem.
Posekla me je grana u umu.
Ba zgodno kae i opet neto zapisuje u notes.
Zna da mogu da provalim kad me neko lae, zar ne?
Ne obazirem se na njega ve nastavljam da se
udaljavam, drei Saru za ruku. Idemo prema Semu.
Saznau ja istinu, gospodine Smit. Uvek je saznam
dovikuje Bejns za mnom.
Henri je krenuo ovamo kaem Semu i Sari.
O emu on to, pobogu, pria? pita Sem.
Ko zna? Nekome se uinilo da me je video kako
utravam u kuu, verovatno nekome ko je previe popio
kaem vie radi Bejnsa nego radi Sema.
Stojimo na kraju prilaza sve dok ne doe Henri.
Zaustavlja se pa izlazi iz kamioneta i gleda ka izgoreloj
ruevini u daljini.
O, doavola. Samo mi reci da nisi imao nikakve veze
s tim kae.
Nisam odgovaram.


Ulazimo u kamionet i kreemo a Henri i dalje gleda
ruevinu, koja se pui.
Smrdite na dim kae Henri.
Nijedno od nas ne odgovara pa se vozimo u tiini. Sara
mi sedi u krilu. Prvo ostavljamo Sema ispred njegove
kue, a onda Henri izlazi s kolskog prilaza i okree
kamionet u pravcu Sarine kue.
Ne elim da se razdvojimo veeras kae mi Sara.
Ni ja to ne elim.
Stiem ispred njene kue. Izlazim s njom i ispraam je
do ulaznih vrata. Grlim je za laku no, ali Sara ne eli da
me pusti iz zagrljaja.
Hoe li me pozvati kad stigne kui?
Naravno.
Volim te.
Smeim se. Volim i ja tebe.
Ulazi u kuu. Ja se vraam do kamioneta, gde me
Henri eka. Moram da smislim kako da spreim Henrija
da sazna istinu o veeranjem dogaaju, kako me ne bi
naterao da odemo iz Raja. Henri pokree kamionet u
pravcu kue.
ta ti se desilo s jaknom? pita me.
Bila je u Markovom garderoberu.
ta ti se desilo s glavom?
Udario sam se dok sam izlazio iz kue kad je poeo
poar.
Sumnjiavo me zagleda. Ti si taj koji smrdi na dim.
Sleem ramenima. Bilo ga je puno.


ta je uzrok poara?
Ja nagaam da je to bilo pijanstvo.
Henri klima glavom i skree niz na put.
Pa kae. Bie zanimljivo saznati ta e pisati u
novinama u ponedeljak. Okree se i gleda me, eka
moju reakciju.
utim.
Da, razmiljam, svakako e biti zanimljivo.



27.



Ne mogu da zaspim. Leim u krevetu i kroz tamu
piljim u plafon. Zovem Saru pa razgovaramo sve do tri;
poto sam spustio slualicu, leim na krevetu irom
razrogaenih oiju. U etiri ustajem iz kreveta i izlazim iz
sobe. Henri za kuhinjskim stolom pije kafu. Podie pogled
k meni; ima podonjake a kosa mu je raupana.
ta radi? pitam ga.
Ni ja nisam mogao da zaspim odgovara.
Proeljavam vesti.
Ima li ega?
Da, ali jo nisam siguran ta to znai za nas. Ljudi
koji su pisali i objavljivali asopis Oni su meu nama, oni
koje smo upoznali, mueni su i ubijeni.
Sedam naspram njega. Molim?
Policija ih je pronala nakon poziva suseda koji je
uo vritanje iz njihove kue.
Oni nisu znali gde ivimo.
Ne, nisu. Na svu sreu. Meutim, to znai da su se
Mogadorci osmelili. I sve su blie. Ukoliko ujemo ili
naiemo na jo jednu neobinu vest, moraemo smesta
krenuti, bez pitanja i bez rasprave.
U redu.
Kako ti je glava?


Boli odgovaram. Bilo je potrebno sedam avova da
se zatvori posekotina. Henri me je sam uio. Nosim
komotnu trenerku. Siguran sam da je uivanje
neophodno i za one posekotine na leima, ali za to bih
morao da skinem koulju, a kako bih onda Henriju
objasnio sve ostale posekotine i ogrebotine?
Onda bi mu sigurno bilo jasno ta se dogodilo. Jo
uvek mi gori u pluima. Bol kao da se pogorao.
Znai, poar je izbio u podrumu?
Da.
A vi ste bili u dnevnoj sobi?
Da.
Otkud zna da je izbio u podrumu?
Zato to su momci trali odozdo.
Znao si da su svi napustili kuu pre nego to si i sam
izaao?
Da.
Kako si znao?
Jasno mi je da pokuava da me navede da kaem neto
kontradiktorno, da sumnja u moju priu. Siguran sam da
ne veruje da sam samo stajao po strani i posmatrao kao i
svi ostali.
Nisam ulazio unutra kaem. Boli me to to ga
laem dok ga gledam u oi.
Verujem ti kae.




Budim se skoro u podne. Ptiice cvrkuu pod
prozorom a suneva svetlost obasjava celu moju sobu.
Otima mi se uzdah olakanja. To to sam spavao ovoliko
govori mi da nije bilo nikakvih vesti loih vesti po mene.
Da se to dogodilo, Henri bi me ve izvukao iz kreveta i
naredio mi da se spakujem.
Okreem se na lea i tada me probada bol. Imam
utisak kao da me neko gazi po grudima i stiska. Ne mogu
da udahnem vazduh kako treba. Kad to pokuam, zapara
me otar bol. To me plai.
Berni Kosar je sklupan pored mene i spava. Budim ga
tako to se rvem s njim. Isprva jei a onda mi uzvraa.
Tako poinjemo dan. Budim psa, koji hre pored mene.
On mae repom a jezik mu je oklembeen, zbog ega se
odmah oseam bolje. Ne marim za bol u grudima. Ba me
briga ta e dan doneti.
Nema Henrijevog kamioneta. Na stolu je poruka, u
kojoj pie: Otiao sam do prodavnice. Vraam se u
jedan. Izlazim napolje. Imam glavobolju a ruke su mi
crvene i u plikovima; mesta gde su posekotine malice su
otekla, pa izgledam kao da me je izgrebala maka. Nije
me briga ni za posekotine, ni za glavobolju ni za gorui
bol u grudima. Brinem samo za to da ostanem ovde, u
Ohaju, da sutra nastavim da idem u istu kolu u koju sam
iao protekla tri meseca, kao i da veeras vidim Saru.


Henri stie u jedan. U oima mu se vidi iscrpljenost,
to mi govori da jo nije spavao. Poto je raspakovao


namirnice, odlazi u spavau sobu i zatvara vrata. Berni
Kosar i ja odlazimo u etnju po umi. Pokuavam da
trim, ali uspevam da trim samo kratko jer je posle
nepunog kilometra bol u pluima toliko jak da sam
prinuen da stanem. Nastavljamo da peaimo jo nekih
osam kilometara. Na kraju uma se prua drugi seoski
put, slian naem. Okreem se i kreem natrag. Henri je i
dalje u svojoj sobi, iza zatvorenih vrata. Sedam na trem.
Ukoim se zbog svakog automobila koji proe.
Neprestano mislim kako e se jedan od njih zaustaviti, ali
to se ne deava.
Samopouzdanje s kojim sam se probudio polako se
krnji kako dan odmie. Lokalne novine se ne tampaju
nedeljom. Hoe li se u njima sutra pojaviti nekakva pria?
Valjda sam oekivao neki poziv ili onog istog reportera ili
nekog policajaca da se pojavi na naem pragu kako bi mi
postavio jo neka pitanja. Ne znam zato se toliko
uzrujavam zbog obinog lokalnog novinara, meutim, bio
je uporan suvie uporan. I znam da nije poverovao u
moju priu.
Ali niko ne dolazi. Niko ne zove. Oekivao sam neto, a
kad se to neto ipak ne pojavljuje, obuzima me stravian
predoseaj da u svakog trenutka biti razotkriven.
Saznau ja istinu, gospodine Smit. Uvek je saznam,
rekao je Bejns. Razmiljam o tome da otrim do grada ne
bih li ga pronaao i odgovorio ga od traganja za istinom,
ali sam svestan da bih time samo podstakao njegovu
sumnju. Jedino mogu da ekam i nadam se najboljem.
Nisam bio u toj kui.


Nemam ta da krijem.


Te noi Sara dolazi kod mene. Odlazimo u moju sobu
pa je drim u naruju dok leim na krevetu. Glavu je
naslonila na moje grudi i prebacila nogu preko mene.
Postavlja mi pitanja o tome ko sam, o mojoj prolosti, o
Lorijenu i o Mogadorcima. Jo uvek sam zapanjen to je
tako lako i tako brzo poveravala u sve to sam joj rekao, a
jo vie to je tako brzo sve to prihvatila. Odgovaram
iskreno na sva njena pitanja, to je sjajan oseaj posle
silnih lai koje sam joj rekao proteklih nekoliko dana. Ali
dok razgovaramo o Mogadorcima, poinje da me
obuzima strah. Brinem da nas ne pronau. Brinem da e
nas razotkriti moj sinoni in. Ponovo bih to uradio, jer
da nisam, Sara bi bila mrtva; meutim, ipak se bojim.
Takoe se bojim onoga to e Henri uiniti ako sazna.
Iako mi nije bioloki otac, on to jeste u svakom drugom
smislu. Volim ga i on voli mene i ne elim da ga
razoaram. Dok tako leimo, uplaen sam vie nego
ikada. Ne mogu da podnesem neizvesnost i ono to e
sutranji dan doneti ta neizvesnost me razdire. Soba je
u mraku. Svea treperi na prozorskoj dasci metar dalje
od nas. Udiem duboko, to znai, onoliko duboko koliko
mi plua dozvoljavaju.
Jesi li dobro? pita me Sara.
Grlim je. Nedostaje mi kaem.
Nedostajem ti? Ali ovde sam.


Najgore je kad ti neko tako nedostaje. Kad si pored
te osobe a ona ti ipak nedostaje.
Pria gluposti. Prua ruke prema meni pa privlai
moje lice uz svoje i ljubi me sputajui svoje mekane usne
na moje. Ne elim da prestane. Ne elim da ikada
prestane da me ljubi. Dok god me ljubi, sve e biti u redu.
Sve je u redu. Ostao bih zauvek u ovoj sobi kad bih
mogao. Svet bi mogao da nastavi da prolazi mimo mene,
mimo nas. Dokle god moemo da ostanemo ovde,
zajedno, zagrljeni.
Sutra kaem.
Ona die pogled prema meni. ta sutra?
Odmahujem glavom. Ne znam kaem. Bojim se.
Ona me zbunjeno gleda. ega?
Ne znam odgovaram. Samo se bojim.


Po povratku kui, nakon to smo Henri i ja odvezli
Saru, odlazim u svoju sobu i leem na isto mesto gde je
ona leala. Jo uvek oseam njen miris na svom krevetu.
Veeras neu spavati. Neu ni pokuavati. etkam se po
sobi. Poto je Henri otiao na spavanje, sedam za
kuhinjski sto i piem pod svetlou svea. Piem o
Lorijenu, o Floridi, o svemu to sam video od poetka
naeg prvog treninga o ratu, ivotinjama i prizorima iz
detinjstva. Nadam se katarzi, ali uzalud. U stvari, zbog
toga sam samo jo tuniji.
Kad me uhvati gr u ruci, izlazim iz kue i sedam na
verandu. Hladan vazduh mi ublaava bolove pri disanju.


Mesec je skoro pun, jedan deli je istrgnut s njegovog
punog obrisa. Do svitanja ima jo dva sata, a sa zorom
stie nov dan i vesti o dogaajima za vreme vikenda.
Novine nam stiu u est, ponekad u est i trideset. U to
vreme u ve biti u koli i, bude li se moje ime pojavilo u
vestima, neu otii dok ne vidim Saru, dok se ne
pozdravim sa Semom.
Ulazim u kuu, presvlaim se i pakujem ranac. Na
prstima prolazim kroz kuu i tiho zatvaram vrata za
sobom. Napravio sam tri koraka na verandi kad sam
zauo grebanje po vratima. Okreem se i otvaram vrata
Berniju Kosaru, koji istrava napolje. U redu, pomislim, ii
emo zajedno.
etamo se, esto zastajkujemo, pa ja stojim u mestu i
oslukujem tiinu. No je mrana, ali neto kasnije, bleda
svetlost biva jaa na istoku ba dok ulazimo u kolsko
dvorite. Na parkingu nema automobila a u koli su sva
svetla pogaena. Na samom ulazu u kolu, ispred murala
na kome je pirat, nalazi se veliki kamen, koji su oslikale
prethodne generacije maturanata. Sedam na njega. Berni
Kosar lee u travu na koji metar od mene. Stigao sam
pola sata pre prvog vozila, kombija, pa pretpostavljam da
je u pitanju Hobs, na domar, koji rano dolazi u kolu, ali
greim. Kombi se zaustavlja ispred ulaznih vrata, a voza
izlazi iz njega, ostavljajui ga da radi. Nosi sveanj novina
uvezanih icom. Klimamo glavom jedan drugom i on
sputa sveanj pored vrata i udaljava se. Ne pomeram se
s kamena. Bacam prezrivi pogled u pravcu novina. U sebi
ih psujem, pretim im za sluaj da sadre loe vesti, kojih
se pribojavam.


Nisam bio u toj kui u subotu kaem naglas i
smesta se oseam glupo. Onda odvraam pogled, uzdiem
i skaem sa stene.
Pa kaem Berniju Kosaru. To je to je, bilo to
dobro ili loe.
On nakratko otvara oi pa ih zatvara i nastavlja svoju
dremku na hladnoj zemlji.
Kidam icu kojom je sveanj vezan i podiem prve
novine odozgo. Pria je na naslovnoj strani. Na vrhu se
nalazi slika izgorele ruevine, snimljena sledeeg jutra u
zoru. Slika ima neeg gotskog, zloslutnog u sebi. U
krupnom planu su gare sa ogolelih stabala i injem
pokrivena trava. itam naslov:

Kua Dejsmovih nestala u oblaku dima

Drim dah, imam neki muan predoseaj da se ta
grozna vest tie mene. Brzo pregledavam lanak. Ne
itam ga, samo traim svoje ime. Stiem do kraja.
Trepem i stresam glavom kao da otresam pauinu s
oiju. Jedva primetno se smeim. A onda jo jednom
itam lanak.
Nema anse kaem. Berni Kosare, nigde me ne
spominju!
On ne obraa panju na mene. Trim preko trave i u
skoku sedam natrag na stenu.
Smetam se i ponovo iitavam priu. Naslov je aluzija
na film U oblaku dima ia i onga, na temu droge.
Policija smatra da je uzrok poara doint koji je neko


puio u podrumu kue. Kako su doli do toga, ne znam,
naroito zato to to nije tano. Sam lanak je napisan
bezoseajno i zlurado, lii na napad na porodicu Dejms.
Nije mi se dopao novinar. Oito je da ne voli Dejmsove.
Ko zna zbog ega?
Sedim na steni i ve sam proitao lanak po trei put a
jo se niko nije pojavio da otkljua vrata kole. Ne mogu
da prestanem da se osmehujem. Ostajem u Ohaju, u Raju.
Ime grada mi vie ne zvui blesavo. Od uzbuenja imam
utisak da neto previam, kao da zaboravljam neto
kljuno. Meutim, toliko sam srean da ne marim za to.
ta mi sada moe nauditi? Nema mog imena u lanku.
Nisam utrao u tu kuu. A dokaz za to drim ovde, u
svojim rukama. Niko ne moe tvrditi suprotno.
Zbog ega si toliko srean? zapita me Sem na asu
astronomije. Ja i dalje ne prestajem da se osmehujem.
Jesi li proitao novine jutros?
Klima glavom.
Sem, ne pominju me u lanku! Ne moram otii.
Zbog ega bi tebe pominjali u lanku? pita me.
Zanemeo sam u udu. Taman sam zaustio da
raspravim to s njim kad u tom asu Sara ulazi u uionicu.
Kroz prolaz izmeu klupa dolazi do mene.
Zdravo, lepotice kaem joj.
Ona se naginje i ljubi me u obraz, a to je neto to me
ne ostavlja ravnodunim.
Neko je vrlo srean danas kae ona.


Srean sam to te vidim odgovaram. Jesi li
nervozna zbog vozakog ispita?
Moda malo. Jedva ekam da proe.
Smeta se pored mene. Ovoje moj dan, pomiljam.
Upravo sam tu gde elim da budem. S jedne strane mi je
Sara a s druge Sem.
Idem na asove, kao to to inim svakog drugog dana.
Za ruak, sedim u trpezariji sa Semom. Ne razgovaramo o
poaru. Zasigurno samo nas dvojica u celoj koli ne
priamo o tome. Ista pria se raspreda iznova i iznova na
sve strane. Nijednom nisam uo svoje ime. Kao to sam i
oekivao, Mark danas nije doao u kolu. Proirila se
glasina da e on i jo nekoliko njih biti suspendovani zbog
sumnje da su zapalili papirne tapete. Ne znam da li je to
istina ili nije. Ne znam ak ni da li mi je stalo do toga.
Kad smo Sara i ja za vreme domainstva, osmog asa
tog dana, konano uli u kuhinju, bio sam potpuno
ubeen da sam bezbedan. Ba zbog tolike ubeenosti
imao sam utisak da greim, da sam ipak neto prevideo.
itavog dana mi se ta sumnja vrzmala po glavi, ali sam je
ja stalno potiskivao.
Pravimo puding od tapioke. Danas je lak dan. Usred
asa, otvaraju se vrata kuhinje. U hodniku je domar.
Pogledam ga i smesta shvatam o emu je re. Vesnik
ravih vesti. Vesnik smrti. Ide pravo k meni i dodaje mi
ceduljicu.
Gospodin Heris eli da te vidi kae.
Sada?
On klima glavom.


Osvrem se ka Sari i sleem ramenima. Ne elim da
vidi moj strah. Osmehujem joj se i polazim ka vratima.
Pre nego to izaem, jo jednom se okreem k njoj.
Naginje se nad stolom dok mea sastojke, nosi istu onu
zelenu kecelju koju sam joj vezao prvog dana naeg
zajednikog rada u kuhinji, onog dana kada smo pravili
palainke i pojeli ih iz istog tanjira. Kosa joj je vezana u
rep, a nekoliko zalutalih pramenova joj pada preko lica.
Stavlja pramenove iza uiju i, ba dok to ini, primeuje
kako stojim u dovratku i posmatram je. Nastavljam da je
netremice gledam, pokuavam da upamtim svaku i
najsitniju pojedinost ovog trenutka, nain na koji stee
varjau u rukama, porcelansku boju njene koe pod
svetlou koja dopire s prozora iza njenih lea, nenost u
njenom pogledu. Jedno dugme na okovratniku koulje joj
je otkopano. Pitam se da li je toga svesna. A onda mi se
domar obraa iza lea. Maem Sari, zatvaram vrata i
kreem niz hodnik. Ne urim, nastojim da ubedim sebe
kako je u pitanju samo formalnost, neki dokument koji je
trebalo da potpiem, neko pitanje u vezi sa starim
svedoanstvima. Ipak, svestan sam da nije posredi samo
formalnost.
Po ulasku u kancelariju, gospodina Herisa zatiem za
stolom. Osmeh na njegovom licu me prestravljuje, to je
isti onaj ponositi osmeh koji je imao kada je zbog
intervjua za lokalne novine izvukao Marka sa asa.
Sedni kae mi. Ja sedam. Dakle, istina je, je li?
pita me. Baca letimian pogled ka monitoru a onda se
okree k meni.


Da li je istina?
Na njegovom stolu se nalazi koverat s mojim imenom
ispisanim crnim mastilom. Primetio je moj pogled.
O da, ovaj faks je stigao za tebe pre otprilike pola
sata.
Uzima koverat i baca mi ga. Ja ga hvatam u vazduhu.
ta je u pitanju? pitam.
Nemam pojma. Moja sekretarica ga je spakovala u
koverat im je stigao.
Nekoliko stvari se deava istovremeno. Otvaram
koverat i vadim sadraj. Dva lista papira. Na vrhu jednog
pie moje ime i velikim crnim slovima POVERLJIVO.
Guram ga iza drugog lista papira. Na njemu je jedna
jedina reenica ispisana tampanim slovima. Bez imena.
Samo etiri crne rei ispisane na belom listu papira.
Dakle, gospodine Smit, je li to istina? Jesi li utrao u
tu kuu da spase Saru Hart i one pse? pita gospodine
Heris. Krv mi juri u lice. Podiem pogled. On okree
monitor k meni kako bih mogao da proitam ta pie na
ekranu. U pitanju je blog Rajske gazete. Ne moram da
pogledam ime autora da bih znao ko ga je napisao. Naslov
je vie nego dovoljan.

POAR U KUI DEJMSOVIH:
NEISPRIANA PRIA

Dah mi zapinje u grlu. Srce poinje ludaki da mi tue.
Vreme staje ili se bar meni tako ini. Iznutra se oseam


kao da sam mrtav. Bacam pogled na list papira u svojoj
ruci. Beli papir, gladak pod prstima. Na njemu pie:

Jesi li ti etvrti?

Oba lista papira mi ispadaju iz ruke i lagano padaju na
pod, gde ostaju nepomino da lee. Ne razumem,
razmiljam. Kako je to mogue?
Dakle, jeste li? pita me gospodine Heris.
Pada mi vilica i usta mi ostaju otvorena. Gospodin
Heris se smei, ponosan je, srean. Ali ja ne vidim njega.
Gledam ono to je iza njega, ono to se vidi s prozora
njegove kancelarije. Crvena mrlja se pomalja iza ugla,
kreui se mnogo bre nego to je normalno, mnogo bre
nego to je bezbedno. kripanje guma dok skree na
parking. Kamionet koji razbacuje ljunak uokolo dok
pravi nagli zaokret. Henri, koji se za volanom ponaa kao
pomahnitali ludak. Tako naglo pritiska konice da mu se
celo telo trza napred a kamionet se zaustavlja uz kripu
guma.
Zatvaram oi.
Sputam glavu u ake.
Kroz prozor ujem otvaranje vrata kamioneta. ujem
kako se zatvaraju, takoe.
Za manje od minut Henri e biti u ovoj kancelariji.



28.



Jeste li dobro, gospodine Smit? ponovo me pita
direktor. Podiem pogled k njemu. Pokuava da namesti
brian pogled najbolje to ume, ali on traje tek deli
sekunde pre nego to mu se na lice vrati irok osmeh koji
otkriva sve zube.
Ne, gospodine Herise odgovaram. Nisam dobro.
Podiem papir s poda. itam ga ponovo. Odakle je
stigao? Da li se sada samo poigravaju nama? Na njemu
nije upisan ni broj telefona ni adresa, a nema ni imena.
Nema nieg osim etiri rei i upitnika. Podiem pogled i
gledam kroz prozor. Henrijev kamionet je parkiran,
isparenje tutnji iz auspuha. Ui e i izai najbre to
moe. Osvrem se ka monitoru. lanak je objavljen u
11.59, pre skoro dva sata. Zapanjen sam time da je
Henriju trebalo toliko dugo da stigne. Oseam
vrtoglavicu. Oseam kako poinjem da se njiem.
Da pozovemo sestru? pita me gospodin Heris.
Sestra, razmiljam. Ne, ne treba mi sestra. kolska
ambulanta je odmah pored kuhinje za domainstvo. Meni
treba, gospodine Herise, da se vratim tamo, da vratim
vreme petnaest minuta unazad, pre pojave kolskog
domara. Sara je dosad sigurno stavila puding da se kuva.
Pitam se da li je ve gotov. Da li se osvre ka vratima
iekujui da se vratim?


Tih odjek zalupljenih kolskih ulaznih vrata dopire do
direktorove kancelarije. Za petnaest sekundi, Henri e
biti ovde. A onda emo ui u kamionet. Onda emo otii
kui. A onda kuda? U Mejn? Misuri? U Kanadu? Druga
kola, sve iz poetka, jo jedno novo ime.
Nisam spavao skoro trideset sati i tek sada me stie
iscrpljenost. A s njom dolazi jo neto i u deliu
sekunde, izmeu instinkta i razuma, shvatam da je to to
u otii zauvek a da se ne oprostim od nje ipak previe za
mene. Oi mi se skupljaju a lice izobliava od agonije i
bez razmiljanja, ne shvatajui ta u to uraditi skaem
preko stola gospodina Herisa i probijam se kroz debelo
prozorsko staklo, koje se iza mojih lea rasprskava u
milion komadia. Sledi preneraeni vrisak.
Padam na travu, doekujui se na nogama. Skreem
desno i trim preko kolskog dvorita, a uionica s moje
desne strane se pretvara u mrlju u prolazu, a zatim trim
preko parkinga pa u umu, koja se prostire iza terena za
bejzbol. Na elu i na levom laktu imam posekotine od
stakla. Plua mi gore. Koga je sad briga za bol. Nastavljam
dalje, jo uvek steui list papira u desnoj ruci. Guram ga
u dep. Zbog ega bi Mogadorci poslali faks? Zar se ne bi
prosto pojavili? Upravo u tome i jeste njihova prednost,
pojavljuju se neoekivano i bez najave. To je pogodnost
koju prua iznenaenje.
Otro skreem ulevo usred ume, krivudajui kroz
gusti sve dok na kraju ne izbijem na polje. Krave
preivaju hranu i posmatraju me tupo dok proleem
pored njih. Pre Henrija stiem do kue. Od Bernija Kosara


nema ni traga ni glasa. Uleem kroz vrata i ukopavam se
u mestu. Dah mi zastaje u grlu. Za kuhinjskim stolom,
ispred Henrijevog otvorenog laptopa, sedi osoba za koju
momentalno pomiljam da je jedna od njih. Pretekli su
me, sve su osmislili tako da me zateknu samog, bez
Henrija. Osoba se okree i ja steem ake u pesnice,
spreman za borbu.
Ali to je Mark Dejms.
ta ti radi ovde? pitam ga.
Pokuavam da provalim ta se dogaa odgovara, a
u oima mu se jasno ogleda strah. Ko si ti, kog avola?
O emu to pria?
Pogledaj kae i pokazuje na ekran kompjutera.
Prilazim mu, ali ne gledam ekran ve se
usredsreujem na pare belog papira pokraj kompjutera.
Isti takav imam u depu, razlikuju se samo vrste papira
na kojima su poruke odtampane; ovaj papir je deblji od
papira za faks. A zatim primeujem jo neto. Na dnu
Henrijevog lista, vrlo sitnim slovima je ispisan broj
telefona. Svakako da ne oekuju da zovemo? Da, to sam
ja, etvrti. Ovde sam i ekam vas. Beao sam od vas deset
godina, ali sada vas molim da doete da nas ubijete;
neemo pruati otpor. Nema nimalo smisla.
Je li ovo tvoje? pitam ga.
Ne odgovara. Ali je stigao potom ba kad sam ja
stigao. Tvoj tata ga je proitao dok sam mu pokazivao
video-snimak a onda je izjurio iz kue.
Kakav videosnimak? pitam.
Pogledaj kae.


Okreem se ka ekranu i vidim da je na jutjubu. Puta
ga. Snimak je mutan i lo, kao da je snimljen mobilnim
telefonom. Smesta prepoznajem kuu, prednji deo je u
plamenovima. Kamera se trese, uje se psei lave i
probijaju se zvuci glasnih uzdaha okupljene svetine. A
zatim osoba koja snima poinje da se udaljava od gomile,
kree se ka boku kue pa konano odlazi do zadnjeg dela
kue. Kamera zumira prozor prostorije iz koje dopire
lave. Lajanje pasa prestaje i ja zatvaram oi jer znam ta
je sledee. Prolazi dvadeset sekundi i u trenutku kada
proleem kroz prozor sa Sarom u jednoj i psima u drugoj
ruci, Mark pritiska dugme za pauzu. Kamera zumira
prizor, naa lica se jasno vide.
Ko si ti? pita Mark.
Ne obazirem se na njegovo pitanje i, umesto toga, ja
pitam njega: Ko je ovo snimio?
Nemam pojma odgovara.
ljunak praska pod tokovima kamioneta u trenutku
dok Henri prilazi kui i zaustavlja se. Ispravljam se, a
prva misao mi je da pobegnem, da istrim iz kue i vratim
se u kolu jer znam da e se Sara zadrati da bi razvila
fotografije sve do vozakog ispita, koji je zakazan za
pola pet. Njeno lice je jednako raspoznatljivo na snimku
kao i moje, to znai da joj preti ista opasnost kao i meni.
Meutim, neto me spreava da beim i umesto toga
obilazim sto i ekam. uje se silovito zatvaranje vrata. Pet
sekundi kasnije, Henri ulazi u kuu, a Berni Kosar juri
ispred njega.


Lagao si me kae s vrata, izraz lica mu je ukoen,
vilica vrsto stegnuta.
Laem sve ive kaem mu. Ti si me tome nauio.
Ne laemo jedan drugoga! vriti na mene.
Pogledi nam se ukrtaju.
ta se ovde deava? pita Mark.
Ne odlazim odavde bez Sare kaem. U opasnosti
je, Henri!
Odmahuje glavom. Nemamo vremena za nenosti,
Done. Zar ne vidi ovo? pita me, pa prelazi preko sobe i
hvata list papira pa mi mae njime. ta misli, odakle je,
doavola, dolo?
ta se, kog avola, ovde deava? Mark vie skoro
izbezumljeno.
Ne obazirem se na list papira i na Marka, ne skidam
pogled s Henrija. Da, video sam i zbog toga moram da se
vratim u kolu. Videe i nju i krenue u poteru za njom.
Henri polazi prema meni. Posle drugog koraka, diem
ruku i zaustavljam ga na neto vie od tri metra dalje od
sebe. Pokuava da nastavi da hoda, ali ja ga drim u
mestu.
Moramo otii odavde, Done kae, a u skoro
moleivom glasu osea se povreenost.
Drei ga na distanci, unatrake polazim ka svojoj
sobi. Henri je prestao da pokuava da hoda. Nita ne
govori, samo stoji i s bolom u oima posmatra ta radim,
pogledom zbog koga se oseam gore nego ikada u ivotu.
Moram da skrenem pogled. Kada sam stigao do vrata,


pogledi nam se ponovo sreu. Ramena su mu pogurena,
ruke sputene pored bokova, kao da ne zna ta da radi sa
sobom. Samo me nepomino gleda, kao da e zaplakati.
Oprosti mi kaem ne bih li dobio na vremenu a
onda se okreem i hitam u sobu, iz fioke grabim no koji
sam, dok smo iveli na Floridi, koristio za ienje ribe,
pa iskaem kroz prozor i trim u umu. Prati me samo
lave Bernija Kosara, nita vie. Trim skoro kilometar i
po, onda zastajem na velikoj istini na kojoj smo Sara i ja
pravili anele u snegu. Naa istina, tako ju je nazvala.
Tamo smo hteli da idemo na letnje izlete. Probada me bol
u grudima pri pomisli da na leto neu biti ovde, bol je
toliki da me tera da se presamitim i stisnem zube. Kad
bih je samo mogao pozvati i upozoriti je da ode iz kole.
Ali moj telefon, kao i sve ostalo to sam poneo u kolu,
sada je u kolskom ormariu. Skloniu Saru na sigurno, a
onda u se vratiti po Henrija i tada emo otii.
Okreem se i trim ka koli, onoliko brzo koliko mi
plua to dozvoljavaju. Stiem do kolske zgrade ba u
trenutku kad autobus polazi s parkinga. Posmatram sa
oboda ume. Ispred kole, Hobs stoji ispred prozora i
premerava veliko pare iverice, koje e staviti na prozor
umesto stakla to sam ga razbio. Usporavam disanje,
trudim se najbolje to mogu da razbistrim misli.
Posmatram kako jedan po jedan automobil naputa
parking sve dok ih ne ostane samo nekoliko. Hobs
prokriva rupu, a onda nestaje u kolskoj zgradi. Pitam se
da li su ga upozorili na mene, da li je dobio uputstva da
pozove policiju ukoliko me vidi. Bacam pogled na sat.
Iako je tek pola etiri, ini mi se da se smrkava ranije


nego obino; nekakva tama ispunjena gustinom, teka
tama koja sve proidre. Pale se lampe na parkingu, ali ak
i one emituju priguenu i zamagljenu svetlost.
Izbijam iz ume i, preko terena za bejzbol, stiem na
parking. Na njemu je ostalo tek desetak automobila.
kolski ulaz je ve zakljuan. Hvatam kvaku i zatvaram
oi pa se usredsreujem sve dok ne ujem kljocanje
brave. Ulazim unutra, ali tamo ne zatiem nikoga. U
hodniku gori samo polovina sijalica. Vlada mir i tiina.
Odnekud se uje maina za ienje poda. Skreem u
predvorje i ugledam vrata kabineta za razvijanje
fotografija. Sara. Rekla je da e ostati u koli da razvije
neke slike pre nego to ode na vozaki ispit. Dolazim do
svog ormaria i otvaram ga. Nema mog mobilnog
telefona; zapravo, ceo ormari je prazan. Neko je uzeo
sve iz njega, a ja se nadam da je to bio Henri. Stiem do
kabineta za razvijanje fotografija a da pritom nikoga ne
sreem. Gde su sportisti, lanovi benda, profesori koji
ostaju do kasno da bi pregledali radove ili ta god to bilo
to rade posle asova? U kosti mi se uvlai jeza i plaim se
da se neto strano nije dogodilo Sari. Prislanjam uho uz
vrata mrane komore i oslukujem, ali ne uje se nita
osim zujanja maine za ienje poda, koje dopire iz
nekog udaljenog dela hodnika. Udiem duboko pa
pokuavam da otvorim vrata. Zakljuana su. Opet
prislanjam uho uz njih pa neno kucam. Nema odgovora,
ali ujem tiho utanje s druge strane. Udiem duboko,
napet zbog onoga to bih unutra mogao zatei, pa
otkljuavam vrata.


U sobi vlada mrkli mrak. Palim svetlo u svojim
dlanovima pa zamahujem rukom s jedne na drugu stranu
ispred sebe a onda to inim i drugom rukom. Ne vidim
nita i pomiljam da je prostorija prazna, meutim, u
oku mi privlai panju jedva primetan pokret. unem
ne bih li bolje video, i tamo ispod stola ugledam Saru
kako pokuava da se sakrije. Priguujem svetlost kako bi
videla da sam to ja. Podie pogled iz senki i osmehuje mi
se, pa isputa uzdah olakanja.
Ovde su, zar ne?
Ako nisu, bie uskoro.
Pomaem joj da ustane s poda i ona me stee u
zagrljaj toliko jako da mi se ini kako nema nameru da
me ikada vie pusti.
Dola sam pravo ovamo posle osmog asa. im se
zavrio kolski dan, iz hodnika su poeli da se uju ti
udni zvuci. Potom se ba smrailo pa sam se zakljuala
ovde i sakrila se ispod pulta; toliko sam se uplaila da
nisam mogla da mrdnem. Prosto sam znala da neto nije
u redu, naroito kad sam ula da si iskoio kroz prozor a
pritom se ne javlja na telefon.
To si pametno uradila, ali sada moramo da odemo
odavde, i to brzo.
Naputamo mranu komoru drei se za ruke. Svetla
u hodniku se uz treperenje gase i itava kola tone u
mrak, iako do sumraka ima jo ceo sat. Deset sekundi
kasnije, svetla se opet pale.
ta se deava? pita Sara apatom.
Ne znam.


Nastavljamo niz hodnik najtie to moemo, a svaki
um koji stvaramo kao da je umrtvljen, priguen. Najkrai
put da se izae iz kole jeste na zadnji ulaz i mi
nastavljamo u tom pravcu, dok zujanje maine za ienje
poda postaje glasnije. Pretpostavljam da emo naleteti na
Hobsa. Pretpostavljam da zna da sam ja razbio prozor.
Hoe li mi prepreiti put etkom za ribanje i pozvati
policiju? Pa, valjda to u ovom trenutku i nije vano.
Ba u asu kad stiemo u hodnik u zadnjem delu
kole, svetla se opet gase. Stajemo i ekamo da se opet
upale, ali to se ne deava. Maina za ienje poda i dalje
radi, ujednaeno zujanje se nastavlja. Ne vidim mainu,
ali znam da je tek est ili malo vie metara dalje od nas u
toj neprobojnoj tami. ini mi se neprirodnim da maina i
dalje radi, da Hobs nastavlja da isti po mraku. Palim
svetla u rukama a Sara mi puta ruku pa se hvata za moje
kukove. Prvo pronalazim utika u zidu, zatim strujni kabl
a potom i samu mainu. Maina stoji u mestu, neprestano
udarajui o zid, niko ne upravlja njome, radi sama od
sebe. Hvata me panika, a za njom i strah. Sara i ja
moramo da izaemo iz kole.
Cimam kabl iz utinice i maina prestaje da radi, a
njeno zujanje sada zamenjuje tiina. Gasim svetlo u
akama. uim, leima se oslanjajui na zid, dok me Sara
vrsto stee za miicu. Oboje smo suvie uplaeni da
bismo progovorili. Instinktivno sam povukao kabl da bih
zaustavio mainu, a sada me spopada elja da ga opet
ukljuim. Zatvaram oi i napreem sluh. kripa vrata
prestaje. Blagi vetar se pojavljuje niotkuda. Sigurno
nijedan prozor nije otvoren. Pada mi na pamet da vetar


moda dolazi kroz prozor koji sam ja slomio. A zatim se
vrata s treskom zatvaraju, staklo puca i razbija se po
podu.
Sara vriti. Neto promie pored nas, ali ja ne vidim
ta je i ne marim da saznam. Povlaim Saru za ruku pa
zajedno trimo niz hodnik. Ramenom otvaram vrata i
oboje istravamo na parking. Sara naglo ostaje bez daha i
oboje se ukopavamo u mestu. Dah mi zastaje u grlu, jeza
mi se penje uz kimu. Svetla su i dalje priguena, u tom
dubokom mraku izgledaju avetinjski. Pod najbliom
svetiljkom oboje ga vidimo kini mantil kako se ljulja na
povetarcu, eir natuen nisko kako mu se ne bi videle
oi. Podie glavu i osmehuje mi se.
Sara me stee jae za ruku. Oboje uzmiemo korak
unazad i sapliemo se u urbi da pobegnemo. Kreemo se
unazad poput rakova sve dok ne udarimo o ulazna vrata.
Hajde viem dok se diem na noge. Sara ustaje.
Pokuavam da pokrenem kvaku, ali su se vrata
automatski zatvorila iza nas.
Sranje viem.
Krajikom oka spazio sam jo jednog, koji u poetku
stoji nepomino. Posmatram ga kako pravi prvi korak
prema meni. Jo jedan je iza njega. Mogadorci. Sve ove
godine iekivanja i oni su sada konano ovde.
Pokuavam da se usredsredim, ali mi se ruke tako tresu
da ne mogu da otvorim vrata. Oseam kako nas sustiu,
steu obru oko nas. Sara se pribija uz mene pa oseam
njeno drhtanje.


Ne mogu da se usredsredim da otkljuam bravu. ta
se dogodilo sa odolevanjem pritisku, kud se denulo ono
to sam nauio tokom obuke u zadnjem dvoritu? Ne
elim da umrem, pomiljam. Ne elim da umrem.
Done? izgovara Sara, a u njenom glasu ujem
strah, koji me tera da irom otvorim oi i odluno
okrenem kvaku.
Brava kljoca. Vrata se otvaraju. Sara i ja ulazimo
unutra i vrata se s treskom zatvaraju iza nas. uje se tup
udarac s druge strane, kao da ih je neko utnuo. Trimo
niz hodnik. Buka nas prati. Ne znam da li je neki
Mogadorac ve u koli. Jo jedan prozor puca pored nas i
Sara uplaeno vriti.
Moramo da budemo tihi kaem joj.
Pokuavamo da otvorimo vrata uionica, ali su sva
zakljuana. Mislim da nemam dovoljno vremena da ih
otvorim. Negde u daljini se uje tresak pri zatvaranju
vrata a ne mogu da razluim da li je ispred ili iza nas.
Buka nas prati, pribliava se, ispunjava nam ui. Sara me
hvata za ruku i trimo jo bre, a meni misli hrle
vrtoglavom brzinom u pokuaju da se prisetim rasporeda
prostorija u zgradi kako ne bih morao da palim svetla u
rukama, jer bih im time omoguio da nas lake nau.
Konano se jedna vrata otvaraju i mi naglavake uleemo
unutra. U pitanju je uionica za istoriju u levom krilu
zgrade, koje gleda ka blagoj padini, a poto je na visini od
est metara, uionica na prozorima ima postavljene
reetke. Tama pritiska stakla i nikakva se svetlost ne
probija unutra. Tiho zatvaram vrata za nama, nadajui se


da nas nisu videli. Palim svetla u rukama, maem njima
preko prostorije i brzo ih gasim. Nema nikoga osim nas,
pa se skrivamo ispod katedre. Pokuavam da doem do
daha. Znoj mi se sliva niz lice i pee me po oima. Koliko
ih je dolo? Video sam najmanje trojicu. Sigurno nisu
jedini. Jesu li poveli sa sobom i one zveri, one male lasice
kojih su se oni pisci iz Atine toliko bojali? Voleo bih da je
Henri sa mnom, ili bar Berni Kosar.
Vrata se polako otvaraju. Prestao sam da diem,
oslukujem. Sara se oslanja na mene i obavijamo ruke
jedno oko drugog. Vrata se tiho zatvaraju i uje se
kljocanje brave. Ne uju se koraci. Jesu li samo
odkrinuli vrata i provirili unutra da vide jesmo li tu?
Jesu li produili dalje ne ulazei pritom u uionicu?
Pronali su me nakon toliko vremena; svakako da nisu
toliko lenji.
ta emo da radimo? pita me Sara pola minuta
kasnije.
Ne znam odgovaram.
Prostorija je utonula u tiinu. Ko god bio onaj ko je
otvorio vrata, taj je sigurno otiao, ili eka u hodniku.
Ipak, svestan sam da, to due mi stojimo u mestu, vie
njih e stii. Moramo da odemo odavde. Moraemo da
rizikujemo. Udiem duboko.
Moramo da odemo odavde kaem Sari. Ovde
nismo bezbedni.
Ali oni su napolju.
Znam, ali nee otii. Henri je kod kue i u jednakoj je
opasnosti kao i mi.


Ali kako emo pobei odavde?
Nemam predstavu, ne znam ni ta da joj kaem. Jedini
izlaz je isti onaj put kojim smo doli. Sara me i dalje grli.
Ovde smo kao glineni golubovi, Sara. Nai e nas, a
kada nas budu nali, svi ostali e pohrliti ovamo. Ovako
makar moemo raunati na faktor iznenaenja. Ako
pobegnemo iz kole, mislim da bih mogao da upalim auto.
Ako ne budem uspeo, moraemo da se borimo.
Klima glavom u znak slaganja.
Udiem duboko i izlazim iz skrovita ispod stola.
Pruam Sari ruke i ona ustaje. Zajedno pravimo jedan
korak, najtie to moemo. A onda jo jedan. Potreban
nam je itav minut da preemo uionicu i nita se ne
ispreava ispred nas u tami. Iz mojih aka izbija blagi sjaj
gotovo da ne emituje nikakvu svetlost tek toliko da se
ne zakucamo u neku klupu. Piljim u vrata. Otvoriu ih,
Sara e mi skoiti na lea a ja u potrati najbre to
mogu, upaljenih svetala u akama, niz hodnik, dalje iz
kole i na parking ili, ukoliko tuda ne uspem da proem,
onda kroz umu. Poznajem umu i poznajem put do kue.
Oni su brojniji, ali Sara i ja emo imati prednost domaeg
terena.
Dok se pribliavamo vratima, oseam da mi srce tako
snano lupa da se bojim da e ga Mogadorci uti.
Zatvaram oi i polako pruam ruku prema kvaci. Sara se
ukrutila i stee mi ruku iz sve snage. Ruka mi je na
nekoliko centimetara od kvake, tako blizu da oseam
hladnou metala, i utom nas neto hvata otpozadi i
povlai na zemlju.


Pokuavam da vrisnem, ali mi neija ruka pokriva
usta. Strah struji kroz mene. Oseam kako se Sara opire
ispod stiska dok i sam inim isto, ali je stisak suvie jak.
Ovo nisam oekivao da Mogadorci budu jai od mene.
Silno sam ih potcenio. Sada vie nema nade. Nisam uspeo.
Izneverio sam Saru i Henrija i ao mi je. Henri, nadam se
da e im se suprotstaviti bolje od mene.
Sara teko die i ja svom snagom nastojim da se
oslobodim, ali ne uspevam.
Pst, prestanite da se opirete apue mi neiji glas
na uho. enski glas. Napolju su, ekaju. Morate biti tihi.
U pitanju je devojka, i jaka je koliko i ja, ako nije i jaa.
Ne razumem. Ona poputa stisak i ja se okreem k njoj.
Zagledamo jedno drugo. Iznad svetlosti iz mojih dlanova
vidim lice tek neto starije od svog. Kestenjaste oi,
visoke jagodice, duga kosa vezana u rep, iroka usta i
izraen nos, taman ten.
Ko si ti? pitam.
Ona gleda ka vratima, i dalje utei. Saveznik,
pomiljam. Jo neko osim Mogadoraca zna da postojimo.
Neko je ovde s namerom da pomogne.
Ja sam esta kae. Pokuala sam da stignem
ovamo pre njih.



29.



Otkud si znala da sam to ja? pitam je.
Ona gleda ka vratima. Pokuavam da te naem jo
otkad je Trei ubijen. Ali objasniu ti sve kasnije. Prvo
moramo da odemo odavde.
Kako si uspela da ue a da te ne vide?
Mogu da budem nevidljiva.
Osmehujem se. Isti dar koji je imao moj deda. Dar
nevidljivosti. Sposobnost da sve to dodirne uini
nevidljivim, kao to je deda inio nevidljivom kuu kada
je Henri drugog dana doao na posao.
Koliko daleko je tvoja kua odavde? pita me.
Pet kilometara.
Nazirem kako klima glavom u mraku.
Ima li uvara? pita me.
Da, naravno. Zar ti nema?
Premeta se i zastaje pre nego to odgovori, kao da
crpe snagu iz neeg nevidljivog. Imala sam odgovara.
Umrla je pre tri godine. Otada sam preputena sama
sebi.
ao mi je kaem.
Rat je, neminovno je da ljudi umiru. U ovom
trenutku, moramo da odemo odavde ili emo i sami
umreti. Ukoliko su ovde, onda sigurno ve znaju gde ivi,


to znai da su ve stigli tamo, tako da nema svrhe da
pokuavamo da ostanemo tajanstveni kada izaemo iz
zgrade. Ovo su samo izviai. Njihovi vojnici su na putu
ovamo. Oni imaju maeve. Za njima e brzo stii zveri.
Vremena je malo. U najboljem sluaju, imamo samo jedan
dan. U najgorem, oni su ve ovde.
Moja prva pomisao je: Oni ve znaju gde ivim. Hvata
me panika. Henri je kod kue, s Bernijem Kosarom, a
vojnici i zveri su moda ve tamo. Moja druga pomisao je:
Njena uvarka je mrtva ve tri godine. esta je ve tri
godine sama, sama na ovoj tuoj planeti od trinaeste-
etrnaeste godine?
Kod kue je kaem.
Ko?
Henri, moj uvar.
Sigurno je dobro. Nee ga ni pipnuti dok god si ti na
slobodi. Oni ele tebe a njega e iskoristiti samo da te
namame odgovara esta, a onda die glavu prema
prozoru s reetkama. Okreemo se i pratimo njen pogled.
urno izlazei iz krivine koja vodi ka koli, jedva
primetno sijajui kako ne bi skrenuli panju na sebe,
kreu se farovi automobila, usporavaju, prolaze izlaz a
onda skreu u ulaz i nestaju s vidika. esta se okree k
nama. Sva vrata su blokirana. Kako jo moemo izai
napolje?
Razmiljam o tome i shvatam da bi jedan od prozora
bez reetaka u drugoj uionici bio najbolji izbor.


Moemo da izaemo kroz fiskulturnu salu kae
Sara. Ispod platforme se nalazi prolaz, koji ima otvor
poput podrumskih vrata, u zadnjem delu kole.
Stvarno? pitam.
Ona klima glavom i ja se ponosim njome.
Drite se za mene kae estica. Ja je hvatam za
desnu, a Sara za levu ruku. Budite to tii moete. Dok
god me drite za ruke, oboje ete biti nevidljivi. Nee
moi da vas vide, ali e zato moi da vas uju. im
izaemo napolje, traemo koliko nas noge nose. Nikada
im neemo pobei, posebno ne sada kada su nas pronali.
Jedini nain da se spasemo jeste da ih ubijemo, sve do
jednog, pre nego to drugi stignu.
U redu kaem.
Shvata li ta to znai? pita esta.
Odmahujem glavom. Nisam siguran ta me pita.
Sada vie nema beanja kae. To znai da e
morati da se bori s njima.
Hteo sam da odgovorim, ali utanje koje sam
malopre uo zaustavlja se ispred vrata. Tiina. A onda se
pomera kvaka. esta duboko hvata vazduh i puta moju
ruku.
Zaboravi na iskradanje kae. Rat upravo poinje.
Zalee se, prua ruku napred i vrata se odvaljuju sa
arki i uz tresak padaju u hodnik. Razleu se iverci
drveta. Prti staklo.
Upali svetla! vie.


Palim ih. Mogadorac stoji usred krhotina slomljenih
vrata. Osmehuje se dok mu krv curi iz ugla usana, s mesta
gde su ga vrata udarila pri padu. Oi su mu crne, a koa
bela kao da nikada nije videla sunce. Peinsko stvorenje
koje se pridiglo iz mrtvih. Baca neto to ne vidim i ujem
estu pored sebe kako krgue zubima. Gledam ga u oi i
probada me bol toliko jak da sam zakucan u mestu,
nemoan da se pokrenem. Mrak pada. Obuzima me tuga.
Telo mi se ukruuje. Nejasni prizori invazije proleu mi
kroz glavu: moji deda i baba; suze, vritanje, krv i gomile
izgorelih tela. esta prekida zaaranost tako to die
Mogadorca i zavitlava ga u zid. On pokuava da ustane, ali
ga esta ponovo podie i ovaj put ga svom silinom baca o
jedan zid a onda o drugi. Izvia pada na zemlju
iskrivljen i slomljen, grudi mu se diu a onda ostaju
nepomine. Prolazi sekund-dva. itavo telo mu se
raspada u gomilu pepela uz zvuk koji podsea na
prosipanje pune vree peska.
ta, kog avola...? pitam, zauen to se telo tako
potpuno raspalo.
Ne gledaj ih u oi! uzvikuje, ne obazirui se na
moju zbunjenost.
Pomiljam na novinara koji je napisao Oni su meu
nama. Sada razumem kroz ta je proao kada je pogledao
Mogadorca u oi. Pitam se da li je jedva doekao da umre,
da li je na smrt gledao kao na izbavljenje od prizora koji
su mu kolali kroz glavu. Mogu samo da zamislim koliko bi
samo bili strani da esta nije prekinula zaaranost.


Druga dva izviaa idu nam u susret sa suprotnog
kraja hodnika. Obavija ih oblak tame, a oni kao da svojom
pojavom sve oko sebe prodiru i pretvaraju u crnilo.
esta stoji ispred mene, nepokolebljiva, prkosno
podignute brade. Pet centimetra je nia od mene, ali zbog
takvog stava meni deluje pet centimetra via. Sara stoji
iza mene. Oba Mogadorca su zastala na mestu gde se
ukrtaju dva hodnika, podrugljivo se cerei. Diu duboko
i itavo, isto ono to smo uli ispred vrata. To je zvuk
koji proizvode pri disanju a ne dok hodaju. Posmatraju
nas. Zatim neka drugaija vrsta zvuka ispunjava hodnik i
oba Mogadorca se okreu u tom pravcu. Vrata se tresu
kao da neko pokuava da ih na silu otvori. Iznenada se
uje prasak puke a za njim se razvaljivanje vrata.
Obojica iznenaeno gledaju i, dok se okreu s namerom
da pobegnu, jo dva praska se razleu hodnikom te oba
izviaa bivaju odbaena unazad. ujemo pribliavanje
dva para cipela i grebanje pseih noktiju po uglaanom
podu. esta se ukruuje pored mene, spremajui se za
ono to nam dolazi u susret. Henri! Oni farovi koje smo
videli da ulaze u kolsko dvorite pripadali su njegovom
kamionetu. U ruci dri dvocevku, koju nikada ranije
nisam video. Kraj njega je Berni Kosar i sada tri prema
meni. unem i hvatam ga pa ga uzimam u naruje.
Mahnito me lie po licu a ja sam toliko uzbuen da
zamalo zaboravljam da kaem estoj ko je mukarac s
pukom.
Ovo je Henri kaem. Moj uvar.
Henri dolazi hodnikom, hoda oprezno, zagleda vrata
uionica u prolazu, a iza njega, nosei lorijensku krinju u


rukama, ide Mark. Nemam pojma zbog ega ga je Henri
poveo sa sobom. U Henrijevim oima vidim
izbezumljenost, iscrpljenost, veliku brigu i strah.
Oekujem najgore s obzirom na to kako sam otiao od
kue, oekujem prekor, moda amar, ali umesto toga on
prebacuje puku u levu ruku i grli me vrsto. I ja njega,
takoe.
ao mi je, Henri. Nisam znao da e doi do ovoga.
Znam. Samo sam srean to si dobro kae. Hajde,
moramo da odemo odavde. Opkolili su celu kolu.
Sara nas vodi prostorije koja je najbezbednija po
njenom miljenju, a to je kuhinja za domainstvo, malo
nie niz hodnik. Zakljuavamo vrata za sobom. esta gura
tri friidera da podboi vrata i sprei ikoga da ue dok
Henri hita do prozora i navlai zastore. Sara odlazi pravo
u kuhinju, koju obino koristimo na asovima, otvara
fioke i vadi najvei kasapski no koji nalazi. Mark je
posmatra, pa videvi ta ona ini, baca krinju na pod i
sam uzima no. Pretrauje druge fioke i vadi eki za
meso pa ga stavlja za pojas pantalona.
Jeste li svi dobro? pita Henri.
Da odgovaram.
Dobro sam, osim to mi je bode zabijen u ruci
odgovara esta.
Priguena svetla svojih dlanova okreem prema
njenoj ruci. Nije se alila. Mali bode joj tri iz miice.
Zbog toga je onako prostenjala pre nego to je ubila
izviaa. Bacio je bode na nju. Henri prua ruku i vadi
bode. Ona iti kroz zube.


Sva srea da je bode kae ona, gledajui u mene.
Vojnici e imati maeve koji svetle od raznih moi.
Hteo sam da je pitam o kakvim je moima re, ali se
Henri ubacuje.
Uzmi ovo kae i prua puku Marku. Mark
prihvata puku slobodnom rukom bez ustezanja, sa
strahopotovanjem piljei u sve to se deava oko njega.
Pitam se koliko toga mu je Henri rekao. Pitam se zbog
ega ga je Henri uopte poveo sa sobom. Osvrem se ka
estoj. Henri pritiska pare tkanine na njenu miicu i ona
ga dri. Prolazi iza nje i uzima krinju pa je stavlja na
najblii sto.
Doi, Done kae.
Bez ikakvih objanjenja, pomaem mu da otvori
krinju. Podie poklopac, prua ruku unutra i vadi ravan
kamen, crn koliko i aura koja okruuje Mogadorce.
Izgleda kao da esta zna emu taj kamen slui. Skida
koulju. Ispod nje nosi crno-sivo gumeno odelo, vrlo
slino onom srebrno-plavom koje sam, u prizorima sa
Lorijena, video da nosi moj otac. Duboko udie i prua
ruku Henriju. Henri stavlja kamen na ranu i esta, vrsto
stisnutih zuba, stenje i uvija se od bola. Znoj joj orosi elo,
lice joj postaje crveno od naprezanja a ile na vratu joj
iskau. Henri ga dri tako skoro itav minut. Odmie
kamen i esta se presamiuje, hvatajui vazduh kako bi
se pribrala. Gledam joj ruku. Osim malo krvi koja jo uvek
svetluca, posekotina je potpuno zacelila, bez oiljaka, bez
ikakvog traga sem malog reza u odelu.
ta je to? pitam, bradom pokazujui na kamen.


Isceljujui kamen odgovara Henri.
Tako neto jo uvek postoji?
Na Lorijenu postoji, ali je bol duplo jai od bola koji
osoba trpi prilikom nanoenja rane a kamen deluje samo
ukoliko su povrede nastale u nameri da se ta osoba
povredi ili ubije. Pritom, kamen se mora koristiti na pravi
nain.
U nameri? pitam. Dakle, kamen ne bi delovao ako
bih se sluajno spotakao i rasekao glavu?
Ne odgovara Henri. To je poenta darova.
Odbrana i istota.
Da li bi delovao na Marku ili na Sari?
Ne znam odvraa Henri. I nadam se da to neemo
morati da saznamo.
esta se bori za dah. Uspravlja se pa opipava miicu.
Crvenilo u licu joj polako nestaje. Iza njenih lea, Berni
Kosar tri napred-nazad, od blokiranih vrata od prozora,
koji su isuvie visoko da bi on mogao da vidi napolje, ali
se uspravlja na zadnje noge i ipak pokuava, reei na
ono to osea da se tamo nalazi. Moda nije nita,
pomiljam. Berni povremeno grize na prazno.
Jesi li ti uzeo moj telefon danas kada si dolazio u
kolu? pitam Henrija.
Ne odgovara. Nita nisam uzeo.
Nije bio u ormariu kada sam se vratio po njega.
Pa, ionako ne bi radio. Neto su uradili sa kolom i
naom kuom. Nema struje i nikakvi signali se ne


probijaju kroz tit, kakav god on bio, koji su podigli. Svi
asovnici su stali. ak i vazduh deluje mrtvo.
Nemamo puno vremena prekida nas esta.
Henri klima glavom. Na licu mu se nazire blagi osmeh,
izraz ponosa, moda ak i olakanja.
Seam te se kae.
I ja se seam tebe.
Henri prua ruku i esta se rukuje s njim. Sranje je
dobro to te opet vidim.
Vraki je dobro ispravljam ga, ali se on ne obazire.
Traim vas ve neko vreme kae esta.
Gde je Katarina? pita Henri.
esta odmahuje glavom. Izraz tuge prelazi joj licem.
Nema je vie. Umrla je pre tri godine. Otad traim
ostale, ukljuujui i vas.
ao mi je kae Henri.
esta klima glavom. Osvre se prema Benriju Kosaru,
koji sada ve divljaki laje. Izgleda mi kao da je porastao
pa sada uspeva da viri preko donje ivice prozora. Henri
podie puku s poda i pribliava se prozoru na metar i
po.
Done, iskljui svetla kae. Radim to mi je rekao.
A sada, na moj znak, spusti zastore.
Prilazim jednoj strani prozora i dva puta obavijam
kanap oko ruke. Klimam glavom Henriju, a iza njegovog
ramena vidim da je Sara stavila ake na ui u iekivanju
praska. Henri zapinje puku i niani.
Vreme je za osvetu kae, a onda: Sad!


Povlaim kanap i zastori poleu uvis. Henri raspaljuje
vatru iz samare. Zvuk je zagluuju i jo dugo mi
odjekuje u uima. Opet repetira puku i nastavlja da cilja.
Izvrem se kako bih osmotrio ta se deava napolju. Dva
izviaa nepomino lee na travi. Jedan od njih se
pretvorio u pepeo uz isti tup zvuk koji smo uli u
hodniku. Henri jo jednom pogaa drugog i tada se i s
njim dogaa isto. Senke se naizgled skupljaju oko njih.
esta, daj friider ovamo obraa joj se Henri.
Mark i Sara sa zaprepaenjem posmatraju kako
friider lebdi prema nama i sputa se ispred prozora
kako bi onemoguio Mogadorcima da uu ili da vide dalje
unutar sobe.
Bolje ita nego nita kae Henri. Okree se ka
estoj.
Koliko jo vremena imamo?
Vrlo malo odgovara ona. Imaju ispostavu na tri
sata odavde, u probijenoj upljini planine u Zapadnoj
Virdiniji.
Henri uz kljocanje otvara puku, ubacuje dva arera
i zaklapa je.
Koliko metaka staje u nju? pitam.
Deset odgovara.
Sara i Mark apuu. Prilazim im.
Jeste li dobro? pitam.
Sara klima glavom, Mark slee ramenima, oboje su
previe zateeni ovom uasnom situacijom da bi ita
rekli. Ljubim Saru u obraz i uzimam je za ruku.


Ne brini kaem. Izvui emo se.
Okreem se ka estoj i Henriju. Zbog ega samo
ekaju napolju? pitam. Zbog ega ne razbiju prozor i
navale unutra? Znam da ih ima vie od nas.
ele samo da nas zadre ovde, unutra odgovara
esta. Nalazimo se tano tamo gde nas oni ele, svi smo
zajedno i zatvoreni na jednom mestu. Sada ekaju da
pristignu vojnici sa orujem, oni koji su obueni za
ubijanje. Sada su ve oajni jer znaju da dobijamo darove.
Nikako ne smeju da naine greku i tako rizikuju da
ojaamo. Znaju da neki od nas ve mogu da uzvrate
borbu.
Onda moramo da izaemo odavde moleivo kae
Sara, glasom tihim i drhtavim.
esta joj klima glavom da je ohrabri. A onda se ja
priseam neega to sam, zbog uzbuenja, potpuno
smetnuo s uma.
ekajte! To to si ovde, to smo zajedno, znai da je
magija prekinuta. Svi drugi su sada takoe mete kaem.
Mogu nas ubiti kako im volja.
Po izrazu uasa na Henrijevom licu shvatam da je i
njemu to promaklo.
esta klima glavom. Morala sam da preuzmem taj
rizik kae. Ne moemo nastaviti da beimo, i muka mi
je od ekanja. Svi ve razvijamo darove, svi su spremni da
se bore. Ne zaboravimo ono to su uinili nama onog
dana i ne zaboravimo ta su uinili Katarini. Svi koje
poznajemo mrtvi su; nae porodice, nai prijatelji.
Mislim da ono to su uinili na Lorijenu planiraju da


uine i na Zemlji i gotovo su spremni. Ako nastavimo da
sedimo i ekamo, to bi znailo da im dozvoljavamo jo
jedno razaranje, jo jedno ubijanje i pusto. Zbog ega
bismo stajali po strani i pustili da se to dogodi? Ukoliko
ova planeta umre, umreemo i mi s njom.
Berni Kosar i dalje laje pod prozorom. Bezmalo
poelim da ga pustim, da vidim ta e uiniti. Pena mu
izbija na usta, zubi su mu iskeeni a dlaka nakostreena.
Pas je spreman, razmiljam. Pitanje je, jesmo li mi
spremni?
Pa, sada si ovde kae Henri. Nadajmo se da su
ostali bezbedni; nadajmo se da se mogu braniti. Oboje
ete odmah znati ukoliko nije tako. A to se nas tie, rat
nam je doao na kuni prag. Nismo ga izazivali, ali kad
smo ve ovde, nemamo drugog izbora nego da se borimo,
i to svom snagom kae. Podie glavu da nas pogleda, a
beoanje mu blistaju u mraku prostorije.
Slaem se s tobom, esta kae. Vreme je.


30.



Kroz otvoren prozor kuhinje za asove domainstva
vetar ulazi u prostoriju, a friider postavljen ispred njega
gotovo nas nimalo ne titi od hladnog vazduha. kola se
ve rashladila poto je grejanje iskljueno kad je nestala
struja. esta sada nosi samo gumeno odelo, potpuno crno
osim sive trake koja ga s prednje strane preseca po
dijagonali. Stoji u sredini grupe s takvim dranjem i
samopouzdanjem da i sam poelim da imam svoje
lorijensko odelo. Otvara usta da neto kae, ali je prekida
snaan tresak napolju. Svi pritravamo prozoru, ali ne
vidimo ta se deava. Za treskom sledi nekoliko bunih
prasaka i zvuci cepanja, kidanja, razaranja.
ta se deava? pitam.
Upali svoja svetla dovikuje mi Henri,
nadglaavajui buku koja prati razaranje.
Palim ih i njima obasjavam dvorite. Svetlost se
prostire samo tri metra pre nego to je proguta tama.
Henri odstupa korak i naginje glavu u stranu, oslukujui
zvuke duboko koncentrisan a onda rezignirano klima
glavom.
Unitavaju sva vozila na parkingu, ukljuujui i moj
kamionet kae. Ukoliko ovo preivimo i uspemo da
pobegnemo iz kole, to emo morati da uinimo peice.
Sarinim i Markovim licima prelazi izraz straha.


Ne moemo traiti vie vremena kae esta. Sa
planom ili bez njega, moramo da krenemo pre dolaska
zveri i vojnika. Rekla je da moemo izai iz kole kroz
fiskulturnu salu kae esta i bradom pokazuje na Saru.
To nam je jedina nada.
Zove se Sara kaem.
Sedim na stolici u blizini, uznemiren to ujem
uurbanost u glasu este. ini se da je od svih nas
najpribranija upravo ona, ona koja je sauvala smirenost
uprkos uasima koji su nas zadesili. Berni Kosar je kod
vrata i grebe po friiderima koji ih zagrauju i nestrpljivo
rei i cvili. Poto sam upalio svoja svetla, esta po prvi
put ima priliku da ga bolje zagleda. Pilji u Bernija Kosara,
zatim kilji pa se naginje napred. Prilazi i saginje se da ga
pomazi. Okreem se da je pogledam. udno mi je to se
iroko smei.
ta je? pitam.
Ona podie pogled ka meni. Ne zna?
ta?
Osmeh joj postaje jo iri. Osvre se opet ka Berniju
Kosaru, koji se odmie i juri ka prozoru, grebe po njemu,
rei i povremeno laje jer je nemoan. kola je opkoljena,
preti nam smrt, zapravo, smrt je gotovo izvesna, a esta
se smei. To me razdrauje.
Tvoj pas kae. Stvarno ne zna?
Ne odgovara Henri. Osvrem se k njemu. On
odmahuje glavom estoj.
ta, kog avola...? kaem. ta je bilo?


esta pogleda mene a onda Henrija. Iz grla joj se
otimaju neartikulisani zvuci nalik smehu i ona zausti da
neto kae. Ali ba u tom trenutku neto joj je skrenulo
panju te ona pohita ka prozoru. Sledimo je i, kao i ranije,
vrlo blaga svetla farova obasjavaju krivinu na putu i ulaze
u kolsko dvorite. Zatvaram oi i udiem duboko.
Moda ne znai nita kaem.
Iskljui svetla kae mi Henri.
Iskljuujem ih i stiskam ake u pesnice. Ne znam zato
sam uznemiren zbog tih kola tamo ispred. Doavola i sa
iscrpljenou, sa drhtanjem, koje ne prestaje otkad sam
iskoio kroz prozor direktorove kancelarije. Ne mogu da
podnesem vie da budem zatvoren u ovoj prostoriji
budui da znam da su Mogadorci ispred, da ekaju i
smiljaju nau propast. Ona kola napolju bi mogla biti
prva kojima dolaze njihovi vojnici. I ba dok mi ta misao
prolazi kroz glavu, spazimo svetla kako se brzo povlae s
parkinga i odlaze brzo istim onim putem kojim su dola.
Moramo da izaemo iz proklete kole kae Henri.


Henri sedi na stolici tri metra dalje od vrata, s pukom
u ruci uperenoj k njima. Die polako uprkos napetosti i
vidim kako mu se miii oko vilice zateu. Niko od nas ne
progovara ni re. esta je postala nevidljiva i iskrala se
napolje da malo istrai. Mi samo ekamo, a onda se
konano neto deava. Kucanje na vratima, tri puta tiho.
To je znak da je u pitanju esta a ne neki od izviaa
Mogadoraca. Henri sputa puku i ona ulazi, a ja vraam


friider tako da opet blokira vrata posle njenog ulaska.
Nije je bilo punih deset minuta.
Bili ste u pravu obraa se Henriju. Unitili su
svaki automobil koji se naao na parkingu a nekako su
sve olupine uspeli da pomere i njima zagrade sva vrata. I
Sara je u pravu; prevideli su vratanca na platformi.
Izbrojala sam sedam izviaa napolju i njih pet koji
patroliraju hodnicima. Jedan je bio ispred tih vrata, ali
sam se pobrinula za njega. Izgleda da gube strpljenje.
Mislim da to znai da su ostali ve morali stii, to opet
znai da nisu daleko.
Henri ustaje, uzima krinju i klima mi glavom.
Pomaem mu da je otvori. Prua ruku unutra i vadi
nekoliko malih okruglih kamenia, koje zatim stavlja u
dep. Nemam pojma ta je u pitanju. Zatim zatvara
krinju, zakljuava je pa je ubacuje u jednu penicu i
zatvara je unutra. Zaista ne postoji drugi nain. Skrinja je
teka i bilo bi nemogue boriti se s njom u rukama, a u
ovom trenutku svaka olakica nam je dobrodola ne
bismo li se izbavili odavde.
Nikako mi se ne svia da je ostavimo kae Henri,
vrtei glavom. esta zabrinuto klima glavom. Mogunost
da se Mogadorci dokopaju te krinje oboje ih
prestravljuje.
Ovde e biti na sigurnom kaem.
Henri podie puku i repetira je, zatim se okree ka
Sari i Marku.
Ovo nije vaa borba obraa im se. Ne znam ta
nas eka napolju, ali ako stvari pou po zlu, vas dvoje se


vratite u kolu i sakrijte se. Vi ih ne zanimate i ne verujem
da e vas traiti poto nas uhvate.
Sara i Mark izgledaju prestravljeno, u rukama, sa
pobelelim zglavcima, steu svoje noeve. Mark je za pojas
zadenuo sve to je naao u kuhinji po fiokama za ta je
mislio da bi mu moglo biti od koristi noeve, ekie za
meso, rendalicu i makaze.
Kad izaemo iz ove kuhinje, idemo levo, kad
stignemo do kraja hodnika, fiskulturna sala je posle
dvokrilnih vrata, pet-est metara s desne strane kaem
Henriju.
Vratanca se nalaze nasred platforme kae esta.
Preko njih je plavi otira. U sali nije bilo izviaa, ali to ne
znai da ih nee biti ni ovaj put.
Znai, izai emo napolje i potruditi se da im
umaknemo? pita Sara. U glasu joj se uje panika. Teko
die.
To nam je jedini izbor kae Henri.
Uzimam je za ruku. Trese se.
Bie sve u redu kaem joj.
Otkud zna? pita, vie elei potvrdu nego
objanjenje.
Ne znam odgovaram.
esta sklanja friider s vrata. Berni Kosar smesta
poinje da grebe po njima, pokuavajui da izae, i rei.
Ne mogu vas sve uiniti nevidljivim kae esta.
Ukoliko nestanem, znajte da sam u blizini.


esta se hvata za kvaku a Sara glasno, drhtavo i
duboko hvata vazduh pa mi stee ruku svom snagom.
Vidim da joj no u desnoj ruci podrhtava.
Dri se za mene kaem joj.
Neu se odvajati.
Vrata se otvaraju i esta iskae u hodnik, a Henri je
prati u stopu. Ja kreem za njima a Berni Kosar juri
ispred svih nas, kao grudva besa koja hita napred. Henri
uperava puku u jednom smeru a zatim u drugom.
Hodnik je pust. Berni Kosar je ve stigao do mesta gde se
dva hodnika ukrtaju. Nestaje iza oka. esta ga prati i
postaje nevidljiva dok svi mi, predvoeni Henrijem,
trimo ka fiskulturnoj sali. Teram Marka i Saru da idu
ispred mene. Niko od nas ne vidi ni prst pred nosom,
ujemo samo sopstvene korake. Palim svoja svetla da
nam pomognu da naemo put i to je prva greka koju
pravim.
Vrata uionice s moje desne strane se naglo otvaraju.
Sve se zbiva u deliu sekunde, pre nego to stignem da
reagujem. Neto teko me pogaa u rame. Moja svetla se
gase. Padam pravo kroz staklo izlobene vitrine. Staklo
me poseca po elu i gotovo istog asa oseam krv kako mi
se sliva niz obraz. Sara vriti. ta god bilo to to me je
pogodilo udara me ponovo; tup udarac po rebrima od
koga ostajem bez vazduha.
Upali svoja svetla! vie Henri i ja to inim. Nada
mnom stoji izvia, u rukama dri komad drveta dug
skoro dva metra, koji je verovatno pronaao u
umetnikoj radionici. Podie ga uvis s namerom da me


opet udari, ali ga je Henri, stojei est metara dalje,
preduhitrio ispalivi hitac u njega. Izviaeva glava
nestaje, rasprena u paramparad. Ostatak njegovog tela
se pretvara u pepeo i pre nego to padne na pojd-
Henri sputa puku: Sranje kae, videvi krv. Pravi
korak ka meni kada krajikom oka ugledam drugog
izviaa, na istim vratima, s tekim maljem podignutim
iznad glave. Obruava se na mene, ali ja telekinezom
bacam na njega predmet koji mi je najblii a da nisam ni
svestan ta sam bacio. Zlatni blistavi predmet koji silovito
juri kroz vazduh. Pogaa izviaa takvom silinom da mu
pri udaru raspoluuje glavu te on se obruava na pod, gde
ostaje nepomino da Iei. Henri, Mark i Sara hitaju ka
meni. Izvia je jo uvek iv pa Henri uzima Sarin no i
zabija ga u njegove grudi, od ega se ovaj pretvara u
gomilu pepela. Vraa Sari no. Ona ga dri ispred sebe,
izmeu palca i kaiprsta kao da joj je neko pruio prljave
gae. Mark se saginje i podie predmet koji sam bacio,
sada slomljen na tri dela.
To je moj omladinski trofej kae i ne odoleva da se
ne zakikoe. Dobio sam ga prolog meseca.
Ustajem. To je, znai, bila vitrina za trofeje kroz koju
sam propao.
Jesi li dobro? pita me Henri, zagledajui
posekotinu.
Da, dobro sam. Idemo dalje.
Zurimo niz hodnik do fiskulturne sale, trei
prelazimo preko parketa, a onda skaemo na platformu.
Palim svoja svetla i vidim kako se plavi otira pomera kao


da to ini po svojoj volji. Zatim se i vratanca na podu
otvaraju. Tek tada esta ponovo postaje vidljiva.
ta se tamo dogodilo? pita.
Imali smo manji problem odgovara Henri, koji prvi
silazi niz merdevine kako bi se uverio da je bezbedno. Za
njim idu Sara i Mark.
Gde je pas? pitam je.
esta odmahuje glavom.
Kreni kaem joj. Ona silazi prva, ostavljajui me
samog na platformi. Zvidim najglasnije to mogu iako
sam svestan da tako odajem svoju poziciju. ekam.
Hajde, Done doziva me Henri odozdo.
Provlaim se kroz otvor, noge su mi na merdevinama,
ali sam od pojasa pa navie iznad poda i posmatram.
Ma hajde! kaem sebi u bradu. Gde si? I u fom
trenutku, kada ve nemam drugog izbora nego da
odustanem, sekund pre nego to to uinim, Berni Kosar
se pojavljuje na suprotnom kraju sale i tri prema meni,
uiju priljubljenih uz glavu. Smeim se.
Hajde! Henri mi dovikuje.
ekaj! odgovaram, viui.
Berni Kosar skae na platformu pa u moje naruje.
Dri ga! viem dok pruam psa estoj. Sputam se,
zatim zatvaram i zakljuavam vratanca i palim svoja
svetla najjae to mogu.
Zidovi i pod su od betona, vonjaju na bu. Moramo da
se kreemo pognuti kako ne bismo udarali glavom u
plafon. esta je voa puta. Tunel je dugaak nekih


tridesetak metara i nemam pojma za ta je takav prolaz
uopte sluio. Stiemo do kraja; kratak niz stepenica vodi
do dvostrukih metalnih podrumskih vrata. esta eka da
svi stignu.
Gde emo izai? pitam.
Iza parkinga za profesore odgovara Sara.
Nedaleko od terena za ragbi.
esta prislanja uho na malu pukotinu izmeu
zatvorenih vrata. Ne uje se nita osim vetra. Svi su
obliveni znojem i prainom, preplaeni. esta se okree
ka Henriju i klima glavom. Gasim svetla.
Dobro kae ona i opet postaje nevidljiva.
Otvara vrata tek toliko da proturi glavu napolje i
osvrne se okolo. Mi ostali je posmatramo bez daha,
ekamo, oslukujemo, na ivici smo ivaca. Ona se okree
na jednu stranu a potom na drugu. Zadovoljna to smo
neprimeeni stigli ovamo, irom otvara vrata i mi
izlazimo jedan po jedan.
Mrano je, tiho i bez vetra, dok su stabla u umi, s
nae desne strane, nepomina. Osvrem se, vidim obrise
izvitoperenih automobila nabacanih na gomilu ispred
ulaznih vrata kole. Nema ni zvezda ni meseca. Nema ni
neba, kao da smo u mehuru crnila, pod nekakvom
kupolom gde su samo senke. Berni Kosar poinje da rei,
u poetku tiho, i isprva mislim da je razlog nervoza; ali
zatim se reanje pretvara u neto zlokobnije, pretee, i
znam da osea nekoga u blizini. Svi se okreemo da
vidimo na koga to rei, ali nita se ne mie. Stajem ispred
Sare kako bih je zatitio. Pomiljam da upalim svetla, ali


znam e nas to odati vie nego reanje psa. Najednom,
Berni Kosar se daje u trk.
Juri trideset metara ispred nas pre nego to skoi i
zarije zube duboko u jednog od nevidljivih izviaa, koji
se pojavljuje niotkuda, kao da je prekinuo aroliju za
nevidljivost. I u tom trenutku, vidimo ih sve, opkoljavaju
nas, ima ih bar dvadesetak steu obru oko nas.
To je bila zamka! vie Henri i ispaljuje dva hica,
koja odmah obaraju dvojicu izviaa.
Nazad u tunel! viem Marku i Sari.
Jedan od izviaa nasre na mene. Podiem ga pa ga
zavitlam najjae to mogu o hrast nekih pet-est metara
dalje. S tupim treskom zavrava na zemlji, ali brzo ustaje i
baca bode na mene. Skreem bode s putanje i opet
diem izviaa, ali ga ovaj put zavitlavam jo jae. Rasipa
se u pepeo podno stabla. Henri ispaljuje jo metaka, koji
odjekuju. Neije ruke me grabe otpozadi. Taman sam
hteo da ih strgnem sa sebe kad shvatam da je u pitanju
Sara. este nema nigde. Berni Kosar je oborio jednog
Mogadorca, zube sada ve zariva duboko u njegovo grlo,
pakleni plamen mu se ogleda u oima.
Nazad u kolu! viem.
Sara me ne puta. Grom udara, razbijajui tiinu i
oluja samo to nije poela; tamni oblaci se sada nadvijaju
iznad naih glava; munje i gromovi paraju nono nebo,
strahoviti udari od kojih Sara svaki put poskoi. esta se
ponovo pojavljuje, deset metara dalje, pogleda
upravljenog k nebu, mrti se dok se koncentrie podiui
obe ruke. Ona je ta koja stvara oluju, upravlja vremenom.


Munje udaraju pravo u izviae, koji padaju na mestu
mrtvi, dok na njihovim telima izbijaju male eksplozije,
pravei oblake pepela to se beivotno raznose po
dvoritu. Henri stoji malo po strani i puni puku. Izvia
koga Berni Kosar davi konano podlee napadu i
pretvara se u gomilicu pepela, koja psu prekriva njuku.
On kija i stresa pepeo s njuke a zatim se daje u trk za
sledeim najbliim izviaem sve dok obojica ne nestanu
u gustoj umi nekih pedeset metara dalje. Obuzima me
nepodnoljiv strah da je ovo poslednji put da ga vidim.
Mora da se vrati u kolu obraam se Sari.
Morate da odete i sakrijete se tamo. Mark! uzviknem.
Podiem pogled i ne vidim ga. Naglo se okreem oko
sebe. I tada ga ugledam kako tri ka Henriju, koji jo uvek
puni puku. Opet ne shvatam zbog ega a onda vidim ta
se deava: mogadorski izvia se priunjao Henriju a da
on toga nije svestan.
Henri! dovikujem ne bih li mu privukao panju.
Podiem ruku da zaustavim izviaa s noem podignutim
visoko, ali Mark prvi stie i hvata se ukotac s njim. Rvu
se. Henri zatvara puku a Mark utira no na bezbednu
udaljenost. Henri puca u izviaa, koji smesta eksplodira.
Zatim govori neto Marku. Ja opet dozivam Marka a on
dotrava do mene, teko diui.
Mora odvesti Saru natrag u kolu.
Mogu biti od pomoi ovde kae.
Ovo nije tvoja bitka. Morate da se sakrijete! Vratite
se u kolu i sakrijte se!
Dobro odgovara.


Morate ostati sakriveni ma ta da se dogodi!
uzvikujem nadjaavajui buku oluje. Nee doi po vas.
Oni ele mene. Obeaj mi, Mark! Obeaj mi da e ostati u
skrovitu sa Sarom!
Mark brzo klima glavom. Obeavam!
Sara plae, ali ja nemam vremena da je teim. Jo
jedan udar groma i jo jedan prasak puke. Sara me ljubi,
rukama mi nakratko stiska lice i znam da u tu sliku s
njenim likom pamtiti zauvek. Mark je odvlai sa sobom.
Volim te kae, i gleda me onako kako sam ja gledao
nju ranije tog dana, pre izlaska iz uionice za
domainstvo, pogled koji govori da je ovo moda
poslednji put da me vidi, sa eljom da utisne taj prizor u
svoj um tako snano da traje itav ivot.
Volim i ja tebe uzvraam, ali ne glasno, ve
oblikujem te rei usnama dok njih dvoje ve stiu do
stepenica tunela i, onog asa kad su te rei prele preko
mojih usana, ujem Henrijev krik bola. Okreem se. Jedan
od izviaa mu je zabio no u stomak. Proima me uas.
Izvia vadi no iz Henrijevog boka a otrica svetluca od
krvi. Zamahuje da ubode Henrija po drugi put, ali ja mu
otimam no iz ruke u poslednjem trenutku, tako da
Henrija pogaa samo prazna pesnica. Henri stenje, savija
se i pritiska cev puke pod bradu izviaa a onda
opaljuje. Izvia se sruuje na zemlju, obezglavljen.
Poinje da pada kia, hladna i teka. Gotovo istog
trenutka sam mokar do gole koe. Krv lipti iz Henrijevog
boka. Cilja pukom u tamu, ali svi izviai su se povukli u
senke, daleko od nas, tako da Henri ne moe da naniani.


Sada nee napadati, svesni da se dvoje povuklo a da je
trei ranjen. esta jo uvek prua ruke ka nebu. Oluja je
sve silovitija; vetar je poeo da zavija. ini se da ima
muke da kontrolie vreme. Zimska oluja, grom usred
januara. Kako je brzo poela, tako sada prestaje
grmljavina, munje i kia. Vetar naglo zamire i izdaleka do
nas dopire tiho stenjanje. esta sputa ruke, i svi se
upinjemo da ujemo. ak se i Mogadorci okreu.
Stenjanje se pojaava, nesumnjivo se kree ka nama,
nekakvo duboko mehaniko stenjanje. Izviai iskorauju
iz senki i poinju da se smeju. Uprkos tome to smo ubili
najmanje desetoricu, ima ih jo vie nego ranije. U daljini
se oblak dima die iznad kronji drvea kao da parni
valjak izbija iza krivine. Izviai klimaju glavom jedni
drugima, osmehuju su pakosno i opet obrazuju krug oko
nas, oito s namerom da nas ponovo sateraju u kolu.
Oigledno je da nam je to jedini izbor. esta nam prilazi.
ta je to? pitam je.
Henri hramlje, puka mu labavo visi sa strane. Teko
die, ispod desnog oka ima duboku posekotinu a na
sivom demperu krvavu mrlju od ubodne rane.
To stiu ostali, zar ne? pita Henri estu.
esta ga gleda, kosa joj je mokra i zalepljena za lice.
Zveri izgovara. I vojnici. Stigli su.
Henri repetira puku i udie duboko. Dakle, pravi
rat poinje kae. Ne znam za vas dvoje, ali ako je ovo
kraj, neka bude. to se mene tie... izgovara, ali ne
zavrava reenicu. Pa, nek sam proklet ako se predam
bez borbe.


esta klima glavom. Nai ljudi su se borili do samog
kraja. I ja u isto tako kae.
itav kilometar i po u daljini, dim se izvija visoko. iv
teret, razmiljam. Tako ih prevoze, u ogromnim
kamionima s poluprikolicom. esta i ja kreemo za
Henrijem niza stepenice. Dozivam Bernija Kosara, od
koga nema ni traga ni glasa.
Ne moemo opet da ga ekamo kae Henri. Nema
vie vremena.
Osvrem se poslednji put i uz tresak zatvaram vrata.
Jurimo kroz tunel, nazad na platformu i preko fiskulturne
sale. Ne sreemo nijednog izviaa, niti vidimo Marka i
Saru, pa mi zbog toga lake. Nadam se da su nali dobro
sklonite, da se Mark dri svog obeanja i da e tako i
ostati. Vrativi se u kuhinju za asove domainstva,
sklanjam friider i vadim krinju. Henri i ja je otvaramo.
esta vadi isceljujui kamen i prislanja ga na Henrijev
stomak. Henri uti, zatvorenih oiju, ne diui. Lice mu se
zacrvenelo od napora, ali ne puta glasa od sebe. Tako
prolazi minut a onda esta sklanja kamen. Rana je
zacelila. Henri isputa uzdah a elo mu je oroeno
znojem. Sada je red na mene. Prislanja mi kamen uz elo i
bol jai od svega to sam ikada iskusio struji itavim
mojim telom. Stenjem i jeim, svaki mii u telu mi se
zatee. Nisam u stanju da diem dok se sve ne zavri, a
kad je konano gotovo, presamiujem se i ne diem itav
minut.
Napolju se vie ne uje mehaniko stenjanje. Kamion
je izvan naeg vidika. Dok Henri zatvara krinju i vraa je


u penicu, ja bacam pogled kroz prozor u nadi da u
ugledati Bernija Kosara. Ne vidim ga. Jo jedan par farova
obasjava kolsku zgradu. I kao i malopre, ne vidim da li je
re o kolima ili o kamionetu, ali usporavaju dok prolaze
pored ulaza, a onda se brzo udaljavaju bez zaustavljanja.
Henri upasava koulju pa die puku. Dok se kreemo
prema vratima, zaujemo neto, od ega se sve troje
ukopavamo u mestu.
Napolju se uje rika, glasna, ivotinjska, zlokobna rika,
kakvu nikada nisam uo, a za njom sledi zvuk kljocanja
metala, u trenutku dok se kapija otkljuava, sputa i
otvara. Sve nas je prenuo glasan zveket. Duboko udiem.
Henri vrti glavom i uzdie, pokret koji odaje skoro
beznadenost, gest koji ini ovek kada je bitka
izgubljena.
Uvek postoji nada, Henri kaem. Okree se prema
meni. Neto nepredvieno se moe dogoditi svakog
trena. Jo ne raspolaemo svim informacijama. Nikada
nemoj prestati da se nada, bar ne jo.
Klima glavom i u uglovima usana mu se pojavljuje
jedva vidljiv osmeh. Baca pogled ka estoj. Obrt kakav
nijedno od nas nije moglo ni da zamisli. Ko zna koliko li
njih nas eka tamo napolju? A zatim on nastavlja tamo
gde sam ja stao, izgovara isto ono to je meni rekao kada
sam se oseao beznadeno, onog dana kada sam ga pitao
kako uopte moemo oekivati da pobedimo u toj borbi,
sami, u manjini, daleko od svog doma protiv
Mogadoraca, koji izgleda pronalaze veliku radost u
ratovanju i smrti. Nada poslednja umire kae Henri.


Kada ovek izgubi nadu, izgubio je sve. A kada misli da je
sve izgubljeno, da je sve bezizgledno i strano, uvek
postoji nada.
Tano tako kaem.



31.



Jo jednom ta rika para no, zidove kole; rika od koje
mi se ledi krv u ilama. Zemlja poinje da se trese pod
teinom koraka zveri, koje su sada sigurno putene.
Vrtim glavom. Video sam kolike su te zveri onda kada
sam preivljavao vizije rata na Lorijenu.
Za dobro tvojih prijatelja, a i za nae dobro kae
esta bie bolje da se gubimo iz ove kole dok jo ima
vremena. Unitie celu zgradu da bi nas se dokopali.
Klimamo glavama jedni drugima.
Jedina nam je ansa da se domognemo ume kae
Henri. ta god da je u pitanju, moda emo uspeti da
pobegnemo ako ostanemo nevidljivi.
esta klima glavom. Samo me drite za ruke.
Nije trebalo da nam dvaput kae Henri je hvata za
jednu ruku a ja za drugu.
Najtie to moemo kae Henri.
U hodniku je mrano i tiho. Hodamo tiho, ali
uurbano, kreemo se najbre to moemo a da pritom
pravimo to manje buke. Jo jednom se prolama ona rika,
a usred nje, poinje druga. Stajemo. Nije u pitanju jedna
zver, ve dve. Nastavljamo dalje i ulazimo u fiskulturnu
salu. Nema ni traga od izviaa. Stigavi do sredine


dvorane, Henri staje. Gledam u njegovom pravcu, ali ga
ne vidim.
Zbog ega smo stali? pitam.
Pst kae. Sluaj.
Nauljio sam ui, ali ne ujem nita osim tupog
zujanja.
Zveri su prestale da se kreu kae Henri.
Pa ta?
Pst kae. Napolju ima jo neeg.
A onda ih ujem i ja, tiho cianje visokog tona, zvuci
nalik onima koje isputaju sitne ivotinje. Zvuci su
prigueni, ali je oito da se pojaavaju.
ta je to, kog avola? pitam.
Neto poinje da udara po vratancima na platformi,
upravo u ona vratanca kroz koja smo nameravali da
pobegnemo.
Upali svoja svetla kae mi Henri.
Putam ruku este i palim svetla te obasjavam
platformu. Henri sve posmatra kroz nian puke.
Vratanca poskakuju kao da neto pokuava da se probije
kroz njih, ali nema dovoljno snage da to uini. Lasice,
pomiljam, mala stvorenja zdepaste grae, kojih su se
momci iz Atine toliko uplaili. Jedna od njih udara u
vratanca toliko jako da se ona odvaljuju s platforme i uz
tresak padaju na pod. Toliko o tome da nemaju snage.
Dve ve jure napolje i im nas spaze, tre k nama toliko
brzo da se pretvaraju u obrise, koje ne mogu da uhvatim
pogledom. Henri stoji, sve to posmatra kroz nian,


osmehujui se kao neko ko se zabavlja. Razdvajaju se i
obe zverice skau sa est metara udaljenosti, jedna na
Henrija a druga na mene. Henri puca i stvorenje nalik
lasici eksplodira i prska ga svojom krvlju i utrobom; i
upravo kad sam spreman da telekinezom rastrgnem ono
drugo, esta ga grabi nevidljivom rukom dok je u
vazduhu i zakucava ga o pod poput lopte za ragbi, ubivi
ga na mestu.
Henri repetira puku. Pa, to i nije bilo tako loe
kae i, pre nego to stignem da mu odgovorim, pod oko
platforme se raspada pod udarcem pesnice zveri.
Zamahuje i opet udara, smrskavajui platformu u
krhotine i otkrivajui nono nebo. Silina udara nas
obojicu odbacuje unazad.
Bei! vie Henri i prazni itav arer u zver. No,
meci je ne zaustavljaju. Zver se ustremljuje i rie tako
glasno da oseam kako mi odea podrhtava. Neija ruka
posee k meni i hvata me, inei me nevidljivim. Zver
juria napred, pravo ka Henriju, a ja sam prestravljen
onim to bi mu mogla uiniti.
Ne! vritim. Idi po Henrija, idi po Henrija!
kobeljam se iz stiska este i konano je hvatam za ruku i
guram je od sebe. Ja postajem vidljiv, ona ostaje skrivena.
Zver nasre na Henrija, koji nepokolebljivo stoji i
posmatra zver kako mu se pribliava. Ostao je bez
municije. Vie nema izbora. Idi po njega! vritim
ponovo. Idi po njega, esta!
Bei u umu! dovikuje mi.


Mogu samo da posmatram. Zver je visoka najmanje
deset metara, moda i trinaest, i nadnosi se nad
Henrijem. Rie, a u oima joj se ogleda bes. Miiava i
nabrekla pesnica zamahuje tako visoko da se probija
pravo kroz krovne grede i krov kolske fiskulturne sale. A
zatim se strovaljuje tolikom brzinom da postaje samo
mrlja, nalik elisi na ventilatoru. Prestravljeno vritim,
znajui da e smrviti Henrija. Ne mogu da odvratim
pogled, Henri deluje siuno dok stoji tamo s pukom,
koja oklembeeno visi pored njega. U trenutku kada
pesnicu zveri od Henrija razdvaja samo deli sekunde,
Henri nestaje. Pesnica se obruava na pod sale, drvo puca
a silina udara me baca na tribine, pet-est metara dalje.
Zver se okree prema meni, zaklanjajui mi pogled na
mesto gde je Henri maloas stajao.
Henri! viem. Zver isputa krik, tako glasan da, i
kad bi mi odgovorio, ne bih ga uo. Korakne prema meni.
Bei u umu, rekla je esta. Bei u umu. Ustajem i
poinjem da trim najbre to mogu do zadnjeg dela sale,
gde je zver napravila otvor. Okreem se da vidim da li me
zver prati. Ne prati me. Moda joj je esta neim skrenula
panju. Znam samo da sam sada preputen samom sebi.
Preskaem gomilu krhotina i sprintom se udaljavam
od kole, trim prema umi koliko me noge nose. Senke
me opkoljavaju, prate me poput ukletih prikaza. Znam da
im mogu pobei. Zver rie i ujem kako se rui jo jedan
zid. Stiem do drvea i ini mi se da su rojevi senki
nestali. Zastajem i oslukujem. Drvee se njie pod
laganim povetarcem. Ovde ima vetra! Pobegao sam iz
kupole koju su Mogadorci stvorili. Oseam neto toplo u


predelu pojasa. Posekotina koju sam zadobio u kui
Marka Dejmsa ponovo je prokrvarila.
Obrisi kole su bledi s mesta na kome stojim. Nestala
je itava fiskulturna sala, pretvorena je u gomilu cigli.
Senka zveri se protee navie usred ruevina trpezarije.
Zbog ega nije krenula za mnom? I gde je ona druga zver
koju smo uli? Pesnica zveri se opet obruava, jo jedna
prostorija je unitena. Mark i Sara su tamo negde. Rekao
sam im da se vrate u kolu i tek sada shvatam koliko je to
bila glupa ideja. Nisam oekivao da e zver razoriti kolu
iako zna da nisam u njoj. Moram uiniti neto da je
oteram. Diem duboko da prikupim snagu i, onog trena
kad sam napravio prvi korak, neto me je snano udarilo
u potiljak. Padam licem u blato. Dodirujem mesto udara
ruka mi je umrljana krvlju, koja se cedi s prstiju. Okreem
se, ali isprva ne vidim nita, a onda neko iskorauje iz
senke i osmehuje se.
Vojnik. Dakle, tako izgledaju. Vii je od izviaa
moda oko dva i deset dva i trideset centimetara; miii
su mu nabrekli ispod crnog grubog ogrtaa. Ogromne,
nabrekle vene mu se pruaju celom duinom ruku. Na
nogama ima crne izme. Na glavi nema nieg a kosa mu
see do ramena. Koa mu je bleda, votana kao i kod
izviaa. Na licu mu je osmeh pun samopouzdanja,
osmeh pobednika. U jednoj ruci dri ma. Dugaak je i
blistav, napravljen od materijala koje nikada nisam video
ni na Zemlji niti u vizijama Lorijena, ini se da pulsira,
kao da je iv.


Poinjem da uzmiem puzei, dok mi krv curi niz vrat.
Zver u koli isputa jo jedan krik; ja pruam ruku ka
niskoj grani oblinjeg drveta i uspravljam se. Vojnik je na
tri metra od mene. Steem obe ake u pesnice. Vojnik
nonalantno mae maem ka meni, a na vrhu mu se
pojavljuje neto to lii na mali bode. Posmatram kako
se bode izvija u luk, ostavljajui za sobom blagi trag
poput onog na nebu koji ostaje iza aviona. Svetlost baca
aroliju od koje ne mogu da odvratim pogled.
Blesak svetlosti prodire sve oko nas, i svet nestaje u
beumnoj praznini. Nema zidova. Nema zvukova. Nema
ni plafona niti poda. Polako poinju da se naziru obrisi
drvee stoji poput drevnih kipova koji apatom otkrivaju
svetu neku drugu stvarnost, stvarnost u kojoj obitavaju
samo senke.
Pruam ruku da opipam prvo stablo, jedini trag sivog
u inae potpuno belom svetu. Moja ruka prolazi kroz
njega i za trenutak stablo se ljeska kao da je sainjeno od
tenosti. Duboko udiem. Kad ispustim vazduh, bol iz
posekotine na potiljku se vraa kao i u onima koje sam po
rukama i telu zadobio u kui Marka Dejmsa. Vojnik
sporo poprima svoj oblik, negde je est-sedam metara
dalje od mene. Ogroman je. Upijamo pogledom jedan
drugog. U ovom novom svetu, njegov ma svetli jo jae.
Oi mu se skupljaju u tanke proreze a ja steem ake u
pesnice. Dizao sam predmete koji su daleko tei od njega;
cepao sam drvee i unitavao ga. Svakako da mu mogu
parirati snagom. Svu snagu sabijam u jezgro svog bia,
sve to jesam i sve to u ikada biti ulaem u to, sve dok
me ne obuzme oseaj da u eksplodirati.


Isputam krik i pruam ruku. Gruba sila naputa moje
telo i juri ka vojniku. U isto vreme, on maem preseca tu
snagu, kao da ubija muvu. Moja snaga skree ka drveu,
koje na trenutak zaigra poput ita u polju pod laganim
povetarcem, a onda se umiruje. Vojnik mi se smeje,
duboko, grleno, podrugljivo. Oi poinju da mu svetle,
kolutaju kao da se ispunjavaju lavom. Podie slobodnu
ruku i meni se celo telo ukruuje dok iekujem njegov
sledei potez. Ni sam ne znam kako, moje grlo je u stisku
njegove ake, daljina koja nas je delila nestala je u
treptaju oka. Podie me jednom rukom, diui na usta,
tako da oseam gadan miris njegovog daha, vonj trulei.
Opirem se, pokuavam prstima da probijem obru
njegovog stiska oko svog vrata, ali on je poput elika.
A onda me baca.
Padam na lea, vie od deset metara dalje. Ustajem a
on nasre na mene, maui maem ka mojoj glavi, ali ja
uspevam da izbegnem udarac i uzvraam tako to ga
guram najjae to mogu. On posre unazad, ali ostaje na
nogama. Pokuavam da ga podignem pomou telekineze,
ali se nita ne dogaa. U ovom drugom svetu, moje moi
su priguene, bezmalo nepostojee. Ovde Mogadorac ima
prednost nada mnom.
Smeje se uzaludnosti moje borbe i obema rukama
die ma. Ma oivljava, iz svetlucavosrebrne se pretvara
u ledenoplavu. Plavi plamenovi mu liu otricu. Ma koji
sija od moi, ba kao to je esta rekla. Vitla njime u mom
pravcu i jo jedan bode polee s njegovog vrha, pravo ka
meni. Ovo mogu, pomiljam. Tolike sam sate proveo u


zadnjem dvoritu vebajui s Henrijem, pripremajui se
upravo za ovo. Uvek smo vebali sa noevima, koji su
manje-vie isti kao bode. Da li je Henri znao da e ih
Mogadorci koristiti? Svakako, iako ih u svojim vizijama
invazije nikada nisam video. Ali nikada nisam video ni
ova stvorenja. Na Lorijenu su izgledali drugaije, nisu bili
ovako zlokobni. Na dan invazije izgledali su bolesno i
izgladnelo. Da li je Zemlja kriva za njihov oporavak, da li
su njena prirodna bogatstva pomogla da oni postanu
snaniji i zdraviji?
Bode bukvalno cvili dok leti prema meni. Raste, a
onda ga proimaju plamenovi. U trenutku pre nego to ga
skrenem s putanje, eksplodira u vatrenu loptu, a
plamenovi kreu na mene. Zarobili su me; savrena
vatrena kugla me prodire. Svako drugi bi izgoreo, ali ne i
ja, pa mi to vraa snagu. Mogu da diem. I ne slutei,
vojnik me je time uinio jaim. Sada je red na mene da se
smejem uzaludnosti njegovih pokuaja.
Je li to sve to ima? dovikujem mu.
Lice mu se krivi od besa. Prkosno prua ruku preko
ramena i vraa je, drei u njoj puku nalik topu, koja
poinje da se pripija uz njegovo telo, stapa se s njegovom
nadlanicom. Njegova ruka i puka postaju jedno. Vadim
no iz zadnjeg depa, no koji sam uzeo u kuhinji kod
kue, pre povratka u kolu. Mali je, gotovo beskoristan,
ali bolje ita nego nita. Otvaram no i napadam. Vatrena
lopta kree sa mnom. Vojnik se ispravlja i zamahuje
maem iz sve snage. Skreem putanju maa depnim
noiem, ali ga ma preseca napola. Bacam krhotine i


zamahujem iz sve snage. Moja pesnica se zakucava u
vojnikov stomak. On se presamiuje, ali se odmah
ispravlja i zamahuje maem. U poslednjem trenutku
saginjem glavu da izbegavam seivo. Ma mi je oprljio
kosu na potiljku. Odmah za maem sledi paljba. Nemam
vremena da reagujem. Pogaa me u rame, jeim i padam
unazad. Vojnik se ponovo oporavlja i upire puku u
vazduh. Isprva sam potpuno zbunjen. A potom shvatam.
Puka. Mora je napuniti da bi pucao, to je sasvim logino
ovde na Zemlji. Sivilo u drveu nisu senke; sivilo je
prvobitno stanje drvea. A sada Mogadorac krade te
ivote, prodire ih. Rasa vanzemljaca koja je potroila sva
bogatstva svoje planete u tenji za napretkom sada to
isto ini ovde. Ovo je razlog zbog koga su napali Lorijen.
Isti razlog zbog koga e napasti i Zemlju. Jedno po jedno,
drvee pada i nestaje u gomili pepela. Puka postaje sve
svetlija, toliko bleti da zadaje bol oima. Nemam
vremena za gubljenje.
Juriam. Vojnik i dalje dri puku uperenu k nebu i
mae maem. Izbegavam ma i zarivam se pravo u
vojnika. Telo mu se napinje i on se otima, u agoniji je.
Vatra koja me okruuje spaljuje ga na licu mesta.
Meutim, otvorio sam se. Vojnik slabano zamahuje
maem, nedovoljno da me posee, ali ne mogu da spreim
njegov pad. Udara u mene i odbacuje me nekih petnaest
metara kao grom da me je udario. Leim na zemlji, a telo
mi se trza. Podiem glavu. Oko nas je tridesetak gomilica
pepela. Koliko puta e mu to omoguiti da opali? Poinje
da duva slab vetar i pepeo se die u vazduh u praznom
prostoru izmeu nas. Ponovo se pojavljuje mesec. Svet u


koji me je uvukao poinje da se uruava. Svestan je toga.
Njegova puka je spremna. Uspevam da se pridignem sa
zemlje. Na pola metra od mene je jedan od bodea kojima
me je malopre gaao. Jo uvek svetli. Uzimam ga.
Vojnik sputa puku i niani. Belina koja nas okruuje
poinje da nestaje, boje se vraaju. I u tom trenutku
puka opaljuje jarku svetlost sa avetinjskim prikazama
svih ljudi koje sam poznavao Henrija, Sema, Bernija
Kosara, Sare svi su mrtvi u ovoj alternativnoj
stvarnosti; svetlost je toliko jarka da zaslepljuje,
pokuava da me povue sa sobom, dok juri ka meni u
vidu uarene lopte, koja narasta kako mi se pribliava.
Pokuavam da je skrenem s putanje, ali je suvie jaka.
Belina stie do vatrenog obrua oko mene, i u trenutku
njihovog spajanja izbija eksplozija, koja me silovito baca
na zemlju. Padam uz tresak. Opipavam se. Nisam
povreen. Vatrena lopta se ugasila. Ne znam kako, ali ona
je upila svu eksploziju, spasla me je od gotovo sigurne
smrti. Svakako da je to nain na koji funkcionie
vojnikova puka, koristi smrt jednog za smrt drugog. Mo
kontrole uma, manipulacija tuim strahom, omoguena
unitenjem prirodnih sila. Izviai su samo delimino
nauili kako da to iskoriste. Vojnici su opremljeni
orujem koje ima daleko vee mogunosti.
Ustajem, usijani bode mi je jo uvek u ruci. Vojnik
povlai nekakvu ruicu s jedne strane puke, kao da
pokuava da je napuni. Trim k njemu. Kad sam se
dovoljno primakao, nianim u njegovo srce i zamahujem
bodeom iz sve snage. Vojnik ispaljuje drugi pucanj.
Narandasti torpedo kulja ka meni, smrt mi neminovno


ide u susret. Dva oruja se mimoilaze ne okrznuvi se.
Upravo u trenutku kad oekujem da me pogodi drugi
hitac i ubije me deava se neto sasvim drugo.
Moj bode pogaa prvi.
Svet nestaje. Senke iezavaju i hladnoa i mrak se
vraaju kao da nikada nisu ni nestajali. Vrtoglavi prelaz.
Posrnem korak unazad i padam. Oi mi se prilagoavaju
na tamu. Pogled upravljam na mranu priliku vojnika
nadnetog nada mnom. Nije nas pratio pucanj iz puke. Ali
blistavi bode jeste. Otrica je zarivena duboko u
vojnikovo srce, dok drka pulsira narandastom
svetlou pod meseinom. Vojnik se tetura i tada se
bode zariva jo dublje u njega i nestaje. On jei. Crna krv
iklja iz otvorene rane. Oi mu postaju bezizraajne i
okreu su u dupljama. Vojnik pada na zemlju, ostaje
nepomian a zatim eksplodira u oblaku pepela, koji mi
zasipa cipele. Vojnik. Prvi put sam ubio vojnika. Moda
nee biti i poslednji.
Boravak u drugoj stvarnosti donekle me je oslabio.
Stavljam ruku na oblinje drvo da se priberem i povratim
dah, ali stabla tu vie nema. Osvrem se oko sebe. Sve
drvee koje nas je okruivalo pretvorilo se u gomilice
pepela, ba kao i u drugoj stvarnosti, ba kao to se to
deava Mogadorcima kada umru.
ujem riku zveri i podiem pogled da vidim ta je
ostalo od kole. Umesto kole vidim neto drugo, na pet-
est metara od sebe uspravan, s maem u jednoj i
slinom pukom kao kod prethodnog u drugoj ruci. Puka
je uperena u moje grudi, ve je napunjena i sija od


energije. Jo jedan vojnik. Mislim da nemam snage da se
borim sa ovim koliko sam imao za onog prethodnog.
Nemam ime da ga napadnem, a rastojanje izmeu
nas je preveliko da bih mogao da nasrnem na njega pre
nego to opali iz puke. I tada vidim trzaj njegove ruke
prolama se pucanj. Nehotice se trgnem u iekivanju da
me pucanj prepolovi nadvoje. Ali dobro sam, nepovreen
sam. Zbunjen podiem pogled i tamo, na vojnikom elu,
ugledam rupu veliine novia, iz koje iklja odvratna
krv. A onda on pada i rastae se.
To ti je za mog oca ujem iza svojih lea. Okreem
se. Sem dri srebrni pitolj u desnoj ruci. Osmehuje mi se.
On sputa pitolj. Proli su pravo kroz centar grada
kae. Znao sam da su oni im sam video prikolicu.
Pokuavam da doem do daha, piljim u Sema sa
zaprepaenjem. Samo trenutak ranije, u ekploziji koju je
stvorio prvi vojnik, video sam raspadnuti le koji posee
iz pakla da me odvue sa sobom. A sada mi je upravo
spasao ivot.
Jesi li dobro? pita me.
Klimam glavom. Odakle si se stvorio?
Krenuo sam da ih pratim tatinim kamionetom im
su proli pored moje kue. Doao sam pre petnaest
minuta, ali su se sjatili na mene oni koji su ve bili tu.
Zato sam se odvezao oko kilometar i po dalje u umu i
vratio se peice.
Onaj drugi par farova koje smo videli s prozora kole
bio je Semov kamionet. Otvaram usta da mu odgovorim,
ali u tom asu grom para nebom. Poela je druga oluja i ja


oseam olakanje esta je iva. Munja se prolama
nebom i oblaci poinju da jure iz svih pravaca, zbijajui se
u jednu dinovsku masu. Pada jo vei mrak, a za njim
sledi kia, toliko gusta i teka da kiljim ne bih li video
Sema, koji je na dva metra od mene. kola mi je nestala s
vidika. Utom udari snaan grom i u deliu sekunde
obasjava ceo prostor, tako da vidim da je zver pogoena.
Sledi stravian krik.
Moram da se vratim u kolu! viem. Mark i Sara
su negde unutra.
Ako ide ti, idem i ja vie da nadglasa tutnjavu
oluje.
Nismo napravili ni pet koraka kada se die snaan
vetar, koji nas gura unazad dok nam olujna kia iba lica.
Mokri smo, drhtimo i hladno nam je. Ali to to drhtim
znai da sam iv. Sem se sputa na jedno koleno a zatim
lee na stomak kako bi spreio da ga vetar odnese. I ja
inim isto. kiljim u nebo teko, mrano, zlokobno
kovitla se, pravei male koncentrine krugove, u ijem
centru, od kog ne odvajam pogled, poinje da se obrazuje
lik.
Staro, vremenom opustoeno i zabraeno, spokojno,
skoro usnulo lice. Izgleda starije od same Zemlje. Oblak
poinje da se sputa, polako se pribliavajui zemlji;
prodire sve to mu se nae na putu, sve tone u tamu,
tamu toliko duboku i neprobojnu da je teko zamisliti da
tamo negde, ili bilo gde, sunce uopte sija. Jo jedan krik,
krik besa i poraenosti. Pokuavam da ustanem, ali brzo
padam jer je vetar prejak. Lice. Oivljava. Budi se. Oi se


otvaraju, lice mrti. Da li je i njega stvorila esta? Lice
postaje otelotvorenje gneva, osvete. Sve se brzo odigrava.
Kao da itav svet visi o koncu. I utom se usta otvaraju,
gladna usta se izvijaju pokazujui zube a iz oiju kulja
ista zloba. Potpuni i krajnji bes.
I tada se lice prizemljuje a sonina eksplozija potresa
zemlju, zahvata kolu, razlivajui svuda uokolo crvenu,
narandastu i utu svetlost. Odbacuje me unazad. Drvee
puca nadvoje. Zemlja se trese. S treskom padam a grane i
blato me zasipaju. U uima mi zvoni kao nikada.
Eksplozija je tako jaka da se sigurno ula osamdesetak
kilometara u preniku. Tada kia prestaje i nastupa
tiina.
Leim u blatu, oslukujui otkucaje svog srca. Oblaci
su se raistili, otkrivajui mesec. Nema ni daka vetra.
Osvrem se okolo, ali ne vidim Sema. Dozivam ga, ali mi
ne odgovara. udim da ujem nekoga, neto, bilo ta, riku,
Henrijevu puku, ali nema niega.
Ustajem sa zemlje, stresam blato i granice sa sebe. Po
drugi put izlazim iz ume. Zvezde su se opet pojavile,
milioni svetlucavih taaka na nonom nebu. Da li je sve
gotovo? Jesmo li pobedili? Ili je u pitanju samo zatije
pred buru? Pomiljam na kolu. Moram da stignem do
kole. Kreem i tada je ujem.
Rika koja dolazi iz ume iza mojih lea.
Ponovo buka. Kroz no odjekuju tri puana praska,
odjekuju pa nemam predstavu odakle stiu. Celim svojim
biem se nadam da su to hici iz Henrijeve puke, da je jo
uvek iv, da se jo uvek bori.


Zemlja poinje da se trese. Zver hita, dolazi po mene, u
to vie nema sumnje; ujem iza sebe kako lomi i upa
drvee. ini se da je to nimalo ne usporava. Da li je ova
zver vea od prethodne? Ne elim to da saznam. Dajem se
u trk u pravcu kole, i utom shvatam da je to najgore
mogue mesto na koje mogu otii. Sara i Mark su jo uvek
unutra, kriju se. Ili se bar nadam da je tako.
Sve se vraa u preanje stanje onako kako je bilo
pre oluje, a za njima stiu senke, pretee. Izviai. Vojnici.
Skreem udesno i sprintom trim du staze meu
drveem, koja vodi do terena za ragbi, dok mi je zver za
petama. Mogu li zaista oekivati da joj pobegnem?
Ukoliko stignem do ume iza terena, ko zna. Poznajem tu
umu, umu koja vodi ka naoj kui. U njoj u imati
prednost domaeg terena. Osvrem se oko sebe i vidim
prilike Mogadoraca u kolskom dvoritu. Previe ih je.
Daleko su brojniji od nas. Zar smo ikada verovali da
zaista moemo pobediti?
Bode prolee pored mene, blesak crvenila koji mi tek
za nekoliko centimetara promauje lice. Zariva se u koru
drveta pored mene i drvo bukti u plamenu. Opet se uje
onaj krik. Zver ne posustaje. Ko je od nas dvoje
izdrljiviji? Ulazim na teren, pretravam liniju za pedeset
metara i prolazim pored klupe za gostujui tim. Jo jedan
no itei promie pored mene, ovaj put je plav. uma je
blizu i kada konano uspem da utrim unutra, na licu mi
se pojavljuje osmeh. Namamio sam ga ovamo to dalje od
ostalih. Ukoliko su svi ostali bezbedni, onda sam uspeo u
svojoj nameri. Ba kad sam osetio zadovoljstvo zbog toga,
trei bode pronalazi svoj cilj.


Vrisnem i padam licem u blato. Oseam bode izmeu
lopatica. Bol je tako silovit da me paralie. Pokuavam da
ga dohvatim ne bih li ga izvadio, ali je suvie visoko.
Imam utisak kao da se mie, da se zariva sve dublje a bol
se iri kao otrov. Previjam se na stomaku, u mukama. Ne
mogu da ga izvuem ni pomou telekineze; kao da su me
sve moi napustile. Poinjem da puzim unapred. Jedan od
vojnika ili je moda izvia; ne mogu da vidim sputa
nogu na moja lea, hvata bode i vadi ga. Stenjem.
Bodea vie nema ali i dalje oseam bol. Sklanja nogu sa
mene; znam da je tu pa se okreem na lea da bih ga
video.
Jo jedan vojnik, visok, s podrugljivim osmehom.
Pogled koji sam ve viao; ista vrsta maa. Bode koji je
bio zariven u mojim leima sada se uvija u njegovoj aci.
To je upravo ono to oseam, otricu kako se zariva sve
dublje u moje telo. Podiem ruku ka vojniku da ga
odgurnem iako znam da je pokuaj uzaludan. Ne mogu da
se usredsredim, magli mi se pred oima. Vojnik podie
ma. Seivo ima ukus smrti i poinje da sija naspram
tamnog neba. Gotov sam, pomiljam. Ne mogu ovo da
spreim. Zagledam mu se u oi. Deset godina bekstva i tek
tako e se zavriti, ovako tiho u otii. Ali iza njega neto
vreba. Neto to je zlokobnije od milion vojnika sa milion
maeva. Zubi su mu dugaki koliko je sam vojnik visok,
bletavobeli u eljustima, koje su suvie male za njih.
Zver sa svojim zluradim oima se pomalja iznad nas.
Naglo udiem i vazduh mi zapinje u grlu a oi mi se
razrogauju od straha. Oboje e nas prodreti, pomiljam.
Vojnik nije svestan onoga to se deava iza njega. Zatee


miie i mrti se na mene pa podie ma da me raspoluti.
Ali suvie je spor i zver napada prva, zubi joj se zatvaraju
poput zamke za medvede. Ne poputa stisak dok se zubi
ne spoje preseca telo vojnika ispod kukova, tako da
ostaju samo dva trupla od nogu. Zver vae kratko i guta.
Noge vojnika uz upalj zvuk padaju na zemlju, jedna na
jednu stranu a druga na drugu, brzo se rasprujui u
pepeo.
Moram da se napnem iz sve snage kako bih pruio
ruku i dohvatio bode, koji je pao kraj mojih nogu.
Stavljam ga za pojas farmerica i poinjem da puzim dalje
odatle. Oseam zver kako se nadvija nada mnom, oseam
njen dah na zatiljku. Dah smrti i trulog mesa. Izlazim na
istinu. Svakog trenutka oekujem da se na mene srui
sav gnev te zveri, oekujem njene zube i kande da me
pokidaju u komadie. Teram sebe napred, i kad vie ne
mogu dalje, leima se pribijam uz drvo.
Zver stoji nasred istine, deset metara dalje od mene.
Po prvi put je posmatram. Pretei se izvija, ne mogu jasno
da je vidim u mraku i po hladnoj noi. Via je i krupnija
od one zveri u koli, visoka petnaest metara i stoji
uspravno na dve noge. Debela, siva koa vrsto je
zategnuta preko nabreklih miia. Nema vrat, glava joj je
nekako iskrivljena, tako da donja vilica tri ispred
gornje. Jedan par onjaka upravljen je ka nebu a drugi
par ka zemlji, s njih se cedi krv i pljuvaka. Dugake
debele ruke vise joj skoro pola metra iznad zemlje, ak i
dok stoji uspravno, zbog ega izgleda kao da je blago
pognuta napred. Oi su joj ute. To su okrugli diskovi sa


obe strane glave, koji pulsiraju sa otkucajem srca, jedini
znak da uopte ima neto poput srca.
Naginje se napred i sputa levu ruku na zemlju. Ima
kratke debele prste i kande kao kod grabljivica, ija je
svrha da raspore sve to dotaknu. Njui me a zatim
isputa krik. To je krik koji probija bubne opne i koji bi
me zasigurno odbacio unazad da ve nisam bio pribijen
uz drvo. Zver otvara usta, otkrivajui bar pedesetak zuba,
svaki otriji od prethodnog. Slobodnom rukom zamahuje
s boka i prepolovljuje svako stablo na koje naie, deset,
moda petnaest njih.
Nema vie beanja. Nema vie borbe. Krv iz rane mi se
sliva niz lea; ruke i noge mi se tresu. Bode mi je jo
uvek zadenut za pojas farmerica, ali koja je svrha da ga se
maim? emu da se nadam kada imam no sa otricom
od deset centimetara protiv zveri od petnaest metara? Za
zver bi to bilo kao kad bi se ubola na trn. Samo bih je
razbesneo jo vie. Moja jedina nada je da u iskrvariti na
smrt pre nego to me ubije i pojede.
Zatvaram oi i ekam smrt. Svetla u mojim akama su
ugaena. Ne elim da vidim ono to e se dogoditi. ujem
kretanje iza lea. Otvaram oi. Jedan od Mogadoraca se
prikrada da bolje vidi, pomiljam u prvi mah, ali smesta
znam da nisam u pravu. Poznat mi je taj laki korak, to
disanje. I tada se pojavljuje na istini.
Berni Kosar.
Osmehujem se, ali mi osmeh brzo zamire na usnama.
Ukoliko sam ja osuen na smrt, nema svrhe da i pas
pogine sa mnom. Ne, Berni Kosare. Ne moe ostati ovde.


Mora otii, mora da tri kao vetar, daleko koliko te noge
nose. Pretvaraj se da smo zavrili na jutarnji doging do
kole i da je vreme da se vrati kui.
Gleda me dok prilazi. Ovde sam, kao da kae. Ovde sam
i ostau sa tobom.
Ne kaem naglas.
Zastaje taman toliko da me lizne po ruci, kao da hoe
da me tei. Gleda me svojim krupnim, smeim oima. Idi
odavde, Done, prolazi mi kroz glavu. Puzei ako treba, ali
smesta idi. Poto sam izgubio dosta krvi, poeo sam da
buncam. Berni naizgled razgovara sa mnom. Da li je Berni
Kosar uopte ovde ili i to umiljam?
Staje ispred mene, kao da me titi. Poinje da rei,
isprva tiho, ali to reanje se pretvara u estoku riku same
zveri. Zver ustremljuje pogled na Bernija Kosara.
Pogledima odmeravaju snagu. Berniju Kosaru se dlaka
nakostreila na leima, arene ui su mu priljubljene uz
glavu. Njegova odanost, njegova hrabost skoro da mi
teraju suze na oi. Sto puta je manji od zveri, ali ipak stoji
uspravno, spreman da se bori. Samo jedan brzi udarac
zveri je dovoljan da se sve okona.
Pruam ruku ka Berniju Kosaru. Voleo bih da mogu da
ustanem, zgrabim ga, pa da pobegnemo odatle. Njegovo
reanje je toliko estoko da mu se telo trese, podrhtava.
A onda se neto zbiva.
Berni Kosar poinje da raste.



32.



Nakon toliko vremena tek sada shvatam. Jutarnje
tranje do kole kada sam bio suvie brz da bi drao
korak sa mnom. Nestajao bi u umi pa bi se nekoliko
sekundi kasnije pojavljivao ispred mene. esta je
pokuala da mi kae. esta ga je samo pogledala i odmah
je znala. Tada, kada bi zaao u umu, Berni Kosar je
menjao oblik, postajao je ptica. Nain na koji je svakog
jutra istravao ispred kue, njuke priljubljene uza
zemlju, patrolirajui dvoritem. titei mene i Henrija.
Traio je znake prisustva Mogadoraca. Onaj guter na
Floridi. Onaj guter to je imao obiaj da me posmatra sa
zida dok dorukujem. Koliko dugo je bio sa nama?
Himere, one koje sam video kako ih smetaju u raketu
da li su ipak stigle do Zemlje?
Berni Kosar nastavlja da raste. Govori mi da beim.
Mogu da razgovaram s njim. Ne, to nije sve. Mogu da
razgovaram sa svim ivotinjama. Jo jedan dar. Sve je
poelo jo sa onim jelenom na Floridi, onog dana kada
smo odlazili. Onaj drhtaj niz kimu dok mi je prenosio
neto, neki udan oseaj. Pripisao sam to tuzi zbog
odlaska, ali pogreio sam. Psi Marka Dejmsa. Krave koje
sam sretao dok sam ujutru dogirao. To je to. Oseam se
kao budala to sam tek sad sve shvatio. Bilo je tako
oigledno, meni ispred nosa. Jo jedna mudra Henrijeva


pouka: Ono to je najoiglednije upravo je ono to je
najlake prevideti. Ali Henri je znao. Zato je estoj rekao
ne kada je pokuala da mi kae.
Berni Kosar je prestao da raste; umesto dlake, koja
mu je otpala, sad ima duguljaste krljuti. Izgleda kao
zmaj, ali bez krila. Telo mu je miiavo. Ima otre zube i
kande, rogove koji se uvijaju poput ovnujskih. Deblji je
od zveri, ali mnogo nii od nje. Izgleda isto toliko
zlokobno. Dva dina na suprotnim krajevima istine ree
jedan na drugog.
Bei, govori mi. Pokuavam da mu kaem da ne mogu.
Ne znam da li me razume. Moe, odgovara. Mora.
Zver zamahuje. Poinje da zakucava sa visine oblaka
pa se brutalno obruava. Berni Kosar zaustavlja udarac
rogovima a onda kree u juri pre nego to zver zamahne
ponovo. Kolosalan sudar nasred istine. Berni Kosar se
die i zariva zube u bok zveri. Zver ga udarcem odbacuje
od sebe. Oboje se kreu nemoguom brzinom. Oboma
krvare posekotine na bokovima. Posmatram, oslanjajui
se na drvo. Pokuavam da pomognem, ali i dalje ne mogu
da pokrenem mo telekineze. Krv mi se jo uvek sliva niz
lea. Noge su mi oteale, kao da ih krv pretvara u olovo.
Oseam kako polako gubim svest.
Zver je jo uvek uspravna na nogama dok Berni Kosar
mora da se bori etveronoke. Zver nasre na njega.
Berni Kosar sputa glavu i oni se sudaraju, padajui na
drvee s moje desne strane. Zver nekako ipak uspeva da
zavri iznad Bernija. Zariva zube duboko u njegov vrat.
Trese ga ne bi li mu rastrgla vrat. Berni Kosar se uvija


pod napadom zveri, ali ne moe da je se oslobodi.
Kandama joj para bokove, ali ga ona ne puta.
Utom se neija ruka prua otpozadi i hvata me za
miicu. Pokuavam da je odgurnem, ali nisam sposoban
ak ni za to. Oi Bernija Kosara su vrsto zatvorene.
Napinje se pod eljustima zveri, pridavljen, nemoan da
udahne.
Ne! viem.
Hajde! vie glas iza mene. Moramo da odemo
odavde.
Pas kaem, ne shvatajui ko mi je iza lea. Pas!
Zver je zarila zube i sada davi Bernija Kosara, samo
to nije umro, a ja ne mogu ni prstom da mrdnem da to
spreim. Ni ja neu dugo za njim. Dao bih ivot za njega.
Isputam vrisak. Berni Kosar okree glavu i gleda me
pravo u oi, lica zgrenog od bola i muka, oseajui da
smrt sigurno dolazi.
Moramo da idemo! vie glas iza mene a ruka me
pridie sa zemlje.
Berni Kosar me gleda netremice. Idi, govori mi. Bei
odavde, sada, dok jo moe. Nije ostalo jo puno vremena.
Nekako uspevam da se zadrim na nogama.
Oamuen sam, sve oko mene je u izmaglici. Jedino jasno
vidim oi Bernija Kosara. Oi koje vrite upomo! iako
njegove misli govore suprotno.
Moramo da idemo! opet vie isti glas. Ne okreem
se da vidim lice, ali znam ko je u pitanju. Mark Dejms se
vie ne skriva u koli, pokuava da me izvue iz ovog
okraja. To to je on ovde sigurno znai da je Sara dobro i


na trenutak oseam olakanje, ali ono nestaje jednakom
brzinom kojom se pojavilo. Sada mi je samo jedno vano.
Berni Kosar, oboren na bok, gleda me zastakljenim oima.
Spasao me je. Sada je red na mene.
Mark me pritiska preko grudi i poinje da me gura
unazad, izvan istine, daleko do borbe. Uspevam da se
oslobodim njegovog stiska. Oi Bernija Kosara poinju
polako da se sklapaju. Gubi se, pomiljam. Neu gledati
kako umire, kaem mu. Spreman sam da gledam mnogo
toga, ali nek sam proklet ako u gledati kako umire.
Nema odgovora. Zver sve krvolonije ujeda. Oseam da je
smrt blizu.
Teturavo koraknem i vadim bode iz pojasa
farmerica. Steem ga vrsto, a on oivljava i poinje da
sija. Neu uspeti da ubijem zver ako je gaam njime,
posebno ako se uzme u obzir da ne mogu da upotrebim
nijedan svoj dar. Nije teko odluiti. Nemam drugog
izbora nego da krenem u napad.
Udiem duboko i drhtavo. Zavaljujem se unazad, a
svaki mii mi se muno zatee od iscrpljenosti; nema
mesta na mom telu gde me ne boli.
Ne! vie Mark za mnom.
Posrem i trim ka zveri. Oi su joj sklopljene, vilice
vrsto zatvorene oko vrata Bernija Kosara a meseina
svetluca u barici krvi koja se stvorila oko njegovog vrata.
Na deset metara sam od njih. Na est. Oi zveri se naglo
otvaraju u trenutku kad skoim. ute oi, koje se
izobliavaju od besa onog trena kada se upravljaju na
mene, koji letim pravo k njima, sa bodeom u rukama


podignutim visoko iznad glave, kao u nekom herojskom
snu iz koga ne elim da se probudim. Zver puta vrat
Bernija Kosara i kree da me ugrize; sigurno je svesna da
sam zakasnio. Otrica bodea svetli i ja je zarivam pravo
u oko zveri. Tena masa istog asa poinje da iklja. Zver
isputa krik, koji ledi krv u ilama, toliko je glasan da bi
probudio mrtve.
Padam pravo na lea. Podiem glavu i posmatram
zver kako se tetura k meni. Uzalud pokuava da izvue
bode iz oka, ake su joj suvie velike a bode suvie mali.
Oruje Mogadoraca funkcionie na neki nain koji
verovatno nikada neu razumeti, zahvaljujui mistinom
prolazu izmeu dva sveta. Bode nije nita drugo do
crnilo noi koje hita ka oku zveri u vrtlonom oblaku,
tornadu smrti.
Zver se nemo stropotava na zemlju dok i poslednji
crni oblak prodire u njenu lobanju, i usisava i bode sa
sobom. Ruke zveri beivotno padaju sa strane. Poinju da
se tresu. estoki grevi se prenose itavim masivnim
telom. Kada grevi konano prestanu, zver se
presamiuje i pada na zemlju, udarajui leima o drvo. U
sedeem je poloaju a ipak me je nadvisivala za skoro
itavih deset metara. Nastupila je tiina, napeta u
iekivanju onoga to e doi. Puka opaljuje tako blizu
da mi zvuk odjekuje u uima jo nekoliko sekundi posle
toga. Zver udie duboko i dri dah kao da meditira i
iznenada glava zveri eksplodira, rasprskavajui uokolo
kiu od komadia mozga, mesa i lobanje, pretvarajui se
odmah zatim u pepeo i prah.


U umi je nastupila tiina. Okreem se da pogledam
Bernija Kosara, koji jo uvek nepomino lei na boku,
zatvorenih oiju. Ne znam da li je iv. Dok ga posmatram,
poinje da menja oblik smanjuje se na normalnu
veliinu, iako mu je telo i dalje beivotno. U blizini ujem
utanje lia i lomljavu granica.
Jedva uspevam da podignem glavu sa zemlje. Otvaram
oi i gledam ka izmaglici noi, oekujui da vidim Marka
Dejmsa. Ali nada mnom se ne nadnosi Mark Dejms. Dah
mi zapinje u grlu. Pretea prilika, nejasna zbog meseine,
kao da lebdi preda mnom. Zatim korakne unapred,
zaklanjajui mesec, ja iskolaujem oi, u iekivanju i
stravi.



33.



Nejasan prizor pred mojim oima se izotrava. Kroz
iscrpljenost, bol i strah, na moje lice se prikrada osmeh,
zajedno sa oseanjem olakanja. Henri. Baca puku u
grmlje i klekne pored mene. Lice mu je krvavo, koulja i
pantalone su u dronjcima, ruke i vrat u posekotinama, a
pogled uplaen zbog onoga to vidi u mojim oima.
Je li gotovo? pitam.
Pst kae. Reci mi, da li ti je pogodio jedan od
bodea?
U lea odgovaram.
Zatvara oi i odmahuje glavom. Prua ruku u dep i
vadi isti onaj mali okrugli kameni koji je bio uzeo iz
lorijenske krinje pre nego to smo otili iz uionice za
domainstvo. Ruke mu se tresu.
Otvori usta kae mi. Ubacuje mi jedan kameni u
usta. Dri ga pod jezikom. Nemoj ga progutati. Pridie
me na noge i dri me jednom rukom dok se ja upinjem da
povratim ravnoteu. Okree me da pogleda ranu na
mojim leima. Lice mi se zagreva. Oseam isceljujue
dejstvo tog kamena. Noge me jo uvek bole od
iscrpljenosti, ali koliko-toliko mi se povratila snaga.
ta je ovo?


Lorijenska so. Umirie ti bolove i utrnuti mesto
uboda kae. Samo e nakratko povratiti snagu, stoga
moramo to pre da se vratimo u kolu.
Kameni je hladan u mojim ustima, ali uopte nema
ukus soli nema zapravo nikakav ukus. Prepivam se po
celom telu kako bih proverio jesam li itav i stresam sa
sebe ostatke pepela zveri.
Da li su svi dobro? pitam.
esta je teko povreena odgovara. Sem je sada
nosi do kamioneta; onda e doi po nas do kole. Zato
moramo da se vratimo tamo.
Jesi li video Saru?
Ne.
Mark Dejms je sada bio ovde kaem i pogledam
ga. Mislio sam da si ti on.
Nisam ga video.
Bacam pogled mimo Henrija da osmotrim psa. Berni
Kosar kaem. Jo uvek se smanjuje, krljuti nestaju
arena, crno-smea dlaka se pojavljuje umesto njih
postaje onaj stari: oklembeene ui, kratke noge, dugako
telo. Bigl sa hladnom vlanom njukom uvek spreman za
jurcanje. Upravo mi je spasao ivot. Znao si, zar ne?
Naravno da sam znao.
Zato mi nisi rekao?
Zato to je motrio na tebe kada ja nisam mogao.
Ali otkud on ovde?
Bio je na brodu sa nama.


A onda se setim onog ime sam se igrao, za ta sam
mislio da je igraka. To sam se zapravo igrao s Bernijem
Kosarom, iako se tada zvao Hedli.
Zajedno dolazimo do psa. unem pored njega i
rukom prelazim preko njegovog boka.
Moramo da pourimo ponavlja Henri.
Berni Kosar se ne mie. uma je oivela, roje se senke,
koje znae samo jedno, ali ja ne marim. Sputam glavu do
Bernijevog grudnog koa. Slabo lupanje njegovog srca se
jedva uje. Jo malo ivota je ostalo u njemu. Sav je u
posekotinama i ranama, a ini se da mu krv lipti sa svih
strana. Prednja noga mu je neprirodno savijena
slomljena je. Ali jo uvek je iv. Podiem ga najnenije to
mogu, drei ga u naruju poput deteta. Henri mi pomae
da ustanem a onda uzima jo jedan kameni soli i
ubacuje ga sebi u usta. To me navodi da se zapitam da li
je mislio na sebe kada je rekao da nemamo vie vremena.
Obojica se jedva drimo na nogama. A onda mi panju
privlai neto na Henrijevoj butini. Rana pomodrela a
oko nje zgruana krv. Vojnik ga je ranio noem. Pitam se
da li samo zahvaljujui kameniu soli jo uvek stoji na
nogama, ba kao i ja.
ta je s pukom? pitam ga.
Ostao sam bez municije.
Odlazimo sa istine, ne urimo. Berni Kosar se ne
mie u mom naruju, ali oseam da je jo iv. Zasad.
Izlazimo iz ume, ostavljajui za sobom kronje drvea,
grmlje, miris vlage i trulog lia.
Misli da bi mogao da potri? pita Henri.


Ne odgovaram. Ali mislim da u ipak trati.
Ispred nas vlada velika strka, stenjanje praeno
zveketom lanaca.
A onda ujemo riku, ne tako zlokobnu kao ostale, ali
dovoljno je glasna da nam je jasno ta to znai: jo jedna
zver.
Mora da se ali kae Henri.
uje se pucketanje granica iza naih lea, iz pravca
ume. Henri i ja se zajedno okreemo, ali je uma suvie
gusta da bi se ita videlo. Palim svetlo u levoj ruci i
obasjavam drvee. Sedam ili osam vojnika stoji na ulazu u
umu i, kada ih obasja moja svetlost, oni potegnu maeve,
koji oivljavaju, istog asa plamtei razliitim bojama.
Ne! vie Henri. Nemoj koristiti darove; oslabie
te.
Ali suvie je kasno. Gasim svetla. Ponovo oseam
vrtoglavicu i muninu, a onda i bol. Suspreem disanje i
ekam da vojnici krenu u napad. Ali oni to ne ine. Nita
se ne uje, bez obzira na to to se borba vodi nedaleko od
nas. A zatim se uje buka iza nas. Okreem se da
pogledam. Sa petnaest metara udaljenosti posmatramo
kako vitlaju maevima. Jedan od vojnika se oholo smeje.
Devetorica ih je naoruanih i punih snage protiv nas
trojice slomljenih i prebijenih, naoruanih jedino
hrabrou. Zver s jedne strane, vojnici s druge. Treba
izabrati jedno od to dvoje.
ini se da Henri nije nimalo zbunjen. Vadi jo dva
kamenia iz depa i prua mi jedan.


Poslednja dva kae, glas mu drhti kao da sam
govor iziskuje ogromnu snagu.
Ubacujem kameni u usta i stavljam ga pod jezik.
Opet mi se obnavlja snaga.
ta misli? pita me.
Opkoljeni smo. Henri, Berni Kosar i ja smo ostali
poslednji. esta je teko povreena i sada je Sem nosi do
kamioneta. Mark je upravo bio ovde a sada ga nigde
nema. To znai da ostaje Sara, i nadam se da je uukana
negde na sigurnom u koli, koja je tek sto pedeset metara
ispred nas. Udiem duboko i mirim se s neizbenim.
Mislim da nije vano, Henri odgovaram i gledam
ga. Ali kola je ispred nas, a Sem e se uskoro pojaviti
tamo.
Nisam oekivao njegov sledei korak: osmehuje se.
Prua ruku i stee me za rame. Oi su mu umorne i
zakrvavljene, ali u njima vidim olakanje, spokoj kao da
zna da je kraj blizu.
Uinili smo sve to smo mogli. ta je bilo bilo je.
Ponosan sam na tebe kae. Bio si neverovatan danas.
Znao sam da e tako i biti. Nikada ni na asak nisam
posumnjao.
Sputam glavu. Ne elim da me vidi kako plaem.
Steem psa. Po prvi put, otkad sam ga uzeo u naruje, on
pokazuje znake ivota, die glavu tek toliko da me lizne
po licu. Prenosi mi samo jednu re, jednu jedinu, kao da je
to sve to moe. Hrabrosti, kae.
Podiem glavu. Henri staje ispred mene i grli me.
Zatvaram oi i zarivam lice u njegov vrat. Jo uvek se


trese, telo mu je krhko i slabo u mom zagrljaju. Siguran
sam da ni sam nisam jai. Dakle, to je to, pomiljam.
Visoko podignutih glava, prelazimo preko polja prema
onome, ta god to bilo, to nas tamo eka. U tome bar ima
dostojanstva.
Odlino si se pokazao kae.
Otvaram oi. Preko njegovog ramena vidim da se
vojnici pribliavaju, sada su na nekih pet-est metara od
nas. Zastaju. Jedan od njih dri bode koji pulsira
srebrnom i sivom svetlou. Vojnik ga baca u vazduh pa
ga hvata a onda ga zavitlava ka Henrijevim leima.
Podiem ruku i skreem ga u stranu, tako da ga
promauje za tridesetak centimetara. Snaga me naputa
gotovo istog trenutka iako se kameni tek delimino
rastopio.
Henri me uzima za ruku i prebacuje je preko svojih
ramena a desnom rukom me obavija oko struka.
Teturamo se napred. Zver se pomalja na vidiku, pretei
se nadvija nad samom sredinom terena za ragbi.
Mogadorci nas prate. Moda su radoznali da vide zver na
delu, da vide kako zver ubija. Svaki sledei korak od
mene iziskuje vei napor od onog prethodnog. Smrt je
dobrodola, a to je ono to me prestravljuje. Ali Henri je
ovde. A tu je i Berni Kosar. Srean sam to ne moram da
se smru suoavam sam. Nekoliko vojnika stoji pored
zveri. ak i kad bismo uspeli da se provuemo pored nje,
morali bismo da proemo pravo kroz vojnike, koji stoje
isukanih maeva.


Nemamo izbora. Stiemo do terena i svakog trenutka
oekujem da zver napadne. Ali nita se ne deava.
Stiemo na tri metra od njih i stajemo. Oslanjamo se jedni
na druge kako bismo ostali na nogama.
Ova zver je duplo manja od prethodne, ali ipak
dovoljno krupna da nas ubije bez imalo napora. Bleda,
providna koa rastegnuta joj je preko trkljavih rebara i
koatih zglobova. Ima brojne ruiaste oiljke po
rukama i bokovima. Bele, slepe oi. Prebacuje teinu s
jedne noge na drugu i sputa se, a onda njie glavom
nisko iznad trave da nanjui ono to ne moe da vidi.
Osea da smo ispred nje. Tiho jei. Ne oseam ni trunku
besa i zlobe, kao to je bilo sa prethodnim zverima; ne
oseam e za krvlju i smru. Oseam njen strah i tugu.
Otvaram se prema njoj. Vidim prizore muenja i
izgladnjivanja. Vidim zver zakljuanu u vlanoj peini,
gde gotovo da ne dopire nimalo svetlosti, a u kojoj je
provela sve vreme svog boravka na Zemlji. Stresa se po
itavu no jer ne moe da se zagreje, uvek na hladnom i
vlanom. Vidim kako Mogadorci suprotstavljaju zveri
jedne drugima, primoravaju ih da se bore, dresirajui ih,
ne bi li ojaale i postale zle.
Henri me puta. Ne mogu vie da drim Bernija
Kosara. Neno ga sputam na travu pokraj svojih nogu.
Nije se mrdnuo ve nekoliko minuta i ne znam da li je jo
uvek iv. Pravim korak unapred i sputam se na kolena.
Vojnici viu na nas. Ne razumem njihov jezik, ali mi je
njihov ton dovoljan da zakljuim kako su nestrpljivi.
Jedan zamahuje maem i bode iz njega me tek za malo
promauje; samo blesak beline prostruji i zapara mi


prednji deo koulje. Ostajem na kolenima i diem pogled
ka zveri, koja se nadnosi nada mnom. Neko ispaljuje
metak iz nekakvog oruja, ali on prolee iznad naih
glava. Pucanj upozorenja, s namerom da se zver natera
da napadne. Zver drhti. Drugi bode prolee i pogaa
zver ispod lakta leve ruke. Ona zabacuje glavu unazad i
rie od bola.
ao mi je, pokuavam da joj se obratim. ao mi je zbog
naina na koji si morala da ivi. Ogreili su se o tebe.
Nijedan ivi stvor ne zasluuje da se neko tako ophodi
prema njemu. Naterali su te da proivi pakao, otrgli su te
sa tvoje planete da bi se borila u ratu koji te se ne tie.
Pretuena, muena i izgladnjivana. Samo su oni krivi za
bol i muke koje preivljava. Imamo neto zajedniko. Ova
udovita su se ogreila o nas oboje.
Iz petnih ila se trudim da joj prenesem svoje misli,
ono to sam video i osetio. Zver ne skree pogled. Moje
misli ipak nekako dopiru do nje. Pokazujem joj Lorijen,
ogroman okean, guste ume i zelena brda puna ivota.
ivotinje utoljuju e u hladnim plavim vodama. Ponosit
narod se zadovoljavao samo time da dan provede u miru.
Pokazujem joj pakao koji je potom usledio, pokolj
mukaraca, ena i dece. Mogadorce. Hladnokrvne ubice.
Svirepe ubice koje unitavaju sve to im se isprei na tom
putu bezobzirnosti i niskih pobuda. Unitavaju ak i
sopstvenu planetu. Kada e tome doi kraj? Pokazujem
joj Saru, pokazujem joj sve to sam doiveo s njom. Sreu
i blagostanje to oseam kada sam s njom. A ovo je bol
koji oseam zato to je moram napustiti, sve zbog njih.
Pomozi mi, kaem. Pomozi mi da okonam smrt i pokolj.


Borimo se zajedno. Malo je ivota ostalo u meni, ali ako
stane uz mene, i ja u uz tebe.
Zver zabacuje glavu, gleda u nebo i isputa krik,
dubok i dugaak. Mogadorci oseaju ta se deava i sve
im je jasno. Poinju da pucaju. Okreem se i vidim da je
jedna puka uperena pravo u mene. Opaljuje i smrt
polee napred u belom blesku, ali zver sputa glavu na
vreme i upija taj metak umesto mene. Lice joj se gri od
bola, vrsto zatvara oi, ali samo nakratko. Ovaj put u
njima vidim bes.
Padam licem na travu. Oeao sam se o neto to
nisam video ta je. Henri isputa krik bola iza mene i leti
deset metara dalje, telo mu lei u blatu, licem okrenuto k
nebu, pui se. Nemam predstavu ta ga je pogodilo. Neto
veliko i smrtonosno. Hvata me panika. Ne Henri,
pomiljam. Samo ne Henri.
Zver zamahuje iroko i u jednom udarcu pokosi
nekoliko vojnika te tako uutkuje nekoliko puaka. Jo
jedan krik. Podiem glavu i vidim da su se oi zveri
zakrvavile, plamte od besa. Odmazda. Pobuna. Jednom se
osvre ka meni a onda brzo kree u poteru za svojim
krvnicima. uje se pucanjava, ali veliki broj njih je brzo
uutkan. Ubij ih sve, pomiljam. Bori se plemenito i asno i
moda e ih sve ubiti.
Diem glavu. Berni Kosar nepomino lei u travi.
Deset metara dalje, Henri takoe lei nepomino.
Sputam ruku na travu i pridiem se, prelazim teren,
korak po korak, vuem se do Henrija. Kad sam stigao do
njega, vidim da su mu oi malo otvorene; svaki dah je za


njega velika borba. Krv mu curi iz usta i nosa. Uzimam ga
u naruje i privlaim ga u krilo. Telo mu je krhko i slabo,
oseam da ga ivot naputa. Kapci mu se otvaraju,
podrhtavajui. Gleda u mene pa podie ruku i prislanja
dlan uz moj obraz. Istog trena, poinjem da plaem.
Ovde sam kaem.
On pokuava da mi se osmehne.
ao mi je, Henri kaem. Toliko mi je ao. Trebalo
je da odemo kada si ti rekao.
Pst kae. Nisi ti kriv.
Toliko mi je ao uspevam da prozborim izmeu
jecaja.
Odlian si bio govori, jedva kroz apat. Bio si
sjajan. Uvek sam verovao u tebe.
Moramo da te vratimo u kolu kaem. Sem je
moda ve tamo.
Sluaj me, Done. Sve... krene da kae. Sve to
treba da zna nalazi se u krinji. Pismo.
Jo nije gotovo. Jo moemo uspeti.
Oseam da ga gubim. Drmusam ga. Oi mu se s
mukom ponovo otvaraju. Trag krvi sliva mu se usta.
Dolazak ovamo, u Raj, nije bio sluajan. Ne
razumem ta pokuava da mi kae. Proitaj pismo.
Henri kaem i pruam ruku da obriem krv s
njegove brade.
Gleda me u oi.
Ti si Lorijenov dar, Done. Ti i ostali. Vi ste jedina
nada koja je naoj planeti preostala. Tajne kae, ali


poinje da kalje. Krv mu se i dalje sliva. Oi mu se
ponovo zatvaraju. krinja, Done.
Privlaim ga uza sebe i steem ga u naruju. Telo mu
se oputa. Die toliko plitko da se to jedva moe nazvati
disanjem.
Opet emo biti zajedno, Henri. Ti i ja, obeavam
kaem i zatvaram oi.
Budi jak kae mi i istog trena ga spopada napad
kalja, a on se upinje da govori uprkos tome. Ovaj rat...
moemo dobiti... nai ostale... estorka... Mo es...
izgovara i glas mu se kida.
Pokuavam da se pridignem s njim u rukama, ali u
meni vie nema snage, jedva uspevam ak i da diem.
Negde u daljini ujem riku zveri. Puke i dalje prate,
zvuci i svetlost svakog pucnja prenose se preko otvorenih
tribina terena, ali kako minuti prolaze sve su rei dok na
kraju ne ostane samo jedan. Sputam Henrija u svoje
krilo. Sputam ruke na njegove obraze i on otvara oi i
gleda me, a ja znam da je to poslednji put. S mukom udie
plitko a onda isputa dah i oi mu se polako sklapaju.
Ne bih propustio ni sekund svega ovoga, deko. Ni
za ceo Lorijen. Ni za ceo vraji svet kae i onog asa kad
izgovori poslednju re, ja znam da je umro. Steem ga u
naruju, tresem se, plaem, oaj i beznadenost me
potpuno obuzimaju. Ruka mu beivotno pada na travu.
Prislanjam ruku na njegovo lice i privijam ga uz grudi.
Ljuljam se napred-nazad i plaem kao nikada u ivotu.
Privesak oko mog vrata plaviasto svetluca, na tren


oteava oko mog vrata a onda svetlost zamire i on se
vraa u normalno stanje.
Sedim u travi i drim Henrija u naruju dok zamire i
poslednji zvuk puane paljbe. Bol naputa moje telo i
kao to oseam hladnou noi tako oseam sopstveno
telo kako se gasi. Mesec i zvezde blistaju nada mnom.
Vetar donosi kikot. Nauljio sam ui. Okreem glavu. Sav
oamuen, kao kroz maglu spazim na pet metara od sebe
jednog izviaa. Dugaak kini kaput, eir nataknut
nisko na oi. Odbacuje kaput a onda skida i eir,
otkrivajui bledu elu. Mai se za pojas iza lea i vadi
veliki lovaki no; seivo je dugo najmanje trideset
centimetara. Zatvaram oi. Vie ne marim. Hrapavo
disanje izviaa dopire do mene sa tri metra udaljenosti,
a onda sa dva. A onda se koraci zaustavljaju. Izvia
stenje od bola i poinje da krklja.
Otvaram oi, izvia je toliko blizu da oseam njegov
miris. Lovaki no mu ispada iz ruku a tamo, na mestu
gde pretpostavljam da bi mu trebalo biti srce, viri vrak
kasapskog noa. No izlazi iz njegovog tela. Izvia pada
na kolena, prevre se na stranu a zatim eksplodira u
oblaku pepela. A iza njega, s noem u uzdrhtaloj ruci i
suzama u oima, stoji Sara. Isputa no i tri k meni, grli
me dok ja drim Henrija. Drim Henrija dok mi glava
pada, a svet nestaje u nitavilu. Posle rata, kola je
razorena, stabla drvea su pokoena, gomile pepela
rasute su po travi terena za ragbi, a ja i dalje drim u
naruju Henrija. A Sara dri mene.



34.



Prizori promiu pred mojim oima, svaki sobom
donosi ili tugu ili smeh. Ponekad oba. U najgorem slucaju
neprobojno i teko crnilo, a u najboljem sreu toliko
jarku da me bole oi od gledanju u nju. Slike se niu kao
na nekom nevidljivom projektoru, koji bez prestanka
pokree nevidljiva ruka. Jedna slika, zatim druga. upalj
kljocaj blende. Sada stani. Zamrzni ovaj prizor. Uzmi ga
za sebe, dri ga vrsto i podnesi to to vidi. Henri je uvek
govorio: cena uspomene je uspomena na tugu koju
sobom donosi.
Topao letnji dan na hladnoj travi dok je sunce visoko
na vedrom nebu. Vetar dolazi s vode, nosei sveinu
mora. Mukarac prilazi kui s aktovkom u ruci. Mlad
mukarac, smea kosa mu je podiana kratko, glatko je
izbrijan i obuen u leernu odeu. Vidi se da je nervozan
po tome kako prebacuje aktovku iz ruke u ruku, a grake
znoja rose mu elo. Kuca na vrata. Otvara mu moj deda,
iroko otvara vrata da mukarac ue a onda ih zatvara za
njim. Ja nastavljam da veselo skaem po dvoritu. Hedli
menja oblike, leti, zatim skae u stranu pa onda juria.
Rvemo se i smejemo dok nas stomaci ne zabole od
smeha. Dan prolazi onako kako samo deci dani mogu da
prolaze, u bezbrinom oseaju nepobedivosti, detinje
nevinosti.


Prolazi petnaest minuta. Moda i manje. Kod dece u
tim godinama dan moe trajati itavu venost. Vrata se
otvaraju i zatvaraju. Podiem pogled. Moj deda stoji s
mukarcem koga sam video da prilazi kui, obojica me
gledaju.
Voleo bih da upozna nekoga kae.
Ustajem iz trave i pljeskam rukama da stresem
prljavtinu.
Ovo je Brendon kae moj deda on je tvoj uvar.
Zna li ta to znai?
Vrtim glavom. Brendon. Tako se zvao. Prolo je toliko
godina i tek sam se sada toga setio.
To znai da ete odsad vas dvojica provoditi mnogo
vremena zajedno. To znai da ste vas dvojica povezani.
Vezani ste. Da li me razume?
Klimam glavom i prilazim mukarcu, pa mu pruam
ruku kao to sam mnogo puta video da odrasli ine.
Mukarac se osmehuje i sputa se na jedno koleno ispred
mene. Uzima moju malenu aku u svoju desnu ruku i
obavija prste oko nje.
Drago mi je to smo se upoznali, gospodine kaem
ja.
Pametne, mile oi, pune ivota, gledaju me kao da mi
neto obeavaju, neku neraskidivost, ali ja sam suvie
mlad da bih znao ta to obeanje i ta neraskidivost
stvarno znae.
Klima glavom i levom akom preklapa svoju desnu,
moja siuna aka nestaje negde u sredini. Klima mi
glavom, jo uvek s osmehom na licu.


Drago moje dete kae. Meni je jo drae.


Trem se iz sna. Leim na leima, srce mi ludaki bije,
diem teko kao da sam trao. murim, ali po dugim
senkama i sveini vazduha u sobi znam da je sunce tek
izalo. Ponovo oseam bol, udovi su mi teki. Za tim
bolom nailazi jo jedan, vei od svakog fizikog bola koji
moe postojati: seanje na prethodne sate.
Udiem duboko pa isputam vazduh. Jedna jedina
suza kotrlja mi se niz obraz. Ne otvaram oi. ini mi se da,
ukoliko ne izaem u susret novom danu, nee ni on izai
u susret meni i sve e biti poniteno. Telo mi drhti, a nemi
pla prelazi u ridanje. Tresem glavom i putam da me sve
ophrva. Znam da je Henri mrtav i da ga nita na ovom
svetu nee vratiti.
Oseam pokret pored sebe. Odmah se uznemirim i
pokuavam da ostanem nepomian kao da tako neu biti
otkriven. Ruka se prua navie i dodiruje mi obraz. Nean
dodir pun ljubavi. Otvaram oi, koje se privikavaju na
svetlost jutra, sve dok mi se ne izotri fokus na plafonu
nepoznate sobe. Nemam pojma gde sam, niti kako sam
dospeo ovamo. Sara sedi pored mene. Sputa ruku na moj
obraz i palcem prati liniju moje obrve. Naginje se i ljubi
me, nean dug poljubac, koji bih voleo da zarobim u flai
kako bih ga sauvao za sva vremena. Odmie se od mene i
ja s mukom diem i zatvaram oi pa je ljubim u elo.
Gde smo? pitam je.
U hotelu, etrdesetak kilometara izvan Raja.


Kako sam dospeo ovamo?
Sem nas je dovezao kae.
Mislio sam, kako smo otili iz kole? ta se dogodilo?
Seam se da si dola do mene sino, ali ne seam se
niega posle toga kaem. Imam utisak kao da sam sve
sanjao.
Ostala sam na terenu s tobom sve dok Mark nije
stigao i odneo te u Semov kamionet. Nisam vie mogla da
ostanem u skrovitu. Nisam mogla da podnesem da
ostanem u koli ne znajui ta se deava, to me je ubijalo.
Mislila sam da bih nekako mogla pomoi.
I te kako si pomogla kaem. Spasla si mi ivot.
Ubila sam vanzemaljca kae, kao da ne veruje ta
izgovara.
Grli me, a dlan joj je na mom potiljku. Pokuam da se
uspravim u sedei poloaj. Delimino uspevam sam, a
onda mi Sara pomae, gurajui me paljivo otpozadi da
ne bi sluajno dodirnula ranu od noa. Prebacujem noge
preko ivice kreveta, pruam ruku i opipavam oiljke oko
lanka, brojei ih vrhovima prstiju. Jo uvek ih je samo
tri, tako znam da je esta preivela. Ve sam se pomirio
sa sudbinom da ostatak ivota provedem sam, kao veita
lutalica bez mesta na kom bi se skrasila. Ipak, neu biti
sam. esta je jo uvek tu, sa mnom, moja spona sa
prolou.
Da li je esta dobro?
Jeste odgovara Sara. Zadobila je rane od noa i
metka, ali izgleda da se oporavlja. Mislim da ne bi
preivela da je Sem nije odneo do kamioneta.


Gde je ona?
U susednoj sobi, sa Semom i Markom.
Ustajem, zbog ega oseam bol u miiima i
zglobovima; celo telo mi je napeto i bolno. Na sebi imam
istu majicu i bermude. Koa mi mirie na sapun.
Posekotine su oiene i previjene zavojem, nekoliko njih
je i uiveno.
Jesi li ti ovo obavila? pitam je.
Uglavnom. Posekotine su bile ozbiljne. Kao primer
nam je posluio av koji ti je Henri napravio na glavi. Sem
mi je pomogao oko toga.
Posmatram Saru kako sedi na krevetu, nogu
podvuenih ispod sebe. Neto drugo mi privlai panju,
mala gomila koja se pomera ispod ebeta u podnoju
kreveta. Pui u od napetosti jer se priseam lasica koje
jure kroz fiskulturnu salu. Sara vidi u ta gledam pa se
smei. Na rukama i nogama puzi do podnoja kreveta.
Ovde je neko ko bi hteo da te pozdravi kae i
pomera ebe, neno ga razgrui, a ispod njega je Berni
Kosar, spava. Metalna udlaga mu se prua celom duinom
prednje noge, a telo mu je puno ogrebotina i posekotina,
koje su, kao i moje, oiene i ve poinju da zaceljuju.
Polako otvara oi, prilagoavajui ih svetlu. Oiviene su
crvenilom, a u njima se ogleda iscrpljenost. Glava mu
ostaje na krevetu, ali mae repom, neno udarajui po
dueku.
Berni kaem i padam na kolena pred njim. Neno
sputam ruku na njegovu glavu. Ne prestajem da se
smejem a suze radosnice mi se slivaju niz lice. Sitno telo


mu je sklupano u lopticu, glava mu je poloena na
prednje ape, upija me pogledom. Izranjavan i pun
oiljaka iz rata, ali iv.
Berni Kosare, uspeo si. Dugujem ti svoj ivot
kaem i ljubim ga uvrh glave.
Sara ga mazi po leima.
Odnela sam ga do kamioneta dok je Mark nosio tebe.
Mark. ao mi je to sam ikada posumnjao u njega
kaem.
Ona podie jedno uvo Bernija Kosara. On se okree,
njuka joj ruku a onda je lie. Znai, istina je ono to je
Mark rekao Berni Kosar je narastao punih deset
metara, a onda ubio zver dvostruko veu od sebe.
Osmehujem se. Zver je bila tri puta vea od njega.
Berni Kosar me gleda. Laovino, kae mi. Sputam
pogled na njega i namigujem mu. Ustajem i gledam Saru u
oi.
Sve ovo kaem. Sve se dogodilo tako brzo. Kako
se nosi sa svime?
Ona klima glavom. Kako se nosim sa ime? Sa tim da
sam se zaljubila u vanzemaljca, to sam saznala pre samo
tri dana, a onda sam sluajno naglavake upala u rat? Da,
mislim da se dobro nosim s tim.
Smeim joj se. Pravi si aneo.
Ma jok odgovara. Samo sam devojka koja se
ludaki zaljubila.
Ustaje s kreveta i grli me, pa zagrljeni stojimo nasred
sobe.


Stvarno mora da ode, zar ne?
Klimam glavom.
Udie vazduh duboko pa ga isputa drhtei, borei se
da ne zaplae. Za itav ivot nisam video toliko suza kao
za ta dvadeset i etiri asa.
Ne znam kuda mora da ode i ta moras da uini,
ali ja u te ekati, Done. Svaki deli mog srca pripada
tebi, eleo ti to ili ne.
Privlaim je k sebi. Moje srce pripada tebi kaem.


Prelazim preko sobe. Na stolu je lorijenska krinja, tri
spakovane torbe, Henrijev kompjuter i sav novac koji je
poslednji put podigao u banci. Sara je sigurno spasla
krinju iz uionice za domainstvo. Sputam ruku na nju.
Sve tajne, rekao je Henri. Sve tajne su u njoj. Jednom u je
otvoriti i saznati ta je unutra, a sada svakako nije vreme
za to. ta je mislio kad je rekao da na dolazak u Raj nije
bio sluajan?
Jesi li ti spakovala moje torbe? pitam Saru, koja
stoji iza mene.
Da, nita mi u ivotu nije tee palo.
Diem torbu sa stola. Ispod nje je svetlosmea
koverta a po sredini je ispisano moje ime.
ta je ovo? pitam je.
Ne znam. Nala sam je u Henrijevog spavaoj sobi.
Otili smo tamo vrativi se iz kole i pokuali da
pokupimo sve to smo mogli; a onda smo se doli ovamo.


Otvaram koverat i vadim sadraj. Sva dokumenta koja
je Henri napravio za mene: krtenice, kartice za socijalno,
vize i tako dalje. Prebrojavam ih. Sedamnaest razliitih
identiteta, sedam razliitih godita. Na prvoj stranici je
samolepljivi papir ispisan Henrijevim rukopisom: Za
svaki sluaj. Iza poslednjeg lista nalazi se jo jedan
koverat, preko koga je Henri napisao moje ime. Pismo...
sigurno ono pismo koje je pomenuo malo pre nego to je
izdahnuo. Nemam hrabrosti da ga sada proitam.


Gledam kroz prozor hotelske sobe. Napolju sneg tek
provejava ispod niskih sivih oblaka nad naim glavama.
Zemlja je previe topla da bi se sneg zadrao. Sarin auto i
plavi kamionet Semovog oca stoje na parkiralitu. Dok ih
gledam, ujem kucanje na vratima. Sara ih otvara i Sem i
Mark ulaze unutra. esta hramljui ulazi za njima. Sem
me grli, govori da mu je ao.
Hvala ti kaem.
Kako se osea? pita me esta. Vie ne nosi odelo
ve farmerice koje je nosila kada sam je prvi put video i
jednu od Henrijevih trenerki.
Sleem ramenima. Dobro sam. Sve me boli i ne mogu
da mrdnem. Telo mi je teko kao olovo.
To ti je zbog uboda bodeom. Proi e.
Koliko su strane tvoje rane od bodea? pitam je.
Ona podie koulju i pokazuje mi duboku brazdu u
boku a onda jo jednu na leima. Sve u svemu, sino je
zadobila tri ubodne rane, da ne pominjemo razne


posekotine po celom telu i metak, koji joj je ostavio
duboku ranu u desnoj butini. Sada je previjena zavojem i
zalepljena trakom, i to je upravo razlog to hramlje. Kae
mi da je, kad su se konano vratili, bilo suvie kasno da bi
se zacelila kamenom. Zapanjen sam da je uopte jo uvek
iva.
Sem i Mark nose istu odeu kao i prethodnog dana,
obojica su prljavi, umrljani blatom i prainom
pomeanim s krvlju. Oi su im podbule od nespavanja.
Mark stoji iza Sema, i s nelagodom se prebacuje s noge na
nogu.
Seme, oduvek sam znao da si maina za razaranje
kaem.
On se stidljivo smeje. Jesi li dobro?
Da, dobro sam kaem. Kako si ti?
Dobro.
Preko njegovog ramena, bacam pogled na Marka.
Sara mi kae da si me ti sino odneo sa terena za
ragbi.
Mark slee ramenima. Bilo mi je drago da mogu da
pomognem.
Spasao si mi ivot, Mark.
On me gleda pravo u oi. Mislim da je sino svako
svakome spasao ivot u jednom trenutku. Pakla mu, esta
me je sino spasla u triput. A ti si u subotu spasao moje
pse. Rekao bih da smo kvit.


Nekako uspevam da se nasmeim. Poteno
odgovaram. Srean sam to sam saznao da ipak nisi
onakav krelac kakav sam mislio da jesi.
Jedva primetno se smei. Recimo samo ovo: da sam
znao da si vanzemaljac i da me moe prebiti ko maku
kad god poeli, sigurno bih bio malo ljubazniji prema
tebi prvog dana u koli.
esta prelazi preko sobe i gleda u moje torbe na stolu.
Moramo da krenemo kae a onda me gleda s
preutnom zabrinutou, blago. Ostalo je jo neto to
bi trebalo uraditi. Nismo bili sigurni ta bi bila tvoja elja.
Klimam glavom. Ne moram da pitam o emu pria.
Okreem se ka Sari. Ovo e se dogoditi mnogo ranije nego
to sam mislio. Stomak mi se zavija u vor. Oseam da bih
svakog asa mogao da povratim. Sara prua ruku k meni i
uzima moju aku u svoju.
Gde je?


Zemlja je vlana od snega koji se topi. Drim Saru za
ruku i u dini hodamo kroz umu, kilometar i po od
hotela. Sem i Mark predvode kolonu, pratei blatnjave
otiske koje su napravili nekoliko sati ranije. Tik ispred
nas, ugledam malu istinu, a u sredini je Henrijevo telo,
poloeno na komad drveta. Omotan je u svoje sivo ebe.
Prilazim mu. Sara me prati i sputa ruku na moje rame.
Ostali stoje iza mene. Povlaim ebe da ga vidim. Oi su
mu sklopljene, lice pepeljastosivo, a usne pomodrele od
hladnoe. Ljubim ga u elo.


ta eli da uradi s njime, Done? pita me esta.
Moemo da ga sahranimo ako eli. Moemo i da ga
kremiramo.
Kako moemo da ga kremiramo?
Mogu da zapalim vatru.
Mislio sam da kontrolie samo vreme.
Ne vreme. Prirodne sile.
Podiem pogled k njenom nenom licu, na njemu se
vidi briga, ali isto tako i napetost zbog vremena koje nam
je preostalo do dolaska pojaanja. Ne odgovaram.
Odvraam pogled i stiskam Henrija uza sebe, priljubivi
lice uz njegovo, preputen bolu.
ao mi je, Henri apuem mu na uho. Zatvaram oi.
Volim te. Ne bih propustio ni sekund svega to smo
proiveli zajedno. Ni za ta na svetu apuem. Vratiu
te. Nekako u nai nain da te vratim na Lorijen. Uvek
smo se alili na taj raun, ali ti si mi bio otac, najbolji otac
koga sam mogao poeleti. Nikada te neu zaboraviti, ni
na trenutak dok god sam iv. Volim te, Henri. Uvek sam te
voleo.
Putam ga iz naruja, navlaim ebe preko njegovog
lica i neno ga sputam na drvo. Ustajem i grlim Saru.
Ona me dri sve dok ne prestanem da plaem. Briem
suze nadlanicom i klimam glavom estoj.
Sem mi pomae da raistimo granice i lie kako
bismo poloili Henrijevo telo na zemlju i kako se njegov
pepeo ne bi meao ni sa im drugim. Sem pali ivicu
ebeta a esta odatle priziva vatrenu stihiju. Posmatramo
ga kako gori i svima su oi pune suza. Plae ak i Mark.


Niko ne progovara ni re. Kad plamenovi zamru,
skupljam pepeo u posudicu za kafu, koju se Mark dobro
dosetio da ponese iz hotela. im negde budemo stali, nai
u neto prikladnije. Po povratku u hotel, stavljam
posudu na instrument-tablu u kamionetu Semovog oca.
Oseam utehu to e Henri nastaviti da putuje s nama, to
e pratiti put dok budemo naputali grad, kao to smo
toliko puta inili nas dvojica.
Tovarimo torbe u kamionet. Pored stvari koje je sa
sobom imala esta i pored mojih stvari, Sem takoe
stavlja i dve svoje torbe. Isprva sam zbunjen, a onda
shvatam da su se Sem i esta dogovorili da on poe s
nama. Srean sam zbog toga. Sara i ja se vraamo do
hotelske sobe. im su se vrata zatvorila za nama, ona me
uzima za ruku i okree me prema sebi.
Srce mi se cepa kae. elim da budem jaka, ali
sama pomisao da odlazi prosto me ubija.
Ljubim je u glavu.
Meni je srce ve slomljeno kaem. im se
smestim, pisau ti. Obeavam da u ti se javiti im bude
bezbedno.
esta proviruje kroz vrata.
Stvarno moramo da krenemo kae.
Klimam glavom. Ona zatvara vrata. Sara die lice i
ljubimo se stojei u hotelskoj sobi. Pomisao da se
Mogadorci vrate pre nego to odemo, ime bih je opet
doveo u opasnost, jedino mi daje snagu u ovom asu.
Inae bih se pokleknuo. Inae bih ostao s njom zauvek.


Berni Kosar i dalje lei u podnoju kreveta. Mae
repom kada ga paljivo uzmem u ruke a onda ga iznosim
napolje do kamioneta. esta pali kamionet i vergla u
mestu. Okreem se i podiem pogled ka hotelu i rastuuje
me to to nije naa kua, koju, znam, nikada vie neu
videti. Oljutenu drvenu oplatu, slomljene prozore, crne
crepove izobliene zbog prevelike izloenosti suncu i kii.
Izgleda kao sam Raj, rekao sam jednom Henriju. Sada to
vie ne vai. Ovo je sada Izgubljeni Raj.
Okreem se i klimam glavom ka estoj. Ona ulazi u
kamionet, zatvara vrata i eka.
Sem i Mark se rukuju, ali ne ujem ta govore jedan
drugom. Sem ulazi u kamionet i eka sa estom. Ja se
rukujem s Markom.
Nikada neu moi da ti se oduim kaem Marku.
Ne duguje mi nita kae Mark.
Nije istina odgovaram. Jednog dana.
Odvraam pogled. Oseam elju da se sruim pod
teinom tuge to odlazimo. Moja odlunost da odem sada
visi o tankom nategnutom koncu, koji samo to se nije
pokidao.
Klimam glavom. Videemo se jednog dana.
uvaj se.
Grlim Saru i vrsto je privijam uza sebe, ne elei da je
ikada pustim.
Vratiu se kaem joj. Obeavam ti, makar to bilo
poslednje to u uiniti, vratiu se.
Ona zariva lice u moj vrat. Klima glavom.


Brojau minute do tvog dolaska kae.
Poslednji poljubac. Sputam je i otvaram vrata
kamioneta. Ne odvajam pogled od nje. Ona rukom
prekriva usta i nos. Nijedno od nas dvoje nije u stanju da
odvrati pogled. Zatvaram vrata. esta ubacuje kamionet u
rikverc i naputa parking, zaustavlja se pa ubacuje u
brzinu. Mark i Sara dolaze do ivice parkinga da nas
isprate, suze se slivaju niz Sarino lice. Okreem se u
seditu i posmatram ih kroz zadnje staklo. Podiem ruku
da mahnem, Mark mi uzvraa a Sara samo nepomino
stoji. Posmatram je dokle god mogu, sve dok se ne smanji
i ne postane nejasna mrlja u daljini. Kamionet usporava,
skree i oboje nestaju s vidika. Okreem se napred i
posmatram polja pored kojih prolazimo pa sklapam oi i
zamiljam Sarin lik, i to mi mami osmeh. Biemo opet
zajedno, kaem joj. A do tada, bie u mom srcu i u svakoj
mojoj misli.
Berni Kosar podie glavu i polae je na moje krilo. Ja
sputam ruku na njegova lea. Kamionet poskakuje po
putu, u pravcu juga. Nas etvoro zajedno idemo ka
sledeem gradu. Ma gde on bio.



Beleka o autoru


Pitakus Lor je voa stareina sa Lorijena, najmoniji od
svih Lorijenaca ikada. Poslednjih dvanaest godina
njegovo prebivalite je nepoznato, jer se on u potaji
sprema za odluujuu bitku sa Mogadorcima.

Za vie informacija, posetite sajt
www.iamnumberfourfans.com