Naslov originala

MILAGRRIO PESSOAL
Jos Eduardo Agualusa
Miss Smila
www.balkandownload.org
Mafaldi, koja je sluala raanje ove knjige
U znak seanja na angolskog anarhistu
Inosensija Kamaru Pirea
Seajui se i Marija Antonija de Olivejre i Marija Pinta
de Andradea, koji su umeli da vole Angolu i portugalski
jezik, pored dvorita, naravno.
PRVO POGLAVLJE
Neologizmiarka, ili udno zanimanje lovom, skupljanjem i sortiranjem novih
rei, kao to entomologist lovi, skuplja i sortira koleoptere. Ovo poglavlje zbori
i o uvreenosti uda u svakodnevici ljudi, kunim udima, zamalo tajnim, koje
malo ko primeti.
Rei se, kao i iva bia, raaju iz starijih rei, razvijaju se, i bez razlike
umiru. Najsrenije se reprodukuju. Ima ih proste prirode, ije samo prisustvo
ranjava i vrea, i drugih toliko ljupkih da deluju blagorodno na sve u svojoj
okolini. Ove osvetljavaju, one zbunjuju. Jedne su divlje, nervozne, noge im
neprijatno vonjaju, useknjuju se i pljuju na pod. Druge, odmah tu pored njih,
uzviene su i nene orhideje.
Jaru pre svega interesuju novoroene rei, jo uvek vlane, bez vazduha,
nezatiene, najednom upale u ovu beskrajnu vrevu od ivota. U potrazi za
potencijalnim neologizmima koristi informatiki program Neotrak, koji iz
novina dostupnih na internetu skuplja rei koje se ne nalaze u renicima.
Nije toliko romantino kao to ljudi misle, poalila se kada mi je prvi put
priala o svom poslu. Dao sam joj za pravo. Na trenutke sam je zamiljao kako
podie i postavlja zamke koje hvataju rei na skrovitim mestima, u gluve sate,
ili kako sedi u nekom uglu, u nekoj kafani u Mourariji, nauljenih uiju, sa
Moulskinom u rukama, i belei inspirisanu besedu nekog pijanog pesnika.
Moda izgubljenu u euforinoj rulji dok slavi pad nekog tiranina, dok peva
sa masom na koncertu Kaetana Veloza jer se moe pretpostaviti da
zajednika stanja intenzivne ekstaze, trenuci novih i naglih oseanja, trae i
prizivaju nove izraze.
Neotrak skuplja rei kojih nema u renicima, a Jarin posao je da, zatim,
proisti spisak od tamparskih greaka, linih imena, adresa internet-
stranica, sve u svemu, svu beznaajnu prljavtinu, i da proui ono to ostaje.
Svake godine, oko trista rei stigne u renike. To zahteva dugotrajno
vebanje strpljenja, poput onog koje se trai od ispiraa zlata. Ponekad se
zgodi nagli ar uzbuenja ili ne. Ima ispiraa koje je teret godina savio,
kojima je od duboke ozlojeenosti koa potamnela, i koji nikada nisu imali
sree da vide zrno zlata kako se sjaji u situ.
Koji je najlepi neologizam na koji si do danas naila?
Jara je oekivala to pitanje:
Ne znam, priznala je. Nikada nisam naila na neku lepu re. Ba lepu.
Uistinu, neologizmi su skoro svi runi. U principu ih smatram prostakim i
enfadonhos.
Pokazala mi je neke primere koji joj svakodnevno padaju aka, i bio sam
primoran da se sloim. I meni su se uinili prilino prosti, nematoviti, mnogi
su bili gadni, ili iskrivljeni i, povrh svega, od male koristi. Stopa smrtnosti
meu novoroenim reima je visoka. Mnoge pate od uroenih mana.
Osetljive su, jedva diu, ne izdre surovi postupak prirodne selekcije.
I sada ovo!
Jara nervozno udari u list hartije ispred mene. Pokuao sam da kaem
neto to bi je smirilo, ali mi nita nije palo na pamet. U mojim godinama,
budimo iskreni, uas vie ne smeta. Zbunjenost je mladalaki jad, kao i
anoreksija. U mojoj ranoj mladosti ta re nije postojala. Bolest jeste, naravno.
Postojao je, na primer, oblik anoreksije koji se zvao jektika, ili suica:
Jektika! Jektika! Ta simbolino bolna i tuna bolest koja unitava domove,
kao to otre zime unitavaju letinu, pisao je Kruz i Souza u Misalu. Recimo
da je jektika bila anoreksija siromanih, ili da je anoreksija jektika imunih. U
nedoumici, vratimo se Kruzu i Souzi. Jo uvek se seam itavog pasusa:
Umetnika i tegobna bolest, koja svim enama bez razlike daje romantian
izgled, itd., neu vas vie zamarati, oprostite mi na ironiji i digresiji. Iznova
sam proitao spisak. Naglas, sa pauzama. Nije mogue, to je zaista bilo
nemogue, a ipak bilo je tu, stvarno i apsurdno, kao poznati Nemogui svetovi
koje je nacrtao M. K. Eer: stepenita koja idu nagore i nadole u isto vreme,
kocke sa ukrtenim uglovima, voda koja se sputa niz kanal, u udnoj
konstrukciji, dok ne padne, u slapu, u pravcu iste take, tamo dole, ili tamo
gore, odakle je potekla.
Ovo je divno, ero. Lii mi na udo.
Zar vi, profesore, niste ateista? Mislila sam da ne verujete u uda.
Naravno da verujem u uda. ak ih i skupljam. Pokazao sam joj ovu
ulatenu sveicu crvenih korica u kojoj upravo piem:
Lini udesnik
Beleim na stranice svog Linog udesnika izvanredne dogaaje koji mi se
deavaju, ili kojima sam sluajni svedok, iz dana u dan. To je dnevnik udesa.
uda se deavaju svake sekunde. Najbolja su najee diskretna. Velika su
tajna.
Prelistao sam svesku, itao sam nasumice:
etvrtak, 1. jun 2006.
Jutros me je ina ubeivala da joj je guter plesao. Hteo sam da saznam
koji ritmovi pokreu gutere. ina je odigrala nekoliko koraka. Liilo mi je na
rumbu.
Nedelja, 6. jul 2008.
Mimoila se sa mnom, na iadu, devojka od svojih osamnaest godina.
Ria, veoma ria, kou joj je napao roj pega. U prolazu je na moje starake
oi, ve donekle umorne, spustila svoj vlani zeleni pogled. Zatim se
nasmejala i sa sjajnim naglaskom Karioke
1
rekla: Iskoristi sunce. Ovih dana
u se vratiti po tebe Isprva mi je palo na pamet da je Smrt. Zatim sam bolje
razmislio: tako lepa, tako Karioka, pre e biti da je vaskrsenje.
Petak, 26. decembar 2008.
Kada sam otvorio smokvu, unutra sam naao zlatnog skarabeja. Smokve
oplouje mali vilin konjic, koji prodire u tuak sa polenom neophodnim za
oplodnju enskih cvetova. Ne bih se, dakle, iznenadio da u smokvi pronaem
ivog vilinog konjica. Skarabej je ve neto neobino. Stavio sam ga na levi
dlan. Pruio je krila i odleteo. Na koi mi je zakratko od njega ostao zlatni
sjaj.
Petak, 28. avgust 2009.
Noas sam sanjao Sojin stih. Sanjao sam da sam ga ja napisao. Toliko sam
se obradovao da sam nastavio da se osmehujem i poto sam se probudio.
Gospodine profesore, izgledate kao da ste videli Boga u punoj slavi rekla mi
je ina dok mi je sluila kafu. Biti Soja na nekoliko sekundi nije mnogo
daleko od slave boijeg prisustva.
Utorak, 8. decembar 2009.
Sanjao sam mrtvu maku pored bedema. Na glavi, minijaturna rupa.
Maka je bila sklupana mala no sa mravima. Njena smrt prostirala se
mnogo dalje iza bedema.
Jara je pokuala da mi uzme svesku iz ruke, sva uzbuena:
Ne verujem! Dajte da vidim.
Ne dam, ne dam, borio sam se s njom. Ima tu stvari koje ne sme da ita.
Moja lina uda.
Lina uda?
Ili, tanije, intimna uda, odreene stvari koje su, ako se dogode devojci
od osamnaest godina, trivijalne, ali koje se u mojim godinama mogu smatrati
malim udesima.
Jara se zarumenela. Gajim perverzno zadovoljstvo u umeu da je nateram
da pocrveni.
Nemogui ste, profesore. Zar se nikada neete uozbiljiti? Lagano me je
udarila u rame i vratila se neologizmima: Veoma mi se svia taj va Lini
udesnik, ali kod mene to ne funkcionie. Ne verujem u uda. Nervira me to.
Nervira me mnogo. elim da znam ta se deava.
Lepe ene razdrauju stvari koje ne mogu biti, udesa, Eerovi svetovi,
zato to je njima skoro sve mogue. Lepa ena je surova ekstravagancija
prirode. Nema gore uvrede za prosenu enu od suoavanja sa tuom
lepotom, pogotovo ako joj se ne moe pripisati nijedna mana. A to se
obinog mukarca tie, ta ga moe uznemiriti vie od miriljavog dugog vrata
koji prolazi, ali se ne zadrava, uskog struka koji on nikada nee obgrliti,
rumenog i zdravog sjaja usana koje se nikada nee spustiti na njegove?
Veoma lepe ene unose nered u drutvene sisteme. Stari sam anarhista.
Odavno sam nauio da se lepa ena ne razlikuje od bombe u moje vreme to
su, ak, bili sinonimi osim po prirodi razornosti.
Jara je bila moja uenica na kursu za istraivae u institutu u kojem radi.
Shvatio sam, kada sam je prvi put video da ulazi u uionicu, da preda mnom
stoje malo tei dani. Mogla je da se pojavi u najobinijoj odei, u pantalonama
od obinog platna, vunenom demperiu, diskretnom, obinim baletankama,
i ipak bi sva panja grupe bila upuena njoj. Ne bi vredelo ni da re nije
progovarala. Njena tiina je blistala.
U veini sluajeva, lepota uiva u sledeoj osobini: zrai svetlost. Na Jari,
oko nje, esto se dogodi utljiva svetlost, slina onoj koja ponire u okean iz
visina, i gubi se na kraju u dubinama. U mesecima koji su sledili posmatrao
sam kako su je mladii saletali, kao leptirice privuene otrinom plamena, i
zatim sam ih video kako do kosti gore. Devojke su je zlobno gledale, pune
zavisti, u tajnosti su se dogovarale, plele mreu sitnih intriga, u koju su se, na
kraju, same uplitale.
Bio sam veoma visok, u mladosti. Mnogo vii od proseka. Kasnije, kako su
nailazile nove generacije, sve viljastije, u poreenju s njima visina mi se
smanjivala. Osim toga, s godinama sam se smanjio. Sada imam metar i
osamdeset dva. Jara je samo malo nia od mene. Dok s njom razgovaram,
posmatram njene tanke zglobove, nene ruke kao u vile, savrenu
konstrukciju ramena. Starost nas ne ini imunim na lepotu, daleko od toga,
samo nam namee odreeni mir. Ovog jutra Jara je jo lepa. Na sebi ima
zelenu haljinu klasinog kroja, koja joj otkriva kolena. Ogorenje jer je
ogorena osvetljava joj lice, oi, itavo lice joj blista:
Pogledajte, profesore, nisam luda!
Ne, draga, pri sebi si, izgleda da je stvarnost poludela. Ne brini. Stvarnost
esto pati od psihotinih pojava.
Ponovo prouavam spisak. Dvadeset tri rei, sve uglaene i savrene,
razumne, evidentne, i iznad svega neophodne.
To su poznate rei, ili, bolje, zvue tako poznato, ne lie na neologizme,
kae mi Jara. Ljudi ih uju, ponavljaju ih, i postaju ubeeni da su ih uvek
koristili.
Na ivici je suza. Istina je da lako zaplae. Jednom se rastopila u tihom
jecaju samo zato to sam joj u nekim novinama pokazao fotograju
majmunia koga je usvojila kobila u budistikom hramu na Tajlandu. Kasnije
mi je priznala da se raznei dok na televiziji gleda crtane lmove: Make iz
visokog drutva, na primer, pria o nemoguoj ljubavi izmeu ulinog maka i
aristokratske makice.
Sve te dvadeset i tri rei pojavile su se u novinama prethodne sedmice.
Ponovo su se pojavile u novinama ove sedmice, u raznim lancima, ili ve
integrisane u jezik.
Ali to nije sve, profesore. Mislili ste da je to sve?
Iz male kone torbe izvadila je list hartije i stavila ga pred mene:
Vidite. To je vie od sto originalnih rei. Rei kao i ove prethodne, tako
savrene, tako udeene, tako aktuelne, da ih niko ne smatra novim. Mislimo
da su nam rod, da smo rasli s njima. Ove sam otkrila jue. To ne sme tako da
se nastavi!
Proitao sam list, pokazujui iznenaenje koje nisam oseao:
Da li si jo sa nekim razgovarala?
Ne, profesore, nisam. Nisam imala hrabrosti ni sa kim drugim da priam.
Da li moete da zamislite kako bi reagovala moja eca? Ne znam ta da
radim. Ako moete da mi pomognete, profesore.
Ja? Zato ja?...
Ma dajte, profesore, vrlo dobro znate zato.
Naravno da sam znao zato, ali hteo sam to od nje da ujem. Tat sam.
Uvek sam bio. U mladosti sam patio od oiglednog narcizma. Voleo sam
ogledala. Ogledala su volela mene. Prijalo mi je da poziram pred objektivima
foto-aparata. Kasnije,kako sam stario,poeo sam da traim drugu vrstu
ogledala. Ogledalo intelektualca je njegova publika. Uionica puna studenata
pretvara se, za jednog tatog intelektualca, u fantastinu sobu ogledala. Jara je
dola da me potrai zato to sam najbolji profesor koga je ikada imala.
I zato jo? Ne samo zato to sam dobar profesor...
Ne, u pravu ste. Dola sam da vas potraim zato to ste jedina osoba kojoj
mogu da ispriam tako neverovatnu priu bez straha da ete me odvesti u
ludnicu. Sami ste na jednom predavanju rekli da ste odrasli u drutvu kojem je
apsurd drag seate li se? Rekli ste nam da se u Africi, gde ste se rodili,
stvarnost ne razlikuje od sna, i da vam se to inilo kao mudar princip.
Svakako. Prostrana teritorija granice koja razdvaja san od stvarnosti
veoma je plodno tle. To sam nauio u Luandi. Moja baka je volela da mi pria
porodine prie. Moj deda po ocu bio je izvanredan lovac. Jednog popodneva,
dok je bio u lovu, uo je uzvike koji su dolazili iz drveta baobaba. Naredio je
svojim pomonicima da raskopaju stablo, i unutra su pronali deaka od svoje
etiri godine, kako pluta u gustoj i mranoj vodi. Moj deda je odveo deaka
kui, dao mu je ime Esau, podigao ga je kao sina. Odlino sam ga upoznao,
tog mog ika-Esaua. Zabavljao je nas decu svojim savrenim imitiranjem
cvrkuta ptica. Zacvrkutao bi i grlice bi mu sletale na glavu. Godinama je radio
kao mehaniar. Jednog dana napustio je kuu i otiao da ivi na drvetu. Na
stablu manga, ako se dobro seam, koje se nalazilo u dnu dvorita, pored
mehaniarske radionice. Ljudima to nije bilo udno. Uostalom, rodio ga je
baobab. Imao je odreenu sklonost ka biljkama.
Misli da je izvor isti, zar ne?
Da, profesore. Sigurno je isti.
Neki genijalni um?
Ne znam, nemam predstavu, moda se radi o grupi, nasmejala se, neka
vrsta akademije logoteta.
Vidim. Grohotom sam se nasmejao. Volim glasno da se smejem. To mi je
ostalo od detinjstva. Tragovi Afrikanca u meni. Sa osamdeset i kusur godina,
crnac sam samo kada se smejem. Vesela akademija logoteta. Recimo,
Akademija Gimaraes Roza. Nije teko pogoditi imena lanova: Manoel de
Baros, pesnik Pantanala, po kojem ljudi moraju ponovo da naue da gree u
jeziku:
U Metamorfozama,u dvesta etrdeset pria,
Ovidije prikazuje ljudska bia preinaena u
kamenje, biljke, ivotinje, stvari.
Sledei nivo bio bi da ve preinaena bia
govore stvarskim, larvskim, kamenskim itd. dijalektima.
Rodio bi se govor praskozorni adamski,
edenski, postanjski -
Koji bi pesnici nauili ako se vrate da
budu deca koja su bili
abe koje su bili
Kamenje koje su bili.
Svia ti se? Trebalo bi da proita. U toj akademiji bismo takoe imali i
Angolca Luandina Viejru, mog zemljaka, koji je doiveo prosvetljenje kada je
proitao Rozu za vreme zatoenitva u Tarafalu, na Santjagovom ostrvu u
Zelenortskoj Republici, poetkom ezdesetih godina, i tada prestao da bude
militantni nacionalista s blagim spisateljskim ambicijama, da bi postao pravi
pisac. I na kraju, Mia Kouto, Mozambikanac iz Bejre, koji je do Roze doao
preko Luandina, i vrlo brzo postao najpoznatiji proizvoa neologizama u
portugalskom jeziku. Ogroman nedostatak u ovoj akademiji ini odsustvo
nekog pisca iz Portugala.
Jara je nervozno odmahnula glavom:
Ako me ni vi, profesore, ne shvatate ozbiljno...
Uinila je kao da e ustati. Spreio sam je jednim pokretom, pre svega zato
to kada ona ustane, kao da ceo svet klekne, to mi pomalo smeta, i zatim
zato to mi je nagli nemir spopao duh.
Ne radi se o jeziku, ne radi se samo o jeziku. Plai se, a ja mislim da znam
ega te je strah.
Kako to?
Zato te ovo sve toliko uznemirava, da li si razmiljala o tome?
Zato to to ne sme da se radi. Ne sme se tako uticati na jezik. To je jedna,
ne znam ni kako da se izrazim, opasna stvar, jedan...
Subverzivni akt? Logino. Vidi da bogaenjem jezika, stvaranjem rei za
koje nismo ni znali da su nam potrebne, rei od kojih, u meuvremenu, vie
ne moemo da se razdvojimo, ta osoba, ili osobe, ko god da je u pitanju,
takoe doprinose da se nae miljenje razvija, da postane sloenije. Radi se,
bez sumnje, o najradikalnijoj subverziji, onoj koja unapreuje jednu
civilizaciju tako to joj jezik ini sofisticiranijim.
Jarin glas popeo se za itavu oktavu:
Treba li da se plaimo boljeg razmiljanja?
Mi ne. Sistem, da, sistem ima razloga da se brine. Sistem ne voli da ljudi
misle.
Ponekad smetnem s uma da ste anarhista, profesore, ree Jara.
Smeila se u svom pokuaju ironije. Trebalo je da joj ispriam da sam se u
panskom graanskom ratu borio na strani republikanaca. Bio sam dete tada.
Ponekad popijem malo vie, i tada se priseam starih vremena.
Mislim da nije tako strano, nastavi Jara. Radi se o neijoj igri. Bilo kako
bilo, planiram da otkrijem ta se deava. Samo ne znam odakle da krenem.
Profesore, hoete li mi pomoi?
Nikada nisam umeo da odbijem lepu enu. Osim toga, ve sam mesecima
bio zatvoren u kui, ni na emu nisam radio, nisam imao nijedan prozor
otvoren ka budunosti, zabavljao sam se itanjem starih papira. Pomislio sam
da bi mi ovo prijalo.
DRUGO POGLAVLJE
O tigrovima, i drugim bizarnim smetnjama, koje su se dogodile u gradu Sao
Paulo da Asunsao nakon smrti done Ane de Souze, kraljice inga, u
osamdeset treoj godini ivota, dana 17. decembra 1663. Ovo poglavlje takoe
otkriva i postojanje starih rukopisa koji bi trebalo da sadre zbirku novih rei
dakle, paleoneologizama ukradenih u XVII veku od angolskih ptica.
Te noi dogodili su se tigrovi, i to u itavoj zemlji. U gradu Sao Paulo da
Asunsao, koji najstariji kao to sam ja, jo uvek zovu Luanda, stotina ovih
divljih maaka prela je svojim gipkim somotskim apama kroz uspavanost
Ingombote
2
. Mnogi su ih videli. Svetlost njihovih oiju sekla je lutanje zore,
zadravali su se tu i tamo da pomiriu ar skoro ugaene vatre, ili srknu
izmueno blato iz neke rupe za vodu. Produili su zatim preko trga, gde se
nalaze kue i palate guvernera i glavnih kapetana ovih delova kraljevstva i
osvojenih teritorija, zatim garda, i, nekoliko koraka dalje, Biskupska palata,
odmah pored Saborne crkve. I tako su nastavili dalje, uzbudivi etu
empakasejra, koji su se potrudili da im ne postanu plen pre nego to su se
veoma veto razbeali uz glasne uzvike i negodovanje. Empakasejri su crni
vojnici. Svi su naoruani pukama. Oko bedara nose tange napravljene od
neke divlje ivotinje, veoma zategnute oko struka, a na glavi perjanicu. Na
glasu su kao hrabri vojnici, i hrabri ljudi, ali u ovom sluaju nisu opravdali
glas kojim se die, jer su pobegli, kao to rekoh, uz veliku vrisku, a to je
probudilo porodice u njihovim palatama i vilama, mnogi su izali na terase i
videli, u neverici, isto to sam i ja video: tigrove, desetine njih, kako prolaze
ulicama. Sutradan, pronela se sa vie strana glasina da ti tigrovi nisu bili nita
drugo do ona izopaena svita od eststo mukaraca obuenih kao enke, koja
je donu Anu de Souzu, kraljicu inga, svuda pratila.
Kada su Holanani zauzeli glavni grad ovog dela kraljevstva, provincije i
vlastelinske posede, i Portugalci se nali u oajnikom bekstvu ka Vila da
Vitorija Masangano, nekolicina ocira predloila je, a bili su to ljudi koji su
mudro umeli da iskoriste teren i obiaje, da se angauju crni vraevi koji bi
uinili da u grad uu divlje make, lavovi i tigrovi, i da te zveri, razdraene,
pojedu jedinice agresora. Usprotivio se biskup, osoba snane vere, reima da
strategija nije dostojna, jer to nije pravedno ratovanje, ako nije i prilino
nepravedno, s obzirom da bi se pribeglo vetinama zla, tako da se pomenuti
predlog nije realizovao, to je po mom sudu bilo teta.
Samo je jedan ovek imao smelosti da se suoi s tigrovima, i to je bio
Pernambukanac po imenu Paulo Moreno, jedan od crnih musketara Enrikea
Dijasa, koji je, s drugima kao to je on, doao u Angolu da se bori protiv
Flamanaca. Pernambukanac se bacio na zveri naoruan obinim noem i
hrabro se borio, da bi prvo izgubio stopalo, pa deo leve ruke, zatim i desnu
aku, pre nego to je duu predao Tvorcu. Sledeeg jutra, pronali su njegovo
telo, ili ono to je od njega ostalo, u zagrljaju s jednim golim ratnikom
prerezanog grla, za koga je svet poverovao da je jedan od onih izopaenih s
dvora done Ane de Souze, sa kojeg je, kada je ispustio poslednji dah, spala
arolija, i on se rastigrio, vrativi se u svoje originalno oblije.
Godine 1645, iskrcalo se u zatonu Kikombo dvesta Brazilaca kojima je
komandovao glavni vodnik Domingos Lopes Sikejra, i tu su ih odmah iz
zasede napale jezive age, koje su avitima (sekiricama) istranirali tela
poginulih, smekali komade tako to su ih dugo marinirali u palminom vinu,
soli i nekoj vrsti veoma miriljave i ljute papriice malagete, koju mi, deca
zemlje, zovemo gindungo de kaombo, ispekli su ih i najeli se, svi radosni, tog
tunog mesa. Neki od pojedenih bili su Indijanci Potigare, koji su se istakli
pod komandom svog poglavice don Antonija Felipea Kamaraoa, u
Pernambuku, u akcijama protiv Holanana. Bili su naoruani strelama i
kopljima i batinama, lica obojenih shodno tradiciji, i posedovali su sjajnu
tehniku udaraca nogama i drugih borilakih vetina. Nije im mnogo vredelo.
Obrati sada panju na ritmove i kontraritmove uz koje svet igra, i mi s njim:
hrabri indijanski ratnici, potomci, moda, istih onih koji su jeli Portugalce u
zelenim brazilskim umama, svrili su svoje dane pojedeni u Angoli, jer su
sluili i mnogo voleli naeg presvetlog kralja Pedra II.
Samo su dva oveka preivela pokolj, s tim da je jedan od njih bio ve
pomenuti Paulo Moreno. To je jo vea ironija, jer je Pernambukanac izbegao
da ga age pojedu 1645. godine, da bi na kraju poginuo, nakon osamnaest
godina, napola pojeden od strane ljudodera istog porekla, ali opasnijeg, jer je
sluio Ocu Paklenog Mraka.
Drugi preiveli bio je jedan Indijanac koga su zvali Fasanja, Marijano
Fasanja, veoma veran i privren Paulu Morenu. Njih dvojica su uspeli da
stignu do imanja jedne bogate luandske gospoe, done Ane Matozo de
Andrade, dvadesetak kilometara severno od Kikomba, presreni to su je
zatekli na njenom posedu kako priprema i oprema karavan crnaca. Dona Ana
im je izvidala rane, nahranila ih, smestila ih u udobne leajeve, i uinila da
ivi i zdravi stignu u ovaj na grad. U godinama koje su sledile, Paulo Moreno
i Indijanac Fasanja lovili su slonove, trgovali slonovaom, iznajmljivali svoje
usluge u poterama za robovima u unutranjosti zemlje, povezali se sa jo
nekoliko kompanija. Iako se nikada nisu obogatili, ne moe se rei ni da ih je
ivot izdao ili maltretirao. U noi 17. decembra 1663, kada se suoio s tigrom,
ili sa ovekom u obliku tigra, Paulo Moreno bio je dostigao poloaj
potovanog stanovnika ovog naeg grada.
Iste noi kada je kraljica inga umrla, i kada su tigrovi navalili na Luandu
i uporita Ambaka, Kamambe i Pedras de Pungo-Andongo, uznemirile su se
vode Kuanze
3
, i mnogo stotina gutera, takoe poznatih kao krokodili,
zauzeli su plae Muime, odmah do crkve u kojoj se slavi slika Device od
Zaea, pod komandom veoma visoke i nage ene, koja je u rukama nosila
dete. ena je dola do ulaza u crkvu, spustila dete na stepenite, i vratila se,
veoma spokojna, irokom renom toku.
One koje ovaj dogaaj iznenauje, i smatraju ga malo verovatnim,
podseam na priu koja se pre ne mnogo godina desila jednom trgovcu ovoga
grada Luande. Desilo se ovo to priam u reci Dande.
Krenuo je taj putujui trgovac da pree na drugu stranu vodenog toka
kada je odjednom veliki guter skoio na plovilo i zgrabio jednu crnkinju koja
je s njim putovala, i koja je bila enskinja lepe spoljanjosti. Traio ju je ovek
po toj reci, po obali, da bi joj tako pokazao deo naklonosti koju je prema njoj
oseao, a naklonost je bila velika, ali je nikada nije naao. Dve godine kasnije,
kada se putujui trgovac vraao istim putem, u susret mu je dola njegova
cenjena robinja, hvalei ga zbog sve ljubavi koju je prema njoj gajio, i u
naruju je nosila malog sina. Robinja mu je objasnila da je deak siroe jednog
crnca iz tog kraljevstva, u meuvremenu upokojenog, koji se u nju zaljubio, i
koji se pretvorio u gutera da bi do nje doao i posedovao je. Poto je to
ispriala, pokazala mu je oiljke od stranih zuba kao dokaz svoje prie.
Mnogo puta uo sam priu o ovom dogaaju od kapetana Antonija de Olivejre
Kadornega, uvaenog oveka, pravednog i veoma uvenog, pisca obimne
Opte istorije angolskih ratova.
Da se vratimo na udo o detetu koga su doneli guteri i jedna veoma
visoka ena koja ih je jahala, njega je odgajio mesni vikar, koji je u isto vreme
bio i peadijski kapelan, i on mu je dao ime Mojzes. Odrastao je izmeu reke i
crkve, snaan i zdrav i izuzetno vian u umetnosti pisanja i itanja svetih
knjiga, a diio se ak i odreenim znanjem latinskog. Sa dvadeset godina, ako
i toliko, ve je bio uspean trgovac voskom. Upoznao sam ga, Mojzesa da
Konsejsaoa, dobro se bio situirao u svim onim ratrkanim atarima i
pustarama i ikarama i isprepletanim i bodljikavim lavirintima. U principu,
vosak koji crnci proizvode loeg je kvaliteta, ili zato to ne umeju da ga
proiste, ili samo zato to im je taj posao odbojan. Dosta puta ga namerno
meaju i poveavaju mu teinu neistim materijalima, i tako nadoknauju
tetu koju imaju pri kupovini falsikata i podmetanja Evropljana, koji isto
ine sa rakijom i drugom robom koju im prodaju. Mojzes da Konsejsao,
naprotiv, proizvodi i prodaje vosak ist i veoma beo i veoma cenjen, i za to
koristi pitome pele, to nije obiaj u ovoj zemlji, gde je skoro sve varvarsko i
divlje i veoma loe prirode i karaktera, ukljuujui tu i bube i buve i komarce i
ostalu instektadiju.
Prilikom putovanja po unutranjosti, dok se peo uz Kuanzu i lovio morske
konjice, Marijano Fasanja sreo je Mojzesa de Konsejsaoa i oarao se njime. Iz
tog prijateljstva nastao je zanimljiv skup rukopisa, od kojih istiem Uporedni
renik opteg jezika brazilskih Indijanaca i jezika bunda ili angolskog, objanjenih
na portugalskom, koji su potpisala dva prijatelja. Drugo delo, nazvano Dobre
vesti za portugalski jezik, iako je pomalo jeretiko i nedosledno, deluje mi jo
bitnije. U ovom poslednjem, Mojzes da Konsejsao, uz pomo Marijana
Fasanje, ustvruje bliskost nekih gramatikih pravila u jeziku bunda i
portugalskom jeziku i prognozira da e ta slinost olakati penetraciju i
ukorenjivanje naeg jezika u afrikim prostranstvima, kao i u provincijama u
Brazilu, gde crnci i melezi, slobodni ili u ropstvu, imaju tendenciju da
nadmae Indijance u broju i snazi. Pie Mojzes da Konsejsao da portugalski
jezik, kada ve ima afriku matricu zbog dugog suivota s arapskim, koji ga je
mnogo zagadio, treba jo vie da pocrni i tako se prilagodi geografskom
sklopu mesta gde se nalazi najvie ljudi koji ga govore.
Sudbina nam je da gutamo jedni druge, rekao mi je Mojzes da Konsejsao
kada sam ga pre nekoliko godina sreo u ovom naem gradu Luandi, gde ga je
dovela trgovina voskom. Ako su Portugalci jeli od Angolaca, i tako jeste i
dalje, treba i Angolci da pojedu svoje pare Portugalaca, i tako, kada svi budu
lepo nahranjeni, lake emo se suoavati s onim to dolazi i pohlepom drugih
naroda.
Pred kraj ivota, Mojzes da Konsejsao postao je blizak s jednim crncem
koji je bio poznat kao arobnjak i spiritista, za koga narod ove
Zapadne.Etiopije veruje da je sposoban da izvede razliite udotvorije, na
primer da vaskrsne i kontrolie leeve, ili da uini da divlje ivotinje govore,
bilo na jeziku bunda, bilo na portugalskom, ali uvek savreno razumno i
razgovetno. Odveo ga je taj spiritista u varo Masangano, gde mu je
predstavio nekoliko ptica sporog i trudnog leta, gustog perja plave i zelene
boje s purpurnom krestom na glavi koja podsea na kardinalske kapice, a te
su se ptice pokazale veoma vete u razmiljanju i umene u govoru. Na
osnovu nekoliko razgovora s pomenutim pticama doktorima, koje domoroci
zovu onduve, Mojzes da Konsejsao skupio je kolekciju ekstravagantnih rei,
veoma korisnih, kako mi se poverio Indijanac Marijano, zarad prosvetljenja
naroda koji ive u ovoj zemlji i, jo vie od toga, za prirodu ivota i njegove
najvee misterije.
Potomci Angolaca jednog dana govorie sjajan portugalski, zaobljen i
muzikalan, i ko ih bude sluao, moda e moi da uje u odjeku odreenih
rei prostrani huk Kuanze dok hodi ka moru, raznobojni cvrkut njenih
mnogih ptica, zujanje insekata, dobovanje kie, brundanje gromova, juk
vlanog vetra koji duva kroz trsku.
Smrt Mojzesa da Konsejsaoa, a nije ba pravo ni upotrebiti tako zlehudu
re, radije bih je nazvao putovanjem, na kraju je bila slina njegovom dolasku.
Jednog jutra, iz voda Kuanze iskoio je dinovski guter, proao je sav uzvien
kroz uplaen narod, i zaustavio se pred Mojzesovom kuom. Trgovac ga je
oekivao. Pojavio se veoma miran, obuen u taft lila boje, i ukraen kao
svetac na oltaru, pozdravio je krokodila s velikim potovanjem, zajedno s
njim otiao do reke, i poto su obojica u nju uli i snana struja ih ponela, u
njoj su nestali.
Marijano Fasanja imao je skromniji kraj. Preminuo je u svojoj kui na
ostrvu Luanda, od dugih groznica i nepobedive melanholije, a u nasledstvo mi
je ostavio kolekciju rukopisa koju sam ve ranije spomenuo. Predajem svom
sinu nasledniku sva dela Mojzesa da Konsejsaoa i Paula Morena, i druge koje
sam sam napisao, kao dokaz angolske pameti u vremenu u kojem ona toliko
nedostaje.
Domingo Ferejra da Asumpsao, zvani Kitubia.
TREE POGLAVLJE
U ovom poglavlju lozora se o sposobnosti biblioteka da iznedre nove knjige,
i o zakonu privlaenja udesnih injenica, prema kojem jedno udo ima
sklonost da privue ili iznedri drugo, iste prirode i kvaliteta. Pojavljuju se i dva
nova lika: Mara Bruto da Kota, novinarka koja pie putopisne reportae, i
pernambukanski pesnik sebastijanske inspiracije, Aleandri Anjanguera.
Ne znam koliko tano imam knjiga kod kue. Pre nekoliko godina odluio
sam da sredim biblioteku, ali sam ubrzo odustao. Radije koristim ovo malo
vremena to mi je ostalo da ponovo proitam klasike i otkrivam nove pisce.
Raunam da imam izmeu dvadeset i dvadeset pet hiljada naslova: veoma
mnogo literature na portugalskom, nekoliko desetina metara
Latinoamerikanaca, poezije, bogatu kolekciju biograja i eseja o istoriji.
Takoe kupujem, prilikom napada na antikvare u Rio de anejru, Sao Paulu,
Lisabonu, Parizu, retka izdanja razliitih tekstova o Angoli. Knjige se
reprodukuju, umnoavaju, kada se dre zajedno u velikim koliinama. Ako ih
stavimo deset u oku, nita se nee desiti. Kada otvorimo oku posle pedeset
godina, tamo emo ih pronai, istih onih deset. Svaki bibliol, opet, ve je
imao to iskustvo da otkrije nepoznate naslove, mnogo puta na misterioznim
jezicima, pomeane s drugim, veoma poznatim. Uplai to malo, kao da
pronaete nepoznatog deaka kako spava u deijoj sobi. U jednoj od mojih
nonih mora koje se ponavljaju, traim nekog od mojih omiljenih pisaca,
Fernanda Pesou, Ferejru Gulara, Maada de Asisa, i nabasam na neobinu
knjigu. Ne prepoznajem korice. Naslov mi nita ne znai. Nikada nisam uo
ime pisca. Otvaram knjigu i otkrivam da je tampana mora biti tampana
2030. godine, ili nekog drugog datuma negde u budunosti.
Onog popodneva poto si otila od mene, krenuo sam da traim jednu od
svojih knjiga, studiju o portugalskom koji se govorio u Angoli u XIX veku, i
nisam je naao. Zauzvrat, pala mi je aka pozamana knjiga, poutelog papira,
ve pomalo istroena vremenom, naslovljena Hronike iz Bengele, Manoela
Alvea da Kunje, koju je u Lisabonu 1907. godine objavila Knjiara Fereira.
Nemam predstavu kako je zavrila u mojoj biblioteci. Otvorio sam je,
znatieljno, i naleteo izmeu strana na tri rukom pisana lista. Odmah sam
primetio da se radi o mnogo starijem tekstu. Kaligraja je bila neprocenjiva,
ortograja arhaina, papir mnogo bolji, dobro ouvan, proizveden od lanenih
traka. Papir koji za osnovu ima drvenu kau, koji koristimo od polovine XIX
veka, ima kratak ivotni vek. Knjiga stara sedamdeset godina, ma koliko je
paljivo uvali, pouti, dobija eke i postaje krta. U godinama u kojima jesam,
imam bolju kou oprostite mi na neskromnosti nego knjige koje sam
kupio kao adolescent. Pokazao sam listove svojoj sekretarici, otvorio ih i
itao, uznemiren, tekst reprodukovan u prethodnom poglavlju, bez
skraivanja ili izmena bilo koje vrste, osim neizbenog osavremenjivanja
pravopisa.
Kao to je neka velika biblioteka u stanju da iznedri ili privue nove
knjige, izuzetni dogaaji imaju mo da prizovu druge izuzetne dogaaje
vezane za njih. To je jedan od onih empirijskih zakona koje nauka jo nije
priznala, ali koji bilo koja osoba u poodmaklom dobu, kao to je moj sluaj,
moe da potvrdi.
Pozvao sam Jaru preko skajpa. Pojavila se na ogromnom monitoru 16:9
mog kompjutera, iMaku od dvadeset sedam ina, na sebi je imala crnu majicu
sa tankim bretelama, koja je otkrivala njenu kljunu kost u punom nenom
sjaju. Setio sam se jedne od najpoznatijih Vinisijusovih pesama, Recept za
enu: Od kljune je vanosti pitanje kljune kosti: ena bez izraenih
kljunih kostiju isto je to i reka bez mostova. Pokazao sam joj dokument.
Proitao sam ga prisiljavajui se da kontroliem nervozu. Jara se
zainteresovala, ali ne onoliko koliko sam oekivao.
Profesore, imate li spisak?
Koji spisak?
Spisak koji je taj Mojzes sastavio.
Ne, ne znam ta se desilo s rukopisima Mojzesa da Konsejsaoa. Imam
samo ovo, deluje kao nekakav testament, ili deo testamenta. Da li zna ko je
bio Domingo Ferejra da Asumpsao, zvani Kitubija? Nemam pojma. Da li bi
trebalo?
Mogla bi da zna. oze Bazilio da Gama, brazilski pesnik iz XVIII veka,
slavio ga je elokventnim stihovima. Kitubija je bio angolski kapetan koji se
istakao u takozvanim crnim jedinicama, a borio se zajedno s portugalskim
trupama. Potrudio sam se da pronaem te stihove:
Moni kapetan Crne vojske.
Odvani Kitubija, Teo zna
Koliko vrednosti u tvoje grudi staje,
Od Oca nasledio si Ime i dostojanstvo,
Koji su bili strah i trepet podlog Puka:
Uinio si da osete naeg maa mo;
I nosei u rukama monu munju
Sprio si Dvor besne Kraljice.
Ali dobio si ti, vie no to je on imao,
Novo Pravo na Besmrtnost:
tit tvoj Vernost je tvoja;
Titulu koju nosi dala ti je Viktorija:
Krvlju svojom kupio si sebi slavu.
Iako te tamna boja ta prekriva,
Prolio si je za svog Kralja; plemenita je ona.
Da li ti se svia? Bazilio da Gama, zatim, u mnogim stihovima, nastavlja
da pripoveda o Kitubijinim vojnim uspesima. Na kraju krajeva, ovo je tek
poetak. Sada moemo da istraujemo. Moda u Narodnoj biblioteci, u Kuli
Tombo, kod ovog ili onog antikvara, bude mogue otkriti neto o Mojzesu da
Konsejsaou ili Marijanu Fasanji.
Jara se zasmeja. Podrugljivim grohotom, kratkim:
Vi mislite da spisak rei ukraden od ptica moe da nam pomogne?
Iznervirao me je njen ton. Nervira me uskovidost.
Razliite mitologije, svuda u svetu, pominju postojanje jezika ptica.
Zmajeva krv, na primer, onome ko je popije daje mo da razume ptice.
Zigfrid, junak istoimene opere Riharda Vagnera, ubija Fanra, po kojem sam,
uzgred, nazvao svog maka, i kada popije njegovu krv, sluajno, i to
naglaavam, ne iz bednog gastronomskog hira, ubrzo shvata da moe da
razume umske ptice. Solomon je, prema Talmudu, stekao mudrost jer je
savladao jezik ptica. Persijski pesnik sustikog obrazovanja, Rarid ud-Din
Atar, napisao je poznatu mistinu kompoziciju od 4.647 stihova, Skup ptica,
iju sam odlinu adaptaciju za pozorite pre mnogo godina video u Lisabonu,
a autor adaptacije bio je Piter Bruk. I Demokrit, Ezop ili Anaksimandar optili
su sa ptiadijom. Jezik ajmara, kojim danas govori vie od dva miliona ljudi u
Peruu, Boliviji, ileu i Argentini, i koji nosi nadimak Adamov jezik zbog
svoje lepote, poseduje ogroman broj onomatopejskih rei, meu kojima su i
pokuaji da se reprodukuje poj ptica. Prema nekim lingvistima, sama re ile
jeste jedna od tih rei. Na kraju, prilino je setiti se zelenog jezika, ili jezika
ptica, koji su koristili alhemiari, i koji se smatra savrenim jezikom, jedinim
na kojem je mogue izraziti najdublje misterije postojanja. U nekim
evropskim zemljama, u vreme renesanse, razvijalo se nekoliko jezika koji se
zvide, za koje se verovalo da poseduju magina svojstva, i koji su bilu u
srodstvu s tajnim jezikom alhemiara. Jezici koji se zvide, naime, nisu
retkost. Postoje na svim kontinentima, iako ih je u Evropi vrlo malo
preivelo. Glavna prednost? Omoguavaju da ljudi izmeu sebe opte na
razdaljinama veim od deset kilometara. Takvi su i mobilni telefoni, naravno,
i zato su ti jezici danas u opadanju.
Jara je dozvolila da zavrim sa objanjavanjem. Smekala se i lagano
klimala glavom dok me je sluala.
Veoma zanimljivo, rekla je kada sam zavrio. Dakle, vi, profesore, drite
da moji neologizmi potiu sa spiska Mojzesa da Konsejsaoa? Smatrate da je
neko pronaao taj spisak i odluio da rei ptica integrie u jezik?
Ne znam. Smatram da treba da uzmemo u obzir sve mogunosti.
Jara ponovo poe da se smeje. Ovog puta je smeh bio jasniji, teniji i
sjajniji.
Ah! profesore, da imate manje od pedeset godina, udala bih se za vas.
ivot pored vas mora da je veoma zanimljiv, neprestana avantura. Eto ta
pria, na primer, kako je lepa, tako je poetina. Naalost, ne mogu u nju da
poverujem. Imate li neku drugu ideju da mi date?
Predrasuda protiv poezije, shvatanje da je ona beskorisna razbibriga, ako
ne i koliko-toliko opasna, odavno postoji. Meutim, poezija se javila kao
magijska disciplina, sa praktinim rezultatima, konkretnim, u ljudskoj
svakodnevici, i od onda se nije ba mnogo promenila. Dau vam primer:
poznajete li bolji put do enskog srca od poezije, ukljuujui tu i ene kao
Jara, koje u sebi gaje uzvieni skepticizam? To joj nisam rekao, nisam glup.
Prosledio sam drugim putem:
Da li zna u kojim tekstovima su se pojavili tvoji neologizmi?
Da, naravno.
Da li meu prvima ima nekih potpisanih?
Da, etiri su potpisana.
Ima li tekstova sa vie od jednog neologizma?
Znam na ta mislite, profesore. Ve sam proverila. U jednom od prvih
tekstova javljaju se tri neologizma. Sledeih dana iste novine objavile su
lanke drugih novinara, koji su ponavljali te neologizme i uvodili nove. One
vie nego savrene, one koji su na mom spisku.
Ko je autor prvog lanka?
Mara Bruto da Kota, pie za Publiko.
Bruto da Kota? Poznajem familiju s tim prezimenom, poreklom iz Goe.
Koja je njena oblast?
Oblast?
Da, za ta je specijalizovana za kulturu, privredu, meunarodnu
politiku?
lanak je objavljen u dodatku o putovanjima. Napisala je reportau o
Olindi, gradu na severoistoku Brazila.
Hajde da razgovaramo s njom!
Ah, ne! Ne bih znala ta da joj kaem.
Ne brini. Ja u da priam. Imam mnogo slobodnog vremena, nita me ne
kota.
Pozdravio sam se s Jarom i pozvao Publiko.
Dobar dan elim, izvinite na smetnji, rekoh kada se javila telefonistkinja.
Lepo vaspitanje je luksuz prolog veka na koji su telefonistkinje i sekretarice
jo uvek osetljive. eleo bih da razgovaram s novinarkom Marom Bruto da
Kota.
Mara je, rekla mi je telefonistkinja, na sastanku. Traila mi je broj telefona
i obeala da e se novinarka javiti to pre. Nisam, zaista, ekao ni deset
minuta. Glas me je iznenadio. Barunast, pun i topao ostavljao je poseban
utisak. Shvatam, dok piem, da njenom glasu pripisujem prideve koji pristaju
vinu. Kada kaemo topao, u sluaju vina, elimo da kaemo da poseduje visok
sadraj alkohola. Marin glas mi se, zaista, uinio opojnim. Predstavio sam se.
Imao sam sree. Rekla mi je da je itala moja seanja iz panskog graanskog
rata. Zanimalo ju je kako se desilo da se jedan mladi angolski anarhista, ali
zaista veoma mlad, ukljui u tako dalek sukob. Razmenili smo nekoliko
reenica o knjizi. Iskoristio sam prvu pauzu da objasnim zato je zovem.
Radim na eseju o neologizmima. Jedna od vaih reportaa privukla mi je
panju.
Nije se zaudila. Nije postavila nijedno pitanje. Rekla mi je da predvee
svratim do redakcije, da pojedemo neto u oblinjem kafeu. Bilo je tano
osamnaest sati kada sam se predstavio portiru. Publiko se nalazi u otmenoj
zgradi u Pikoasu, blizu parka u zatvorenom prostoru u kojem se nalaze mnogi
kafei i restorani. Mara je sila. Zamiljao sam je visoku, tamnog tena i ravne
kose vezane u dugaku kiku. Pogodio sam samo ten. Kosa, kratka,
naroguena, davala joj je pomalo muki izgled, agresivan, koji su blage
bademaste oi odmah poricale. Odvela me je do dela sa restoranima i
kafeima. Oktobarsko svetlo, plitko i neno, zlatno kao lie na drveu,
osvetljavalo je prostor. Naruila je kafu; ja aj od matinjaka.
Odlino se drite. Dala bih vam najvie ezdeset i pet.
To je problem ljudi kao to sam ja, koji predugo ive, mogu da nam skinu
dve decenije s plea i da i dalje budemo matori.
Mara se nasmejala:
Dakle, ta elite od mene?
Ponovio sam ono to sam joj preko telefona rekao: radim na eseju o
neologizmima, i dok sam pre nekoliko dana itao reportau o Olindi koju je
ona potpisala, iznenadio sam se kada sam naleteo na tri nepoznate rei.
Rekao sam joj o kojim se reima radi. Voleo bih da znam gde ih je nala.
Te rei su nove?! irom je otvorila lepe oi u izrazu iskrenog uenja. Ne,
ne moe biti da su nove. Niste nikada uli te rei?
Nisam. Nikada ranije nisu upotrebljene, barem ne u Portugalu. Nema ih u
renicima.
udno! Zamirila je zamiljeno. Zanimljivo, zaista zanimljivo. Proitala
sam negde da se evropski portugalski vie promenio u poslednjih nekoliko
vekova nego brazilska varijanta.
Da, delimino da. Periferije umeju da budu konzervativnije od centra.
Da li bi to onda mogli da budu arhaizmi? Rei koje su nestale u Portugalu,
ali koje se i dalje koriste na severoistoku Brazila? Pa nam zato deluju
poznato. Moda sam ih ula tamo, u Resifeu, u Olindi, i toliko su mi se uinile
mojima da sam nesvesno poela da ih koristim.
Mogue, sloio sam se. Naalost, tih rei nema ni u brazilskim renicima.
Nisam ih pronaao ni u knjigama, novinama, blogovima, nigde, ni ovde ni
tamo, nigde pre nego to su se pojavile u vaem tekstu. Da li imate predstavu
gde ste mogli da ih ujete?
Mara je odmahnula glavom. Oi su joj blistale. Oko nas, grad je tonuo u
mrak. Izgledalo je kao da je sva popodnevna svetlost zavrila u njenim oima.
Setio sam se jedne ene, iz nekog prolog ivota, koja me je privukla arom
istih takvih oiju. Pokuao sam da se usredsredim na ono to je Mara govorila:
U Olindi, u jednom malom baru. Ne znam ni da li se uopte moe tako
nazvati, moda bolje piljarnica, u ulici Amparo, zove se Bodega do Vejo
4
, gde
ima svega pomalo, od sardina do belog sira, i koja se u poslednjih nekoliko
godina pretvorila, u predveernjim asovima, u mesto okupljanja mladih iz
kraja. Nema stolova. Pije se s nogu, nasred ulice, smeh, razgovor. Veselje.
Popila sam bila ve tri piva kada mi je priao jedan gospodin u godinama.
Delovalo mi je da se ne uklapa u okolinu, meu momke u arenim
bermudama, devojke s golim pupkovima. Nosio je laneno odelo, bele
lakovane cipele, a na glavi je imao besprekorni panamski eir, kao u
lmovima. uo je moj naglasak i eleo da proveri da li sam Portugalka. Rekla
sam da, Lisabonka, i on je krenuo da pria o manastiru eronima, belemskim
korpicama, o uliicama ijada i Bajra Alta, po kojima je kruio Fernando
Pesoa. Kada sam ga pitala koliko puta je posetio grad, zadovoljno se
nasmejao: nijednom. Nikada u ivotu nije napustio Pernambuko. Predstavio
se: Aleandri Anjanguera, pesnik. Da li ste uli za njega?
Da, potvrdio sam. Aleandri Anjanguera je pedesetih godina objavio, s
odreenim uspehom, zbirku pesama sebastijanske inspiracije. Proitao sam
nekoliko stihova u antologijama, i uinili su mi se donekle bizarnim to se
tematike tie, ali ne potpuno loim.
Godine 1838. bogobojaljivi oao Antonio dos Santos sanjao je Dom
Sebastijana. Mladi kralj obeao mu je da e vaskrsnuti u prostranstvima
Pernambuka, sa ciljem da tamo ustanovi kraljevstvo pravde i blagostanja, i da
je za to neophodan obred tokom kojeg dve ogromne stene na planini Katole
treba da budu oprane ljudskom krvlju. Pokret, koji je preuzeo zet vernika
oao Ferejra, uspeo je da privue hiljade verujuih u taj kraj. Osamdeset njih
baeno je s litice. Dom Sebastijan, kako se ini, nije se nikada pojavio. Moda
je smatrao da treba jo malo krvi.
Aleandri Anjanguera sluao je kao dete legende koje su se stvorile oko
njegovih zemljaka sebastijanaca. To je ostavilo dubok utisak na njega. Stvorio
je pokret za oivljavanje i slavljenje lokalnih obiaja. Anjanguera je, uzgred
budi reeno, prezime indijanskog porekla, iz plemena Tupi. Znai stara dua,
ili stari ivot, i daje ime entitetu koji titi ume i divlje ivotinje. Jezuiti, koji
su na poetku kolonizacije pokrtavali Indijance, brkali su Anjangueru sa
avolom. Prezime ne podrazumeva da Aleandri ima indijansko poreklo. U
XIX veku, inspirisane patriotskim pobudama, mnoge brazilske aristokratske
porodice promenile su portugalska prezimena prezimenima iz tradicije Tupi
Indijanaca.
Mara me je sasluala do kraja. Novinari su dobri sluaoci, vole da sluaju.
Rekla mi je, najzad, da se setila Aleandrija Anjanguere kada sam spomenuo
neologizme. Starac joj je ispriao pomalo udnu priu. Zabavnu, ali pomalo
udnu.
Snimila sam razgovor. Imam ga ovde na svom ajfonu. Hoete li da ujete?
Mislim da e vam se svideti.
ETVRTO POGLAVLJE
O poznatom burdelju u Pernambuku, gde su none dame svojim ljubavnicima
redom poveravale na uvo misteriozne rei i tako od njih dobijale bolje
rezultate, veu vitalnost, i takoe, dareljiviju naknadu.
Bio sam deak, tek to sam proslavio petnaesti roendan. Tata je imao
mlaeg, najmlaeg brata, ika Bernarda, veoma zanimljiv lik je on bio. Bio je
solipsistian tip, solipsista, znate?, verovao je da univerzum postoji samo u
njegovoj glavi. Svi ljudi oko njega, reke koje teku, sunce koje pri zemlju,
vetar koji razvlai ptice, miris prene ribe u nekoj ulici u Kuala Lumpuru,
kraa bicikla u Amsterdamu, adolescent koji see vene u stanu u Harlemu,
Bertrand Rasel kako sisa mleko iz dojke svoje majke, hiljaditi Peleov gol,
sirotinja u Kalkuti, tromi pesak Sahare i svaki list svakog stabla amazonske
praume. Nita se nije desilo, nita se nije deavalo, a da nije bilo proizvod
mate Bernarda Anjanguere. Osim toga, mnogo je itao Vilhelma Rajha, onog
ludog Jevrejina, psihoanalitiara, koji je napisao Svrhu orgazma, i koga su
Amerikanci uhapsili, i koji je umro u zatvoru. ika Bernardo je konstruisao
akumulator orgonijuma po Rajhovim idejama, za koje je, kao svaki dobar
solipsista, verovao da su njegove. Zar nije on izmislio Vilhelma Rajha? Onda
su mu i Rajhove ideje pripadale, kao i Kamoeovi soneti ili Pikasova platna.
Akumulator orgonijuma, ili seksualne energije, bio je obina drvena kutija
u obliku kocke. Moj stric bi seo u nju, da meditira, ili da spava, ee da spava,
i iz nje izlazio revitalizovan. Jednog popodneva me je uveo u kutiju. U njoj je,
kao neka maka, bila uurena mekana tiina. Isprva mi se uinilo veoma
prijatno. Ubrzo je postalo vrue. Znojio sam se. Dobio sam napad panike.
Pomislio sam, nalazim se u ika-Bernardovoj glavi, ja sam samo njegova
fantazija, u trenutku kada moj stric prestane da misli na mene nestau, puf!,
kao oni ljudi koji nestaju u cirkusu kada maioniar samo pucne prstima.
Bernardo je umro petnaest godina kasnije, od raka plua. ekao sam
uzbueno starev poslednji dah, u strahu da u istog trenutka nestati. To se
nije desilo. Moda je ika Bernardo uinio da sanjam njegovu smrt. Ili ipak,
kao to poinjem da verujem, ja nisam, a ni vi niste, san druge osobe. Ali da se
vratim na akumulator orgonijuma, izaao sam odande posle itave venosti,
natopljen znojem, i obuzet neizdrivim nagonom za seksom. Stric je to
primetio. Mislim da je to i oekivao.
Noas e postati mukarac, prokomentarisao je uz osmeh.
Odveo me je u jedan burdelj u Starom Resifeu, ija je gazdarica bila Magda
Maga
5
, ili Magda-a-Meiga
6
, uzgred, etimologija je ista, mago i meigo su rei
koje proizlaze iz iste persijske rei. Seam se larme devojaka. Vazduha u
sobama, vlanog i tekog, crvene svetlosti koja se lepila za kou, stola za
minkanje sa aicama parfema poreanim po bojama, emajliranog lavora,
usamljenog anturijuma u veoma visokoj vazni, ogledala u kojima je moja
usamljenost delovala jo vea.
Oltar seksualne perverzije, promrmljao je neki debeli tip, dok je iskakao,
ili mi je tako izgledalo, iz jednog od ogledala. Kasnije sam istog tog debelog
iznenadio dok je s mojim stricem priao isprazne prie.
Te rei!, uzviknuo je u nekom trenutku: ne radi se o onome to kurve
rade, ve o onome to govore.
U povratku je Bernardo Anjanguera delovao odsutno. Da su njegove misli
odravale svet, kako je smatrao, mnogi bi te noi nestali. Duboko sam
uzdahnuo, da se okuraim, i upitao sam ga na ta je debeli mislio:
Koje rei?
Moj stric se nadneo nad mene:
Jednog dana e i ti ii u krevet sa Magdom, ree, a njegov pomalo kiseo
zadah me je uznemirio. Ona potie od stare loze mesalina.
Zvao ih je mesaline. Da li poznajete nekoga ko danas kae mesaline?
Meni je to bilo divno, mnogo vremena mi je trebalo da shvatim da se ta re
odnosi na istorijsku linost, Valeriju Mesalinu, treu enu cara Klaudija. Pria
se pria Plinije u svojoj Naturalis Historia da je jedne noi Mesalina
organizovala seksualno takmienje sa poznatom prostitutkom. Takmienje je
potrajalo dvadeset i etiri sata, i Mesalina je pobedila, poto je zadovoljila
dvadeset i pet partnera. Bilo koja devojica iz Resifea bi je bez problema
pobedila danas, a Karioke i Pauliste da ne spominjemo. Bernardo je takoe
koristio i druge retke rei kada je govorio o profesionalkama u seksu:
palandre, funfe, kurtizane, neasnice, upljae, kokote, fukse, prostitutkinje.
Meni se ini prirodnim da postoji mnogo rei koje opisuju nekoga ko se bavi
tako starim zanatom, tako bitnim za dobru ravnoteu u drutvima. A udno
mi je, i te kako, da se ljudi ograniavaju i koriste skoro uvek istu, koja je povrh
svega runa, veoma prostog i nezanimljivog porekla.
Magda, nastavio je moj stric, uspaljuje mukarce pevajui opscene stihove.
To su veoma stare pesme. Neke rei prepoznajemo u srcu, iako ih nikada
ranije nismo uli. Magda je prenela ovu umetnost nekolicini devojaka, ali
nijedna u tome nije vina kao ona. Kau da je svojim misterioznim reima
Magda uspela da vaskrsne vitalnost staraca na samrti. Tako je osvojila
naklonost mnogih. Zaradila je mnogo novca, obogatila se. Kupila je nakit i
kue.
Posle mnogo godina, vratio sam se bordelima Starog Resifea, sam ili u
drutvu prijatelja, ali nikada vie nisam pronaao Magdu Meigu. Pokuao sam
da saznam ta se s njom zbilo. Jedan mornar me je ubeivao da je madam
pobegla u Evropu, za nekim cirkusom i njegovim artistima, poto se zaljubila
u mladog italijanskog onglera. Jedna biva prostitutka, danas vlasnica malog
hotela u Boa Viaemu
7
, pokazala mi je zanimljivu razglednicu, koja se, kada
se otvori, pretvarala u papirni dvogled. Kroz njega se videla
trodimenzionalna Ajfelova kula. Magda je razglednicu poslala iz Pariza. Na
poleini, crvenom olovkom, kitnjastim rukopisom napisala je samo jednu
reenicu: Najtea patnja je ona koja se ne moe podeliti na sopstvenom
jeziku.
PETO POGLAVLJE
Navala novih neologizama uz izvinjenje za pleonazam dovodi Jaru do ivice
nervnog sloma. Putovanje u Pernambuko, u potrazi za izvorom vie nego
savrenih neologizama.
Samo to sam doao kui, poeo sam da traim knjige Aleandrija
Anjanguere. Pronaao sam Pesmu kamenju iz 1953. godine, zavuenu izmeu
antologije brazilskog haikua koju je pripremio Rodolfo Vicig Gutila, pod
naslovom Dobro drutvo, i jedne druge, Poezija sedamnaestog veka, za koju je
odgovoran Alsir Pekora. Nisam se seao nijedne od njih. Posle pola sata,
naleteo sam na drugu knjigu koju je Anjanguera potpisao: Monolog dobrog
lopova, kratak tekst za pozorite. Na brzinu sam ga proitao i uinio mi se
boljim od stihova. Prikupio sam pola tuceta zanimljivih arhaizama, kako u
knjizi poezije, tako i u pozorinom komadu. Nisam otkrio nijednu re koja je
u vreme objavljivanja bilo kojeg od ta dva izdanja mogla biti smatrana
neologizmom. Brzom pretragom na internetu saznao sam da je Aleandri
Anjanguera roen 1930. u porodici koja je imala sklonosti ka moi, diplomirao
je na Pravnom fakultetu u Resifeu, a i dalje ivi u Olindi, u istoj vili u kojoj je
prvi put ugledao svetlost dana. Bio je (ovla) novinar i pozorini reiser, dok
nije otvorio, 1975. godine, malu izdavaku kuu, Oeni!
8
, specijalizovanu za
knjievnost severoistoka Brazila. ustar je polemiar, ali ipak duhovit,
poznate su neke od njegovih estokih javnih prepiski koje je vodio, i na
kojima i dalje insistira, s mladim pernambukanskim pevaima i
kompozitorima koji su otvoreni za spoljne uticaje, pogotovo
severnoamerikog roka i hip-hopa. Sin, unuk, praunuk generala i
zemljoposednika, strasni nacionalista, zamalo ksenofob, Anjanguera bi u
Evropi bio smatran intelektualcem desniarem. U Brazilu, njegovi stavovi
protiv amerikog kulturnog imperijalizma i strast s kojom se bori za odbranu
narodne kulture, razlog su ugledu koji ima meu leviarskom omladinom.
Pozvao sam Jaru da pojedemo neto u Nubaju, pored vidikovca Santa
Katarina. Po sunanom vremenu terasa Nubaja veoma je prijatno mesto, ak i
usred zime. Lisabon, uzgred budi reeno, nalazi zadovoljstvo (ili je nalazio,
vreme se s vremenom menja) u odricanju od zime. Doiveo sam fantastina
letnja popodneva na mojoj terasi, na ijadu, sa Fanrom ugneenim meu
nogama i dobrom knjigom u rukama, u novembru, decembru, pa ak i u
januaru, sumornom i nepouzdanom mesecu. U februaru putujem na jug. Ve
mnogo godina ne provodim februar u Evropi. Februar, evropski februar, nije
mesec ve kazna. Tog popodneva nije bilo skoro nikoga u Nubaju. Na
nekoliko metara od nas zaljubljeni par ljubio se kao da ceo svet nije nita vie
do nepostojana scenograja i samo oni i njihova stvarna ljubav zasluuju da
postoje.
Jara mi se uinila jo mravijom, jo odsutnijom. Podsetila me je na neke
slike koje proganjaju veoma stara ogledala, i koje dozvoljavaju da ih vidimo
samo ako se pretvaramo da radimo neto drugo i ne gledamo direktno u njih.
Rekla mi je da prolih nekoliko noi nije dobro spavala. Izvadila je iz fascikle
list hartije i pokazala mi stotinak rei koje je njen program ulovio. Proitao
sam ih naglas, potresen, u zanosu koji je rastao kako se njihova savrenost
iskazivala, potvrivala, osvetljavala prolost i budunost naeg jezika.
Jo su savrenije, promrmljao sam. Jara je potvrdila. Njene lepe oi bile su
vlane, osmeh udan. ine da esplendor
9
zvui kao prostaka re, ree.
Da, dodadoh ja:
Ili devojice,
Afago,
Aucena,
Lume,
Pitanga,
Langue,
Morena,
Quissanje,
Morana,
Desamparinho.
Jara se nasmejala: Quissanje?. Pitanga? Da li je to vaa afrika krv,
profesore?
Pitanga nije afrikog porekla, ispravio sam je. Potie iz jezika tupi i znai
rumen. Quissanje, da, naravno. Aucena i afagar ve imaju arapski koren.
A poslednje dve? Sada ste ih izmislili?
Ne, naravno da ne. Morana je kreolska re iz Gvineje. Oznaava nekoga
ko je pridruen porodici. A desamparinho, po mom miljenju jedna od
najlepih rei na zelenortskom kreolskom, ona daje ime onom radosnom
trenutku na kraju popodneva, kada dan ustupa mesto noi, vruina jenjava, a
starci sedaju na etalita i uivaju u nadolazeoj sveini i zrikavcima dok
gledaju kako devojke prolaze i njiu kukovima.
Onda se ne vae, usprotivi se Jara. Ove poslednje se ne vae. Vae samo
portugalske rei.
E pa sad!, bio je red na mene da se pobunim. To jesu portugalske rei!
Kreolski jezici portugalskog porekla, kao oni to postoje na Zelenortskim
ostrvima, u Gvineji Bisao, Sao Tome i Principe ili u Kazamansu, u Senegalu,
svi oni uvaju pojmove iz naeg jezika. Neke koje smo zaboravili. Druge koje
nikada nismo koristili, ali koji dele duh jezika. Oni nam takoe pripadaju.
Tokom nekoliko minuta, zabavili smo se sastavljajui spiskove svojih
omiljenih rei. Kai mi koje su ti rei drage, i rei u ti ko si. Evo Jarinih deset
omiljenih:
Serena,
Chama,
Subtil,
Perfume,
Alvo,
Murmurinho,
Alma,
Aia,
mbar,
Cisne.
10
Od svih ovih pojmova, najinteresantniji mi je, sa etimoloke i semantike
take gledita, murmurinho, koji potie od rei murmurio, izraajne
onomatopeje kojom je u latinskom pokuano oponaanje zaobljenog utanja
mora; aia (baba, takoe na latinskom) i mbar, jo jedna re arapskog porekla.
Alma mi se uinila predvidljivom. Skoro sam siguran da bi u nekom
planetarnom istraivanju znaajan procenat ljudi stavio re dua, na svojem
jeziku, meu deset najdraih. Parfem.plamen, suptilna, mirna ili labud deluju
kao rei stvorene da se opie Jara, ili se desilo suprotno: moja biva uenica se
uobliavala
11
, kako je rasla, prema njihovom naliju i lepoti. Volim ovu re:
afeigoar, i njeno dvostruko znaenje: znai i razviti simpatiju i uobliiti se. Jer
se upravo to i deava kada se za nekoga ili neto mnogo emotivno veemo,
malo pomalo poinjemo da poprimamo oblik te osobe ili stvari. Mukarac i
njegova supruga postaju toliko slini posle pedeset godina zajednikog ivota,
kao da su brat i sestra. Stari pas imitira vlasnikov kaalj.
Kao to mi stvaramo jezike, i jezici stvaraju nas. ak i ako to ne radimo
namerno, svi imamo sklonost da biramo rei koje najee koristimo, i ta
upotreba nas formira ili deformie, telesno i duhovno. Koija, kako renici
deniu, bilo da je onaj koji upravlja koijama ili onaj koji se prostaki
ponaa, malo pomalo poprima odbojnu prirodu tabuizama koje koristi.
Tabuizam, potedeu vas ovog puta traganja po reniku, jeste naziv za rei i
naglaske koji se smatraju prostakim ili previe agresivnim. Psovke. Politiar
s vremenom dobija prezriv izgled, mutan, neubedljiv, od vokabulara koji
sadri pojmove kao to su ustavno, kompromis, koegzistencija, itd. (dugako
zevanje). Klovnovi koriste, ili dozvoljavaju da ih koriste, iroke i arene rei
(dobar izgovor ne dolazi u obzir). Vojnici kao i reperi vie vole
jednoslone rei, skraenice, vrste i tvrde termine, kao rat, germanskog
porekla, skoro kao krik koji die kosu na glavi.
Moemo ovu tezu proiriti na razliite nacije. Naravno, to je
generalizacija ira, vea je mogunost greke. Sadakada smo dali ovo
upozorenje, nita nas ne kota da opsednutost melanholijom koju nalazimo u
Portugalaca pripiemo neregulisanoj upotrebi rei saudade
12
, u fadu, u poeziji,
u govorima lozofa i politiara. Bilo bi zanimljivo prouiti koliko je kult rei
saudade spreio, i dalje spreava, napore za razvojem Portugala. Opet,
famozna arogancija i optimizam Angolaca mogli bi biti plod insistiranja na
reima kao to je bu
13
(Angola kuia bu!
14
), budunost, nada ili pobeda. to
se tie brazilske razdraganosti, moda bismo mogli da je imputiramo dvema
ili trima snanim reima koje odavno prate izgradnju i rast zemlje:
mulat/mulatkinja, guzica, karneval.
Poto smo iscrpli temu omiljenih rei, zabavljali smo se dosta dugo, Jara i
ja, pokuavajui da sastavimo etimologiju neologizama koje mi je donela.
Neki oigledno imaju korene u latinskom, to se, uzgred, deava sa mnogim
reima koje nam danas stiu iz engleskog. Primer? Deletar
15
. Pretpostavljam
da je Aleandri Anjanguera u dilemi po pitanju rei kao to je ova. Mrzi je,
naravno, jer u njoj vidi jo jednu pobedu kulturnog imperijalizma Severne
Amerike, ali ne moe da se ne divi njenom besprekornom klasinom poreklu.
Iz drugih neologizama koje je Jara donela izbija vitalna sveina, miris vlane
zemlje, kao da su upravo iskrsli iz tropske praume. U svakom sluaju, svi su
ukorenjeni u nekoj od glavnih tradicija u kojima obitava na jezik, i to je ono,
verujem, to ih ini tako poznatim i istinitim.
Vidite li?!, uzdahnula je Jara. Ne znam kako smo mogli da ivimo toliko
dugo bez ovih rei.
Prepriao sam joj svoj susret sa Marom Brutom da Kotom. Zatim sam joj
pokazao transkript intervjua koji je novinarka napravila sa Aleandrijem
Anjanguerom. Nisam oekivao da e se Jara mnogo zainteresovati da e mi
skoiti u zagrljaj i uzviknuti fantastino!, da e me ljubiti u obraze i nije.
Ah, profesore!, zatreperila je, u glasu blag metalni ton. Nemojte opet sa
tim fantazijama. Potrebne su nam injenice. Moramo da se uhvatimo za
konkretne podatke. Ostavite snove za no.
Snovima se poprilino ne veruje. Radi se o istoj kretenskoj predrasudi s
kojom skeptici pristupaju poeziji, o emu sam ranije ve govorio. Neu sada
da raspravljam o tumaenju snova, o njihovoj korisnosti ili beskorisnosti, bilo
da to rade spiritisti na seoskim vaarima ili ugledni psihoanalitiari. eleo bih
samo da skrenem panju na injenicu da su mnogi pisci u svojim snovima
pronali dobru temu i bolje likove. Arhitekte sanjaju zgrade pre nego to ih
nacrtaju. Naunici su u snu shvatali kako funkcionie odreeni fenomen
nebeske mehanike. Francuski pesnik Sen Pol Ru imao je obiaj da kada ode
na spavanje, na vrata svoje sobe stavi natpis: Tiina, pesnik radi. Snovi,
dakle, mogu biti od znatne koristi. Pomislio sam sve to, ali odluio sam da se
ne raspravljam. Promenio sam temu.
Idem u Brazil, rekao sam Jari. Idem u Olindu. Hou da razgovaram s
Aleandrijem Anjanguerom. Ove godine sam mnogo putovao. Nakupio sam
milje, nagradne, moram da ih utroim do kraja meseca. Nudim ti da poe sa
mnom. Voleo bih da poe sa mnom.
Jara me je pogledala, uplaena:
Boe gospode, profesore, da li vi to ozbiljno priate?
Ponekad kaem i neto ozbiljno.
Ne, ne mogu da prihvatim.
Plai se da u da te muvam?
Ha! Ha! (Uznemiren smeh.) Ne, ne. Imamo strano mnogo posla u
Institutu. Morala bih da uzmem dane od odmora. Nije ba najbolji trenutak.
Pet dana...
Pet dana?! Mislite da moemo neto da otkrijemo za pet dana?
Ne znam. Vredi pokuati.
Jara se predala. Pozvao sam svoju putniku agenciju i rezervisao dve karte
u biznis klasi Lisabon-Resife-Lisabon.
Sedam dana kasnije, ukrcali smo se u avion za Resife. U avionu je jedna od
stjuardesa prepoznala Jaru. ena je imala duge, trijumfalne noge kao gazela.
Oi, one su se ve odavno predale. Debeli sloj minke nije uspevao da sakrije
zamor koe. Zaustavila se ispred moje bive uenice sa izrazom iskrene
radosti.
Valentina! I dalje si lepa, draga.
Jara pocrvene. Ustala je da je zagrli.
Kamia. Ti si domaica aviona?
Ova se tuno nasmei:
ta bih drugo? Prestala sam sa revijama pre pet godina. A ti, ime se ti
bavi?
Kada je, nekoliko minuta kasnije, Jara ponovo sela, smejao sam se slatko
i radoznalo. Uutkala me je naglim pokretom i strogim pogledom ptice
grabljivice:
Da, bila sam manekenka. udite se? I da, zovem se Valentina. Jara
Valentina. Slobodno se smejte.
Nisam odgovorio. Otvorio sam knjigu i pravio se da itam. Izmeu nas se
stvorila trnovita tiina. Na kraju je Jara prestala da se pravi da neto radi
(itala je asopis?, dremala?, gledala lm na malom televizoru?), okrenula se
prema meni i obratila mi se:
Trebalo je to ranije da vam ispriam, profesore. Izvinite. Mislim da me je
bilo sramota...
Sramota?! Zato?...
Kako zato? Ve imam velike probleme da me ozbiljno shvate, profesore,
moja eca, ostale kolege, ak i ovako dok krijem neke delove svoje prolosti.
Ljudi su puni predrasuda. Za fudbalere se misli da su glupi, polupismeni, da
daju izjave u stilu utirao sam nogom koja mi je bila pri ruci, ili kada je
utakmica napeta skae mi naftalin, ha! ha! (prodoran smeh). Od jedne misice
se ne oekuje da je proitala vie od Malog princa. Manekenke su ve
anoreksine, mru kokain, i samo umeju da priaju o krpicama. Zamislite da
neki fudbaler odlui da objavi roman. Skoro sam sigurna da bi ga razapeli pre
nego to bi proitali knjigu. Jadnik bi prvo morao da prekine karijeru i
postane profesor semiotike na nekom univerzitetu.
Shvatam...
Ne shvatate vi nita!
Sluaj me dobro, Jaro, ako neko zna ta su predrasude, onda sam to ja.
Jara se polako smirivala. Ponekad nou, priznala je, sanja o starosti. elela
je da bude starija. Malo povijena. Izborane i zagasite koe. Moda tada ne bi
vie morala da se trudi da ljudi ne primeuju nju, ve ono to govori.
Starost je sranje, suprotstavio sam se. To ak nisu ni moje rei. ori
Amado je tako odgovorio jednoj novinarki koja je pohvalila njegove godine.
Da, draga moja, starost je sranje. Nema nijedne prednosti u tome to gubi
zube ili kosu, ili kontrolu nad beikom. Niko ne zasluuje da ostari, a
ponajmanje veoma lepe ene. Smrt me ne plai, ne smeta mi, smatram da je
neophodna. Kada si vean, ta je sto godina? Isto to i jedna sekunda. Hiljadu
godina? Isto to i jedna sekunda. Milion godina? Isto to i jedna sekunda. Bog
trepne i to je venost. Smrt dolazi i spasava nas. Sve u svemu, ne bi trebalo da
budemo primorani da trpimo ponienje propadanja. To ne.
Taksi nas je u Olindi ostavio ispred pansiona Amparo, u istoimenoj ulici.
Pansion mi je preporuio prijatelj, moj zemljak, pisac, koji mi je priao o
rustinom armu stare vile i irokog i dubokog dvorita ispunjenog cvrkutom
ptica. Upozorio me je na komarce, u sumrak: Nemoj sluajno da ti se desi da
ostane da pie, ili ita, poto sunce zae. Komarci e te ivog pojesti.
Za sebe sam izabrao sobu po imenu tvravica, sa verandom koja gleda
na krivudave ulice grada. Volim terase: volim da posmatram. Osim toga,
terase su mesta sklona pirkanju vetra, sveina se uvlai u njihove ploice,
zajedno sa udaljenim glasovima, laveom u daljini, crkvenim zvonima.
Zrikavci zavode terase. Ako je sree, svici ih predvee osvetljavaju. Mislilita
tako ih je zvao moj otac. Pored njega nauio sam da ih volim, kao i
nadstrenice, vidikovce, uostalom, sva uzdignuta mesta uopte.
Moja saputnica odsela je u sobi iluzije. Ima plitak balkon, koji zaudo
zauzima stara kada sa nogama u obliku lavljih apa. Nije mi bilo teko da
matam o Jari, nagoj, ispruenoj u kadi, i njenoj koi koja se presijava u
dubokoj zvezdanoj noi. Video sam je na trenutke u svojim snovima kako na
leima pluta po vlanom vazduhu, njeni mekani pramenovi talasaju se kao
morske sase, talasaju se kao anafore.
Da li vam je jasno? Moja mata je toliko plodna i brza, kao u nekog
momia. Mata je prvo to kod ljudi uvene. Neki se ve rode skoro mrtvi, ili
potpuno mrtvi, ali su toliko nematoviti da svoje stanje ne mogu ni da
zamisle, pa insistiraju da diu kao da su ivi. Kod mene je potpuno suprotno,
mene opseda, bez predaha, divlja mata. Uzbuuje mi srce i kida ga. Pali mi i
zatee uvelu kou. Ne da mi da umrem.
Sledeeg jutra, pozvao sam jednog prijatelja, Lulu Araesa, koga sam
upoznao u Aliru poetkom sedamdesetih godina, bio je dete. Otac, Migel
Araes, jedna od linosti koja se najvie istakla u borbi protiv brazilskog
vojnog reima, iveo je u egzilu u Severnoj Africi od 1965. do 1979. godine.
Kasnije, kada se diktatura raspala, postao je guverner Pernambuka. Lula,
lekar i pisac, odlino poznaje intelektualne krugove Resifea i Olinde. Istog
tog popodneva, posle ruka, odveo nas je u kuu Aleandrija Anjanguere, dva
koraka od pansiona Amparo. Jedna mrava gospoa, toliko crna da bih pored
nje mogao da proem kao belac, odvela nas je do biblioteke, prostranog
odeljenja s visokim plafonom, u kojem je vazduh bio sve, uprkos policama
prepunim knjiga, zidovima prekrivenim platnima lokalnih slikara, s
desetinama keramikih i drvenih gura na podu ispred prozora. Tu je jo i
jedan klavir i radni sto, neuredan, na kojem, pretpostavljam, Anjanguera
komponuje svoje stihove.
Budite ljubazni, sedite, ponudila nam je gospoa. Pripremiu vam neko
hladno pie.
Izabrao sam izlizanu konu fotelju po kojoj se prosipala oskudna i skoro
zelena svetlost iz dvorita. Jara je sela ispred mene, veoma pravih lea.
Uinila mi se elegantnom, kao i uvek, uprkos tome to ju je obuzeo oseaj
nekakve naputenosti, nemira brodolomca. Lanena koulja boje slonovae, sa
vezenom kragnom, zalepila joj se za telo. Kosa,veoma crna, izgubila je oblik i
nemono se sputala niz ramena. Napolju je vruina davila.
Sanjao sam te, rekoh joj. Sino sam te sanjao.
Mene?!
Da, bila si gola. Plivala si po vazduhu balkona.
Za ime boga!, siknula je. Pokuajte da kontroliete svoje snove.
Ulazak Aleandrija Anjanguere spasao me je njenog besa. Pesnik je uao u
pratnji veoma tamnoputog mukarca, krivog nosa, ali ne van proporcija,
bradice otre kao u jarca. Mestofeles, pomislio sam, ovaj tip misli da je
Mefistofeles glavom i bradom.
Aleandri Anjanguera pruio mi je ruku:
Lula mi je rekao da ste Angolac. Sluajno sam ugostio ovde u kui, ostae
ovde kod mene jo nedelju dana, jednog vaeg zemljaka. Nainio je irok
pokret, teatralan, u pravcu tog drugog oveka: Dozvolite mi da vam
predstavim Plasida Dominga! Ovaj ovde ne ume da peva, ne. Osim toga,
smatram ga stvarnijim od tenora. On je toliko plcido
16
, i toliko domingo
17
da
svaki put kada nas poseti, vreme uspori. Zaboravimo da pogledamo na sat.
Mestofeles napravi dva koraka u mom pravcu. Nasmejao se.
Jasan.osvajaki osmeh:
Ja vas znam, Vi ste, profesore, legenda.
Mrava gospoa vratila se tada, sa posluavnikom na kojem je s
potekoama balansirala etiri ae i bokal pun crvenkaste tenosti.
Sok od pitange, objavila je.
Miri ovog voa prebacio me je pravo u detinjstvo. Bio je jedan visok
bedem i na njega naslonjen razbaruen bun, ije je veoma zeleno lie
isekalo sunce. Pitange su osetljivi svetovi. Razmazuju se po prstima. Onda ih
sisamo (prste) i osetimo pomalo gorak, blag i divalj ukus zemlje. Zatvorio sam
kapke i zabacio glavu unazad za tren. Kada sam se vratio u sadanjost, susreo
sam se s oima Plasida Dominga fiksiranim na mojim:
ta je domovina?, upita. Glas mu je bio topao i melodian, kao u nekog
hipnotizera. Domovina moe biti jedan miris. Meavina mirisa. Pitange,
vlana zemlja, iseena trska.
Ili jedan stih,dodade Aleandri Anjanguera,jedan obian stih. Ima stihova
u koje staje itava moja domovina.
U sledeih nekoliko minuta diskutovali smo o toj ideji. Na kraju je Plasido
Domingo podigao desnu ruku kao znak da trai re. Rekao je da je, iako
roen u Angoli, poreklom Indus, i ve niz godina ivi u Goi, gde upravlja
porodinom imovinom. Mnogo je putovao po Istoku. Nekoliko meseci ranije,
u Diliju, nebitnoj prestonici Istonog Timora, uo je izuzetnu priu.
ESTO POGLAVLJE
Zanimljiva pria timorskog uitelja Fadarija da Luza do Epirita Santa, koji je
za vreme indoneanske okupacije obilazio gradove i sela i recitovao, na tajnim
skupovima, Kamoeove sonete.
Fadario. Tako se zvao. Fadario da Luz do Epiritu Santu. Moe vam to ime
izgledati malo mogue. Moda biste lake poverovali u priu koju elim da
vam ispriam da se moj lik zove, na primer, oze Karlu Antune. Ja, opet,
smatram da je ime oze Karlu Antune mnogo udnije od imena Fadario da
Luz do Epiritu Santu. Ne razumem zato toliko ljudi krsti decu imenima ije
znaenje zanemaruju, ili o kojem nikada nisu razmislili, ili ak imenima bez
ikakvog znaenja.
Zovem se Plasido Domingo. Mnogi se smeju svaki put kada se predstavim:
Plasido Domingo?! Ha! Ha! Kako je to smeno.
Prue mi ruku: Antonio Barata
18
, oakim Rato
19
, Manuel Mukitu
20
.
Barata? Rato? Mukitu? Prezivate se mi i drugom se smejete?
U Portugalu ima mnogo vie mieva nego lavova. Poznajem kamile,
zeeve, pauke, prasie, ali nikada nisam imao privilegiju da upoznam tigra ili
orla. Bubavabe, njih ima na hiljade. Prava poast. U isto vreme, mnoe se sa
svih strana nerazumne kombinacije prezimena, a da veina oteenih toga
nije svesna. Jedna se zove Marija do Rego Leal
21
, drugi oze Penetra Muro
22
.
Jo su gora lina imena koja ljudi izmiljaju tako to kasape ve postojee, ili
seku i spajaju delove nekoliko razliitih. U Brazilu sirotinja deci daje imena
bogatih i monih: Kenedi dos Santos, Vaington Kardozo, Supermen da Silva.
I na kraju imamo hintanhafore, rei bez ikakvog znaenja, izabrane samo
zbog svoje zvunosti. Sve moe. I upravo se ti ljudi, sa nerazumnim linim
imenima, sprdaju sa severnoamerikim i brazilskim Indijancima, ili nekim
tradicionalnim afrikim narodima, koji i dalje veruju u vanost rei,njihovu
magijsku prirodu, i deci daju imena koja ih tite, da bi im obezbedili srenu
sudbinu, ili zato to preko imena koja im daju ele da podsete na dogaaje
bitne za njihovu zajednicu.
Fadario je bio profesor portugalskog u gimnaziji u Diliju. Otac, takoe
profesor portugalskog, doao je sa Sao Tomea po kazni, oenio se u Timoru
petnaestogodinjom devojicom, i nikada se vie nije vratio na svoje malo
ostrvo. Podigao je estoro dece i svakom od njih preneo iskrenu ljubav prema
portugalskom jeziku, ali pri tom ne i prema Portugalu, jer ga je neobuzdana
mrnja koju je itavog ivota gajio prema kolonijalnom reimu nemalo puta
zaslepljivala, tako da ga je poistoveivao s malecnom Salazarovom
domovinom. Indoneanska invazija Timora 1975. godine iznenadila je mladog
Fadarija. Neki ljudi s kojima sam priao ubeivali su me da se pridruio
grupama bradatih gerilaca u gustim i maglovitim umama, gde se borio i
drao asove portugalskog. Razgovarao sam, meutim, s nekima od tih
gerilaca, koji su danas uredno obrijani, s kravatom oko vrata, na ministarskim
funkcijama,poslanikim, u dravnoj slubi, i nijedan ga se ne sea. injenica
je da se u Diliju pojavio ponovo osamdesetih godina, mrav, veoma mrav, s
bradom proroka, duom od one koju su imali revolucionari, jer mu je
slobodno i gusto padala preko grudi, i uprkos tome to nije preao tridesetu,
ve mu je skoro itava bila seda. Pojavljivao se iznenada u mranoj prostoriji
mrane kue, gde ga je deset, dvadeset ljudi ekalo u tiini, mukarci su sedeli
na stolicama, ene su stajale iza njih, deca i omladina su uali na podu,
otvarao je veoma ishabanu knjigu i poinjao da recituje:
Ako sam, kad vas izgubih, moja nado,
I seanje smo izgubio skupa
Na slatku prolost i zlu sadanjost ovu,
Jedva da osetih boli promene te.
Ali Ljubav, u koju imadoh veru,
Nevoljno ona u ime moje zbori
Koliko se puta videh radostan, io
to mi je ivot seanje uskratio.
Stvari od kojih je jo samo traak bio,
Zato to sve ih zaboravu dadoh ja,
Kroz uspomene me sada progone.
Ah, surova zvezdo moja! Ah patnjo silna!
Koje zlo moe vee biti, od mog zla
Da seam se davne slasti koje sad nema?
Priali su mi da je itao zatvorenih oiju i da je stihove pratio vrhovima
prstiju kao da je slep, a stihovi odtampani Brajevim pismom. Takoe su mi
rekli da je recitovao s blagim brazilskim naglaskom. Ovaj mi se detalj ini
zanimljivim, jer, injenica je da neki stihovi ne zvue kao savreni
dvanaesterci ako se itaju sa savremenim portugalskim naglaskom. Dananji
Portugalac re esperana izgovara esprana. Tako da bi stih kao to je prvi u
sonetu koji sam upravo deklamovao, Se quando vos perdi minha esperana,
zvuao pomalo sakato kada bi ga izgovarao Portugalac. U mojoj verziji to
bolje zvui, jer sam iz Angole. Takoe bolje zvui ako se izgovori s blagim
brazilskim naglaskom, koji je, kako se ini, bio naglasak kojim su govorili
Kamoe i Portugalci njegovog vremena.
Fadarijevi nastupi privlaili su sve vie gledalaca. Bilo je sve vie mladih.
Malo ih je razumelo ta profesor deklamuje, a skoro niko od njih nije ni uo
pre toga za Kamoea. Uprkos tome, sluali su ga, fascinirani, ukoeni. U tim
godinama izolacije, kada su gradovi i sela bili pod kontrolom indoneanskih
trupa, radio-stanice emitovale govore na jeziku bahasa, a crveno-bela zastava
(Bendera Merah Puti) bila istaknuta na svim javnim zdanjima, sluati nekoga
ko recituje na portugalskom zahtevalo je hrabrost, bio je to in otpora i
nepokornosti. Fadario se setio da fotokopira Kamoeove sonete i pre svakog
itanja delio je papire prisutnima. Oni koji su umeli da itaju pratili su stihove
mrmljajui, kao da se mole, a neki su ih nauili napamet, kao to neki kau,
srcem. Na kraju nastupa, ljudi su se grlili i plakali.
Niko nije zaista znao gde Fadario spava. Moda nije imao stalno
konaite. Jedne noi bi prostro pokriva u dvoritu, druge bi mu neki
svetenik tajno odkrinuo vrata crkve. Recitator se hranio onim to su mu
ljudi davali, i nije traio nita vie: supu, malo voa, au vina. Jednog
predveerja, tri oveka u civilu, ljudi iz SGI, Satuan Gabungan Intelijen
23
,
upali su u kuu starog kineskog trgovca u aveniji Sa da bandeira, bacili se na
Fadarija, prekinuli ga, estoka i okrutna ljubavi, mrana sreo, deklamovao je
on, i odvukli su ga uz udarce rukama i nogama. Pet ili est mladia, od
dvadesetak koliko je prisustvovalo nastupu, pratili su SGI do ulice, prvo
povicima, a kasnije kamenjem. Bio je to beskoristan in hrabrosti. Indoneani
su ubacili Fadarija u zadnji deo kamioneta i uz kripu guma nestali u noi.
Neko je sa zemlje podigao knjigu Kamoeovih soneta. Video sam je.
Vlasnik kue u kojoj je Fadario uhapen uva je i danas, kao relikviju. Stranice
su prazne, ili skoro prazne. Na nekima su ostale usamljene rei, kratke
zalutale fraze:
... ljubav...
... zaborav...
... uenje...
... sangvinine...
... suzdranost...
... vatra koja pri...
... zlo se sprema...
ta se desilo s Fadarijem?
uo sam da su ga nekoliko meseci drali u Sipinangu, poznatom zatvoru,
kroz koji e godinama kasnije proi i anana Guzmao. Pria se da je prilikom
ispitivanja, uz prisustvo prevodioca za portugalski, na sva pitanja odgovarao
stihovima Kamoea, Fernanda Pesoe i Kamila Pasanje. Kako me je ubeivao
jedan mladi timorski lekar koji je studirao u Dakarti, Fadario se sprijateljio s
jednim od indoneanskih ocira koji su ga ispitivali. Oenio se jednom od
erki pomenutog ocira i danas radi u nekom velikom hotelu u
indoneanskoj prestonici. Kuvar je.
SEDMO POGLAVLJE
O tome kako je jedan udan san doveo do une diskusije o rastuem uticaju
engleskog jezika na sve ostale jezike, a naroito na portugalski. U kojem se
spekulie o poreklu i sudbini rei iz Magda-a-Meiga.
Druge noi koju smo prespavali u pansionu Amparo ponovo sam sanjao Jaru.
Nije se radilo o erotskom snu. Drae bi mi bilo, priznajem, da sam se vratio u
prethodnu no. Voleo bih da sam s njom plivao po vlanom vazduhu, iznad
unutranjeg dvorita, dok zvezde pleu valcer na irokom nebu. Poslednjih
godina seksualno sam bio zadovoljan samo u snovima. Ne alim se. Ima
mnogo mukaraca koji ni u svojim najboljim snovima ne uspeju da imaju
erekciju. Ja u snovima nikada nisam omanuo.
Dalje: u tom snu sam otkrio da je Jara lanica tajnog ekstremistikog
drutva koje za cilj ima odbranu portugalskog jezika po svaku cenu. Jezik je
naa matria bio je njihov moto. Da bi postali lanovi drutva, iskuenici su
morali da prou niz ispita, od kojih je poslednji bio da ubiju jednog
neprijatelja jezika. Hteo sam da saznam da li je i ona ispunila taj zahtev.
Naravno, potvrdila je uz sladak osmeh, svi moramo nekoga da ubijemo.
Odmahnuo sam glavom u neverici:
Ne mogu da verujem! I koga si ti ubila, moe li se znati?...
Jara se ponovo nasmejala:
Nina.
Nina?! Kog Nina?
Nina Viejru, biveg predsednika Gvineje Bisao.
Lae. Nino je ubijen u razmirici s pobunjenim oficirima...
Ha! Ha! To vi mislite, profesore. To sam bila ja. Sve sam tako namestila da
izgleda kao da je razmirica. Platila sam ocirima da insceniraju itav taj
cirkus. Stvarno sam to bila ja.
Boe blagi! Pa zato?
Moralo je tako biti. Seate se kako je muio gramatiku? I jo na poloaju
na kojem je bio, do vraga, bio je ef drave, nismo mogli da dozvolimo da nam
tako maltretira jezik.
Ujutru sam je zatekao kako mirno jede tapioku i pije sok od papaje i
pomorande. Na sebi je imala belu tuniku, veoma laganu i prozranu, ispod
koje se nazirao oblik njenih grudi.
Ponovo sam te sanjao, rekoh joj.
Jara se zagrcnula:
Ne elim da znam! Ima stvari koje radije ne bih da znam.
Ima pravo, sloih se. Ali nije ono to misli. U mom snu si ubila Nina
Viejru.
Koga sam ubila?
Ubila si Nina Viejru jer je kasapio gramatiku. Davao je uasan primer
svojim zemljacima.
Shvatam, deluje mi kao razuman razlog, profesore. Ali vidite, kada bismo
ubili sve koji maltretiraju jezik, ukljuujui i efove drava, boe blagi!, bio bi
to pravi pokolj.
Aleandri Anjanguera nas je pozvao na ruak. Bila je subota, ptice su jo
dremale na svojim granama. Stabla manga lenjo su irila svoje kronje po
dvoritima. Psi su besciljno lutali. Njukali su bedeme. Njukali su jedni druge.
Silazili smo plonikom i tu i tamo se zadravali da provirimo kroz vrata, kroz
prozore otvorene u parovima, slike na zidovima, male skulpture od drveta i
keramike, famozne dinovske lutke od krep-papira, koje veseljaci nose po
ulicama tokom karnevalskih popodneva. U Olindi ima vie likovnih i
primenjenih umetnika po kvadratnom metru nego golubova na lisabonskim
trgovima.
Jara je insistirala da posetimo jedan od ateljea. Kupila je crnog anela sa
zlatnim krilima.
Pogledajte, ree. Lii na vas.
Na mene? Nemam krila, mala.
Ne, injenica je da nemate krila, profesore. Ali pogledajte lice.
Morao sam joj dati za pravo. Stvorenje je imalo iste povuene oi i
pravilna usta koje sam nasledio od majke. iroko lice, to sam nasledio od oca.
Seda brada, bujna kosa da, aneo je imao bradu. Umetnik je bio strunjak za
bradate anele. Neki me smatraju slinim Hemingveju. Upoznao sam
Hemingveja. Video sam ga u paniji, na desnoj obali Ebra, 1938. godine, a
kada sam ga video, podsetio me je na mog oca. Moj otac bio je lep mulat.
Nikada nije radio. Nasledio je kue u Luandi i Lisabonu, imanja u junoj
Kuanzi. Tokom ivota troio je porodinu imovinu a da nikada nije izgubio
osmeh i eleganciju. Umro je mlad, sa trideset pet godina, u lovu. Da se to nije
desilo uspeo bi da nas odvue u najcrnju bedu. Znam da danas nije uputno
koristiti izraze tog tipa, najcrnja beda, jer tako mogu da razbesnim brigade
politiki korektnog razmiljanja. Nebrojeni su zabranjeni izrazi: crna lista,
crna ovca, crno trite, crna magija, crno nam se pie. Ili koji sadre semitski
prizvuk, u smislu da je neko privren materijalnim dobrima; ciganisanje,
galicijada
24
, neki su od mnogih takvih. Uskoro nam nee dozvoliti da kaemo
da je neko zao kao zmija. Zmijama bi to moglo da se ne svidi, a osim toga, one
poseduju drugaiji sistem moralnih vrednosti od nas.
Dalje.
Aleandri Anjanguera nas je ekao na svojoj verandi, u prelepoj stolici za
ljuljanje od plemenitog drveta i slame. Plasido Domingo je dremao pored
njega, u identinom komadu nametaja. Pesnik je ustao da nas doeka.
Nasmejao se kada je primetio moje zanimanje za stolice:
Znate li ko je izmislio stolicu za ljuljanje? Jedan Brazilac. Da, verujte, radi
se o dobro dokumentovanoj stvari. Bio je to Pernambukanac Fransisko
Gravata, bogati zemljoposednik rodom iz Bom Sosega
25
, oblinje varoi juno
odavde. Gravata je izmislio i ventilator, pekir za plau i apice od krabe. U
Muzeju odmora u Bom Repouzu
26
izloen je jedan od prvih ventilatora koje
je Gravata proizveo. Vredi pogledati. Sloena naprava koja se pokree
pedalama. U velikoj kui na svom imanju, Fransisko Gravata je godinama
drao petnaest robova pedalaa, koji su se danju i nou preznojavali da bi
saloni i sobe uvek imali sveeg vazduha. Plasido Domingo se probudio iz
svoje oamuenosti:
Iza spokoja manjine stoji znoj veine, ree. Marks je bio u pravu. Nastavili
smo razgovor za stolom, nad izdanim pernambukanskim ribljim
akonijama. Poveden hranom, mirisom korijandera, kao i vinom, euforinim
ileanskim belim, ispriao sam svoj san o tajnom drutvu uvara jezika.
Anjanguera se grubim grohotom nasmeja: Ovde u Brazilu postoji neto vrlo
slino, samo to jo uvek ne ubijaju. Grupa ludaka se oblai u vojne uniforme
da bi se borili protiv vila i gnomova. Znate one nalepnice koje idioti lepe na
kola, na kojima pie Verujem u vile? Oni preko tih nalepnica lepe druge, na
kojima pie: Ne verujem u vile i ako na neku naletim, zgaziu je. iveo Sasi
Perere
27
!
Napravili su i nalepnicu protiv Noi vetica: No vetica je iv kurac!
ivela domaa kultura. Odbijaju da koriste tuice. Bacaju kamenje na izloge
radnji sa engleskim imenima. Zasipaju me svojom propagandom. ele moju
podrku.
Plasido Domingo ga je pogledao uz ironian osmeh:
Maestro, i vi biste zgazili gnoma kada biste ga videli, priznajte.
Ne, ne, to je samba ludog crnca. Nemoj me meati s ljudima koji nose
vojne uniforme. Nikada nisam voleo vojake, a jo manje lane. Prezirem
nasilje. Nasilje je predaja inteligencije.
Rekao sam mu da mi je jedna novinarka, Mara Bruto da Kota, priala o
njemu. Aleandri Anjanguera je se odlino seao:
Jedna crnka? Simpatina devojka. Ba smo se ovde upoznali, u ulici
Amparo, preko puta pansiona u kojem ste odseli, bio sam u svojoj higijenskoj
etnji. Primetio sam je jer je liila na Brazilku, ali nije njihala guzicom kao
Brazilka. To me je zaintrigiralo.
Hajde sad!, usprotivio se Plasido Domingo. U Brazilu su sva lica mogua,
opravdana i neophodna. Brazil je skup svih lica. Meavina svih lica. To ini
veliinu ove zemlje.
Da, to je istina, sloio se pesnik. Ipak, ima onih koji izgledaju vie kao
Brazilci nego drugi. Ili, ako hoete, ima ena ije je dupe vie brazilsko nego
kod drugih. Kao to sam rekao, nisam posumnjao na osnovu lica ve na
osnovu guzice. Lice moe da prevari, ali dupe nikad ne lae. Guzice su
iskrene. Na kraju krajeva, priao sam joj i razgovarali smo. Posle me je Mara
intervjuisala za portugalski asopis.
Mara mi je priala o bordelu koji ste poznavali u mladosti. Rekli ste joj da
prostitutke, tamo u tom bordelu...
Prelepa pria. Vidite li onu sliku?
Pokazao je na ogromno platno koje je visilo na zidu ispred nas. Na njemu
je bila naga ena, bleda, koja lei na strani, ispruena na crvenom kanabetu.
U ogledalu iza nje videla se njena okrugla i bujna zadnjica.
Lepa je, zar ne? Koa bela kao vosak, dojke kao u device, lice svetice. I
guzica, budimo iskreni, presveta guzica.
Plasido Domingo ga je prekinuo:
Zna li da na malajskom bunda
28
znai svetica?
Vidi ti to! Malajci su ba mudri ljudi. Niti ima boljeg oltara od savrene
zadnjice. Da se vratimo na sliku. Autorka je Tereza Kosta Rego
29
. Velika
slikarka. ena vanredne lepote, i samo da znate da je prela osamdesetu.
Terezina ljubavna pria je grandiozna. Potie iz bogate porodice, bila je udata
za nekog vanog tipa, kada joj se u ivotu pojavio jedan revolucionar,
najzagrieniji komunista od svih brazilskih komunista, Dioenes Aruda,
ovek koji je ponovo osnovao Komunistiku partiju Brazila, i tako je Tereza
ostavila sve, mua, decu, i otila za tim ovekom. ivi ovde u Olindi. ena na
slici, tako barem Tereza tvrdi, a ona je mnogo slikala prostitutke, javne kue,
trebalo bi da je Magda-a-Meiga. Krui tu jedna legenda. Magda je poznavala
neke tajne rei, misteriozne rei, koje su mogle da povrate mukost ak i
pandi.
Nas zanimaju nove rei, rekoh. Jara radi sa neologizmima. Bira
neologizme koji treba da uu u renike.
Aleandri Anjanguera se stresao i razmenio brz pogled s Plasidom
Domingom.
Zaista?! Ti si, dakle, neka vrsta granine policije za tuice? Odluuje koje
tuice mogu, a koje ne mogu da uu u na jezik?
Jara pocrvene:
Nisu ba svi neologizmi tuice.
Ne treba da dozvolite ulaz nijednom, nastavi Anjanguera. Glas mu je
postao sigurniji. Smekao se, istina, ali bio je to pomalo kriv osmeh. Ne,
nisam puritanac, dete moje. Moe me nazvati nepoverljivim. Narod koji
dozvoli svom jeziku da se degradira tako to prihvata svakakve tuice,
bespotrebne dodatke, uskoro e biti na kolenima.
Ako neka re nije neophodna, onda ne ulazi u jezik, branila se Jara. Jezik
je odbacuje, isto kao to na organizam odbacuje strano telo. Ulaze samo rei
koje su jeziku potrebne.
Veruje li u to?
Priznajem da sam nekada verovala vie, uz smeh ree moja mlada
prijateljica. Bilo kako bilo.jezici se razvijaju, evoluiraju, hrane se drugim
jezicima. Portugalski je, konkretno, pokupio rei iz itavog sveta. Re
garoto
30
, na primer, dolazi od francuskog gars; branco
31
, od germanskog blank,
to takoe znai blistavo ili isto. Carimbo
32
, iz kimbundua karima; bule
33
, od
malajskog buli; leque
34
, od kineskog lieu kjeu; jangada
3535
je dola od
andgadam, malajske rei iz Malabara u Indiji, itd. Anglicizmi kojih se toliko
plaite samo su jo jedan doprinos. Anjanguera se uzbudio:
Ne, ne! Nisu to! Te rei, te larve
36
, ja bih pre rekao larve, jer one su za
mene to, odvratne larve koje se hrane mesom naeg jezika. Te larve su svuda.
Uzmete novine, bilo koje novine, i ne moete da proitate nijednu reenicu
do kraja a da se ne sapletete o neku od njih.
Shvatio sam da e larve, ako ne promenimo temu, upropastiti ruak. Bila
bi to nepravda prema tako ukusnoj ribi. Nita mi drugo nije palo na pamet do
da otkrijem osnovni motiv koji nas je dovde doveo: vie nego savreni
neologizmi. Ispriao sam priu od poetka, iliti, od onog udnog popodneva
kada je Jara prvi put spustila pogled na skup rei koje je njen program
pretrage interneta upecao. Aleandri Anjanguera pogledao je Plasida
Dominga, obojica su pogledala u nas, i na licu oba prijatelja bio je isti izraz
zapanjenosti.
Vixe Maria!
37
, uzviknu pesnik, pokazujui jo jednom lini talenat za
regionalne uzvike. Fantastino, to!
Plasido Domingo ispusti dug zviduk. Odavno nisam uo takav zviduk,
tako savren, tako precizan u izraavanju zaprepaenja. Moj otac je isto tako
zvidao. Odlino je umeo da zvidi. Setio sam se zvidanih jezika i odmah
zatim, u nastavku, onomatopeja. Jedna struja meu lingvistima tvrdi da su, na
poetku, svi jezici poeli kao skupovi onomatopeja. Ne postoji nijedan jezik u
kojem se do dananjih dana nije odrao veliki broj rei inspirisan odreenim
prirodnim zvukom. Neke su oigledne. Drugima taj koren moda nije toliko
oigledan, ali dovoljno je malo zagrebati i pronai ga. Uzmimo za primer re
tapa
38
, slap na engleskom. amar zaista moe tako da zvui: slap, ili tapa. Ali
bofetada
39
?! Hajde malo da zagrebemo: dolazi od bufete, a bufete od
francuskog buffe, zahvat ili snaan udarac. Buffe, sloiemo se, ve se
pribliava zvuku udarca, iako ne snanog. Blag udarac u mlitavo telo, na
primer.
Pronaao sam tekst iz XVII veka, otkrio sam dvojici prijatelja. U tom
tekstu je pria o angolskom trgovcu koji je nauio da opti sa pticama. Iz
navedenog dokumenta moe se shvatiti da je on neke od tih rei doneo u
portugalski. Rei ukradene od ptica.
Plasido Domingo se zainteresovao:
Fantastino! Moemo li da vidimo taj dokument?
Rekao sam im da mogu, da mi je u sobi. Pre toga, ipak, voleo bih da se
vratim na priu o Magdi-a-Magi.
Zvala se Magda-a-Meiga, ispravio me je Anjanguera. Ili Magda Maga.
Dobro, sloih se. Upotrebili ste re legenda. Da li to znai da je pria o
reima izmiljotina?
Moda nije trebalo ba tu re da upotrebim, sloio se Aleandri
Anjanguera. Recimo da izmeu Magdinih maginih rei i prie o Dlakavoj
nozi vie verujem u Magdine magine rei.
Dlakava noga?!
Da, da. Jedna od naih urbanih legendi, objasnio je. Pre nekoliko godina
jedan novinar je, kada su ga poslali u lov na vesti, pribegao upotrebi mate
kada nije pronaao nita zanimljivo. Objavio je reportau o dlakavoj nozi koja
u gluvo doba noi utira neoprezne graane. Ovu la su lepo doekali lokalni
bonvivani i brzo se proirila. S vremena na vreme poneko prijavi da je video
Dlakavu nogu.
A rei?, upitah. Od muterija koje su poseivale bordel sigurno postoji
neko ko bi mogao da potvrdi priu, zar ne? Moda slikarka, ena koja je
naslikala ovo platno?
Tereza? Mislim da Tereza ne zna za tu priu, ne.
Dobro, ali moda bi ak bilo mogue pronai nekoga ko bi se setio rei.
Mora da postoji neko.
Aleandri Anjanguera glasno uzdahnu. Na lice mu se vratio suv, ukast,
isti iskrivljeni osmeh kojim je reagovao na otkrie da se Jara bavi
prikupljanjem neologizama.
Mogue. Znate, profesore, za mene, pesnika, ili barem nekoga ko ima
napade poezije, nema veeg blaga od jezika. Neko kao ja mora biti na oprezu.
Poezija nam se javlja na mestima na kojima je najmanje oekujemo. Evo ba
danas sam ukljuio radio i uo neku devojku kako peva. Ne znam ko je. Ne
svia mi se taj stil. Malo elektronski. Hteo sam da promenim stanicu kada me
je jedan od stihova iznenadio: Sagradila sam sebi gnezdo na tvom vratu.
Meni se to uinilo vrlo lepim.
Iznenauje vas da ujete lep stih u brazilskoj pop muzici?, odape Jara
strelicu, besna.
Pesnikov osmeh iskrivi se jo malo.
Da, u ovoj novoj muzici, koja je vie buka nego muzika, iznenauje me. Ali
eto, ponekad se i to desi. Ono to elim da kaem jeste da su sve rei
magine, samo treba napraviti pravu kombinaciju. Ponekad se to deava
skoro sluajno. Pogreimo, i ta greka se pokae kao pogodak. Zrak svetlosti.
Posao pesnika nije nita drugo do da reima vrate njihov stari sjaj. Njihovu
magiju. Ako jednog dana nabasam na izvor tajnih rei, verujte, uvau ih s
najveom panjom. Ubijau za njih.
Aleandri Anjanguera sedeo je naspram mene. Malo sam se nagnuo ka
njemu. Pogledao sam ga pravo u oi:
Vi znate gde je ona, Magda, zar ne?
Moda znam. Zato je to bitno?
Pa odakle su te rei dole?
Aleandri Anjanguera se zavali u naslon stolice. Kuna pomonica je
sluila kafu. Prvi put sam obratio panju na nju. Ima ljudi koje nikada ne
stignemo da pogledamo. Da bismo ih primetili, moramo dosta da se
potrudimo. Dalje. Pesnik se izvinio i ustao od stola. Nekoliko trenutaka
kasnije vratio se s knjigom u ruci. Tanka knjiica, potamnela, s neupadljivim
koricama, na kojima su se mogla proitati ve pomalo izbledela slova:
Prirunik sanjara naracija ulio Brankinjo. tamparija Garsa, 1933
Znate li ovu knjigu? Setio sam je se kada ste mi ispriali svoj udni san.
Nisam znao za nju. Jara je odmahnula glavom, ni ona nikada nije ula za
knjigu s takvim naslovom. Jo manje za pisca.
Naravno, uzdahnu pesnik. Skoro niko ne zna. Ima takvih knjiga, javne su,
najzad ih neko objavi, ali na neki nain ostaju tajne.
Vratili smo se u pansion kada se popodne ve opustilo. Drvee se sa svojim
tamnim i miriljavim frizurama naginjalo nad bedeme. Senke su se vukle po
ploniku kao neki kineski ideogrami. Nikoga na ulici. Pansion je delovao
naputeno. Popeli smo se. Vrata moje sobe bila su samo pritvorena. Kofer
otvoren. Odea razbacana po krevetu.
Jaro!, viknuo sam.
Dola je. Uplaila se:
Lopovi?
Tako se ini.
Nisam se mnogo zabrinuo. Poneo sam malo novca i drao sam ga u depu
sakoa, zajedno sa kreditnim karticama. Nije bilo nieg vrednog u sobi, osim
jednog fotoaparata, lajke. Aparat je bio tamo gde sam ga ostavio, na
upadljivom mestu, na nonom stoiu.
Rukopis!, setila se Jara. Testament. Tekst o ptiijem jeziku.
Otvorio sam fasciklu u kojoj sam ga drao. Nisam ga naao.
OSMO POGLAVLJE
Prirunik sanjara: prevara, delirijum zavisnika o morjumu, ili genijalna
knjievna tvorevina? Ili ak nita od toga obina salonska podvala. Aleandri
Anjanguera nam je proitao delove knjige a da nam pri tom nije dozvolio ni da
je prelistamo. Prema Anjanguerinim informacijama, ulio Brankinjo je dao da
se odtampa samo sto primeraka njegovog dela. Veina je izgorela u poaru
koji je izbio u pievoj kui. Spasle su se samo dve ili tri knjige. Anjanguera je
svoj primerak pronaao u jednoj antikvarnici u Resifeu.
U stara vremena, kada su ljudi i ivotinje delili Zemlju, ovek je mogao da se
pretvori u ivotinju ako je tako eleo, i ivotinja je mogla da se pretvori u
oveka. Ponekad su bili ljudi, a ponekad ivotinje, i nije bilo nikakve razlike.
Svi su govorili istim jezikom. U ono vreme rei su bile magine. Ljudski um
posedovao je misteriozne moi. Sluajno izgovorena re ponekad je izazivala
neobine posledice. Deavalo se da re odjednom oivi, i ono to su ljudi
eleli da se desi, dogaalo se. Samo je bilo potrebno rei pravu re. To nije
imalo objanjenja. Naprosto je bilo tako.
Setio sam se navedenih rei dok nam je Aleandri Anjanguera itao
nekoliko pasusa Prirunika sanjara. To su rei jedne amanke, ili, kako vie
volim da kaem, amamanke, koja je imala ime Nalunijak, i otkrio sam ih u
veoma zanimljivoj knjizi, naslovljenoj The Language of the Birds Tales, Texts,
& Poems of Interspecies Communication, koju je sastavio Dejvid M. Gas. Sam
sam ih preveo s engleskog, ali mogu se nai na internetu u nekoliko verzija.
Autoru Prirunika sanjara, uliju Brankinju, sigurno bi bilo drago da je mogao
da upozna Nalunijak.
ulio Brankinjo poinje skiciranjem ironinog autoportreta, u kojem sebe
opisuje kao jednostavnog oveka, bez nekih izuzetnih osobina osim uroene
ljubavi prema knjigama i defekta na desnoj nozi koji ga prati od roenja.
Hrom sam, napisao je. Talasam se dok hodam. Ljudi me primeuju kao to
primeuju svetionik. Nauio sam sledee: oko vie voli krivine nego prave
linije. Ali nije uvek dobro biti krivina. iveo je sam u malom stanu, koji se
oslanjao na zidine Dvorca Svetog ora u srcu Lisabona i u ijem je prizemlju
otvorio prodavnicu vina. Jedne noi, poto je veerao lepu porciju graka s
jajima, seo je u kuhinju da ita Posmrtna seanja Brasa Kubasa, Maada de
Asisa, prvo izdanje iz 1881. godine, i zaspao. Javio mu se tigar:
Da li si ti odavde, ili iz drugog trena?, upitala ga je ivotinja.
ulio Brankinjo je oklevao. Tigar je pred sebe bacao snanu svetlost, sa
lepim crnim linijama, imao je ute oi, mone i intenzivne, koje su se
zabadale u njega i zbunjivale ga.
Kojeg drugog trena?
Tigar se dobronamerno nasmeja:
Trenova ima bezbroj, objasni. U ovom sam ja tigar. Ti ovek. U drugom
si ti tigar, a ja ovek. U sledeem sam larva, a ti ptica koja me guta. Zatim si
riba, a ja ribar. Ne postoji nita to ne moe biti neto drugo svakog trenutka.
ulio Brankinjo se probudio neraspoloen. Obeao je sebi da vie nikada
nee veerati graak s jajima. Razmislio je malo bolje. Obeao je sebi da
nikada nee ponovo itati roman Maada de Asisa nou, posle obilnog obroka
graka s jajima. Sledeeg jutra je u radnju siao u tiini, zamiljen. Palo mu je
na pamet da ako ono to jedemo, ono to itamo pre spavanja, moe da utie
na ono to sanjamo, moda onda i svetlost, tanki zraci koji padaju s ulice,
mogu da prizovu odreene snove ili da odbiju druge. To i jo mnogo vie:
poloaj u kojem zaspimo, muzika koju sluamo u sumrak, odreeni pokreti,
mentalne vebe, specian parfem, svea koja gori u nekom uglu sobe,
tekstura arava. Trgovac je tako zapoeo naporan niz eksperimenata. Svake
noi je menjao jedan od parametara. Na primer, ponovio je graak s jajima,
ali, umesto Maada de Asisa, odabrao je Esu de Kejroa.
Tigar se iznova pojavio, ovog puta mnogo mraviji, s mislilakom kozjom
bradicom i otrim enskim glasom:
Opet vi, zevnula je velika maka ne pokuavajui da sakrije dosadu. Vidim
da ui da se snalazi u snovima.
Izgleda da je tigar imao problem s nainom obraanja. ulio Brankinjo bio
je, meutim, toliko oduevljen to ga je ponovo video, da to nije ni primetio,
ili jo bolje, da je primetio, primetio je, jer je taj nesklad zapisao kada se
probudio, ali to ga nije pogodilo. Objasnio mu je svoj metod. Tigar ga je sluao
i desnom apom gladio bradicu.
Dobro, ree mu. Ima metod, ti. Metod je bitan, kakav god da je. Mogao bi
takoe da koristi zvezdani put.
Zvezdani put?!
Da, zvezdani put, insistirao je tigar. Mogao si da se baci na peurke,
mome. Ili da proba hai. Opijum. Moda i morfijum.
Predlog je pogodio ulija Brankinja. Trgovac je poznavao zavisnike od
morjuma. Bio je tu jedan pesnik koji je obiavao da rua u kafani udaljenoj
par koraka od njegove radnje i koji je svakim danom postajao sve suvlji i
tamniji, kao da ga iznutra neki drugi ovek pui. ulio ga je ponekad viao
kako uznemireno prelazi ulicu, tri tamo, tri vamo, dok se na kraju nije
ponovo pojavljivao sa irokim osmehom i uobiajenom pitomom ljubaznou.
Setio se i portugalskog lekara odgovornog za balsamovanje Lenjinovog tela.
Njega je u Moskvi intervjuisao Rejnaldo Ferejra, Reporter X, koji se
zahvaljujui tome prouo u javnosti. Kada se vratio u Lisabon, radio je sa
histerinim gospoama i balsamovao im je mace i kuce. Imao je obiaj da se
subotom ujutru zadri u njegovoj radnji prouavajui boce koje e poneti da
pije tokom naredne sedmice. Jednom se ukazala prilika i priao mu je o
popodnevima koja je proveo sa Rejnaldom Ferejrom, ne u Moskvi ve u
Parizu, kada su razgovarali, pili apsint i ubrizgavali morjum. Ispriao mu je
da Rejnaldo Ferejra nikada nije nogom kroio u Rusiju. Izmislio je svoje
reportae, koje je objavio u novinama ABC a da nikada nije napustio udobna
svetla francuske prestonice, na osnovu pravih reportaa drugih novinara,
pria ruskih izbeglica i onoga to mu je doktor lino ispriao.
Jednog od tih subotnjih jutara, ulio je skupio hrabrost i obratio se
doktoru. Objasnio mu je, mucajui, da mu treba malo morjuma u naune
svrhe. ovek ga je sasluao, veoma ozbiljno. Zamolio ga je za olovku, napisao
adresu svoje ordinacije na kartici i, bez ijedne rei, pruio je vlasniku radnje.
Sledeeg ponedeljka, ulio Brankinjo ga je potraio u ordinaciji. Doktor ga je
veoma ljubazno primio. Razgovarali su o knjigama. Na izlazu, doktor mu je
pruio jedan paketi, koji je vlasnik radnje otvorio tek u bezbednosti svog
doma. Unutra je pronaao pric, pare gumenog creva i boicu morfijuma.
Zahvaljujui morjumu, eksperimenti ulija Brankinja dobili su novu
energiju. Sve se ubrzalo. Tada je poeo da sanja rei. Piem, pazite dobro, da
sanja rei, a ne da sanja s reima. U poetku, da, sanjao je s reima, ve
postojeim reima, ali koje su u njegovim snovima dobijale veoma razliita
znaenja. Tako je, na primer, pauza bila vrsta ptice s kratkim krilima i perjem
ekstremne crnine. Rano, kona bolest od koje koa postaje bela i
uorescentna, svetli u mraku. Ljubav je bila re kojom se opisivala boja neba
trenutak pre nego to e Sunce da nestane u moru. To je trajalo nekoliko
sedmica, moda meseci. ulio Brankinjo je za to vreme stvorio jezik koji je,
poto je zvanino bio potpuno isti kao na, sa istom gramatikom i leksikom,
izraavao svet naopake. Govorio je, pretpostavimo:
Video sam svraku kako tuno nadlee polje kukuruza.
A to je znailo:
Pronaao sam zanesenjaka hermafrodita sakrivenog u satu s kukavicom.
Sanjati rei za ulija Brankinja predstavljalo je napredni stadijum vladanja
onirikom materijom. Citirau ga iz glave, rizikujui da ga loe citiram, ali
Aleandri Anjanguera nam nije dozvolio da kopiramo knjigu, ak ni da je
prelistamo:
Sanjati rei bilo je kao otkrovenje. Svakog jutra budio sam se okupan u znoju,
drhtav, u sjajnom zanosu. Izgubio sam mnogo rei, jer sam ih po buenju
odmah zaboravljao, oajan, kao neko ko gleda kako mu more na pesku brie
znake budunosti. Pored kreveta sam drao svesku, zvao sam je Sveska
spasenih, i u nju sam, samo to bih otvorio oi, upisivao rei kojih sam se
seao. Pretpostavljam da su neke izgubile poetnu svetlost, drugima je ostala
oskudna sutina, ali i pored toga ih zapisujem, da bi italac mogao da proceni
njihovu neophodnost i kvalitet.
Zapisivao je zatim, prema Aleandriju Anjangueri, oko dvesta rei, svih
toliko jasnih da ih nije trebalo objanjavati.
Luksuzne, tako ih je opisao pesnik.
Ipak, odbio je da ih podeli s nama.
Jara se iznervirala:
Moete li nam barem rei da li se neki od tih neologizama nalazi na mom
spisku?
Aleandri Anjanguera se grohotom u slast nasmeja:
Zavitlavam vas. Toliko se slatko smejao da su mu suze krenule. itav ovaj
poslednji deo sam izmislio. Ne, ulio Brankinjo nikada nije sanjao rei. Knjiga
je veoma zanimljiva, ui ljude da kontroliu svoje snove. Ali ne radi se o
neologizmima, ne. Veoma mi je ao. Izvinite. Izgleda da sam zaista detinjast.
DEVETO POGLAVLJE
Stara ljubavna pria. Ispovest o izdaji i njenim nastavcima. udna, divna no.
Kraa testamenta nije me pogodila sama po sebi, ve zbog njenog
znaenja
40
. Ili, jo bolje, zbog nedostatka znaenja. Glagol znaiti dolazi od
latinske izreke iji je smisao razumevanje putem znakova. Ja, ma koliko se
trudio, ne uspevam da razumem znake.
Ko bi, koga vraga, bio zainteresovan da ukrade potpuno bezvredan
rukopis?
Verovatno ima vrednost za onoga ko ga je ukrao, usprotivi se Jara.
Raspravljali smo dvadeset minuta. Na kraju je ustala, razdraena:
Umirem od vruine, ree. Ne mogu vie. Iskoristiu kadu na mojoj terasi.
Ako elite, popnite se da nastavimo razgovor, napraviu vam aj. Tamo gore
emo valjda uspeti da preivimo. Uvek pirka neki vetri.
Presvukao sam se. Obukao sam stare bermude, buntovniku majicu sa
natpisom Every morning I wake up on the wrong side of capitalism, koju mi
je poklonila prijateljica Amerikanka pre mnogo godina, i popeo sam se u
Jarinu sobu. Pozvonio sam. uo sam njen glas, pomalo priguen, slobodno
uite, profesore, popnite se, tako da sam gurnuo vrata, proao kroz sobu,
uspeo se uz stepenice koje vode u dvorite, dok se crna svetlost noi
presijavala na zidovima. Zatekao sam Jaru kako lei u kadi. Nasmeila mi se i
pokazala na stolicu i mali plastini sto na kojem je veoma bela olja izgledala
kao da levitira. Dve debele crvene svee inile su da senke pleu unaokolo.
Sedite, ponudi mi Jara. Pripremila sam vam aj od umbira s medom.
Na sebi je imala crni bikini. Duge noge, koje je podigla na ivicu kade,
blistale su isto kao olja na stolu. Porcelan, pomislih. U seanje mi se vratila
jedna gurica koju sam video u gradu Vista Alegre
41
, predstavljala je
ispruenu nimfu, za koju je moj otac bio izuzetno vezan. Sluajno
podudaranje poloaja gure i srenog prizora preda mnom izazvalo mi je
osmeh. Jara je uvukla noge.
Smejete se mom celulitu?
Molim?
Celulitu! Ja sam obina ena. I ja patim od celulita.
Ne, ne. Nisam video nikakav celulit, video sam samo noge.
Srea. To je razlika izmeu optimiste i pesimiste. Pesimista bi primetio
samo celulit. Odvratna sam, starim. Imam celulit i na stomaku. Strije i celulit.
Vidim samo pupak, draga. Jedan divan pupak. Veoma potujem pupkove.
U Africi je obiaj da se pupana vrpca zakopa u zemlju odmah po roenju
deteta, da bi se osigurala veza deteta s tlom njegovih predaka. Kada vidim
pupak, i to tako savren pupak kao tvoj, vidim nastanak sveta.
Jara se nasmejala prozirnim grohotom.
Da li ste bili oenjeni,profesore?
Neko vreme. U drugom ivotu.
Laete. Ispriajte mi, hajde, ispriajte mi...
Ti, u stvari, hoe da ti ispriam ljubavnu priu, zar ne?
Da, da. Volim ljubavne prie. Pokloni eni rue, daj joj lepu ljubavnu
priu, i dobie sve od nje. Sve.
Zna li da sam uio za svetenika?
Vi, profesore?!, smejala se slatko. Ne, ne verujem.
Sluaj kako je to bilo. Period adolescencije moda je najokrutnije ivotno
doba. Uasne godine, kada sve u nama eksplodira i menja se. Oseamo se
otuenima od onog tela po kojem odjednom poinju da se razvijaju brkovi,
malje, i druga misteriozna deavanja, kao Gregor Samsa koji se jednog jutra
budi u svom krevetu iz nemirnih snova. Jednog lepog jutra, takoe se
probudimo, i iz grla nam izlazi oev glas. Mesecima ivimo s tim
pozajmljenim glasom, plaei ostatak porodice. U isto vreme, suoavamo se s
velikim ivotnim pitanjima i glupou odraslih. elimo odgovore koje niko ne
ume da nam prui. Jo uvek mi se srce stee kada se setim teskobe koja me je
pritiskala kada sam imao dvanaest godina.
Doiveo sam, kao to se to deava s mnogim deacima u tim godinama, ili
se deavalo, pretpostavljam da je to danas malo ree, mistiku krizu. Bio sam
prvi crkvenjak u crkvi Karmo. Kasnije, pritisnut teinom boijeg pogleda, za
koji ne znam da li je bio aljiv, besan ili nemono milostiv, preklinjao sam
majku da me upie u luandsko semenite. U to vreme u gradu je iveo
svetenik sa Sao Tomea, kanonik Frota, plemenit ovek, veoma poten, iji
sam bio pomonik na misama. Primetio me je. Skromnost na stranu, isticao
sam se. Kanonik Frota je razgovarao s mojom majkom. Uspeo je da je ubedi
da pristane da me poalje u Rim, da studiram na Papskom gregorijanskom
univerzitetu, kojim upravljaju jezuiti. Roditelji su sinove slali na Gregorijanski
univerzitet da bi postali biskupi. Kardinali. Mnogi su sanjali purpurnu
mantiju. Ja ne. Nisam hteo da budem papa. Hteo sam da budem svetac. Lako
se moe posumnjati u stav da je semenite, katolika kola, najpogodnije
mesto za buenje anarhistikog duha. Meutim, kako kae jedna italijanska
izreka, videti Rim znai izgubiti veru. Pokuajte da zamislite Veni grad tih
godina, vien oima deaka kao to sam ja, koji nikada ranije nije napustio
Luandu. Sprijateljio sam se s jednim starijim momkom, uzgred, svi moji
kolski drugovi bili su stariji, i on me je odveo da upoznam odreena mesta
koja nisu ba preporuljiva za budue biskupe. U jednom od tih zabitih mesta
upoznao sam mladi a, ushienog Andaluanina, Paka, neoekivanog sina
anarhistu iz ne seviljske porodice, i on me je odvukao u paniju. Kakva je to
avantura bila! Najvea koju sam doiveo. Ili nije, a meni se tako ini samo
zato to je bila prva. Bio sam veoma mlad, veoma visok, previe tamnoput,
privlaio sam poglede. Mukarci su se prema meni ponaali kao prema nekoj
ekscentrinosti. ene su me titile. Nisam dospeo do bojnog polja. Pomagao
sam u nezi ranjenika. istio sam oruje. Jadan brigadir Kinez, da, bilo je i
Kineza koji su se borili u panskom graanskom ratu, dao mi je da opalim
nekoliko metaka u pravcu nekih senki, veoma udaljenih, pomalo zaklonjenih
izmaglicom, i to je najblie to sam bio u prilici da nekoga ubijem. Danas se
uasavam oruja. Gnuam se nasilja. Sanjam o ukidanju vojske uopte.
Fransisko Maado, Pako, zvani Dobri, bio je veren, i verenica mu je bila
Francuskinja. Moj drug je imao veliko srce. Ludo, takoe, donekle nestalno,
uvek spremno za zabavu. Ipak, bilo je to veliko srce. itao je malo, pisao
jedva. Molio me je za pomo svaki put kada je hteo da pie verenici. Sa
zadovoljstvom sam mu pomagao. Posle odreenog vremena, poeo sam
samostalno da piem pisma, imitirajui njegov rukopis i potpis. Zatim sam mu
ih itao da ih odobri. Moj drug se oduevljeno smejao, grlio me, uvek
ponavljao da bolje to radim od njega, mnogo bolje, da bi bilo uasno kada bi
verenica otkrila prevaru. Rozen, verenica, pisala nam je sve dua pisma, a ja
sam joj odgovarao preteranim i laljivim pismima.
Kao to se dalo pretpostaviti, zaljubio sam se.
E sad, Pako, on se zaljubio u Rosu, roaku s kojom je odrastao u Sevilji,
koju nikada nije primeivao, i koju je sreo u Barseloni tek to je napustila
besano detinjstvo, ali ve sposobna da uzbudi bilo kojeg mukarca sjajem
svojih crnih oiju, vlanim usnama i sigurnim zavodljivim pokretima
Ciganke. Bila je to jedna od onih ljubavi kojima nema leka, iznenadna,
surova, toliko nemilosrdna, da je familija, u poetku sablanjena, shvatila da
mora da je prihvati. Pako mi je naloio da napiem pismo Rozen.
Reci joj da sam umro, prvo je traio.
Ne, to nije u redu, ispravio se dva dana kasnije. Moramo da joj kaemo
istinu, brate, moramo da joj priznamo da sam se zaljubio u drugu enu.
Probudio me je sav uzbuen sledeeg jutra poto mi je to rekao:
Jesi li pisao Rozen? Jo nisi? Hvala dragom Bogu! Ne moemo joj rei da
sam se zaljubio u drugu enu. To bi je ubilo. Hajde da joj kaemo da sam
poginuo u borbi. Da, to, hajde da joj kaemo da sam poginuo uzvikujui njeno
ime.
Sloio sam se, ali Rozen nita nisam rekao. Tada sam ve iveo samo za
njena pisma. Nastavio sam da joj piem kao da se nita nije desilo, i skoro
neprimetno prestajao sam da budem Pako i postajao sve vie ja iz pisma u
pismo. U meuvremenu smo gubili rat. U septembru 1938. republikanska
vlada naredila je ukidanje Meunarodnih brigada. Preao sam granicu u
novembru, poto sam sanjao ogromnu pusto, u kojoj, pod surovim elinim
suncem, hiljade ljudi sakate jedni druge ubodima bajoneta, noevima,
maetama. Svi su imali moj lik. Barselona je pala na dan kada sam stigao u
Pariz. Iznajmio sam sobu u jeftinom pansionu i odmah se uputio na Rozeninu
adresu. Pakova verenica poticala je iz porodice izdavaa. Otac, mesje
Mendron, postojan i strog ovek, primio me je u poetku s vie radoznalosti
nego nepoverenja. Kada sam se na kraju dana vratio u svoj pansion, ve se
prema meni odnosio samo s nepoverenjem. Majka je bila suprotnost, mala i
nervozna, sa sklonou ka brizi i radoznalosti. to se Rozen tie, uinila mi se
lepom nego na ono malo fotograja na kojima sam je video. Oi, skoro
nestvarne plave boje, izgledale su, ovako uivo, pokretne, traei moje, manje
stvarne nego na fotografijama.
Rekao sam joj, kada sam stigao, da sam ostavio Paka u Barseloni,
spremnog da se do smrti bori za republiku i demokratiju. Od onda nisam od
njega imao vesti. Rozen mi je postavila dva ili tri pitanja. U jednom trenutku
roditelji su izali. Ostali smo sami. Kamin je goreo. Iz patosa, izglancanog
nedugo pre toga, oslobaao se miris voska i lavande. Na zidu je visilo platno
na kojem je aneo drao jabuku.
Da li ti levitira?
Kako to misli?
Deluje mi da si laka od vazduha.
Rozen uzdahnu i nae se. Uzela je moju desnu aku u svoje male mekane
ruke.
Zato ste to uradili?
U poetku iz prijateljstva, uspeo sam da izgovorim. Pako je moj najbolji
prijatelj.
A posle?
Posle sam se zaljubio. Zaljubio sam se u vas.
I sada?
Sada?!
ta e biti s nama sada?
Dva meseca kasnije ukrcali smo se na brod za Rio de anejro. Rozen je
ostavila pismo roditeljima. Nije pokuala da se pravda, jo manje da trai
oprotaj.
Ne treba da se izvinjavam, ree mi, ljubav ne moli za oprotaj. Ljubav je
neosudiva.
U pismu je roditeljima saoptila da je odluila da ode sa mnom u novi
ivot, u zemlju koja ne zna za kajanje, daleko od mrnje, gneva, slepog besa
koji deli Evropu.
U to vreme, jedna jedina zgrada dodirivala je nebo Rio de anejra, sedite
l i sta A Noji, na trgu Maua. Du obale Kopakabane bile su postrojene
dvospratne vile, iza kojih je mogao da se vidi, u pozadini, deli planina.
Brda vuku pogled ka nebu, primetila je Rozen, zato su ovim ljudima oi
tako pune svetlosti. Sloio sam se. I danas je isto. Lepota prirode je zarazna i
za Karioke i za posetioce.
iveli smo u Grand hotelu Internasional, u Santa Terezi, predivnom zdanju
sagraenom krajem XIX veka da bi u njega bio smeten sanatorijum. U
godinama koje su sledile, mnogi evropski umetnici, izbegli od rata, potraili
su tamo utoite, a meu njima i Arpad Sene i Viejra da Silva. Rozen je ila
na asove kod Arpada. Poela je da slika. to se mene tie, nisam imao
problema da se zaposlim, prvo u prodavnici tekstila, i kasnije kao novinar. Po
zavretku rata vratili smo se u Pariz. Mesje Mendron je umro nekoliko meseci
ranije, od sranog udara. Gospoa Mendron nas je, veoma pogoena
muevljevom smru, primila s olakanjem i nenou. U godinama koje su
sledile posvetio sam se obnavljanju izdavake kue, bez velikog uspeha, i u
isto vreme sam studirao klasine jezike na Sorboni. Rozen je slikala. Primili
smo u naoj kui prve angolske i mozambike azilante. Bili su to divni dani.
Verujem da smo bili sreni.
ta se desilo?
Jednog popodneva Rozen je etala s majkom po anzelizeu, kada se
kamion nekontrolisano popeo na plonik i pokupio obe. Na mestu su
poginule. Nekoliko dana zatim, dok sam sedeo u svojoj kancelariji u
izdavakoj kui, pravei se da jo uvek imam ivot, ugledao sam kako ulazi
visok ovek, lepo obuen, ije mi lice nije bilo nepoznato, jer se relativno
esto pojavljivalo u portugalskim novinama. Covek iz suparnikog rova,
visoki funkcioner Salazarovog reima i kolonijalne vlasti.
Tu poinje novo poglavlje u mojoj biograji. Uzgred, prilino diskutabilno.
Ti si mi, meutim, traila ljubavnu priu. Nju sam zavrio. Sada bih voleo da
ujem tvoju.
No se otvarala kao nar.
Prirodni vatromet: zvezde zavijaju na nebu. Svici. Udaljeni zvuk cvraka.
Vlani miris ivota koji izbija iz dvorita (na drugom mestu u govoriti o
dvoritima, toliko bitnoj ustanovi u tropskim predelima u kojima se govori
portugalski).
S druge strane bedema, dolazio je glas Kaetana Veloza, koji peva
portugalskim jezicima:
Volim da osetim kako mi jezik jae jezik Luisa de Kamoea
Volim da jesam i da budem
I elim da se posvetim stvaranju prozodijskih zbrka
I obilja parodija koje skrauju muke
I podvaljuju boje kao kameleoni
Volim Pesou u personi
Ruu u Rozi
I znam da je poezija prozi
Kao ljubav prijateljstvu
I ko moe da porekne da joj je ona superiorna?
I neka Portugali umru od gladi
Moj jezik je moja domovina
Da te ujem Mangejra! Da te ujem!
Cvet fada i sambe
Luzitanska Amerika latinski u prahu
ta eli
ta moe ovaj jezik?
Crvene svee bacale su vatrenu svetlost na Jarino lice.
Ja sam bila prevarena, ree Jara. Ne, ne onako kako mislite.
Zvao se...
Jo uvek mi je teko da izgovorim njegovo ime. Zato, hajde da
pretpostavimo da se zvao Felipe. Drao je asove joge u jednoj sali blizu
mesta gde sam ivela. Bio mi je instruktor. Klie, znam da je klie da se ena
zaljubi u svog instruktora joge. Pa ta?, volim kliee, daju mi sigurnost.
Anksiozna sam linost, to ste primetili. Sve mora da mi bude sreeno, u
suprotnom mi bude zlo, dobijam bol u grudima, teko diem. Svakog jutra
ustajem u sedam, ruam tano u podne, veeram u osam. Idem u bioskop, po
mogustvu uvek u isti, subotom predvee. Rutina me smiruje.
Felipe je bio vrlo paljiv prema meni. Slao mi je cvee na posao, koleginice
su umirale od zavisti. Vodio me je na veere u minijaturne i misteriozne
restorane, gde su nam sluili, uz svetlost aromatinih svea, povre iz Indije
ili sa Tibeta, koje su budistiki monasi uzgajali najistijom vodom i veoma
starim molitvama. Pisao mi je osrednje pesme, plagijate dobrih pesnika.
Pored toga, bio je malo vii od mene, imao je sve osmeh i zdravo telo,
defmisano i savitljivo, kao to prilii, naravno, jednom instruktoru joge.
itao je, da, dosta je itao. Da li vas to iznenauje?
Ne znam zato. Voleo je Filipa Rota. Voleo je japanske lmove. Ah da!
Ovo je vrlo bitno: voleo je da putuje. Ja takoe. Bili smo zajedno neto vie od
dve godine kada sam dobila poziv za reviju u Rio de anejru. Trebalo je da
zajedno s ostalim manekenkama predstavim kolekciju nakita englesko-
brazilske kreatorke ulije Blank, moje odline drugarice. Pozvala sam Felipea
da poe sa mnom. Platila sam njegov put. Otili smo nedelju dana ranije i
odseli smo, na ulijin poziv, u Kopakabana palasu. Fantastino smo se proveli
te nedelje. Peli smo se starim stazama kroz umu do spomenika Hristu
Spasitelju. Vozili smo pedalino po jezeru Rodrigo de Frejtas. Jeli smo meso
sueno na suncu i manioku u restoranu u Santa Terezi, koji slui hranu sa
severoistoka Brazila. Skakali smo paraglajderom sa Pedre bonite. Trali smo
po etalitu pored okeana. Pili smo sok od kaua u Bibiju. Probali smo
famozni keks globo. Bili smo na Lapi da sluamo orinjo. Proveli smo itavo
popodne u knjiari Travesa u Ipanemi, razgledajui i kupujui knjige i ploe.
ulija je ostvarila manekensku karijeru u Londonu, dok je u isto vreme ila na
kurs za dizajn nakita. Odlino se udala, za engleskog aristokratu, ula je u
druge drutvene krugove, i to joj je pomoglo u poslu. Upoznala sam je na
samom poetku. Samo to je bila dola iz malog grada Paso Fundo
42
na jugu
Brazila, da okua sreu u Engleskoj. Obe smo bile veoma mlade, bezazlene,
donekle ak i glupe. Tokom petnaest meseci delile smo stani u runom i
mranom kraju severnog Londona, dok se nisam umorila od engleske hrane,
sivih dana, i vratila se u Lisabon. Moda je to najvea greka koju sam u
ivotu napravila.
Na kraju krajeva, od itavog iskustva ostalo mi je prijateljstvo sa ulijom.
Dakle, te noi kada je bila revija, nestala je ogrlica. Izuzetno vredna.
Ja sam je nosila na pisti.
ulija se uznemirila, ja jo vie.
Profesore, vi ste me ve videli iznerviranu. Skoro uvek, priznajem, bez
ozbiljnog razloga.
Moete zamisliti kakva sam bila.
Odveli su me u svlaionicu. Doao je policajac, jedan ak lep tip, srednjih
godina, prosede kose, veoma lepo oblikovane brade. Na poetku je bio
simpatian. Postavljao mi je jednostavna pitanja o mom ivotu, roditeljima,
nedelji koju sam provela u Riju. Zatim je postao agresivan:
Gde ti je deko?
Tamo napolju, odgovorila sam. Trebalo bi da je tamo napolju. Ostavila
sam bila Felipea u svojoj svlaionici, ali pretpostavila sam da je u
meuvremenu otiao u publiku.
Policajac se nasmejao:
Tamo napolju? Zaista mnogo napolju. Zbrisao je. Tip je pobegao sa
ukradenim predmetom. Da li ste sami sve smislili, ili ste imali sauesnike?
Osetila sam ubod u grudima, nesvesticu. Morala sam da sednem da ne bih
pala.
Zna ta e sad da ti se desi, devojko?
Izgubila sam se potpuno. Iscepala sam mu lice noktima. To nije pomoglo.
est nedelja sam provela u zatvoru, odvratno je tamo bilo, ne elim ni da se
seam, u iekivanju suenja. Za sve to vreme pokuala sam da stupim u
kontakt s Felipeom. Telefon je stalno bio zauzet. Imala sam klju njegovog
stana koji je iznajmljivao, u Anosu
43
. Otila sam tamo dva dana nakon
povratka u Lisabon. Probala sam klju, nije odgovarao. Pozvonila sam.
Otvorio mi je neki mladi Italijan. iveo je tamo tek nekoliko dana. Nije
poznavao skoro nikoga u gradu. Kasnije sam srela jednu zajedniku
prijateljicu i ona me je ubeivala da se Felipe preselio u Buenos Ajres. Nikada
vie nita o njemu nisam ula. Takoe nikada vie nisam razgovarala sa
ulijom.
Majka mi je umrla od raka dojke malo pre nego to sam napunila petnaest
godina. Ostala sam sama s ocem, neosetljivim i strogim ovekom, utljivim,
nesposobnim da razume, ili barem da pokua da razume dezorijentisani svet
jedne adolescentkinje. Ni ja nisam bila slatka. Vikali smo jedno na drugo kada
sam odluila da se posvetim manekenskoj karijeri. Otila sam od kue i
ponovo ga videla tek tri godine kasnije. Zamislite kako se oseao kada sam
mu telefonirala da mu kaem da sam uhapena u Rio de anejru, optuena za
krau i napad na predstavnika vlasti. Na moje iznenaenje, nije me grdio.
Doao je da me vidi. Da mi pomogne. Poseivao me je u zatvoru. Donosio mi
poklone. Videla sam ga kako stari tih dana. Nije dugo poiveo posle toga.
To je moja pria. Siroe sam i nemam poverenja u mukarce.
Motivi su mi dovoljno dobri, zar ne mislite?
Utihnula je. Cvrci su zaspali. Neko je iskljuio radio u susednom dvoritu.
Samo se ulo udaljeno zavijanje zvezda na crnom somotu noi. Onda je Jara
kleknula u kadi. Stavila je ruke na lea, inei pokret koji sve ene odlino
izvode i koji mi se uvek ini kao delo nekog genijalnog koreografa, i skinula
gornji deo kostima.
Da li sam lepa? Recite da jesam, profesore, tako mi je potrebno da to
ujem.
DESETO POGLAVLJE
Pria koju skoro da sam zaboravio, ili o tome kako je muzika, bez sumnje,
najsavreniji i najotporniji govor od svih. Pesme ne stvaraju ru.
Poetak?
Poetak neke prie nije uvek lako pronai. Ova je imala jasan poetak. Sve
je poelo jednog jutra, belog i mekanog kao pulpa anone, u gradu Bara do Rio
Grande, na severoistoku Brazila, prve nedelje marta 1995. godine. Pobegao
sam iz Lisabona, u februaru, kao po obiaju, da izbegnem hladnou, tu otru,
mranu i zlu tugu, i na kraju sam se zadrao due nego to sam planirao pod
suncem severoistonog Brazila. Sedeo sam na verandi malog pansiona, blizu
luke uronjene u svetlost. Seam se da sam podigao pogled da bih posmatrao
reku. Zamurio sam, na trenutak, zbog zaslepljujueg sjaja, i knjiga mi je
ispala iz ruku. Kada sam otvorio oi, video sam oveka kako stoji preda
mnom.
Luzijadi? Vratio mi je knjigu: mi smo bez sumnje odjeci starijih glasova.
Sve postoji samo da bi se ponovilo.
Ne bih umeo da ga nacrtam. U meuvremenu sam zaboravio oblik
njegovog lica, da li je bio preplanuo, da li mu je nos bio tanak, usne mesnate,
kosa ravna ili kovrdava. Seam se oiju, to da, irokih i otvorenih oiju, i
njihovog sjaja. Kada bih ga danas ponovo sreo, u nekoj prometnoj lisabonskoj
ulici, mogao bih ga prepoznati samo po oima. Ispriao mi je da je njegov
deda po ocu bio prijatelj Riarda Fransisa Bartona, velikog engleskog putnika
XIX veka, jednog od prvih Evropljana nemuslimanske veroispovesti koji su
posetili sveti grad Meku, i prvi koji je ugledao jezero Tanganjika. Barton je
govorio dvadeset devet jezika, svaki sa ispravnim naglaskom, motivisan
plemenitim ciljem da bolje razume ostatak oveanstva. Motivisan takoe i
zadovoljstvom, ne manje plemenitim, da vrea svo to oveanstvo na
sopstvenom jeziku. Ser Riard Barton bio je, priznajmo, majstor za uvrede.
Proitajmo samo ta je napisao o Goanima i Portugalcima iz Goe, sa upornim
i kreativnim besom, u Goa and. the Blue Mountains. U naporu da se priblii
drugima ne bi li ih bolje upoznao i izvreao, Barton se pretvarao u njih. Bio je
avganistanski musliman u Meki; ziki radnik Ciganin u kanalima Inda, Oca
Reka, koji je dao ime itavom potkontinentu; dervi tokom meseci kada je za
englesku Krunu istraivao najudaljenije krajeve Pendaba. Godine 1869.
Riard Barton se spustio rekom Sao Fransisko, lepa avantura, opisana sa
mnogo detalja, plaim se ak i previe detalja, u knjizi Putovanje amcem od
Sabare do Atlantskog okeana.
Upravo je u onoj luci, ree mi ovek, njegov deda upoznao Riarda
Bartona. Razvijalo se iznad sporog stenja, iznad razbacanih kua, iznad
nehajnih voda stare reke, isto takvo jutro. Na severoistoku Brazila, inae, sva
se jutra ponavljaju. Sva popodneva lie. Veliki putnik itao je Kamoea.
Kasnije e prevesti Luzijade, ne na savremeni engleski, to mu se inilo
naivnim zadatkom, skoro deijim, ve da, na zahtevno nareje kojim se
govorilo u Engleskoj u XVI veku.
ovek mi prui ruku. Predstavio se: Domingos da Pajao Neto, vama na
usluzi. Oi boje meda sjajile su se vie od reke koju je sunce neno milovalo.
Znate ta je Bartona zainteresovalo za Luzijade?
Nisam znao.
Domingos privue stolicu i sede pored mene. Dao je znak konobarici,
tunoj devojci, veoma mravoj, i naruio vrlo hladno pivo za nas dvojicu.
Priao je polako, onim melodinim pernambukanskim naglaskom, kao to je
svetlost postajala sve vea i monija dok se reektovala na dugakom
vodenom ogledalu. Morali smo da se sklonimo pre jedanaest, oterani
ibanjem sunca.
U Portugalu jo uvek itaju Luzijade?
Da, potvrdio sam. Mladim Portugalcima je to obavezna lektira u srednjoj
koli. To objanjava zato ih mnogi nisu proitali.
Domingos da Pajao Neto uzdahnu rezignirano:
Treba da ih zabrane. Treba da povuku iz prodaje sve postojee primerke.
Moda ak i da ih spale. Kada bi ih zabranili, postali bi ogroman hit.
Zamislite kada bi ih jo javno spalili na trgu, pred televizijskim kamerama.
Bio bi to meunarodni hit.
Kupio je dva velika imanja, tu u blizini, na desnoj obali reke, oblasti
poznatoj po proizvodnji vina. Gajio je marihuanu izmeu loze. Najbolju
marihuanu u Brazilu. A vino tek onako. Svakog dana se molio Svetom Judi
Tadeju, uvaru nemoguih poduhvata, da mu da snage da se bori protiv
ekologa, hipika i sve ostale glupe baraberije koja se zalae za legalizaciju
lakih droga.
Slatko je ono to je zabranjeno. Da nije tako, pogledajte Adama i Evu, nae
roditelje, iveli su u tropskom raju. Tropski raj mi, inae, zvui kao
pleonazam. Raj moe da bude samo u tropima. Niko ne zamilja Raj u
vedskoj, ma koliko veanke bile dobre ribe, a ima ih, to je fakat, mada, za
moj ukus, u sisama imaju viak koji im nedostaje u guzicama. Tamo, u Raju,
mama i tata su na raspolaganju imali dobar mango, ananas, papaje, guave,
kaue, marakuje, moda ak i acerole, kae, graviole. Zato bi se interesovali
za jabuke, potpuno nezanimljivu voku, glupu i bezukusnu? Jeo bih jabuke
samo kada bi mi rekli da je zabranjeno.
Spustio je na mene radosni sjaj svojih oiju.
Bilo je to u Africi, ree. Bilo je to u Keniji, na istonoj obali Afrike, kada se
Barton zainteresovao za portugalske pomorske avanture. Doite kod mene.
Pokazau vam pismo koje je Barton napisao mom dedi.
Pet meseci kasnije, iskrcao sam se u Najrobiju. Jedan stari kenijski
politiar, moj prijatelj jo iz pariskih dana, pedesetih godina, nije se zaudio
kada sam ga preko telefona pitao da li u Malindiju zna nekoga koga zovu
Mendo. Da, ree mi. Idi do Krokodilskog imanja i pitaj za Dozefa. Dozef je
glava familije Mendo. Reci mu da sam ga pozdravio.
Zatekao sam Dozefa Menda sa malim krokodilom u rukama. Uzmi ga!
Uzmi ga!, navaljivao je, dok je unosio ivotinju u lice veoma rie ene, ije je
koa bila zasejana pegama. ena je odbijala, sklanjala se, uz smeh i vritanje,
dok su prijateljice, dve bliznakinje podjednake visine kao ona, ali plavokose,
blistavo plave kose, ponavljale uglas sa Kenijcem:
Uzmi ga! Uzmi ga!
Krokodila kao da je bilo sramota zbog alosne predstave. Sigurno su ga
terali na to svakog dana, ili su ga moda oamutili pre poetka sa tri dobra
udarca motkom. Samo je mlitavo mahao repom, bez energije, bez pobune,
bez trunke dostojanstva. Saekao sam da se turisti udalje i priao sam
Dozefu Mendu. Mislio sam da e me zasuti nepoverljivim pitanjima.
Zamiljao sam ga kao mranog, nedrueljubivog, kao mutnu reku usred
meave. Bio sam siguran da e energino pokuati da negira moju
pretpostavku: Banda wa Mreno? Ne, ne, bvana, nikada nisam uo za tako
neto!
Banda wa Mreno, to na svahiliju znai Portugalska kua, bila je razlog
mog dolaska tamo. Desilo se obrnuto: Dozef Mendo se nasmejao. Razvukao
je usne u irok osmeh, koji je pokazao nanizani sjaj predivnih zuba, dok mi je
u isto vreme pruao kotunjavu i iskrenu ruku:
Doli ste kod prave osobe.
Imao je tanku liniju dlaka izvuenu iznad usne u stilu Klerka Gejbla, i to
ga je, ne znam zato, inilo jo simpatinijim. Te noi sam veerao u njegovoj
kui, skromnom domu sa limenim krovom, spavaom i dnevnom sobom, u
zaputenom kraju Malindija. Viktorija, Dozefova ena, bila je debela i sjajna,
hodala je kao da pluta, a priala kao da uzdie. Liila je na balon, veoma
okrugla, i svakako laka od vazduha.
Kada smo zavrili s veerom, im je Viktorija sklonila oljice za aj, Dozef
Mendo me je odveo u sobu. Otvorio je ogroman orman i izvadio, iz gornje
oke, ogrta od satena, veoma istroen, koji mi je stavio u ruke. Zatim je
kleknuo i ispod kreveta izvadio neki dugaak predmet umotan u arav. Kada
ga je odmotao, video sam da se radi o mau.
itaj!, naredio mi je i prstom pokazao na seivo. Na krtom svetlu jedine
lampe u sobi, nagnuo sam se nad nju kao nad senke istorije, i jedva uspeo da
proitam, pored dugogodinje re i upornog habanja vekova, jedno staro ime
Diogo Mende.
Ponovo sam se video sa Dozefom Mendom dva dana kasnije, bila je
subota, u servisu jednog od roaka. Starim dipom su me odvezli do osnovne
kole. Tamo nas je, u uionici, doekala itava familija, ili barem dobar njen
deo, nekih trideset mukaraca i ena, oni u crnim pantalonama i belim
kouljama, blistavo belim, one u crnom suknu, sa tekim maramama na
glavama.
Prislonili su stolice du zidova. U vrhu uionice, iznad katedre, sjajio se
ma Dioga Mendea.
Nakon rituala pozdravljanja, sa dugim zagrljajima, pitanjima, smehom,
ponudili su mi stolicu. Grupa se podelila kao neki hor, ene s desne strane,
mukarci s leve. Dva mukarca, koja su bila ispred svih, nosili su dugake
bubnjeve domae izrade, sa dobro zategnutom koom antilope. Trei je drao
frulu. On je zapoeo ceremoniju, izvodei laganu melodiju, pomalo arapsku,
kojoj su se, nakon dva minuta, pridruili bubnjevi, najpre kao um, zatim sve
bre, u brzom galopu, i onda je jedan od mukaraca zapevao monim
tenorom, a za njim je krenuo hor. Trebalo mi je nekoliko minuta da shvatim,
zapanjen, da pevaju na portugalskom, ili jo bolje, na nareju u ruevinama,
koje je pre mnogo vekova bilo nae. Trebalo mi je mnogo vie vremena, etiri
ili pet dana, da shvatim da to to pevaju predstavlja odlomke iz jednog
dnevnika svedoanstva mornara koga je Vasko da Gama ostavio u Melindeu
(ti mornari su se zvali lanados
44
), i koji je tamo pravio decu. Kako se ini,
mnogo dece.
Cenim da su potomci Dioga Mendea odluili da dedin dnevnik pretvore u
pesme, i u tom formatu ga kasnije prenose s generacije na generaciju, kako bi
ga bolje sauvali. Malo pomalo, meutim, kako su zaboravljali znaenje rei,
poeli su da im pripisuju magina svojstva.
Dozef Mendo mi je objasnio da svaka pesma, svaki odlomak dnevnika,
slui (sluio je) za drugu svrhu. Jedna je sluila da se oteraju zli duhovi;
drugom se privlaila srea. Ona je uvala od malarije, sa ovom se borilo protiv
tuge. Tako, na primer, Meseeva pesma, koja je u stvari odlomak dnevnika u
kojem Diogo Mende velia lepotu ena Melindea i njihov talenat za ljubavne
igre, pevana je u noima punog meseca devojicama koje su upravo dobile
menstruaciju, u verovanju da e im tako biti osigurana plodnost.
Danas nita vie od toga nije u upotrebi. Bio sam, bojim se, poslednja
osoba koja je ula udaljeni glas Dioga Mendea. Ili ne ko zna, moda je
muzika zaista jaa od elika jednog maa.
(Odlomci pisma Riarda Fransisa Bartona Domingosu da Pajau,
napisanog u Damasku, februara 1869)
[...] Rekli su mi da na ostrvu ima Portugalaca. eleo sam da ih upoznam.
Odveli su me do jednog oveka, crnog kao i ostali, po imenu Piter Mendo, koji
mi se poverio, bez drhtaja u glasu, da je potomak mornara Vaska da Game
jednog langada. Slatko sam mu se nasmejao u lice. Potomak langada? Moda
je i mogue. Kasnije mi je taj smeh preseo, kada se Piter Mendo slatko smejao
bez trunke zlobe.
[...] Takozvani Portugalci iz Melindea, ili Malindija, ive od ribarenja, i neki,
malo njih, od trgovine suvim kokosom. Niskog su rasta, mravi, skloni
alkoholu i matanju i, generalno, prezreni od strane ostalih naroda. Za razliku
od veine stanovnika obale, koji slede Muhamedovo uenje, Portugalci iz
Melindea tvrde da su hriani udno je to njihovo hrianstvo, koje
sjedinjuje sveti Hristov krst i primitivne i prostake animistike invokacije.
Osim toga, veseli su i vole slavlja, najvie od svega vole da igraju tokom
karnevala.
(Odlomci dnevnika Dioga Mendea zanimljiv eksperiment usmene
arheologije)
O enama iz Melindea:
Imaju enskinje Melindea tamna ela, i kovrdavu kosu tako lepo izdeljenu u
marljivo izraene pletenice i tako sjajnu i zdravu, da se ne umaram nikad od
gledanja u njih. Dojke slobodne u vazduhu, veoma podignute i ivahne. Perle
oko vrata, i veo koji malo pokriva ono to meu nama stid nareuje da sakriti
treba. One su, Gospode, moja propast.
O narodnim veseljima:
Mnogo je veseo puk u ovim krajevima! Mnogo pevaju i pleu i ako mi je na
poetku smetalo uhu da podnosi prostaku grmljavinu bubnjeva i atabuka,
sada me taj zvuk obuzima, i ja pleem s gomilom.
O pukim kuama:
Nemaju vrata, ni drugo kakvo obezbeenje kue crnaca, a jesu, ipak, veoma
sigurne, jer u njih ne ulaze oni to kradu, kao to je kod nas lo obiaj. I
podnose najhladniji mraz i najjae pljuskove, uvajui od jare, kao i od
okrutnosti ovog velikog sunca koje ovde sija, ostajui uvek svee i udobne.
JEDANAESTO POGLAVLJE
Kratke beleke za esej o ulozi dvorita u tropskim kreolskim drutvima pod
portugalskim uticajem. Povratak u Lisabon sa vie pitanja nego odgovora. U
kojem poinje da se javlja nova pretpostavka za pojavu vie nego savrenih
neologizama. Fanfir, maak slikar i ponovo govor ptica.
Kada su ga pitali kakav je njegov odnos prema portugalskom i kimbundu,
Mario Pinto de Andrade imao je obiaj da kae da je u njegovom detinjstvu
portugalski bio jezik kue, a kimbundo jezik dvorita. U buroaskoj udobnosti
sobe za dnevni boravak obratite panju na izraz: za dnevni boravak, ne
za dnevni ivot govorio se samo portugalski. U dvoritu, s poslugom i
drugovima, koristio se kimbundo. Tako je Mario bio luzofon u dnevnom
boravku, da bi se u dvoritu smatrao Bantuom, ili skoro Bantuom. Sa mnom je
bila slina pria. I ja sam odrastao podeljen izmeu dnevne sobe i dvorita.
Podeljen? Napisao sam podeljen? Izvinjavam se, ponekad se zanesem pa malo
pogreim. Dozvolite mi da se ispravim: uveavao sam se, rastao, izmeu
dnevne sobe i dvorita. U jednom od svojih najpoznatijih eseja, Ubilaki
identiteti, Amin Maluf brani stav da to vie identiteta imamo u sebi, posebniji
postajemo. Slaem se. Mi, Luanani, veoma smo posebni.
U Luandi, u Dundu, u ibiji, dvorita su oduvek bila prijatni prostori
druenja i razmene. Pravili su se dugi i veseli subotnji rukovi u sveoj senci
stabala manga i mulembe
45
. U sumrak, kako je ostavio napisano pesnik Ajre
de Almejda Santu:
Deca su sedala u krug,
da sluaju, razrogaenih oiju
staru au i njene prie
od kojih se koa jei
o vrau Katimbi.
Na kraju bi se mulemba osuila, a s njom i radost klinadije iz kraja. Mario
Pinto de Andrade je, meutim, zaboravio da doda da se u dvoritima nije
govorio samo kimbundo. U dvoritima Luande kimbundo se meao s
portugalskim. Kao i u Brazilu, dvorita su bila mesto gde se Afrika odmarala
od ropskog rada. Tamo su se priale prie, potovali kultovi predaka i oria
46
,
i slavio se ivot. U gradovima kao to su Salvador, Resife, Sao Luis do
Maranjao, Ouro Preto, ili Rio de anejro, na jezik se druio s indijanskim i
afrikim jezicima, i oni su ga obljubljivali i irili.
Volim da uem u ta ogromna dvorita u Olindi ili u Bengeli, da milujem
umorne bedeme od erpia, sklanjam teke listove banane i zaguljivu vlagu,
da bih najzad seo na zemlju, glavu naslonio na grubo stablo nekog stoletnog
drveta. Avokada. Manga. Smokve. Hlebnog drveta. Sklapam oi i vrlo brzo
lagani amor glasova izbija iz crne zemlje.
Dvorita su puna glasova. Da biste ih uli, potrebna je spremnost duha,
iliti vreme i pamet, zbir osobina koje u danima koji teku malo ljudi poseduje.
Poslednje noi u Olindi probudila me je vesela gungula i smeh. Skoio sam
iz kreveta, malo uznemiren, i izaao u dvorite. Jutro se raalo. Kronje su
vrvele od insekata. Mravi su na leima nosili kapi svetlosti. Video sam jednu
bogomoljku da se prekrstila pre nego to je napala i pojela skakavca. U dnu,
iza malog bazena na suprotnom kraju dvorita, gde je no poslednjom
snagom potraila utoite, razabrao sam siluetu oveka. Stajao je, nagnut
napred, kao da ga gura veoma jak vetar. Napravio je dva koraka ka meni:
Pogledajte samo, obradovao se, pokazujui ka meni. Stari Crnac!
Nasmejao sam se.jer je on upravo bio slika i prilika Starog Crnca, onog
mudrog i plemenitog bia sede kose, vrlo bele brade, uvek s lulom u ruci,
potovanog u kultovima umbande i kandomblea. Priao je jo malo, popeo se
uz strme stepenike dok nije izronio iz senki kao kralj. Pruio sam mu ruku.
Drao ju je stegnutu dugo i srdano. U oima je imao eretski sjaj.
Podseate me na dragog druga, rekoh mu. Te vae oi.
ovek se nasmeja:
Na jo jednog Starog Crnca?
Istina, na jo jednog Starog Crnca. Zvao se Mario. Mario Pinto de
Andrade. Osnovao je i vodio Narodni pokret za osloboenje Angole. Bio je
sekretar za kulturu Gvineje Bisao, u vreme kada je panafrikanizam jo uvek
imao neki smisao. Mario je itav ivot posvetio osloboenju Afrike.
Aha. I, jeluspeo?
Da li je uspeo da oslobodi Afriku?
To.
Afrika se oslobodila evropske kolonijalne dominacije, ali ne i siromatva,
neobrazovanosti, nasilja. Jo manje od domaeg kolonijalizma. Bila je to
polovina pobeda.
Je l umro, prijatelj?
Jeste.
Voleo je rei, kao i ti, zar ne?
Da, potvrdio sam, iznenaen. Studirao je filologiju, kao i ja.
Priite ovamo, apnuo je i povukao me za ruku. Imam jedan poklon za vas
od njega. Rei. Nove rei, sjajne i arene kao perlice. Najlepe rei na svetu.
Prislonio je usne na moje uvo. Kosa mu je mirisala na vlanu zemlju.
Probudio sam se tog trenutka. Neko se napolju smejao. Moda neko dete.
Onda se desilo masovno preletanje ptica, i zatim veliki spokoj koji se opet
uspostavio nad svim stvarima.
Ptice po prolasku ostavljaju umirujuu tiinu.
U Lisabon smo se vratili jednog subotnjeg popodneva. Lula Araes doao je
do pansiona oko pet sati, da nas odbaci na aerodrom. Sili smo s prtljagom.
Nekoliko minuta kasnije pojavili su se Aleandri Anjanguera i Plasido
Domingo, obojica u elegantnim belim odelima, panama eirima, s nim
tapovima i ruku podruku, kao sijamski blizanci koji su upravo stigli iz nekog
srenijeg vremena. Pesnik mi je poklonio graku na platnu lokalnog
umetnika, na kojoj se Lampiao
47
u paklu karta s avolom.
Obratite panju na to kako je zli zapanjen. Sada mi recite: zato je usnati
tako oduevljen? Moje je miljenje da ga iznenauje i veseli bezazlenost ovog
drugog. Kangasejro igra karte kao da je mogue prevariti zlou. Nakratko se
nasmejao. Zatim se uozbiljio, promenio ton i temu: Onaj rukopis o kojem ste
nam priali, profesore, moemo li ga videti?
Ukrali su ga, odgovori Jara. Ton joj je bio tako grub da je izgrebao vazduh.
Neko je uao u profesorovu sobu i odneo dokument.
Anjanguera namrti elo:
Zaista?! Da li su jo neto ukrali?
Plaio sam se da e mu Jara skoiti zavrat. Ona je bila ubeena da je kraa
pesnikova zamisao. Nebrojeno puta smo o tome raspravljali. Meni je to
zvualo besmisleno. Zato bi Anjanguera ukrao rukopis? Dao bih mu kopiju.
Koliko god kopija da mi je traio.
Odneli su samo rukopis, odgovorih. To je najudnije.
Da, veoma udno. Da li ste prijavili krau policiji?
emu? Deluje mi bespredmetno. Gubljenje vremena.
Imam dobre prijatelje u policiji. Mogu da popriam s njima.
Nema potrebe, prekidoh ga, pomalo ve grubim tonom. Pustite to. Nikada
u ivotu nisam traio pomo policije. Ne volim ni popove ni policajce. Jo
manje vojsku.
Pesnik mi je pruio ruku.
Shvatam. Ni ja ne volim vojsku. Moje antipatije tu prestaju. Mislim da mi
fali hrabrosti da prezrem policajce i popove. Posebno popove. Sve u svemu,
ako vam budem potreban za bilo ta, nemojte se ustruavati.
Plasido Domingo me je stegao srdanim zagrljajem:
Bila mi je ast upoznati vas. Godinama sam eleo da razgovaram s vama,
mogu samo da zamislim koliko ste propatili. I za razliku od toliko drugih, koji
su dozvolili da ih iskvari gorina, nikada vas nisam uo da kritikujete zemlju.
Zemlja je nevina.
Da, znam to vrlo dobro, ali mnogi popuste u iskuenju da optue ne samo
reim ve i zemlju. Vi to nikada niste uinili. itao sam nekoliko vaih
intervjua i uvek me je impresioniralo vae dobro raspoloenje, vera u
budunost.
Zahvalio sam mu se, bez ikakvog oduevljenja. Istina je da mi podjednako
smetaju kritike mojih prolih odluka u ivotu, koliko i pokuaji da mi se
olaka krivica.
Vratili smo se u Lisabon sa vie pitanja nego odgovora. Kia je
nemilosrdno pljutala kao iz kabla. U poreenju s blistavim sjajem
pernambukanskog neba, portugalska zima mi se uinila nepodnoljivim,
gorkim i zlim godinjim dobom, koje nikakvo prolee ne moe spasiti.
Odmah sam zaboravio lepe sunane dane u kojima sam uivao usred
decembra. Jara je reagovala jo gore: hou vene da iseem, ree mi preko
telefona, tek nekoliko sati poto smo sleteli. Problem je to nemam snage ni
da drim seivo. Trebalo bi da postoje agencije koje pomau u samoubistvu.
Lepo pozove i doe neko s pravim pilulama, ili s dobrim seivom i vrstom
rukom.
Moja kuna pomonica zove se ina Lolobriida. Ona je jedna zelenortska
gospoa, pouzdana i praktina, koja se prema meni ophodi kao da sam joj sin,
sin buntovnik i pomalo lud, uprkos injenici da je dobrih trideset godina
mlaa od mene. Otac je, pretpostavljam, gajio strasnu ljubav prema oblinama
i krivinama poznate italijanske glumice. Verovao je da e se, ako joj da ime
svoje omiljene zvezde, devojica razvijati u zadati savreni oblik i bujnost.
Tokom procesa, meutim, neto je polo naopake, ne toliko to se tie
bujnosti, koliko to se tie njenog harmoninog rasporeda, i ono to je trebalo
da bude inspiracija i poast,pretvorilo se u surovu alu. ini to nimalo ne
smeta. Ponosna je na ime i nosi ga izvezeno na uniformi. Uinilo joj se da
sam smrao kada sam stigao, i insistirala je da mi zagreje kaupu
48
sa jajetom
na oko, koje sam pojeo iako nisam bio gladan, samo zato to mi je
zadovoljstvo da je usreim. Tek mi je onda donela utu kovertu, etvrtastu, sa
runo napisanom mojom adresom, crnim mastilom,kaligrafskim slovima. Nije
bilo imena poiljaoca.
Stiglo je jutros, ree ina. Ostatak pote sam stavila na va radni sto.
Rasejano sam otvorio kovertu. Izvadio sam kartu preklopljenu napola, i,
kada sam je otvorio, arena ptica je poletela po prostoriji. Uhvatio sam je. Bila
je to prelepa sprava, napravljena od plastike, i predstavljala je onduvu, ili
anduu, sa obinim lastiem, umotanim, koji pokree krila. Na karti je pisalo:
U umi u kojoj je andua pevala
sve se utialo.
Ko ti je naloio da pusti rei, love?
Sada lete kao slepe ptice.
Nose svetlost, ali nose i bol.
Prvi stih podsetio me je na pesmu Valdemara Bastosa, Nduva smrt
pevaice, napisane na osnovu pesme Raula Davida, koji je, opet, inspiraciju
naao u tradicionalnom melosu Ovimbunda
49
.
Ko je mogao tako neto da poalje?
Stavio sam anduu na radni sto i vie o tome nisam mislio. Volim
zagonetke, ali od njih zahtevam barem minimalnu doslednost. Jara je
predvee dola do mene. Uplaila se kada je videla anduu.
Dobila sam istu takvu, objasnila je. Uz nju sam dobila kartu.
Pokazala mi je kartu:
Ako eli da jede mravlju digericu, prvo mora da naui da tranira.
ta to znai?
Nasmejao sam se, iznenaen i obradovan. To je angolska poslovica,
objasnio sam. Nisam je uo pedeset godina. Ne razumem. Ne znam ko bi
mogao da stoji iza ovoga. Ali ako si je i ti dobila, siguran sam da se ne radi o
tajnoj oboavateljki. teta, jedna tajna oboavateljka prijala bi mom egu.
ta e vam tajna oboavateljka? Dovoljno vam je moje javno oboavanje.
oveku koga ja oboavam nije potrebna panja niti ljubav bilo koga drugog.
Mislite li da su nam oni poslali andue?
Oni?
Oni, logoteti.
Ne znamo ni da li ti ljudi postoje. Pretpostaviti to odmah na poetku, kao
to smo uinili, moda je bilo plod lenjosti ili nedostatka mate. Zar ti nije
palo na pamet da bi taj proces mogao da se deava bez iijeg namernog
uplitanja?
Za ime boga, profesore...
Ne veruje da jezici imaju koristi od napada kreativnosti?
Napada kreativnosti?
Da, trenutaka intenzivne stvaralake nadahnutosti njihovih govornika.
Glupost. A zato bi dolo do te stvaralake nadahnutosti? Kako objasniti,
pored toga, doslednost neologizama?
Ne znam.
Ne znate?
Ne znam, ali mogu da spekuliem, barem po pitanju eventualnog napada
kreativnosti. U prolih trideset godina Portugal je veoma mnogo napredovao.
Izaao je iz vekovne zaostalosti. Opismenio je stanovnitvo. Stvorio je odlinu
mreu javnih biblioteka...
Imamo dobre biblioteke, tano, ali to se tie opismenjavanja, ne slaem
se s vama. Na obrazovni sistem je veoma lo. aci stiu do fakulteta skoro
nepismeni. Mladi su prestali da itaju.
Oekivao sam da e mi to rei. Pravi Portugalac izraava svoje
portugalstvo umanjujui Portugal. Statistika, naprotiv, pokazuje da se nikada
nije toliko italo, ovde, u ovom malecnom pravougaoniku uronjenom u sunce
i pesimizam. Godine 1960. bilo je sto korisnika biblioteka na hiljadu
stanovnika. Dok ih je 2003. bilo ve vie od osamsto. Statistika takoe kae da
su najei itaoci mlai od trideset godina. Portugalska knjievnost prolazi
kroz odlian trenutak. Svake godine se pojavljuju novi pisci. Brazil, u
meuvremenu, nastavlja da raste. Svet se trese i krivi pod ozbiljnim
ekonomskim krizama, a Brazil raste. Svetom ovlada panika, svet se smiri, a
Brazil se ne zaustavlja, insistira na rastu. Ekonomski razvoj izaziva kulturnu
euforiju bez presedana u istoriji zemlje. Muzika, lm, likovna i primenjena
umetnost, knjievnost. Sve je u pokretu. U Angoli i Mozambiku, uprkos
znatno skromnijem nivou, deava se neto slino. U poslednjih petsto godina
uvek je bilo rata, oruanih sukoba, na nekoj teritoriji gde se govori
portugalski. Sada ne. Po prvi put imamo luzofoni mir.
Vi, profesore, dakle, verujete da kolektivni mir i blagostanje dovode do
spontanog pokreta obnavljanja jezika?
Nisam rekao da verujem, draga moja. Izneo sam pretpostavku.
Sad mi je lake, jer znam da verujete u uda. Ali ja ne verujem.
Jo u te uveriti.
ta ste danas zabeleili u svoj Lini udesnik?
Danas? ekaj da vidim. Otvorio sam svesku i proitao:
Fanr je jutros naslikao moj portret. Znam da sam to ja, jer na slici mrak
osvetljava livadu. Kada bih odluio da napravim svoj metaziki autoportret,
napravio bih neto veoma slino.
Fanfir je naslikao va portret? Priate o Fanfiru, onom Fanfiru?
Pokazala je (u neverici) na Fanra, maka koji je spavao, odsutan i srean,
pored kamina.
Da, Fanr. On slika. I to odlino. Uestvovao je na dve izlobe maje
umetnosti, na Novom Zelandu. Na drugoj je dobio nagradu od dvadeset pet
hiljada evra. Nisi znala da make slikaju?
Nikada ne znam kada se alite, a kada ste ozbiljni.
Samo alu treba ozbiljno shvatati. Svako dete e ti to rei. to se maaka
tie, da, generalno pokazuju da imaju ukusa i talenta za slikanje. Ima
majmuna, gorila, orangutana, koji su se prilino proslavili svojim likovnim
delima. Meni se lino najvie svia maja umetnost.
Smatram da je dinaminija. Fanr, kao i veina maaka, gaji pravu strast
prema akrilnim bojama. Ova platna ovde u radnoj sobi skoro sva su njegova.
Jara je odmahivala glavom:
Ne verujem!
Mogu da ti pokaem Fanrove fotograje kako slika svaku od njih. Maja
platna imaju vrednost samo ako postoje fotograje koje prikazuju tok
stvaranja, razvoj svakog dela.
Otiao sam po Fanrov album. Lino sam ga fotograsao i razvio slike.
Jedna mi se posebno svia. Prikazuje ga u skoku, spremnog da se sretne s
platnom, sa ispruenim prednjim apama sa kojih cure okrugle i sjajne kapi
indijske ute. Pogled mu je ksiran van platna, kao da se sprema da ulovi
neku ideju zar to, na kraju krajeva, ne rade svi veliki slikari?
Neverovatno, uzdahnula je Jara. Da nisam videla, ne bih poverovala.
Mislila sam da me, kao po obiaju, zavitlavate.
Bila je impresionirana s kakvom posveenou moj maak radi. To uzbudi
svakoga. Sedam godina ga gledam kako slika i dan-danas mi srce bre lupa sa
svakim njegovim skokom. Fanr nekoliko minuta prouava platno. Bira boje
tako to njui posude koje poream po podu, svaku sa razliitom bojom.
Uroni prvo jednu od apa, zatim drugu, zatim se sav zategne i skoi. Slika po
platnu naglo i odluno. Jedna plava kriva. Druga. Nagli crni udarac. Obe ape,
u isto vreme, cepaju u centru eku crvene svetlosti. Na slici, zavrenoj,
uramljenoj, ostaje nepokorena energija s kojom joj se Fanfir predao.
To je pomalo zastraujue, priznala je Jara. Oseam da eli neto da nam
saopti. Uznemirava me, ni sama ne znam zato, injenica da ga skoro
razumem.
E pa vidi, rekoh joj, ako jedan maor moe da komunicira s tobom, putem
slika, zato ti je toliko teko da prihvati da su ptice mogle da doprinesu
svojim tajnim jezikom obnovi naeg?
Jara se nasmejala. Pogledala me je, porumenela i puna energije.
Koliko ste ena imali, profesore?
Jednu, ve sam ti rekao.
La. Opet me laete. Vi ste kompulzivni laov.
Jesam. U pravu si. Istina je, to se mene tie, veoma precenjena. Ali, u
ovom sluaju, princezo, moe verovati. Sve ene koje sam imao, a imao sam
ih mnogo, bile su samo nesavrene varijacije prve.
DVANAESTO POGLAVLJE
Afrika prepiska Kamila Katela Branka
Kao deak proveo sam neko vreme s jednim od etiri sina koje je oze do
Teljado
50
ostavio u Angoli. Veljo Tejejra radio je kao sipajo
51
na jednom od
imanja moga oca (bi oko pojasa, kolonijalni lem na glavi), to je bila skoro
neizbena sudbina za siromanog mulata, ne previe glupog niti nepismenog.
Ostao mi je u pamenju u nepouzdanim fragmentima. Seam se neodreenog
mravog lica, koatog, i glasa koji je otezao rei kroz nos, ali ipak bio moan.
Kada sam ga upoznao, sigurno je ve bio blizu osamdesete. Po ceo dan je
priao prie iz starih vremena, dok je na suncu grejao nogu deformisanu
elefantijazom. Ponekad bih ga video kako razgovara s nekim belcima. Hoe
da saznaju neto o Zeu do Teljadu, objanjavala mi je majka. Otac Velja
Tejejre, oze Tejejra da Silva, zvani Ze do Teljado, bio je poznati razbojnik i
ubica. Godinama je izazivao portugalske vlasti tako to je krao od bogatih i
delio sirotinji, barem tako legenda kae, iako je meni lake da verujem u
Deda Mraza nego u Robina Huda. Kada je uhapen, osuen je na doivotno
progonstvo u Angolu, prvo je iveo u Malanu i posle u Lundasu, gde je
trgovao gumom, voskom i slonovaom, i krao vie nego ranije, ali ovoga puta
samo za sebe i bez straha da e ponovo biti baen u okove.
Ze do Teljado umro je kada mu je bilo pedeset sedam godina, zarastao u
bradu i zamiljen, govorei malo na jeziku okue, jo malo na kimbundu,
puei marihuanu i ispijajui kisangvu
52
. Zvali su ga Kimuenzu, bradonja, a
kada je umro, ispao je svetac. Njegov grob u selu Sisa, u optini Kakulama,
kraju dobrog manga, poeli su da poseuju posveenici, hiljade i hiljade njih.
Narod je iz daleka dolazio da moli pokojnika za usluge i pali svee na
neuglednoj nadgrobnoj ploi od cigle. Ne zanima me ta se s tim kultom
dogodilo. Ne bi me iznenadilo da je preiveo petnaest godina naunog
socijalizma i etrdeset godina raznih ratova. Ubice se posle smrti
preobraavaju u uporne svece.
ezdesetih godina, ve posle smrti moje majke, pronaao sam meu
njenim stvarima kutiju za cipele na kojoj je lila slovima bilo ispisano ime
Veljo Tejejra. U njoj je bila sauvana, verujem, sutina ivota starog sipaja:
Fotograja dva zagrljena gospodina. Ispred njih se isticala stolica, i, na
njoj, drvena statueta ene koja sedi na krokodilu.
Fotograja odtampana na kartonu, ve prilino istroena, prelepe
besangane
53
(gospoe u suknu).
Reka i palme du njene obale (akvarel).
Raspee od slonovae.
Izdanje iz 1862. godine Seanja iz tamnice, Kamila Katela Branka.
est pisama potpisanih od strane Kamila Katela Branka, upuenih ozeu
Tejejri da Silvi.
U vreme kada mi je ta kutija dola u ruke, ve sam bio vatreni
kamilijanac
54
. Svet autora Ljubavi za propau malo me je zanimao. Privlailo
me je (i dalje me privlai) bogatstvo renika. Katelo Branko bio je prvi pisac
portugalskog jezika koji je iveo samo od prodaje svojih knjiga. Jedan
kamilijanac, za razliku od, na primer, jednog kejrozijanca
55
, poseduje
nedostinu prednost: moe da uiva u svom omiljenom piscu mesecima
zaredom, moda i godinama, a da nijednom ne proita istu knjigu. Do
trenutka kada se 1890. godine slep i oajan ubio, Kamilo je bio napisao i
objavio preko dvesta ezdeset razliitih knjievnih tekstova, meu kojima
ima romana, pripovedaka i pozorinih komada. Zna se da potreba razvija
dovitljivost. Uzbudljiv ivot pisca poteklog od seoske aristokratije, ali koga su
stranputice ivota primorale da ivi sa svakakvim ljudima, objanjava donekle
bogatstvo njegovog renika. Nezasita znatielja koja ga je odlikovala takoe
je pomogla. Nije teko zamisliti ga kako meu ribarima u Povoa do Varzimu,
nadniarima u Vizeuu ili lopovima u zatvorskim ustanovama kroz koje je
proao, skuplja regionalizme i izraze izale iz upotrebe.
Kamilo Katelo Branko bio je uspean kod suprotnog pola. ist prostakluk
ve je moj otac tako mislio. Nije lako mukarcu da pronae enu pored koje
e sve ostale da izgledaju kao viak. Kamilo je imao sree. On je svoju
pronaao. Zvala se Ana Plasido i na malo fotograja koje su do nas stigle ona
ima iroko, belo i apatino lice, nalik na tanjiri. Teko je poverovati da ju je
lepota ikada posetila. Skoro je bila napunila esnaest i jo je uvek bila
neudata, kada ju je zauzeti pisac upoznao. Kamilu je bilo drae da je vidi
udatu da bi je kasnije zaveo. Moda vam deluje kao podlatvo, a moda je i
bilo, ali ispostavilo se da je to, na srednji rok, bila poprilino ispravna odluka.
Mu, Brazilac,kako su tada zvali iseljenike povratnike, bogate ili skoro
bogate, poto su godinama skupljali svaku crkavicu u zemlji Vera Kruza, zvao
se Manuel Pinjejro Alve, imao je etrdeset tri godine i dao je da se izgradi
prelepa gospodska kua u mestu Sao Migel de Sejde, optina Famalikao, na
severu zemlje. Godine 1860. pisac je oteo voljenu.Brazilac je umorno
poeao iroko elo i prijavio sluaj sudu. Ana je ubrzo bila uhapena.
Ljubavnik je pobegao, ali ne zadugo. Presuda se na kraju pokazala korisnom.
Na prvom mestu, par je pobrao simpatije javnosti, dirnute dramom koja je
delovala kao da je izala iz srceparajuih stranica romana uhapenog
zavodnika. Na drugom mestu, dala je, naravno, materijala za nekoliko novih.
Na treem mestu, ba tada je u zatvoru Kamilo upoznao ozea Tejejru da
Silvu. Anin mu umro je nekoliko godina poto je par osloboen, i tada su oni
mogli da se presele u kuu u Sao Migelu de Sejdeu.
Vratimo se susretu Kamila i Zea do Teljada. Pisac se, kao to se moglo
oekivati, zbliio sa banditom. Njegova linost ga je razoarala: Nimalo nije
lik iz romana, jer u ovoj zemlji ne moe da se nae ni lopov za roman,
napisao je u Seanjima iz tamnice. U redovima koji slede otkrio je ubilaku
prirodu oca i dede Zea do Teljada: Njegov otac bio je poznati oakim do
Teljado, voa lopova, hrabar s orujem, i strah i trepet za Francuze, koje je
ubijao jer su bili Francuzi, i zato to su bili lopovi, pod pretpostavkom da je,
kao lan opljakane nacije, gospodin oakim samo sebe smatrao nacionalnim
dobrom. Deda-stric ozea Tejejre ve je bio bandit na glasu, i godinama je
pustoio oblast Marao. Ako bismo ispratili rodoslov gospodina ozea do
Teljada, zatekli bismo verovatno nekog njegovog askurela u Rimu, s otetom
Sabinjankom u krilu. Kamilo nam pria da se, beei od neuzvraene ljubavi,
Ze do Teljado prijavio u drugi kopljaniki puk, i uestvovao 1837. godine u
bitkama kod ao da Fejre i Ruivaesa. Kako je lino saoptio piscu, istakao se
po hladnokrvnosti pred opasnou:Tamo sam uo pesmu prvih metaka, i
neki su mi sprili kosu, a govorili su mi da ostanem smiren. Baron od
Setubala jednom mi je rekao da pljute meci; pokazao sam mu koplje i rekao:
Evo kiobrana, generale moj: neka pljuti!
Put od heroja do bandita bio je brz, to potvruje moju pretpostavku da se
njihove prirode malo razlikuju. U svom svedoenju, Kamilo iznosi dugaki
spisak zloina i hvalisanja ozea do Teljada, do njegovog hapenja, osude i
progona. U drugom izdanju knjige dodao je beleku: Novine su pisale o
poduhvatima ozea Tejejre do Teljada protiv crnadije. Afrika trgovina
mnogo mu duguje, i oekuje jo vie od te eline ruke i ei za krvlju. Crnci
plaaju nepravde koje su im belci naneli ovde. Ako oze Tejejra bude
pametan, moe umreti, u najmanju ruku, kao kralj tih krajeva.
Pisac je ostao u kontaktu s banditom posle njegovog progonstva u Angolu.
Pisma u mom posedu, vremenski razbacana izmeu 1861. i 1874. godine,
navode na zakljuak da je Kamilo imao intenzivnu korespondenciju sa
ozeom do Teljadom. Objavio sam, pre mnogo godina, kratak tekst o ovim
pismima u jednom strunom asopisu. Trudio sam se, tih godina, da
pronaem neka izgubljena pisma. Nameravao sam da ih objavim u knjizi.
Odustao sam. Zaboravio sam, poeo sam da zaboravljam ozea do Teljada i
njegove veze s Kamilom Katelom Brankom. Onda se Jara pojavila kod mene
s novostima o neologizmima. Jedne noi naglo sam se probudio, uplaivi
Fanfira, koji je sklupan spavao u dnu kreveta.
Boe blagi, Kamilova pisma Zeu do Teljadu!
Meu nebrojenim reima koje su iz kimbunda i drugih angolskih jezika
prele u na jezik nalaze se neke za koje neupueni i ne sumnjaju: minhoca
56
,
koja dolazi od nhoca, zmija na veini bantu jezika; cambada
57
, na kimbundu
camba, prijatelj; zatim i xingar, cachimbo, quezlia, macambzio, caula
58
, i ko
zna koliko jo. Kamilo Katelo Branko postao je svestan afrikog izvorita i
ve je u prvim pismima svom poluprijatelju, polusabratu ozeu Tejejri do
Teljadu, insistirao da mu pie o svom novom ivotu u toj, kako je rekao,
zaraenoj zemlji sprenoj suncem i da ga ne tedi pojedinosti, ali takoe i
da ni kada ne propusti da zapie i poalje munove rei koje puk koristi, ma
koliko se proste ili besmislene one inile.
Krenuo sam u potragu za pismima. Sauvao sam ih, sa ostalim stvarima
koje su pripadale Velju Tejejri, u jednom konom koferu. Stavio sam u isti
kofer tos pisama koja sam tokom dugog niza godina dobijao od Marija Pinta
de Andradea i Marija Antonija de Olivejre. Palo mi je na pamet, tada, da bi
dva Marija uivala u drutvu. Zatim sam kofer bacio na tavan i nikada ga se
vie nisam setio. Trebalo mi je neko vreme da ga pronaem. Godinama nisam
ulazio tamo. Predmeti, slino kao i knjige, mnoe se kada su naputeni.
Osetio sam se kao da sam se vratio u kuu u kojoj sam odrastao i zatekao
dvorite zaraslo u travu. Krio sam put kroz trak od sasuenog utog papira
korov od kartona i plastike, pauine, dugogodinje praine, dok nisam
pronaao, u jednom uglu, osueni le konog kofera. Izvukao sam ga, paljivo
oistio vlanom krpom, otvorio ga i iz njega izvadio crvenu kovertu u kojoj
sam sauvao Kamilova pisma. U poslednjem, pisanom 25. aprila 1874. godine,
zanimljive li sluajnosti, pronaao sam pasus koji mi se javio u snovima, i koji
sam tokom godina zaboravio.
Evo ga:
Priajte mi jo o tom dobrom gospodinu vrlo crne boje za koga tvrdite da
ume da govori latinski kao svoj jezik i francuski sa ne manjom vetinom, osim
portugalskog, i iji su preci ili da skupljaju rei iz melodinog govora ptica.
Ponekad vas smatram pesnikom duom, dragi moj oze Tejejra, veoma
pesnikom zaista, sposobnom da se uzdigne do visina mate, toliko su
fantastina udesa koja mi u pismima prepriavate. Ispriajte mi vie o onoj
magli u koju tvrdite da ste upali tokom lova, kada ste oseali da gubite razum
dok hodate. Magla opija, to i ja znam. Glava slabi. Neprijatno zujanje se javi u
uima. Nikada nisam uo, opet, za tako gustu maglu u kojoj vaa ekselencija,
moj cenjeni sabrate, tvrdi da ste se izgubili, i na kraju pronali skromnu kuu
i u njoj tog gospodina veoma crnog. A rei? ta na kraju tvrdi taj va
gospodin? Da su te rei, iako vie nisu prisutne u jeziku (u naem ili u jeziku
crnaca?), ostavile svoju melodiju i duh utisnute u njega? Preklinjem vas da mi
razjasnite.
Va zahvalni prijatelj, K. K. Branko
TRINAESTO POGLAVLJE
Ja, izdajnik domovine. Pamenje vode, i kako je plahoviti Kamilo iskoristio za
svoj rad informacije koje je dobio od ozea do Teljada.
Prvi put kada sam u angolskim novinama proitao izraz izdajnik domovine
pored svog imena, osetio sam da mi se srce steglo. Uplaena ivotinjica koja
se skupila u grudima. To je bilo 1975. ili 1976, odmah posle nezavisnosti. Tada
sam ve iveo u Lisabonu etiri ili pet godina. Vraao sam se u Luandu u
razliitim prilikama, i ostajao manje-vie dugo, kao istraiva ili gostujui
profesor. Moji bivi drugovi, oni koji nisu otili u egzil, niti bili uhapeni, i
koji su odravali diskretnu nacionalistiku aktivnost, s pokojim pozivom u
policiju, primali su me mlako, ali ne i s nepoverenjem. Shvatali su moje
razloge. Oni u ezgilu ne. Napadali su me, vreali. Meu najeima sam
prepoznao neke kojima sam dao krevet i sto u Parizu nakon to su mi,
gologuzi, pokucali na vrata.
Visoki portugalski funkcioner uao je u moju kancelariju, pruio mi ruku,
predstavio se i pitao da li moe da sedne. Znao sam ga, svi smo ga znali, znali
smo da je odravao prijateljske odnose s liderima opozicije i ak s bitnim
linostima nacionalistikog afrikog pokreta. Amilkar Kabral ga je potovao.
Mario Pinto de Andrade takoe. Mozambiki sociolog Eduardo Mondlane,
rtva naruenog ubistva iz zasede 1969. godine u Dar Es Salamu, upoznao ga
je dok je radio kao savetnik u Ujedinjenim nacijama i drao ga je za prijatelja.
Portugalac je seo. Rekao je da ali zbog nedavne smrti moje supruge.
Tragedija, ree, i delovalo mi je da je iskren. Neko vreme smo priali o
izdavakom svetu u Francuskoj. Moja mala rma bila je na ivici steaja. Bio je
s tim upoznat. Pohvalio je moj akademski rad, iz-
davaki rad, ali se alio na raun mog preduzetnikog talenta. Bio je u
pravu. Smejao sam se. Smejali smo se zajedno. Zatim je prekrstio ruke i senka
mu je pala na lice. Rekao mi je da je neki dan pre toga bio u Luandi i da mi ne
donosi dobre vesti.
Vaa gospoa majka...
ta je s mojom majkom?
Bolesna je. Veoma je teko bolesna.
Pogledao sam ga, oamuen. Verovatno je proitao moje misli.
Ona je jaka ena. Pretpostavljam da vam nije spominjala bolest da vas ne
bi optereivala. Razgovarao sam s njenim lekarom. Hteo sam da saznam ima
li smisla dovesti je ovamo u Pariz na leenje. Portugalska drava bi platila put
i trokove leenja, a vi biste mogli da je poseujete. Naalost, vaa majka je
odbila da ide iz Luande, i lekar joj daje za pravo. Predlaem vam sledee.
Moete da se vratite u Angolu da budete pored nje. Niko vas nee dirati,
dajem vam svoju kavaljersku re, ali samo ako vi, gospodine profesore, budete
diskretni i ne budete se meali u antiportugalske aktivnosti.
Tako sam se vratio u Luandu. Negovao sam majku do kraja. Umrla mi je
na rukama. Nekoliko nedelja posle sahrane dobio sam poziv Lisabonskog
univerziteta da predajem romansku lologiju. Prihvatio sam. Bio sam
razoren, bez cilja i bez bilo kakvog plana. Da volim da pijem, postao bih
alkoholiar. Ovako, postao sam workaholic i dobar profesor. Skromnost na
stranu, odlian profesor. Radio sam kao opsednut, dan i no,pripremao
predavanja, drao predavanja, istraivao i pisao. Preiveo sam. Kada je jutro
25. aprila 1974. na ulice Lisabona donelo vojnike koji mau crvenim
karanlima i radosnu i zbunjenu masu, ve sam bio poeo da verujem u
nemogue stvari, est ili vie pre doruka. Meni se revolucija desila prerano,
ili moda nije, zavisi od take gledita. Da se desila 1977, na primer,
najverovatnije bi me ponovo zatekla u egzilu, ili u nekom zatvoru, kako se
borim protiv kolonijalizma. Vratio bih se u Luandu kao heroj. Odmah zatim
bio bih ponovo uhapen, sa drugovima iz Revolta Aktiva
59
i drugih
disidentskih grupa. Tako je najgore to mi se desilo bilo da vidim svoje ime u
angolskim novinama pored izraza izdajnik domovine.
Izdajnik domovine?
Posle oka, srama, dola je pobuna.
Moja domovina je moja lina misterija. eljam njenu dugu i tvrdu kosu u
hladnom polumraku svoje sobe. Grlim njeno mravo telo i plaem. Moja
domovina je raspren amor. Ngola ritmos kako pevaju Muimu, i svi su ve
mrtvi, ili skoro svi. Deaci koji putaju papirne zmajeve po veoma plavom
nebu, a nijedan od njih nisam ja. Oblaci na kojima sam video iscrtanu svoju
budunost i koji su se ubrzo rasprili. Moja majka kako ije na staroj
Singerovoj maini odelo koje moj otac nikada nije stigao da obue. Moja
domovina je sablasna bol, kao rana koja pulsira na nozi mladog vojnika
mnogo nakon to su mu je odsekli.
Neki intervjui koje sam dao za portugalske novine tokom tih prvih godina
haosa i nasilja nisu nimalo doprineli mojoj rehabilitaciji vrlo popularnom
terminu u onim danima. Seam se, naroito, jedne debate na televiziji,
izmeu mene i jednog mladog pisca, militantnog lana partije i biveg gerilca.
U odreenom trenutku, ve pomalo iznerviran, usudio sam se da dovedem u
pitanje izraz rat za osloboenje.
Nijedan rat ne oslobaa, pobunih se. Nasilje zarobljava svoje poinitelje u
krugu mrnje. Nisu sluajno sve bive kolonije gde je bilo takozvanih
oslobodilakih ratova uronile posle dobijanja nezavisnosti u nove ratove.
Zemlje koje su do nezavisnosti uspele da dou putem pregovora uspele su,
naprotiv, da odre mir. U sluaju Angole, ono to mi zovemo rat za
osloboenje, a Portugalci kolonijalni rat, poelo je kao masakr koji je
organizovala Unija angolskih naroda, UPA, pokret Bakonga, koji nita
progresivno nije imao u sebi, protiv portugalskih farmera, njihovih porodica i
radnika Ovimbunda. Da budemo jasni, to je ve bio graanski rat. Tokom
etrnaest godina, do Revolucije karanla, gerilci iz MPLA borili su se protiv
gerilaca iz UPA i onih iz UNITA koliko i protiv portugalskih vojnika. S druge
strane, od odreenog trenutka kolonijalne trupe su u svojim redovima imale
Angol ce. Hiljade Angolaca. Ko danas vodi dravnu vojsku? Generali koji su se
u vreme kolonije borili na strani Portugalaca.
Ova debata je, kao to rekoh, imala odjeka u Angoli. Izazvala je ak i
odreeni skandal, uvrujui moju reputaciju plahog reakcionara, oveka s
neprestanom sklonou da izdaje domovinu. Tako mi se jednog zimskog jutra
kod kue pojavio drug iz starih borbi. elimo da se vrati, ree mi. Ono to je
bilo treba da se zaboravi. Potreban si zemlji. Mora i ti, kako je napisao
predsednik Agotinjo Neto, da stavi kamen u temelj sveta. I zatim, da, imae
pravo na svoju kriku hleba.
Posavetovao sam ga, uz osmeh, mirnim glasom, da ide da pase travu.
Prolo je jo godina. Pao je zid u Berlinu. Sovjetsko carstvo sruilo se od
istog umora. Angolski lideri zamenili su nauni socijalizam za kapitalizam i
zadovoljno su se smejali, jer su najzad mogli da prikau, otekli od ponosa i
holesterola, blagostanje koje su do tada, zbog revolucionarne ideologije i
morala, morali da kriju. Jednog vrelog letnjeg popodneva pokucao je na moja
vrata drugi stari drug. Mora da se vrati, ree mi. Potreban si zemlji. Svi se
bogate, a ti ovde, u metropoli, prosi crkavicu od belaca.
Rekao sam mu da ide da pase travu.
Koju nedelju unazad, zazvonio mi je telefon i s one strane mi je afektirani
glas najavio da gospodin ministar kulture Angole eli da razgovara sa mnom.
Rekao sam joj da prebaci vezu gospodinu ministru kulture, ma ko on bio, jer
je bilo sunano i probudio sam se odlino raspoloen. Sekretarica je prebacila
poziv gospodinu ministru, koji me je, glasom jo vie afektiranim od njenog, s
besprekornim lisabonskim naglaskom, obavestio da angolska vlada ima
nameru da mi urui odlikovanje za zasluge u oblasti nacionalne kulture.
Zahvalio sam se. Verujem i da sam ustao. Malo sam spustio glavu.
Hvala, ekselencijo, rekoh mu. Veoma sam dirnut.
Dakle, prihvatate odlikovanje?
Ne, ekselencijo. Moete da ga pojedete. Pojedite ga s travom.
Ubeuju me da je trava veoma zdrava. U modi je. Lino sam u Rio de
anejru probao sok od hlorofila, i svideo mi se.
Dogovorio sam se s Jarom da se naemo u Brazilejri do ijadu. Seo sam za
sto pored bronzane statue Fernanda Pesoe, i dok sam ekao, naruio koka-
kolu i mlene korpice. Mlene korpice su u Brazilejri daleko od savrenstva,
testo je uvek mekano, gnjecavo i hladno, to me nervira. Cene su skandalozne
i povrh toga konobari su spori. Da stvar bude gora, ponaaju se prema
gostima kao prema prevarantima, jer trae da se plati im donesu narueno.
Uprkos svemu tome, tamo i dalje zakazujem svoje sastanke. Kada sam u
Brazilejri, oseam se kao da sam na nekoj ogromnoj verandi iznad Lisabona.
Volim da sedim i posmatram ljude. Jara je kasnila petnaest minuta. Dola je
zadihana, nervozna. Poljubila me je. Sela je pored mene. Kosa vlana,
zalepljena za vrat, sputala se crna i iva niz lea i inila da izgleda mnogo
mlaa. Osetio sam snanu potrebu da je zagrlim, ne kao to mukarac grli
svoju ljubavnicu (mada i to) ve kao otac koji tei malu erku.
Ispriajte mi sve, preklinjala je.
Sve?
Ono to ste mi rekli preko telefona, profesore. Kamilovo pismo. Imate li
ga kod sebe?
Izvadio sam iz torbe crvenu kovertu i pokazao joj pismo. Jara ga uze
drhtavim rukama. Proitala ga je.
Kako ste mogli da zaboravite tako fantastinu stvar?
Zaboravljam skoro sve, princezo. Kada sam pronaao Kitubijin rukopis o
pticama doktorima iz Masangana, u meni se javio neki neprijatan oseaj ve
vienog, ali nita vie od toga. Onda sam noas sanjao kako se oze do
Teljado gubi u magli i odjednom sam se probudio seajui se pisama. Moda je
i rukopis bio vlasnitvo Velja Tejejre.
Rekli ste mi da su stvari Velja Tejejre bile u kutiji za cipele.
Da, ali kasnije sam ih stavio u kofer. Pretpostavljam da je Kitubijin rukopis
takoe bio u kutiji. Moja majka ga je verovatno uzela da ga proita. Zatim, iz
nekog razloga, ili zbog rasejanosti, stavila ga je u knjigu, gde sam ga ja, toliko
godina kasnije, pronaao. Njenu biblioteku sam preselio u Lisabon. To bi
moglo objasniti prisustvo te knjige meu mojima.
Ima smisla, da. Moemo onda pretpostaviti da je i spisak Mojzesa de
Konsejsaoa negde u nekoj drugoj knjizi u vaoj biblioteci.
Moda.
Koliko knjiga imate?
Nekih dvadeset hiljada. Moda vie.
Auh. Bie to veliki posao.
Obradovao me je njen entuzijazam.
elim da te poljubim, apnuo sam joj u uvo. Mogu li?
Jara je pogledala okolo, uplaena. Nebo se nad Lisabonom irilo kao plavi
arav, prostrt da se sui, opran i sjajan, sa kojeg jo uvek kane poneka kap
iste vode. Turisti su se razvlaili po stolicama. Jedan mladi Zelenoranin
izvlaio je veselu mazurku iz violine koja je vrlo loe izgledala.
Sada hoete da me poljubite, profesore? Ovde? ta e ljudi da pomisle?
Poljubio sam je.
Da li si ula za pamenje vode?
Ne.
Homeopate tvrde da voda zadrava seanje na hemijske supstance koje se
u nju stave. Homeopate veruju da je mogue razrediti odreeni lek u vodi
toliko da od njega ne ostane nikakav trag, i zatim koristiti nekoliko kapi te
vode umesto aktivne supstance. Kapi vode, tvrde oni, zadravaju lekovita
svojstva leka.
Da li je to dokazano?
Ne sasvim. Dokazano je da molekuli vode pamte promenu izazvanu
kontaktom s drugim supstancama, to da, ali to pamenje traje zanemarljivo
kratko. Sada sluaj: zamisli da umesto vode ima jezik. Moda jezici uvaju
pamenje na rei ili zvuke s kojima su iveli, iako su te rei ili zvuci u
meuvremenu nestali.
Molim?
U naglasku, na primer. Mogu da sauvaju melodiju tih rei.
Jara se nasmejala:
Melodiju jezika ptica doktora?
Da.
Kako to da vas ljudi shvataju ozbiljno sve ove godine? Zar niko nije
primetio da ste ludi?
Bilo je insinuacija, naravno. Ali uvek sam bio mnogo vii i jai od bilo kog
od mojih klevetnika. Osim toga, princezo, bio sam ovek s prolou. Zna
kako su me drugi profesori zvali iza lea?
Ne.
Terorista. Tako je bilo do 25. aprila. Onda su poeli da me zovu Faista. To
je trajalo neko vreme. Kada sam se penzionisao, nekoliko godina pre nego to
e ti da se upie na fakultet, ve su me zvali aga. Stari aga.
Stvarno? Stari aga? Kao oni to su pojeli brazilske Indijance? Dakle,
plaili su vas se?
Mnogo. Portugalci su kukavice.
Ne budite rasista, profesore. Ne stoji vam dobro.
Rekao sam kukavice. Portugalci koji su imali hrabrosti i ambicije otili su
na karavelama, da grade svetove, unitavaju druge svetove. Ostali su samo
starci na prelima, siroti, koji se samo ale na krizu i reumu i koji su uz muku
prenosili slabe gene, pored straha, na nove generacije.
Znai, moji geni ne valjaju?
Tvoji? Ne, tvoji geni mi se ine odlini. uda se, kao to ti ve rekoh,
deavaju relativno esto.
Jara se smejala.
Dosta, profesore. Ve ste se previe zapetljali.
U pravu si. Ali istina je da su me se neki profesori plaili. Drugi,
progresivniji, smatrali su me zanimljivim. itavog ivota sam vien kao
pomalo egzotino bie koje je teko klasilikovati i asimilovati. Verujem da su
neka moja miljenja shvatana, skoro uvek, kao deo te ekscentrinosti. Od
mene se oekivalo da smiljam udne i opasne pretpostavke, pomalo kao to
se od jegulje oekuje da izlui elektricitet i povredi onoga ko pokua da joj
naudi ili je uhvati. Jeguljama se oprata, zar ne? U krajnjem sluaju, u njihovoj
je prirodi da se elektrinim okovima brane od potencijalnih neprijatelja.
Istog tog popodneva otili smo, na Jarino insistiranje, u Nacionalnu
biblioteku. Satima smo itali manje poznate tekstove Kamila Katela Branka.
Iako nisam verovao da je mogue doi do nekog velikog otkria, neega to bi
zasluilo kratak zapis u mom Linom udesniku, tekstovi su mi se uinili
zabavni i uzbudljivi. Bio sam se zaneo u itanje teksta Vino Porto Proces
engleske gluposti, kada je Jara, koja je sedela pored mene, ispustila priguen
uzvik oduevljenja. Uzbueno je drala tanku knjigu, naslovljenu Crne stene,
koju je u Portu 1875. godine objavila Kaza Kruz.
Prepriala mi je radnju:
Pedro Evanelista, mladi lekar, obrazovan, ubija svetenika branei
sestrinu ast, i biva uhapen i prognan u Angolu na neodreeno vreme. U
zatvoru Pungo Andongo, na famoznim Crnim stenama na koje se odnosi
naslov pripovetke, upoznaje italijanskog avanturistu, koji smilja plan bekstva
koji uspeva. Drugog dana obojica su premoreni, skoro mrtvi od ei i koe
iscepane trnjem. Lekar ve razmilja da odustane i da se preda, kada se na
njih spusti gusta magla, koja je, pie Kamilo, sve brkala, sve potamnjivala,
kao u dugoj nemirnoj noi.
Zajedno smo itali preostale redove. Srce mi je udaralo kao da hoe da
iskoi.
Ne, nismo u noveli pronali mesta koja govore o pticama doktorima. Jo
manje smo naili na neki savren neologizam. Ipak, kao to Kamilo kae u
pismu ozeu do Teljadu, udna magla koja se spustila na dva junaka takoe je
imala omamljujue dejstvo i takoe ih je dovela do uderice u kojoj ih je
ekao, u konoj fotelji, gospodin veoma tamne puti.
Pre prelistavanja jo nekih stranica Crnih stena moda bi bilo bitno
naglasiti da je Kamilo Katelo Branko stvorio zanimljive likove afrikog
porekla, ponajpre doktora Negra iz novele erka advokata Negra:
Kadetov gazda bio je advokat Negro. Bio je to nadimak advokata
Fransiska Simoea de Alpedrinje, zato to je bio mulat roen u Brazilu, u
dubokoj unutranjosti carstva, sin crnca, diplomca iz Rio de anejra,
poznatog po slovoljublju i estitosti. Fransisko de Alpedrinja diplomirao je
1785. godine na Univerzitetu u Koimbri. Kada je zavrio studije, odluio je da
portugalskim vazduhom zameni obeane prednosti svog Brazila. Reio je da
ivi u Portu i tu je otvorio advokaturu.
Boja koe nije bila prepreka za sticanje klijenata. Poeo je fantastino,
branei optuenog koji je bio poznat i pod protekcijom. Nadmaio je sva
imena iz struke i vrlo brzo su svi teki i unosni sluajevi bili poveravani
strunosti i strategiji advokata Negra.
Advokat Negro bio je, objanjava Kamilo, rob etimolokog pravopisa, to
ga je odmah suprotstavilo pisaru oau Krizostomu, nemoguoj ljubavi njegove
erke, jer je mladi razumno teio ka pojednostavljivanju koje je g. Kastiljo,
pedeset godina kasnije, izloio s velikim traenjem pameti i bespotrebnim
strpljenjem. Moe se, meutim, dokazati da je ve u XIX veku pravopis
portugalskog jezika delio duhove. Kamilo naglaava u noveli kontradiktornu
prirodu doktora Negra, spremnog da se bori za jednakost ljudi kada je boja
koe u pitanju, ali nesposobnog da prevazie klasne predrasude.
Crni gospodin koga su dva junaka sreli u magli je, slino kao i kod
Fransiska Simoea de Alpedrinja, obrazovan ovek, uspean i arogantan do
gluposti. Ponosan je na svoje poreklo, bogatstvo, poznavanje sveta, dok u isto
vreme ne skriva prezir prema bosim i neotesanim crncima (ovaj izraz je
Kamilov). Tvrdi da se zove Manoel da Mata i otkriva da je unuk poznatog
vojskovoe, sin bogatog robovlasnika. Pretpostavljajui, a ini mi se da je to
oigledno, da je Kamilo bio inspirisan crnim gospodinom ozea do Teljada,
moe se razumeti uzbuenje koje smo Jara i ja osetili kada smo na 35. strani
naili na sledei pasus:
Crnac nas je pogledao s visine svog ugleda. Stavio je monokl na desno
oko. Nasmejao se. Ne piem romane ree. Ne izmiljam udesa. Moj otac
je dobio od mog dede, a ovaj od svog oca, blago rei toliko istih i toliko nih
da samo kada ih uje svaka dama gubi svest. Manoel da Mata ne staje ovde.
Nekoliko pasusa dalje, nekoliko zdravica kasnije, duha ve zanesenog
alkoholom, ponovo pominje nasleeni dragoceni vokabular koji je do njega
stigao direktno od predaka:
- Sa smru mog gospodina oca na meni je da uvam te rei. I da
obezbedim da ih i moj sin uva.
Italijan je uzvratio agresivnim sarkazmom:
- Rei, rei. To su samo rei, gospodine moj. Rei ne utoljuju glad. Ne
kupuju palate niti konje, a to se ena tie, radije u ih zavoditi zlatom i
srebrom nego reima. Zlato je tvre od svake rei.
Pedro Evanelista je skoio, ljubazno, u pomo Manoelu da Mati:
- Rei su ono to nam ostaje i tei nas kada sve izgubimo.
- To su izmiljotine! uzvratio je Italijan. Pre bih bio nem i milioner,
nego imuan i reit kao vaa ekselencija.
Tada je Angolac ustao, ogroman, s paklenim arom u oima:
- Postoje rei koje spasavaju. Postoje rei koje ubijaju. Postoje rei koje
izlaze iz usta anela, i u svojoj prirodi jo nose sjaj neba. Ne moemo mi da ih
iskvarimo. Nikada!
Poto je to izrekao, sruio se u svoju fotelju i zaspao, zahrkao, glasno
zahrkao, uz grenje koje mu je treslo ogromno telo, kao divlja ivotinja.
Sledeeg jutra, tano u osam, Jara se pojavila u mojoj kui. Koristim ovde
glagol pojaviti se u metafizikom smislu te rei: Naglo pojavljivanje boanske
prirode, jedna
Pojava.
Stajala je preda mnom sva u belom, preplanula na suncu Olinde.
Ti si prvo udo dananjeg dana, rekoh joj. Moram to da zabeleim u mom
Linom udesniku. Hvala bogu da nisam zasadio esvine u bati.
esvine?
Da. Pojave pokazuju posebnu simpatiju ka esvinama. Svetice i bogorodice
vole da vebaju svoju svetost lebdei iznad esvina nisi znala?
U tom sluaju, verovatno sam svetovna pojava, nasmeja se ona. Ne prija
mi svetost. Radije bih s nekim vodila ljubav nego lebdela.
Hvala bogu! Ti si savrena pojava.
Pozvao sam je da ue. Odveo sam je u dvorite. Na stolu je, posebno za tu
priliku, bio prostrt prelep vezeni stolnjak koji sam pre mnogo godina kupio u
Fortalezi. Stolnjak je postigao eljeni efekat. Jara je pohvalila moj ukus.
Ponudio sam joj kriku torte od banane (recept moje majke). Posluio sam joj
dvopek od integralnog hleba i crveni aj od rojbosa. Jela je s apetitom. Pila je
aj dok smo askali o nebitnim stvarima.
Pa? Hoemo li da radimo?, upitala je najzad.
Proveli smo ostatak jutra prevrui police. Nismo pronali nita.
Nita nije ni moglo da se nae.
Bio sam sakrio spisak Mojzesa de Konsejsaoa.
KRATKO SUPROTSTAVLJANJE SMRTI
Aristofanes, moj deda po ocu, patio je od zavisnosti od rei. Bio je veoma
visok ovek, korpulentan i skladno graen. Smatrao se originalnom osobom,
ak izvanrednom, a tako je i priao, govor mu je bio raskoan i raznobojan, i
zabavljao je ili zamarao sluaoce, u zavisnosti od njihovog raspoloenja. Pria
se (ispriao mi je otac) da ga je nekom prilikom jedan lisabonski advokat,
njegov stari protivnik, optuio za krasnoreivost. Aristofanes se slatko
nasmejao: Krasnoreiv, ja? Ja sam samo krasne rei gost.
Poistoveujem se s tim mojim dedom, verujem, ak i vie nego sa svojim
ocem. Aristofanes je umro mnogo pre nego to sam se ja rodio. Nije mi bilo
teko da ga prepoznam kada sam proitao kako ga je Kamilo opisao,
inspirisan, bez ikakve sumnje, nekim od pisama koje mu je napisao oze do
Teljado. Tokom nekoliko decenija obilazio sam sve antikvare u Lisabonu i
Portu u potrazi za afrikom prepiskom ozea do Teljada. Razgovarao sam u
Luandi, jo u vreme kolonijalizma, s jednim od sinova Velja Tejejre. Nikada
nisam pronaao nita dostojno panje.
Ah, da, takoe sam iao i u Nacionalnu biblioteku, mnogo godina pre nego
to sam tamo bio s tobom, da istraujemo manje poznate Kamilove tekstove.
Mislio sam da ih sve poznajem. Da sam ih pretresao uzdu i popreko. Moje
iznenaenje bilo je stvarno, srce je poelo da mi lupa, kada si poela da ita
onaj deo Crnih stena.
Zna li gde se nalazim?
Na putu za Masangano.
Ako bude traila na Google Maps, nai e jedan drugi Masangano, na
severu Angole, blizu Soja, starog Kraljevstva Sonjo
60
, kasnije nazvanog Santo
Antonio do Zaire. Portugalci su re Sojo uli kao Sonjo, i tako je dolo do
jedne od onih lepih greaka koje nikada nije trebalo ispraviti. Grad
Masangano, ka kojem putujem, bio je ve glavni grad Angole, ali jedini put do
njega danas je s mukom prokren prolaz kroz visoku travu, skoro
neprohodan u kinoj sezoni. Kako se ini, nestao je sa savremenih mapa.
Verovatno se pita ta radim ovde.
Kao to zna, u Lisabonu postoji, u delu gde se nalazio Ekspo 98, Paviljon
upoznavanja. Vredi ga posetiti. Ja bih, meutim, vie voleo da me odvedu da
posetim Paviljon nepoznavanja. Mesto gde bi bili sakriveni svi veliki strahovi
oveanstva, sumnje, nikada neodgovorena pitanja, sve u svemu, velika
opservatorija senki. Tamo bi bili:
Smrt, kako igra zagrljena sa ivotom.
Bog i njegovi aneli, ukljuujui tu i Lilit i Lucifera, Dobro i Zlo.
Orie.
Vreme.
Prva Re.
Fermaova Poslednja teorema
Itd.
Na neki nain, idem ka takvom jednom mestu.
Stigao sam u Luandu u zoru, po veoma jakoj kii. Jedan daleki roak,
toliko dalek da sam ga godinama smatrao skroz naskroz mrtvim, saekao me
je na aerodromu. Video sam grad u kojem sam se rodio i odrastao kako klizi
niz automobilska stakla, raskoan i umoran, kao neka gospoa u poodmaklim
godinama s noktima desne ake lakiranim u jarkocrveno, a onim na levoj
izgrienim, poutelim i iskrzanim. Teko mi je bilo da se ponovo sretnem sa
zgradom u kojoj sam iveo s majkom i jednom tetkom, odmah nakon oeve
smrti. Ta moja tetka, dona Glorija, obolela je od retke vrste malarije, koja se
danas zove prozopagnozija, ali koju su tada starice zvale naprosto Glorijina
bolest. Dona Glorija nije mogla da prepozna nikoga, ak ni najblie osobe.
ak joj je i sopstveni odraz u ogledalu bio nepoznat. Zgrada izbledelozelene
boje stoji i dalje, zato to je, u meuvremenu, dobila korenje. bunje buja iz
zidova, iz krova, iz pokoje terase, i dokazuje da se zgrada nalazi u ubrzanoj
tranziciji ka biljci. Kada sam bio mali, bilo je dovoljno da oko vrata stavim
maminu ogrlicu pa da prevarim tetka-Gloriju. Stara gospoa raspoznavala je
osobe ne po licu, jer su joj se u njenom bolesnom mozgu svi meali, ve po
funkciji jednog ili drugog predmeta koje je povezivala sa svakim od nas. Dok
sam narednih dana hodao blatnjavim ulicama Luande, osetio sam se kao da i
ja patim od Glorijine bolesti, prevaren od strane neke perverzne due koja
se tokom trideset godina zabavljala tako to je menjala mesta spomenicima,
menjala nazive trgova, parkova i bioskopa, sakatila i poniavala plemenito
lice moga grada.
Pet dana kasnije, napustio sam Luandu u pravcu Masangana. Kia je i dalje
padala, surova i uporna, na stare jednospratnice donjeg grada, mnoge od njih
u ruevinama, velike museke
61
koji se tiskaju oko grada, atore bednika
prisiljenih da napuste sve da bi bili sagraeni novi luksuzni kompleksi.
Pretpostavljam da si ve pogodila prvu stvar koju elim da ti kaem:
potomak sam Domingoa Ferejre da Asumpsaoa, zvanog Kitubija, kapetana
crnih jedinica i tendale
62
, to jest tumaa i prevodioca u slubi guvernera
Angole, i upravnika grada Rio de anejra, Salvadora Koreje de Sa i
Benevidesa. Rukopisi Marijana Fasanje i Mojzesa da Konsejsaoa, meu kojima
je i spisak rei ptica doktora, nalaze se u posedu moje familije ve deset
generacija. Moj otac mi ih je pokazao onog dana kada sam napunio trinaest
godina. Po njemu, Kitubijini dokumenti dokazivali su duboku vezu nae
familije s ovom jedinstvenom zemljom, i neto vie. Ja sam, naprotiv, bio
fasciniran. Jo uvek deak, obeao sam sebi da u prouiti poreklo i znaenje
spiska rei ptica doktora. Znao sam da je to neto vie od obine porodine
zanimljivosti, ali sam tek mnogo kasnije, u Parizu, shvatio vanost onoga to
sam nasledio. Nisam odabrao da postanem lingvista, kao ti: morao sam da
postanem lingvista. ak i danas, meutim, nije mi poznato odakle su dole te
rei. Zabavlja me da razraujem pretpostavke. Evo nekoliko:
1 Najnematovitija pretpostavka, paradoksalno ona za koju je potrebno
najvie otvoriti duh, pretpostavlja prihvatanje originalne verzije: vie nego
savrene neologizme prenele su nam ptice putem nekog procesa
omoguavanja dijaloga izmeu vrsta. amani u brazilskim praumama, ili u
ledenim sibirskim tundrama, gutaju odreene supstance, kao to je ajahuaska,
iliti urin irvasa koji su jeli halucinogene peurke, i tako uspevaju da opte s
biima drugih vrsta. U Angoli, kao i u veini afrikih zemalja, bezbroj je
mitova o ljudima koji se pretvaraju u ivotinje. Afrika usmena knjievnost
bez suzdravanja prihvata prelaske iz vrste u vrstu i iz tela u telo. Meni to
deluje veoma savremeno. U budunosti e biti tako.
1 Pria o pticama doktorima nije nita vie do zgodna alegorija
namenjena da zabavi i prosvetli veoma malu grupu posveenika. Krajem XVII,
poetkom XVIII veka, osnovano je u Luandi nekoliko tajnih udruenja s
namerom da se odbrane interesi samozvanih sinova zemlje: gradskih
porodica, crnakih i meanih, koje su se obogatile trgovinom robljem. Jedno
od tih tajnih drutava pokazalo se kao izuzetno aktivno: Kolegijum Ljudi-
ptica, koje je sjedinjavalo elemente magijske tradicije ambunda,
kriptojudaizma i rozenkrojcerijanizma. Moda je spisak neologizama rezultat
zajednikog rada grupe ovih Ljudi-ptica sa ciljem da putem suptilne
kolonizacije portugalskog jezika dostignu dominaciju kolonizatora (Ernesto
Delgado je prikupio poprilinu koliinu dokumenata o Kolegijumu Ljudi-ptica
i drugim slinim organizacijama u knjizi Tajna drutva Angole, Livros da
Maianga, Luanda, 1969).
2 Mojzes da Konsejsao je izmislio rei i zatim, teran neukrotivom
radou knjievnog stvaralatva, mit o pticama doktorima.
3 Kitubija je smislio neologizme i izmislio mit o pticama doktorima,
Mojzesa da Konsejsaoa, Marijana Fasanju i Paula Morena.
4 Neologizmi su ist plod moje mate, kao i mit o pticama doktorima i
velianstveni ivotopis mog dede Kitubije, ukljuujui i pohvalne stihove
ozea Bazilija da Game, i sam oze Bazilio da Gama, kao i Mojzes da
Konsejsao, Mariano Fasanja i Paulo Moreno.
Bilo koja od ovih pretpostavki, a pogotovo prva, uzjogunie tvoj praktini i
skeptini duh. Svrha poslednje jeste da izazove lepotu tvog osmeha. Poto te
dobro poznajem, siguran sam da ti se druga uinila malo manje nedostojnom.
Naalost, godinama sam tragao za dokazima, ali nikada nisam uspeo nita da
pronaem.
Stiem sada do najteeg dela svog pripovedanja.
Poto me je Rozen ostavila, imao sam bezbroj ena. Nisam imao nijednu.
To sam ti ve rekao. Prole su kroz moj ivot kao kroz nemi lm, ne seam im
se ni glasa, samo nekih pokreta, kako je jedna uplitala moju nogu izmeu
svojih da bi zaspala, kako je druga gledala kao da je mogla da vidi iza stvari
(bila je kratkovida). Seam se tunog osmeha. Piskavog smeha. Drvenog
elja ostavljenog u oci komode. Nervoznog rukopisa umetnice s kojom sam
se pet godina dopisivao. Nekoliko dugih prstiju, savrenih noktiju, lakiranih u
plavo. Sitnih nita. Odjeci, rasejani odblesci moje prve ljubavi. I onda si se ti
pojavila, sa svojim tankim zglobovima, krupnim oima tako punim svetlosti,
tako tekim od utljivih senki, jetkim smehom i krhkim raspoloenjem.
Desilo se u jednom dahu: jednog trenutka sam bio svestan, a sledeeg
zaljubljen.
Ustanem,pogledam se u ogledalo, i znam da sam ostario. Da nema
ogledala, doveo bih u pitanje podatke iz moje line karte. Preao sam
osamdesetu, ja, koji u svojim snovima jo uvek preskaem bedeme da
ukradem najvie plodove manga?
Nemogue.
Jo uvek, ovakavkakav jesam, sa ve pomalo oputenim miiima, mekim
kostima, stalnim bolovima u zglobovima, mogao bih da preskaem iste
bedeme i da se verem uz stara razgranata stabla manga iz mog detinjstva.
Nedostaje mi daha, priznajem, da beim od komijinih ptiara.
(Bila su tri ptiara: star i miran mujak, zvao se Tokio, i dve besne enke.
Popeli bismo se na bedem i prakom ispaljivali kamenje da isprovociramo
pse, ekali smo da enke skoe, pomamljene, i onda smo skakali na drvo.
Kada bismo ubrali tri ili etiri manga, velika i sona, zadatak je bio vratiti se s
njima uvijenim u majicu, sputajui se niz zgodnu granu koja se nadvijala nad
bedemom i omoguavala da preskoimo na drugu stranu. Jednog dana
komija se isteturao iz kue u gaama i potkoulji, s lovakom pukom u ruci,
i opalio je dva puta. Hteo je samo da nas uplai, naravno, ali bio je toliko pijan
da je loe nanianio i par zrna same zavrilo je u pozamanoj zadnjici
apotekarevog sina Pedrita. Eto dobrog primera nekoga ko je u elji da
promai pogodio, poinivi tako jo veu greku. Od tog nesrenog dogaaja,
Pedrito je postao poznat kao Olovno Dupe, nadimak koji je nosio itavog
ivota, to, pretpostavljam, nije bilo lako, pogotovo jednom sudiji.)
Sada nemam cilja, kao ni ovaj prolaz kroz estar koji me vodi u
Masangano. Srean promaaj, prijateljice, radosna greka. Radujem se suncu,
kao guter. Sjaj estara ispunjava mi duu oputenom i zelenom snagom. Dok
ti ovo piem, reka tee oko mene, izvire iz estara, dolazi do mene kao pitomi
pas i lie mi stopala.
Nikada nisam video bem-i-vi
63
. Ne znam ni kako izgleda. Meutim,
jedna me je spasila. Desilo se to pre mnogo godina. Godine 1971. vratio sam se
u Brazil da pokuam da pronaem prijatelja koga je vojska otela, i tako sam i
sam zavrio u uskoj eliji zatvora Uja Grande. Seam se jedne vrlo mrane i
vlane zore kada sam se probudio spreman da vie nikada ne otvorim oi.
uo sam tada kako napolju peva jedan bem-i-vi. Hteo sam da saznam ko
peva s tako istom radou. Jedan svetenik, povezan s malim pokretom
gradske gerile, drug u nevolji, naalio se s mojim neznanjem: Da li je
mogue, profesore! To je bem-i-vi. Nisam mogao da ga vidim. Ali uti ga bilo
je kao videti ga. Doao sam sebi gledajui kroz njegove oi. U svojoj eliji irio
sam krila i leteo irokim srenim nebom te ptiice. Nekoliko meseci kasnije,
onaj isti visoki portugalski funkcioner koji me je posetio u Parizu i ponudio
mi da se vratim u Luandu da posetim svoju majku, uspeo je da me iupa iz
ruku brazilske vojske i vrati me u Lisabon. Mnogo sam mu posla zadao.
Mnogo mu dugujem. Taj ovek je jo uvek iv. Dobro se uklopio u
demokratski Portugal i danas je linost koju svi potuju.
Priu o ptici sam ispisao na ovim stranama zato to si me, kao i ona,
naterala da poelim da otvorim oi. Iz iste dosade prihvatio sam ponudu
ustanove u kojoj radi da drim kurs istraivaima. Kopnio sam zatvoren u
kui, u drutvu matorog maora nazvanog po zmaju, dobrog slikara, ali
osrednjeg drutva, i debelog plagijata ine Lolobriide. Upoznao sam te i
vratio se u ivot. Bio sam srean tih meseci kada sam predavao samo tebi.
Meutim, kako se kraj kursa pribliavao, nemir koji nije bilo mogue
kontrolisati poeo je da mi melje duh. Tada mi se javila ideja kako da do tebe
na neki nain stignu rei ptica doktora. Znao sam da e biti oduevljena,
uplaena, i da e traiti moju pomo.
Kome si drugom pa mogla da se obrati?
Sledei korak nije bio teak. U Prokopiju, lisabonskom baru u koji dolaze
politiari i novinari, upustio sam se u malo ustriju raspravu s direktorom
jednog lisabonskog nedeljnika, mojim zemljakom iz Luande koji je takoe ve
godinama u Portugalu, ali koji je, za razliku od mene, uvek branio reim u
Angoli. Za naim stolom bio je i mladi fotograf, momak Mare Bruto da Kote
(to sam tek kasnije saznao), jedna novinarka koja se bavi kulturom, prelepa,
uzgred budi reeno, i jedan poznanik, politiki analitiar. Tokom razgovora
pustio sam pola tuceta neologizama. Oseao sam se kao da delim okolade
halapljivoj deci. Niko se nije nimalo zaudio kada ih je uo. Poeli su odmah
tamo da ih koriste, prikladno i pametno, kao da su ih uvek koristili. Cilj
infekcije bio je, dakle, taj bar, stari Prokopio, u blizini prelepog, ali i dalje
skoro tajnog vrta Amorejras. Vie nego savreni neologizmi rairili su se iz
Prokopija po celoj zemlji, po svetu, i sada su svuda gde se govori na jezik.
Obradovao sam se kada sam saznao da su se prvi neologizmi pojavili u
reportai Mare Bruto da Kote o Pernambuku. U tome sam video znak od
bogova. Moda se osea kao da sam ti spremio zamku. U pravu si, spremio
sam ti zamku. Mogu da zamislim tvoj bes. Ne znam da li sam ti to ve rekao,
ali bes ti lepo stoji. Koa pone da ti gori, kao olujno nebo, kosa postaje crnja
i bujnija. Sva poraste. Nauio sam da volim grmljavinu. Nita ne ini da se
osetim ivim koliko natmurena lepota razjarenog neba.
Stoga, ni za im ne alim.
Jo manje oekujem da mi oprosti.
Olinda me je iznenadila. Izmislio sam za tebe linost, pesnika Aleandrija
Anjangueru, ali kao svi dobri likovi taj mangup je izbegao kontroli. Promenio
je temu. Poeo je da improvizuje i na kraju nas je oboje vukao stazama koje
nikako nisam mogao da predvidim. Anjangueri i onom mom misterioznom
zemljaku, Plasidu Domingu, nije trebalo mnogo da shvate prevaru. Seam se
pesnikovog osmeha, nekako iskrivljenog sjaja, kada smo mu pokazali
nekoliko vie nego savrenih neologizama. Pogledao je u mene, pa u tebe, i
nasmejao se. Ti nita nisi primetila, skoro uvek si rasejana. Odsutnost ini
deo tvog arma. Ja, meutim, nisam imao ni najmanji problem da mu ujem
misao. Telepatiju je lako savladati. Zahteva minimalno poznavanje ljudske
prirode i neto posmatrakog duha.Matori perverznjak,pomislio je
Anjanguera,sve je ovo osmislio samo da bi zaveo devojku. U isto vreme, nije
mogao da sakrije pohlepu. Nije mogao da poveruje a ko bi pa mogao? da
sam sam uspeo da otkrijem ili izmislim tako veliki broj genijalnih
neologizama. Krenuo je od naela, vrlo pametno, da sigurno ima jo rei.
Pravo blago. Sea se ta je rekao? Ako jednog dana nabasam na izvor tajnih
rei, verujte, uvau ih s najveom panjom. Ubijau za njih. Poslao je
nekoga, verovatno nekog od posluge, da ukrade Kitubijin testament. Poneo
sam bio kopiju, original sam ostavio u Lisabonu. Nisam glup.
Zatim je dola ona no: mesto gde u iveti kada umrem. Skinula si gornji
deo bikinija i, ne skidajui pogled s mene, bacila ga brzim pokretom na
praznu stolicu, blizu stola na kojem su gorele dve debele crvene svee. Nisi
imala sree. Pao je na jednu od svea. Potrao sam da ga spasem. Svee su se
ugasile, tkanina je nagorela, smeurala se uz blago cijukanje, kao neka
opijena ivotinjica. uo sam tvoj smeh iza lea. Kada sam se okrenuo, ve si
bila skinula i donji deo bikinija.
(Ne postoji, sada sam tek shvatio, posebna re za svaki od delova koji
sainjavaju bikini. To mi se ini neoprostivom grekom. Ako Inuiti imaju sto
rei za sneg, jer im je sneg bitan, i mi bi trebalo da se opskrbimo jo mnogima
koje bi nam dozvolile da elegantno nazivamo gornji i donji deo bikinija. Da,
znam, to je la, ist mit, u renicima inuitskog jezika ne moe se nai vie od
dve rei za sneg. U ovom trenutku, meutim, taj mit mi odgovara, zato te
molim da na nekoliko trenutaka zaboravi istinu.)
Voda u kadi bila je tamna, kao da se tu raala jedna privatna no, dua od
javne.jo mirisnija i nestvarnija. Pruila si ruku ka meni. Prihvatio sam tvoje
nervozne prste, dugake, veoma bele, trudei se da sakrijem sopstveno
uzbuenje.
Padala je kia sledeeg jutra. Sea se?
Kada sam se probudio, nisi bila pored mene. Ustao sam, oseao sam se kao
da plutam u tekom i toplom vazduhu, kao da sam se probudio u potopljenom
gradu. Izaao sam u unutranje dvorite, gde sam te zatekao kako gola i bosa,
zatvorenih oiju, igra po kii sporim i prosvetljenim pokretima meduze. Seo
sam na jednu od stolica, tiho, i posmatrao te.
Nebo blista, plavo i udubljeno, iznad moje glave. Sigurno je puno anela
bez krila, kao onih koje sam video jednog jutra bez drugih uda, pre mnogo
godina, u kupoli Sikstinske kapele. Znam to jer ovde gde se nalazim oseam
kako diu. Razmiljam o svim mestima koja bih voleo s tobom da posetim. ta
bih voleo s tobom da radim a neu nikada:
Da ti naglas itam Borhesove Matarije.
Da se smejemo, dok plivamo meu delnima, u moru bez zlobe Fernanda
de Noronje.
Da spavamo u pustinji.
Da ti skuvam dobar muzonge, po receptu koji mi je ostavila majka.
Da te nauim najnenijim reima na jeziku umbundo (najnenijem jeziku
na svetu).
Da te nauim da pluta u mirnom moru Musola (ostrvo Do Padre).
Da te nauim da igra tango.
Da te ujem kako pria o umetnosti hodanja manekenki.
Da te fotografiem golu.
Da ljubim tvoje usne poto smo zajedno jeli sladoled od pitange.
Da s tobom gledam Bog i avo u zemlji sunca Glaubera Roe. U stvari, da s
tobom gledam sve filmove Glaubera Roe.
Da projektujemo, a zatim sagradimo savrenu kuu.
Da balonom preletimo iznad planina oblasti Huila i pustinje Namibe
64
.
Da etamo parkom Guel u Barseloni, drei se za ruke.
Itd., itd., toliko stvari koje nikada neemo raditi.
Putujem u iznajmljenom dipu. Unajmio sam vozaa, mladia od dvadeset
i neto godina, koji ima zanimljivo ime Beja-Flor
65
. Iako se rodio i
odrastao u Luandi, odakle, uzgred, nikada nije mrdnuo, Beja-Flor nimalo se
ne ponosi naim gradom. Naprotiv, insistira na tome da svima objasni da su
mu roditelji iz Bengele. Upoznao sam ga na ulici. Prodavao je ptice. Prvo sam
primetio ptice, siripipije, estrilde, katuite, crvenolee mijakinje, golubove,
eljugare, i odmah mi se u seanju javio niz slika pohranjenih u fasciklu
srenog detinjstva. Tamo odakle ja dolazim, pevaju ptice svih boja. Zatim sam
se divio veto izraenim kavezima od ice i bambusa, koje je prodavac runo
napravio. Neki oponaaju konstrukciju starih kolonijalnih kua, drugi
podseaju na kapele. Najimpresivniji ima oblik eline palate, zgrade koja se
nalazi u donjem delu prestonice, proizale iz kole Gistava Ajfela, renovirane
i okreene u skandaloznu utu boju manga. Boja toliko drei, da bi se po
lepom vremenu mogla videti s Meseca. Zapodenuo sam razgovor sa Beja-
Florom. Tri godine je vozio kombi. Skoro est nedelja ranije izgubio je posao.
Pijani kamiondija ga je pokupio u jednoj krivini. Gazda, kao navrag, nije
hteo da slua ko je kriv, i otpustio ga je. Prodavac ptica mi je priznao da mu je
najvea elja da ponovo vozi, po mogustvu van Luande. Svideo mi se.
Unajmio sam ga. Tokom itavog puta zvidao je stare angolske pesme: Muadie
dia Muima,Mbirim Birim, Kolonial, Monami, Kubata dia Rozinja, itd.
Dakle, kolibri me vozi na susret s anduama.
Svia mi se to.
Beja-Flor nije dobio ime zato to se bavi trgovinom pticama i
proizvodnjom kaveza, s tim poslom je nedavno poeo, ve zbog ljubavi prema
istoimenoj koli sambe iz Rio de anejra. Luanani su uvek pokazivali velike
simpatije za brazilsku popularnu kulturu. Bogati dane karnevala provode u
Riju. Siromani na gradskim ulicama, ali s pogledima uprtim u Brazil.
Ovog jutra Beja-Flor hteo je da zna zato idem u Masangano.
Ne znam.
Pogledao me je pomalo uznemireno:
Ne znate? Znai deda ide samo da proeta?
Idem da traim andue.
Andue? Ha! Dakle, stari se zanima za ptice.
Hou da razgovaram s njima, s anduama.
Beja-Flor je bio zadivljen:
Vi, deda, umete da priate s pticama? Moj tata mnogo pria s pticama.
Nauio je u ratu. On kae da su u umi vojnici iz njegove jedinice
komunicirali izmeu sebe na razliitim ptijim dijalektima da ih neprijatelj
ne bi otkrio. Danas to radi u lovu. Ya, cotta
66
, ba tako. Pozove ptice i one
dou. Hvata ih rukama.
Setio sam se svog strica Esaua, pronaenog kao dete u stablu baobaba, koji
je itavog ivota pokazivao neverovatnu sposobnost da komunicira s pticama.
I, ta kau ptice tvom tati?
ale se. Niko ne voli da bude zarobljen.
ta jo?
Svaka ptica ima svoju priu. Ptica je kao ovek.
Kada je to rekao, izgubio je interesovanje za dalju priu. Poeo je da zvidi
Humbi-humbi, tradicionalnu pesmu umbundoa, koju su snimili mnogi
izvoai, meu kojima su Angolci Valdemar Batu i Felipe Mukenga, i
Brazilci Davan i Flora Purin. Pesma je o ptici humbi-humbi, koja voli da leti
visoko i da izaziva druge ptice da joj se pridrue. Setio sam se plastine andue
kako leti po mojoj radnoj sobi. Tog jutra sam shvatio da u ovoj igri nisam sam.
U poetku sam mislio da je posredi ala Aleandrija Anjanguere i Plasida
Dominga. Koji dan kasnije, zazvonio je telefon u vreme mog popodnevnog
odmora. Nevoljno sam ustao i javio se:
Halo?...
Imate neto to nam pripada, rekao je enski glas. Naglasak me je
prebacio u Bengelu. Bilo je u njemu blagog uticaja naglaska iz Rija. Moda se
radilo o Bengeljanki koja je nekoliko godina ivela u Rio de anejru. ena
nastavi: Imate neto to nam vekovima pripada i koristili ste ga bez nae
dozvole.
Ne znam o emu priate?
Zar niste dobili anduu?
To ste bili vi?
Da, mi.
A ko ste vi?
Ne moram da vam kaem.
Vidite, ja sam osoba koju privlai apsurd, koja voli neverovatno, juri
iznenaenja. Osim toga, ponosim se prenjenim smislom za humor. Ali ak i
moje verovanje ima svoje granice.
Onda ve znate ko smo.
Kolegijum Ljudi-ptica?!
Moete nas tako zvati.
Ha! Ha! Nemojte tako sa mnom da se alite. Ne u ovo doba dana.
Probudili ste me.
Mi nastavljamo rad naih starih, znate? Mislim na ono to me najvie
zanima, na rei ptica.
ta traite od mene?
Imate spisak koji nam pripada, a odluili ste da ga koristite bez nae
dozvole, uprkos injenici da savreno dobro znate kakve su posledice takvog
ina. Kolegijum e se okupiti da proceni sluaj. Voleli bismo da budete
prisutni.
Praviu se da vam verujem. Gde e biti taj skup?
U Masanganu.
Slatko sam se nasmejao:
U Masanganu? Za ime boga! Masangano ne postoji.
Videete. Ja znam da postoji.
Rekla mi je datum i prekinula vezu. Vratio sam se u stolicu za ljuljanje u
unutranjem dvoritu, gde, kada je lepo vreme, sedam posle ruka da
odspavam. Fanfir me je u tiini upitno gledao.
Uhvatie me, rekoh aljivo. Moram da se vratim u moju zemlju.
Ono to mi je po podne, pod istom prolenom svetlou, delovalo
potpuno nerazumno, preteran san, zabavan koliko i besmislen, poelo je da
dobija na smislu kako se no navlaila, nena i lagana, na tvoj tako lepi grad
Lisabon. to sam vie mislio o Masanganu, vie mi je delovao kao srean kraj.
Kraj.
Plai li te ta re?
Mene ne. Da, zgraava me da osetim da svakog trenutka koji proe
ostajem bez prolosti (koliko uspomena izgubimo u sekundi?)
Zgraava me i sporo propadanje mog tela.
Ne elim, za razliku od El-Rei-a dom Sebastijana, da umrem polako.
Dozvoli mi da ti ispriam jednu zabavnu priu. Kada sam stigao u Luandu,
u autobusu koji nas je prevezao od aviona do zgrade aerodroma primetio sam
mali natpis pored onog malog ekia koji treba da se upotrebi u sluaju
opasnosti. Pretpostavljam da je taj natpis rezultat kompjuterskog prevoda,
kao na primer Google prevodioca, s engleskog na na jezik:
Uputstvo za upotrebu:
1. Rastavite bezbedni eki.
2. Potrudite se da udarite slomljenu au.
3. Vozite do sigurnog mesta.
Trebalo bi tako da postoji neko staklo u naim ivotima koje bismo mogli
da slomimo u sluaju opasnosti, i zatim iskoimo na onu stranu.
Sledei uputstva Google prevodioca, rastavili bismo bezbedni eki,
potrudili bismo se da udarimo slomljenu au, i zatim bismo se odvezli na
mesto bezbedno od propasti i zaborava.
U ovom mom ivotu, najsliniji tome je Masangano.
Beja-Flor jo ne zna, ali pokloniu mu put u Lisabon. Hou da ti odnese
ovo pismo, hou da ga preda u tvoje ruke, kao u staroj pesmi iz mog
detinjstva, koju smo igrali u krugu:
Leti, leti, kolibri
Nosi ovo pismo mojoj ljubavi.
Reci joj na uvo rei zlatne.
Reci joj da joj ostavljam
Klju od blaga.
Kao dete sam, posle smrti svog oca, mesecima pisao nevidljivi dnevnik,
sledei metod kojem me je on nauio kada smo se igrali pijuna, a sastojao se
od toga da se u penkalo stavi limunov sok. Izgubio sam svesku. Pronaao sam
je kao adolescent, malo pre nego to u poi za Rim u potrazi za svetou.
Znao sam da su te stranice pune seanja, u meuvremenu zaboravljenih, ali
listao sam ih i nita nisam video. Jednog dana sam ostavio svesku na suncu.
Iznenadio sam se kada sam je ponovo otvorio i video da je toplota otkrila
rei. Vreme, koje ima jo veu snagu od sunca, ponovo ih je izbrisalo. Sauvao
sam, tokom svih ovih godina, taj nevidljivi dnevnik. Na pokojoj stranici jo
uvek moe da se nasluti, kao u knjizi Kamoeovih soneta, onoj koja je
pripadala timorskom patrioti Fadariju da Luzu do Epiritu Santu, dah jedne ili
druge rei. Drim ovde u rukama moj Nevidljivi dnevnik. Listam ga s istom
arhainom i mranom verom s kojom jedna Pitonka gleda u karte ili koljke.
Danas mi je izala stranica sa
Strahovi
Zatim:
San
Ambis
Samoa
Spoj mi se ini zanimljivim, iako ne ba povoljan. Prilikom petog
otvaranja naiao sam na itavu reenicu:
Sutra me nikada vie niko nee probuditi.
Kako se zove mesto gde spavaju rei pre nego to uu u upotrebu?
Vokabularijum?
Tamo idem.
Let Lisabon-Natal, 28. april 2010.
Beleke, zahvalnice i bibliografija
Voleo bih da se zahvalim oau Nunu Alsadi, koji mi je poklonio tri
pozamana toma Opte istorije angolskih ratova Antonija de Olivejre
Kadornega, u izdanju Agencia Feral do Ultramar (1972). Kadornegino delo bilo
je stalna inspiracija prilikom pisanja drugog poglavlja, pogotovo zbog ara
angolizama i neologizama koji obasjavaju svaku stranicu. Isto poglavlje
takoe neto duguje ozeu Akursiju da Neveu i njegovom delu Politika i
trgovinska razmatranja o portugalskim otkriima i posedima u Africi i Aziji
(1830).
U desetom poglavlju preneo sam pripovetku napisanu na poziv
portugalskog nedeljnika Epreso za ilustrovano izdanje Luzijada, i koja je
kasnije objavljena u zbirci Katalog senki. Aktuelna verzija, dosta drugaija od
ranijih, mnogo je blia svedoenju osobe koja je sluila kao model
pripovedau.
Zahvaljujem se Luli Araesu, iz Resifea, na strpljenju, volji i ljubaznosti,
bilo zato to je nadgledao moj brazilski portugalski, bilo zato to mi je slao
knjige, dokumenta i druge materijale neophodne za napredovanje ovog
projekta.
Istoriarka i pesnikinja Ana Paula Tavare, moja mlaa majka, dala mi je
dragocene informacije o Domingou Ferejri da Asumpsioau, zvanom Kitubija.
Ideja za pisanje ovog romana javila mi se za vreme veere u domu Pabla
Ferona, dok sam sluao lingvistkinju Mafaldu Antune kako pria o svom
poslu lovca na neologizme. Dugujem joj takoe za nekoliko bibliografskih
saveta i ispravki. Zahvaljujem se najzad i spisateljici Patrisiji Rei i mojoj prvoj
majci, Dorindi Agvaluzi, koje su mi, kao i uvek, pomogle da pregledam
originalni tekst.
O AUTORU
Rodio se 1960. godine u Huambu (Angola). Danas je jedan od vodeih mladih
knjievnih glasova Angole, kao i portugalskog govornog podruja uopte. Vei
deo ivota proveo je u Angoli, Portugalu i Brazilu, radei kao novinar i pisac.
Njegova prva knjiga, Zavera, istorijski roman smeten u Sao Paolo u Luandi u
periodu izmeu 1880. i 1911. godine, oslikava izvanredan portret drutva
obeleenog suprotnostima, u kome anse za uspeh imaju samo oni koji su
sposobni da se prilagode. Poznati su i njegovi romani Trnica prokletih i Kina
sezona. Objavio je i tri knjige kratkih pria, i zbirku poezije U srcu ume.
Njegov roman Creole, koji je uporeivan s romanom Brusa etvina Vicekralj
Uide, dobio je portugalski Gran pri za knjievnost, dok je Knjiga o
kameleonima (Dereta, 2008) ovenana nagradom asopisa Independent za
najbolji strani roman 2007. godine. Za istu nagradu je nominovan i 2009, za
roman ene moga oca (Dereta, 2010). Afriki Lisabon, napisan u saradnji s
Fernandom Semedom i fotografom Elzom Ro, jedna je od najpoznatijih
knjiga o afrikoj zajednici u Lisabonu. Veliki je poznavalac afrike muzike i
knjievnosti, a njegov ivot je podeljen izmeu Angole, Brazila i Portugula.
1 Stanovnica Rio de anejra (prim. prev.)
2 Deo Luande koji izlazi na Atlantski okean. (prim. prev.)
3 Najvea reka u Angoli, uliva se u more juno od Luande. (prim. prev.)
4 Kafana kod matorog. (prim. prev.)
5 arobnica (prim. prev.)
6 Nena (prim. prev.)
7 Srean Put (prim. prev.)
8 Uzvik uenja tipian za severoistok Brazila, nastao krivljenjem uzvika
gente!, to znai ljudi moji! (prim. prev.)
9 Sjaj (prim. prev.)
10 Mirna, Plamen, Suptilna, Parfem, Cilj, ubori, Dua, Pratilja, ilibar,
Labud. (prim. prev.)
11 U originalu afeioar, re koja ima dvostruko znaenje, kao to e se
videti u sledeoj reenici. (prim. prev.)
12 enja, re za koju Portugalci smatraju da se ne moe prevesti ni na
jedan drugi jezik. (prim. prev.)
13 Mnogo (prim. prev.)
14 Angola me mnogo uzbuuje, est uzvik na patriotskim
manifestacijama u Angoli, ukljuujui utakmice reprezentacija. (prim.
prev.)
15 Izbrisati, od engleskog delete (prim. prev.)
16 Miran (prim. prev.)
17 Nedelja (prim. prev.)
18 Bubavaba (prim. prev.)
19 Mi (prim. prev.)
20 Komarac (prim. prev.)
21 Marija od Vernog Dupeta (prim. prev.)
22 oze Ue Mlitav (prim. prev.)
23 Kombinovana obavetajna jedinica, tajna sluba indoneanske vlade u
Istonom Timoru. (prim. prev.)
24 Nerazumljiv govor. (prim. prev.)
25 Port. Dobar Spokoj (prim. prev.)
26 Port. Dobar Odmor (prim. prev.)
27 Lik iz brazilskog folklora, najee nestani crnac koji nema jednu nogu
i pui lulu. (prim. prev.)
28 Port. guzica, zadnjica. (prim. prev.)
29 Portugalsko prezime, ije je znaenje jarak, rov, razdeljak, ali u
argonu i zadnjica, dupe. (prim. prev.)
30 Deak (prim. prev.)
31 Belo (prim. prev.)
32 Peat (prim. prev.)
33 ajnik (prim. prev.)
34 Lepeza (prim. prev.)
35 Splav (prim. prev.)
36 Ovde se autor igra reima, re palavra (re) pretvara u palarva, to ne
znai nita, ali je razumljiva poruka. (prim. prev.)
37 Varijanta uzvika Virgem Maria! (Device Marija!), koja je karakteristina
za severoistok Brazila. (prim. prev.)
38 ljaga (prim. prev.)
39 amar (prim. prev.)
40 U originalu, significar. (prim. prev.)
41 Port. Radostan Pogled (prim. prev.)
42 Dubok Korak (prim. prev.)
43 Aneli. (prim. prev.)
44 Izgovara se lansadu. Porinuti, ili odapeti. (prim. prev.)
45 Afrika smokva (prim. prev.)
46 Orix, boanstvo u tradiciji Joruba (prim. prev.)
47 Legendarni brazilski razbojnik (kangasejro) iz Pernambuka, policija ga
je ubila 1938. godine. (prim. prev.)
48 Tipino jelo Zelenortskih Ostrva (prim. prev.)
49 Jedna od etnikih grapa u Angoli, ini 37% stanovnitva (prim. prev.)
50 oze sa krova (prim. prev.)
51 Policajac domorodac u portugalskim kolonijama (prim. prev.)
52 Pivo od kukuruza, veoma populamo pie (prim. prev.)
53 Afrikanka koja pripada srednjoj klasi (prim. prev.)
54 Oboavalac Kamila Katela Branka (prim. prev.)
55 Oboavalac Ese de Kejroa (prim. prev.)
56 Glista (prim. prev.)
57 Banda (prim. prev.)
58 Psovati, lula, antipatija, tuan, najmlae dete (prim. prev.)
59 Aktivna pobuna, grupa koja se odvojila od MPLA, Pokreta za
osloboenje Angole. (prim. prev.)
60 San (prim. prev.)
61 Predgraa Luande (prim. prev.)
62 Titula osobe koja je imala ulogu administratora i sudije u kraljevstvu
(prim. prev.)
63 Ptica ije ime znai dobro te videh (prim. prev.)
64 Delovi Angole. (prim. prev.)
65 Kolibri. (prim. prev.)
66 Da, stari (prim. prev.)