Daglas Preston

KODEKS

S engleskog prevela
Ljiljana Krsti

Zahvalnost

Jedna osoba stoji pre svih jer je zahvaljujui njoj ovaj

roman i nastao; moj dobri prijatelj, neprocenjivi Forest Fen
- kolekcionar, naunik i izdava. Nikad neu zaboraviti
jedan na ruak, odran pre mnogo godina u Zmajskoj
sobi Ruiastog bivaka, kada mi je ispriao neobinu
priu - i tako mi dao ideju za ovaj roman. Nadam se da
sam je poteno obradio.
Kad sam ve pomenuo Foresta, smatram neophodnim
da razjasnim jednu stvar: moj lik, Maksvel Brodbent,
potpuno je izmiljen. U pogledu linosti, morala, karaktera
i porodinih vrednosti, ta dva oveka ne mogu se vie
razlikovati, pa elim da naglasim ovu injenicu zbog onih
kojima se dopada da vide roman a clef*( Fr.: roman s
kljuem". (Prim. prev.)) u ovom delu.
Pre mnogo godina, mladi izdava je od para
nepoznatih autora primio poluzavreni rukopis nazvan
Relikvija; kupio ga je i autorima poslao odmereno pismo
izdavaa, ukazujui na to kako roman treba preraditi i
zavriti - to pismo je ta dva autora vinulo put bestselera i
filmskih hitova. Izdava je bio Bob Glison. Mnogo mu
dugujem zbog tih poetnikih dana i zbog toga to je doveo
roman do kraja. Na slian nain bih eleo da zahvalim i
Tomu Doertiju na dobrodolici bludnom sinu.
eleo bih i da odam priznanje neuporedivom
gospodinu Linkolnu ajldu, istinskoj boljoj polovini naeg

beletristikog partnerstva, zbog izvanredne i nadahnute

kritike rukopisa.
Dugujem veliku zahvalnost i Bobu Rotenbergu, ne
samo zbog korisnih primedbi i podrobne pomoi oko
karaktera i prie ve i zbog velikog i trajnog prijateljstva.
Zahvaljujem i svojim agentima, Eriku Simonofu iz
agencije Denklou i Nesbit, u Njujorku, i Metjuu Snajderu
u Holivudu. elim da zahvalim i Marku Rozenu, koji mi je
pomogao u razvijanju nekih zamisli u ovoj knjizi, kao i
Lindi Obst, zbog sagledavanja svih mogunosti romana u
kratkoj verziji na sedam strana.
Mnogo dugujem i Donu Kauu, koji je proitao
rukopis i dao brojne korisne predloge, pogotovo u vezi sa
orujem, naroito vatrenim. Nikolo Kaponi je, po obiaju,
ponudio sjajna reenja za neke varljive scene u knjizi.
Takoe dugujem Stivu Elkinsu, koji trai stvarni Beli grad
u Hondurasu.
Nekoliko knjiga mi je bilo korisno dok sam pisao
Kodeks, posebno ona Redmonda O'Henlija In trouble
again i Sastun: My apprenticeship i vith Maya Healer
od Rosite Arvigo - izvanredna knjiga koju bih preporuio
svakome ko je zainteresovan za temu medicine Maja.
Moja ki Selena je proitala rukopis nekoliko puta i
dala neke izvanredne primedbe, zbog ega sam joj
neizmerno zahvalan. Takoe bih zahvalio svojoj eni
Kristini, i deci Altei i Isaku. Iskreno vam zahvaljujem na
vaoj istrajnoj ljubavi, nenosti i podrci, bez kojih ovog
romana, kao ni svih drugih divnih stvari u mom ivotu, ne
bi bilo.

Tom Brodbent proe poslednju okuku zavojitog puta i

vide svoja dva brata kako ve ekaju ispred velike
gvozdene kapije imanja Brodbent. Filip je nervozno
kuckao po gvozdenim vratima izbacujui duvansko trunje i
pepeo iz svoje lule, dok je Vernon ustro pritiskao dugme
zvona. Kua se nadvijala nad njima, utljiva i mrana,
uzdiui se s vrha brda kao palata nekog pae, sa svojim
prozorima, dimnjacima i kulama pozlaenim bogatom
poslepodnevnom svetlou Santa Fea, u Novom Meksiku.
- Ne lii na oca da kasni - ree Filip. Vratio je lulu
meu svoje bele zube i zvuno zagrizao usnik. I on je
pritisnuo dugme zvona, proverio sat, namestio manetne.
Filip je izgledao manje-vie isto, pomisli Tom: lula od
ruinog drveta, podrugljiv pogled, dobro izbrijani obrazi
okupani losionom, kosa zaeljana unazad iznad visokog
ela, zlatni sat na runom zglobu; nosio je sive pantalone
od kamgarna i mornariki blejzer. Njegov engleski akcenat
kao da je bio za nijansu prefinjeniji. Vernon, s druge
strane, u svojim gauo pantalonama, sandalama, s dugom
kosom i bradom, maglovito je podseao na Isusa Hrista.
Igra jo neku od svojih igara s nama - ree Vernon,
jo nekoliko puta pritiskajui zvono. Vetar je aptao
krozborove grane donosei miris tople smole i praine.
Velika kua je utala.
Miris Filipovog skupog duvana lebdeo je u vazduhu.
Okrenuo se Tomu.
- Pa kako je meu Indijancima, Tome?
- Odlino.
- Ba mi je drago da to ujem.
- A kako si ti?
- Odlino. Ne moe biti bolje.
- Vernone?

- Sve je sjajno. Ba sjajno.

Razgovor je zapeo i oni se pogledae, pa zbunjeno
skrenue poglede. Tom nikad nije imao mnogo ta da kae
svojoj brai. Vrana je preletela iznad njihovih glava,
kretei. Neugodna tiina nadvi se nad grupu pred
kapijom. Posle trenutka koji je potrajao Filip navali na
dugme nizom trzaja i mrgodno pogleda kroz kovano
gvoe, hvatajui se za reetke.
- Kola su mu jo u garai. Mora biti da zvono ne radi.
- Udahnuo je. - Zdravo! Oe! Zdravo! Tvoji odani sinovi su
ovde!
Kapija se, uz krckanje, malo otvori pod pritiskom njegove teine.
- Vrata nisu zakljuana - ree Filip iznenaeno. - On
nikad vrata ne ostavlja otkljuana.
- Unutra je i eka nas ree Vernon. To je to.
Navalili su ramenima na kapiju i otvorili je savladavi
otpor arki. Vernon i Filip su se vratili do svojih kola i
parkirali ih unutra dok je Tom ulazio. Suelio se s kuom domom svog detinjstva. Koliko je godina prolo od njegove
poslednje posete? Tri? Ispunila ga je udnim i sukobljenim
oseanjima - odrasli ovek vraa se prizorima svog
detinjstva. Vlastelinski posed u Santa Feu, u
najupeatljivijem znaenju te rei. Poploani kolski prilaz
pravio je polukrug oko masivnog para zaguan*( Sp.:
predsoblje, predvorje. (Prim. prev.)) vrata iz sedamnaestog veka,
ploe su bile spojene runo obraenim klinovima
meskita.*( Vrsta ipraga s juga severnoamerikog kontinenta. (Prim.
prev.))
Sama kua je bila niska zgrada od erpia,
zakrivljenih zidova, sa izvajanim podupiraima, noseim
gredama, letvama, niama, portalima, dimnjacima s
pravim keramikim dodacima za bolji cug koji su bili
umetniko delo po sebi. Bila je okruena poljem pamuka i
smaragdnozelenom travom. Smetena na vrhu brda, imala
je neometan pogled na planine i iroku pustinju, svetla
grada i letnje gradonosne oblake koji su se nadnosili iznad

Hemes planinama. Kua se nije promenila, ali je ipak bila

drukija. Tom je razmiljao da je moda on taj koji je
drukiji.
Jedna od garanih vrata bila su otvorena i Tom je
video zeleni mercedes svoga oca smeten u jednoj od
unutranjih prostorija za parkiranje. Druge dve prostorije
su bile zatvorene. uo je kola svoje brae kako brundaju
du prilaza i zaustavljaju se kod velike kapije. Vrata su se
zalupila i njih dvojica su se pridruila Tomu ispred kue.
U tom trenutku, nekakvo neodredeno muno oseanje
poe da se nakuplja u Tomovim grudima.
- Pa ta ekamo? - upita Filip, penjui se ka kapiji,
krupnim koracima idui ka zaguan vratima; ponovo je
zvonio. Vernon i Tom su ga pratili.
Nije bilo niega sem tiine.
Filip, oduvek nestrpljiv, jo jednom zazvoni. Tom je
mogao da uje kako zvono odzvanja duboko u kui.
Zvualo je kao nekoliko prvih taktova Mejma, to je,
pomisli, bilo tako tipino za oev ironini smisao za
humor.
- Zdravoooo! - vikao je Filip kroz skupljene ake. I
dalje nita.
- Misli li da je dobro? - upita Tom. Nelagoda se pojaavala.
- Naravno da je dobro - ljutito odgovori Filip. - Ovo je
samo jo jedna njegova igra. - Udarao je na velika
meksika vrata pesnicom, utirao ih i drmusao.
Osvrui se, Tom je video zaputeno dvorite,
nepokoenu travu, korov u lejama lala.
- Idem da pogledam kroz prozor - ree Tom.
Probio se kroz ivu ogradu od amise*( Vrsta sukulenta.
(Prim.prev.)) na prstima preao preko leja i zavirio u dnevnu
sobu kroz prozor. Neto je bilo strano pogreno, ali bio
mu je potreban trenutak da shvati ta. Izgledala je da je
soba u redu: iste kone sofe i fotelje, isti kameni kamin,
isti stoi za kafu. Ali iznad kamina je stajala velika slika nije se seao koja - a sad je nije bilo. Posegnuo je u

seanje. Bee li to Brak ili Mone? Zatim je primetio da je

velika bronzana skulptura iz rimskog perioda, deak koji je
stajao levo od kamina, takoe nestala. Police biblioteke
bile su velike rupe bez knjiga. Soba je delovala neuredno.
Iznad vratnica prema hodniku video je ubre na podu,
zguvani papir, omotnicu vakae gume i odbaenu traku
za pakovanje.
ta ima, doco? - Filipov glas je doplovio do njega iza
ugla.
- Bolje sam pogledaj.
Filip je proao kroz iblje u svom feragamo perju, s
izrazom dosade utisnutim na licu. Vernon ga je pratio.
Filip je provirio kroz prozor i uzdahnuo.
- Lipi - ree.
- Iznad sofe. Lipi je nestao! I Brak iznad kamina! Sve
je odneo! Sve je prodao!
Vernon je progovorio.
- Filipe, ne uzbuuj se. Verovatno je samo sve
spakovao. Moda se seli. Godinama mu govori da je ova
kua isuvie velika i osamljena.
Filipovo lice se odjednom opusti.
- Da. Naravno.
- Mora biti da je to razlog ovog tajanstvenog sastanka
-ree Vernon.
Filip klimnu glavom i obrisa elo svilenom
maramicom.
- Premoren sam od leta. U pravu si, Vernone.
Naravno da se ovde pakovalo. Ali kakav je nered pritom
napravljen! Kad otac bude video, dobie napad.
Nastala je tiina dok su sva tri sina stajala u bunju
gledajui se meusobno. Tomov oseaj nelagode dostigao
je vrhunac. Ako se njihov otac iseljavao, radio je to na vrlo
udan nain.
Filip je izvadio lulu iz usta.
- ta mislite, da li je ovo jo jedan od njegovih malih
izazova za nas? Mala zagonetka?
Sad u da provalim unutra ree Tom.

- Alarm.
- Doavola s alarmom.
Tom je zaobiao kuu praen braom i priao joj sa
zadnje strane. Popeo se uza zid i preao u malu,
zaklonjenu batu s vodoskokom. Jedan prozor je bio na
nivou oiju. Tom je iupao kamen iz uzdignute leje.
Doneo ga je do prozora i stavio na rame.
- Stvarno e da razbije prozor? - upita Filip. - Ba
sportski.
Tom hitnu kamen i on prolete kroz prozor slomivi ga.
Dok je zveanje stakla jenjavalo ekali su, oslukujui.
Tiina.
- Nema alarma - ree Filip.
Tom je odmahnuo glavom.
- Ovo mi se ne dopada.
Filip je zurio kroz slomljeni prozor, a Tom je video
kako mu lice iznenadno crveni. Filip je psovao i provlaio
se kroz prozorski ram - sve u feragamo garderobi i s
lulom.
Vernon pogleda Toma.
- ta mu je?
Ne odgovarajui mu, i Tom ude kroz prozor. Vernon
ga je pratio.
Spavaa soba je izgledala kao i ostatak kue: bez
ijednog umetnikog dela. Vladao je nered: prljavi otisci
cipela na tepihu, ubre, lepljive trake za pakovanje, omoti
od vakaih guma, kesa od kokica, ekseri i ostaci
pretesterisanih daski. Tom je preao u hodnik. Pred njim
su bili goli zidovi na kojima su, seao se, stajali Pikaso, jo
jedan Brak i par majanskih stela. Nestalo je, sve je nestalo.
S rastuim oseanjem panike poao je niz hodnik,
zastavi pred lunim ulazom u dnevnu sobu. Tamo je
stajao Filip, u sredini sobe, ogledajui se naokolo, potpuno
prebledeo.

-Neprestano sam mu govorio da e se ovo desiti. Bio je

tako prokleto nepaljiv to je drao sve stvari ovde. Tako
prokleto nemaran.
- ta? - kriknu Vernon, uzbunjen. - ta je, Filipe?
ta se desilo?
U gru, i samo za nijansu glasnije od apata, Filip
ree:
- Opljakani smo!

Detektiv porunik Ha Barnabi iz policije Santa Fea

stavio je ruku na koate grudi i zavalio se u stolicu.
Prineo je olju svee kafe ustima, desetu tog dana.
Gorkasti miris mu ispuni nozdrve dok je gledao u
usamljenu stabljiku pamuka. Divan proleni dan u Santa
Feu, u Novom Meksiku, u Sjedinjenim Amerikim
Dravama, mislio je, smetajui se dublje u fotelju.
Petnaesti april - Aprilske ide. Dan plaanja poreza. Svako
je bio u svom domu i preraunavao se, otrenjujui se
mislima o smrtnosti i nematini. ak su i kriminalci uzeli
slobodan dan.
Pijuckao je kafu s istinskim oseanjem zadovoljstva.
Osim slabanog zvonjenja telefona u spoljanjoj
kancelariji, ivot je bio dobar.
uo je, na rubu svesti, Dorinu kako profesionalnim
glasom odgovara na telefon. Njeni otri samoglasnici
dolazili su kroz otvorena vrata:
- Izvinite, stanite malo, moete li da govorite sporije?
Dau vam narednika...
Barnabi je uguio nastavak razgovora glasnim
gutljajem kafe i ispruio noge k vratima, malo ih gurkajui.
Blagoslovena tiina se obnovila. ekao je. I stiglo je kucanje na vratima.
Prokleti telefonski poziv.
Barnabi je odloio kafu na sto i blago se podigao iz
nemarnog poloaja.
- Da?
Narednik Hari Fenton je otvorio vrata, sa ustrim izrazom lica. Fenton nije bio od onih koji su voleli dane bez posla. Njegov izgled je ve bio dovoljan da kae Barnabiju da
se dogodilo neto veliko.
-Ha?
-Mmm?

Fenton je nastavio zadihano.

- Imanje Brodbent je opljakano. Trenutno mi je na
telefonu jedan od sinova.
Ha Barnabi se nije ni trznuo.
- ta je opljakano?
- Sve. - Fentonove crne oi caklile su se od
zadovoljstva.
Barnabi je pijuckao kafu, i pijuckao, a zatim spustio
stolicu na pod uz tihi udarac. Prokletstvo.
Dok su se Barnabi i Fenton vozili du Old Santa Fe
trejla, Fenton je priao o pljaki. Zbirka je, koliko je uo,
vredela pola milijarde. Ako je istina ak i priblina tome,
bie na naslovnim stranama Njujork tajmsa. I on, Fenton,
na prvoj strani Tajmsa. Moe li da zamisli?
Barnabi nije mogao da zamisli. Ali nita nije rekao.
Ve se navikao na Fentonova ushienja. Zaustavio se na
kraju krivudavog puta koji je vodio do vile Brodbent.
Fenton se popeo drugom stranom, lica sjajnog od
oekivanja, s glavom napred, sekirastog nosa koji kao da je
predvodio telo. Dok su koraali putem Ha je osmatrao
zemlju. Mogao je da vidi nejasne otiske kamioneta koji je
dolazio i odlazio. Vozili su sasvim drsko. Dakle, Brodbent
je ili bio odsutan ili su ga ubili - potonje je bilo verovatnije.
Verovatno e nai Brodbenta u kui, potpuno ukoenog.
Put je pravio okuku, a zatim se produavao pravo i
dvoja otvorena vrata su se ukazala, nadgledajui veliku
vilu smetenu meu irokim lejama naikanim
stabljikama pamuka. Zastao je da pregleda kapiju. Imala
je dva motora. Na njoj se nisu videli znaci nasilnog
otvaranja, elektrina kutija je bila otvorena, a unutra je bio
klju. Kleknuo je i pregledao ga. Klju je bio u bravi,
okrenut da otvori kapiju.
Okrenuo se Fentonu.
- Kako ti se ovo ini?

- Dovezli su kombi, imali su klju od kapije - momci

su profesionalci. Verovatno emo pronai Brodbentov le u
kui, zna.
- Zato te volim, Fentone. Ti si moj drugi mozak.
uo je uzvike, podigao pogled i video tri oveka kako
prelaze preko travnjaka, prilazei mu. Deca koja gaze
pravo preko travnjaka.
Barnabi je pobesneo.
- Gospode boe! Znate li vi da je ovo mesto zloina?
Ostali su zastali, ali voa, visoki ovek u odelu je
nastavio da prilazi. - A ko ste pa vi? - Njegov glas je bio
hladan i nadmen.
- Ja sam detektiv porunik Hainson Barnabi - ree a ovo je narednik Hari Fenton, policija Santa Fea.
Fenton im uputi kratak osmeh koji mu je jedva otkrio
zube.
- Vi ste sinovi?
- Jesmo - ree onaj u odelu.
Fenton im uputi jo jedan grub trzaj usana.
Barnabiju je bio potreban samo tren da ih osmotri
kao mogue osumnjiene. Hipi u vreastoj garderobi imao
je poteno, otvoreno lice; moda ne ba najbistrije na
svetu, ali svakako ne pljakako. Lik u kaubojskim
izmama imao je prava konjska govna na njima, primetio
je Barnabi s potovanjem. A tu je bio i momak u odelu koji
je liio na osobu iz Njujorka. to se Haa Barnabija tie,
svako iz Njujorka je potencijalni ubica. ak i bakice.
Ponovo ih je osmotrio: tri razliitija brata bilo je nemogue
zamisliti. Neobino kako se to moglo desiti u jednoj
porodici.
- Ovo je mesto zloina, pa u morati da vas zamolim,
gospodo, da se sklonite odavde. Izaite kroz kapiju i
stanite pod drvo, ili ta god drugo, i saekajte me. Doi u
za dvadesetak minuta da porazgovaram s vama. U redu?
Molim vas ne lutajte po okolini, ne dodirujte nita i ne
razgovarajte o zloinu ili o onome to ste videli.

Okrenuo se, a tada, kao da mu je upravo palo na

pamet, ponovo im se obratio:
- Cela zbirka je nestala?
- Upravo to sam rekao preko telefona - ree taj u
odelu.
- Koliko, otprilike, vredi?
- Oko petsto miliona dolara.
Barnabi dodirnu obod kape i pogleda Fentona. Izraz
istog zadovoljstva na njegovom licu prepao bi i svodnika.
Dok je koraao prema kui Barnabi je razmiljao da
bi bilo bolje da pazi - bie mnogo pretpostavki o ovome.
Federalci, Interpol, sam bog zna ko e se sve umeati.
Pomislio je da kratko razgledanje mesta pre nego to dou
forenziari nee smetati. Zakaio je paleve za kai i zurio
u kuu. Pitao se da li je zbirka bila osigurana. Trebalo bi to
proveriti. Ako jeste, moda Maksvel Brodbent i nije bio ba
sasvim mrtav. Maksvel Brodbent je moda pijuckao
margarite s nekom lepojkom na plai u Puketu.
- Pitam se da li je Brodbent bio osiguran? - upita
Fenton. Ha se naceri partneru, a zatim ponovo pogleda
mesto.
Video je slomljen prozor, zbrkane otiske cipela po
ljunku, izgaeno iblje. Svei tragovi su pripadali
sinovima, ali je, takoe, bilo i mnogo starih tragova. Video
je mesto gde je kombi za selidbe bio parkiran, gde se
marljivo okretao. Izgledalo je da su barem dve nedelje
protekle od pljake.
Vano je bilo pronai telo - ako ga ima. Zakoraio je u
kuu. Osmotrio je traku za pakovanje, omotnice od vaka,
eksere, odbaene delove daski. Na tepihu su bili izbledeli
otisci i piljevina. Oigledno su postavili strug na sto.
Izuzetno struan rad. I buan, takoe. Ovi ljudi ne samo
da su znali ta rade, nego su to radili natenane. Omirisao
je vazduh. Nema slatko-kiselog mirisa lea.
Iznutra, pljaka je delovala podjednako nesvakidanje
kao i spolja. Nedelja, moda dve. Sagnuo se i omirisao

iseeni ostatak daske koja je leala na podu. Nedostajao joj

je miris svee seenog drveta. Podigao je travke koje su bile
unete u kuu, protrljao ih prstima - suvo. Grumenje blata
uneto na vrhovima izama takoe je bilo potpuno suvo.
Barnabi se prisetio, poslednja kia bila je pre tano dve
nedelje. Tad se sve desilo; tokom dvadesetetvoroasovne
kie, kad je zemlja jo bila vlana i blatnjava.
Odlutao je kroz veliki zasvoeni sredinji hodnik. Tu
su jo uvek stajala postolja s bronzanim oznakama na
kojima su bile postavljene skulpture. Postojali su i izbledeli
trouglovi s kukama na gipsanim zidovima gde su nekad
visile slike. Bilo je i slamnatih omi i gvozdenih postolja na
kojima je stajala antikna grnarija, i prazne police s
pranjavim rupama u kojima je nekada stajalo blago. Na
policama, na mestima s kojih su uklonjene knjige bili su
tamni urezi.
Doao je do vrata spavae sobe i video brojne prljave
otiske ulaenja i izlaenja. Jo sasuenog blata. Isuse,
mora da ih je bilo barem estorica. Ovo je bio veliki
selidbeni posao, i mora da je trajao najmanje jedan dan,
ako ne i dva.
U spavaoj sobi je stajala maina. Barnabi je
prepoznao aparat za pravljenje pene za pakovanje, kakvu
imaju u UPS-u. U drugoj sobi pronaao je mainu za
guvanje papira, za vrlo velike predmete. Pronaao je jo
rezane drvenarije, rolne filca, robusne metalne trake,
lance, navrtne ploe i nekoliko manjih testera. Nekoliko
hiljada dolara naputenog alata. Nisu se zamajavali
odnoenjem bilo ega drugog; u dnevnoj sobi je ostao
televizor od deset hiljada dolara, zajedno s video-rikorderom i DVD plejerom, i dva kompjutera. Mislio je na svoj
bedni televizor i video-rikorder, na to da ih jo uvek
otplauje, a njegova ena i njen sadanji momak verovatno
na njima gledaju pornie svako vee.
Paljivo je prekoraio video-kasete koje su leale na
podu. Fenton ree:

- Kladim se tri prema dva da je ovek mrtav, dva

prema pet da je u pitanju prevara osiguranja.
- Tebi je ivot ba zabavan, Fentone.
Neko je morao da vidi da se ovde neto deava, Kua,
smetena na vrhu brda, bila je vidljiva iz celog Santa Fea.
Da se on lino potrudio da, pre dve nedelje, baci pogled
kroz prozor svog dvosobnog stana u dolini, mogao je i sam
da vidi pljaku - kua bleti celu no, kamionski farovi
silaze nizbrdo.
Ponovo je odao priznanje drskosti pljakaa. Zbog
ega su se oseali tako sigurnim dok su pljakali? Gotovo
sasvim nehajni.
Bacio je pogled na sat. Nije imao jo mnogo vremena
do dolaska kombija kriminalistike laboratorije.
Prolazio je brzo i metodino kroz sobe, razgledajui,
ali nita ne zapisujui. Beleke se uvek, nauio je, obiju o
glavu. Svaka soba je bila obraena. Zadatak je obavljen u
potpunosti. U jednoj od soba stajala je gomila
raspakovanih kutija, a papir je bio razbacan po podu.
Podigao je pare; neka vrsta tovarnog rauna, od pre
mesec dana, dvadeset etiri hiljade dolara za francuske
lonce i erpe, nemake i japanske noeve. Je l' se tip
spremao da otvori restoran?
U spavaoj sobi, u zadnjem delu garderobnog
prostora, pronaao je ogromna elina vrata, delimino
otvorena.
- Fort Noks - ree Fenton.
Barnabi klimnu glavom. U kui punoj milionski
vrednih slika, pitao se, ta je bilo tako vredno da je moralo
da bude u sefu.
Ne dodirnuvi vrata skliznuo je unutra. Sef je bio
prazan, osim ubreta razbacanog po podu i gomile drvenih
kutija za mape. Izvadio je maramicu i iskoristio je da otvori
fioku. Somot je bio udubljen na mestima gde su stajali
predmeti. Zatvorio ju je i okrenuo se samim vratima,
nakratko razgledajui bravu. Nije bilo znakova nasilnog

otvaranja. Nijedna od kutija s bravom koje je video u sobi

nije bila nasilno otvorena, takoe.
- Poinitelji su imali sve ifre i kljueve - ree Fenton.
Barnabi klimnu glavom. Ovo nije bila pljaka.
Izaao je napolje i brzo obiao batu. Delovala je
zaputeno. Korov je bujao. Nita nije bilo negovano. Trava
nije koena bar dve nedelje. Celo mesto je odisalo
zanemarenou, koje je, inilo mu se, protezalo i due od
dve nedelje unazad, od nazovipljake. Izgledalo je da to
mesto ide nizbrdo ve mesec ili dva.
Ako je osiguranje bilo upleteno, bili su i sinovi.
Moda.

Pronaao ih je u hladu bora, prekrtenih ruku,

utljive i natutene. Dok im se Barnabi pribliavao, ovek
u odelu upita:
- Da li ste ita pronali?
- Na primer - ta?
ovek je bio namrgoen.
- Shvatate li ta je ukradeno? Re je o stotinama
miliona. Blagi boe, kako iko oekuje da proe nekanjeno
za ovako neto? Neka dela su svetski poznata. Samo je
Filipo Lipi vredan etrdeset miliona dolara. Stvari su
verovatno ve na putu za Srednji istok ili Japan. Morate
pozvati FBI, stupiti u kontakt s Interpolom, zatvoriti
aerodrome...
Zastao je da udahne.
- Porunik Barnabi ima neka pitanja - ree Fenton,
preuzimajui ulogu koju je tako dobro igrao. Glas mu je
bio neobino visok i mekan, ali se ispod njega oseala
pretnja. - Kaite nam svoja imena.
ovek u kaubojskim izmama je iskoraio.
- Ja sam Tom Brodbent, a ovo su moja braa, Vernon
i Filip.
- Vidite, porunie - ree onaj po imenu Filip - ova
umetnika dela su oigledno ve na putu ka spavaoj sobi
nekog eika. Ne mogu se nadati da e ih prodati na
zvaninom tritu - previe su poznata. Bez uvrede, ali ja
zaista mislim da policija Santa Fea nije osposobljena da
vodi ovaj sluaj.
Barnabi je otvorio svoju belenicu i pogledao na sat.
Jo uvek je imao tridesetak minuta do dolaska forenzikog
kombija iz Albukerka.
- Mogu li da postavim nekoliko pitanja, Filipe? Je l' u
redu da govorim ti?
- Ma odlino, odlino, samo ve jednom ponite.

Godine?
Meni su trideset tri - ree Tom.
Trideset pet - ree Vernon.
Trideset sedam ree Filip.
Recite mi, kako se desilo da se sva trojica zateknete
ovde u isto vreme? - Upravio je pogled ka nju ejd tipu,
Vernonu, onome koji je izgledao kao najmanje sposoban
laov.
- Otac nam je poslao pismo.
- O emu?
- Pa... - Vernon baci nervozan pogled na brau. - Nije
rekao.
- Imate ikakvu ideju?
- Ne ba.
Barnabi premesti pogled.
- Filipe?
- Nemam pojma.
Okrenu pogled ka Tomu. Otkrio je da mu se dopada
Tomovo lice. Nije delovalo prevarantski.
- Pa, Tome, hoe li da mi pomogne?
- Mislim da je bilo zbog razgovora o nasledstvu.
- Nasledstvu? Koliko godina je imao va otac?
- ezdeset.
Promuklim glasom, prekidajui razgovor, Fenton se
nagnu da upita.
- Da li je bio bolestan?
- Jeste.
- Koliko bolestan?
- Umirao je od raka - odgovori Tom hladno.
- ao mi je - kaza Barnabi, obuzdavajui rukom
Fentona kao da ga spreava da postavi jo neprikladnih
pitanja. - Ima li neko od vas kopiju pisma?
Sva trojica pokazae istovetna pisma napisana
rukom, na hartiji boje slonovae. Zanimljivo, pomisli
Barnabi, svaki ima svoj primerak. To govori neto o
znaaju koji su pridavali ovom sastanku. Barnabi uze
jedno i proita:
-

Dragi Tome,
elim da doe u moju kuu u Santa Feu,
petnaestog aprila, tano u jedan popodne, povodom
veoma vane stvari koja se tie tvoje budunosti.
Pozvao sam i Filipa i Vernona. Prilaem novac za
put. Molim te doi na vreme, tano u jedan. Ispuni
svom ocu ovu poslednju elju.
Otac
- Ima li nekih izgleda da se oporavi od raka ili je
bezizgledno? - upita Fenton.
Filip je zurio u Fentona, pa se okrenu Barnabiju.
- Ko je ovaj tip?
Barnabi dobaci upozoravajui pogled Fentonu, koji je
esto izmicao kontroli.
- Svi smo na istoj strani, pokuavamo da reimo
zloin.
- Koliko razumem - proguna Filip - nije bilo izgleda
za oporavak. Otac je proao terapiju zraenjem i hemoterapiju, ali rak je metastazirao i nije mogao da ga se rei.
Odbio je dalji tretman.
- ao mi je - kaza Barnabi, neuspeno pokuavajui
da pokae saoseanje. - Da se vratimo na pismo - pominje
se neki novac. Koliko novca je bilo priloeno?
- Hiljadu dvesta dolara u gotovini - ree Tom.
- U gotovini? U kom obliku?
- U obliku dvanaest novanica po sto dolara. Za oca
je bilo tipino da tako poalje novac.
Fenton je ponovo upao u razgovor.
- Jo koliko dugo je trebalo da ivi? - Pitao je
neposredno Filipa, isturajui bradu. Fenton je imao runu
glavu, vrlo uzanu i uglastu, s jakim obrvama, duboko
usaenim oima, ogromnim nosom iz ijih je nozdrva
izvirao estar crnih dlaka, krive poutele zube i uvuenu
bradu. Koa mu je bila maslinasta; uprkos engleskom
imenu, Fenton je bio meksikog porekla, iz grada Truas,

u dalekim planinama Sangre de Kristo. Delovao je

zastraujue, mada je bio najljubazniji ovek na svetu.
- Oko est meseci.
- Dakle, zbog ega vas je pozvao? Da odigra neku razbrajalicu sa svojim stvarima?
Fenton je umeo da bude grozan kad je to hteo. Ali postizao je rezultate.
Filip ledeno odgovori:
- Ljupko reeno. Pretpostavljam da je to mogue.
Barnabi se blago umea:
- Ali s takvom zbirkom, Filipe, zar ne bi napravio
nekakav ugovor da je ostavi muzeju?
-Maksvel Brodbent se gnuao muzeja.
- Zato?
- Muzeji su prednjaili u kritikovanju pomalo nesvakidanje kolekcionarske prakse koju je na otac primenjivao.
- A to je...?
- Kupovanje umetnikih dela sumnjivog porekla,
poslovanje s pljakaima grobnica i ratnim pljakaima,
vercovanje umetnina preko granica. I sam je opljakao
grobnicu. Mogu da shvatim njegovu odbojnost. Muzeji su
tvrave licemerstva, pohlepe i lakomosti. Kritikuju svakoga
zbog istih metoda koje i sami primenjuju da bi napravili
svoje zbirke.
- A ostavljanje zbirke univerzitetu?
- Mrzeo je akademike. Zvao ih je nitarijama u tvidu.
Akademici, a posebno arheolozi, optuivali su Maksvela
Brodbenta da je opljakao hramove u Srednjoj Americi. Ne
priam vam nikakve porodine tajne: to je optepoznata
pria. Uzmite bilo koji broj asopisa Arheologija, i videete
da je na otac bio neka vrsta otelotvorenog avola.
- Da li je planirao da proda zbirku? - navaljivao je
Bar-nabi.
Filip iskrivi usnu od nezadovoljstva.
- Da proda? Moj otac je morao da sarauje s
aukcijskim kuama i prodavcima umetnikih dela celog

ivota. Radije bi umro u najgorim mukama nego to bi im

dao da prodaju i neku osrednju grafiku.
- Znai da je planirao sve da ostavi vama trojici?
Nastala je nelagodna tiina.
- To je - ree Filip bila pretpostavka.
Fenton je opet dreknuo:
- Crkva? ena? Ljubavnica?
Filip izvadi lulu iz usta, i savreno oponaajui
Fentonov odsean nain, odgovori:
- Ateista. Razveden. enomrzac.
Druga dvojica brae prasnue u smeh. ak je i Ha
Barnabi uivao u Fentonovoj nelagodi. Retko se deavalo
da ga neko nasanka prilikom ispitivanja. Taj tip Filip, i
pored umiljenosti, bio je vrst. Ali bilo je neeg tunog u
tom izduenom, inteligentnom licu, neeg izgubljenog.
Barnabi izvadi tovarni list za kuhinjski pribor.
- Imate li neku ideju o emu je re ili kuda su stvari
odnete?
Pregledali su ga, odmahnuli glavom i vratili mu ga.
- Nije ak ni voleo da kuva - ree Tom.
Barnabi ugura papir nazad u dep.
- Priajte mi o svom ocu. Izgled, linost, karakter,
poslovi, takve stvari.
Ponovo je Tom progovorio.
- On je... jedinstven.
- Kako?
- Divovskog rasta, visok oko dva metra, zgodan, irokih ramena, bez trunke sala, sede kose i brade, vrst kao
lav, prikladno gromoglasan. Ljudi kau da lii na
Hemingveja.
- Linost?
- On je ovek koji je uvek u pravu, gazi preko svakog i
svaeg da dobije ono to eli. Zivi po vlastitim ivotnim
pravilima. Nije zavrio ni srednju kolu, ali ipak vie zna o
umetnosti i arheologiji od veine doktora nauka.
Kolekcionarstvo je njegova religija. Prezire tua religijska

uverenja, i zbog toga toliko uiva da kupuje i prodaje stvari

ukradene iz grobnica - a i da ih sam pljaka.
- Kaite mi neto vie o tom pljakanju grobova. Ovog
puta je Filip govorio. - Maksvel Brodbent je roen u
radnikoj porodici. Kao mladi je otiao u Srednju
Ameriku i nestao u dungli na dve godine. Napravio je
veliko otkrie, opljakao neki hram Maja i provercovao
stvari nazad. Tako je poeo. Trgovao je sumnjivim
umetninama i antikvitetima, svime - od grkih i rimskih
skulptura iz Evrope preko kmerskih predmeta izdeljanih u
kambodanskim posmrtnim hramovima do renesansnih
slika ukradenih u Italiji tokom rata. Nije trgovao da bi se
obogatio, ve da bi finansirao sopstvenu zbirku.
- Zanimljivo.
- Maksvelovi metodi - ree Filip - bili su jedini nain
da ovek danas ima istinski veliko umetniko blago.
Verovatno nijedan primerak u njegovoj zbirci nije ist.
Vernon je progovorio:
- Jednom je opljakao grobnicu koja je nosila
prokletstvo. Priao je o tome na koktelima.
- Prokletstvo? Kakvo prokletstvo?
- Neto kao: Onaj ko uznemiri ove kosti bie iv
odran i njime e se nahraniti pobesnele hijene. A onda
e gomila baraba da mu jebe majku. Ili neto slino.
Fentonu se ote smeh.
Barnabi ga pogleda upozoravajue. Sledee pitanje je
uputio Filipu, sad kad je obezbedio njegovu saradnju.
Smeno kako ljudi vole da se ale na roditelje.
- ta ga je zbilja pokretalo?
Filip se namrtio, elo mu se izbrazdalo.
- Pa ovako. Maksvel Brodbent je voleo Lipijevu sliku
Madona vie nego ijednu ivu enu. Oboavao je
Broncinov portret male Bie de Medii vie nego ijedno od
svoje roene dece. Voleo je svoja dva Braka, svog Monea,
svoje majanske lobanje od ada vie nego ijednog ivog
oveka u ivotu. Klanjao se svojoj zbirci francuskih
kovega s motima svetaca iz trinaestog veka vie nego

ijednom istinskom svecu. Njegova zbirka je bila njegova

ljubavnica, njegova deca i njegova vera. Eto to ga je
istinski pokretalo - prelepe stvari.
- Nita od toga nije istina - ree Vernon. - Voleo nas
je. Filip se podsmehnu.
- Kaete da se razveo od vae majke?
- Mislite od naih majki? Razveo se od dve, a s
treom je obudoveo. Postoje jo dve ene s kojima nije
imao decu i nebrojeno mnogo ljubavnica.
- Neka borba oko alimentacije? - upita Fenton.
- Prirodno - ree Filip. - Izdravanje i za venane i za
nevenane ene, nikad kraja prii.
- Ali vas je sam podigao?
Filip je zastao, pa rekao:
- Da... na svoj jedinstven nain.
Rei su visile u vazduhu. Barnabi se pitao kakav je
otac Maksvel bio. Bolje da se dri glavne prie, vreme mu
je isticalo. Momci iz forenzike e stii svakog trenutka, a
posle toga e biti srean ako ga puste i da pogleda mesto
zloina.
- Ima li trenutno neke ene u njegovom ivotu?
- Jedino u cilju umerene fizike aktivnosti u veernjim
satima - ree Filip. - Ona nita nee dobiti, budite sigurni.
Tom uskoi:
- Mislite li da je na otac dobro?
- Poteno reeno, nisam video nikakve znake koji bi
govorili u prilog ubistvu. Nismo pronali telo u kui.
- Da ga nisu moda oteli?
Barnabi odmahnu glavom.
- Nije verovatno. to bi se petljali s taocem? Pogledao je na sat. Jo pet do sedam minuta. Vreme je za
pitanje.
- Osiguranje? - Trudio se da zvui to nehajnije.
Tamna senka pree preko Filipovog lica.
- Ne.
ak ni Barnabi nije mogao da sakrije iznenaenje.

- Ne?
- Pokuao sam prole godine da ugovorim osiguranje.
Niko nije hteo da osigura zbirku sve dok se dri u kui s
ovakvim obezbeenjem. I sami vidite koliko je ovo mesto
ranjivo.
- Zato va otac nije poboljao sigurnost?
- Na otac je bio vrlo teak ovek. Niko nije mogao da
mu kae ta da radi. Imao je dosta oruja u kui.
Pretpostavljam da je mislio da e se sa svakim izboriti na
nain Divljeg zapada.
Barnabi je prebirao po belekama i ponovo proverio
sat. Bio je uznemiren. Delovi se nisu slagali. Bio je siguran
da nije obina pljaka, ali bez osiguranja, zato opljakati
samog sebe? Zatim je tu bila sluajnost s pismima
sinovima, kojima ih je pozivao na sastanak ba u ovom
momentu. Priseao se pisma... vrlo vana stvar koja se
tie vae budunosti... biu vrlo razoaran ako ne
doete... Bilo je neeg upeatljivog u izboru rei.
- ta je bilo u sefu?
- Nemoj mi rei da su uli i u sef! - Filip se pljesnu
po oznojenom elu drhtavom rukom. Odjednom je bio
otromboljen, a izraz uasa na njegovom licu delovao je
iskreno.
-Da.
- O
boe.
Unutra
su
bili
dragulji,
nakit,
junoameriko i zlato Srednje Amerike, retki novii i
marke, sve neizmerno vredno.
- Provalnici su, izgleda, imali ifru za sef, ba kao i
kljueve za sve ostalo. Imate li ideju kako?
-Ne.
- Da li je va otac ikome verovao - na primer
advokatu - moda on ima drugi komplet kljueva ili ifru
za sef?
- On nikome nije verovao.
To je bilo znaajno. Barnabi pogleda Vernona i Toma.
-Slaete se?
Obojica klimnue glavom.

- Da li je imao sluavku? Jedna ena je dolazila

danju.
- Batovan?
- S punim radnim vremenom.
- Jo neko?
- Imao je i kuvara s punim radnim vremenom i
medicinsku sestru koja je dolazila triput nedeljno.
Tad ih Fenton prekinu, naginjui se unapred i
osmehujui se na svoj divlji nain.
- Mogu li neto da pitam, Filipe?
- Ako ba morate.
- Kako to da pria o ocu u prolom vremenu? Je l' ti
to zna neto to mi ne znamo?
- O, za boga miloga! - prasnu Filip. - Ko e me osloboditi ovog neostvarenog erloka Holmsa?
- Fentone! - promrmlja Barnabi upuujui mu
upozoravajui pogled.
Fenton ga pogleda i videvi Barnabijev pogled lice mu
se opusti.
- Izvinjavam se.
Barnabi je postavio sledee pitanje:
- Gde su sad?
- Gde je ko?
- Sluavka, batovan, kuvar. Pljaka se desila pre dve
nedelje, a neko je otpustio kunu poslugu.
Tom upita:
- Pljaka se desila pre dve nedelje?
- Tako je.
- Ali meni je pismo stiglo potom pre tri dana.
To je bilo zanimljivo.
- Da li je iko od vas obratio panju na adresu
poiljaoca?
- U pitanju je bilo neko mesto za slanje pote, na
primer Potanski sanduii itd. ree Tom.
Barnabi se zamisli na trenutak.
- Moram da vam kaem - ree - da ova takozvana
pljaka izgleda kao kolski primer prevare osiguranja.

- Ve sam vam objasnio da zbirka nije osigurana ree Filip.

- Objasnio si, ali ja ne verujem.
- Poznajem trite osiguranja, porunie - ja sam
istoriar umetnosti. Ova zbirka vredi oko pola milijarde
dolara, a stajala je u kui, u ruralnom delu grada,
zatiena ordinarnim bezbednosnim sistemom. Otac ni psa
nije imao. Ponavljam vam, zbirka nije bila podobna za
osiguravanje.
Barnabi je dugo gledao Filipa, a zatim skrenu pogled
na drugu dvojicu brae.
Filip utavo izdahnu i pogleda na sat.
- Porunie, zar ne mislite da ovaj sluaj malo
prevazilazi policiju Santa Fea?
Ako nije bila prevara osiguranja, ta je bilo? Ovo nije
bila nikakva prokleta pljaka. Suluda ideja poe da mu se
oblikuje u pameti. Potpuno ludaka. Ali se oblikovala
gotovo protivno njegovoj volji, pretvarajui se u neto nalik
teoriji. Bacio je pogled na Fentona. Fenton ne bi shvatio.
Uprkos svim sposobnostima, Fentonu je nedostajao
smisao za humor.
Barnabi se setio televizora s ogromnim ekranom,
video-rikordera i video-kaseta ostavljenih po podu. Ne, ne
ostavljenih, smetenih na podu, odmah do daljinskog
upravljaa. ta bee rukom ispisan naslov? POGLEDAJ
ME.
To je bilo to. Kao kad se voda smrzava, sve je dolo na
svoje mesto. Tano je znao ta se desilo. Barnabi se
nakalja:
- Poite sa mnom.
Tri sina su ga pratila nazad u kuu, u dnevnu sobu.
- Sedite.
- O emu je re? - Filip je postajao uznemiren. ak je
i Fenton gledao znatieljno u Barnabija.
Barnabi podie traku i daljinski.
- Sad emo da pogledamo ovu kasetu na videu. Ukljuio je televizor i ubacio traku u video-rikorder.

- Je l' ovo neka ala? - upita Filip, odbijajui da

sedne, lica oblivenog crvenilom. Druga dvojica su stajala u
blizini, zbunjena.
- Zaklanja ekran - ree Barnabi, smetajui se u
sofu.
- Sedite.
- Ovo je neuveno...
Iznenadan zvuk sa ekrana uutkao je Filipa, a lice
Maksvela Brodbenta, vee od ivota, materijalizovalo se na
ekranu. Sva trojica sedoe.
Njegov glas, dubok i gromoglasan, odjekivao je
sobom.
Pozdrav od mrtvih.

4
Tom Brodbent je zurio u lik svog oca, veliki kao i u
ivotu, kako se polako postavlja u iu. Kamera se
postepeno
povlaila
unazad,
otkrivajui
Maksvela
Brodbenta kako sedi za ogromnim pisaim stolom u radnoj
sobi, drei nekoliko listova hartije u svojim velikim
akama. Soba jo nije bila opljakana; Lipijeva slika
Madone bila je na zidu iza njega, na policama su stajale
knjige, a i ostale slike i skulpture su bile na svojim
mestima. Tom se stresao, ak je i elektronska slika oca
delovala zastraujue.
Posle pozdrava otac je zastao, proistio grlo i
usredsredio svoje jasnoplave oi na kameru. Listovi su
blago podrhtavali u njegovim rukama. Delovao je
preplavljen snanim oseanjima.
Dragi Filipe, Vernone i Tome,
Ukratko reeno: poneo sam sve svoje blago sa
sobom u grob. Zapeatio sam se zajedno sa zbirkom u
grob. Taj grob je sakriven na nekom mestu na svetu
koje samo ja znam.
Zastao je, ponovo kaljucnuo, nakratko podigao svoj
plavi pogled, ponovo pogledao nadole i nastavio da ita.
Glas mu je poprimio taj pomalo pedantan ton koga se Tom
jako dobro seao s veera za trpezarijskim stolom.
Vie od stotinu hiljada godina ljudi su se
sahranjivali zajedno sa svojim najvrednijim posedom.
Sahranjivanje mrtvih zajedno s blagom ima dugu
istoriju; zapoeli su je neandertalci, a nastavilo se
tokom drevnog Egiptapa skoro sve do dananjih dana.
Ljudi su se sahranjivali s njihovim zlatom, srebrom,
umetninama,
knjigama,
lekovima,
nametajem,
hranom, robovima, konjima, a ponekad i s konkubinama i suprugamasa svime za ta su mislili da bi im

moglo zatrebati u zagrobnom ivotu. Tek u poslednjem

veku, moda u poslednja dva, ljudi su prestali da
zakopavaju zemne ostatke s dobrima, prekidajui tako
dugu tradiciju.
Drago mi je to u ja obnoviti tu tradiciju.
injenica je da nam gotovo sve to znamo o
prolosti dolazi iz bogatstva grobova. Neki su me
nazvali pljakaem groba. Nije tano.Ja ne pljakam, ja
recikliram. Obogatio sam se na blagu koje su budalasti
Ijudi mislili da odnose sa sobom na neki drugi svet.
Odluio sam da uradim tano ono to su oni uradili i
sahranim se sa svim svojim zemaljskim bogatstvom.
Jedina razlika izmeu mene i njih je u tome to ja
nisam budala. Znarn da ne postoji zagrobni ivot u
kome u moi da uivam u svojim dobrima. Nasuprot
njima, umirem bez iluzija. Kad umre- mrtav si. Kad
umre, samo si gomila trulog mesa, masti, mozga i
kostiju - nita vie od toga.
Svoje blago odnosim sa sobom iz sasvim drugog
razloga. Iz veoma vanog razloga. Iz razloga koji se tie
vas trojice.
Zastao je i pogledao navie. Ruke su mu i dalje jedva
vidljivo podrhtavale, a miii vilice se grili.
- Isuse - proapta Filip, napola se diui iz stolice dok
su mu se ake otvarale i zatvarale. - Ne mogu da verujem.
Maksvel Brodbent je podigao papire da bi nastavio da
ita, sapleo se oko rei, oklevao, a zatim naglo ustao i
bacio papire na sto.
Ma zajebi, ree, divlje odgurujui stolicu. Ono to
imam da kaem isuvie je vano za glupi govor.
Krupnim koracima je obiao sto ispunjavajui ekran
svojim divovskom po-javom, irei se na celu sobu u kojoj
su sedeli. Hodao je ispred kamere, uznemiren, dodirujui
svoju kratko oianu bradu.

Ovo nije lako. Ne znam tano kako da vama trojici

to objasnim.
Okrenuo se i krupnim koracima vratio nazad.
Kadsam bio vaih godina nita nisam imao. Ba
nita. Stigao sam u Njujork iz Irija u Pensilvaniji, sa
samo trideset pet dolara i oevim starim odelom. Bez
porodice, bez prijatelja, bez obrazovanja. Nita. Moj
otac je bio dobar ovek, ali zidar. Mama je bila mrtva.
Bio sam prilino sam na svetu.
- Ne ponovo ta pria - jeknu Filip.
Bila je jesen 1963. godine. Tumarao sam
plonicima sve dok nisam naao posao, usrani posao
pranja sudova u restoranu Kod mama ine, na uglu
Istone 88. ulice i Avenije Leksington. Za dolar i
dvadesetpet centi na sat.
Filip je odmahivao glavom. Tom se oseao tupo.
Brodbent je prestao da koraa, smestio se ispred
radnog stola i pogledao u kameru, malo pogrbljen,
gledajui ih popreko.
Prosto mogu sad da vas vidim. Filipe, ti sigurno
tuno odmahuje glavom, Tome, ti verovatno stoji i
psuje. A ti, Vernone, ti sigurno misli da sam naisto
poludeo. O boe, lepo mogu da vas vidim. I ao mi vas
je, istinski. Ovo nije lako.
Prestao je da koraa.
Dinin restoran nije bio daleko od Metropoliten
muzeja umetnosti. Jednog dana sam iz hira uao, i to
mi je promenilo ivot. Potroio sam poslednji dolar na
lansku kartu i poeo da odlazim u Muzej svaki dan.
Zaljubio sam se u to mesto. Kakvo otkrovenje! Nikad

nisam video takvu lepotu, takvu... Odmahnuo je rukom.

Isuse, vi to sve ve znate.
- Svakako - suvo primeti Filip.
Sutina je, dakle, da sampoeo od nule. Nada.*( Sp.:
nula, nita. (Prim. prev.)) Vredno sam radio. Imao sam viziju
svog ivota, svoj cilj. itao sam sve to mi je dolo do
ruke. limana i njegovo otkrie Troje, Hauarda Kartera
i Tutankamonovu grobnicu, Dona Lojda Stivensa i
Grad Kopan, iskopavanje Vile tajni u Pompeji. Sanjao
sam da i sam pronadem takva blaga, da ih iskopam,
da ih posedujem. Osvrtao sam se oko sebe pitajui se
gde jo ima izgubljenih grobnica i hramova koje je
mogue pronai? Jo uvek sam imao priliku.
Tad je zastao da otvori kutiju na stolu. Izvadio je
cigaru, odsekao joj vrh i zapalio.
- Isuse boe - ree Filip. - Taj starac je nepopravljiv.
Brodbent je ugasio ibicu pokretom ruke, bacio je na
radni sto i nacerio se. Imao je lepe zube koji su bleskali
belinom.
Umreu u svakom sluaju, pa zato da ne uivam
uposlednjih nekoliko meseci?Je l tako, Filipe? Jo uvek
pui lulu?Ja bih na tvom mestu odustao.
Okrenuo se i nastavio da koraa, a plaviasti oblaii
dima su ga pratili.
U svakom sluaju, tedeo sam novac sve dok
nisam dovoljno utedeo da odem u Srednju Ameriku.
Nisam otiao tamo da zaradim novac - mada je i to bilo
uplanu, priznajem - nego zato to me je vodila strast. I
naao sam ta sam traio. Naao sam svoj izgubljeni
grad.
Okrenuo se i nastavio da koraa.

Toje bio poetak. To me je pokrenulo. Trgovao sam

umetninama i antikvitetima samo da bih mogao da
finansiram svoju zbirku. I pogledajte...
Zastao je pokazujui otvorenom akom nevidljivu
zbirku u kui.
Pogledajte rezultate. Jedna od najveih privatnih
zbirki umetnina i antikviteta na svetu. To nisu samo
stvari. Svaki predmet ima svoju istoriju, svaki krije
moje uspomene: kad sam ga prviput video, kako sam
se zaljubio u njega, kako sam ga nabavio. Svaki komad
je deo mene.
Kao ova olmeka glava koju sam pronaao u
grobnici Piedra Lumbre. Seam se tog dana... seam se
kad sam je prviput video kako lei u praini grobnice,
gde je stajala dve hiljade godina.
Filip frknu.
- Radosti lopovluka.
Poloio je glavu na sto.
Mirovala je tu dve hiljade godina predmet takve
izvanredne lepote da ini da se rasplae. Voleo bih da
umem da vam opiem svoja oseanja kada sam video
ovu glavu, nainjenu od besprekornog ada, kako lei
na tlu. Nije bila stvorena da ivotari u mraku. Spasao
sam je i vratio u ivot.
Glas mu je pukao od emocija. Opet je zastao, proistio
grlo, spustio glavu. Nespretno se vratio do stolice i seo,
ostavljajui cigaru u pepeljaru. Upravio je lice ka kameri i
nagnuo se unapred.
Ja sam va otac. Posmatrao sam vas kako
odrastate. Poznajem vas bolje nego to vi poznajete
sebe.
- To nije verovatno - ree Filip.

Dok sam posmatrao kako odrastate obeshrabrivalo

me je oseanje koje sam u vama prepoznao oseanje
da vam neto pripada. Oseanje privilegije. Sindrom
bogatake dece. Uverenje da ne morate teko da
radite, mnogo da uite, da se napreete jer ste sinovi
Maksvela Brodbenta. Jer ete jednog dana ne
pomerivi niprst biti bogati.
Opet je ustao, nemiran od energije.
Vidite, ja shvatam da je to u najveoj meri moja
greka. Ispunjavao sam vam hirove, kupovao tagod
da ste poeleli, slao vas u najbolje privatne kole,
vukao vas po Evropi. Oseao sam krivicu zbog svojih
razvoda i svega ostalog. Valjda nisam bio roen za
brakove. I ta sam uradio? Odgajio sam troje dece
koja, umesto da ive sjajnim ivotima, ekaju svoje
nasledstvo. Ovaploena Velika iekivanja.
- Sranje - ljutito ree Vernon.
Filipe, ti si asistent na istoriji umetnosti koleda
na Long Ajlendu. Tom? Konjski veterinar u Juti. A
Vernon? Pa, ak nemam pojma ni ta sad radi;
verovatno ivi u nekom aramu, negde, dajui svoj
novac nekom lanom guruu.
- Nije istina! - ree Vernon. - Nije istina! Idi doavola!
A povrh svega, nastavi otac, vas trojica se ne
slaete. Nikad niste nauili da saraujete, da budete
braa. Poeo sam da razmiljam ta sam to uinio?
ta sam to uinio? Kakav sam to otac bio? Da li sam ih
nauio da se oslanjaju na sebe? Da li sam ih nauio da
brinu jedan o drugom?

Zastao je i glasno uzviknuo:

Ne!
Posle svega kolovanja, Evrope, pecanja i
logorovanja, podigao sam tri slabia, tri promaaja.
Isuse, moja je greka da se sve tako zavrilo, ali tako
je. Tada sam otkrio da umirem i uspaniio sam se.
Kako u da popravim stvari?
Ponovo je zastao i okrenuo se. Teko je disao, a lice
mu je oblilo crvenilo.
Nita vas tako ne tera na razmiljanje kao smrt
koja vam zabije nos u lice. Morao sam da smislim ta
u sa svojom zbirkom. Ni u ludilu je ne bih ostavio
nekom muzeju ili nekom univerzitetu, grupici nitarija u
tvidu, da se naslauju njom. A nisam nameravao ni da
dopustim da se neka prevarantska aukcijska kua ili
preprodavac
obogate
na
mom
krvavom
radu,
rasparaju je i raseju na sve etiri strane sveta poto
sam ja proveo ceo ivot skupljajui je. Ni sluajno.
Protrljao je
mahnuo kameri.

bradu,

zguvao

akom

maramicu

Oduvek sam nameravao da vam ostavim svoju

zbirku. Ali kad je dolo do toga, shvatio sam da je to
najgore to mogu da uradim. Nema anse da vam
uruim pola milijarde dolara koje niste zaradili.
Ponovo se vratio iza radnog stola, smestio se u stolicu
i izvadio jo jednu cigaru iz kone kutije.
Gledajte
prekasno.

me, jo

uvek puim.

Sad je

ionako

Odsekao je vrh i zapalio je. Oblak dima zamaglio je

iu kamere i slika je postala mutna, pomerajui se
napred-nazad dok je kamera traila novi fokus. Kad se
oblak povukao iz slike, jasno, lepo lice Maksvela
Brodbenta opet se vratilo u iu.
Onda mi je sinulo. Ideja je bila savrena. Ceo ivot
sam iskopavao stvari iz grobnica i trgovao njima. Znao
sam sve tosove za skrivanje grobnica, svaku zamku,
sve. Odjednom sam shvatio da i ja, takode, mogu da
ponesem svoju zbirku sa sobom. I tako da uinim za
vas ono to bi bilo istinsko naslede.
Zastao je, sklopio ake, nagnuo se unapred.
Zaradiete taj novac. Udesio sam da se zakopam
sa svojom zbirkom u nekoj grobnici, negde na svetu.
Izazivam vas da me pronaete. Ako uspete, moete
opljakati moj grob i sve uzeti. To je moj izazov vama
dragi moji sinovi.
Uzdahnuo je pokuavi da se nasmei.
Upozoravam vas. Bie i teko i opasno. Nita to je
u ivotu vredno nije lako. A evo i zamke nikad
neete uspeti ne budete li saraivali.
Lupio je svojom masivnom akom o sto.
Ukratko reeno toje to. Nisam mnogo uinio za
vas u ivotu, ali kunem se bogom, popraviu stvari
svojom smru.
Ponovo je ustao i doetao do kamere. Pruio je ruku
da je ugasi, a tada, kao da se neeg setio, zastao je i
mutna slika njegovog divovskog lica ispunila je ekran:

Nikad nisam bio naroito sentimentalan, pa u

vam samo rei zbogom. Zbogom Filipe, Vernone i Tome.
Zbogom i sa sreom. Volim vas.
Ekran je zamro.

5
Tom je ostao na sofi, potpuno nesposoban da se
pokrene. Ha Barnabi je prvi reagovao. Ustao je i tiho
kaljucnuo prekidajui tiinu.
- Fentone? Izgleda da ovde vie nismo potrebni.
Fenton klimnu glavom, nespretno ustade, crvenei se.
Barnabi se okrenuo brai i utivo dotakao rub apke.
- Kao to vidite, ovo nije stvar za policiju. Ostavljamo
vas da... pa, da sami reite stvari. - Polako su krenuli ka
zasvoenim vratima koja su vodila u hodnik. Jedva su
ekali da odu.
Filip ustade.
- Porunie Barnabi? - Glas mu je bio pri-guen.
-Da?
- Verujem da ovo neete pomenuti nikome. Ne bi bilo
korisno ako bi... ako bi ceo svet poeo da trai grobnicu.
- Tano. Nema razloga da se bilo kome pomene. Nikakvog razloga. Opozvau forenziare. - Izaao je i nestao.
Trenutak kasnije mogli su da uju zvuk zatvaranja velikih
prednjih vrata kue.
Tri brata su ostala sama.
- Baraba jedna - ree tiho Filip. - Ne mogu da
verujem. Baraba.
Tom baci pogled na bratovo bledo lice. Znao je da ivi
dosta dobro od plate asistenta. Novac mu je bio potreban. I
nesumnjivo je ve poeo da ga troi.
Vernon ree:
- ta sad?
Re ostade da visi u vazduhu.
- Ne mogu da verujem starom avolu - ree Filip. Da samo tako odnese dvanaest starih remek-dela
slikarstva u grob, da ne pominjem neprocenjivi majanski
ad i zlato. Dotuen sam. - Izvadio je svilenu maramicu iz
depa na prsluku i lako protrljao elo. - Nije imao nikakvo
pravo na to.
- Pa ta da radimo? - ponovio je Vernon.

Filip je zurio u njega.

- Idemo da nademo grobnicu, naravno.
- Kako?
- ovek ne moe sam sebe da sahrani s pola milijarde
umetnina bez neije pomoi. Pronai emo ko mu je pomogao.
- Ne verujem u to - ree Tom. - Nikad nikome u ivotu
nije verovao.
- Ali nije mogao sasvim sam to da uradi.
- To je tako... on - iznenada ree Filip.
- Moda je ostavio neke tragove. - Vernon ode do
fioka, trzanjem otvori jednu i poe da rovari po njoj,
psujui. Izvukao je i drugu, i treu, postajui tako
uznemiren da je fioka izala cela, a sadraj se prosuo po
podu - karte za igranje, tabla zapaisi*( Stara indijska igra
slina bekgemonu. (Prim. prev.)) ah, tabla za kineski ekers.*(
Kineska igra slina micama. (Prim. prev.)) Tom se setio svih igara stare igrake iz njihovog detinjstva, poutele i pohabane
posle toliko godina. Osetio je ledeni vor u grudima; eto na
ta se sve svelo. Vernon je psovao i utnuo prosutu
gomilu, razbacujui stvari svuda po sobi.
- Vernone, rasturanje kue je besmisleno. Ignoriui
ga, Vernon nastavi da otvara fioke prosipajui njihov
sadraj po podu, nastavljajui potragu.
Filip izvadi lulu iz depa na pantalonama i pripali je
drhtavom rukom.
- Troite vreme uzalud. Predlaem da odemo da
porazgovaramo s Markusom Hauserom. On je klju.
Vernon zastade.
- Hauser? Otac nije u vezi s njim etrdeset godina.
- On je jedini ovek koji je zaista poznavao oca.
Zajedno su proveli dve godine u Srednjoj Americi. Ako iko
zna kuda je otac otiao, to je on.
- Otac mrzi Hausera.
- Pretpostavljam da su se pomirili budui da je otac
bio bolestan. - Filip podie poklopac zlatnog upaljaa i
pukajui zapali lulu.

Vernon pree u radnu sobu. Tom je uo kako otvara i

zatvara ormare, izvlai knjige s polica, baca stvari na pod.
- Kaem ti da je Hauser upleten. Moramo brzo da
radimo. Imam dugove - imam obaveze.
Vernon se vrati iz radne sobe nosei kutiju s
papirima, koju je tresnuo na sto za kafu.
- Izgleda da si ti ve poeo da troi svoje nasledstvo.
Filip mu se hladno okrenu.
- Ko to bee uzeo od oca dvadeset hiljada prole
godine?
- To je bila pozajmica. - Vernon poe da prebira po
papirima, upajui napolje fascikle, razbacujui sve po
podu. Tom je video njihove stare izvetaje iz kole i ake
knjiice kako ispadaju izjedne fascikle. Iznenadilo ga je da
se otac baktao uvanjem tih stvari, tim pre to ni najmanje
nije bio zadovoljan njihovim ocenama.
- Jesi li ih vratio?
- Vratiu.
- Naravno da e vratiti - sarkastino ree Filip.
Vernon je menjao boje.
- A ta je sa etrdeset hiljada koje je otac potroio da
te poalje na fakultet? Da li si ti to vratio?
- To je bio poklon. Platio je i Tomu veterinarski
fakultet, je l' tako, Tome? A da si ti hteo da ide na
fakultet, i tvoj fakultet bi platio. Umesto toga, otiao si da
ivi s nekim svamijem u Indiji.
Nastala je zategnuta tiina.
- Idi doavola - ree Vernon.
Tom je piljio as u jednog as u drugog brata. Opet se
deavalo, kao to se deavalo hiljadama puta pre. Obino
bi se on umeao pokuavajui da bude mirotvorac. Isto
tako obino od toga nije bilo nikakve koristi.
- Idi i ti doavola - ree Filip. Vratio je lulu u usta, zagrizao je i okrenuo se na peti.

- ekaj! - viknu Vernon, ali bilo je prekasno. Kad god

bi pobesneo Filip bi se okrenuo i otiao; to je i sad uradio.
Velika vrata su buno tresnula prilikom zatvaranja.
- Pobogu, Vernone, zar nisi mogao da saeka bolje
vreme za svau?
- Ma ko ga jebe. On je poeo, je l' tako? Tom nije
mogao da se seti ko je poeo.
Ponovo u kancelariji, Ha Barnabi je sedeo u svojoj
stolici, sa oljom svee kafe smetenom na stomaku,
gledajui kroz prozor. Fenton je sedeo u drugoj stolici, sa
svojom oljom, tmurno gledajui u pod.
- Fentone, mora prestati da misli o tome. Takve
stvari se deavaju.
- Ne mogu da verujem.
- Znam, potpuno je ludaki - tip se zakopao s pola
milijarde dolara. Ali, ne brini. Jednog dana neko e
poiniti u ovom gradu zloin vredan naslovne strane
Njujork tajmsa, i ti e biti na njoj. Samo se nije desilo
ovog puta.
Fenton je uivao u svojoj kafi - i svom razoaranju.
- Znao sam, Fentone, ak i pre nego to sam video tu
video-traku. Dokuio sam. im sam shvatio da nije u
pitanju prevara osiguranja, kao da mi je zasvetlela sijalica
u glavi. uj, bio bi to sjajan film, zar ne misli? Bogata
odnosi sva svoja sranja sa sobom.
Fenton nita nije rekao.
- ta misli, kako je starac to uradio? Razmisli o
tome. Bila mu je potrebna pomo. To je mnogo stvari. Ne
moe premestiti nekoliko tona umetnikih dela preko
sveta, a da niko ne primeti.
Fenton je pijuckao.
Barnabi baci pogled na sat, a zatim na papire rairene
preko njegovog stola.
- Jo dva sata do ruka. Kako to da se nita
zanimljivo ne deava u ovom gradu? Vidi ovo. Droga, i jo
droge. Zato ovi klinci za promenu ne opljakaju banku?

Fenton iskapi kafu.

- To je negde.
Tiina.
- ta hoe da kae? ta misli time? To je negde.
Pa ta. Mnoge stvari su negde.
Fenton zgnjei olju.
- Nita ne predlae, je li? Fenton baci
olju u kantu za ubre.
- Rekao si: to je negde. Hou da znam ta si mislio
time?
- Idemo da ga naemo.
- I?
- I da ga zadrimo.
Barnabi se nasmeja.
- Fentone, zadivljuje me. Ako dosad nisi primetio, mi
smo uvari reda i zakona. Je I' ti ta sitni-ca pobegla iz
pameti? Od nas se oekuje da budemo poteni.
- Aha - ree Fenton.
- Tano - ree Barnabi posle nekoliko trenutaka. Potenje. Ako ga nema, Fentone, ta onda ima?
- Pola milijarde dolara - odgovori Fenton.

6
Zgrada nije bila od smee opeke, kakva bi bila u
nekom od Bogartovih fllmova, ve udovite od stakla i
elika koje se ustremilo u nebo iznad Zapadne 54. ulice,
ruan neboder iz osamdesetih godina. U najmanju ruku,
mislio je Filip, kirija je visoka. A ako je kirija visoka, to
znai da je Markus Hauser uspean privatni detektiv.
Ulaz u prizemlje liio je na ulaz u dinovsku kocku od
poliranog granita. Mesto je imalo jedak miris sredstava za
ienje. Bolestan bambus je rastao u jednom uglu. Lift ga
je u trenu podigao do tridesetog sprata i ubrzo je bio pred
vratima od trenjevog drveta koja su vodila u kancelarije
Markusa Hausera, privatnog detektiva.
Filip je zastao na ulasku. ta god da je zamiljao kao
kancelariju privatnog detektiva, ovaj postmoderni enterijer
od sivog kriljca, industrijski tepisi i crni polirani granit
nije. Kako iko moe da radi u ovako jalovom prostoru?
inilo se da je soba prazna.
- Da? - stie glas iza polukrunog staklenog zida.
Filip zaobie i ugleda lea oveka koji je sedeo za
velikim stolom bubreastog oblika. Umesto u vrata
kancelarije, sto je gledao u suprotnom pravcu, prema zidu
od prozora s kojih se videla reka Hadson, sijajui muklom
bojom cinka. Bez okretanja ovek mu pokaza fotelju. Filip
proe do fotelje, smesti se i poe da prouava Markusa
Hausera - biva vijetnamska zelena beretka, bivi pljaka
grobova, bivi porunik Biroa za alkohol, duvan i vatreno
oruje, odeljenje na Menhetnu.
U foto-albumu njegovog oca video je fotografije Hausera kao mladia, mutne i nejasne; obuen u oker pantalone
za dunglu, s nekakvim vatrenim orujem o boku. Na
svakoj je bio nasmejan. Malo se zbunio videvi ga konano
u telesnom obliku. Izgledao je i manji nego to ga je Filip
zamiljao, preterano doteran u smeem odelu s iglom na
kragni preko kravate, prslukom, zlatnim lancem i depnim
satom. ovek iz radnike klase koji oponaa otmenost.

Oko njega se oseao miris kolonjske vode, a ono malo kose

to je imao bilo je previe namazano gelom, i svaka dlaka
je bila briljivo nametena da to vie pokrije elavi deo
lobanje. Zlatno prstenje na - ni manje ni vie nego - etiri
prsta. Nokti su mu bili manikirani, oieni i ispolirani,
dlake u nosu paljivo podseene. ak je i elavi deo glave,
blistav ispod kose koja ga je pokrivala, delovao navoteno i
izglancano. Filip se pitao da li je to isti Markus Hauser koji
je tumarao dunglom s njegovim ocem u potrazi za
izgubljenim gradovima i skrivenim grobnicama. Moda je u
pitanju neka greka.
Nakaljao se.
- Gospodin Hauser?
- Markus - stie brzi odgovor, kao fijuk dobrog
teniskog voleja. I glas mu je bio zbunjujui: visok, nazalan,
s radnikim akcentom. Oi su mu, meutim, bile zelene i
hladne kao u krokodila.
Filip se unervozi. Prekrstio je noge, i ne traei
dozvolu, izvadio lulu i poeo da je puni. Na to se Hauser
nasmeio, otvorio fioku stola, izvadio ovlaiva i ogromnu
eril cigaru.
- Ba mi je drago to pui - ree kotrljajui cigaru
medu dlanovima, izvadi zlatni seka s monogramom iz
depa i odsee vrh. - Ne smemo dozvoliti primitivcima da
pobede. - Poto je zapalio cigaru, uvali se dublje u fotelju, i
gledajui ga kroz predivo dima upita:
- ta mogu da uinim za sina svog biveg partnera,
Maksvela Brodbenta?
- Moe li razgovor da bude poverljiv?
- Prirodno.
- Pre est meseci mom ocu su dijagnostikovali rak. Filip zastade i osmotri Hauserovo lice da vidi je li mu to
ve bilo poznato. Ali Hauserovo lice je bilo neprozirno kao i
njegov sto od mahagonija. - Rak plua - nastavio je Filip. Operisali su ga, dobio je redovnu hemoterapiju i zraenje.
Odustao je od cigarilosa i uao u remisiju. Nakratko je
izgledalo da je sve u redu, a zatim se rak buno vratio.

Ponovo je zapoeo hemoterapiju, ali ju je mrzeo. Jednog

dana je iupao infuziju, nokautirao medicinskog
tehniara i otiao. Dali su mu jo est meseci, a to je bilo
pre tri meseca.
Hauser je sluao, pukajui cigaru. Filip zauta.
- Da li je bio s tobom u kontaktu?
Hauser odmahnu glavu, punu jo jednom.
- Ne u poslednjih etrdeset godina.
- U nekom trenutku prolog meseca - nastavi Filip Maksvel Brodbent je nestao, zajedno sa svojom zbirkom.
Ostavio nam je video-traku.
Hauser izvi obrve.
- To je bila neka vrsta testamenta. Rekao je da je
odnosi sa sobom u grob.
- Uradio je ta? - Hauser se nagnu unapred,
iznenada zainteresovanog lica. Maska je u trenutku pala bio je iskreno zapanjen.
- Odneo ju je sa sobom. Sve. Novac, umetnika dela,
svoju zbirku. Kao nekakav egipatski faraon. Sahranio se u
neku grobnicu negde u svetu i uputio nam izazov: ako
pronaemo grobnicu, moemo da je opljakamo. Vidi, to
je njegova ideja da nas natera da zaradimo svoje
nasledstvo.
Hauser se nagnu unapred i nasmeja se buno i dugo.
Kad se konano smirio, lenjo je povukao nekoliko dimova
iz cigare, potom ispruio ruku i otresao pet centimetara
pepela.
- Samo je Maks mogao da smisli tako neto.
- Ti, dakle, ne zna nita o tome? - upita Filip.
- Nita. - inilo se da Hauser govori istinu.
- Ti si privatni detektiv - ree Filip.
Hauser premesti cigaru s jednog u drugi kraj usta.
- Odrastao si s Maksom. Proveo si s njim godinu
dana u dungli. Poznaje ga i zna kako je radio bolje nego
iko drugi. Pitam se da li bi hteo, kao privatni detektiv, da
mi pomogne da pronaem njegovu grobnicu.
Hauser ispusti reku plavog dima iz usta.

Filip dodade:
Ne ini mi se da bi ovo trebalo da bude teak
posao. Takva zbirka umetnina ne moe da putuje neprimeeno.
- Moe u Maksovom avionu galfstrim IV.
- Sumnjam da se zakopao u avionu.
- Vikinzi su se sahranjivali u svojim brodovima.
Moda je Maks spakovao svoje blago u nepromoivi
kontejner otporan na pritisak i obruio se zajedno s
avionom u okean, nasred Pacifika, na mestu ponora, gde
je potonuo u tri kilometra duboku vodu. - Rairio je ruke i
nasmeio se.
Filip je nekako uspeo da kae:
- Ne. - Protrljao je elo, pokuavajui da otkloni sliku
Lipija na dubini od tri kilometra, okaenu na iljak, u
ponoru punom kojeega. - Ne veruje u to, stvarno?
- Ne kaem da je to uradio. Samo ti pokazujem ta desetak sekundi razmiljanja moe da proizvede. Sarauje li
s braom?
- Polubraom. Ne. Odluio sam da sam pronaem
grobnicu.
- Kakvi su njihovi planovi?
- Ne znam i, iskreno, uopte me i ne zanima. Naravno,
ono to pronaem podeliu s njima.
- Priaj mi o njima.
- Toma se verovatno treba uvati. On je najmlai. Kad
smo bili deca, on je bio onaj divlji. Bio je klinac koji je prvi
skakao sa stene u vodu, prvi je bacao kamen na osinje
gnezdo. Bio je izbaen iz nekoliko kola, ali na fakultetu se
primirio i od tad je sasvim ispravan.
- A drugi, Vernon?
- Trenutno je u nekom pseudobudistikom kultu koji
vodi bivi profesor s Berklija. Oduvek je bio izgubljen. Sve
je probao: droge, kultove, gurue, grupne terapije. Kad je
bio dete donosio je kui osakaene make, pse koji su bili
pregaeni, male ptice koje su ispale iz gnezda jer su ih vee
izgurale -takve stvari. Sve to je doneo kui uginulo bi. U

koli je bio dete koje su druga deca kinjila. Bio je

neuspean na fakultetu i nesposoban da zadri stalan
posao. On je sladak deko ali... nesposoban odrastao
ovek.
- ta oni sada rade?
- Tom se vratio na svoj ran u Juti. Poslednje to
sam uo bilo je da je odustao od traenja grobnice. Vernon
kae da e sam pronai grobnicu i ne eli da ja uestvujem
u tome.
- Da li jo neko, osim vas trojice, zna za ovo?
- Bila su prisutna dva policajca iz Santa Fea koja su
videla video-traku i znaju celu priu.
- Imena?
- Barnabi i Fenton.
Hauser zapisa. Svetlosni signal na telefonu trepnu
jednom i Hauser podie slualicu. Dugo je sluao, govorio
tiho i brzo, pozvao nekog, pa jo jednom, pa jo jednom.
Filipa je nerviralo to Hauser zavrava druge poslove pred
njim, gubei njegovo vreme.
Hauser odloi slualicu.
- Neka ena ili ljubavnica?
- Pet bivih ena, etiri jo ive, jedna pokojna.
Nijedna ljubavnica vredna panje.
Bled osmeh se pojavi na Hauserovoj gornjoj usni.
- Maks je uvek bio s nekom enom.
Ponovo se rastegla tiina. inilo se da Hauser
razmilja. Tada, to Filipa iznervira, ponovo pozva
telefonom, tiho govorei. Najzad odloi slualicu.
- Pa, Filipe, ta ti zna o meni?
- Jedino da si bio saradnik mog oca u istraivanjima,
da ste se obojica potucali po Srednjoj Americi nekoliko
godina. I da ste se posvaali.
- Tano. Proveli smo zajedno skoro dve godine u
Srednjoj Americi, traei grobnice Maja radi iskopavanja.
To je bilo ezdesetih godina, kad je sve bilo manje-vie
zakonito. Pronali smo neke stvari, ali tek poto sam ja

otiao Maks je napravio veliko otkrie i obogatio se. Ja sam

otiao u Vijetnam.
- A svaa? Otac nikad nije priao o tome. Nastala je
pauza.
- Maks nikad nije priao o tome?
-Ne.
- Teko da se sad seam toga. Zna, kad su dve
osobe neprekidno zajedno u dugom vremenskom periodu,
ponu da idu jedna drugoj na ivce. - Hauser odloi svoju
cigaru u pepeljaru od seenog kristala. Pepeljara je bila
velika kao tanjir za ruavanje i teka verovatno desetak
kilograma. Filip se zapita da li je pogreio to je doao.
Hauser je delovao kao arlatan.
Telefon je opet zasvetleo i Hauser podie slualicu.
Bila je to poslednja kap; Filip ustade.
- Vratiu se kad bude manje zauzet - ree otro.
Prstom okienim zlatnim prstenom Hauser dade znak
Filipu da saeka, sluao je jo nekoliko minuta, pa prekide
vezu.
- Pa, reci mi, Filipe, ta je to tako posebno u vezi s
Hondurasom?
- Honduras? Kakve on veze ima s bilo im?
- Zato to je Maks tamo otiao.
Filip se zapilji u njega. - Ipak si i ti uestvovao?
Hauser se nasmei.
- Ni najmanje. Otuda telefonski poziv. Pre gotovo etiri
nedelje njegov pilot ga je odvezao s punim avionom u
Honduras, u grad San Pedro Sula. Odatle je preao u vojni
helikopter i odvezao se u mesto Brus Laguna. I tu je
nestao.
- I sve si to upravo otkrio?
Hauser je proizveo novi moni oblak dima.
- Ja sam privatni detektiv.
- I to ne lo, kako se ini.
Hauser ispusti jo jedan meditativni oblak dima.
- im budem razgovarao s pilotom znau i vie. Na
primer koju vrstu prtljaga je avion nosio i koliko je bio

teak. Tvoj otac se nije ni najmanje trudio da sakrije

tragove prilikom odlaska za Honduras. Zna li da smo
tamo bili zajedno? Ne udi me da je otiao tamo. To je
velika zemlja najnepristupanije unutranjosti na svetu gusta dungla, nenaseljeno, brdovito, ispresecano
dubokim suteskama i zapeaeno Obalom komaraca.
Oekujem da je otiao tamo - u unutranjost.
- Mogue.
Trenutak kasnije Hauser dodade.
- Prihvatam sluaj.
Filip se oseao razdraeno. Nije se seao da je
ponudio Hauseru sluaj, barem ne jo. Ali ovek je ve
pokazao svoju sposobnost, a kako je znao priu, verovatno
e odgovarati.
-Nismo razgovarali o honoraru.
- Trebae mi avans. Oekujem da e trokovi u ovom
sluaju biti vrlo veliki. Kad god zavrava posao u nekoj
usranoj zemlji Treeg sveta mora da potplati svakog
Tomasa, Rika ili Orlanda.
- Mislio sam o honoraru zasnovanom na uspehu brzo ree Filip. - Ako pronaemo zbirku, dobie mali
procenat, recimo. Moram takoe da pomenem da
nameravam sve da podelim s braom. Jedino to je poteno.
- Honorari na osnovu uspeha su za advokate koji se
bave saobraajkama. Meni treba avans u gotovini, odmah.
Ako uspem, bie i dodatni honorar, ali fiksni.
- Avans? Koliki?
- Dve stotine pedeset hiljada dolara.
Filip se zamalo nasmejao.
- Odakle ti pomisao da imam toliki novac?
- Ja nikad ne pomijam nita, gospodine Brodbent.
Ja znam. Prodaj Klea.
Filipu se uini da mu je srce na tren zastalo.
- ta?

- Prodaj veliki akvarel Paula Klea koji poseduje,

Plavu crkvu. Prelepa je. Mogao bih za nju da ti dobijem
etiri stotine hiljada.
Filip prasnu.
- Da je prodam? Nikad. Otac mi je poklonio tu sliku.
Hauser slegnu ramenima.
- I kako uopte ti zna za tu sliku?
Hauser se nasmei i rairi meke dlanove aka, kao
dve kale.
- Ti eli da zaposli najboljeg, zar ne, gospodine
Brodbent?
- Da, ali ovo je ucena.
- Da ti objasnim kako ja radim. - Hauser se nagnu
unapred. - Pre svega sam odan sluaju, ne klijentu. Kad
prihvatim sluaj, ja ga i reim, bez obzira na mogue
posledice po klijenta. Avans zadravam. Ako uspem,
uzimam dodatni honorar.
- Ova pria je bezrazlona. Neu da prodam Klea.
- Ponekad klijent izgubi ivce i hoe da se povue. Ponekad se loe stvari dese dobrim ljudima. Ja poljubim
decu i prisustvujem sahrani i nastavim, sve dok ne reim
sluaj.
- Ne moete od mene da oekujete da prodam sliku,
gospodine Hauser. To je jedina vredna stvar koju imam od
oca. Volim tu sliku.
Filip vide da Hauser pilji u njega na nain koji je
uinio da se osea neprijatno. Oi su mu bile prazne, lice
mirno, bez oseanja.
- Razmiljaj o tome ovako - slika je rtva koju mora
da prinese da bi vratio svoje nasledstvo.
Filip je oklevao.
- Misli li da emo uspeti?
- Mislim.
Filip je zurio u njega. Uvek je mogao da otkupi sliku
nazad. - U redu, prodau Klea.
Hauserove oi se suzie. Jo jednom je paljivo
punuo. Zatim izvadi cigaru iz usta i progovori.

- Ako uspem, moj honorar e biti milion dolara. Zatim je dodao: - Nemamo mnogo vremena, gospodine
Brodbent. Ve sam rezervisao karte za San Pedro Sula i
polazimo sledee nedelje.

7
Poto je zavrio, Vernon Brodbent je mirno posedeo
jo nekoliko trenutaka, u sveoj, mranoj sobi, zatvorenih
oiju, dozvoljavajui svom umu da se vrati iz duge
meditacije. Kako se vraao svesti, poeo je da oslukuje
udaljene udare talasa Pacifika i udie slan vazduh koji se
probijao kroz miris tamjana. Sjaj svea na rubovima
kapaka ispunio je njegovo vidno polje crvenkastim,
svetlucavim sjajem.
Otvorio je oi, nekoliko puta duboko udahnuo i ustao,
jo uvek negujui u sebi tanano oseanje mira i spokoja
koje mu je dao sat meditacije. Otiao je do vrata i zastao,
gledajui preko brda Big Sur, istakanog stablima hrasta i
manzanita*( Vrsta vresa na jugozapadu severnoamerikog
kontinenta. (Prim. prev.)) ka velikom plavom Pacifiku. Vetar s
okeana zahvatio je njegovu odeu i nadimao je hladnim
vazduhom.
iveo je u aramu due od godinu dana, i sada, u
trideset petoj godini, mislio je da je najzad pronaao mesto
gde eli da bude. Bio je to dug put - dve godine u Indiji,
zatim tran-scendentalna meditacija, teozofija, EST,*( Engl.:
Erhard Seminars Training- sistem eksperimentalne filozofije. (Prim.
prev.)) Lajfspring;*( Jedan od meditativnih kurseva u SAD. (Prim.
prev.)) dotakao se i hrianstva. Odbacio je materijalizam

svog detinjstva i pokuao da pronae dublju istinu u svom

ivotu. Ono to je drugima - posebno njegovoj brai izgledalo kao traenje ivota za njega je bio ivot ispunjen
bogatstvom i trudom. U emu je bila svrha ivota, ako ne
pronai odgovor na pitanje zato?
Sada je imao priliku da, s tim nasleem, uradi neto
vredno. Ovoga puta ne samo za sebe ve i za druge. To mu
je bila prilika da uradi neto za svet. Ali kako? Treba li
sam da pronae grobnicu? Treba li da pozove Toma? Filip
je bio magarac, ali moda bi Tom hteo da udrui snage s
njim. Morao je da donese odluku, i to brzo.

Pritegnuo je svoju lanenu odeu i poao stazom do

Uiteljeve kolibe - graevine od crvene kalifornijske
sekvoje, u pitomoj dolini koja se ugnezdila izmeu visokih
hrastova, s pogledom na Paciflk. Na putu je proao pored
Caoa, veselog azijskog deaka koji je obavljao sitne poslove
za Uitelja, a sad je trkao stazom nosei pregrt pote.
Bio je to ivot kakav je traio, miran i jednostavan.
Nezgodno to je bio tako skup.
Kad je zaao iza brda, na vidiku se pojavila koliba.
Zastao je - pomalo se plaio Uitelja - ali potom je odluno
nastavio da hoda. Zakucao je na vrata. Trenutak kasnije,
dubok, odzvanjajui glas pozva iz dubine kolibe:
- Ui, vrlo si dobrodoao.
Odloio je sandale na tremu i uao. Kua je bila u
japanskom stilu, jednostavna i asketska, s klizeim
pregradama od pirinanog papira, poda prekrivenog be
asurama, sa irokim, lakiranim oplatama. Unutranjost je
mirisala na vosak i tamjan. ula se tiha voda. Kroz niz
otvora Vernon je iza kue video japanski vrt s mahovinom
obraslim stenama postavljenim na gomili belutaka i bazen
s procvetalim lotosom. Nije video Uitelja.
Okrenuo se i zavirio u hodnik s leve strane, i kroz vrata video devojicu bosih nogu, u haljini, s dugakom
plavom francuskom kikom putenom niz lea, upletenom
s uvelim cveem. Seckala je povre u Uiteljevoj kuhinji.
- Da li ste tu, Uitelju? - pozva.
Devojica je nastavila da secka.
- Ovuda - odgovori dubok glas.
Vernon je pratio zvuk i stigao do Uitelja u njegovoj
sobi za meditaciju, kako sedi ukrtenih nogu na asuri,
zatvorenih oiju. Otvorio ih je, ali nije ustao. Vernon je
stajao i ekao s potovanjem. Uitelj je imao vitku, zgodnu
figuru, obmotanu u jednostavnu odedu od nebojenog
platna. uperak duge sede kose zaeljane ravno unazad,
padao je s male elave povrine i davao mu izgled
Leonarda da Vinija. Otroumne plave oi gledale su ispod
snanih onih lukova izvajanih od iroke kupole njegovog

ela. Oiana brada proarana sedim zaokruivala je lice.

Kad je govorio glas mu je bio mek i zvuan, naglaen
prijatnom prozuklou, s bledim bruklinskim akcentom
koji ga je obeleavao kao oveka skromnog porekla. Imao
je oko ezdeset godina - niko nije znao tano koliko. Bivi
profesor filozofije na Univerzitetu Berkli, imenom Art
Bruer. Napustio je profesorsko mesto da bi se posvetio
duhovnom ivotu. Ovde, u Aramu, osnovao je zajednicu
posveenu molitvama, meditaciji i duhovnom rastu.
Zajednica je bila prilino neodreena, labavo zasnovana na
budizmu, ali bez izraene discipline, intelektualizma,
celibata i fatalizma, koji je teio da pokvari tu religijsku
tradiciju. Vie nego bilo ta drugo, Aram je bio lepo
utoite u divnoj okolini, gde je, pod nenim vostvom
Uitelja, svako gajio svoju vrstu vere, po ceni od sedam
stotina dolara nedeljno; soba i obroci uraunati.
- Sedi - ree Uitelj.
Vernon sede.
- Kako mogu da ti pomognem?
- Re je o mom ocu.
- Uitelj je sluao.
Vernon sabra misli i duboko udahnu. Ispriao je
Uitelju o raku svog oca, o nasledstvu, o izazovu da
pronae grobnicu. Kada je zavrio, nastala je podua
tiina. Vernon se pitao hoe li mu Uitelj rei da se
odrekne nasledstva. Pamtio je mnoge Uiteljeve nepovoljne
primedbe o avolskom uticaju novca.
- Hajde da popijemo aj - ree Uitelj, neuobiajeno
nenim glasom, meko hvatajui svojom rukom Vernonov
lakat. Seli su i on je naruio aj, koji je donela devojica s
kikom. Pijuckali su ga polako, a tad ga Uitelj upita:
- Koliko je, tano, vredno to naslee?
- Raunam da e posle plaenog poreza moj deo biti
verovatno sto miliona dolara.

Izgledalo je da je Uitelj popio veoma veliki gutljaj

aja, pa jo jedan. Ako ga je suma i iznenadila nije to
pokazao.
-Hajde da meditiramo.
Vernon je, takoe, sklopio oi. Bilo mu je teko da se
usredsredi na svoju mantru, uznemiren zbog pitanja s
kojim se suelio, a koje je postajalo sve zamrenije to je
vie o njemu mislio. Sto miliona dolara. Sto miliona dolara.
Reenica, koja se zvuno nije mnogo razlikovala od
mantre, zakaila se za njegovu meditaciju, spreavajui ga
da postigne bilo mir bilo unutranju tiinu. Sto miliona
dolara. Om manipadme hum. Sto miliona dolara.
Bilo je takvo olakanje kad je Uitelj podigao glavu.
Sklopio je svoje ake oko Vernonovih. Njegove plave oi
bile su neuobiajeno bistre.
- Malo ljudi je dobilo priliku, kao ti sad, Vernone. Ne
sme dozvoliti da te ta prilika mimoie.
- Kako to?
Uitelj ustade i progovori sa snagom i zvunou u
glasu:
- Moramo da pronaemo naslee. Moramo da ga
pronaemo odmah.

8
Kad je Tom zavrio s leenjem bolesnog konja sunce
je ve zalazilo nad visoravni Toh Atin, bacajui duge
pozlaene senke preko grmova alfije i amise. Iznad nje se
dizao zid visok tri stotine metara, izvajan u pearu,
blistajui crveno u umiruoj svetlosti. Tom je jo jednom
brzo osmotrio konja i potapao ga po vratu. Okrenuo se
prema Navaho devojci, vlasnici konja.
- Preivee. Samo blagi stomani grevi od peska.
Nasmejala se s olakanjem.
- Trenutno je gladan. Napravi nekoliko krugova oko
korala s njim, a zatim mu daj prstohvat bujae u zobi.
Posle nek pije vodu. Saekaj pola sata pa mu daj seno.
Bie on dobro.
Baka Navaho koja je jahala na konju oko sedam
kilometara do veterinarske klinike da bi ga nala - put je
po obiaju bio ispran od kie - uze ga za ruku.
Tom se nakloni.
- Na usluzi. - Razmiljao je unapred o povratku u Blaf
sa iekivanjem. Bilo mu je drago to je put ispran jer e
mu to dati opravdanje za dugo jahanje. Potroio je pola
dana, ali ga je staza kojom je proao odvela do najlepeg
dela crvenih stena na jugozapadu, kroz pear iz doba
jure, poznat kao Morisonova formacija, bogat fosilima
dinosaurusa. Mnogo udaljenih kanjona je uviralo u Toh
Atin visoravan, i Tom se upita da li je ijedan paleontolog
ikad ispitao ovaj kraj. Verovatno nije. Jednog dana,
razmiljao je, napravie mali izlet u neki od ovih kanjona...
Odmahnuo je glavom i nasmeio se u sebi. Pustinja je
bila sjajno mesto da razbistri glavu, a on je morao ba
dobro da je razbistri. Taj aavi dogaaj s njegovim ocem
bio je najvee zaprepaenje u njegovom ivotu.
- Koliko smo vam duni, doktore? - upita starica,
preki-dajui njegovo sanjarenje.
Tom baci pogled oko sebe na dronjavi hogan,*( Navaho
boravite, okruglo ili etvrtasto, napravljeno od debala i granja,

prekriveno blatom i travom. (Prim. prev.))

na pokvarena kola
dopola potonula u iblje, na mravu ovcu koja je vakala u
toru.
- Pet dolara.
ena je zaronila u svoju plianu bluzu i izvadila
nekoliko prljavih dolarskih novanica i odbrojala mu pet.
Tom dodirnu eir i okrenu se da uzme svog konja, i
tad opazi maleni oblak praine na horizontu. I dve Navaho
ene su ga videle. Konj i jaha su se brzo pribliavali sa
severa, iz pravca iz koga je i on doao; takica koja je
postajala sve vea u zlatnoj dolini. Pitao se da li je to ejn,
njegov partner veterinar. To ga je uzbunilo. Morala je da
bude neka zaista strano velika i hitna stvar da bi ejn
dojahao po njega.
Kako se jaha materijalizovao tako je shvatio da to
nije ejn ve neka ena. Jahala je njegovog konja Noka.
ena je kasom ula u imanje, prekrivena prainom s
puta, a konj je bio u peni i umno disao. Stala je i sila s
konja. Jahala je bez sedla, ak i bez oglavine, vie od deset
kilometara kroz pustinju. Potpuno, ba potpuno ludo. I ta
je radila s njegovim najboljim konjem umesto s nekom od
ejnovih raga? Ubie ejna.
Prila mu je.
- Ja sam Sali Kolorado - rekla je. - Pokuala sam da
te pronaem na klinici, ali je tvoj partner kazao da si
odjahao ovde. Tako, eto i mene. Sa umom kose boje
meda, pruila mu je ruku. Tom je, nespreman, prihvati.
Kosa joj je padala na ramena, preko bele pamune koulje
prekrivene prainom. Koulja je bila uvuena u farmerke
oko tankog struka. Blag miris mentola lelujao je oko nje.
Kad se nasmeila izgledalo je da su joj oi promenile boju
iz zelenih u plave. Nosila je par minua od tirkiza, ali je
boja njenih oiju bila jo bogatija od boje kamena.
Tek posle nekoliko trenutaka Tom shvati da jo dri
njenu ruku i pusti je.
- Morala sam da te pronaem - ree. - Nisam mogla
da ekam.

- Hitan sluaj?
- Nije veterinarski hitan sluaj, ako na to misli.
- Pa koje je vrste taj hitan sluaj?
- Rei u ti dok budemo jahali nazad.
- Doavola - prasnu Tom. - Ne mogu da verujem da ti
je ejn dozvolio da uzme mog najboljeg konja i da tako
jae, bez sedla i oglavine. Mogla si da pogine!
- Sejn mi ga nije dao - nasmeja se devojka.
- Kako si ga onda uzela?
- Ukrala sam ga.
Za trenutak, Tom je bio skamenjen, a zatim je uspeo
da se nasmeje.
*
Sunce je zalazilo kad su zajedno pojahali ka severu,
nazad u Blaf. Neko vreme su jahali u tiini, i Tom najzad
ree:
- Dobro. Hajde da ujem ta je tako vano da si
morala da ukrade konja i rizikuje da slomi vrat?
- Pa... - oklevala je.
- Pretvorio sam se u uvo, gospoice... Kolorado. Ako ti
je to pravo ime.
- Znam da je ime neobino. Moj pradeda je radio u vodvilju. Putovao je obuen kao Indijanac i bavio se
leenjem, i tad je uzeo ime Kolorado, kao umeniko. Bilo je
bolje od naeg starog imena Smit, i tako je prosto ostalo.
Zovi me Sali.
- U redii, Sali. Da ujem tvoju priu. - Tom ju je
gledao kako jae sa oseanjem zadovoljstva. Delovala je
kao da je roena na konju. Mora da je mnogo novca
potroeno za taj njen uspravan, lak i usredsreen nain
sedenja.
- Ja sam antropolog - poe Sali. - Tanije reeno,
etno-farmakolog. Prouavam domorodaku medicinu kod
profesora Dulijana Klajva na Jejlu. On je ovek koji je
deifrovao hijeroglife Maja pre nekoliko godina. Zaista
sjajan rad. Bilo je u svim novinama.

- Nesumnjivo.
Imala je otar, jasan profil, mali nos i smean nain
isturanja donje usne. Imala je i male bore smejalice kad se
smei, ali samo s jedne strane. Kosa joj je bila
tamnozlatna, a kovrdala se u blistavim loknama po
njenim ramenima pre nego to padne niz lea. Bila je
zadivljujue lepa ena.
- Profesor Klajv je prikupio najveu zbirku majanskih
tekstova koja postoji, biblioteku sa svakim postojeim
natpisom na drevnom jeziku Maja. Sastoji se od kopija s
kamenih natpisa, strana raznih kodeksa Maja i kopija
natpisa s grnarije i tablica. Njegovu biblioteku konsultuju
iz svih krajeva sveta.
Tom je prosto mogao da vidi starog uitelja kako
posre kroz svoje gomile starih rukopisa.
- Najvei od svih natpisa Maja su sadrani u onome
to zovemo kodeksi. To su bile izvorne knjige Maja,
napisane na kori, hijeroglifima. panci su veinu spalili
kao avolske knjige, ali je nekoliko nepotpunih kodeksa
nekako opstalo, tu i tamo. Celovit kodeks Maja nikad nije
pronaen. Prole godine je profesor Klajv to pronaao u
zadnjem delu ormana za arhivu koji je pripadao jednom
njegovom pokojnom kolegi.
Izvukla je list papira iz depa na grudima i pruila
mu. Tom ga uze. Bila je to stara, poutela fotokopija jedne
stranice rukopisa, napisana hijeroglifima, s nekoliko crtea
listova i cvetova na marginama. Delovalo mu je
neodredeno poznato. Tom se pitao gde je to pre ve video.
- U istoriji ljudske rase pismo je samo tri puta
nezavisno izmiljeno. Majanski hijeroglifi su jedno od njih.
- Moja vetina itanja hijeroglifa Maja je malo zarala.
ta tu pie?
- Tu je opis medicinskih kvaliteta svake biljke koja se
nalazi u kinim umama Srednje Amerike.
- I ta ona ini? Lei rak?
Sali se nasmeja.

- Kamo sree. Biljka se zove k'ik'-te ili krvavo drvo. Na

ovoj stranici je opisano kako se kuva kora, dodaje pepeo
kao baza i dobijena pasta nanosi kao topao oblog na ranu.
- Zanimljivo. - Tom joj vrati list.
-I vie je nego zanimljivo. Potpuno je medicinski
ispravno. U kori postoji blag antibiotik.
Stigli su do klizavog platoa. Par kojota je tuno zavijao
u dalekom kanjonu. Morali su da jau u koloni. Sali je
jahala iza dok je Tom sluao.
- Stranica je iz majanskog medicinskog kodeksa.
Verovatno je napisan osamsto godina posle Hrista, na
vrhuncu klasine civilizacije Maja. Sadri dve hiljade
medicinskih recepata i preparata, ne samo biljnog porekla
ve od svega to se moe nai u kinim umama insekata, ivotinja, ak i minerala. Zapravo, moda je tu i
lek za rak, ili makar za neke vrste raka. Profesor Klajv me
je zamolio da pronaem vlasnika i pokuam da ugovorim
da mu dozvoli prevoenje i objavljivanje kodeksa. To je
jedini potpuni majanski kodeks za koji znamo. Bio bi to
zadivljujui vrhunac njegove ve izuzetne karijere.
- I tvoje takoe, pretpostavljam.
- Da. Postoji knjiga koja sadri sve medicinske tajne
iz kinih uma, skupljane tokom vekova. Govorimo o
najbogatijoj kinoj umi na svetu, sa stotinama hiljada
vrsta biljaka i ivotinja - neke su nauci jo nepoznate.
Maje su poznavale svaku biljku, svaku ivotinju, sve u toj
kinoj umi. I sve to su znali nalazi se u toj knjizi.
Njen konj je kaskao pokraj njegovog. Oputena kosa
joj se vijorila dok je jahala.
- Shvata li ti ta to znai?
- Svakako - ree Tom - medicina je mnogo
napredovala od drevnih Maja.
Sali je buno frknula.
- Dvadeset pet posto svih naih lekova izvorno potiu
od biljaka. Postoji dvesta ezdeset pet hiljada biljnih vrsta
na svetu, pa ipak, za samo polovinu jednog procenta

procenjena
je
medicinska
vrednost.
Razmisli
o
mogunostima! Najuspeniji i najdelotvorniji lek u istoriji,
aspirin, potie iz kore drveta koju su domoroci koristili da
lee razliite bolove. Taksol, vaan lek protiv raka, takoe
je poreklom iz kore drveta. Kortizon je dobijen od jama,*(
Vrsta tropske biljke iji se koren jede. (Prim. prev.)) lek za srce
digitalis iz biljke pustikara. Penicilin je prvobitno izdvojen
iz bui. Tome, ovaj kodeks bi mogao da bude najvee
medicinsko otkrie u istoriji.
- Shvatam ta hoe da kae.
- Kada bismo profesor Klajv i ja preveli i objavili taj
kodeks, to bi napravilo revoluciju u medicini. A ako to nije
dovoljno ubedljivo, evo jo. Srednjoamerike kine ume
nestaju pod motornim testerama. Ova knjiga bi ih spasla.
Kina uma bi odjednom postala mnogo vrednija ako
opstane nego ako bude poseena. Farmaceutske
kompanije e platiti ovim zemljama milijarde u
tantijemama.
- Zadravajui sebi dobar profit, nesumnjivo. I kakve
veze ta knjiga ima sa mnom?
Pun mesec se dizao iznad planina Hobgoblin,
prebojava-jui ih srebrom. Bilo je krasno vee.
- Kodeks pripada tvom ocu.
Tom je zaustavio konja i pogledao je.
- Maksvel Brodbent ga je ukrao iz majanske grobnice
pre gotovo etrdeset godina. Pisao je Jejlu traei pomo za
prevoenje. Ali u to vreme majansko pismo jo nije bilo
deifrovano. ovek koji je dobio pismo smatrao je da je u
pitanju neki falsifikat, i gurnuo ga u stari dosije, ne
odgovorivi poiljaocu. Profesor Klajv ga je pronaao posle
etrdeset godina. Odmah je znao da je pravo. Niko nije
mogao da falsifikuje majansko pismo pre etrdeset godina,
iz prostog razloga to niko nije mogao da ga proita. Ali
profesor Klajv ga je proitao jer je on jedini ovek na svetu,
zapravo, koji moe teno da ita pismo Maja. Nedeljama
sam pokuavala da stupim u vezu s tvojim ocem, ali on

kao da je nestao s lica zemlje. Najzad sam, u oajanju,

pronala tebe.
Tom je zurio u nju u sumraku koji se sputao, pa
poeo da se smeje.
- ta je tako smeno? - upita ona ljutito.
Tom je duboko uzdahnuo.
- Sali, imam loe vesti za tebe.
Kad joj je sve ispriao, nastupila je duga tiina.
- Mora da se ali - ree Sali.
- Ne.
- Nije imao prava na to!
- Imao ili ne, uradio je to.
- I ta e da preduzme u vezi s tim?
Tom uzdahnu.
- Nita.
- Nita? Kako misli nita? Ne odustaje valjda od
svog nasledstva?
Tom nije odmah odgovorio. Stigli su do vrha platoa i
zastali da osmotre vidik. Mnogobrojni kanjoni koji su se
sputali ka reci San Huan bili su urezani kao tamne
geometrijske figure u monolitnom pejzau; iza je mogao da
vidi ute grozdove svetala grada Blafa, i, na kraju grada,
grozdove zgrada koji su inili njegovu skromnu
veterinarsku bolnicu. Na levoj strani, ogromni kameni
prljen Komb Rida uzdizao se poput utvarnih kostiju pod
meseinom. To ga je podsetilo zato je tu. U danima koji
su doli posle zaprepaenja od saznanja ta je njihov otac
uradio s njihovim nasleem, uzeo je jednu od svojih
omiljenih knjiga, Platonovu Republiku. Jo jednom je
proitao deo mita o Eru, u kom Odiseja pitaju ta bi
izabrao da bude u svom sledeem ivotu. ta je veliki
Odisej, ratnik, ljubavnik, moreplovac, istraiva i kralj,
izabrao da bude? Bezimeni ovek koji ivi nakraj sveta,
,,na koga ostali ne obraaju panju". Sve to je eleo bio je
jednostavan i miran ivot. Platon se sloio. A takoe i Tom.

To je, podseti se Tom, bio osnovni razlog zbog koga je

doao u Blaf. ivot s Maksvelom Brodbentom kao ocem bio
je nemogu; beskrajna drama opominjanja, izazivanja,
takmienja, prigovaranja i pridikovanja. Doao je ovamo
da pobegne, da nae mir, da sve ostavi za sobom. To, i
naravno Sara. Sara- njegov otac je pokuavao ak i
devojke da mu bira - uasno.
Bacio je pogled na Sali. Hladan noni povetarac mrsio
joj je kosu, a njeno lice se preobrazilo pod meseinom,
usne blago razdvojene u zadovoljstvu i oaranosti
udesnim vidikom. Jedna ruka joj je bila na kuku, njeno
vitko telo se opustilo u sedlu. Boe, ba je bila lepa.
Ljutito je oterao te misli. ivot mu je trenutno bio u
prilinoj meri onakav kakav je eleo. Nije postao
paleontolog, otac je to uguio - ali biti veterinar u Juti bila
je sledea najbolja stvar. Zato to da upropasti? Ve je sve
jednom proao.
- Da - najzad odgovori. - Odustajem.
- Zato?
- Nisam siguran da bih umeo da ti objasnim.
- Pokuaj.
- Mora da razume mog oca. itavog mog ivota
pokuavao je da kontrolie moja dva brata i mene. Prosto
je manipulisao nama. Imao je velike planove za nas. Ali
bez obzira na to ta sam uradio, ta je bilo ko od nas
uradio, nikad to nije bilo dovoljno dobro. Nikad nismo bili
dovoljno dobri za njega. A sad ovo. Neu vie da igram tu
igru. Dosta je dosta.
Zastade razmiljajui zato joj toliko govori.
- Nastavi - ree ona.
- eleo je da postanem lekar. Ja sam eleo da budem
paleontolog, da traim fosile dinosaurusa. Napravili smo
kompromis s veterinom. Normalno, oekivao je da odem u
Kentaki i da leim trkake konje od milion dolara, da
moda postanem medicinski istraiva za konjske bolesti,
da otkrijem velike stvari i da uvedem ime Brodbent u
istoriju. Umesto toga, ja sam doao ovamo, u Navaho

rezervat. Ovo je ono to elim da radim; ovo je ono to

volim da radim. Ovim konjima sam potreban, i ovim
ljudima sam potreban. A ovi pejzai june Jute, najlepi su
na svetu, s najveim leitima fosila iz doba jure i krede, u
odnosu na sve druge. Ali moj otac je dolazak u rezervat
smatrao velikim promaajem i razoaranjem. Nije bilo
novca, nije bilo prestia, nieg glamuroznog u tome.
Potroio sam njegov novac da odem na veterinarski
fakultet, a onda ga prevario doavi ovamo.
Prestade da govori. Sad je zaista kazao previe.
- I to je, dakle, to? Samo e da pusti da nasledstvo
tek tako ode, ukljuujui i Kodeks?
- Tano.
- Samo tako?
- Veina ljudi ivi svoj ivot bez nasledstva. Moja
zarada od veterine nije loa. Volim ovaj ivot, ovu zemlju.
Pogledaj oko sebe. ta bi vie mogla da poeli?
Sali je, meutim, gledala u njega, dok joj je kosa slabo
svetlucala pod srebrnastom svetlou meseine.
- Od koliko novca odustaje, ako smem da pitam?
Osetio je gr, ne prvi put, od same pomisli na
koliinu.
-Sto miliona dolara, manje-vie.
Sali zviznu. Nastala je duga tiina. Kojot je zavijao
negde u kanjonu ispod njih, a u odgovor je stiglo novo
zavijanje. Ona najzad ree:
- Isuse, ba ima petlju.
Slegnuo je ramenima.
- A tvoja braa?
- Filip se udruio sa oevim starim ortakom da odu i
potrae skrivenu grobnicu. Vernon ide sam, koliko ujem.
Zato se ne udrui s jednim od njih?
Video je da ga gleda netremice, u mraku. Konano ree:

- Ve sam probala. Vernon je napustio zemlju pre

nedelju dana, a i Filip je nestao. Otili su u Honduras. Ti
si mi bio poslednji izbor.
Tom odmahnu glavom.
- Honduras? To je bilo ba brzo. Kad se vrate s
plenom, moe od njih da dobije Kodeks. Ima moj
blagoslov.
Jo jedna duga tiina.
- Ne mogu to da reskiram. Oni nemaju pojma ta je
to, koliko vredi. Svata moe da se desi.
- ao mi je, Sali, ne mogu da ti pomognem.
- Profesoru i meni treba tvoja pomo. Svetu je
potrebna tvoja pomo.
Tom je zurio u tamnu mladu umu pamuka, u
poplavljenom delu uz reku San Huan. S daleke kleke se
oglasila sova.
- Ja sam odluio - ree.
Nastavila je da gleda netremice u njega, neuredne
kose na ramenima i leima, donje usne vrsto stisnute.
Pamuna stabla su inila da meseina na njenom telu
bude proarana, upave srebrne mrlje svetlosti koje su se
mrekale i pomerale s povetarcem.
- Stvarno?
On odgovori:
- Stvarno.
- Makar mi pomozi. Ne traim previe, Tome. Poi sa
mnom u Santa Fe. Upoznaj me s advokatima svog oca, s
njegovim prijateljima. Pomozi mi da uspem. Samo dva
dana.
-Ne.
- Da li ti se desilo da ti umre konj?
- Stalno mi se deava.
- Konj koga si voleo?
Tom istog trenutka pomisli na svog konja Pedernala,
koji se uguio zbog bolesti izazvane sojem bakterija
otpornim na antibiotike. Nikad vie nee imati tako lepog
konja.

- Da li bi ga bolji lekovi spasli? - upita Sali.

Tom pogleda prema udaljenim svetlima Blafa. Dva dana nije bilo mnogo, a ona je bila u pravu.
- U redu. Pobedila si. Dva dana.

9
Luis Skiba, direktor farmaceutske kue LempDenison, nepokretno je sedeo za svojim stolom, gledajui
niz sivih oblakodera du Avenije Amerika, u sreditu
Menhetna. Kasna poslepodnevna kia mraila je grad.
Jedini zvuk u njegovoj izolovanoj kancelariji dolazio je od
pucketanja vatre od pravog drveta koja je gorela u kaminu
od sijenskog mermera iz osamnaestog veka, tunog
podsetnika na bolja vremena. Dan nije bio hladan, ali je
Skiba iskljuio klimatizaciju da bi zapalio vatru. Prijalo mu
je. Nekako ga je podsealo na detinjstvo, na stari kameni
kamin u drvenoj kolibi kraj jezera, s cipelama za sneg
ukrtenim iznad, i gnjurce*( Misli se na ptice. (Prim. prev.)) koji
se dozivaju u vodi. Boe, kad bi samo mogao da bude
tamo...
Gotovo nesvesno, otkljuao je malu prednju fioku i
uzeo plastinu bocu. Otvorio ju je palcem, izvadio malu
jajastu tabletu, stavio je u usta i savakao. Gorko, ali
prekrauje ekanje. To, i viski. Skiba je pruio ruku ulevo,
povukao klizna vrata i izvadio bocu makalana starog
ezdeset godina i au za viski, pa sipao sebi poveu
koliinu. Viski je imao punou boje mahagonija. Samo
malo vode evijan da oslobodi ukus, i on je prineo au
ustima, dobro potegao, uivajui u ukusu treseta, hmelja,
hladnog mora, gortakih vresita, finog panskog
amontiljada.
Dok ga je obuzimao mir, s ljubavlju je pomislio na
plivanje, na plutanje u moru svetlosti. Kad bi dotle dolo,
trebalo je samo dvadesetak pilula vie praenih ostatkom
makalana, i on bi potonuo u duboko plavetnilo. Ne bi
morao da se poziva na Peti amandman pred Kongresom,
da se pred Komitetom za bezbednost ali da je bio samo
jo jedan zavedeni i nesposobni direktor, nita od gluposti
tipa Keneta Leja. Sam sebi bi bio sudija, porota i delat.
Njegov otac, narednik u vojsci, nauio ga je vrednosti asti.

Jedina stvar koja je mogla da spase firmu, a unitila

ju je, trebalo je da bude veliki prodor s lekom za koji su
mislili da imaju. Floksatein. S tim u ruci, raunovoe su
pomislile da je sigurno da ponu smanjivanje dugoronog
Programa istraivanja i razvoja kako bi se poveala tekua
dobit. Rekli su da analitiki statistiari to nee primetiti; u
poetku i nisu. Uspevalo je kao san, a njihove deonice na
berzi porasle su do neba. Potom su poeli da prebacuju
marketinke trokove da amortizuju Program, statistiari i
dalje nisu nita primeivali, a cena deonica je i dalje
vrtoglavo rasla. Zatim su pripisali gubitke nezvaninim
partnerima na Kajmanskim ostrvima i Holandskim
Antilima, raunali zajmove kao profit, i svu gotovinu koju
su imali potroili da kupe preostale deonice da bi jo vie
naduvali cenu - takoe (prirodno) naduvavajui i vrednost
prodatih deonica. Cena se vinula u nebo; pretvorili su sve
u novac, zaradili milione. O, boe, to je bila igra! Prekrili
su svaki zakon, pravilo, odredbu i imali za finansijskog
direktora kreativnog genija koji je izmislio nova pravila da
bi i njih prekrio. I svi ti veliki brokeri - ispalo je da
shvataju koliko i Braca Meda.*( Lik iz deje serije. (Prim. prev.))
Zaladzujem dolal na minut.
Sada su stigli do kraja. Nije bilo vie pravila koja su
mogli da zaobiu ili prekre. Berza se konano probudila,
deonice su se survale, i vie nisu imali adute u rukavu.
Iznad zgrade Lemp, u Aveniji Amerika broj 725, kruili su
leinari kretanjem dozivajui njegovo ime.
Drhtavom rukom je stavio klju u bravu, otvorio
fioku. Skiba je savakao jo jednu gorku pilulu i zalio je
drugim gutljajem viskija.
Zvono je najavilo Grafa.
Grafa, genijalnog direktora finansija koji ih je i doveo
dovde.
Skiba uze gutljaj evijana, promuka ga u ustima,
proguta, pa uze jo jedan i jo jedan. Proao je rukama
kroz kosu, naslonio se na fotelju i sabrao se. Poeo je da
osea tu prikradajuu lakou postojanja koja je poinjala

u njegovim grudima i irila se upolje do vrhova prstiju,

koja ga je ohrabrivala i ispunjavala zlatnim sjajem.
Okrenuo je stolicu, a pogled mu je pao na fotografije
njegovo troje bistre male dece koja su se smeila iz
srebrnih ramova. Pogled mu, s odbojnou, pree sa stola
na lice Majka Grafa, koji je upravo uao u sobu. Stao je
ispred Skibe, neobino delikatan, od glave do pete obuen
u besprekoran kamgarn, svilu i pamuk. Graf je bio
Lempov mladi tienik u usponu, opisan u Forbsu;
udvarali su mu se analitiari i investitori, njegov vinski
podrum bio je u Bon apeti, a kua u Arhitekural
dajdestu. Sad njegov tienik vie nije bio u usponu ve
se drao za ruke sa Skibom dok su skakali s litice Velikog
kanjona.
- ta je, Majk, toliko vano da nije moglo da saeka
na poslepodnevni sastanak? - prijatnim glasom progovori
Skiba.
- Napolju je ovek koga morate da vidite. Ima
zanimljiv predlog za nas.
Skiba sklopi oi. Iznenada se oseti samrtno umornim.
Svako dobro oseanje je nestalo.
- Zar ne misli da smo imali dovoljno tvojih predloga,
Majk?
- Ovaj je drukiji. Verujte mi.
Verujte mi. Skiba odmahnu rukom besciljno. uo je
kako su se vrata otvorila i pogledao. Tamo je, ispred njega,
stajao sitni prevarant u odelu irokih revera, s previe
zlata na sebi. Bio je tip oveka koji elja pet dlaka preko
celog kontinenta elave lobanje i misli da je tako reio
problem.
- Za ime boje, Grafe...
- Luise ree Graf naginjui se unapred - ovo je
gospodin Markus Hauser, privatni detektiv, koji je nekad
radio u Birou za alkohol, duvan i vatreno oruje. Ima neto
to eli da nam pokae. - Graf uze list hartije iz Hauserovih
ruku i dade ga Skibi.

Skiba pogleda stranicu. Bila je ispisana udnim

znacima, a na marginama su se uvijale lijane i lie. Ovo je
bilo sumanuto, a Graf lud.
Graf nastavi.
- Ovo je stranica iz rukopisa Maja, iz devetog veka.
Zove se Kodeks. To je katalog od dve hiljade stranica o
lekovima iz kinih uma, kako se dobijaju i koriste.
Skiba oseti vruinu po koi kad je shvatio. To
naprosto nije mogla da bude istina.
- Tako je. Hiljade domorodakih galenskih recepata
koji identifikuju aktivnu supstancu u biljkama,
ivotinjama, insektima, paukovima, bui, gljivama - u
svemu postojeem. Celokupna medicinska mudrost Maja u
samo jednom tomu.
Skiba pogleda navie, najpre u Grafa, potom u
Hausera.
- Odakle vam ovo?
Hauser je stajao ispred njega, bucmastih ruku
sklopljenih ispred sebe. Skiba je bio siguran da mirie na
neku kolonjsku vodu ili losion za posle brijanja. I to jeftin.
- Pripadalo je jednom mom starom prijatelju - ree
Hauser. Glas mu je bio visok i razdraujui, s neim to je
liilo na bruklinski akcenat. Paino pre puberteta.
Skiba ree:
- Gospodine Hauser, proi e deset godina i pola
milijarde potroenih u Programu za istraivanje i razvoj pre
nego to bilo koji od ovih lekova ue u proizvodnju.
- Tano. Ali razmislite ta e to uiniti za vae
deonice sada. Koliko shvatam, leper pun govana plovi niz
vau reicu. - Bucmastom rukom napravi krug
obuhvatajui sobu.
Skiba je zurio u njega. Drska baraba. Trebalo bi da ga
odmah izbaci napolje.
Hauser nastavi.
- Deonice Lemp su jutros, na otvaranju, vredele
etrnaest i tri osmine. Prolog decembra su bile pedeset. Vi
lino imate dva miliona deonica po neverovatnoj ceni od

trideset do trideset pet, predvienih da isteknu za sledee

dve godine. A sve su trenutno bezvredne ukoliko ne
povratite visoku cenu. Povrh svega, va novi lek protiv raka, floksatein, nita ne vredi i Uprava za hranu i lekove
e ga uskoro odbiti...
Skiba ustade sa stolice, crvenog lica.
- Kako se usudujete da me tako laete i to u mojoj
kancelariji? Odakle vam te netane informacije?
- Gospodine Skiba - blago ree Hauser - da
prekinemo ovo sranje. Ja sam privatni detektiv, a ovaj
rukopis e biti u mom posedu za nekih etiri do est
nedelja. elim da vam ga prodam. I poznato mi je da vam
je potreban. Isto ovako lako mogu da ga ponudim Din
Dajnu ili Kejmbrid farmasjutiklsu.
Skiba se teko zagrcnu. Bilo je neverovatno kako se
bistri-na uma mogla vratiti.
- Kako da znam da ovo nije prevara?
Graf ree:
- Sve sam proverio. Vredi zlata, Luise.
Skiba je netremice gledao preprodavca u neukusnom
ode-lu.
- Kaite mi svoje uslove, gospodine Hauser.
Hauser ree:
- Kodeks je u Hondurasu.
- to znai da prodajete maku u daku.
- Da bih doao do njega, potrebni su mi novac,
oruje, oprema. Snosim veliki lini rizik. Ve sam morao da
preduzmem neke hitne poslovne korake. Ovo nee biti
jeftino.
- Ne muvajte me, gospodine Hauser.
- Ko je muvator od nas dvojice? Do grla ste u
raunovodstvenim nepravilnostima. Ako bi Komitet za
bezbednost saznao kako ste vi i gospodin Graf, u
poslednjih nekoliko kvartala, marketinke trokove
raunali kao dugorone trokove Programa za istraivanje i
razvoj, obojica biste napustili zgradu s lisicama na
rukama.

Skiba je ponovo zurio u oveka, a potom u Grafa.

Direktor finansija je pobeleo. U dugoj tiini, zapucketa
drvo u vatri. Skiba oseti gr u miiu iza levog kolena.
Hauser nastavi:
- Kad vam isporuim Kodeks, i kad mu vi potvrdite
autentinost, kao to ete nesumnjivo insistirati da
uradite, poslaete mi pedeset miliona dolara na neki of-or
raun koji izaberem. To vam nudim. Nema pregovaranja dovoljno je da ili ne.
- Pedeset miliona? To je potpuno sumanuto.
Zaboravite. Hauser ustade i poe prema vratima.
- Saekajte - pozva ga Graf, skaui. - Gospodin
Hauser? Nita nije nepromenljivo. - Znoj je kapao s njegove
savreno oiane glave dok je trao za ovekom u jeftinom
odelu.
Hauser je nastavio da hoda.
- Uvek smo raspoloeni... gospodine Hauser!
Vrata su se zalupila pred Grafovim nosom. Hauser je
otiao.
Graf se okrenu prema Skibi. Ruke su mu se tresle.
- Moramo ga zaustaviti.
Skiba nita ne progovori za trenutak. Ono to je
Hauser rekao bila je istina - ako bi doli do rukopisa, ve
bi samo objavljivanje te injenice preokrenulo vrednost
deonica. Pedeset miliona je, meutim, bila ucena. Bilo je
odvratno imati posla s takvim ovekom. Ali za neke stvari
nije bilo izbora.
- Postoji samo jedan nain da se dug plati, i milion
naina da se ne plati. Kao to ti odlino zna, Majk.
Graf ba i nije mogao da prizove osmeh na licu kroz
sloj znoja.
Skiba ree u interfon.
- Taj ovek, to je upravo bio ovde - ne dozvoli mu da
napusti zgradu. Kai mu da pristajemo na njegove uslove i
vrati ga ovamo.
Vratio je slualicu na telefon i okrenuo se Grafu.

- Nadam se, za dobrobit obojice, da je ovaj ovek

stvaran.
- Jeste - ree Graf. - Veruj mi, dobro sam se
pozabavio ovim. Kodeks postoji, a ogledna stranica je
prava.
U trenutku Hauser se pojavi na vratima.
- Dobiete svojih pedeset miliona - ree Skiba otro. A sad sedite i recite nam svoj plan.

10
arli Ernandes se oseao kao isceen. Bdenje je bilo
dugo, pogreb jo dui. Jo uvek je oseao grumenje zemlje
na desnoj aci. Uvek je bilo gadno kad je trebalo sahraniti
jednog od svojih, a tek dvojicu. A jo je morao da se pojavi
na sudu i da odradi pola smene. Bacio je pogled na
partnera, Vilsona, koji je zavravao izvetaj. Pametan
momak; teta to mu je rukopis bio kao u deteta.
Interfon je zazvonio i Dorin je najavila:
- Dvoje zahtevaju da vide Barnabija i Fentona.
Boe, samo mu je jo to trebalo.
- U vezi sa im?
- Nee da kau. Nee da razgovaraju ni sa kim osim s
Barnabijem i Fentonom.
Teko je uzdahnuo.
- Neka uu.
Vilson prekide pisanje i pogleda ga: - Hoe da...?
- Ostani.
Pojavili su se na vratima: zapanjujue lepa plavua i
visok mukarac u kaubojskim izmama. Ernandes
zaguna, ustade, pree akom preko kose.
- Sedite.
- Doli smo da vidimo porunika Barnabija, ne...?
- Znam koga ste doli da vidite. Molim vas sedite.
Nevoljno su seli.
- Ja sam policajac Ernandes - ree obraajui se
plavui. - Mogu li da znam kakav posao imate s policajcem
Barnabijem? - Govorio je uvebanim glasom slubenog
lica, polako, ravnoduno i neumoljivo.
- Radije bismo imali posla neposredno s policajcem
Barnabijem - ree ovek.
- Ne moete.
- Zato ne moemo? - planu mukarac.
- Zato to je mrtav.
Zapanjeno su ga pogledali.
- Kako?

Boe, Ernandes se oseao umorno. Barnabi je bio

dobar ovek. Kakva teta.
Automobilska nesrea. Uzdahnuo je. - Moda
biste mi rekli ko ste i kako mogu da vam po-mognem?
Pogledali su se meusobno. Tad ovek progovori:
- Ja sam Tom Brodbent, a pre desetak dana porunik
Barnabi je istraivao moguu provalu u nau kuu, na Old
Santa Fe Trejlu. Barnabi je odgovorio na poziv, pa se pitam
da li je napisao izvetaj.
Ernandes baci pogled na Vilsona.
- Nije napisao izvetaj - ree Vilson.
- Da li je ita rekao?
- Rekao je da je bio nekakav nesporazum, da je
gospodin Brodbent premestio neke umetnine, a da su
sinovi pogreno zakljuili da su ukradene. Kao to sam pre
dve nedelje objasnio vaem bratu, nije bilo zloina, pa nije
bilo ni razloga da se pie izvetaj i otvara sluaj.
- Mom bratu? Kojem od dvojice?
- Zaboravio sam ime. Duga kosa, brada, hipi tip...
- Vernon.
- Tano.
- Moemo li da razgovaramo s njegovim partnerom,
Fentonom?
- I on je poginuo u nesrei.
- ta se desilo?
- Kola su izletela s puta Ski Bejsin kod okuke Nan.
- ao mi je.
- I nama.
- Dakle nema pisanog traga, niega o istrazi u kui
Brodbenta?
- Niega.
Nastade tiina, pa Ernandes ree:
- Mogu li jo neto da uradim za vas?

11
ubre je gorelo u nizu buradi zapremine od oko
dvesta litara, du prljave plae u Puerto Lempira; svako je
isputalo reku jetkog dima u grad. Debela ena je kuvala
na komalu*( Comali Vicomalnije kod Kie Indijanaca metalna
ploa slina tiganju, na kojoj se prave jela od kukruznog brana, pre
svega tortilja. (Prim. prev.)) iznad jednog bureta. Smrdljivi

povetarac donosio je do Vernona miris prene svinjske

koice. Zajedno s Uiteljem, hodao je du prljave ulice
paralelne s plaom, ispunjene gomilom dece koja su se
gurala pratei ih, a sve ih je pratio opor pasa lutalica.
Deca su ih pratila skoro itav sat, neprekidno viui:
- Da mi kola! i - Da mi dolar! - Vernon je potroio
nekoliko torbi kolaa i dao sve dolare u naporu da ih se
oslobodi, ali njegova dareljivost samo je poveala gomilu
do nesluenih razmera.
Vernon i Uitelj su doli do rasklimatanog drvenog
doka koji se isturao u blatnjavu lagunu, na ijem je kraju
bilo privezano mnotvo kanua izdubljenih u stablu, s
vanbrodskim motorima. Mukarci su dangubili u viseim
mreama, a tamnooke ene su ih merkale s vrata. ovek
im je priao, a boa mu je bila obmotana oko vrata.
- Zmija - ree. - Pedeset dolara.
- Ne elimo zmiju - odgovori Uitelj. - Traimo amac.
Barca.*( Sp.: amac (Prim. prev.)) amac. Traimo Huan
frajtag arters. Ti sabe*( p.: zna. (Prim. prev.)) Huana
Frajtaga?
ovek poe da odmotava zmiju i da je nudi kao niz
ko-basica okaenih o kanap.
- Zmija. Trideset dolara. Uitelj proe pored njega.
Zmija! viknu ovek pratei ih. Dvadeset
dolara! -Koulja mu je gotovo spadala s ramena - toliko
rupa je imala. vrsto je zgrabio Vernona kad je ovaj
prolazio pored njega. Vernon potrai u depu sitninu i
dolarske novanice, pronae samo jednu od pet dolara.
Dade mu je. Deca navalie kao poplavni talas,

udvostruujui svoju kuknjavu, jurei ka keju iz viih

delova naselja.
- Doavola i ti, prestani da im daje novac - ree
Uitelj. - Opljakae nas.
- Izvini.
Uitelj zgrabi jedno starije dete za potiljak:
- Huan Frajtag arters! - uzviknu nestrpljivo. - Gde?
Donde? - Okrenuo se Vernonu. - Kako se bee kae na
panskom amac?
Barca.
Barca! Donde barca?
Deak, uplaen, pokaza prljavim prstom prema
betonskom bloku zgrada preko puta doka.
Uitelj ga pusti i pouri du zemljanog keja, dok ga je
Vernon pratio, i sam praen decom i psima. Vrata
kancelarije su bila otvorena i oni uoe. ovek iza radnog
stola ustade, poe k vratima nosei mlatilicu za muve,
otera decu s vrata i zatvori ih. Kad se vratio za sto, sav je
bio pretvoren u osmeh. Sitne glave i skladnog tela,
plavokos i arijevskih crta, ali kad je progovorio, bilo je to
sa panskim akcentom.
- Molim vas smestite se.
Oni sedoe u stolice ispletene od trske, odmah uza sto
prekriven primercima magazina za ronjenje s bocama.
- ta mogu da uinim za vas, gospodo?
- elimo da iznajmimo dva amca s vodiima - ree
Uitelj.
ovek se nasmeio.
- Ronjenje s bocama ili pecanje atlantskog tarpuna?
- Ni jedno ni drugo. elimo da plovimo uz reku.
Osmeh kao da se stvrdnuo na ovekovom licu.
- Uz Patuku?
-Da.
- Shvatam. Putujete radi pustolovine? Uitelj baci
pogled na Vernona.
- Da.

- Koliko daleko elite da idete?

- Jo ne znamo. Daleko. Moda ak do planina.
- Moraete da uzmete motorizovane kanue jer je reka
isuvie plitka za standardni amac. Manuel!
Posle nekoliko trenutaka iz zadnjeg dela je doao
jedan mladi. Treptao je na svetlosti. Po rukama je imao
riblju krv i krljut.
- Ovo je Manuel. On i njegov roak Ramon bie vam
vodii. Oni dobro poznaju reku.
- Koliko daleko moemo da stignemo uzvodno?
- Moete da stignete do mesta Pito Solo. Treba vam
nedelju dana. Posle toga je movara Mimbar.
- A posle nje?
Covek odmahnu rukom.
- Ne elite da preete preko movare Mimbar.
- Ba naprotiv - ree Uitelj - sasvim je mogue da
emo to da uradimo.
ovek nagnu glavu, kao da mu je udovoljavanje
eljama ludih Amerikanaca svakodnevni posao.
- Kako god elite. Iza movare su planine, a iza njih
jo planina. Trebae vam zalihe i hrana za najmanje mesec
dana.
Osica zazuja u belo okreenoj sobi, udarajui u
polomljen prozor, okreui se i ponovo se sudarajui s
prozorom. Laganim pokretom ovek je spljeska mlatilicom
za muve. Ona pade na zemlju grei telo i ubadajui samu
sebe u agoniji. Izglancana cipela se protee ispod stola i
okona joj ivot uz slabo kripanje.
- Manuel! Dovedi Ramona. - Okrenuo se Uitelju. Moemo da vas opremimo svime to elite, senjor. atori,
vree za spavanje, mree protiv komaraca, plin, hrana,
GPS, oprema za lov - ba sve. Sve emo staviti na kreditnu
karticu! - Postavio je sveano svoju ruku na novu
novcijatu mainu za kreditne kartice, spojenu blistavim
utikaem za utinicu u zidu. Nemojte da brinete ni o emu
jer emo se mi pobrinuti za sve. Mi smo savremena

organizacija. - Nasmeja se. - Pruiemo vam pustolovine,

ali ne previe pustolovina.

12
Kola su brujala kreui se ka severu, kroz pustinju
San Huan Bejsin, ka granici Jute, du praznog i
usamljenog
autoputa
izmeu
beskrajnih
prerija
proaranih bunovima alfije i amise. U daljini su se
nadnosile stene, tamni prodor kamena u plavo nebo.
Vozei, Tom je oseao veliko olakanje to je sve zavreno.
Uradio je ta je obeao, pomogao je Sali da pronae kuda
je njegov otac otiao. ta e sledee uraditi njena je stvar.
Mogla je da saeka da se njegova braa vrate iz dungle s
Kodeksom - pod uslovom da pronau grobnicu - ili je
mogla da im se pridrui. to se njega tie, on je bio van
prie. Mogao je da se vrati svom ivotu ispunjenom mirom
i jednostavnou.
S vremena na vreme je bacao pogled na nju na
suvozakom seditu. Poslednjih sat vremena je utala. Nije
priala o svojim planovima, a Tom i nije bio siguran da eli
da ih zna. Sve to je eleo da uini bilo je da se vrati svojim
konjima, svojoj rutini na klinici, svom hladovitom
boravitu u senci stabala pamuka. Teko je radio da bi
stvorio nezahtevni ivot koji je eleo, i bio je odluniji nego
ikad da ne dozvoli svom ocu i njegovim suludim idejama
da to poremete. Neka njegova braa idu u avanturu i, ako
ele, neka zadre celo naslee. On nije imao ta da
dokazuje. Posle Sare vie nije nameravao da skae u
duboku vodu.
- On je, dakle, otiao u Honduras - ree Sali. - Ti i dalje nema nikakvu ideju, nikakvu pretpostavku gde tano?
- Rekao sam ti sve to znam, Sali. Pre etrdeset
godina proveo je neko vreme u Hondurasu, sa svojim
starim partnerom Markusom Hauserom, traei grobnice i
berui banane da zaradi novac. Prevarili su ih, koliko sam
uo, kad su im prodali nekakvu lanu mapu, pa su proveli
nekoliko meseci tumarajui po dungli i umalo umrli.
Onda su se posvaali, i to je to.

- I siguran si da nije nita pronaao?

- Tako je uvek govorio. Planine junog Hondurasa bile
su nenaseljene.
Klimnula je glavom, zagledana unapred, u praznu pustinju.
- Pa ta e da uradi? - konano upita Tom.
- Idem u Honduras.
- Sama?
- Zato da ne?
Tom nita ne ree. Sta god da je htela da uradi, bila je
to njena stvar.
- Da li je tvoj otac ikad imao nevolja zbog pljakanja
grobnica?
- Federalni istrani biro ga je tokom godina
proveravao s vremena na vreme. Nita se nije odralo. Otac
je bio prepametan za njih. Seam se kad su nam agenti
jednom prevrnuli kuu i uzeli neke figurice od ada koje je
otac upravo doneo iz Meksika. Tad sam imao deset godina
i strano sam se uplaio - agenti koji lupaju na vrata pre
zore. Ipak, nita nisu uspeli da dokau i morali su da ih
vrate.
Sali odmahnu glavom.
- Ljudi poput tvog oca pretnja su za arheologiju.
- Nisam siguran da vidim bitnu razliku izmeu onoga
to je radio moj otac i onoga to rade arheolozi.
- Velika je razlika - ree Sali. - Pljakai unite
lokalitet. Pomeraju stvari u odnosu na okolinu. Dobar
prijatelj profesora Klajva bio je pretuen u Meksiku dok je
pokuavao da zaustavi neke seljake u pokuaju da
opljakaju hram.
- ao mi je to to ujem, ali ne moe osuivati ljude
koji gladuju to pokuavaju da nahrane decu, i to ne
prave
izuzetak
zbog
nekog
norteamericano
*
( severnoamerikanac ) koji bi doao da im dri predavanje ta
da rade.
Sali napui usta i Tom vide da je ljuta. Kola su
brujala du svetlucavog auto-puta. Tom ukljui klimu.

Bie srean kad se sve ovo zavri. U ivotu mu nije bila

potrebna komplikacija poput Sali Kolorado.
Sali protrese svoju teku zlatnu kosu niz lea,
oslobada-jui miris parfema i ampona.
- Neto me jo uvek mui. Ne mogu prestati da mislim
o tome.
- ta je to?
- Barnabi i Fenton. Zar nije udno da odmah posle
istrage takozvane pljake tvog oca obojica poginu? Postoji
neto u uvremenjenosti njihove nesree to mi se ne
dopada.
Tom odmahnu glavom.
- Sali, to je samo sluajnost.
- Meni ne izgleda kako treba.
- Poznajem put Ski Bejsin, Sali. Nan je paklena
okuka. Nisu oni prvi koji su tamo poginuli.
- A ta su radili na putu Ski Bejsin? Sezona skijanja
je bila zavrena.
Tom uzdahnu.
- Ako si ve toliko zabrinuta, zato ne pozove onog
policajca, Ernandesa, i ne otkrije o emu je re?
- I hou. - Sali izvadi svoj mobilni telefon iz tane i pozva. Tom je sluao dok su je barem pet puta prebacivali od
jednog nezainteresovanog slubenika do drugog, dok
najzad nije dobila Ernandesa.
- Ja sam Sali Kolorado - ree. - Da li nas se seate?
Pauza.
- Htela sam da vas pitam neto u vezi sa smru
Barnabija i Fentona.
Ponovo pauza.
- Zato su ili do Ski Bejsina?
Vrlo duga pauza. Tom uhvati sebe da se trudi da uje
iako je smatrao da je to gubljenje vremena.
- Da, tragedija - ree Sali. - A kuda su nameravali da
idu na pecanje?
Zavrna pauza.

- Hvala.
Sali je polako prekinula vezu i pogledala Toma. Tom
oseti gr u stomaku; lice joj je pobledelo.
- Otili su do Ski Bejsina da provere poziv povodom
unitavanja imovine. Ispalo je da je laan. Na putu nizbrdo
konice su im otkazale. Pokuavali su da uspore vozei
bankinom, ali put je bio previe strm. Kad su stigli do
okuke Nan, vozili su brzinom veom od sto pedeset
kilometara na sat.
- Isuse.
- Nije mnogo ostalo od kola posle pada sa stotinu
dvadeset metara i pratee eksplozije. Nita nije bilo
sumnjivo. Naroito je bilo tragino to se to desilo dan pre
Barnabijevog i Fentonovog plana da ostvare ivotni san pecanje sabala.
Tom proguta pljuvaku i postavi pitanje koje nije
eleo da postavi.
- Gde?
- Honduras. Mesto po imenu Laguna de Brus.
Tom je usporio, proverio retrovizor, i uz kripanje guma, manipuliui gasom i konicama, preao na Auto-put
broj 180.
- Jesi li ti poludeo? Sta radi?
- Idem do najblieg aerodroma.
- Zato?
- Zato to svako ko je ubio dva policajca nee trepnuti
da ubije moja dva brata.
- Misli da je neko saznao za skriveno nasledstvo?
- Oigledno. - Ubrzao je prema nevidljivoj taki na horizontu. - Izgleda da idemo za Honduras. Zajedno.

13
Filip Brodbent je promenio poloaj, pokuavajui da
se udobno smesti na dnu kanua, premetajui zaveljaje
opreme ve etvrti ili peti put, ne bi li napravio nekakvu
stolicu. amac je klizio uzvodno izmeu dva zelena zida
utljivog rastinja, dok je pramac sekao glatku crnu vodu.
Liilo je na putovanje kroz uarenu zelenu peinu koja je
odjekivala kricima, drekom i zviducima ivotinja iz
dungle. Komarci su pravili gust zujei oblak oko njihovog
amca, pratei ih. Vazduh je bio gust, lepljiv, idak. Kao
udisanje supe od komaraca.
Filip je izvadio lulu iz depa, rastresao trunje i izbacio
ga lupkanjem o ivicu amca, zatim je napunio duvanom iz
konzerve danhila, koju je nosio u jednom od depova svog
safari odela. Polako ju je zapalio, pa dunuo obilni dim u
oblak komaraca, gledajui kako pravi ist prostor u zujeoj
masi koji se odmah popunio im je dim nestao. Obala
komaraca je potvrivala svoje ime, pa ak ni sredstvo
protiv komaraca kojim je Filip debelo namazao i kou i
odeu nije obezbeivalo dovoljnu zatitu. Povrh svega,
sredstvo je bilo masno i grozno smrdelo, a verovatno mu je
ulazilo u krv i trovalo ga do sri.
Promrmljao je kletvu i jo jednom povukao dim iz lule.
Otac i njegovi idiotski testovi.
Nekako se smestio, ne uspevajui da postigne
udobnost. Hauser, nosei disk-plejer, prie od pramca
kanua i sede do njega. Mirisao je na kolonjsku vodu
umesto na sredstvo protiv komaraca, a delovao je tako
svee da se Filip osetio vruim i lepljivim. Uklonio je
slualice i progovorio.
- Gonz prati Maksove tragove ceo dan. Vie emo
saznati kad sutra stignemo u Pito Solo.
- Kako mogu da se prate tragovi na reci?
Hauser se nasmeja.
- To ti je umetnost, Filipe. Slomljena lijana ovde,
mesto za pristajanje tamo, znak vesla na natopljenoj

peanoj obali. Reka je tako troma da znaci ostaju na dnu

nedeljama.
Filip je nervozno cuclao svoju lulu. Izdrae ovo
poslednje oevo muenje i bie slobodan. Slobodan,
najzad, da ivi ivotom kakav eli, bez tog matorog davea
koji se u sve mea, kritikuje, s bolom daje cicijake obroke
novca kao Skrud.*( Lik iz Dikensove prie. (Prim. prev.)) Voleo je
svog oca, i do izvesne mere se oseao loe zbog njegovog
raka i njegove smrti, ali nije promenio miljenje o njegovoj
ujdurmi. Njegov otac je iz tvrdoglavosti napravio mnoge
gluposti u ivotu, ali ovo je bio vrhunac. To je bio Maksvel
Brodbent u svom najboljem izdanju, njegov beaugeste*(
Fr.: plemenit, lep gest. (Prim. prev.)) na rastanku.
Puio je i gledao etiri vojnika u prednjem delu amca
kako se kartaju masnim pilom karata. Drugi amac, sa
osam vojnika, bio je oko pedeset metara ispred njih, i
ostavljao je kaljav trag na plavetnilu vode. Glavni traga",
Gonz, leao je na pramcu, na stomaku, zurei netremice u
tamnu vodu, povremeno umaui prst da je okusi.
Iznenadni krik stie od jednog od vojnika s prednjeg
dela amca. Uspravio se i uzbueno pokazivao neto to je
plivalo u vodi. Hauser namignu Filipu i skoi na noge,
izvlaei maetu koju je nosio za pojasom i poe ka
pramcu. amac se okrenuo ka ivotinji koja je plivala, a
Hauser je zauzeo mesto, rairenih nogu, na pramcu. Dok
je amac plovio uporedo sa oajnom ivotinjom, on se
nagnuo, i iznenadnim pokretom rasekao vodu maetom, a
zatim ispruio ruku i izvadio ivotinju koja je izgledala kao
pacov dugaak pola metra. Bila je gotovo obezglavljena
udarcem, glava joj je visila na traci koe. Jo jednom se
zgrila i smirila.
S neodreenim uasom, Filip je gledao kako Hauser
baca mrtvu ivotinju prema njemu. Pala je na dno s tupim
zvukom, glava je slobodno odskoila, kotrljajui se do
Filipovih stopala, otvorenih usta, uti pacovski zubi su
sijali, a krv je i dalje tekla.

Hauser je isprao maetu u vodi, ponovo je zadenuo za

pojas, i doao do Filipa preskaui mrtvu ivotinju. Nacerio
se.
- Jesi li ikad jeo agutija?*( Vrsta zecolikih glodara,
rasprostranjena od Meksika do Perua. (Prim. prev.))
- Nisam, i ne ini mi se da bih sad poeo.
- Odran, oien, raseen i ispeen na rotilju s
umurom - jedno od Maksovih omiljenih jela. - Ukusom
lii na piletinu.
Filip nita ne ree. Hauser je za svako odvratno meso
koje su nalazili u bunju i bili prinueni da jedu govorio
isto -ukusom lii na piletinu.
- O! - ree Hauser gledajui u Filipovu koulju. - Izvinjavam se.
Filip pogleda nanie. Jedna kap svee krvi pala je na
koulju i sad se polako irila po materijalu. Filip je obrisa,
ali samo ju je razmazao. - Bio bih ti zahvalan ako bi bio
malo paljiviji prilikom bacanja obezglavljenih ivotinja ree, potapajui maramicu u vodu i trljajui mesto.
- Teko je odravati higijenu u dungli - ree Hauser.
Filip je jo malo trljao, pa odustao. eleo je da ga Hauser
ostavi na miru. Taj ovekje poeo da mu izaziva jezu.
Hauser izvadi dva kompakt-diska iz depa.
- A sad, da zadrimo nasrtljivu divljinu koja nas
okruuje na odstojanju, ta bi vie voleo da slua, Baha
ili Betovena?

14
Tom Brodbent se udobno smestio u fotelji
direktorskog apartmana" hotela eraton rojal u San
Pedru de Sula, prouavajui mapu drave. Maksvel je
doleteo sa svojim prtljagom u grad Brus Laguna na Obali
komaraca, na uu reke Patuka. I tu je nestao. Rekli su
mu da je otiao uzvodno, to je i bio jedini put u ogromnu,
planinsku i divlju unutranjost junog Hondurasa.
Prstom je pratio krivudavu plavu liniju reke na mapi,
kroz movare, brda i visoravni sve dok nije nestala u mrei
pritoka koje su se slivale s neravnih litica planina. Mapa
nije pokazivala postojanje nijednog puta niti grada; bio je
to zaista izgubljeni svet.
Tom je shvatio da najmanje nedelju dana kasne za Filipom, a gotovo dve nedelje za Vernonom. Bio je ozbiljno
zabrinut za svoju brau. Trebalo je imati petlju pa ubiti
dva policajca, i to brzo i uspeno. Ubica je, oigledno, bio
profesionalac. Njegova dva brata svakako su bili sledei na
ubiinoj listi za odstrel.
Sali, obmotana pekirom, izae iz kupatila mumlajui
neto za sebe i proe kroz dnevnu sobu; njena vlana kosa
prosula se niz leda. Tom ju je pratio pogledom dok je
nestajala u svojoj spavaoj sobi. Bila je i via od Sare.
Snano odbi tu pomisao.
Posle deset minuta je izala, obuena u lake oker
pantalone, s kouljom dugih rukava, platnenim eirom i
mreom protiv komaraca zamotanom oko lica i parom
debelih rukavica; sve kupljeno tog jutra.
- Kako izgledam? - upita, okreui se.
- Kao da ima purdu.*( Mreasti deo ferede, zara i adora.
(Prim. prev.)) Odmotala je mreu i skinula eir.
- Tako je bolje.
Bacila je eir i rukavice na krevet.
- Moram priznati da me taj tvoj otac vrlo zanima.
Mora da je bio pravi osobenjak.
-Jeste.

- Kakav je bio? Ako ti ne smeta ispitivanje.

Tom uzdahnu.
- Kada ue u sobu, svaka glava bi se okrenula. Zraio
je neim - autoritetom, snagom, sigurnou. Nisam
siguran ime. Ljudi su bili oarani njime, ak i kad nisu
imali pojma ko je on.
- Znam tu vrstu ljudi.
- Gde god da je iao, ta god da je radio, novinari su
ga jurili. Paparaci su ponekad ekali ispred nae kune
kapije. Zamisli, mi idemo u kolu, a prokleti paparaci nas
jure niz Old Santa Fe Trejl kao da smo princeza Dajana ili
neko slian. Smeno.
- Kakav teret za vas.
- Nije uvek bio teret. Povremeno je bilo i zabavno.
Oevi brakovi su uvek bili velike vesti, vreme za
odmahivanje glavom i olajavanje. enio se neobino lepim
enama koje niko pre toga nije video, ne manekenkama i
glumicama. Moja majka, pre nego to ju je sreo, radila je u
prijemnoj slubi kod zubara. Otac je voleo panju. S
vremena na vreme bi, samo zabave radi, udario nekog
paparaca i plaao odtetu. Bio je ponosan na sebe. Bio je
kao Onazis, vei od ivota.
- ta se desilo s tvojom majkom?
- Umrla je kad mi je bilo etiri godine. Neki redak i iznenadan oblik meningitisa. Bila je jedina od njegovih ena
od koje se nije razveo; pretpostavljam da nije imao
dovoljno vremena.
- ao mi je.
- Slabo je se seam, osim kao oseanja. Topla i puna
ljubavi, tako neto.
Ona odmahnu glavom.
- I dalje ne razumem. Kako je va otac mogao svojim
sinovima da uradi ovako neto?
Tom je pomno gledao u mapu.
- Sve to je uradio i sve to je imao moralo je biti
izuzetno. To se odnosilo i na nas, naravno. Ali mi nismo
postali ono to je on eleo. Odlazak i samosahranjivanje s

novcem, s poslednjim preostalim dahom, bio je pokuaj da

nas natera da uinimo neto to e odzvanjati kroz
istoriju. Neto to e ga uiniti ponosnim. -Gorko se
nasmejao. - Ako novine ikad saznaju za ovo, to e biti
neverovatna vest. Prvorazredna. Blago od pola milijarde
dolara pohranjeno u nekoj grobnici u Hondurasu. Ceo svet
e se sjatiti da ga trai.
- Mora da je bilo teko imati takvog oca.
- I jeste. Ne znam s koliko je mojih teniskih meeva
otiao ranije da ne vidi kako gubim. Bio je nemilosrdan
igra aha, ali ako bi shvatio da e pobediti nekog od nas,
prekidao je igru. Nije mogao da podnese da vidi kako
gubimo, ak ni od njega. Kad smo donosili ocene nikad
nije komentarisao, ali mogla se videti razoaranost u
njegovim oima. Sve manje od iste petice bila je takva
propast da nije mogao naterati sebe da razgovara o tome.
- Jesi li nekad dobio istu peticu?
- Jednom. Stavio mi je aku na rame i s ljubavlju me
stisnuo. I to je bilo sve. Ali reklo je vie nego hiljadu
stranica.
- Ba strano, ao mi je.
- Svaki od nas je naao neko pribeite. Ja sam ga
najpre naao u skupljanju fosila, eleo sam da budem
paleontolog, a potom u ivotinjama. One te ne osuuju. Ne
trae da bude neko. Konj te prihvata takvog kakav jesi.
Tom je zautao. Neverovatno koliko je bolno bilo
razmiljati o detinjstvu i sad, u trideset treoj godini.
- ao mi je - ree Sali - nisam nameravala da
zabadam nos.
Tom odmahnu rukom.
- Ne mislim da ga blatim. On je, na svoj nain, bio
dobar otac. Moda nas je previe voleo.
- Pa - ree Sali posle nekog vremena ustajui. - U
ovom trenutku, treba da pronaemo vodia da nas odvede
uz reku Patuka, a ja nemam pojma odakle da ponem. Podie telefonski imenik i poe da ga lista. - Nikad pre

nisam radila ovakve stvari. Pitam se da li ovde ima odeljak

Putovanje i avanture ili neto slino.
- Imam bolju ideju. Treba da pronaemo lokalni bar
za strane novinare. Kad je re o putovanjima, oni su
najobaveteniji na svetu.
- Upii sebi poen.
Sagnula se i izvukla par pantalona i dobacila mu ih,
zatim koulju, par arapa i par lakih cipela za peaenje.
Sve je palo na gomilu ispred njega.
- Sad moe da skine te kaubojske izme za
mukarine.
Tom pokupi odeu i pree u svoju sobu da se
presvue. Odea se sastojala veinom od depova. Kad je
izaao Sali ga pogleda i ree:
- Posle nekoliko dana u dungli moda i nee
izgledati tako smeno.
- Hvala. - Tom ode do telefona i pozva recepciju.
Novinari su, kako se inilo, visili u baru Los Carkos.

Tom se iznenadio kad je otkrio da Los Carkos nije

jeftina rupa kao to je mislio, ve elegantan, otmen lobi
starog hotela, obloen drvetom. Bio je rashlaen do
temperature samo malo vie od arktike i ispunjen
aromom finih cigara.
- Pusti mene da govorim - ree Sali. - Moj panski je
bolji od tvog.
- A i lepa si.
Sali se namrti.
- Ne mislim da su muke ovinistike ale smene.
Zauzeli su mesta u baru.
- Ola! - veselo ree Sali barmenu, oveku s
otromboljenim kapcima. - Traimo oveka iz Njujork
tajmsa.
- Gospodina Suela? Nisam ga video od uragana,
senorita.

- A reportera iz Volstrit urnala?

- Ovde nema reportera iz Volstrit urnala. Mi smo
siromana zemlja.
- Pa dobro, koje reportere imate ovde?
- Tu je Roberto Rodriges iz El diarija.
- Ne, ne, traimo Amerikanca. Nekoga ko poznaje zemlju.
- Bi li odgovarao Englez?
- Odlino.
- Tamo je - promrmlja pokazujui usnama - Derek
Dan. Pie knjigu.
- O emu?
- Putovanja i pustolovine.
- Da li je napisao jo neku knjigu? Kaite mi naslov.
- Tihe vode je njegova najnovija knjiga.
Sali ostavi dvadeset dolara na anku, i poe prema
Danu. Tom ju je pratio. Ovo e biti dobro, mislio je. Dan
je sedeo sam u separeu, pio svoje pie i imao neverovatno
plavu kosu iznad lica crvenog kao biftek. Sali zastade,
pokaza rukom i uzviknu:
- Pa vi ste Derek Dan, zar ne?
- Poznato je da se odzivam na to ime, da - ree. Nos i
obrazi mu postadoe ruiasti.
- Kako uzbudljivo! Tihe vode je jedna od mojih
najomijenijih knjiga! Oboavala sam je!
Dan ustade, pokazujui robusnu grau, vitak i u
formi, odeven u iznoene oker pantalone i jednostavnu
pamunu koulju kratkih rukava. Bio je zgodan ovek,
model Britan-ska imperija.
- Zaista vam zahvaljujem ree. A vi ste?
- Sali Kolorado. - vrsto mu je stegla ruku.
Ve je postigla da se smeka kao idiot, pomisli
Tom. Oseao se smeno u svom novom odelu koje je jo
mirisalo na prodavnicu muke garderobe. Nasuprot
njemu, Dan je izgledao kao da je iao do kraja sveta i
nazad.
- Hoete li mi se pridruiti na piu?

- Bila bi nam ast - uzviknu Sali.

Dan je odvede do klupe i postavi pored sebe.
- Ja u isto to i vi - ree ona.
- Din i tonik. - Dan mahnu barmenu, a zatim pogleda
Toma. - Sedite i vi, naravno.
Tom sede nita ne govorei. Poelo je da ga naputa
oduevljenje. Nije mu se dopadalo crveno lice gospodina
Dana koji je piljio u Sali - i ne samo u njeno lice.
Barmen pristie. Dan ree na panskom:
- Din i tonik za mene i za damu. A...? - Pogleda u
Toma.
- Limunadu ree Tom kiselo.
- Yuna limonada*( Sp.: I jedna limunada. (Prim. prev.)) dodade Dan, tonom jasno pokazujui ta misli o Tomovom
izboru pia.
- Tako mi je drago to smo naleteli na vas! - ree Sali.
-Kakva sluajnost!
- Dakle, proitali ste Tihe vode - ree Dan sa
osmehom.
- Jedna od najboljih putopisnih knjiga koju sam
proitala.
- Svakako - dodade Tom.
- I vi ste je proitali? - Dan mu se okrenu s
oekivanjem. Tom je primetio da je Dan popio ve polovinu
svog pia.
- Svakako sam je proitao - ree Tom. - Naroito mi
se dopao deo kad ste upali u slonovska govna. To je bilo
urne-besno.
Dan zastade.
- Slonovska govna?
- Zar nije bila neka pria o slonovskim govnima u
vaoj knjizi?
- Nema slonova u Srednjoj Americi.
- O! Mora da sam pomeao s nekom drugom
knjigom. Izvinite.

Tom vide Saline zelene oi uperene u njega. Nije bio

siguran da li je ljuta ili se uzdrava od smeha.
Dan okrenu stolicu, tako da se postavio leima prema
Tomu i posvetio panju Sali.
- Moda e vas zanimati da znate da radim na novoj
knjizi.
- Ba uzbudljivo!
- Zvae se No komaraca. Re je o Obali komaraca.
- A mi ba tamo idemo! - Sali pljesnu rukama u
uzbuenju, kao devojica. Tom uze gutljaj, alei zbog
izbora pia. Trebae mu neto jae da prebrodi ovo. Nije
nikako trebalo da se sloi da Sali vodi razgovor.
- U istonom Hondurasu ima preko deset hiljada kvadratnih kilometara movara i planinskih kinih uma i taj
deo je potpuno neispitan. Neki delovi nisu mapirani ak ni
iz vazduha.
- Nisam imala pojma!
Tom odgurnu limunadu i pogledom potrai konobara.
- Moja knjiga je dnevnik s putovanja koje sam
preduzeo du Obale komaraca, kroz lavirint laguna koje
oznaavaju mesto susreta dungle i mora. Ja sam prvi
belac koji je preduzeo to putovanje.
- Neverovatno. Kako ste, zaboga, to uradili?
- Motorizovanim kanuom. Jedini nain prevoza u
ovim krajevima, osim peaenja.
- Kad ste bili na tom fantastinom putovanju?
- Pre oko osam godina.
- Osam godina?
- Imao sam nekih problema sa izdavaem. Ne moete
da pourujete dobru knjigu, znate. - Ispio je pie i mahnuo
konobaru da donese jo jednu turu. - Opaka je to zemlja.
- Stvarno?
Izgledalo je da je Dan ovo shvatio kao poziv. Zavalio
se.
- Za poetak, tu su naravno komarci, tropske muve,
krpelji crne muve, trklji*( I crne muve i trklji su muve-paraziti,
koje napadaju sisare i legu jaja u koi. (Prim. prev.)) Oni vas ne

ubijaju, ali mogu da vam uine ivot prilino gadnim.

Jednom me je ujeo trkalj za elo. U poetku je bilo kao da
me je ujeo komarac. Zatim je poelo da otie i da modri.
Bolelo je ko sam avo. Posle mesec dana je puklo, i larve
duge tri centimetra poele su da se migolje i padaju na
zemlju. Kad vas ujedu najbolje je da pustite da sve ide
svojim tokom. Ako pokuate da ih iskopate samo napravite
gnojnu ranu.
- Ozbiljno se nadam da taj dogaaj nije otetio va
mozak - ree Tom.
Dan ga je ignorisao.
- Zatim postoji Sagasova bolest.
- agasova bolest?
- Tripanosoma cruzi. Jedna buba nosi bolest i ugrize
vas, a istovremeno i sere po vama. Parazit ivi u izmetu, i
kad se poeete ue u krv. Niste ni svesni da neto ne
valja dok ne proe deset do dvadeset godina. Najpre pone
da vam otie stomak. Onda teko diete i ne moete da
gutate. Na kraju vam i srce otekne i pukne. Nema
poznatog leka.
- Bajno - ree Tom. Konano je privukao panju konobara. - Viski. Dupli.
Dan je nastavio da gleda u Toma, a osmeh mu je igrao
na usnama.
- Da li vam je poznata kopljarka?
- Ne mogu rei. - Jezovite prie iz dungle, inilo se,
bile su glavna trgovaka roba Dereka Dana.
- To je najotrovnija zmija poznata oveku. Braon i
ute boje; lokalci je zovu barba amarilja. Mlade zmije ive
u drveu i na granama. Kad ih uznemirite padaju po
vama. Ujed prekida srani rad za trideset sekundi. Tu je i
surukuku, iz roda zvearki, najvea otrovnica koju ljudi
poznaju. Dugaka oko etiri metra i debela kao butina. Ni
blizu smrtonosna kao kopljarka - kad vas surukuku ujede
moete da poivite i dvadeset minuta.
Dan se zakikota i otpi jo jedan gutljaj.

Sali promrmlja neto o tome kako je to strano.

- Naravno, uli ste za ribu akalicu?*( Vrsta parazita
koji ivi u rekama June i Srednje Amerike. (Prim-prev.)) Ovo nije
pria za dame. - Dan baci pogled na Toma i namignu.
- Recite - uzvrati Tom. - Sali nisu strane prostote.
- ivi u rekama ovog kraja. Recimo poete na
osveavajue jutarnje kupanje. akalica pliva uzvodno uz
vaeg maliu, zatim izbaci bodlje i ukotvi se u vaoj uretri.
Tomovo pie zastade na pola puta do usta.
- Zaprei uretru. Ako ne pronaete hirurga
svetlosnom brzinom pukne vam beika.
- Hirurga? - upita Tom slabano.
Dan se zavali.
- Ba tako.
Tomu se osuilo grlo.
- Kakva je operacija u pitanju?
- Amputacija.
Pie je konano stiglo do Tomovih usta i on otpi
gutljaj, pa jo jedan.
Dan se glasno nasmeja.
- Nadam se da ste uli sve o piranama, lajmaniozi,*(
Vrsta parazita koja izaziva uveanje slezine, anemiju, groznicu itd.
(Prim. prev.)) elektrinim jeguljama, anakondama i slinim

stvarima. - Dan odmahnu rukom s omalovaavanjem. Ove opasnosti su veinom preuveliane. Pirane vas jure
samo ako krvarite, a anakonde su retke ovoliko severno i
ne jedu ljude. Honduraske movare imaju i jednu prednost
- nema pijavica. Obratite panju na paukove, mada...
- Ba mi je ao, ali emo priu o paucima morati da
ostavimo za neki drugi dan - ree Tom, gledajui na sat.
Primetio je da se ruka gospodina Dereka Dana, ispod
stola, odmara na Salinom kolenu.
- Nemate nekih zadnjih misli, staro mome? Ovo nije
zemlja za mekuce.
- Ni sluajno - ree Tom. - Samo bih radije uo priu
o vaem susretu s ribom akalicom.

Derek Dan je gledao Toma bez osmeha. To je prilino

bajata ala, prijatelju.
- Dakle! - ree Sali veselo. - Jeste li ili sami na
putovanje? Mi traimo vodia i pitam se da li biste mogli
nekog da nam preporuite.
- Kuda vi, prijatelji, nameravate?
- Brus Laguna.
- Skreete s turistike mape. - Iznenada mu se oi
suzie. - Vi niste pisac?
Sali se nasmeja.
- O, ne, ja sam arheolog, a on je veterinar za konje. Ali
ovde smo samo kao turisti. Volimo pustolovine.
- Arheolog? Ovde nema mnogo ruevina. Ne moete
graditi u movari. A niko civilizovan ne bi iveo u
planinama u unutranjosti. Gore na Sijera Azul su
najgue kine ume na Zemlji, ali planine su tako strme
da jedva moete i da puzite uz ili niz njih. Na gotovo dvesta
kilometara nema dovoljno ravne povrine da podignete
ator. Moraete da prosecate put, a po tekom danu biete
sreni ako proete i kilometar i po. Staza proseena
maetama ponovo e se istkati tako gusto, da posle
nedelju dana neete ni znati da je postojala. Ako traite
ostatke graevina, Sali, zato ne odete u Kopan? Moda
bih mogao vie o tome da vam ispriam za veerom.
Ruka mu je i dalje bila na njenom kolenu steui ga i
trljajui.
- Dobro - ree Sali. - Moda. Da se vratimo na vodia.
Imate li neku preporuku?
- Vodi? A, da. Va ovek je don Orlando Okotal.
Toaka Indijanac. Potpuno pouzdan. Nee vas prevariti kao
drugi. Poznaje zemlju kao svoj dlan. Iao je sa mnom na
mom poslednjem putovanju.
- Kako da ga pronaemo?
- ivi uz reku Patuka, u mestu Pito Solo, poslednjem
pravom naselju na reci, pre velikih unutranjih movara.
To je ezdeset do osamdeset kilometara uzvodno od Brusa.
Ostanite u glavnom kanalu reke ili se nikad neete ivi

izvui. U ovo doba godine ume su poplavljene, i postoje

zilioni bonih kanala koji idu na sve strane. Ta zemlja je
potpuno neispitana, od movara preko Sijera Azula sve do
reke Gajambre. etrdeset hiljada kvadratnih kilometara
terra incognita.
- Jo uvek nismo sasvim odluili kuda emo ii.
- Don Orlando. On je va ovek. - Tada se Derek Dan
obrnuo u svojoj stolici prema Tomu svojim velikim oznojenim licem. - Malo sam kratak u novcu - ekovi s
tantijemima kasne zbog pote i tako to. Moda bi mogao da
nam porui jo jednu turu?

15
Na kompjuterskom ekranu, zgodno smetenom u
kancelariji meu zidnim oplatama od trenjevog drveta,
Luis Skiba je posmatrao stanje akcija Lemp-Denisona na
njujorkoj berzi. Investitori su ceo dan navaljivali i sad su
deonice prodavane po ceni od gotovo deset. Dok je gledao,
deonice su pale za jo jednu osminu poena i sad su bile
okruglo deset.
Skiba nije eleo da vidi da cena padne na jednocifren
broj. Naglo je skrenuo pogled s ekrana. Oi su mu
zasvetlucale kad ih je skrenuo prema kliznoj drvenoj oplati
koja je skrivala makalan viski, ali je bilo rano. Prerano.
Bila mu je potrebna bistra glava za poziv.
Kruile su glasine da floksatein ima problema u
Upravi za hranu i lekove. Mali akcionari su okupirali berzu
kao crvi le. Dve stotine miliona dolara iz Programa za
istraivanje i razvoj je potroeno za taj lek. Lemp je
uposlio najbolje medicinske istraivae i naunike s tri
univerziteta Ajvi lige. Dvostruko slepi test bio je dobro
zamiljen, podaci poslati i sreeni na najbolji nain.
Njihovi prijatelji u Upravi bili su obraeni. Ali na kraju
nita nije moglo da spase floksatein. Bez obzira na to
kako prikaete podatke, floksatein je bio promaaj. A
imao je est miliona deonica Lempa kojih nije mogao da se
oslobodi - niko nije zaboravio ta se desilo s Martom
Stjuart - kao i dva miliona obveznica tako daleko od
svakog novca da su bile korisnije kao toalet-papir u
njegovom kupatilu izraenom u karera mermeru.
Vie nego ita na svetu Skiba je prezirao male
akcionare. Bili su pravi leinari, crvi, muve koje se legu na
raspadajuem leu. Sve bi dao da vidi kako se deonice
Lempa okreu protiv njih i poinju da rastu; voleo bi da
vidi njihovu paniku kad budu prinueni da pokriju
razliku. Voleo bi da misli o svim pozivima koji e im stii.
To bi bila divna stvar. A kad doe do Kodeksa i to objavi,

ta divna stvar e se i desiti. Opei e ih tako gadno da e

biti potrebni meseci, moda i godine, da se povrate.
Drhtavi zvuk zvona stie s telefona na stolu. Baci
pogled na sat. Poziv preko satelitske veze bio je taan u
minut. Iskreno je mrzeo da razgovara s Hauserom; gadio
se tog oveka i njegovih principa. Ali je morao da sarauje
s njim. Hauser je insistirao na tome ,,da ga dri u toku".
Iako je Skiba bio glavni direktor, oklevao je. Za neke stvari
je bilo bolje da se ne znaju. Na kraju se ipak sloio, ako ni
zbog ega drugog, a ono zato da sprei Hausera da uradi
neto glupo ili nezakonito. eleo je da dobije Kodeks
sasvim ist.
Podie slualicu.
- Skiba ovde.
Hauserov glas, koji je ometa uinio slinim glasu
Paje Patka, u se s druge strane. Po obiaju, privatni
detektiv nije gubio vreme na utivosti.
- Maksvel Brodbent je otiao uzvodno uz reku
Patuka s grupom Indijanaca gortaka. Na tragu smo mu.
Jo ne znamo kuda se zaputio, ali cenim da je to negde u
unutranje planine.
- Ima li problema?
- Jedan od sinova, Vernon, prvi je krenuo i sad je
ispred nas, uzvodno. Izgleda da e se za taj problem
pobrinuti dungla.
- Ne razumem.
- Iznajmio je dva pijana vodia iz Puerto Lempire, i
oni su se izgubili u movarama Mimbar. Nije ba verovatno
da e ponovo ugledati svetlost dana.
Skiba se zagrcnu. Ovo je bilo mnogo vie podataka
nego to mu je bilo potrebno da zna.
- Sluajte, gospodine Hauser, drite se injenica, a
razmiljanja ostavite drugima.
- Imali smo mali problem s onim drugim, Tomom. S
njim je ena, diplomirani etnofarmakolog s Jejla.
- Etnofarmakolog? Ona zna za Kodeks?

- Moete se kladiti da zna.

Skiba trepnu.
- To je prilino nezgodno.
- Jeste, ali nije nita to ja ne mogu da reim.
- ujte, gospodine Hauser - ree otro. - Ostavljam
stvari u vaim sposobnim rukama. Moram na sastanak.
- Treba se pobrinuti za te ljude.
Skibi se nije dopalo to se razgovor opet vratio na tu
temu.
- Nemam pojma o emu priate i ne elim da znam.
Sasvim mi odgovara da se vi pozabavite pojedinostima.
S drugog kraja u se slabaan kikot.
- Skiba, koliko ljudi umire u Africi ovog trenutka zato
to insistira da ti se plati dvadeset tri hiljade dolara
godinje za novi lek protiv tuberkuloze ija te je
proizvodnja kotala stotinu deset dolara. Samo o tome
govorim. Kad kaem pobrinuti se za nekog, mislim samo
na to da e se na tvoj zbir dodati jo nekoliko brojeva.
- Doavola, Hausere, to je neuveno... - Skiba izgubi
glas zagrcnuvi se. Upravo je dozvolio sebi da se upeca. To
je bio samo razgovor, nita vie.
- Ba lepo, Skiba. Ti hoe svoj Kodeks ist i zakonit,
ne eli da se bilo ko pojavi s dokazom o vlasnitvu i ne
eli da iko bude povreen. Ne brini, nijedan belac nee
biti ubijen bez tvoje dozvole.
- Sad me sluaj. Neu dozvoliti da iko bude ubijen,
belac ili ne. Ovaj besmislen razgovor mora da se zavri. Skiba je oseao kako mu znoj curi niz vrat. Kako je
dozvolio Hauseru da preuzme kontrolu u ovakvoj situaciji?
Ruka s kljuem mu je bila nespretna, ali se fioka otvorila.
- Razumem - ree Hauser. - Kao to sam kazao...
- Imam sastanak. - Skiba prekinu razgovor dok mu je
srce besomuno udaralo. Hauser je bio tamo, van kontrole
bez nadzora, spreman da uradi sve. ovek je bio psihopata. Zagrizao je, savakao, sprao gorinu gutljajem
makalana. naslonio se i disao duboko. Vatra je veselo

gorela u kaminu. Razgovor o ubistvima ga je uznemirio,

bilo mu je muka Zurio je u plamenove, traei utehu.
Hauser je obeao da e traiti dozvolu, a Skiba nije
nameravao da mu je ikad da. Ni njegov, ni novac
kompanije nije bio vredan takvog postupka Pogled mu je
odlutao do srebrnih fotografija na stolu - njegovo troje
plavokose dece uzvaraalo je pogled sa osmehom. Smirio je
disanje. Hauser je govorio grubo, ali to je, ipak, bi samo
govor, samo rei. Niko nee biti ubijen. Hauser e s domoi
Kodeksa, Lemp e se oporaviti, a za dve do tri godine svi
na Volstritu e mu estitati kako je izvukao kompaniju
ivice propasti.
Skiba baci pogled na sat, berza se zatvorila. Sa
oseanjem teskobe i odbojnosti pogleda kompjuterski
ekran. Kasni kupci su podigli cenu deonica u poslednjih
dvadesetak minuta. Zatvorili su na vrednosti od deset i po.
Skiba oseti trunicu olakanja. Posle svega, to i nije
bio tako lo dan.

16
Sali je skeptino gledala kako dva radnika izvlae
sklepan avion iz bednog hangara.
- Moda je trebalo da proverimo avion pre nego to
smo kupili karte - ree joj Tom.
- Sigurna sam da je u redu - odgovori Sali, kao da pokuava da ubedi sebe.
Pilot, mravi Amerikanac izgnanik, u pocepanoj
majici, u pantalonama iseenim u orts, s dve duge
pletenice i bradom, priao im je laganim hodom i
predstavio se kao Don. Tom ga pogleda, a zatim baci
kiseo pogled na avion.
- Znam, znam. Izgleda kao govno - ree Don cerei
se, kucnu trup aviona zglobovima i on zazvea. - Bitno je
ta je unutra. Sam ga odravam.
- Nemate pojma koliko mi je lake zbog toga - ree
Tom.
- Znai idete za Brus?
- Tano.
Don zakilji u prtljag.
- Idete da pecate sabalo?
-Ne.
- Najbolji sabalo na svetu. Nema mnogo drugih stvari.
- Don otvori pregradak na boku aviona i poe da ubacuje
njihov prtljag mravim rukama. - Pa ta radite ovde?
- Nismo ba sigurni - brzo se ubaci Sali. to se manje
kae, tim bolje. Nema smisla da uzvodno zapone
stampedo lovaca na blago.
Pilot ugura poslednji komad prtljaga, udari dva-tri
puta da se sve uglavi i zalupi poklopac uz veliku buku
jeftinog lima. Zabravilo se tek iz treeg pokuaja.
- Gde ete odsesti u Brusu?
- Jo nismo ni to odluili.

- Nita nije tako dobro kao kad se stvari isplaniraju

unapred - ree Don. - Kako god bilo, ima samo jedno
mesto, i to je La Perla.
- Koliko zvezdica mu daje Milenov vodi?
Don se nasmeja. Otvori vrata za putnike, spusti
stepenike i oni se ukrcae. Don ih je pratio, i dok je ulazio
Tom otkri slabaan miris za koji je pomislio da je od
marihuane. Divno.
- Koliko dugo letite?
- Dvadeset godina.
- Da li ste ikad imali nesreu? - upita Tom.
- Jednom. Pogodio sam svinju u Paradizu. Veseljaci
nisu pokosili stazu, a prokleta ivotinja je zaspala u
visokoj travi. A ba je bila velika svinja.
- Da li su vam instrumenti kalibrisani?
- Da kaemo ovako umem da koristim svoje
instrumente. Nema mnogo razloga za kalibrisanje ovde,
pogotovo ne za one koji poleu s travnjaka.
- Jeste li prijavili plan leta?
Don odmahnu glavom. - Sve to treba da radim jeste
da pratim obalu.
Avion je poleteo. Bio je divan dan. Sali oseti
uzbuenje dok je avion uzletao, a sunce blistalo s Kariba.
Okrenuli su se da bi pratili obalu, nisku i ravnu, s mnogo
laguna i malenih ostrva koja su izgledala kao zeleni parii
dungle odlomljeni od kopna to plutaju prema moru. Sali
je mogla da vidi mesta gde su putevi ulazili u
unutranjost, oivieni neurednim poljima ili neravnim
krpama
poseenog
drvea
dungle.
Duboko
u
unutranjosti videla je nazubljenu liniju plavih planina, s
vrhovima u oblacima.
Sali baci pogled na Toma. Sunce je izbledelo njegovu
svetlosmeu kosu, proaralo je zlatom. Bio je vitak, visok,
ilav, kretao se na kaubojski nain koji je volela. Pitala se
kakav to ovek moe tako olako da se oprosti od stotinu
miliona dolara. To je ostavilo na nju vei utisak nego ita
drugo. Dovoljno dugo je ivela da shvati da je ljudima koji

imaju novac mnogo vie stalo do njega, nego onima koji ga

nemaju.
Tom se okrenu i pogleda je, a ona se brzo nasmei i
vrati pogled ka prozoru. Dok se obala nastavljala dalje
prema istoku, pejza ispod njih je bio divalj, lagune vee i
zamrenije. Velika reka se ulivala negde daleko. Dok su se
sputali da bi se pribliili, Sali ugleda grad na mestu gde
se reka pridruila lagunama, a grozd sjajnih limenih
krovova okruenih neurednim poljima izgledao je na
pejzau kao pocepane krpe. Pilot je napravio jedan krug i
naciljao polje, koje se pretvorilo u sletnu stazu kad su mu
se pribliili. Sletao je, a Sali pomisli da je bilo prebrzo. Bili
su sve blie zemlji, a inilo se da avion ubrzava. Zgrabila je
rukohvate stolica. Staza je blesnula ispod njih, ali avion
jo nije sleteo. Videla je kako se zid od rastinja dungle
pribliava velikom brzinom.
- Isuse Hriste - kriknu Sali - promaujete stazu!
Avion se brzo podigao, a dungla je bila ispod njih, vrhovi
drvea na pola metra ispod aviona. Dok su se uzdizali, Sali
u Donov suvi smeh kroz slualice. - Opustite se, Sal,
samo pravim galamu da bi se staza raistila. Bio sam ja
na tom asu.
Dok se avion ponovo pripremao za sletanje Sali se
zavali, briui elo.
- Ba lepo to ste nas opomenuli.
- Pa rekao sam vam za svinju, ljudi.
*
Ostavili su prtljag u La Perli, sivoj betonskoj baraci
koja se vodila kao hotel, a zatim otili do reke da se
raspitaju o iznajmljivanju amca. Prolazili su pranjavim
ulicama Brusa. Bilo je posle podne, a vruina je uinila
vazduh mrtvim i nepokretnim. Sve je bilo tiho, a zemlja je
bila puna barica koje su se puile. Znoj joj je kapao iz
rukava, cureo niz lea i izmeu grudi. Sali se inilo da su
svi razumni ljudi na sijesti.

Na drugom kraju grada pronali su reku. Leala je

izmeu strmih obala, iroka oko dvesta metara, boje
mahagonija. Reka je zaokretala izmeu dva mona zida
dungle i mirisala na blato. Debeli sloj vode se kretao
lenjo, a na povrini se povremeno pojavljivao vir ili brzak.
Tu i tamo poneki zeleni list ili granica polako je plovio
nizvodno. Staza od balvana sputala se niz obalu,
zavravajui se iznad vode platformom od bambusa koja je
predstavljala klimavi dok. etiri izdubljena kanua bila su
privezana za njega. Svaki je bio dugaak desetak metara i
irok oko metar i po, istesan iz jednog dinovskog drveta, a
zavravao se kopljolikim, iljatim pramcem. Krma je bila
ravno iseena i imala podignutu dasku za privrivanje
malog vanbrodskog motora. Daska je bila postavljena
popreno i na njoj je moglo da se sedi.
Nekako su sili do obale da ih pogledaju izbliza. Ona
je videla da tri kanua imaju evinrud motore od est
konjskih snaga katancem privrene za krmu. etvrti,
dui i masivniji, imao je osamnaest konjskih snaga.
- Evo domae formule 1 - pokaza Sali. - Taj nam
treba. Tom se osvrnu oko sebe. Mesto je delovalo
naputeno.
- Eno nekog - Sali pokaza na baraku od bambusa,
otvorenu s jedne strane, na pedesetak metara niz obalu.
Neposredno uz prazne konzerve dimio se ar. Visea mrea
ispletena od konoplje bila je razapeta izmeu dva drveta u
zasenjenom delu, a u njoj je spavao ovek.
Sali mu se priblii.
- Ola! - ree.
Posle nekoliko trenutaka ovek otvori jedno oko.
- Si?
- elimo da razgovaramo s nekim u vezi sa
iznajmljivanjem amca. - Govorila je panski.
S bujicom nezadovoljnog gunanja i mrmljanja on se
uspravi u mrei, poea se po glavi i naceri.
- Ja govorim odlian ameriki. Mi govorimo ameriki.
Jednog dana odem u Ameriku.

- To je dobro. Mi idemo za Pito Solo - ree Tom.

On klimnu glavom, zevnu, poea se.
- U redu. Ja vas vodim.
- eleli bismo da iznajmimo veliki amac. Onaj s
motorom od osamnaest konjskih snaga.
Odmahnuo je glavom.
- To glupi amac.
- Nije nam bitno to je amac glup - ree Tom. - Taj
elimo.
- Ja vas vodim svojim amcom. Taj glupi amac
pripada vojnim ovecima. - Isprui ruku. - Ima bombonu?
Sali mu prui torbu koju je ranije kupila iskljuivo za
tu svrhu.
ovekovo lice se razgali u osmehu. Gurnuo je mravu
ruku u nju, prebirao po bombonama, izabrao pet ili est,
odmotao ih i sve ih odjednom stavio u usta. Na obrazu mu
se pojavi velika oteklina.
- Bueno - ree mumlajui.
- Hteli bismo da krenemo sutra ujutru - ree Tom. Koliko traje putovanje?
- Tri dana.
- Tri dana? Mislio sam da ima ezdeset do osamdeset
kilometara.
- Voda ide dole. Moda zaglavimo. Mora veslamo.
Mnogo gacamo. Ne moemo mainu.
- Gacamo? - upita Tom. - A ta je s ribom akalicom?
- ovek ga bezizrazno pogleda.
- Ne brini, Tome - ree Sali. - Moe da nosi tesan
ve.
- A, si! Kandiru! - ovek se nasmeja. - Omiljena
gringo pria. Kandiru. Ja pliva u reci svaki dan i jo uvek
ima svoj ak-ak. Radi odlino! - Raspusno je kruio
bokovima, namigujui Sali.
- Potedi me - ree Sali.
- Dakle ta riba je podvala? - upita Tom.

- Ne, ona stvarna! Ali mora prvo pia u reku.

Kandiru mirie pi u reci, pliva i sec! Ako ne pia kad
pliva nema problem!
- Da li je jo neko ovuda prolazio u poslednje vreme?
Neki gringosi, mislim.
- Si. Mi bili vrlo zauzeti. Proli mesec beli ovek doao
s mnogo kutija i Indijanaca iz planina.
- Kojih Indijanaca? - uzbueno upita Tom.
- Goli Indijanci iz planina. Pljunu.
- Gde je on nabavio amce?
- Doneo mnogo novih amaca iz La Seiba.
- Jesu li se amci vratili?
ovek se nasmeja, protrlja prste pokretom poznatim
irom sveta i isprui ruku. Sali mu stavi novanicu od pet
dolara.
- amci ne vratiti. oveci odu uz reku i nikad ne
vratiti.
- Da li je jo neko proao?
- Si. Prole nedelje Isus Hrist doao s pijani vodii iz
Peurto Lempira.
- Isus Hrist? - upita Sali.
- Da, Isus Hrist s duga kosa, brada, haljine i sandale.
- Mora da je to bio Vernon - ree Tom s osmehom. Da li je bio s nekim?
- Da. On sa Sveti Petar.
Tom prevrnu oima.
- Jo neko?
- Si. Onda dola dva gringosa s dvanaest vojnika i
dva kanua, isto iz La Seiba.
- Kako su gringosi izgledali?
- Jedan vrlo visok, pui lulu, ljut. Drugi nizak s etiri
zlatna prstena.
- Filip - ree Tom.
Brzo su se dogovorili za amac do Pito Soloa, a Tom
mu je dao deset dolara predujma. - Sutra polazimo s
jutarnjini svetlom.
- Bueno! Ja spreman!

Dok su se vraali s reke ka betonskoj baraci koja je

slovila za lokalni hotel, iznenadili su se videvi parkiran
dip s oflcirom i dva vojnika. Gomila dece u blizini,
gurkajui se i domunavajui, ekala su da se neto desi.
Gazdarica je stajala kod dipa, sklopljenih ruku, lica
bledog od straha.
- Ne svia mi se ovo - ree Sali.
Oficir je zakoraio unapred, ovek vrlo pravih lea, u
besprekornoj uniformi i kratkim bletavim izmama. Blago
se naklonio. - Da li imam ast da upoznam senjora Toma
Brodbenta i senjoritu Sali Kolorado? Ja sam porunik
Vespan. -Oboje je ponaosob uhvatio za ruku, a zatim se
povukao za korak. Vetar se promenio i Tom je namirisao
meavinu old spajsa, cigara i ruma.
- U emu je problem? - ree Sali.
ovek se iroko nasmejao, pokazujui niz srebrnih
zuba.
- Oajan sam to moram da vas obavestim da ste
uhapeni.

17
Tom je piljio u niskog oficira. Psi, kome se nije dopao
jedan od vojnika, zgurio se ispred njega kezei zube i otro
lajao. Oficir ga utnu nogom u blistavoj izmi i vojnici se
nasmejae.
- Zbog ega? - upita Tom.
- O tome emo razgovarati u San Pedro Suli. A sada,
ako biste bili ljubazni i poli sa mnom.
Nastupila je muna tiina. Sali ree:
- Neu.
- Senjorita, nemojmo da pravimo tekoe.
- Ne pravim ja nikakve tekoe. Samo neu da poem.
Ne moete me naterati.
- Sali - ree Tom - mogu li da ti skrenem panju na to
da imaju puke?
- Odlino. Neka me streljaju, pa nek posle to
objanjavaju vladi SAD. - Rairila je ruke da od sebe
napravi metu.
- Senjorita, preklinjem vas.
Dva vojnika su se nervozno premetala.
- Samo napred, uinite mi!
ovek klimnu glavom dvojici svojih ljudi i oni spustie
puke, a zatim prioe do Sali i zgrabie je. Ona je vikala i
otimala se.
Tom poe unapred.
- Skidajte ruke s nje.
Borei se, dvojica vojnika je podigoe i ponesoe do
dipa. Tom udari prvog i on odlete. Sali se oslobodila dok
je Tom napadao drugog.
Sledee ega je Tom bio svestan bilo je da lei na leima gledajui u vrelo plavo nebo. Oficir je stajao iznad
njega, crvenog lica i besan. Tom je oseao pulsiranje u
potiljku, na mestu gde ga je ovek udario kundakom.
Vojnici su ga grubo podigli na noge. Sali je prestala da
se otima i bila vrlo bleda.

- Mao barabe - ree. - Prijaviemo va napad amerikoj ambasadi.

Porunik odmahnu glavom kao da je sve to samo
budalatina.
A sada, moemo li mirno da podemo?
Dozvolili su da ih odvedu u dip. Porunik gurnu
Toma na zadnje sedite, pa zatim i Sali do njega. Njihovi
ranevi i torbe ve su bili uzeti iz hotela i nabacani pozadi.
Dip je poao niz put ka stazi za poletanje. Tamo, na travi,
ekao ih je otrcani vojni helikopter, a ovek s francuskim
kljuem petljao je po motoru. Dip je stao.
- ta radi? - otro upita porunik na panskom.
- Zao mi je, teniente*( p. Porunik ) ali imamo mali
problem.
- Kakav problem?
- Nedostaje nam deo.
- Moe li da leti bez njega?
- Ne, teniente.
- Marijo, kurvo Isusova! Koliko puta treba ovaj
helikopter da se pokvari?
- Da im javim radiom da poalju avion s delom?
- Josifovih ti muda! Da, budalo, javi radiom za deo!
Pilot se pope u helkopter, javi radiom, a potom izae.
- Stii e sutra ujutru, porunie. To je najranije.

Porunik ih je zakljuao u drvenu upu na stazi i

postavio dva vojnika da straare. Poto su se vrata
zalupila, Tom sede na prazno bure od dve stotine litara i
obujmi bolnu glavu.
- Kako se osea? - upita Sali.
- Kao da mi je glava mesingani gong u koji je neko
upravo udario.
- Gadno te je udario. Tom klimnu glavom.

Neto je zazvealo i vrata se ponovo otvorie. Porunik

je stajao sa strane dok im je jedan vojnik dobacio vree za
spavanje i jaku baterijsku lampu.
- Zaista mi je ao zbog neugodnosti.
- Zaista e aliti zbog neugodnosti kad te prijavim ree Sali.
Porunik se pravio da nije uo.
- Mogu li da vas posavetujem da ne pokuavate nita
luckasto. Bilo bi vrlo razoaravajue ako neko bude
ustreljen.
Sali mu ree:
- Ne bi se usudio da puca u nas, ti bedni nacisto.
Porunikovi zubi blesnue ukastosrebrnastim
sjajem u slaboj svetlosti.
- Nesree se deavaju, posebno Amerikancima koji
dou u La Moskitu nepripremljeni za divlju dunglu.
Izae, a vojnik zalupi vratima. Tom je uo prigueni
glas porunika kako govori vojnicima da e im, ako zaspe
ili se napiju na strai, on lino odsei testise, osuiti ih i
okaiti na vrata kao zvekir.
- Prokleti nacisti - ree Sali. - Hvala ti to si me
branio.
- Nije mnogo pomoglo.
- Je l' te jako udario? - Pogleda mu glavu. - Ima
gadnu vorugu.
- Dobro sam.
Sali sede pokraj njega. Oseao je toplinu njenog
prisustva. Pogleda je i vide bledi profil naspram polumraka
upe. I ona njega pogleda. Bili su tako blizu jedan drugom
da je oseao toplinu njenog lica na svom, video krivinu
njenih usana, bledu jamicu na obrazu, razbacane pege na
nosu. Jo uvek je mirisala na pepermint. I ne razmiljajui
o tome ta radi, nagnu se napred, usnama dodirujui
njene. Za trenutak nastupi tiina, a zatim se ona naglo
odmae.
- To nije dobra ideja.

ta je, dodavola, mislio? Tom se povue, ljutit i

posramljen.
Neugodan trenutak je bio prekinut iznenadnim
udarcem na vrata.
- Ruak - dreknu jedan od vojnika. Vrata se brzo
otvorie, putajui svetlost unutra, pa se opet zalupie.
uo je kako vojnik ponovo zakljuava katanac.
Tom osvetli prostoriju baterijom i uze posluavnik.
Ruak se sastojao od dve tople pepsi-kole, tortilje od
pasulja i gomile mlakog pirina. Nita od toga nije izgledalo
jestivo. Za trenutak su sedeli u mraku. Bol u Tomovoj glavi
se povlaio, a on je besneo. Vojnici nisu imali pravo. On i
Sali nisu nita loe uradili. Oseao je da je njihovo lano
hapenje verovatno organizovao nepoznati neprijatelj koji
je ubio Barnabija i Fentona. Braa su mu bila u veoj
opasnosti nego to je mislio.
- Dodaj mi bateriju.
Osvetlio je okolinu. upa nije mogla biti jadnije
sagraena, samo grede kao okvir i za njih prikucane
daske, i limeni krov. Poela je da mu se oblikuje ideja plan za bekstvo.

18
U tri ujutru zauzeli su svoja mesta, Sali kod vrata, a
Tom uza zadnji zid. Izbrojao je do tri, a zatim su
istovremeno udarili. Salin udarac na vrata trebalo je da
sakrije Tomov udarac u zadnji zid. Istovremeno izvedena,
dva udarca su zvuala kao jedan, glasno odjekujui u
zatvorenom prostoru. Tanka daska je iskoila kao to se
Tom i nadao.
Psi u selu su poeli da laju, a jedan od vojnika je
psovao.
- ta to radite?
- Moram u toalet! - viknu Sali.
- Ne, ne. Mora tu.
Tom je apatom ponovo odbrojavao, jedan, dva, tri,
udarac. Sali je jo jednom udarila u vrata dok je on
udarao u drugu dasku.
- Ali moram da idem, cabron!*()
- Senjorita, ao mi je, ali morate to da obavite
unutra. Nareeno mi je da ne otvaram vrata.
Jedan, dva, tri, udarac.
I trea daska je iskoila. Otvor je sad bio dovoljno
veliki da se provuku. Psi u selu su mahnito lajali.
- Jo jedan udarac i zovem teniente!
- Ali moram da idem!
- Ja tu nita ne mogu.
- Vi vojnici ste pravi divljaci.
- To su zapovesti, senjorita.
- Isto su govorili i Hitlerovi vojnici.
- Hajdemo, Sali - siktao je Tom, pokazujui joj u
mraku.
- Hitler nije bio tako lo ovek, senjorita. Uinio je da
vozovi idu na vreme.
- To je bio Musolini, idiote. Vas dvojica ete zavriti na
vealima, i to je dobro.
- Sali pozva Tom.

Sali mu pride.
- uo si ta su ona dvojica nacista rekla?
Gurnuo ju je kroz otvor i dodao joj vree za spavanje.
Potrali su, pognuti, kroz dunglu ka gradu. Grad nije
imao struju, ali nebo je bilo vedro, a meseina je kupala
ulice. Psi su ionako ve lajali pa su mogli da prou ne
izazivajui panju. Uprkos buci, niko se nije pojavio.
Ovi ljudi su nauili da gledaju svoja posla, pomisli
Tom.
Za pet minuta su bili kod amaca. Tom osvetli vojni
amac, onaj sa osamnaest konjskih snaga. Bio je u
dobrom stanju, s dva velika plastina bureta benzina, oba
puna. Poeo je da odvezuje pramac. Iznenada u glas koji
je aputao u mraku.
- Ti ne eleti taj amac.
To je bio ovek koga su tokom dana unajmili.
- Potpuno smo sigurni da ga elimo - proita Tom.
- Pusti glupi vojni oveci da uzmu taj amac. Voda ide
dole. Na svakoj krivini oni zaglaviti. Ti uzme moj amac.
Ti ne zaglaviti. Tako pobegne. - Kao maka je skoio na
dok i razvezao vitki kanu s motorom od est konjskih
snaga. - Ulaziti.
- Ide li s nama? - upita Sali.
- Ne. Ja kazati glupim vojnim ovecima vi meni
ukrasti. - Poeo je da oslobada benzinsku burad iz vojnog
amca i da ih prebacuje u zadnji deo kanua. Doneo im je i
bure s benzinom iz jo jednog amca. Tom i Sali se
ukrcae. Tom je u depu potraio novac i pruio ga oveku.
- Ne sada. Ako me pretresti i pronai novac upucae
me.
- Kako da ti platim? - upita Tom.
- Ti meni posle plati milion dolara. Ja zovem
Manuel Vaono. Ja uvek ovde.
- Stani malo. Milion dolara?
- Ti bogat Amerikanac, lako plati milion dolara. Ja,
Ma-nuel Vaono, spasti tebi ivot. Sad ii. Brzo.
- Kako emo pronai Pito Solo?

- Poslednje selo na reci.

- Ali kako emo znati...
Indijanca nisu zanimala dalja objanjenja. Odgurnuo
ih je velikim, golim stopalom, i amac je skliznuo u crnilo.
Tom je spustio motor u vodu, privrstio ga, povukao
ruicu za benzin i pokrenuo. Motor je zaurlao u trenutku.
Zvuk je u tmini bio visok i glasan.
- Kreni! - viknu Manuel s obale.
Tom je usmerio amac unapred. Okrenuo je ruicu
gasa do kraja, a slabana maina je zajeala i zadrhtala.
Dugaki drveni kanu pokrenuo se kroz vodu. Tom je
upravljao dok je Sali stajala pognuta, osvetljavajui
baterijom vodu u pravcu u kome su ili.
Ni minut kasnije, Manuel se na doku razvikao na
panskom: - Upomo! Opljakan sam! Moj amac, ukrali
su moj amac!
- Isuse, nije ba dugo ekao - promrmlja Tom.
Uskoro je dreka uzbuenih glasova dospela do njih preko
mrane vode. Potom je svetlost plinske lampe poela da
poskakuje du obale, zajedno s baterijama, osvetljavajui
guvu koju su ljudi napravili okupljajui se. Bilo je ljutitih
i zbunjenih povika, a zatim odjednom nastupi muk. Glas
na engleskom je zazvonio, glas porunika Vespana.
- Okrenite se ili u narediti svojim ljudima da pucaju,
molim vas!
- Lae - ree Sali.
Tom nije bio tako siguran.
- I ne pomiljajte da se alim! - vikao je porunik.
- Nikad nee pucati - ree Sali.
Jedan... dva...
- Ma, folira - ree Sali. -Tri...
Nastupila je tiina.
- ta sam ti rekla?
Odjednom preko vode prasnue automatske puke,
iznenaujue glasno i blizu.

- Sranje! - viknu Tom, bacajui se na dno. amac

poe da krivuda i on brzo posegnu rukom da smiri ruicu
motora.
Sali je stajala na pramcu, nedotaknuta dogaajem.
- Tome, pucaju u vazduh. Nee rizikovati da nas
pogode. Mi smo Amerikanci.
u se drugi prasak puaka. Ovog puta Tom je jasno
uo kako su meci pljusnuli u vodu oko njih. Sali se istog
trenutka sruila na pod kanua kraj njega.
- Isuse Hriste, oni pucaju u nas! - vrisnulaje.
Tom posegnu rukom nagore i gurnu ruicu bono, pokreui kanu u brz pokret izbegavanja. ue jo dva
kratka praska. Ovog puta zviduk metaka se uo iznad
njihovih glava i nalevo; zvuao je kao zujanje muva.
Oigledno su ciljali prema zvuku motora, komeajui vodu
mecima automatskog oruja. I svakako su pucali da ubiju.
Vozio je amac u cikcak liniji, pokuavajui da skrene
vojnike s pravca. U svakoj pauzi pucanja Sali je podizala
glavu i osvetljavala put baterijskom lampom da bi mogli da
vide kuda idu. Bie sigurni, makar nakratko, kad prou
krivinu reke.
Jo jedan prasak, i nekoliko metaka pogodi rubove
kanua posipajui ih iverjem.
- Sranje!
- Stii emo vas i uhvatiti! - podie se glas porunika,
mada slabije ujan. - Nai emo vas, a onda e vam biti
strano ao u poslednjih nekoliko sati ostatka vaih
bednih ivota!
Tom odbroja do dvadeset i rizikova da jo jednom
pogleda unapred. Posle kratkog vremena amac zae za
krivinu, izvan linije vatre. Tom je vozio onoliko blizu
dungli koliko se usuivao. Dok su prolazili krivinu, svetla
su jo jednom zasvetlucala kroz lie i nestala. Uspeli su.
Zauo se jo jedan mlaki prasak puaka. Tom je uo
krckanje i trickanje u dungli s njihove leve strane dok se
tanad zabijala u drvee. Zvuci su odjekivali, a zatim je
tiina pala na reku.

Tom pomoe Sali da ustane. U mutnoj svetlosti lice joj

je bilo bledo, gotovo kao u duha. Sa svake strane tamne
reke dizao se zid od rastinja. Dok su se kretali samo jedna
zvezda je sijala na krpici neba koje se videlo, treptala i
svetlucala kroz nadstrenicu. Mali motor je brundao. Za
sada su bili sami na reci. Mrana, vlana no ih je obgrlila.
Tom uze Sali za ruku. Otkri da se trese, a zatim
shvati da se i njegova ruka trese. Vojnici su pucali na njih
pokuavajui da ih ubiju. Video je to milion puta u
filmovima, ali da stvarno neko puca na vas bilo je neto
sasvim drugo.
Mesec se smestio iza dungle, a tama je guila reku.
Tom nakratko upali lampu da vidi ta je ispred njih,
upravljajui amcem kroz panjeve i neravnine. Oko njih je
zujao rastui oblak komaraca. Izgledalo je da im se broj
poveava u hiljadama dok su putovali.
- Pretpostavljam da nema neku konzervu sa
sredstvom za odbijanje komaraca u nekom od depova? upita Tom.
- Zapravo, uspela sam da zgrabim jedan od mojih zaveljaja u dipu. Gurnula sam ga u pantalone. - Izvadila je
mali paket iz ogromnog depa na butini i otvorila ga.
Poela je da rovari po njemu, vadei razliite sitnice: flaica
tableta za preiavanje vode, nekoliko kutija vodootpornih
ibica, zaveljaj novanica od sto dolara, mapa, okoladica,
paso, nekoliko nekorisnih kreditnih kartica.
- ak i ne znam ega sve ima ovde.
Poela je da sreuje rusvaj od predmeta dok je Tom
drao bateriju. Nije bilo boice protiv buba. Opsovala je i
poela da vraa stvari nazad. Dokje to radila ispala je
jedna fotografija.
Tom je osvetli. Pokazivala je vrlo zgodnog mladia s
tamnim obrvama i izvajanom bradom. Ozbiljan izraz mu je
borao elo, vrsta usta, sako od tvida i nain na koji je
iskosio glavu pokazivali su mu da taj ovek sebe shvata
vrlo ozbiljno.

- Ko je to? - upita Tom.

- O! - ree Sali. - To je profesor Klajv.
- To je Klajv? Pa on je tako mlad! Zamiljao sam da je
neki klecavi starac u kardiganu koji puka lulu.
- Ne bi bio srean da te uje ta govori. On je najmlai redovni profesor u istoriji odseka. Upisao se na Stenford
sa esnaest, diplomirao s devetnaest, a doktorirao s
dvadeset dve. Pravi je genije. - Sali paljivo ugura
fotografiju u dep.
- Zato nosi sa sobom fotografiju svog profesora?
- Pa - ree Sali neobavezno - mi smo vereni. Zar ti nisam rekla?
- Nisi.
Sali ga pogleda sa zanimanjem.
- Valjda ti to nije problem?
- Naravno da nije. - Tom oseti kako mu se lice
zacrvenelo i ponada se da mrak to skriva. Bio je svestan da
ga ona posmatra u nejasnoj svetlosti.
- Izgleda iznenaen.
- Pa i jesam. Ne nosi vereniki prsten.
- Profesor Klajv ne veruje u te buroaske obiaje.
- I to se njega tie, bilo je u redu da poe sa mnom
na ovo putovanje...? - ree Tom, shvatajui da je rekao
potpuno pogrenu stvar.
- Misli da mi treba dozvola od mog oveka da
poem na put? Ili moda na neki nain stavlja do znanja
da meni ne treba verovati u seksualnom smislu? Nakrivila je glavu, gledajui ga suenim oima.
Tom odvrati pogled.
- ao mi je to sam pitao.
- I meni. Nekako sam mislila da si napredniji. Tom se
zaposli upravljanjem amcem, skrivajui nelagodnost i
zbunjenost. Reka je bila tiha; movarna nona vruina
tekla je pored njih. Ptica je kriknula u tami. U tiini koja je
usledila Tom je uo amor.

U trenutku je iskljuio motor dok mu je srce udaralo.

Zvuk se ponovo uo - zvuk povlaenja ruke vanbrodskog
motora. Muk je pao na reku. amac je pristao uz obalu.
- Pronali su benzin. Dolaze po nas.
amac je poeo da se vraa noen strujama. Tom uze
motku s dna amca i zabi je u vodu. Struja jo malo
skrenu amac, i on se zatim umiri. Drei i dalje amac u
struji oslukivali su. Jo jednom se uo zvuk povlaenja
ruke motora, a zatim buanje koje je polako prelo u
zujanje. Nije bilo sumnje - bio je to zvuk vanbrodskog
motora.
Tom poe da ukljui njihov motor.
- Nemoj - ree Sali. - ue ga.
- Ne moemo ih nadvladati veslajui motkama.
- Ne moemo im ni pobei. Stii e nas za pet minuta
s njihovih osamnaest konja. - Sali osvetli baterijom du
obe strane dungle. Voda se prostirala do drvea, izlivala i
davila dunglu. - Umesto toga mogli bismo da se
sakrijemo.
Tom je motkom pomerio kanu do ivice potopljene
ume. Postojao je mali prostor - uska traka vode koja je
mogla biti potoi u vreme sue. Nastavio je uz nju i amac
uskoro nalete na neto - potopljeni panj.
- Napolje - ree Tom.
Voda je bila duboka jedva do kolena, ali je ispod bilo
barem pola metra blata u koje su propadali pravei
mehurie. Muni zadah gasa iz barutine se podie. Zadnji
deo amca jo je bio isturen u reku; mogao je biti lako
vien.
- Podigni i guraj.
Borili su se da podignu vrh amca na panj, a potom,
oboje dahui, gurnue amac preko njega. Zatim su se
nekako uskobeljali i uli unutra. Zvuk evinruda je bio sve
glasniji. Vojni amac je brzo pristizao rekom.
Sali podie drugu motku i pomou njih krenue
unapred, dublje u poplavljenu umu. Tom je iskljuio

baterijsko svetlo, i samo trenutak kasnije mono svetlo

zatreperi kroz drvee.
- Jo uvek smo preblizu - ree Tom. Pokuao je da
vesla, ali motka potonu u blato i zaglavi se. Iupao ju je i
poloio na dno amca, grabei lijane koje su visile,
koristei ih da uvue amac dublje u umu, u gusti od
paprati i bunja. Evinrud ih je gotovo stigao. Reflektor je
blesnuo kroz umu ba kad je Tom zgrabio Sali i povukao
je na dno kanua. Tu su leali jedan pokraj drugog, njegova
ruka oko nje. Tom se molio da vojnici ne vide njihov motor.
Zvuk motornog amca je postao vrlo glasan. amac je
usporio, reflektor je probijao umu na mestu gde su se
sakrili. Tom je mogao da uje pucketanje voki-tokija,
mrmljanje glasova. Reflektor je osvetlio dunglu oko njih
kao da su na filmskom setu, a zatim nastavio polako dalje.
Blagoslovena tama se vratila. Zvuk motora je proao i
postajao sve slabiji.
Tom je uspeo na vreme da vidi reflektor u umi ispred
njih dokje amac zalazio za okuku.
- Otili su - ree.
Sali se uspravi, sklanjajui zamrenu kosu s lica.
Komarci su se okupili oko njih u gustom, zujeem oblaku.
Tom ih je svuda oseao - u kosi, u uima, kako
pokuavaju da mu uu u nos, kako gamiu niz njegov
vrat. Svakim udarcem ubijao je desetine koje bi istog trena
zamenili novi. Kad je pokuavao da die, udisao je
komarce.
- Moramo da se izvuemo odavde - ree Sali i
spljeska jednog.
Tom je poeo da lomi suve granice sa bunja oko
njih.
- ta to radi?
- Pripremam vatru.
- Gde?
- Videe. - Kad je napravio gomilu granica, nagnuo
se preko ivice i zahvatio akom blato iz movare. Napravio
je od njega palainku na dnu kanua, pokrio je liem,

sagradio mali tipi*( Sator-kua severnoamerikih Indijanaca, od

dugakih motki i pre-krivena koom i ebadima. (Prim. prev.)) od
granica i sve pokrio suvim liem.
- ibicu.
Sali mu dade ibicu i on zapali vatru. im se
razgorela dodao je jo zelenog lia i granica. Dim se
vijugavo podigao i napravio oblai u vazduhu. Tom odlomi
veliki list sa susednog grma i upotrebi ga kao lepezu da bi
skrenuo dim ka Sali. Oblak mahnitih komaraca bio je
odbijen. Dim je mirisao prijatno, slatkasto i pikantno.
- To je dobar tos - ree Sali.
- Otac mi ga je pokazao kad smo bili na putovanju
kanuima kroz severni Mejn. - Ponovo je posegnuo i
odlomio nekoliko listova s grma, pa ih dodao u vatru.
Sali je izvadila mapu i poela da je ispituje pod
svetlou baterije. - Izgleda da reka ima mnogo bonih
kanala. Mislim da se drimo ovog dok ne stignemo do Pito
Soloa.
- Pametno. I mislim da emo i nadalje morati da
koristimo motke. Ne smemo da se dovedemo u opasnost
koristei motor.
Sali klimnu glavom.
- Ti pazi na vatru - ree Tom. - Ja u da veslam, a
posle emo se zameniti. Ne stajemo dok ne doemo u Pito
Solo.
- Vai.
Tom odgurnu amac nazad u reku i zavesla blizu
ume, oslukujui zvuk motora. Uskoro su dospeli do
malog kanala koji je krivudavo naputao glavni, te pooe
njim.
Tom ree:
- Sve mi se ini da porunik Vespan nije imao nameru
da nas odvede u San Pedro Sula. Mislim da je planirao da
nas izbaci iz helikoptera. Da nije bilo tog pokvarenog dela,
bili bismo mrtvi.

19
Vernon pogleda u ogroman nebeski svod koji ih je
natkriljavao i primeti da se no sputa u movaru Mimbar.
S njom je stiglo i zujanje insekata, a kuno isparenje
truljenja dizalo se s treperavog blata koje ih je okruivalo
lelujajui kao otrovni gas izmeu dinovskih stabala
drvea. Negde u dubini movare mogao je da uje daleki
krik ivotinje, praen reanjem jaguara.
Bila je ve druga no zaredom kako nisu mogli da
pronau suvu zemlju za logor. Umesto toga privrstili su
kanu ispod grupe dinovskih bromelija u nadi da e ih
njihovi listovi zatititi od uporne kie. Nita slino nisu
omoguile, naprotiv, kanalisale su kiu u potoke koje nisu
mogli da izbegnu.
Uitelj je leao na dnu kanua, na kii, sklupan uz
gomilu zaliha, zavijen u mokro ebe, tresui se uprkos
zaguljivoj vruini. Oblak komaraca pravio je oko njih
magleni kavez, naroito debeo oko lica. Vernon je mogao
da ih vidi kako puze oko njegovih oiju i usta. Vernon se
napree i namaza jo jedan sloj sredstva na lice, ali to je
bio beznadean poduhvat. Ako ga kia i nije ispirala, znoj
je to inio.
Pogledao je nagore. Dva vodia su bila na prednjem
delu amca, kartala se i pila. Jedva da su bili trezni od
poetka putovanja, a Vernon je bio uasnut kad je otkrio
da jedan od tridesetlitarskih plastinih kraga za koje je
mislio da sadre vodu zapravo sadri domau
aguardiente*(p. rakija) Vernon se presavio, obujmio samog
sebe. Nije bilo potpuno mrano, no je polako padala. U
movari nije bilo zalaska sunca. Svetlost se menjala iz
zelene u plavu pa u grimiznu i najzad u crnu. Ujutru je
bilo obrnuto. ak ni po sunanim danima nije bilo sunca,
samo dubok zeleni mrak. Oajniki je eleo samo malo
svetlosti, daak sveeg vazduha.
Posle etiri dana lutanja kroz movaru, njihovi vodii
su konano priznali da su se izgubili, da moraju da se

okrenu. I okrenuli su amce. Samo, inilo se da ulaze sve

dublje u movaru. Ovo pouzdano nije bio put kojim su
doli. Bilo je nemogue razgovarati s vodiima, iako je
Vernon govorio panski prilino dobro, a vodii znali
poneto engleskog. Preesto su bili toliko pijani da nisu
govorili nijedan jezik. Poslednjih nekoliko dana, to su
izgubljenije delovali, to su glasnije odbijali da gree i sve
vie pili. A tada se Uitelj razboleo.
Vernon zau psovku s pramca. Jedan od vodia baci
karte i zatetura se uspravljajui se, s pukom u ruci.
amac udari u kamen.
- Kabron! - Drugi vodi se zaljulja na nogama vadei
maetu.
- Stanite - viknu Vernon, ali su ga oni zanemarili, po
obiaju. Psovali su i pijano se svaali; puka sluajno
opali ne pravei tetu. Bilo je jo gunanja i metea, a
zatim dva vodia, bez obzira na svau, ponovo sedoe u
amac skupljajui razbacani pil karata. Podelili su ih kao
da se nita nije desilo.
- Otkud pucanj? - zakasnelo upita Uitelj, otvarajui
oi.
- Nije vano - ree Vernon. - Ponovo piju.
Uitelj zadrhta, i jae privue ebe.
- Trebalo bi da skloni tu puku.
Vernon ne ree nita. Bilo bi glupo pokuati da im
oduzme puku, ak i kad su pijani. Posebno kad su pijani.
- Komarci - proapta Uitelj, drhtavim glasom.
Vernon naprska jo malo sredstva protiv komaraca na
ake i neno ga utrlja na Uiteljevo lice i vrat. Uitelj
uzdahnu s olakanjem, lagano zadrhta i zatvori oi.
Vernon pritegnu mokru koulju oko sebe, oseajui
teku kiu na leima, sluajui glasove ume, strane krike
parenja i nasilja. Mislio je o smrti. Celog ivota je traio
odgovor na to pitanje i inilo se da e ga sada dobiti na
sasvim neoekivan i prilino zastraujui nain.

20
Tokom dva dana, debeo zatitniki ogrta izmaglice
leao je na reci. Tom i Sali su veslali uzvodno, pratili
krivudave bone kanale i vrsto se pridravali politike
utanja. Putovali su i danju i nou, spavajui
naizmenino. Malo ta su imali da jedu osim Saline dve
okoladice koje su paljivo delili, zalogaj po zalogaj, i malo
voa koje je Sali brala usput. Nije bilo znaka da ih vojnici
prate. Tom je poeo da se nada da su odustali i vratili se u
Brus ili da su se negde zaglavili. Reka je bila puna
peanih sprudova, blatnjavih nanosa i potopljenih
panjeva na koji bi mogao da se nasuka amac. Vaono je
bio u pravu.
Ujutru treeg dana, izmaglica je poela da se die izlaui dva zida dungle nagnuta nad crnu renu vodu s
kojih je curela voda. Posle kraeg vremena uoili su
sojenicu, sa zidovima od prua i slamnatim krovom. Iza
nje je bila rena obala s granitnim stenama i kosim
nasipom - prva suva povrina koju su videli posle mnogo
dana. Na ivici vode bio je dok slian onom u Brusu klimava platforma od bambusovog prua postavljena da
sprei vitko drvee da se zaglibi u blato.
- ta misli? - upita Tom. - Da stanemo?
Sali ustade. Deak je s platforme pecao pomou
malog luka i strela.
- Pito Solo?
No deak ih je video i ve je beao, ostavivi svoj tap.
- Hajde da pokuamo - ree Tom. - Ako ne nabavimo
neto za jelo, gotovi smo. - Pristao je uz dok.
Sali i Tom iskoie, a dok opominjue zakrcka i
zanese se. Iza doka, klimava daska je vodila do kose
zemljane obale koja se dizala iz poplavljene dungle. Nisu
videli nikoga. Uzverali su se uz nasip, klizajui se po blatu.
Sve se cedilo od vlage. Na vrhu je bila mala otvorena
daara i vatra, a jedan stari ovek sedeo je u viseoj

mrei. ivotinja se pekla na ranju iznad cvree vatre.

Tom je pogleda oseajui privlani miris peenog mesa.
Apetit mu je samo kratko bio u iskuenju kad je shvatio
da je u pitanju majmun.
- Ola - ree Sali.
- Ola odgovori ovek.
Sali ree na panskom:
- Da li je ovo Pito Solo? Nastupila je duga tiina dok
ju je ovek prazno gledao.
- On ne zna panski - ree Tom.
- U kom pravcu je grad? Donde? Gde?
ovek pokaza ka izmaglici. uo se otar krik ivotinje
i Tom poskoi.
- Eno staze - ree Sali.
Poli su stazom i uskoro stigli u selo. Nalazilo se na
uzviici, iznad poplavljene kine ume, arolika zbirka
baraka od prua i buke, s krovovima od lima i slame.
ivina se epurila ispred njih, a mravi psi se u strahu
pribili uz zidove kua, gledajui ih iskosa. Lutali su kroz
selo koje je izgledalo napu-teno. Zavrilo se brzo kao to
je i poelo - zidom dungle.
Sali ga pogleda. - I ta sad?
- Kucaemo. - Tom nasumice izabra vrata i pokuca
na njih. Tiina.
Tom u ukanje i osvrnu se oko sebe. U poetku nije
nita video, a tada je shvatio da stotinak tamnih oiju viri
iz rastinja dungle. Oi su pripadale deci.
- Volela bih da imam svoje slatkie - ree Sali.
- Izvadi dolar.
Sali pokaza dolar.
- Zdravo? Ko eli ameriki dolar?
Zau se galama i stotinak dece jurnu iz estara, viui
i gurajui se, ispruenih ruku.
- Ko govori panski? - upita Sali pokazujui dolar.
Svi su odmah poeli da viu na panskom. Iz opteg
metea iskorai jedna starija devojica.

- Mogu li da vam pomognem? - ree, vrlo

dostojanstveno i otmeno. inilo se da joj je trinaest godina,
bila je lepa i nosila arenu majicu, obojenu pomou
vorova, orts i dve zlatne minue. Dve debele smee
pletenice sputale su joj se niz lea.
Sali joj dade dolar. Veliko ahhh razoaranja proe
grupom, ali se inilo da to podnose dobronamerno. Led je,
ipak, bio probijen.
- Kako se zove?
- Marisol.
- Ba lepo ime. Devojica se nasmei.
- Traimo don Orlanda Okotala. Moe li da nas odvede do njega?
- Otiao je s Jenkijima pre vie od nedelju dana.
- S kojim Jenkijima?
- S visokim ljutitim gringom s ujedima po celom licu i
jednim nasmeenim sa zlatnim prstenjem na prstima.
Tom opsova i pogleda u Sali.
- Izgleda da je Filip unajmio naeg vodia pre nas. Okrenuo se prema devojici.
- Da li su rekli kuda idu?
-Ne.
- Ima li starijih ljudi u gradu? Idemo uzvodno i treba
nam vodi.
Devojica ree:
- Odveu vas do svog dede, don Alfonsa Bosuasa,
koji je poglavica u selu. On sve zna.
Poli su za njom. Odavala je utisak samosvesnosti i
sposobnosti, pojaan vrlo uspravnim dranjem. Dok su
prolazili pored naherenih baraka, miris kuvanja je gotovo
doveo Toma do nesvestice od gladi. Devojica ih je vodila
prema baraci koja je izgledala najgore u selu: gomila
nabacanog prua gotovo bez i malo blata da ga povee.
Bila je sagradena uz veu, blatnjavu povrinu koja je
sluila kao seoski trg. U sredini trga stajao je grozd jadnog
drvea limuna i banana.

Devojica stade pored vrata i oni uoe. Jedan starac

je sedeo u sredini barake, na hoklici preniskoj za njega,
koata kolena su mu virila kroz rupe u pantalonama,
nekoliko bieva bele kose neuredno je padalo s elave
lobanje. Puio je lulu napravljenu od klipa kukuruza, a
dim je punio baraku mirisom katrana. Maeta je leala na
zemlji kraj njega. Bio je nizak i nosio naoare koje su
uveliavale njegove oi, i tako rairene davale su mu izraz
zapanjenosti. Bilo je nemogue zamisliti da je bio seoski
poglavica; naprotiv, delovao je kao najsiromaniji ovek u
selu.
- Don Alfonso Bosuas? - upita Tom.
- Ko? - Starac viknu, podiui maetu i maui njom.
-Bosuas? Taj podlac? Otiao je. Odavno su ga oterali iz
sela. Ta nitarija je predugo ivela, a samo je sedeo i puio
lulu po ceo dan, i gledao devojke koje prolaze pored
njegove daare.
Tom se zapiljio u oveka iznenaen, potom se okrenu
da potrai devojicu. Stajala je na vratima potiskujui
kikot.
Starac spusti maetu i nasmeja se.
- Uite, uite. Ja sam don Alfonso Bosuas. Sedite. Ja
sam starac koji voli da se ali. Imam dvadesetoro unuadi i
ezdesetoro praunuadi koji me nikad ne poseuju i zato
moram da se alim sa strancima. - Govorio je neobian
formalni staropanski jezik koristei usted*( Utivo obraanje
upotrebom zamenice za tree lice prilikom per-siranja. (Prim. prev.))
oblik.
Tom i Sali sedoe na dve rasklimane stolice.
- Ja sam Tom Brodbent - ree - a ovo je Sali Kolorado.
Starac ustade i otmeno se nakloni, pa ponovo sede.
- Traimo vodia za put uzvodno.
- Hmmm - ree. - Odjednom su toliki Jenkiji poludeli
da putuju uzvodno i izgube se u Mimbar movari gde e ih
pojesti anakonde. Zato?

Tom je oklevao, potpuno zbunjen neoekivanim

pitanjem.
- Pokuavamo da pronaemo njegovog oca - ree
Sali. -Maksvela Brodbenta. Proao je ovuda pre oko mesec
dana s grupom Indijanaca, u kanuima. Verovatno su imali
mnogo kutija sa sobom.
Starac je gledao Toma kiljei.
- Prii, sine. - Pruio je ruku svu od kostiju i koe,
zgrabio Tomovu kao mengele i privukao ga blie. Pomno ga
je gledao, oima neobino uve-lianim naoarama.
Tom je imao utisak da ovek gleda pravo u njegovu
duu.
Posle trenutka pomnog ispitivanja oslobodio ga je.
- Vidim da ste ti i tvoja ena gladni. Marisol! - Obratio
joj se indijanskim jezikom. Devojka ode. Ponovo se obratio
Tomu. - Dakle, to je bio tvoj otac to je proao ovuda, a?
Ne izgleda mi ludo. Deak s ludim ocem obino je i sam
lud.
- Majka mi je bila normalna - ree Tom.
Don Alfonso se nasmeja grohotom pljeskajui se po
kolenu.
- Ta ti je dobra. I ti si aljivdija. Jeste, zastali su ovde
da kupe hranu. Beli ovek je bio kao medved, a glas mu se
prostirao na pola kilometra. Rekao sam mu da je lud ako
ode u movaru Mimbar, ali nije me sluao. Mora da je
veliki poglavica u Americi. Proveli smo lepo vee zajedno,
mnogo se smejali, i dao mi je ovo.
Pruio je ruku prema smotanim dakovima,
nespretno ih pretraio i, drei neto na dlanu, ispruio
riku prema njima. Sunce je obasjalo predmet koji je zasijao
bojom golubije krvi, sa savrenom zvezdom koja je blistala
u njemu. Stavio je predmet u Tomovu aku.
- Zvezdani rubin - dahnu Tom. - To je bio jedan od
dragulja iz oeve zbirke, vredan malog, a moda i velikog
bogatstva. - Odjednom ga preplavie oseanja. - Toliko je
liilo na oca da nekom ko mu se dopada da tako preteran i
neobian poklon. Jednom je prosjaku na ulici dao pet

hiljada dolara zato to ga je razveselio duhovitom

primedbom.
- Da. Rubin. S njim e moji unuci otii u Ameriku. Paljivo ga je sakrio meu prljave dakove. - Zato tvoj otac
to radi? Izbegavao je odgovor kao koati*( Vrsta amerikog
rakuna. (Prim. prev.)) kad sam pokuao da saznam.
Tom baci pogled na Sali. Kako bi mogao to da
objasni?
-Pokuavamo da naemo mog oca. On je... bolestan.
Don Alfonsove oi se irom otvorie na to. Skinuo je
naoare, obrisao ih prljavom krpom, zatim vratio jo
prljavije nego to su bile.
- Bolestan? Zarazan?
- Ne. Kao to kae, samo je malo loco*( Sp.: lud. (Prim.
prev.)) to je sve. To je samo igra koju je hteo da odigra sa
svojim sinovima.
Don Alfonso se malo zamisli, pa odmahnu glavom.
- Video sam da Jenki ine mnoge neobine stvari, ali
ovo je vie nego neobino. Neto mi ne govori. Ako hoe
da ti pomognem, mora sve da mi kae.
Tom uzdahnu i pogleda Sali. Ona klimnu glavom.
- On umire. Otiao je uzvodno sa svime to poseduje
da bude sahranjen, a nama je uputio izazov da, ako elimo
svoje nasledstvo, moramo da pronaemo njegov grob.
Don Alfonso klimnu glavom kao da je to najprirodnija
stvar na svetu.
- Da, da, to je neto to smo i mi, Toaka Indi-janci,
jednom inili. Sahranjivali smo se sa svojim imanjem, i
zbog toga su nai sinovi bili ljuti. Ali doli su misionari i
objasnili nam da e nam Isus dati nove stvari na nebu,
tako da ne moramo da zakopavamo nita s mrtvima. Zato
smo prestali to da radimo. Ali ja mislim da je stari nain
bio bolji. I nisam siguran da Isus ima nove stvari za ljude
koji su umrli. Njegove slike koje sam video pokazuju
siromanog oveka bez erpi za kuvanje, svinja, pilia,
cipela, ak i bez ene. - Don Alfonso mrknu buno. - S
druge strane, moda je bolje sahraniti se s celokupnim

posedom, nego da se sinovi svaaju oko toga. I pre nego

to umrete oni se svaaju. Zato sam ja sve to imam ve
dao sinovima i kerkama i ivim kao bednik. To je postupak vredan potovanja. Moji sinovi sad nemaju oko
ega da se svaaju, a to je jo vanije, ne prieljkuju da
umrem. Zavrio je govor i stavio lulu u usta.
- Da li su jo neki beli ljudi prolazili? - upita Sali.
- Pre deset dana pristala su dva kanua s etiri
oveka, dva Indijanca gortaka i dva bela oveka. Za
mlaeg sam pomislio da bi mogao biti Isus Hrist, ali su mi
u misionarskoj koli rekli da je to samo vrsta ljudi koja se
zove hipi. Ostali su jedan dan i otili. Zatim su pre nedelju
dana dola etiri kanua s vojnicima i dva gringosa. Oni su
unajmili don Orlanda da im bude vodi, i otili. Zato sam
se upitao - zato svi ti ludi Jenkiji odjednom idu u
movaru Mimbar? Da li svi oni trae grob tvoga oca?
- Da. To su moja braa.
- Zato ne saraujete? Tom nije odgovorio.
Sali progovori:
- Pomenuo si da su dvojica planinskih Indijanca bila s
prvim belim ovekom. Da li zna odakle su?
- To su goli divlji Indijanci s planina koji se
oslikavaju crnim i crvenim. Nisu hriani. Mi, u Pito Solou,
pomalo smo hriani. Ne mnogo, samo dovoljno da se
sloimo s misionarima koji dolaze sa severnoamerikom
hranom i lekovima. Onda pevamo i pljeskamo Isusu. Tako
sam i ja dobio naoare. - Skinuo ih je i pruio Tomu da ih
pogleda.
Tom ree:
- Don Alfonso, potreban nam je vodi da nas povede
uzvodno, a potrebna nam je i hrana i oprema. Moe li da
nam pomogne?
Don Alfonso je pukao i pukao, zatim klimnu
glavom.
- Ja u vas voditi.
- Ma ne - ree Tom gledajui slabanog starca
uzbunjen.

- Nisam to traio. Ne moemo vas odvesti iz sela

kome ste potrebni.
- Ja? Potreban? Selo ne bi nita vie volelo nego da
se oslobodi don Alfonsa!
- Ali ti si njihov poglavica.
- Poglavica? Fuj!
- To e biti dugaak, teak put - ree Tom nepodoban za oveka tvojih godina.
- Jo uvek sam snaan kao tapir! Jo uvek sam
dovoljno mlad da se oenim. U stvari, potrebna mi je
esnaestogodinjakinja koja e popuniti prazno mesto u
mojoj kolibi i svako vee me uspavati kratkim uzdasima i
poljupcima...
- Don Alfonso...
- Potrebna mi je esnaestogodinjakinja da me
zaikava i gura jezik u moje uho svakog jutra da bih ustao
s pticama. Ne brini vie - ja, don Alfonso Bosuas, vodiu te
kroz Mimbar movaru.
- Ne - ree Tom koliko god vrsto je mogao. - Nee.
Potreban nam je mlai vodi.
- Ne moe da izbegne. Sanjao sam da e doi i da
u ja ii s tobom. Tako da je to odlueno. Ja govorim i
engleski i panski, ali vie volim panski. Engleski me
plai. Zvui kao da se neko gui.
Tom razjareno pogleda u Sali. Starac je bio nemogu.
Marisol se tog trenutka vrati s majkom. Svaka je nosila drveni posluavnik obloen liem palme, i na svakom
su bile gomile sveih tortilja, prenih banana, peenog
mesa i kotunjavih plodova, i sveeg voa.
Tom nikad u ivotu nije bio tako gladan. On i Sali navalie na posluenje, a don Alfonso im se pridrui, dok su
ih devojica i njena majka zadovoljno gledale utei. Svaki
razgovor je prestao dok su jeli. Kad su on i Sali zavrili,
ena je bez rei uzela tanjire i ponovo ih napunila, a zatim
i trei put.

Kad su zavrili s jelom don Alfonso se zavali i obrisa

usta.
- Sluaj - ree Tom najvrim glasom kojim je mogao.
- Sanjao - ne sanjao, ti ne ide s nama. Potreban nam je
mlai ovek.
- Ili ena - dodade Sali.
- Poveu sa sobom dva mladia, Korija i Pinga. Ja
sam jedini, osim don Orlanda, ko zna put kroz movaru
Mimbar. Umreete bez vodia.
- Moram da odbijem tvoju ponudu, don Alfonso.
- Nema mnogo vremena. Vojnici su ti za petama.
- Bili su ovde? - upita Tom panino.
- Stigli su jutros. Vratie se.
Tom pogleda Sali, pa opet don Alfonsa.
- Nita loe ni-smo uradili. Objasniu...
- Ne mora da objanjava. Ti vojnici su zli ljudi. Moramo odmah da ponemo sa spremanjem opreme. Marisol!
- Da, deda?
-Trebae
nam
cerade,
ibice,
petrolej,
dvokomponentno ulje za motore, alat, tiganj, erpa, pribor
za jelo i posude za vodu. - Nastavio je da nabraja potrebne
stvari i hranu.
- Ima li lekove? - upita Tom.
- Imamo puno severnoamerikih lekova zahvaljujui
misionarima. Mnogo smo pljeskali Isusu da bismo dobili te
lekove. Marisol, reci ljudima da dodu s potrebnim stvarima
i da ih prodaju po razumnoj ceni.
Marisol otra dok su joj se pletenice njihale, i za
manje od deset minuta se vratila, dovodei gomilu staraca,
ena, dece, a svako od njih je donosio neto. Don Alfonso
je ostao u kolibi, nezainteresovan za mete nastao zbog
kupovine i prodaje, a Marisol je rukovodila grupom.
- Kupi ta eli, a ostalima reci da idu - ree Marisol.
-Rei e ti cenu. Nemoj da se cenjka; mi to ne radimo.
Samo kai uzimam ili ne. Cene e biti potene.
Obratila se izvijuganoj gomili ljudi, a oni se pomerie
pravei ravan red.

- Ona e biti poglavica ovog sela - rekoe Tom i Sali

na engleskom, gledajui u sreeni niz ljudi.
- Ve jeste.
- Spremni smo - ree Marisol. Pokaza prvom oveku u
redu. Istupio je i ponudio pet starih dakova.
- etiri stotine - ree devojica.
- Dolara?
- Lempira.
- Koliko je to u dolarima? - upita Tom.
- Dva.
- Uzeemo ih.
Sledea osoba istupi s velikim dakom semenja,
dakom osuenog zrnevlja kukuruza i neopisivo izubijanim
limenim loncem s poklopcem. Ruka je nedostajala, a na
njenom mestu je bilo divno izrezbareno i nauljeno pare
drveta.
- Uzeemo.
ovek ih je ostavio na zemlji i povukao se, a sledei je
nastupio nosei dve majice, dva para prljavih ortseva,
kamiondijsku kapu i potpuno nov par najk patika.
- Evo moje preobuke - ree Tom. Pogledao je patike. Ba moj broj. Zamisli da pronae potpuno nov par er
dordan patika ovde.
- Pa ovde ih i prave - ree Sali. - Sea li se skandala
sa svetop*( Fabrike u kojima u bednim uslovima, bez definisanog
radnog vremena rade imigranti ako su u SAD i tada su ilegalne, a
ako su u zemljama Treeg sveta - sve je isto, samo nije ilegalno. (Prim.
prev.)) fabrikama?

- A, da.
Povorka predmeta se nastavila: plastine cerade,
dakovi zrnevlja i pirina, sueno i dimljeno meso o kome
Tom nije eleo da se blie raspituje, banane, burad
benzina od dvesta litara, kutija soli. Prilian broj se pojavio
s posebno jakim rajdom, najboljim sredstvom za odbijanje
insekata, to je Tom odbio.
Odjednom u grupi zavlada muk. Tom je mogao da uje brujanje vanbrodskog motora. Devojica brzo progovori.

- Morate sa mnom u umu. Hitro.

Grupa se rasturila u trenu, a na selo, naizgled
prazno, pade tiina. Devojka ih je mirno vodila u umu
pratei gotovo nevidljivu stazu. Izmaglica sumraka je
padala na drvee.
Svuda oko njih je bila barutina, ali je staza krivudala
tamo-amo, drei se suvog dela. Zvuci sela su nestali, a
njih je obujmio priguujui ogrta ume. Posle deset
minuta hoda devojica stade.
- Ovde emo da saekamo.
- Koliko dugo?
- Dok vojnici ne odu.
- A ta je s amcem? - upita Sali. - Zar nee
prepozna-ti na amac?
- Ve smo sakrili va amac.
- To je bilo pametno. Hvala.
- Molim. - Samosvesna devojica se ponovo zagleda u
stazu i nastavi da eka, mirna i tiha kao jelen.
- Gde ide u kolu? - upita Sali posle nekoliko
trenutaka.
- U baptistiku kolu, nizvodno.
- Misionarsku kolu? -Da.
- Jesi li hrianka?
- Pa da ree devojica, okreui ozbiljno lice
prema Sali.
- Zar ti nisi?
Sali pocrvene.
- Pa, dakle, moji roditelji su hriani.
- To je dobro - ree smeei se. - Ne bih volela da ode
u pakao.
- E, sad - ree Tom prekidajui neprijatnu tiinu. Ba me zanima, Marisol, ima li jo nekog u selu, osim don
Alfonsa, da poznaje put kroz Mimbar movaru.
Ozbiljno je odmahnula glavom.
- On je jedini.
- Da li je teko prei je?

- Izrazito.
- Zato je tako zapeo da ide s nama?
Ona jednostavno odmahnu glavom.
- Ne znam. On sanja i ima vizije, a ovo je bila jedna od
njih.
- Stvarno je sanjao da emo doi?
- Da. Kad je prvi beli ovek stigao rekao je da e ga
uskoro pratiti i njegovi sinovi. I eto tebe.
- ista srea - ree Tom na engleskom.
Daleki pucanj odjeknu umom, a zatim jo jedan.
Grmeo je kao grom, neobino izoblien zbog dungle, dugo
je trajao pre nego to je nestao. Strano je bilo videti
njegovo dejstvo na Marisol. Pobledela je, tresla se, ljuljala.
Ali nita nije rekla i nije se pomerila. Tom se prepao. Da li
je neko pogoen?
- Valjda ne pucaju u ljude? - upita.
- Ne znam.
Tom je video kako joj se oi pune suzama. Ali nije
pokazala nijedno drugo oseanje.
Sali uhvati Toma za ruku.
- Moda pucaju u ljude zbog nas. Moramo se predati.
- Ne - ree otro devojica. - Moda pucaju u vazduh.
Ne moemo da uradimo nita drugo osim da ekamo. Usamljena suza ostavi trag na njenom licu. - Nije ni
trebalo da stanemo ovde - ree Sali prelazei na engleski. Nemamo nikakvog prava da dovedemo ove ljude u
opasnost. Tome, moramo da se vratimo u selo i suoimo s
vojnicima.
- U pravu si. - Tom se okrenu da poe.
- Ubie nas ako se vratite - ree devojica. - Nemoni
smo kad je re o vojnicima.
- Ovo nee proi nekanjeno - ree Sali dok joj je glas
drhtao. - Prijaviu ovo amerikoj ambasadi. Ovi vojnici e
biti kanjeni.
- Devojica ne ree nita. utala je i stajala
nepokretno, kao jelen, jedva podrhtavajui. I suze su
prestale da joj teku.

21
Luis Skiba je ostao sam u kancelariji. Jo uvek je bilo
rano posle podne, ali je on sve poslao kui da bi ih sklonio
od novinara. Iskljuio je telefon u kancelariji i zatvorio
dvoja spoljna vrata. Kompanija se raspadala oko njega, a
on se zakljuao u auru tiine, obmotao u zlatan sjaj koji
je sam stvarao.
Komitet za bezbednost nije ak ni saekao da se
zatvori berza da bi objavio istragu o nezakonitostima u
Lemp-Denison farmasjutiklsu. Objavljivanje je palo kao
malj na deonice. I sada je Lemp bio na sedam i etvrt, s
tendencijom daljeg pada. Kompanija je bila kao umirui
kit, paralisana, kuna, okruena mahnitim, bezumnim
jatom ajkula - pokvarenim akcionarima koji su prodavali
ispod cene - kidajui je, pare po pare. Bilo je to
primitivno, darvinovsko mahnito hranjenje. A svaki dolar
koji su savakali od cene deonica pravio je rupu od stotinu
miliona dolara u Lempovoj trinoj kapi. Bio je
bespomoan.
Lempovi advokati su obavili svoju dunost i podneli
uobiajeni izvetaj da su navodi ,,bez valjanosti" i da je
Lemp vie nego voljan da sarauje i skine ljagu sa svog
imena. Graf, finansijski direktor, odigrao je svoju ulogu,
saoptio da je Lemp savesno potovao opteprihvaena
raunovodstvena pravila. Lempovi revizori su ispoljili
sablazan i nevericu, rekavi da su se oslanjali na Lempove
finansijske papire i izjave, a ako je i bilo nekih
nepravilnosti, i oni su prevareni kao i svi drugi. Sve fraze s
berze koje je Skiba uo od svake druge prevarantske
kompanije i legija onih koji su to omoguili i nestali
brzinom vetra. Sve je bilo savreno programirano i
izvedeno kao u japanskoj kabuki*( Klasina japanska drama u
kojoj sve uloge igraju mukarci. (Prim. prev.)) drami. Svi su pratili
tekst drame osim njega. Sada su svi eleli da uju njega,
velikog, stranog Skibu. Hteli su da se zavesa ponovo
podigne. eleli su da vide arlatana koji je imao kontrolu.

Nee ba tako ii. Ne, sve dok jo bude imao daha. Nek
truaju i blebeu, on e ostati nem. A zatim, kad Kodeks
stigne, a njihove deonice se udvostrue, utrostrue,
uetvorostrue...
Proverio je sat. Dva minuta.
Hauserov glas je preko satelita bio tako jasan kao da
govori iz susedne sobe, samo ga je ometa pretvarao u
kvakanje Paje Patka. Ipak, njegovo siledijsko dranje,
njegova drska prisnost, nisu bili ometeni.
Hauser ree:
- Luise! Kako si?
Skiba outa ledeno.
- Kada u dobiti Kodeks?
- Skiba, evo kako stoje stvari. Srednji brat, Vernon,
ba kao to sam i mislio, izgubio se u dungli i verovatno
je gotov. Drugi brat, Tom...
- Nisam te pitao za brau. Za njih me nije briga. Pitao
sam za Kodeks.
- Trebalo bi da te je briga. Zna kako se deli. U
svakom sluaju, kao to sam rekao, Tom je uspeo da se
provue pored vojnika koje sam unajmio da ga zaustave.
Sad ga gone uzvodno i jo uvek mogu da ga uhvate pre
nego to ue u movaru, ali se ispostavilo da je mnogo
sposobniji nego to sam ja pretpostavio. Ako emo da ga
zaustavimo poslednje mesto za to je drugi kraj movare. Ne
mogu da rizikujem da posle izgubim trag njemu i onoj
devojci u planinama. Shvata?
Skiba smanji jainu nadmenom, kvauem glasu.
inilo mu se da nikad nije mrzeo nekog oveka toliko
koliko je trenutno mrzeo Hausera.
- Drugi problem je najstariji sin, Filip. U jednom trenutku morau da reim stvari i s njim. Bie mi potreban
jo neko vreme, ali kad njegova korisnost nestane - pa, ne
moemo da dozvolimo da nam zahvata (bee li to tvoja ili
moja reenica?) pozivajui se na svoje vlasnitvo nad

Kodeksom. A ne mogu ni Vernon ni Tom. To vai i za enu

koja putuje s njim, Sali Kolorado.
Nastupila je duga tiina.
- Ti shvata o emu ja govorim, zar ne?
Skiba je ekao, trudei se da uspostavi kontrolu nad
sobom. Ovaj razgovor je bio neopisivo gubljenje vremena.
tavie, bio je i opasan.
- Jesi li tu, Luise?
Skiba ljutito ree:
- Zato samo ne nastavi? Zato me poziva? Tvoj
posao je da mi urui Kodeks. Kako e to postii tvoja je
stvar, Hausere.
Kikot je narastao do smeha.
- Pa to je divno. Nee se tako lako izvui. Od poetka
si znao ta e se desiti. Nadao si se da u se ja o svemu
pobrinuti sasvim sam. Nisi te sree. Nee biti poricanja,
nee me prodati, nee biti nagodbe. Kad doe vreme, ti
e morati da mi kae da ih ubijem. Samo tako moe, i ti
to zna.
- Ovog trenutka prestani tako da govori. Nee biti
ubijanja.
- O, Luise, Luise...
Skibi je pozlilo. Osetio je kako munina gri njegov eludac u talasima. Krajikom oka je video kako deonice i
dalje padaju. Komitet za bezbednost ak nije prekinuo
njihovu prodaju, nego je Lempa ostavio da visi u vazduhu.
Dvadeset hiljada zaposlenih je zavisilo od njega, milionima
bolesnih ljudi bili su potrebni lekovi, tu su bili i njegova
ena i deca, njegovih dva miliona obveznica i est miliona
deonica...
uo je glasno kvak kroz telefon oigledno smeh.
Odjednom se osetio vrlo slabim. Kako je dozvolio da se ovo
desi? Kako je ovaj ovek izmakao njegovoj kontroli?
- Nemoj nikog da ubije - ree zagrcnuvi se i pre
nego to je zavrio reenicu. Stomak mu se nadimao i
svakog trenutka je mogao da povrati. Postojao je zakonit
nain da se sve uradi; sinovi e doneti Kodeks, on e

pregovarati s njima, dogovoriti se... Ipak je znao da se to

nee desiti, ne, dokje nad Lempom visio oblak glasina i
istraga, dok cene deonicama padaju...
Glas je iznenada postao nean.
- Vidi, meni je jasno da je to teka odluka. Ako zaista
tako misli, odmah u se vratiti i zaboraviemo na Kodeks.
Zaista.
Skiba se ponovo zagrcnu. inilo se da e ga knedla u
njegovom grlu uguiti. Njegova tri plavokosa sina su mu se
smeila iz srebrnih ramova na stolu.
- Samo reci i vratiemo se. Bie gotovo.
- Nee biti ubijanja.
- Sluaj, nikakva odluka ne mora da se donese sada.
Zato ne prespava?
Skiba klecavo ustade. Pokuao je da stigne do svoje
kone, zlatom optoene firentinske kante za ubre, ali je
stigao samo do kamina. Povrativi u vatru koja je prasnula
i zaitala, vratio se telefonu, podigao slualicu da neto
kae, promenio miljenje i polako je vratio na mesto
drhtavom rukom. Ruka je sama pola ka najvioj fioci
stola i potraila hladnu plastinu bocu.

22
Posle trideset minuta Tom je video pokrete u umi, a
jedna stara, zabraena ena polako je pristizala stazom.
Marisol je potrala prema njoj s jecajem i njih dve su
razgovarale na svom jeziku.
Marisol se okrenu prema Tomu i Sali s izrazom
velikog olakanja.
- Kao to sam i rekla. Vojnici su pucali samo u vazduh da nas uplae. Potom su otili. Ubedili smo ih da niste
dolazili u selo, da niste ni proli. Otili su niz reku.
Kad su se pribliili kolibi Tom je video don Alfonsa kako stoji napolju i pui lulu, delujui nezainteresovano kao
da se nita nije desilo. Lice mu se rairilo u osmeh kad je
video da prilaze.
- Kori! Pingo! Dolazite! Doite i upoznajte se sa svojim
novim Jenki gazdama! Kori i Pingo ne govore panski,
govore samo Toaka, ali ja viem na njih na panskom da
pokaem svoju nadmonost, a i vi morate da viete na
njih.
Dva velianstvena primerka mukosti poklonie se
ispred vrata barake, goli od struka navie, miiavih tela
koja su blistala od ulja. Onaj po imenu Pingo imao je na
ruci tetovau u zapadnjakom stilu i nosio metar dugaku
maetu u ruci, dok je Kori imao staru springfild puku
okaenu o rame, a u ruci pulaski sekiru koju koriste
vatrogasci.
- Sad emo natovariti amac. Moramo to pre
napustiti selo.
Sali baci pogled na Toma.
- Izgleda da e nam don Alfonso biti vodi. - Viui i
gestikulirajui, don Alfonso je upuivao Korija i Pinga dok
su nosili tovar do ivice reke. Njihov kanu je opet bio tu kao
da nikad nije bio uklanjan. Za pola sata sve je bilo
spremno, zalihe su bile nabacane na veliku gomilu u
sredini kanua i privrene plastinom ceradom. U

meuvremenu se gomila skupila na obali, a vatre za

kuvanje bile su zapaljene.
Sali se okrenu ka Marisol.
- Ti si divna devojka - ree. - Spasla si nam ivote. Sve
moe da postigne u ivotu, da li ti je to jasno?
Devojica ju je vrsto gledala.
- Ja elim samo jednu stvar.
- ta je to?
- Da odem u Ameriku. - Devojica nita vie nije
kazala, ali je nastavila da gleda u Sali s ozbiljnim,
pametnim licem.
- Nadam se da e otii u Ameriku - ree Sali.
Devojica se nasmeja samopouzdano.
- I hou. Don Alfonso je obeao. Ima rubin.
Rena obala je sada bila prepuna ljudi. Njihov odlazak
se pretvorio u priliku za slavlje. Grupa ena je na vatri kuvala zajedniki ruak za metane. Deca su trala, igrala se
i smejala jurei ivinu. Najzad, kad je izgledalo da se celo
selo okupilo, don Alfonso proe kroz masu dok se ona
razdvajala da ga propusti. Nosio je novi - novcijati orts i
majicu na kojoj je pisalo bez straha. Njegovo lice je bilo
izborano osmehom i on im se pridrui na platformi od
bambusa.
- Svi su doli da se oproste - ree Tomu. - Vidi kako
me vole u Pito Solu. Ja sam njihov izuzetni don Alfonso
Bosuas. Ovde vidi dokaz da si izabrao pravu osobu da te
vodi kroz Mimbar movaru.
Nekoliko petardi je prasnulo u okolini, praeno cikom
i smehom. ene su poele da dele hranu. Don Alfonso uze
Toma i Sali za ruku.
- Sad ulazimo u amac.
Kori i Pingo, jo uvek goli do pojasa, ve su zauzeli
svoja mesta, jedan na pramcu, drugi na krmi. Don Alfonso
im je pomagao dok su mladii stajali na krajevima amca,
drei konopce, spremni da odmah krenu. Tada i don
Alfonso ue. Zauzeo je stabilan poloaj i okrenuo se licem

prema masi. Kad je tiina bila potpuna zapoeo je govor na

najformalnijem panskom jeziku.
- Prijatelji i zemljaci, pre mnogo godina je
predskazano da e doi beli ljudi i da u ih ja odvesti na
dugo putovanje. I sada su ovde. Polazimo na opasno
putovanje preko movare Mimbar. Doiveemo razne
pustolovine i videti udne i divne stvari koje ljudi jo nisu
videli.
Moda se pitate zato idemo na ovo veliko putovanje!
Rei u vam. Ovaj Amerikanac je doao da spase svog oca
koji je izgubio pamet, napustio enu i porodicu, poneo sa
sobom sve svoje imanje ostavljajui ih u siromatvu.
Njegova sirota ena plae za njim svaki dan, i ne moe da
nahrani porodicu ili da je zatiti od divljih ivotinja. Kua
im se raspada, slamni krov je truo i proputa kiu. Niko
nee da se oeni njegovim sestrama i uskoro e morati da
se kurvaju. Njegovi neaci su se odali piu. Ovaj mladi,
ovaj dobri sin, doao je da izlei oca od ludila i vrati ga u
Ameriku, gde e moi da doivi potovanja stare godine i
da umre u svojoj mrei, ne donosei vie sramotu i
gladovanje svojoj porodici. Tada e njegove sestre pronai
mueve, a njegovi neaci i neake e se brinuti o njemu, i
on e moi da igra domine u topla popodneva umesto da
radi.
Selo je bilo zaarano govorom. Tom je pomislio da don
Alfonso svakako zna kako da ispria dobru priu.
- Vrlo davno, dragi prijatelji, sanjao sam san da u
vas ostaviti na ovakav nain, da u otii na veliko
putovanje do kraja Zemlje. Sad imam stotinu dvadeset
godina i san e se konano ostvariti. Nema mnogo ljudi
koji bi to mogli da urade u ovim godinama. U mojim
venama krv je jo jaka, i da je moja Rosita jo iva, smeila
bi se svaki dan. Zbogom, prijatelji moji, va voljeni don
Alfonso Bosuas odlazi iz sela sa suzama tuge u oima.
Uvek me se seajte i ispriajte moju priu vaoj deci i
recite im da je oni ispriaju svojoj deci, do kraja vremena.

u se glasan uzvik odobravanja. Zapucae petarde, a

psi poee da laju. Neki stari ljudi su poeli da udaraju
tapovima u sloenom ritmu. amac je gurnut u vodenu
struju, a Kori pokrenu motor. Natovareni amac krenu.
Don Alfonso je i dalje stajao, maui i aljui poljupce
gomili koja je divlje uzvikivala, sve dok amac ne zae za
prvu okuku.
- Oseam se kao da smo upravo krenuli balonom s
arobnjakom iz Oza - ree Sali.
Don Alfonso napokon sede, briui suze iz oiju.
- Ah, vidite koliko vole svog don Alfonsa Bosuasa. Udobno se smestio na gomilu zaliha, izvadio svoju lulu od
kukuruznog klipa, napunio je duvanom i poeo da pui,
zamiljenog izraza lica.
- Jesi li stvarno star stotinu dvadeset godina? - upita
Tom. Don Alfonso slegnu ramenima. - Niko ne zna koliko
je star stvarno.
- Ja znam koliko sam star.
- Brojao si svaku godinu svog ivota od kad si se
rodio?
- Nisam, ali su drugi brojali.
- Dakle ti ne zna, stvarno.
- Znam. Pie na mojoj krtenici potpisanoj od lekara
koji je prisustvovao mom roenju.
- Ko je taj doktor i gde je sad?
- Nemam pojma.
- Ti zapravo veruje beskorisnom paretu papira koji
je potpisao stranac.
Tom je gledao u starca poraen njegovom aavom
logikom. - U Americi postoje strunjaci kao ti - ree. Zovemo ih advokati.
Don Alfonso se glasno nasmeja pljeskajui se po
kolenu.
- To ti je dobra ala. Ti si kao tvoj otac, Tomasito, koji
je bio vrlo veliki aljivdija. - Jo malo se kikotao,
pukajui lulu. Tom je izvadio mapu Hondurasa i ispitivao
je.

Don Alfonso ju je kritiki gledao, a zatim mu je ote iz

ruku. Razgledao ju je najpre s jedne, a zatim i s druge
strane
- ta je ovo? Severna Amerika?
- Ne, to je jugoistoni Honduras. Ovo je reka Patuka,
a ovde je Brus. Selo Pito Solo trebalo bi da je ovde, ali nije
oznaeno. A nije ni movara Mimbar, kako se ini.
- Dakle, prema toj mapi, mi ne postojimo, a ne postoji
ni movara Mimbar. Dobro pazi da ova vana mapa ostane
suva. Moda e nam zatrebati jednog dana da potpalimo
vatru. - Don Alfonso se nasmeja svojoj duhovitosti dajui
znak Koriju i Pingu koji ga s malim zakanjenjem shvatie
i poee da se smeju zajedno s njim, iako nisu razumeli ni
re. Don Alfonso nastavi da se smeje grohotom, udarajui
se po butini, sve dok mu nisu potekle suze.
- Dobro smo poeli putovanje - ree kad se umirio. Bie jo smeha i ale na naem putu. Inae emo poludeti
od movare i umreti.

23
Logor je bio postavljen s uobiajenom vojnom
preciznou, na ostrvu - nasipu okruenom movarom.
Filip je sedeo pored vatre, puei lulu i sluajui veernje
zvuke kine ume. Iznenadilo ga je koliko se Hauser
pokazao sposobnim u dungli, organizujui i postavljajui
logor, rukovodei vojnicima u njihovim razliitim
zadacima. Hauser nita nije traio od Filipa i odbijao je
svaku njegovu ponudu da pomogne. Nije da je Filip ba
arko eleo da se smuca po blatu lovei dinovske pacove
za veeru, kao to se inilo da oni sad upravo rade. U
pitanju je bilo samo to da Filip nije voleo da se osea
beskorisno. Ovo nije bio izazov koji je njegov otac imao na
umu - da sedi pored vatre puei lulu dok ostali
zavravaju sve poslove.
Filip utnu granicu nazad u vatru. Doavola i
izazov". To je bila najgluplja stvar koju je neki otac uinio
svojoj deci od vremena kada je kralj Lir podelio svoje
kraljevstvo.
Okotal, vodi koga su unajmili u onom jadnom gradu
na reci, sedeo je sam, odravajui vatru i kuvajui pirina.
Bio je neobian ovek, taj Okotal, nizak, utljiv, krajnje dostojanstven. Imao je neto to je Filip smatrao privlanim;
izgledao je kao jedan od onih ljudi koji su imali nepokolebljivo unutranje ubeenje o sopstvenoj vrednosti.
Svakako je znao svoj posao; vodio ih je kroz neverovatni
lavirint kanala, dan za danom, bez trunke oklevanja, ne
obraajui panju na Hauserove opomene, primedbe i
pitanja. Bio je nepristupaan za svaki razgovor, bilo da je
pokuavao Filip, bilo Hauser.
Filip je istresao trunje iz lule, zadovoljan to se setio
da napravi zalihe danhil erli morning konzervi i to je
spakovao lule. Stvarno je trebalo da prekine, pogotovo u
svetlu oevog raka. Posle puta. Za sada, jedino je dim
odbijao komarce.

Zauli su se uzvici, i Filip se okrenuo i video Hausera

kako se vraa iz lova, a etiri vojnika su nosila mrtvog
tapira okaenog o motku. ekrkom su podigli ivotinju na
granu drveta. Hauser je ostavio ljude i doao da sedne kraj
Filipa. Oseao se slab miris losiona, duvana, dima i krvi.
Izvadio je cigaru, isekao joj vrh i zapalio. Uvukao je dim
duboko u plua i putao ga kroz nos kao zmaj.
- Odlino napredujemo, Filipe, zar ne misli?
- Zadivljujue. - Filip pljesnu komarca. Nije mogao da
razume kako Hauseru uspeva da izbegne ujede, uprkos
injenici da, izgleda, nikad nije koristio sredstvo za njihovo
odbijanje. Moda je njegova krv imala smrtonosnu
koncentraciju nikotina. Filip je primetio da on uvlai iz
svojih debelih eril cigara na nain na koji veina radi s
cigaretama. udno kako neko od toga umre, a neko ne.
- Da li zna za dilemu Dingis-kana? - upita Hauser.
- Ne bih rekao.
- Kada je Dingis-kan razmiljao o svojoj smrti, eleo
je da bude sahranjen kako prilii velikom vladaru kakav je
on bio, s tovarima blaga, konkubinama i konjima, da bi
uivao u zagrobnom ivotu. No znao je da e grob sigurno
biti opljakan i da e mu tako biti uskraene radosti koje
mu pripadaju u zagrobnom ivotu. Dugo je o tome
razmiljao i nije pronaao odgovor. Konano je pozvao
velikog vezira, najmudrijeg oveka u svom kraljevstvu.
- ta treba da uradim da spreim da moj grob bude
opljakan? - upitao je vezira.
Vezir je dugo o tome razmiljao i najzad je naao
odgovor. Objasnio ga je Dingis-kanu i vladar je bio
zadovoljan. Kad je Dingis-kan najzad umro, vezir je
primenio plan. Poslao je deset hiljada radnika u daleke
Altajske planine, gde su sazidali veliku grobnicu uklesanu
u ivu stenu i napunili je zlatom, draguljima, vinom,
svilom, slonovaom, sandalovinom i tamjanom. Vie od
stotinu prelepih devica i hiljadu konja bilo je rtvovano za
kanovo uivanje posle smrti. Sahrana je bila velelepna, s
velikim slavljem za radnike, a potom je telo Dingis-kana

zatvoreno u grobnicu, a vrata paljivo zapeaena. Oblast

je pokrivena zemljom, a hiljadu konjanika je jahalo
napred-nazad po dolini da zametne sve tragove njihovog
rada.
Kada su se radnici i konjanici vratili vezir ih je
saekao s kanovom vojskom i sve ih pobio, do poslednjeg
oveka.
- Gadno.
- Zatim se i vezir ubio.
- Budala. Mogao je da bude bogat.
Hauser se zakikota.
- Da. Ali je bio odan. Znao je da se ak ni njemu,
najvrednijem poverenja meu ljudima, ne moe verovati
kad je u pitanju takva tajna. Mogao je da je izgovori u snu,
ili su mogli da ga mue da im kae - ak je i njegova
vlastita pohlepa mogla jednog dana da se pokae. On je bio
slaba taka u planu. Zbog toga je morao da umre.
Filip zau reski zvuk, okrenu se i vide kako su lovci
rasporili ivotinju maetama. Utroba se prosula na zemlju
s vlanim zvukom. Filip se lecnu i skrenu pogled. Ima
neeg u prilog vegetarijanstvu, razmiljao je.
- Evo crnjaka, Filipe, slabosti u vezirovom planu.
Plan je zahtevao da Dingis-kan poveri svoju tajnu makar
jednoj osobi. - Hauser dunu oblak jetkog dima. - Moje
pitanje za tebe, Filipe, glasi: ko je ta jedna osoba kojojje
tvoj otac verovao?
To je bilo dobro pitanje, i o njemu je Filip razmiljao
ve neko vreme.
- Nije bila ni ljubavnica ni biva ena. Uvek se alio
na svoje lekare i advokate. Sekretarice su mu redovno
davale otkaz. Nije imao pravih prijatelja. Jedini ovek
kome je verovao bio je njegov pilot.
- A ja sam ve utvrdio da on nije uestvovao u ovom
poduhvatu. - Hauser je drao cigaru ukoso u odnosu na
usne.

- Evo crnjaka, Filipe. Da li je tvoj otac imao neku

vrstu tajnog ivota? Tajnu vezu? Vanbranog sina koga je
voleo vie od vas trojice?
Filip se ohladi na poslednju pomisao.
- Nemam pojma.
Hauser odmahnu cigarom.
- Tema za razmiljanje, a, Filipe?
Zautao je. Trenutak bliskosti ohrabri Filipa da
postavi pitanje koje je eleo da postavi ve due vremena.
- ta se desilo izmeu tebe i oca?
- Da li si znao da smo prijatelji iz detinjstva?
-Da.
- Zajedno smo odrasli u Iriju. U bloku u kome smo
iveli igrali smo bejzbol drkama od metle i gumenim
loptama, zajedno smo ili u kolu, zajedno smo prvi put
otili u javnu kuu. Mislili smo da se prilino dobro
poznajemo. Ali kad ode u dunglu, kad se bori za goli
ivot, prave stvari izau na videlo. Otkrije o sebi stvari za
koje nikad nisi mislio da postoje. Otkrije ko si zaista. To
nam se desilo. Otili smo duboko u dunglu, bili
izgubljeni, izujedani, izgladneli, polumrtvi od groznice i tad
smo otkrili ko smo zaista. Zna li ta sam ja otkrio? Otkrio
sam da prezirem tvog oca.
Filip je gledao u Hausera. On mu je uzvratio pogled.
lica smirenog, bezizraznog i neprozirnog kao i uvek. Osetio
je kako se jei. Upitao je:
- A ta si otkrio o sebi, Hausere?
Video je da je pitanje iznenadilo Hausera. On se
nasmeja, baci opuak od cigare u vatru i ustade.
- Uskoro e i sam otkriti.

24
Kanu je napredovao kroz gustu crnu vodu, motor je
brundao s naporom. Reka se delila i delila sve dok nije
postala lavirint kanala i mrtvaja, s arima golog, crnog,
lepljivog, pihtijastog blata. Tom je video uskovitlane oblake
komaraca. Pingo je stajao na pramcu, bez majice, maui
ogromnom maetom kojom je povremeno sekao lijane koje
su visile nad vodom. Kanali su esto bili previe plitki da
bi se koristio motor, pa ga je Kori vadio iz vode i veslao.
Don Alfonso je neprekidno sedeo na svojoj uobiajenoj
uzviici od nagomilanih stvari prekrivenih platnom, nogu
ukrtenih kao mudrac, ustro pukajui svoju lulu i virei
unapred. U nekoliko prilika Pingo je morao da izae i
napravi leb u panjevima ogrezlim u vodu da bi omoguio
prolazak amcu.
- Koji su ovi avolski insekti? - upita Sali mahnito ih
spljeskavajui.
- Tapirske muve - ree don Alfonso. Zavukao je ruku
u dep i pruio joj pocrnelu lulu od kukuruznog klipa. Senjo-rita, trebalo bi da puite, to obeshrabruje insekte.
- Ne, hvala. Puenje izaziva rak.
- Naprotiv, puenje je vrlo zdravo i vodi dobrom
varenju i dugom ivotu.
-Ba.
Dok su napredovali dublje u movaru, vegetacija kao
da ih je sve vie pritiskala, sa svih strana stvarajui slojeve
zidova sjajnog lia, paprati i lijana. Vazduh je bio mrtav i
gust i mirisao je na metan. amac je napredovao kao kroz
vrelu orbu.
- Otkud zna da je moj otac otiao ovim putem? - upita Tom.
- Ima mnogo puteva kroz Mimbar movaru - ree don
Alfonso - ali se samo jednim ona moe prei. Ja, don
Alfonso, znam taj put, a znao ga je i tvoj otac. Mogu da
itam znake.
- ta ita?

- Pre nas su prole tri grupe putnika. Prva je prola

pre mesec dana. Druga i trea su samo na nekoliko dana
razmaka, i prole su pre nedelju dana.
- Kako to zna? - upita Sali.
- itam vodu. Vidim leb izdubljen u poplavljenom
panju. Vidim preseenu lijanu. Vidim otisak motke na
poplavljenom peanom sprudu ili brazdu u blatnjavom
pliaku, od kobilice amca. Ti znaci, u ovoj mrtvoj vodi,
ostaju nedeljama.
Sali pokaza jedno drvo.
- Gledaj, evo jednog gambo-limbo*( Vrsta drveta u tropskoj
Americi ija smola se koristi za lakove. (Prim. prev.)) drveta, Bursera
simaruba. Maje su koristile biljni sok protiv ujeda
insekata. - Okrenula se don Alfonsu. - Hajdemo tamo da
prikupimo malo tog soka.
Don Alfonso izvadi lulu iz usta.
- Moj deda je nekad skupljao tu biljku. Mi je zovemo
lucaiva. Gledao je u Sali s novootkrivenim potovanjem.
- Nisam znao da si kurandera.*( Sp.: Isceliteljka, travarka. (Prim.
prev.))
- Zapravo nisam - ree Sali. - Provela sam neko vreme
na severu ivei s Majama dok sam bila na fakultetu.
Prouavala
sam
njihovu
medicinu.
Ja
sam
etnofarmakolog.
- Etnofarmakolog? To zvui kao mnogo velika profesija za enu.
Sali se namrgodi.
- U naoj kulturi ene mogu da rade sve to i
mukarci. I obrnuto.
Don Alfonso skupi obrve.
- Ja u to ne verujem.
- Istina je - ree Sali prkosno.
- U Americi ene love, a mukarci raaju bebe?
- Nisam to mislila.

Sa osmehom na licu don Alfonso vrati lulu nazad u

usta - rasprava dobijena. Teatralno namignu Tomu. Sali
baci pogled na Toma.
A ja ne rekoh nita, pomisli Tom razdraeno.
Kori doplovi amcem uz drvo. Sali je rasekla deo kore
svojom maetom, a onda vertikalno sljutila traku. Sok je
odmah poeo da izlazi u crvenkastima kapljicama.
Ostrugala je malo, zavrnula nogavice i namazala ujede, pa
je to ponovila i na vratu, zglobovima i nadlanicama.
- Izgleda zastraujue - ree Tom.
Maetom je sastrugala jo malo lepljivog soka s kore i
pruila ga Tomu.
- Tome?
- Tu stvar nee staviti na mene.
- Dolazi ovamo.
Tom joj se priblii za korak i ona utrlja sok u njegov
gadno izujedan vrat. Svrab i vatra se povukoe.
- Kako se osea?
Tom razgiba vrat.
- Lepljivo, ali dobro. - Dopadala mu se njena hladna
ruka na vratu.
Sali mu dade svoju maetu s grumenom soka.
- Moe sam da namae ruke i noge.
- Hvala. - Razmazao ga je i bio iznenaen njegovom
delotvornou.
I don Alfonso se posluio sokom.
- Ovo je zaista vredno panje, Jenki koji zna lekovite
tajne biljke, prava kurandera. iveo sam stotinu dvadeset
godina i jo uvek ima stvari koje nisam video.
To poslepodne su proli kraj prve stene koju je Tom
video posle mnogo dana. Iza nje, sunev sjaj je obasjavao
ogromnu istinu pretvorenu u ostrvo suve, uzdignute
zemlje.
- Ovde emo logorovati - objavi don Alfonso.
Prili su kanuom uz bok stene i privezali ga. Pingo i
Kori iskoie sa svojim maetama, uzverae se na stenu i

poee da raiavaju estar. Don Alfonso je etao

naokolo i ispitivao tlo, strugao nogama, podizao poneki deo
lijane ili list.
- Zadivljujue - ree Sali osvrui se oko sebe. - Ima i
zorillo. Tvorov koren - jedna od najvanijih biljaka koje su
Maje koristile. Od njenog lia prave biljnu kupku, a koren
koriste protiv bolova i ireva. Zovu je paycbe. Ima i
suprecayo. - Poela je da bere lie s grmova, gnjei ih u
rukama i mirie. - A tamo je drvo siveetiapanamensis. Ovo
je neverovatno. Ovo je jedinstveni mali eko-sistem. Hoe li
nekom smetati da se pozabavim skupljanjem?
- Samo napred - ree Tom.
Sali ode u umu da prikupi jo biljaka.
- Izgleda kao da je neko logorovao pre nas - obrati se
Tom don Alfonsu.
- Ovo veliko podruje je prvi put bilo raieno pre
oko mesec dana. Vidim kruni ostatak ognjita i ostatke
bivka. Poslednji ljudi su bili ovde pre moda nedelju dana.
- I sve je poraslo za nedelju dana?
Don Alfonso klimnu glavom.
- uma ne voli rupe. - akao je po ostacima vatre,
podigao neto i pruio ga Tomu. Bio je to ostatak cigare
cuba libre, buav i dopola raspadnut.
- Marka mog oca - ree Tom gledajui je. udno se
osetio. Otac je bio ovde, logorovao na istom mestu, puio
cigaru i ostavio mu ovaj majuni trag. Stavio ga je u dep i
poeo da skuplja drva za vatru.
- Pre nego to odlomi granu - posavetova ga don Alfonso - mora da udari tapom da bi oterao mrave, zmije i
veinte cuatros.
- Veinte cuatros?
- To je insekt koji izgleda kao termit. Zovemo ga veinte
cuatros, dvadeset etiri, jer posle njegovog ujeda ne moe
da se pokrene dvadeset etiri sata.
- Ba zgodno.

Posle sat vremena video je kako Sali izlazi iz dungle s

dugom motkom na leima, na kojoj su visili zaveljaji biljaka, kore i korenja. Don Alfonso podie pogled s orbe koju
je kuvao u loncu i vide je.
- Kurandera, podsea me na mog dedu don Kalija,
koji se ba tako vraao iz ume svaki dan, samo to si ti
lepa od njega. On je bio star i zboran, dok si ti vrsta i
zrela.
Sali se uposlila sa svojim biljkama kaei lie i
korenje na tap blizu vatre da se osue. - Ovde postoji
neverovatna raznolikost biljaka - sva uzbuena ree Tomu.
- Dulijan e ba biti zadovoljan.
- Divno.
Tom skrenu panju na Korija i Pinga, koji su podizali
logor, dok je don Alfonso urlao uputstva i brojne primedbe na njihov raun. Poeli su tako to su zabili est motki
podupiraa u zemlju pravei okvir od savitljivih motki
preko kojih su privezali plastinu ceradu. Izmeu motki su
zategli mree, svaku sa sopstvenom mreom protiv
komaraca, a zavrna plastina cerada je visila uspravno,
odvajajui poseban prostor za Sali.
Kada su zavrili, Pingo i Kori su se povukli dok je don
Alfonso pregledao baraku kiljei, zatim klimnuo glavom i
okrenuo se.
- Evo, nudim vam kuu podjednako dobru kao to je
svaka u Americi.
- Sledei put - ree Tom - pomoi u Koriju i Pingu.
- Kako hoe. Kurandera ima svoju posebnu
prostoriju za spavanje koja moe biti proirena za gosta,
ako joj bude trebalo drutvo. - Starac ponovo teatralno
namignu Tomu. On pocrvene.
- Sasvim mi odgovara da spavam sama - ree Sali
hladno. Don Alfonso je delovao razoarano. Nagnuo se
prema Tomu kao da eli da razgovara nasamo. Glas mu je,
meutim, bio savreno ujan svakom u logoru. - Ona je
veoma lepa ena, Tomas, ak iako je matora.
- Izvinite, meni je dvadeset devet.

- Ehi, senjorita, jo si starija nego to sam mislio.

Tomas, mora da pouri. Uskoro e biti prestara za
udaju.
- U naoj kulturi - ree Sali - dvadeset devet godina se
smatra mladou.
Don Alfonso nastavi tuno da odmahuje glavom. Tom
vie nije mogao da se uzdrava od smeha. Sali ga napade.
- ta je to tako smeno?
- Mali sukob kultura - ree hvatajui dah.
Sali pree na engleski.
- Ne dopada mi se mali ovinistiki tete-a-tete
razgovor izmeu tebe i ovog pokvarenog starca. - Okrenula
se don Alfonsu. - Za navodno stotinu dvadeset godina
starog oveka svakako provodi isuvie mnogo vremena
razmiljajui o seksu.
- ovek nikad ne prestaje da misli o ljubavi, senjorita.
ak ni kad ostari, a ud mu se smeura kao plod juke
ostavljen da se sui na suncu. Moda imam i stotinu
dvadeset jednu, ali krv mi je jaka kao kod mladia. Tomas,
voleo bih da se oenim enom kao to je Sali, samo to bi
ona morala da ima esnaest godina, s vrstim, podignutim
grudima...
- Don Alfonso - prekinu ga Sali - zar ne bi ta devojka
mogla da ima osamnaest godina?
- Onda moda nije devica.
- U naoj zemlji - ree Sali - veina ena ne moe da
se uda dok ne napuni osamnaest godina. Uvredljivo je
govoriti o udaji esnaestogodinjih devojaka.
- ao mi je! Trebalo je da znam da se devojke sporije
razvijaju u hladnoj klimi Severne Amerike. Ali ovde, esnaestogodinjakinja...
- Dosta! - uzviknu Sali, stavljajui ruke na ui. - Ni
rei vie! Don Alfonso, dosta mi je vaih primedbi o seksu!
Starac slegnu ramenima.
- Ja sam star ovek, kurandera, to znai da priam i
alim se kako me je volja. Zar nemate takav obiaj i u
Americi?

- U Americi stari ljudi ne priaju stalno o seksu.

- O emu priaju?
- Priaju o unucima, vremenu, Floridi, o takvim stvarima.
Don Alfonso odmahnu glavom.
- Mora da je vrlo tuno biti star u Americi.
Sali ode i tresnu vratima barake, oinuvi Toma
ljutitim pogledom pre nego to je nestala. Tom je pratio
kako odlazi, iznerviran. ta je on rekao ili uradio?
Nepravedno ga je oeala kleveta da je ovinista.
Don Alfonso slegnu ramenima, zapali lulu i nastavi da
govori glasno.
- Ne razumem. Ima dvadeset devet godina i nije
udata. Njen otac e morati da da veliki miraz da je se oslobodi. A eto i tebe, gotovo si starac, a ni ti nema enu.
Zato se vas dvoje ne venate? Moda si homoseksualac?
- Nisam, don Alfonso.
- Ma u redu je ako jesi, Tomase. Kori e ti se nai.
On nije izbirljiv.
- Ne, hvala.
Don Alfonso odmahnu glavom zauen.
- Onda nita ne razumem. Tomas, ne sme da
propusti priliku.
- Sali je verena - ree Tom - i udae se za drugog
oveka. Don Alfonso izvi obrve. - A! A gde je sad taj ovek?
- U Americi.
- Nemogue je da je voli!
Tom zatrepta bacivi pogled na baraku. Don Alfonsov
glas je imao poseban kvalitet.
Salin glas se zau iz barake.
- On me voli i ja volim njega, i biu vam zahvalna ako
obojica umuknete.
Iz ume se zau pucanj puke i don Alfonso ustade.
- To nam je drugo jelo na meniju. - Podie svoju
maetu i poe ka zvuku.

Tom ustade i unese svoju mreu u baraku da je

zakai. Unutra je Sali kaila neke biljke s unutranje
strane podupiraa.
- Don Alfonso je pohotljivi starac i ovinistika svinja
-ree besno. - A i ti si isti gad.
- On nas vodi kroz movaru Mimbar.
- Ne dopadaju mi se njegovi komentari. A ni tvoji
tupavi osmesi odobravanja.
- Ne moe od njega da oekuje da je upoznat s
najnovijim detaljima feministike politike korektnosti.
- Nisam ula nikakvu primedbu o tome da si ti
prestar da se oeni - a stariji si od mene dobre etiri
godine. Samo su ene prestare za udaju.
- Opusti se, Sali.
- Neu da se opustim.
Don Alfonsov glas je omeo Tomov odgovor. - Prvo jelo
je spremno! Kuvana orba i gula od manioke*( Vrsta biljke iz
roda manihot, koristi se koren. (Prim. prev.)) Odresci od tapira
stiu. Sve je zdravo i vrlo ukusno. Prestanite sa svaom i
doite da jedete!
25
- Buenos tardes*( Sp.: dobar dan. (Prim, prev.)) - promrmlja
Okotal sedajui pored Filipa, uz vatru.
- Buenos tardes - ree Filip vadei lulu iz usta,
iznenaen. To je bio prvi put da mu se Okotal obratio
tokom celog putovanja.
Dospeli su do velike mrtvaje na obodu movare i
napravili logor na peskovitom ostrvu koje je ak imalo i
plau. Insekti su nestali, vazduh je bio sve. Prvi put ove
nedelje Filip je video dalje od pet metara ispred sebe.
Jedina stvar koja je sve kvarila bila je voda boje crne kafe
koja je kapala na alo. Po obiaju, Hauser je lovio s parom
vojnika, dok su ostali ekali sedei pokraj vatre i igrajui
karte. Vazduh je bio dremljiv od vruine, zlatnozelene boje
kasnog poslepodneva. Sve zajedno je bilo prijatno, mislio je
Filip.

Okotal se naglo nagnu unapred i ree:

- Nauo sam razgovor vojnika prole noi.
Filip izvi obrve.
- I?
- Nemoj reagovati na ono to kaem. Nameravaju da
te ubiju. - Rekao je to tako brzo i tiho da se Filipu uinilo
da nije dobro uo. Sedeo je potpuno zaprepaen dok je
upijao rei.
Okotal nastavi:
- I mene e ubiti.
- Siguran si?
Okotal klimnu glavom.
Filip je razmiljao panino. Moe li verovati Okotalu?
Da li je u pitanju nesporazum? Zato bi ga Hauser ubio?
Da ukrade nasledstvo? Sasvim moguno. Ba i nije bio
gospodin Roders. Krajikom oka je video da se vojnici i
dalje kartaju; puke su im bile oslonjene na drvo. S druge
strane, sve je delovalo nestvarno. Kao u filmovima. Hauser
e ionako dobiti milion dolara. Ne ubija se ovek tako
lako... ili?
- ta namerava da uradi?
- Da ukradem amac i pobegnem. I da se sakrijem u
movari.
- Misli ba sad?
- A ti e da saeka?
- Ali vojnici su tamo. Nikad neemo pobei. ta si uo
da vojnici govore pa si to pomislio? Moda je u pitanju
samo nesporazum.
- Sluaj me, ti blesavko - proita Okotal - nema
vremena. Ja sad idem. Ako ide, hajde sada. Ako nee,
adios*(Sp. zbogom)
Ustao je neobavezno i poao lakim hodom do obale
gde su stajali amci. U panici, Filip premesti pogled s
njega na vojnike. I dalje su se kartali, kao da nemaju
pojma ni o emu. S mesta gde su sedeli, u podnoju
drveta, nisu mogli da vide amac.

ta da radi? Bio je oduzet. Morao je da donese veliku

odluku bez upozorenja ili pripreme. Sve je bilo sumanuto.
Da li je Hauser mogao da bude tako hladnokrvan? Da li je
sam Okotal pokuavao da na brzinu doe do para?
Okotal je sad tumarao plaom, neobavezno gledajui
u drvee. Stao je kraj amca i kolenom, polako, da se ne
vidi ta radi, poeo da ga gura u vodu.
Sve se deavalo prebrzo. Oslanjalo se na to kakav je
ovek Hauser zaista bio. Da li je stvarno bio sposoban da
ubije? On nije bio dobar ovek, i to je bila injenica. Neto
nikako nije valjalo u vezi s njim. Filip se odjednom setio
uivanja s kojim je odsekao glavu agautiju, smeka na
njegovom licu kad je video krvavu mrlju na njegovoj
koulji, naina na koji je reko videe.
Okotal je ve odgurnuo amac u vodu i glatkim pokretom uao u njega, istovremeno podigavi motku za
veslanje spremajui se da se odgurne.
Filip ustade i brzo poe ka obali. Okotal je ve
napustio obalu, zabijene motke, spreman da skrene amac
u kanal. Zastao je taman toliko dugo da Filip zagazi u
vodu i popne se. Tada, snanim grenjem lenih miia
Okotal zabi motku u peano dno i tiho se otisnu u
movaru.

26
Lepom vremenu je sledeeg jutra doao kraj. Nakupili
su se oblaci, gromovi su potresali vrhove drvea, a kia je
lila. U vreme kad su Tom i ostali krenuli povrina reke je
bila siva i zapenuana od snanog pljuska, a zvuk kie u
estaru zagluujui. Lavirint kanala koji su pratili kao da
se suzio i jo vie zapetljao. Tom nikad nije video movaru
tako gustu, tako zamrenu, tako neprolaznu. Jedva da je
verovao da don Alfonso zna kuda da ide.
Do poslepodneva kia je naglo stala, kao da je neko
zavrnuo slavinu. Vda se jo nekoliko minuta slivala niz
panjeve, zvukom vodopada, ostavljajui za sobom dunglu
u izmaglici, kapavu i utianu.
- Bube su se vratile - ree Sali uz pljesak.
- Jejenes. Crne muve - ree don Alfonso palei lulu i
okruujui se mutnim plavim oblakom. - One odnose
pare tvog mesa sa sobom. Napravljene su od avolovog
daha posle noi ispijanja loe aguardiente.
Povremeno, na putu bi im se ispreila visea lijana i
vazduno korenje koje je raslo odozgo nadole, stvarajui
debelu zavesu vegetacije koja je visila nad vodom. Pingo je
ostao napred, seui ih maetom, dok je Kori veslao
pozadi. Svaki udarac maete isterivao je abe, insekte i
druga stvorenja koja su padala u vodu, obezbeujui
banket za pirane u vodi, koja je kuvala svaku nesrenu
ivotinju. Dok su mu leni miii naveliko radili Pingo je
sekao levo, desno, levo, odbacujui veinu lijana i cvea u
vodu. U jednom, posebno uskom kanalu, dok je sekao na
sve strane, Pingo odjednom vrisnu:
-Heculu!
- Avispa! Osice! viknu don Alfonso pognuvi se i
prekrivajui eirom glavu. - Ne mrdajte se!
Gust, brujei crni oblak je velikom brzinom doao iz
viseeg rastinja, a Tom, sagnut i titei glavu eirom,
oseti estoke ubode po leima.

- Ne udaraj ih - viknu don Alfonso - od toga e jo vie poludeti!

Nisu mogli da uine nita drugo nego da saekaju da
osice prestanu da ih ubadaju. Otile su isto tako brzo
kako su i dole, a Sali je leila ubode s mnogo soka iz
drveta gambo-limbo. Nastavili su.
Oko podneva, udan zvuk je stigao s neba iznad njih.
Nalikovao je hiljadama cokuih, grgotavih zvukova, kao
kad gomila dece sisa bombone, samo mnogo glasniji,
praen ukanjem u drveu to se pojaavalo sve dok nije
nalikovalo iznenadnom vetru. Kroz lie su bleskali crni
oblici.
Kori zabode motku, i istog trenutka u rukama mu se
pojavie mali luk i strela upereni ka nebu, napeti i
spremni za hitac.
- Mono chucuto*( Vrsta majmuna, zove se jo i mono negro,
ivi u severnom delu sliva Amazona. (Prim. prev.)) apnu don
Alfonso Tomu.
Pre nego to je Tom uspeo da progovori, Kori otpusti
strelu. Nastade iznenadna gungula iznad njih i crni
majmun pade s granja, jo poluiv, grabei, stiskajui i
klizei kroz lie dok je padao, da bi se konano spustio na
vodu na metar i po od kanua. Kori skoi i zgrabi gomilu
crnog krzna iz vode, samo trenutak pre nego to je kovitlac
odozdo pokazao da je jo neto imalo istu ideju.
- Hi! Hi! - ree cerei se. Uakaris! Mmmm.
- Ima ih dva! - uzbueno uzviknu don Alfonso. - Ovo
je vrlo srean znak, Tomasito. To su majka i njena beba.
Majmun-beba je jo bio pripijen uz majku, ciei u
strahu.
- Majmun? Pucali ste u majmuna? - visokim glasom
ree Sali.
- Da, kurandera, zar nismo sreni?
- Sreni? Ovo je strano!
Don Alfonsovo lice se snudi.
- Ne voli majmune? Mo-zak ovog majmuna je pravi
delikates kad se malo ispee u lobanji.

- Ne moemo jesti majmuna!

- A zato ne?
- Pa, to je... to je praktino kanibalizam. - Okrenula se
ka Tomu. - Ne mogu da verujem da si mu dozvolio da puca
u majmuna!
- Ja mu nisam dozvolio da puca ni u ta.
Kori koji nita nije razumeo i jo uvek se ponosno
kezio, baci majmuna na dno amca ispred njih. Majmun je
zurio u njih, oi su mu se maglile, a jezik napola ispao.
Beba je odskoila s mrtvog tela i skupila se u strahu, s
rukama preko glave, kriei.
- Ehi! Ehi! - ree Kori, pruajui ruku da uzme
majmuna dok je drugom podizao maetu, spreman da
zada zavrni udarac.
- Ne! - Tom zgrabi malo crno majmune u naruje.
Ono se smestilo i prestalo da vriti. Kori, s napola
podignutom maetom, gledao je zapanjen.
Don Alfonso se nagnu unapred.
- Ne razumem. O ka-kvom kanibalizmu je re?
- Don Alfonso - ree Tom - mi smatramo da su
majmuni gotovo kao ljudi.
Don Alfonso ree neto otro Koriju, a njegov osmeh
zameni izraz razoaranja. Don Alfonso se okrenu prema
njima.
- Nisam znao da su majmuni sveti u Severnoj Americi.
I tano je da su gotovo ljudi, samo to im je Bog stavio
ake umesto stopala. ao mi je. Da sam znao, ne bih
dozvolio da bude ubijen. - Rekao je neto otro Koriju i
amac nastavi dalje. Potom uze telo majke i baci ga u
vodu; nastade kovitlac i ono nestade.
Tom je osetio kako se majmune sve ee nameta u
krivinu njegove ruke, cvilei i pokuavajui da se ugreje.
Malo crno lice virilo je u njega, irom otvorenih oiju, s
majunom ispruenom rukom. Majmun je bio mali - ne
vie od dvadesetak centimetara u duinu i ne tei od
kilogram i po do dva. Dlaka mu je bila meka i kratka, imao
je krupne smee oi, majuni ruiasti nos, malene

ljudske ui, i etiri sitne ake s tananim prstima, tankim

kao akalica.
Tom vide kako ga Sali gleda sa osmehom na licu.
- ta je?
- Izgleda da si stekao novog prijatelja.
- A, ne.
- O, da.
Majmune se oporavilo od straha. Puzalo je po Tomovoj ruci i poelo da se mota oko njegovih grudi. Malene
crne ruke grabile su i upale nabore njegove odee dok je
coktao usnama.
- Bite te - ree Sali. - Trai vake.
- Nadam se da je razoaran.
- Sluaj, Tomas - ree don Alfonso - on misli da si
mu ti majka.
- Kako moete da jedete ovo predivno bie? - upita
Sali. Don Alfonso slegnu ramenima. - Sva umska bia su
divna, kurandera.
Tom je mogao da oseti kako majmun prebira po
njegovoj koulji, hvatajui neto. Majmun se verao
koristei dugmad kao rukohvate, i podigao preklopnik
depa njegovog prsluka u stilu istraivaa. Preturao je po
unutranjosti, coktao, popeo se, a zatim se koprcavo
smestio unutra. Seo je, sklopljenih ruku, virei po okolini,
malo podignutog nosa.
Sali zapljeska i nasmeja se.
- O, Tome, ti mu se zaista dopada.
- ime se hrane? - upita Tom don Alfonsa.
- Svime. Insektima, liem, bubama. Nee imati
muke da nahrani svog novog prijatelja.
- Ko kae da je on moja odgovornost?
- On te je izabrao, Tomasito. Odsad mu pripada.
Tom spusti pogled na majmuna koji je sad virio kao maleni
gazda koji razgleda svoj posed.
- On je dlakavi mali momi - ree Sali na engleskom.
- Dlakavi Momi. Tako emo ga zvati.

To poslepodne, u jednom posebno zamrenom delu

lavirinta kanala, don Alfonso zaustavi brod i provede vie
od deset minuta ispitujui vodu, proveravajui joj ukus,
pljujui i posmatrajui kako pljuvaka tone na dno. Najzad
je seo.
- Imamo problem.
- Izgubili smo se? - upita Tom.
- Ne. Oni su se izgubili.
- -Ko?
- Jedan od tvoje brae. Poli su kanalom levo, a on
vodi do Plaza Negra, Crnog mesta, trulog srca movare gde
ive demoni.
Kanal je krivudao izmeu ogromnih drvenih stabala i
gustia viseih lijana i sloja zelenkaste izmaglice koja je visila iznad crne povrine vode. Sve je liilo na vodenu stazu
za pakao.
Mora da je to bio Vernon, pomisli Tom. Vernon se
uvek gubio, i doslovno i figurativno.
- Pre koliko vremena?
- Najmanje nedelju dana.
- Ima li u blizini neko mesto za logorovanje?
- Ima jedno ostrvce na oko pet stotina metara odavde.
- Tamo emo stati i rasteretiti se - ree Tom. Ostaviemo Pinga i Sali u logoru, a ti, ja i Kori emo uzeti
kanu i potraiti mog brata. Nemamo vremena za gubljenje.

Pristali su uz raskvaeno, blatno ostrvo dok je kia,

tako jaka da je vie liila na vodopad nego na kiu, lila po
njima. Don Alfonso je gestikulirao i vikao, nadgledajui
istovar, a zatim ponovni utovar potrebnih stvari u amac,
odvajajui stvari koje su im bile potrebne za putovanje.
- Biemo odsutni dva, moda tri dana - ree don
Alfonso. - Moramo se pripremiti da nekoliko noi
prespavamo u kanuu. Moda e biti kie.
- Ma nemoj rei ree Sali.
Tom dade Sali majmune.

- Brini o njemu dok me ne-ma, vai?

- Naravno.
amac se otisnuo. Tom ju je gledao u lijuoj kii,
zamagljeni oblik koji se jo vie maglio.
- Tome, molim te brini o sebi - viknula je u trenutku
kad je njeno telo nestalo.
Kori je snano zaveslao niz kanal, rastereeni amac
se brzo kretao. Posle pet minuta Tom je uo kriee zvuke
u granama iznad amca, a mala crna lopta skakala je s
grane na granu i najzad iskoila iz jednog drveta pravo na
njegovu glavu, vritei kao dua u paklu. Bio je to Dlakavi
Momi.
- Mangupe mali, nisi dugo ekao da zbrie - ree
Tom, stavljajui majunog majmuna nazad u dep, gde se
on pripio i zautao.
Kanu je produio put u kiom izjedenu movaru.

27
Oluja je dosegla vrhunac pomame kad je njihov kanu
dospeo do Crnog mesta. Sevanje munja i pucnji gromova
odjekivali su kroz umu, dolazei sa sekundom razmaka,
kao artiljerijska barana vatra. Vrhovi drvea, dvadesetak
metara iznad njihovih glava, tresli su se i padali.
Kanal se uskoro podelio u dva nova lavirinta plitke
vode, zavijajui kroz drhtavu masu blata. Don Alfonso je
zastajkivao s vremena na vreme da proveri u plitkom blatu
otiske od motke. Lijua kia nije odustajala, a no je dola
tako neprimetno da je Tom bio zbunjen kad je don Alfonso
objavio kraj putovanja za taj dan.
- Spavaemo u kanuu kao divljaci - ree don Alfonso.
- Evo dobrog mesta da stanemo jer iznad nas nema debelih
grana. Ne elim da me probudi truli zadah jaguarovog
daha. Moramo povesti rauna da ne umremo ovde, jer
nae due nikad nee nai izlaz.
- Dau sve od sebe.
Tom se zamotao u mreu za komarce, pronaao mesto
meu gomilom alata i pokuao da zaspi. Kia je napokon
prestala, ali je i dalje bio mokar do gole koe. Dungla je
bila ispunjena zvucima kapljue vode, naglaenim
cvileim, jauuim i dahuim kricima ivotinja, od kojih
su neki zvuali gotovo ljudski. Moda su i bili ljudski,
izgubljene due o kojima je don Alfonso govorio. Tom je
mislio o svom bratu Vernonu, izgubljenom u movari,
moda bolesnom, moda ak umiruem. Seao se da je
kao deak uvek imao izraz lica pun nade, prijateljstva i
neprekidne izgubljenosti. Utonuo je u munu no snova.
Sledeeg dana su pronali mrtvo telo. Plutalo je na vodi, izboina crvenih i belih pruga. Kori zavesla prema njemu. Ispostavilo se da je izboina bila vlana koulja
naduta gasovima od raspadanja. Kad se kanu pribliio
oblak besnih muva se podie.

Paljivo, Kori privede kanu bono. Desetak mrtvih

pirana plutalo je oko lea, njihove iskolaene oi bile su
zamagljene, usta otvorena. Kia je sipila.
Kosa je bila crna i kratka. To nije bio Vernon.
Don Alfonso ree neto, a Kori gurnu telo motkom.
Gas izae iz vlane koulje s brbljavim zvukom; gadno je
zasmrdelo. Kori postavi motku ispod lea i, koristei dno
kao uporite, preokrenu ga. Muice se vinue. Voda se
ustalasa i zablesnu srebrom od riba koje su se gostile s
donje strane vode i one pobegoe.
Tom je zgroeno zurio u telo ije je lice sada bilo
okrenuto nagore, ako je izraz licem nagore" uopte
opisivao stanje. Pirane su pojele lice zajedno s celom
stomanom stranom tela, ostavljajui samo kosti. Nos je
bio izjeden do belog pareta hrskavice; usne i jezik su
nestali, od usta je ostala rupa. U jednoj onoj duplji bila je
zarobljena belica koja je pokuavala da pobegne. Miris
raspadanja ga pogodi kao vlani dronjak. Voda je poela
da se vrtloi kad su ribe zapoele gozbu na drugoj strani.
Delii koulje su plutali po povrini.
- To je jedan od momaka iz Puerto Lempire - ree
don Alfonso. - Ujela ga je otrovnica dok je raiavao ovaj
grm. Ostavili su ga ovde.
- Otkud zna da ga je ujela zmija? - upita Tom.
- Vidi li mrtve pirane? To su one koje su jele meso u
predelu ugriza. I one su se otrovale, a ivotinje koje budu
pojele njih takoe e se otrovati.
Kori odgurnu telo motkom i oni nastavie da veslaju.
- Ovo nije dobro mesto za umiranje. Moramo da se
uklonimo odavde pre noi. Ne elim da me noas u snu
susretne dua oveka iz Lempire traei uputstva.
Tom nije odgovorio. Pogled na le ga je dobro
prodrmao. Pokuao je da zatomi oseaj strepnje. Vernon,
uvek uspanien i neorganizovan, bio bi osakaen. Sam bog
zna, moda je i on ve bio mrtav.

- Zato se nisu okrenuli i otili odavde, ne shvatam.

Moda se demon zavukao u kanu i aputao im lai u ui.
Nastavili su, a sve je ilo sporo. Movara je bila
beskrajna, amac je eao blatnjavo dno i esto se
zaglavljivao, a oni su bili primorani da izau i guraju ga.
esto su morali da se vraaju i pokuavaju ponovo i
ponovo, pratei vijugave kanale. Oko podneva don Alfonso
podie ruku, Kori prestade da vesla, i svi oslunue. Tom
je mogao da uje udaljeni glas, uznemiren - neko je
izbezumljeno vikao traei pomo.
Tom skoi na noge i sklapajui ruke oko usta povika:
-Vernone!
Iznenada nastupi tiina.
- Vernone! To sam ja, Tom!
Oajniko dozivanje je odjekivalo umom, izoblieno i
nerazumljivo.
- On je - ree Tom. - Pourimo.
Kori je veslao unapred, i Tom ubrzo, u movarnom
sumraku, vide nejasne obrise kanua. Na pramcu je stajala
jedna osoba, maui rukama i vritei. To je bio Vernon.
Bio je raspomamljen, ali, ako nita drugo, barem je stajao.
- Bre! - vikao je Tom.
Kori je zaveslao unapred. Dospeli su do amca, i Tom
uvue Vernona u njihov amac.
Vernon se srui bratu u naruje. - Reci mi da nisam
mrtav - zakuka.
- Dobro si, nisi mrtav. Ovde smo.
Vernon se raspade plaui. Tom je, grlei svog brata,
u trenu imao dea vi uspomenu na jednu priliku kad se
Vernon vratio iz kole, odakle ga je jurila grupa kolskih
siledija. Bacio se Tomu u ruke na isti nain, steui ga i
jecajui usplahireno, dok mu se mravo telo treslo. Tom je
hteo da izae i da se sam pobije s njima - Tom, mlai brat,
bije bitke svog starijeg brata.
- Sve je u redu - ree Tom. - U redu je. Ovde smo.
Spasen si.

- Hvala bogu. Hvala bogu. Bio sam siguran da je

doao kraj... - Glas mu nestade u grcaju.
Tom pomoe Vernonu da sedne. Bio je zapanjen
bratovom pojavom. Lice i vrat su mu bili oteeni od ujeda i
uboda, umrljani krvlju od eanja. Odea mu je bila
neopisivo prljava, kosa zamrena i blatnjava, bio je
mraviji nego obino.
- Jesi li dobro? - upita Tom.
Vernon klimnu glavom.
- Osim to sam iv pojeden, dobro sam. Samo
preplaen. - Vernon obrisa lice prljavim rukavom koji je
ostavio vie prljavtine nego to je uklonio, i zagrcnu se u
jo jednom jecaju.
Tom je na trenutak osmotrio brata. Njegovo duevno
stanje ga je zabrinjavalo vie nego telesno. im stignu u
logor poslae Vernona u civilizaciju s Pingom.
- Don Alfonso - ree Tom - hajde da okrenemo amac
i odemo odavde.
- Ali Uitelj - ree Vernon. Tom zastade.
- Uitelj?
Vernon klimnu glavom prema kanuu.
- Bolestan.
Tom se nagnu preko ruba i pogleda nadole. Tamo,
leei u gnjecavoj vrei za spavanje na dnu kanua, gotovo
skriven u opremi i gomili raskvaene hrane bilo je oteeno
lice oveka s umrenom sedom kosom i bradom. Bio je
potpuno svestan i gledao Toma mranim, plavim oima, ali
ne ree nita.
- Ko je ovo?
- Moj Uitelj iz Arama.
- Doavola, ta on radi ovde?
- Zajedno smo.
ovek je uporno gledao u Toma.
- ta mu fali?
- Ima groznicu. Prestao je da govori pre dva dana.
Tom izvadi kutiju s lekovima iz njihovih zaliha i prie

kanuu. Uitelj je oima pratio svaki njegov pokret. Tom se

sagnu i dodirnu ovekovo elo. Gorelo je; imao je
temperaturu najmanje etrdeset jedan. Puls je bio slab i
ubrzan. Oslunu stetoskopom - plua su zvuala isto,
srce je udaralo normalno, ali prebrzo. Tom mu ubrizga
antibiotik irokog spektra i lek protiv malarije. Bez
pristupa bilo kakvom dijagnostikom testu to je bilo
najbolje to je mogao da uradi.
- Kakvu to groznicu ima? - upita Vernon.
- Nemogue je znati bez testiranja krvi.
- Hoe li umreti?
- Ne znam - ree Tom, pa pree na panski. - Don
Alfonso, ima li bilo kakvu ideju od koje bolesti boluje ovaj
ovek?
Don Alfonso pree u amac i sagnu se nad oveka.
Lupnu mu po grudima, pogleda mu oi, opipa puls,
pregleda ake, i najzad podie pogled.
- Da, dobro poznajem ovu bolest.
- Kako se zove?
- Zove se smrt.
- Ne - ree Vernon uznemireno. - Ne govori tako. On
ne umire.
Tomu je bilo ao to je traio don Alfonsovo miljenje.
- Preneemo ga kanuom do logora. Kori moe da vesla
u tvom kanuu, a ja u veslati u naem. - Tom se okrenu
Vernonu. -Naili smo na jednog mrtvog vodia. Gde je
drugi?
- Jaguar je skoio na njega jedne noi i odvukao ga na
drvo. - Vernon se zgrozi. - uli smo njegove krike u jecaju i
lomljenje kostiju. To je bilo... - Reenicu je zavrio jo jednim jecajem. - Tome, odvedi me odavde.
- Hou - ree Tom. - Poslaemo tebe i Uitelja u Brus
s Pingom.
Vratili su se u logor pred smiraj dana. Vernon je
podigao jedan od njihovih atora, preneo Uitelja iz amca
i uneo ga unutra. Odbio je da jede i ostao utljiv, zurei u

njih na vrlo uznemirujui nain. Tom se pitao da li je

izgubio razum.
Vernon je navaljivao da ostane s Uiteljem u atoru.
Sledeeg jutra, dok je sunce obasjavalo vrhove drvea,
Vernon ih sve probudi vikom, traei pomo. Tom je prvi
pristigao. Uitelj je sedeo u svojoj vrei za spavanje, vrlo
uznemiren. Lice mu je bilo bledo i suvo, oi su svetlucale
kao delii plavog porcelana, divlje se dilitale na sve
strane, ne usredsreujui se ni na ta. Rukama se borio s
vazduhom.
Odjednom progovori:
- Vernone! - viknuo je traei rukama naslepo. - O,
boe moj, gde si, Vernone? Gde sam ja?
U oku, Tom shvati da je Uitelj verovatno oslepeo.
Vernon zgrabi Uiteljevu ruku i kleknu.
- Ovde sam, Ui-telju. U atoru smo. Vraamo te u
Ameriku. Bie dobro.
- Kakva sam ja budala bio! - uzviknu Uitelj, dok su
mu se usne grile u naporu da govori, a pljuvaka letela
na sve strane.
- Molim te, Uitelju. Nemoj se uzbuivati. Idemo kui,
nazad u Big Sur, nazad u Aram...
- Sve sam imao! - urlao je Uitelj. - Imao sam novac.
Tucao sam devojicu. Imao sam kuu na morskoj obali.
Oko mene su bili ljudi koji su me potovali. Imao sam sve.
Vene su mu iskoile na elu. Pljuvaka mu je curela iz
usta zadravajui se na bradi. Tako se estoko tresao da se
Tomu uinilo da uje kako mu kosti zvekeu. Slepe oi su
krstarile ludaki u njegovoj glavi, kao loptice flipera.
- Odveemo te u bolnicu, Uitelju. Ne govori, sve e
biti dobro, dobro...
- I ta sam uradio? Ha! Sve to mi nije bilo dovoljno!
Kao budala sam eleo i vie! eleo sam jo stotinu miliona
dolara vie! I vidi sta mi se dogodilo! - Poslednje rei je
gotovo urlikao, i zavrivi, teko pade, a telo zazvua kao
mrtva riba kad udara u pod. Leao je, oiju irom
otvorenih, ali svetlucanje je nestalo.

Bio je mrtav.
Vernon je gledao uasnut, nesposoban da govori. Tom
stavi ruku na bratovo rame i otkri da se trese. Bila je to
runa smrt.
I don Alfonso je bio gadno potresen.
- Moramo da odemo - ree. - Zao duh je doao i odveo
oveka, a on nije eleo da ode.
- Pripremite jedan amac za povratak - ree Tom don
Alfonsu. - Pingo moe da odvede Vernona nazad u Brus, a
mi emo da nastavimo - ako nema primedbe.
Don Alfonso klimnu glavom.
- I bolje je tako. Movara nije mesto za tvog brata. Poeo je da vie naredbe Koriju i Pingu, a oni su jurcali
naokolo, podjednako prestraeni, sreni to odlaze.
- Ne mogu to da razumem - ree Vernon. - Bio je
tako dobar ovek. Kako je mogao tako da umre?
Vernon se uvek lepio za prevarante, pomisli Tom finansijski, emotivno i duhovno. Ali sad nije bilo vreme da
mu na to ukae. Ree:
- Ponekad mislimo da nekog poznajemo, a ne
poznajemo ga.
- Tri godine sam proveo s njim. Poznavao sam ga.
Mora da je u pitanju bila groznica. Bio je u delirijumu, van
sebe. Nije znao ta govori.
- Hajde da ga sahranimo pa da idemo dalje.
Vernon ode da kopa grob, a Tom i Sali mu se
pridruie. Raistili su malu povrinu iza logora,
cepkajui korenje Korijevom sekirom i kopajui zemlju. Za
dvadesetak minuta u vrstoj glini iskopan je plitak grob.
Dovukli su Uiteljevo telo do rupe, poloili ga unutra i
zatrpali slojevima gline, a zatim prekrili grob oblucima s
obale. Don Alfonso, Kori i Pingo su ve bili u svojim
amcima, nestrpljivi da krenu. .
- Jesi li dobro? - upita Tom, grlei brata.
- Odluio sam - ree Vernon. - Ne vraam se. Idem s
vama.

- Vernone, sve je ve dogovoreno.

- emu imam da se vratim? Nemam ni dolara, a
nemam ni kola. I svakako ne mogu da se vratim u Aram.
- Smislie ve neto.
- Ve sam smislio. Idem s vama.
- Nisi u stanju da ide s nama. Umalo si umro tamo.
- Ovo je neto to moram da uradim - ree Vernon. Sad sam dobro.
Tom je oklevao pitajui se da li je Vernon zaista
dobro.
- Molim te, Tome.
U Vernonovom glasu je bila tako duboka molba da se
Tom iznenadio i uprkos samom sebi, pomalo obradovao.
Snano je zagrlio Vernona.
- U redu. Uiniemo to zajedno, ba kao to je otac
eleo.
Don Alfonso pljesnu rukama.
- Napriali ste se? Ide-mo li?
Tom klimnu glavom, a don Alfonso dade znak za
pokret.
- Poto sad imamo dva amca ree Sali i ja u
se pridruiti veslanju.
- Fuj! Veslanje je muki posao.
- Don Alfonso, vi ste jedna muka ovinistika
svinja. Don Alfonso izvi obrvu. - Sovinistika svinja? Kakva
je to vrsta ivotinje? Treba li da se uvredim?
- Svakako - ree Sali.
Don Alfonso snano odgurnu amac i on kliznu.
Nacerio se.
- Onda sam srean. Uvreda od tako lepe ene uvek je
ast.

28
Markus Aurelius Hauser je razgledao prednji deo
svoje bele koulje. Video je bubicu kako se vredno penje, te
je uhvati, zgnjei izmeu svog zatupastog palca i kaiprsta,
i zadovoljan prskanjem hitina baci je. Ponovo je posvetio
svoju panju Filipu Brodbentu. Sva ta nadmenost, ta
hirovita nesposobnost, nestali su. Filip je uao na zemlji,
okovanih ruku i nogu, prljav, izujedan, neobrijan.
Sramotno je kako neki ljudi nisu u stanju da odravaju
linu higijenu u dungli.
Zatim baci pogled na vodia, Orlanda Okotala, koga
su drala trojica njegovih vojnika. Okotal mu je pravio
ozbiljne probleme. Gotovo da je uspeno pobegao, to je
Hauser spreio samo zahvaljujui upornoj potrazi. Izgubili
su ceo dan. Okotalova smrtna greka bila je u tome to je
mislio da jedan gringo, jedan Jenki, nee umeti da ga prati
u movari. Oigledno nije uo za mesto zvano Vijetnam.
Utoliko bolje. Sad je sve bilo jasno. Ionako su gotovo
proli kroz movaru, pa je Okotal nadiveo svoju korisnost.
Lekcija koju e dati Okotalu bie dobra i za Filipa.
Hauser udahnu plodni vazduh dungle.
- Sea li se, Filipe, kad smo pakovali amce? eleo si
da zna emu e nam posluiti ovi okovi i lanci?
Filip ne odgovori.
Hauser se setio kako mu je objasnio da su okovi
vano psiholoko oruje za kontrolisanje vojnika, neka
vrsta prenosivog vojnog zatvora. Naravno, nikad ih ne bi
upotrebio.
- Sad zna - ree Hauser. - Bili su za tebe.
- Zato me ne ubije i ne zavri s tim?
- Sve u svoje vreme. Ne ubija se lako poslednji u
porodici.
- ta misli time?
- Ba mi je drago to si me to pitao. Uskoro u se
pobrinuti za tvoja dva brata, koji su iza nas u movari.

Kada poslednji u lozi Brodbentovih nestane uzeu ono to

je moje.
- Ti si psihopata.
- Ja sam razumno ljudsko bie koje popravlja veliku
nepravdu koja mu je uinjena, hvala na pitanju.
- A koja je to nepravda?
- Tvoj otac i ja smo bili partneri. Uskratio mi je moj
deo plena od prvog velikog pronalaska.
- To je bilo pre etrdeset godina.
- to samo poveava zloin. Dok sam se ja etrdeset
godina borio da preivim, tvoj otac se kupao u luksuzu.
Filip se trzao, lanci su zveali.
- Kako je divno kad se toak okrene. Pre etrdeset
godina tvoj otac me je prevario za bogatstvo. Ja sam otiao
sam na jedno divno mesto po imenu Vijetnam, a on je
postao bogata. Sada u sve povratiti, pa i vie. Tako je
slatka ta ironija. I kad samo pomisli, Filipe, ti si mi to
doneo na srebrnom posluavniku.
Filip ne ree nita.
Hauser ponovo udahnu. Sviala mu se vruina i
sviao mu se vazduh. Nikad nije bio tako srean, niti se
oseao tako zdravim, kao u dungli. Nedostajao je samo
jedva osetni miris napalma. Okrenuo se jednom od
vojnika.
- Sada emo da sredimo Okotala. Doi, Filipe, ne eli
ovo da propusti.
Dva kanua su ve bila spakovana, a vojnici ugurae
Okotala i Filipa u jedan. Upalili su motore i krenuli prema
lavirintu mrtvaja i bonih kanala na drugom kraju jezera.
Hauser je stajao na pramcu gledajui.
- Ovim putem.
amci su produili sve dok nisu stigli do mirnog
bazena vode, odseenog od glavnog kanala niskom vodom.
Hauser je znao da su se pirane gomilale u bazenima iz
kojih se voda povlaila. Odavno su pojele svu dostupnu

hranu i sada su se prodirale meusobno. Jao svakoj

ivotinji koja zaluta u neki od ovih bazena.
- Iskljui motor. Baci sidro.
Motori zamree, a nastalu tiinu prekinue samo dva
mekana pljuska vode od bacanja sidra.
Hauser se okrenu i pogleda Okotala. Ovo e biti zanimljivo.
- Uspravite ga.
Vojnici podigoe Okotala na noge. Hauser napravi korak ka njemu i pogleda ga u lice. Indijanac, obuen u
zapadnjaku koulju i orts, bio je uspravan i smiren. Oi
mu nisu pokazivale ni strah ni mrnju. Ovaj Toaka
Indijanac, mislio je Hauser, pokazao se kao jedan od onih
nesrenih ljudi koje pokreu zastareli pojmovi kao to su
ast i odanost. Hauser nije voleo takve ljude. Bili su
nepouzdani i kruti. I Maks se pokazao kao takva osoba.
- Pa, don Orlando - ree Hauser, dajui izrazu
potovanja ironini naglasak. - Ima li neto da kae sebi
u prilog?
Indijanac ga je gledao ne trepui. Vojnici ga
uhvatie. Ruke su mu bile vezane pozadi, a noge zajedno.
Hauser otvori noi i naotri ga na kamenu, uz kratko
cing, cing. Proverio ga je na svom palcu i nasmeio se.
Ispruio je ruku i napravio dugi rez preko Orlandovih
grudi, prosekavi kroz koulju sve do koe. Rez nije bio
dubok, ali je krv potekla, postajui crna.
Indijanac se nije ni trgnuo.
Zatim je napravio drugi plitki rez na ramenima, i jo
dva na rukama i leima. Indijanac i dalje nije nita
pokazivao. Hauser je bio pod velikim utiskom. Takvu
izdrljivost nije video jo od vremena kada je ispitivao
uhvaene vijetkongovce.
- Saekajte da krv malo potee - ree.
Saekali su. Koulja je potamnela od krvi. Negde, u
dubini ume ptica kriknu.
- Ubacite ga.

Trojica vojnika ga gurnue i on pade u vodu. Posle

pljuska nastupi kratkotrajni mir, a potom voda poe da se
vrtloi, najpre polako, a zatim sve nemirnije, dok bazen
nije zapenuao. Pojavljivali su se srebrnasti blesci u
smeoj vodi kao kad se baca novi, sve dok crveni oblak
nije nabujao i uinio vodu neprozirnom. Parii oker odee
i trake mesa pojavie se na povrini, a ribe su ih hvatale.
Vrtloenje je trajalo dobrih pet minuta dok se najzad
nije povuklo. Hauser je bio zadovoljan. Okrenuo se da vidi
Filipovu reakciju i bio je zadovoljan njom.
Zaista, vrlo zadovoljan.

29
Sledea tri dana, Tom i njegova grupa nastavili su
putovanje kroz srce movare, du isprepletane mree
kanala, logorujui na blatnim ostrvima samo malo
uzdignutim iznad vode, kuvajui zrnevlje i pirina na vatri
od mokrih cepanica s kojih se dizao dim jer Kori nije
mogao nita da ulovi. Uprkos beskrajnoj kii, voda je
ponirala, izlaui panjeve zaostale od stabala drvea, koje
su morali da cepaju da bi nastavili. Zujei, zlobni oblak
crnih muva neprekidno ih je pratio.
- Mislim da u sad da prihvatim lulu - ree Sali. Radije u umreti od raka nego da izdravam ovo.
S malim osmehom pobede, don Alfonso izvadi lulu iz
depa.
- Videe - puenje vodi dugom i srenom ivotu. Ja
puim vie od sto godina.
Iz ume se uo glasni zvuk; podseao je na ljudski
kaalj, samo je bio jai i sporiji.
- ta je to?
- Jaguar. I to gladan.
- Zapanjujue je ta sve znate o umi - ree Sali.
- Da. - Don Alfonso uzdahnu. - Ali danas vie niko
nee da ui o umi. Moji unuci i praunuci samo misle o
fudbalu i o onim debelim belim cipelama u kojima trule
stopala, i onima s pticom na bonim stranama koje se
prave u fabrikama u San Pedro Sula. - Pokaza na Tomove
patike.
- Najk?
- Da. Tamo kod San Pedro Sule postoje cela sela dece
kojima su stopala istrulela i otpala od noenja tih cipela.
Sad hodaju naokolo na drvenim okrajcima.
- To nije istina.
Don Alfonso zatrese glavom, kvocajui s neslaganjem.
amac se kretao kroz zavese od lijana, koje je Pingo
prosecao. Tom je mogao iznad sebe da vidi krpicu svetla,
zrak koji je padao odozgo. Dok su se kretali unapred video

je dinovsko drvo koje je palo, ostavljajui rupu u tkanju

iznad njih. To je bilo najvee drvo na koje su dosad naili.
Don Alfonso promrmlja pravac. Kori dograbi svoju pulaski i iskoi s pramca na panj. Hvatajui se golim
stopalima za klizavu povrinu, poe da cepa, dok je iverje
letelo. Za pola sata dovoljno je izdubio panj da provuku
amac kroz leb.
Svi su izali i poeli da guraju. Iza panja voda je
odjednom postala duboka. Tom je koraao kroz nju
uronjen do struka, trudei se da ne misli na ribe akalice,
pirane i razne bolesti koje su vrebale u ovoj orbastoj vodi.
Vernon je bio ispred njega, drei prednji deo kanua i
vukui ga unapred, kad Tom vide iznenadno talasanje u
tamnoj vodi, s njihove desne strane. Istovremeno se zau
don Alfonsov prodorni krik.
- Anakonda! - Tom pobee, ali je Vernon bio za
nijansu sporiji. Pojavi se vir, iznenadno grbavo uzvienje i
s preseenim krikom Vernon nestade ispod smee vode.
Zmijska sjajna lea kliznue kraj njih, na trenutak izlaui
telo debelo kao omanje stablo, pre nego to potonu i
nestade.
- Eh! Uhvatio je Vernita!
Tom je izvukao maetu iz pojasa i zaronio u vodu.
Odbacivao se, ronei to je dublje mogao. Nije mogao da
vidi dalje od tridesetak centimetara kroz mutni, smei sjaj.
Nogama se odgurnuo ka sredini, napipavajui ispred sebe
slobodnom rukom, pokuavajui da nae zmiju. Osetio je
neto hladno, okruglo i ljigavo i posekao ga pre nego to je
shvatio da je u pitanju panj. Hvatajui se za njega, ponovo
se odgurnuo unapred, napipavajui naokolo u potrazi za
zmijom ili bratom.
Plua su htela da mu prsnu. Iskoio je na povrinu,
pa ponovo zaronio, pipajui ispred sebe. Gde je bila zmija?
Koliko dugo je trajalo? Minut? Dva? Koliko dugo je Vernon
mogao da preivi? Oajanje ga je teralo napred, i on

nastavi svoju ludaku potragu, napipavajui kroz ljigave

podvodne panjeve.
Jedan panj se iznenada izvi pod njegovim dodirom.
Bio je to masivni valjak, tvrd kao mahagoni, ali je on osetio
kako se koa mrda, talas miia koji se gre.
Gurnuo je maetu u mekani trbuh, uvodei ga to je
dublje mogao. U trenutku nita, i tad zmija napravi biasti
pokret koji ga tresnu nazad u vodu, izbacujui vazduh u
silovitom prasku. Nekako se iupao do povrine i
udahnuo vazduh. Povrina je vrila dok je zmija udarala.
Shvatio je da vie nema maetu. Zamueni navoji zmije
izletee u vazduh u blistavom luku, i za trenutak se pojavi
Vernonova aka stisnuta u pesnicu, praena njegovom
glavom. Udah, i nestade.
- Drugu maetu!
Pingo mu je dobaci, ruicom unapred. On je zgrabi i
poe da see navoje koji su ibali po povrini vode.
- Glava! - Don Alfonso je vikao iz amca. - Napadni
glavu!
Gde je bila glava u ovoj gomili zmije? Tomu pade iznenadna misao na pamet i on bocnu zmiju vrhom maete;
jednom, dvaput, terajui je u bes - i tada, uzdiui se iznad
vode pojavi se glava ivotinje, runa i mala, s ravnim
ustima i dva proreza umesto oiju, traei izvor svog
muenja. Napala ga je otvorenih usta i Tom gurnu maetu
pravo u ruiastu duplju i ravno niz drelo udovita.
Zmija se trgnu i izvi i zagrize, ali Tom, vrsto drei ruicu,
nastavi da, dok mu je grizla ruku, snano okree maetu
nekoliko puta. Oseao je poputanje iznutra, iznenadnu
navalu hladne reptilske krvi, glava je poela da udara levodesno, gotovo istrui njegovu ruku iz zgloba. Svom
preostalom snagom, zada maetom zavrni moni udarac,
i otrica se pojavi iza zmijine glave. Okrenu je i oseti
grevit drhtaj eljusti dok joj je odsecao glavu iznutra.
Otvorio je usta drugom rukom i izvukao ruku,
pomamno traei brata u uskovitlanoj vodi.

Vernon iznenada izroni na povrinu vode, licem

nadole. Tom ga zgrabi i okrenu. Lice mu je bilo crveno, oi
zatvorene. Izgledalo je da je mrtav. Tom ga je vukao kroz
vodu do amca, a Pingo i Sali ga ubacie unutra. Tom ue
posle njega i onesvesti se.
Sali je bila nagnuta nad njim kad se osvestio, njena
plava kosa, poput vodopada, padala je oko njega. istila je
rane od zuba, trljajui ih vatom potopljenom u alkohol.
Koulja mu je bila pocepana iznad lakta, a na ruci su bile
duboke rane. Krv je tekla.
- Vernon...?
- Dobro je - ree Sali. - Don Alfonso mu pomae.
Samo se nagutao vode i ima gadan ujed na butini.
Pokuao je da sedne. Imao je utisak da mu ruka gori.
Crne muve su se vrtloile oko njega gore nego ikad, i
usisavao ih je sa svakim udahom. Lakim dodirom ruke
vratila ga je u leei poloaj. - Ne mrdaj se. - Uvukla je dim
iz lule i dunula ga oko njega, rasterujui muve.
- Srea tvoja to anakonde imaju malene zube. - Trljala ga je.
- Jao. - Leao je na leima, gledajui ka umskom
svodu dok su se polako kretali. Nigde nije bilo ni takice
plavog neba. Lie je sve pokrilo.

30
Te veeri Tom je leao u svojoj mrei, negujui
zavijenu ruku. Vernon se dobro oporavio i zduno
pomagao don Alfonsu da skuva neku nepoznatu pticu koju
je Kori ulovio za veeru. U baraci je bilo zaguljivo iako su
boni zastori bili podignuti.
Prolo je samo trideset dana otkako je Tom otiao iz
Blafa, ali delovalo je kao venost. Njegovi konji, visoravni
crvenog peara kao nacrtanog spram plavog neba,
kropea suneva svetlost i orlovi koji nadleu San Huan...
Kao da se sve deavalo nekom drugom. Delovalo je tako
tude... preselio se u Blaf sa Sarom, svojom verenicom.
Volela je konje i prirodu koliko i on, ali se ispostavilo da je
Blaf isuvie miran za nju, i jednog dana se spakovala u
kola i otila. Upravo je uzeo veliki kredit u banci i zapoeo
svoju privatnu veterinarsku praksu, i nije bilo naina da
sve to napusti. Nije ni eleo. Kada je otila, shvatio je da
bi, ako mora da bira izmeu nje i Blafa, izabrao Blaf. To je
bilo pre dve godine, i od tada nije bio u vezi ni sa kim.
Govorio je sebi da mu veza nije ni potrebna. Govorio je sebi
da su mu miran ivot i lepota prirode dovoljni. Veterinarska praksa je bila obimna, rad zahtevan, zarada
gotovo nikakva. Iako je nalazio da je to zahvalno, nikad
nije mogao da se otrese enje za paleontologijom, svog
sna iz detinjstva o traenju kostiju velikih dinosaurusa
pohranjenih u stenama. Moda je njegov otac bio u pravu
to je bio samo san koji je trebalo da preraste u
dvanaestoj godini.
Okrenuo se u mrei, a ruka mu je pulsirala. Bacio je
pogled na Sali. Odvojeni deo je bio otvoren radi
provetravanja, a ona je leala u svojoj mrei itajui jednu
od knjiga koje je Vernon poneo, triler Utopija. Utopija.
Upravo to je mislio da je pronaao u Blafu. A zapravo je
samo beao od neega - kao i njegov otac.
Pa, vie nije beao od njega.

U pozadini je uo don Alfonsa kako izvikuje naredbe

Koriju i Pingu. Uskoro je miris gulaa dolebdeo do kolibe.
Ponovo je bacio pogled na Sali i gledao je kako ita, kako
prevre stranice, sklanja kosu, izdie, ponovo okree
stranicu. Bila je lepa iako je pomalo bila dave.
Sali odloi knjigu.
- ta to gleda?
- Dobra knjiga?
- Odlina. - Nasmei se. - Kako se osea?
- Dobro.
- Ono spasavanje je bilo u stilu pravog Indijane
Donsa. Tom slegnu ramenima.
- Nisam hteo da stojim dok zmija jede mog brata. Nije ba eleo da pria o tome. Zamoli je: - Priaj mi o
svom vereniku, profesoru Klajvu.
- Pa - nasmei se Sali uspomeni. - Otila sam na Jejl
da studiram kod njega. Bio mi je mentor za doktorsku
tezu. Mi smo... ma ko se ne bi zaljubio u Dulijana?! On je
sjajan. Nikad neu zaboraviti kad smo se prvi put sreli na
nedeljnom fakultetskom koktelu. Mislila sam da e biti
jedan od onih akademskih tipova, ali - au! Liio je na
Toma Kruza.
-Au!
- Naravno, njemu izgled nita ne znai. Ono to je
Dulijanu bitno to je pamet, ne telo.
- Shvatam. - Tom nije mogao a da ne vidi njeno telo pokazivalo je koliko su lane Dulijanove izjave o intelektualnoj istoti. Dulijan je bio mukarac kao i svaki drugi,
samo manje poten od veine.
- Nedavno je objavio knjigu, Deifrovanje jezika Maja.
On je genije u pravom smislu te rei.
- Jeste li zakazali venanje?
- Dulijan ne veruje u venanja. Otii emo kod
matiara.
- ta kau tvoji roditelji? Zar nee biti razoarani?
- Ja vie nemam roditelje.
Tom oseti kako je pocrveneo.

- ao mi je.
- Nema potrebe - ree Sali. - Otac mi je umro kad
sam imala jedanaest godina, a majka pre deset godina.
Navikla sam se - barem onoliko koliko je to mogue.
- I stvarno e da se uda za tog tipa?
Pogledala je, a kratka tiina je nastala.
- ta to treba da znai?
- Nita. Promeni temu, Tome. Priaj mi o svom
ocu.
- Bio je kauboj.
Da, ba, pomisli Tom. Bogati kauboj koji gaji trkake
konje, verovatno.
- Nisam znao da jo postoje ree utivo.
- Postoje, ali to nije ono to via u filmovima. Pravi
kauboj je obian radnik koji samo sluajno radi s konjima,
zarauje manje od najmanje plate, koji je napustio kolu,
pije i bude gadno povreen ili mrtav pre etrdesete. Otac je
bio predradnik jednog stoarskog rana koji je pripadao
korporaciji iz june Arizone. Pao je s vetrenjae dok je
pokuavao da je popravi i slomio vrat. Nisu smeli da trae
od njega da se popne gore, ali sudija je odluio da je
greka njegova jer je pio.
- Izvini, nisam mislio da zabadam nos.
- Dobro je kad se pria o tome. Barem moj analitiar
kae tako.
Tom nije bio siguran da li da to shvati kao vic ili ne,
pa se odluio za sigurniju varijantu. Veina ljudi u Nju
Hejvenu verovatno ide kod analitiara. - Mislio sam da je
tvoj otac bio vlasnik rana.
- Mislio si da sam mala bogataica?
Tom je menjao boje.
- Pa jeste, pretpostavio sam tako neto. Najzad, ti si s
Jejla, a tvoja jahaka sposobnost... - Mislio je o Sari. Dosta
mu je bilo bogatih devojaka za ceo ivot, i samo je
pretpostavio da je i ona jedna od njih.
Sali se nasmejala, ali bio je to gorak smeh.

- Morala sam da se borim i za najmanju stvar. A to

ukljuuje i Jejl.
Tom oseti kako jo vie crveni. Bio je nepaljiv u
svojim podrazumevanjima. Uopte nije bila kao Sara.
- Uprkos manama - nastavi Sali - moj otac je bio
divan otac. Nauio me je da jaem i pucam, da vodim i
pratim stoku, da je traniram. Posle njegove smrti majka je
odluila da se preselimo u Boston, gde je imala sestru.
Radila je kao konobarica u Crvenom jastogu da bi me
izdravala. Ila sam na dravni koled Fremingem, poto je
to bilo jedino mesto na koje sam mogla da se upiem posle
prilino bednog obrazovanja u dravnoj srednjoj koli.
Majka mi je umrla dok sam bila na koledu. Aneurizma.
Desilo se iznenada. Za mene je to bio kraj sveta. A tada se,
najzad, desilo i neto dobro. Imala sam profesorku
antropologije koja mi je pomogla da otkrijem da je uenje
zanimljivo, da nisam glupa plavua. elela je da postanem
lekar. Ila sam u medicinsku kolu, ali sam se tada
zainteresovala za farmaceutsku biologiju, pa posle za
etnofarmakologiju. Radila sam predano i stigla na
Univerzitet Jejl. Na Jejlu sam upoznala Dulijana. Nikad
neu zaboraviti trenutak kad sam ga prvi put videla. Bilo
je na fakultetskom koktelu, on je stajao nasred sobe,
priajui neto. Dulijan pria divne prie. Pridruila sam
se grupi i sluala. Priao je o svojoj prvoj poseti Kopanu.
Izgledao je tako... privlano. Ba kao jedan od onih
starinskih istraivaa.
- Da - ree Tom - svakako.
- A tvoje detinjstvo? - upita Sali. - Kakvo je ono bilo?
- Vie bih voleo da ne priam o tome.
- Nije poteno, Tome.
Tom uzdahnu.
- Imao sam vrlo dosadno detinjstvo.
- Sumnjam.
- Odakle da ponem? Kako da kaem, roeni smo na
vlastelinskom posedu. Ogromna kua, bazen, kuvarica,
batovan, domaica koja je ivela s nama, tale, hiljade ari

zemlje. Otac nas je zasipao svime. Imao je velike planove

za nas.
itava polica bila je ispunjena knjigama o odgajanju
dece, i on je proitao svaku. Sve one kau: ponite s
velikim oekivanjima. Kad smo bili bebe putao nam je
Baha i Mocarta i oblepljivao nae sobe reprodukcijama
slika starih majstora. Kad smo uili da itamo prekrivao je
kuu nalepnicama za svaku sitnicu. Prva stvar koju sam
video kad bih ustao iz kreveta bilo je - PRANJE ZUBA,
SLAVINA, OGLEDALO - nalepnice su zurile u mene iz
svakog ugla sobe. U sedmoj godini svaki od nas je morao
da izabere instrument. Ja sam eleo da sviram bubnjeve,
ali je otac insistirao na neem klasinom, pa sam uio da
sviram klavir. Jednom nedeljno smo imali vebe s
kretavom gospoicom Grir. Vernon je uio obou, Filip
violinu. Nedeljom, umesto da idemo u crkvu - otac je bio
odluni ateista - sveano smo se oblaili i drali mu
koncert.
- O, boe!
- Bog je u redu. Isto je bilo i sa sportovima. Svaki od
nas je morao da izabere neki sport. Ne za zabavu ili
vebanje, to bih razumeo, nego da se istakne u njemu. Ili
smo u najbolje privatne kole. Svaki minut naeg dana je
bio isplaniran: asovi jahanja, privatni uitelji, privatni
treneri, fudbal, teniski kamp, kompjuterski kamp, boini
skijaki izleti u Taos i Kortinu D'Ampeco.
- Grozno. A tvoja majka, kakva je ona bila?
- Nae tri majke. Mi smo polubraa. Otac nije imao
sree u ljubavi, moglo bi se rei.
- Dobio je starateljstvo nad svom trojicom?
- ta Maks eli, Maks dobije. Razvodi su bili gadni.
Nae majke nisu imale velikog udela u naim ivotima, a
moja je ionako umrla dok sam jo bio mali. Otac je eleo
da nas sam podie. Nije eleo da se bilo ko mea.
Nameravao je da napravi tri genija koji e promeniti svet.
Pokuavao je da nam izabere karijere. ak i devojke.

- ao mi je. To je bilo ba grozno detinjstvo.

Tom se pomeri u svojoj mrei, pomalo iznerviran primedbom.
- Ne bih ba odmore u Kortini nazvao groznim. Na
kraju smo neto i dobili. Ja sam zavoleo konje, Filip
renesansno slikarstvo. A Vernon, pa on je bio tip koji se
zaljubio u lutanje.
- I, znai, on vam je birao devojke?
Tom je iskreno poeleo da nije pomenuo taj detalj.
- Pokuao je.
- I?
Tom oseti kako crveni. Nije mogao da sprei. Preplavi
ga pomisao na Saru - na savrenu, lepu, prekrasnu,
talentovanu, bogatu Saru.
- Ko je ona?
Izgleda da ene uvek znaju.
- Samo devojka s kojom me je otac upoznao. Kerka
njegovog prijatelja. I sasvim ironino, to je bio jedini put
kad sam stvarno poeleo da uradim ono to je moj otac
eleo. Izlazio sam s njom. Verili smo se.
- ta se desilo?
On je pomno pogleda. inilo se da u tom pitanju ima
vie od obine znatielje. Pitao se ta to znai.
- Nije ilo. Nije dodao i onaj deo o tome kako je
gronaao Saru kako jae drugog oveka u njihovom
krevetu. ta je Sara elela, Sara je dobijala, takoe. ivot je
kratak, rekla mu je, a ja hou da doivim sve. ta je loe u
tome? Nije mogla sebi nita da uskrati.
Sali ga je i dalje gledala znatieljno. Zatim odmahnu
glavom.
- Tvoj otac je ba primerak. Mogao bi da napie knjigu
kako ne gajiti decu.
Tom oseti kako peckanje jeda raste. Znao je da ne
treba to da kae, znao je da e izazvati nevolju, ali nije
mogao da se uzdri. Pa ree:
- Otac bi oboavao Dulijana.

Odjednom nastupi tiina. Mogao je da oseti Salin

uporni pogled na sebi.
- Molim?
Tom nastavi uprkos samom sebi.
- Mislio sam da kaem da je otac eleo da budemo ba
takva vrsta osobe kakav je Dulijan. Stenford u esnaestoj,
uveni profesor na Jejlu, ,,genije u pravom znaenju te
rei", kako si sama rekla.
- Tu primedbu neu da udostojim odgovora - kruto
ree, a lice joj se crvenelo od besa kad je uzela knjigu i
nastavila da ita.

31
Filip je bio lancima privezan za drvo, s rukama u
lisicama na leima. Crne muve su gmizale po svakom
otkrivenom deliu njegove koe na telu, na hiljade njih,
jedui mu lice. Nije mogao nita da uradi dok su mu
ulazile u oi, u nos, u uni kanal. Mahao je glavom,
treptao, trzao se da ih odbije, ali su svi napori bili
neuspeni. Oi su mu bile gotovo potpuno zatvorene od
otoka. Hauser je razgovarao s nekim, tihim glasom, preko
satelitskog telefona. Filip nije mogao da uje rei, ali dobro
je poznavao taj smireni, siledijski ton. Zatvorio je oi.
Zaista mu nije bilo vano. Sve to je eleo bilo je da Hauser okona njegove muke jednim brzim metkom u glavu.
*
Luis Skiba je sedeo za stolom, stolicom okrenut ka
prozoru, netremice gledajui prema jugu, preko obrisa
Menhetna. etiri dana se nije uo s Hauserom. Pre pet
dana Hauser mu je rekao da prespava. I posle - tiina.
Deonice su pale na est; Komitet za bezbednost je uruio
obavezujue sudske pozive, zaplenio laptop raunare i
hard-diskove iz poslovnica njihove korporacije. Skotovi su
uzeli ak i njegov kompjuter. Pomama prodavanja ispod
cene tekla je neometano. urnal je ozvaniio da je Uprava
za hranu i lekove odluila da ne odobri floksatein.
Standard i Por su se spremali da deonice Lempa svedu na
ubre, i prvi put se u javnosti govorilo o lanu 11 Zakona
o bankrotu.
Tog jutra je morao da kae eni da, u ovim
okolnostima, moraju odmah da prodaju kuu u Aspenu.
To je, najzad, bila njihova etvrta kua, a koristili su je
jednom godinje na nedelju dana. Meutim, ona nije
razumela. Plakala je i plakala i sve se zavrilo tako to je
spavala u sobi za goste. O, boe, hoe li tako da bude? ta

e se desiti ako budu morali da prodaju i svoj dom? ta e

raditi ako budu morali da ispiu decu iz privatne kole?
I za sve to vreme nije se uo s Hauserom. ta je on,
doavola, radio? Da li mu se neto desilo? Da li je
odustao? Skiba je osetio kako mu znoj obliva elo. Mrzeo je
injenicu da je njegova i sudbina njegove kompanije u
rukama oveka kao to je Hauser.
Telefon s ometaem zazvoni i Skiba doslovce skoi.
Bilo je deset sati prepodne. Hauser nikad nije zvao ujutru.
Ipak je nekako znao da je to bio on.
- Da? Pokuavao je da ne zvui kao bez daha.
- Skiba?
- Da, da.
- Kako si?
- Dobro.
- Jesi li prespavao problem?
Skiba proguta pljuvaku. Knedla je opet bila u grlu,
oseaj teine u elucu. Nije mogao da se natera da
progovori jer mu je grlo bilo zaepljeno. Ve je dostigao
svoju koliinu, ali jo jedan gutljaj nee da teti.
Ostavljajui slualicu otvori orman i napuni au. Nije se
ni potrudio oko vode.
- Luise, znam da je ovo gadno. Ali vreme je dolo.
eli li Kodeks ili ne? Mogu odmah sve da prekinem i da
se vra-tim. Sta misli?
Skiba proguta ljutu zlatastu tenost i glas mu se
povrati, ali kao napukli apat.
- Ve sam ti nekoliko puta rekao da to nema nikakve
veze sa mnom. Ti si deset hiljada kilometara daleko od
mene. Nemam nikakvu kontrolu nad tobom. Uradi ta
hoe. Samo mi donesi Kodeks.
- Nisam dobro uo, taj ometa i...
- Samo uradi ta je potrebno! - urlao je Skiba. - Mene
iskljui iz prie!
- A ne, ne, ne, neeeeeeee. Ne. Ve sam ti objasnio,
Skiba. Zajedno smo u ovome, ortak.

Skibina ruka je zgrabila telefon ubilakom snagom.

Celo telo mu se treslo. Gotovo da je zamislio kako moe da
ugui Hausera samo ako bi dovoljno jako stezao.
- Da li da ih se oslobodim ili ne? - komedijantski glas
je nastavljao. - Ako ne, ak i ako nabavim Kodeks, vratie
se i podneti tubu protiv tebe, i zna ta, Luise? To ne
moe da dobije. Oduzee ti Kodeks. Rekao si mi da
hoe da bude ist, bez komplikacija, bez sudskih parnica.
- Dau im tantijeme. Dobie milione.
- Nee oni hteti da posluju s tobom. Imaju druge
planove za Kodeks. Zar ti nisam rekao? Ta ena, Sali
Kolorado, ima planove, velike planove.
- Kakve planove? - Skiba se tresao celim telom.
- Oni ne ukljuuju Lemp, to je sve to te zanima.
Gledaj, Skiba, u tome je problem sa svima vama poslovnim
ljudima. Ne umete da donesete teku odluku.
- Ti govori o ljudskim ivotima.
- Znam. Nije ni meni lako. Merim dobro naspram
loeg. Nekoliko ljudi nestaje u dungli. To je jedna strana.
Druga strana je lek koji spasava ivote milionima, dvadeset
hiljada ljudi koji i dalje imaju posao, deoniari koji te vole
umesto to trae tvoju krv, a ti postaje ljubimac Volstrita
jer si izvukao Lemp iz ponora.
Jo jednom proguta.
- Daj mi jo jedan dan da razmi-slim o tome.
- Ne mogu. Stvari su stigle do kraja. Sea li se da
sam ti rekao da moram da ih zaustavim pre planina?
Luise, samo da ti olakam dui, to ak i neu ja sam da
uradim. Ovde su neki honduraski vojnici, odmetnici, a ja
ih jedva drim pod kontrolom. Potpuno su ludi, sposobni
za sve. Takve stvari ovde se deavaju neprekidno. Sluaj,
kad bih se sad vratio, ti vojnici bi ih ionako ubili. Pa,
Luise, ta treba da uradim? Da ih se oslobodim i donesem
ti Kodeks? Ili da se vratim i zaboravim na sve? Moram da
zavrim. Koji je tvoj odgovor?
- Uradi to!
Nastade statiko utanje.

- Kai, Luise. Kai ta eli da uradim.

- Ubij! Ubij ih, proklet bio! Poubijaj Brodbentove!

32
Dva i po dana posle napada zmije, dok su veslali du
jo jednog beskonanog vodenog kanala, Tom primeti
rasvetljavanje movare, svetlost sunca kroz drvee, i sa
zaprepaujuom iznenadnou dva kanua izaoe iz
movare Mimbar. Kao da su uli u novi svet. Bili su na
obodu ogromnog jezera ija je voda bila crna kao mastilo.
Poslepodnevno sunce se probijalo kroz oblake, a Tom oseti
kako ga preplavljuje olakanje to su konano na
otvorenom, konano osloboeni iz zelenog zatvora
movare. Svei povetarac je oduvao crne muve. Tom je
video plavetna brda na drugoj strani, a iza njih jedva
primetni obris planina koje streme k nebu.
Don Alfonso ustade s pramca i rairi ruke, s lulom u
jednoj naboranoj aci, izgledajui otrcano kao strailo.
- Crna laguna! - uzviknuo je. - Preli smo Mimbar
movaru! Ja, don Alfonso Bosuas, vodio sam vas dobro i
ispravno!
Kori i Pingo spustie motore i pokrenue ih. amci
pooe ka drugom kraju jezera. Tom se odmarao oslonjen
na gomilu zaliha uivajui u prijatnom strujanju vazduha,
a njegov ljubimac, majmun Dlakavi Momi, izae iz depa
i sede na vrh njegove glave, mljackajui i avrljajui
zadovoljno. Tom je gotovo zaboravio kako izgleda povetarac
na koi.
Napravili su logor na peanoj obali, na drugom kraju
jezera. Kori i Pingo su otili u lov i vratili se posle jednog
sata s odranim i raereenim jelenom, s krvavom paradi
obmotanom liem palme.
- Sjajno! - uzviknu don Alfonso. - Tomase, jeemo
odreske jelena veeras, a ostatak osuiti na dimu za put
preko kopna.
Don Alfonso je ispekao odreske na vatri, dok su Kori i
Pingo pravili punicu iznad susedne vatre. Tom je sa
zanimanjem gledao kako struno seku dugake renjeve

mesa svojim maetama i prebacuju ih preko ipki, zatim

gomilaju vlane cepanice na vatru, stvarajui miriljave
oblake dima.
Odresci su uskoro bili gotovi i don Alfonso ih je
posluio. Dok su jeli, Tom postavi pitanje koje je odavno
eleo.
- Don Alfonso, kuda idemo odavde?
Don Alfonso odbaci kost u mrak iza njih.
- U Crnu lagunu utie pet reka. Moramo otkriti kojom
od njih je tvoj otac otiao.
- Gde su im izvori?
- One izviru u unutranjoj oblasti planina. Neke
dotiu iz Kordiljera Entre Rios, neke iz Sijera Patuka, a
neke iz Sijera Neblinas. Najdua reka je Makaturi i ona
izvire na planini Sijera Azul, na pola puta do Pacifikog
okeana.
- Jesu li plovne za amce?
- Za nie delove kau da jesu.
- Kau? - upita Tom. - Nisi tu bio?
- Niko od mog naroda nije tu bio. Ta zemlja je vrlo
opasna.
- Kako?
- ivotinje se ne plae ljudi. Ima zemljotresa, vulkana
i loih duhova. Postoji grad demona iz koga se niko nije
vratio.
- Grad
demona?
upita
Vernon,
iznenada
zainteresovan.
- Da. La Ciudad Blanca. Beli grad.
- Kakav je to grad?
- Bogovi su ga nekad davno podigli, a sad je u
ruevi-nama.
Vernon je oglodao kost, a zatim je bacio u vatru.
Obinim glasom ree:
- Eto odgovora.
- Odgovora na ta?
- Kuda je otac otiao.

Tom ga je gledao netremice.

- To je ba veliki skok u razmiljanju. Otkud zna?
- Ja to ne znam. Ali to je ba vrsta mesta na kakvo bi
otac otiao. Voleo bi takvu priu. I sigurno bi je proverio. A
takve prie su esto zasnovane na stvarnosti. Kladim se da
je tamo pronaao izgubljeni grad, neku veliku, staru
ruevinu.
- Ali misli se da nema ruevina u ovim planinama.
- Ko to kae? - Vernon je uzeo jo jedan odrezak iz
palminog lista i navalio.
Tom se seti Dereka Dana, vrlo crvenog lica, i njegovih
maglovitih tvrdnji da anakonde ne jedu ljude. Okrenu se
ka don Alfonsu.
- Da li je Beli grad optepoznata stvar?
Don Alfonso polako klimnu glavom; lice mu se zgrilo
u naboranu masku.
- Pria se o njemu.
- Gde je on?
Don Alfonso odmahnu glavom.
- Nema stalno mesto nego se kree po najviim
vrhovima Sijere Azul, stalno se premetajui i skrivajui u
planinskoj izmaglici.
- Dakle to je mit. - Tom baci pogled na Vernona.
- O, ne, Tomase, stvaran je. Kau da se do njega dolazi samo ako se pree sutjeska bez dna. Oni koji se okliznu
i padnu umiru od uasa, a njihovo telo pada sve dublje
dok ne ostanu samo kosti, pa i kosti padaju jo dublje dok
se ne raspadnu. Na kraju nita od njih ne ostaje osim
kotane praine koja veno propada kroz tminu.
Don Alfonso baci pare drveta u vatru. Tom je gledao
kako se prvo dimi, pa poinje da gori, a plamenovi ga jedu.
Beli grad.
- Nema izgubljenih gradova u dananje vreme - ree
Tom.
- Grei to se toga tie - ree Sali. - Ima desetine,
moda i stotine izgubljenih gradova, na mestima kao to

su Kamboda, Burma, pustinja Gobi, a posebno ovde u

Srednjoj Americi. Kao na primer Oblast Q!
- Oblast Q?
- Ve trideset godina iz Oblasti Q stiu ogromne
koliine opljakanih stvari, to izluuje arheologe. Oni
znaju da to mora biti veliki grad Maja, verovatno u
ravnicama Gvatemale, ali ne mogu da ga pronau. U
meuvremenu, pljakai ga rasturaju, kamen po kamen, i
prodaju plen na crnom tritu.
- Otac je visio po barovima - ree Vernon - i kupovao
ture pia Indijancima, drvoseama i tragaocima za zlatom,
sluajui eretanja o ruevinama i izgubljenim gradovima.
ak je nauio malo indijanskog jezika. Sea se, Tome,
kako je zapoinjao takve prie na veernjim zabavama?
- Uvek sam mislio da izmilja.
- Sluaj - nastavi Vernon - razmisli o tome za trenutak. Otac ne bi zidao novu grobnicu da bi se sahranio u
njoj. Prosto bi ponovo upotrebio jednu od grobnica koje je
nekad davno opljakao.
Niko nita ne ree u trenutku, a zatim Tom ree:
- Vernone, to je genijalno.
- A ima i lokalne Indijance da mu pomognu.
Vatra je pucketala. Zavladala je mrtva tiina.
- Ali otac nikad nije pomenuo Beli grad - ree Tom.
Vernon se nasmei. - Upravo tako. Zna zato ga nikad
nije pomenuo? Zato to je to bilo njegovo veliko otkrie,
ono koje mu je omoguilo poetak. Ovde je stigao bez pare,
a vratio se s brodom punim blaga i zapoeo svoj galerijski
posao.
- Ima smisla.
- Naravno da ima smisla. Kladim se s tobom u ta god
hoe da se tu vratio da bude sahranjen! To je savren
plan. Mora da postoji nebrojeno mnogo grobnica u
takozvanom Belom gradu. Otac je znao gde su jer ih je
lino orobio. Sve to je trebalo da uradi bilo je da se vrati i
smesti u jednu od njih, uz pomo lokalnih Indijanaca. Taj
Beli grad postoji, Tome.

- Mene si ubedio - ree Sali.

- ak znam kako je otac kupio pomo Indijanaca ree Vernon, smeei se sve vie.
- Kako?
- Sea se onih kuvarskih recepata koje je policajac
u Santa Feu pronaao u oevoj kui, i onog otmenog
francuskog i nemakog kuhinjskog pribora to je otac
poruio neposredno pre odlaska? Tako im je platio - erpe
i lonci za domoroce.
Don Alfonso proisti grlo glasno i nametljivo. Kad je
privukao njihovu panju, ree:
- Sve je to besmislica.
- Zato?
- Zato to niko ne moe da ode u Beli grad. Va otac
ni-kad nije mogao da ga pronade. ak i ako jeste, grad je
naseljen demonima koji bi ga ubili i ukrali mu duu.
Postoje vetrovi koji bi ga vraali, izmaglica koja bi mu
remetila oi i um, izvor vode koja brie pamenje. - Zustro
odmahnu glavom. - Ne, to je nemogue.
- Kojom rekom se stie tamo?
Don Alfonso namrti obrve. Njegove krupne oi iza prljavih stakala delovale su veoma nesreno.
- emu e vam taj nekoristan podatak? Kaem vam
da je to nemogue.
- To nije nemogue i mi tamo idemo.
Don Alfonso je gledao Toma netremice ceo jedan dugi
minut. Potom je uzdahnuo i rekao:
- Jednim delom se ide uz reku Makaturi, ali njom ne
moete dalje od Vodopada. Sijera Azul lei mnogo dana iza
Vodopada, iza planina i kotlina i jo planina. Takvo
putovanje je nemoguno. Va otac nije mogao da ga izvede.
- Don Alfonso, ti ne poznaje naeg oca.
Don Alfonso napuni lulu, a ruka kojom ju je drao se
tresla.
- Sutra - ree Tom - idemo uz Makaturi ka Sijera
Azul. Don Alfonso je zurio u vatru.
- Ide li s nama, don Alfonso?

- Moja je sudbina da idem s vama, Tomase - meko

ree. - Naravno, svi emo pomreti pre nego to stignemo do
Sijera Azul. Ja sam starac i spreman sam da umrem i
sretnem Svetog Petra. Ali tuno mi je da vidim da Kori i
Pingo umru, da Vernon umre, i da vidim da kurandera
umre, koja je tako lepa i s mnogo godina ljubavi pred
sobom. I bilo bi mi vrlo tuno da vidim da ti umre,
Tomase, zato to si ti sad moj prijatelj.

33
Tom nije mogao da spava zbog razmiljanja o Belom
gradu. Vernon je bio u pravu. Bilo je tako oigledno da se
Tom pitao zato se on sam toga nije setio ranije.
Dok se prevrtao, Momi je kretao izluujue, i
najzad se uspeo uz dra mree i zaspao u rogovima iznad
Tomove glave. Oko etiri sata ujutru Tom je odustao.
Ustao je iz svoje mree, zaloio novu vatru u pepelu stare i
stavio lonac vode da se kuva. Momi je siao, jo uvek
uznemiren, popeo mu se u dep i nakrivio glavu da se
poee pod bradom. Don Alfonso se uskoro pojavio, seo i
prihvatio olju kafe. Dugo su sedeli u mraku dungle, bez
rei.
- Razmiljao sam o neemu - ree Tom. - Kad smo
napustili Pito Solo, govorio si kao da se nikad nee vratiti.
Zbog ega?
Don Alfonso je pijuckao kafu, naoare su odbijale
svetlu-cavi sjaj vatre.
- Tomasito, kad doe vreme dobie odgovor na ovo i
mnoga druga pitanja.
- Zato si poao na ovo putovanje?
- Tako je proreknuto.
- To nije dobar razlog.
Don Alfonso okrenu lice prema Tomu.
- Sudbina nije razlog. Ona je objanjenje. Neemo vie
razgovarati o tome.
*
Makaturi je bila najira od svih pet reka koje su
uticale u Crnu lagunu. Bila je i plovnija od Patuke, duboka
i ista, bez peanih sprudova ili skrivenih panjeva. Dok ih
je motor vodio uz reku sunce se pojavilo iznad dalekih
brda, bojei ih zelenkastozlatnom bojom. Don Alfonso je
zauzeo svoje uobiajeno mesto na tronu, na vrhu gomile
zaliha, ali mu se raspoloenje promenilo. Vie nije nudio

filozofska razmiljanja o ivotu, nije priao o seksu, nije se

alio na svoje nezahvalne sinove niti imenovao ptice i
ivotinje. Samo je sedeo, puio i zurio ispred sebe
zabrinutih oiju.
Dva amca su nastavila uzvodno u tiini, nekoliko
sati. Kad su zali za jednu krivinu pojavilo se ogromno
drvo, postavljeno preko reke, koje im je prepreilo put.
Nedavno je palo i lie je jo bilo zeleno.
- Ovo je udno - promrmlja don Alfonso. Viknuo je
Koriju i on uspori amac da bi omoguio Pingovom amcu,
koji je bio iza njih, da proe i stigne ih. Vernon je bio na
sredini amca, naginjao se prema pramcu, izlaui se
suncu. Mahnuo im je dok su prolazili.
Pingo je usmerio kanu prema daljoj obali reke gde je
oboreno drvo bilo najtanje i zato najlake da se prosee.
Iznenada, don Alfonso se oprui prema ruici motora i
gurnu je iz sve snage udesno. Njihov kanu skrenu i nagnu
se do prevrtanja.
- Lezite dole! - vikao je. - Dole!
Istog trenutka se zaulo pratanje automatskog
oruja iz ume.
Tom se baci na Sali i gurnu je na dno amca, dok su
meci cepali bok kanua, obasipajui ih iverjem. uo je
metke kako pljuskaju u vodu oko njih i viku napadaa.
Okrenuo je glavu i video don Alfonsa kako ui na krmi, s
jednom rukom i dalje na ruici motora, upravljajui ih
prema zaklonu renog nasipa.
Nezemaljski krik podie se iz amca iza njih. Neko je
bio pogoen.
Tom je leao preko Sali. Nije mogao nita da vidi osim
gomile njene plave kose i izgrebano drveno korito ispod
njih.
Vrisak iz drugog amca je i dalje trajao - neljudski
jecaj uasa i straha. Tom pomisli: To je Vernon. Vernon je
pogoen. Pucnjava se nastavila, ali kao da su meci

preletali iznad njihovih glava. amac nekoliko puta

zagreba dno, a propeler motora poe da melje kamenje.
Pucanje i vritanje prekidoe se u istom trenu.
Dospeli su do renog nasipa.
Don Alfonso se podie na noge i pogleda unazad. Tom
je uo kako neto vie na toaka jeziku, ali nije bilo
odgovora.
Tom oprezno ustade, diui Sali. Na obrazu je imala
kapljice krvi na mestima gde ju je iverje poseklo.
- Jesi li dobro?
Nemo je klimnula glavom.
amac je sad plovio uz visok reni nasip od ljunka i
iblja, gotovo ispod viseih bunova. Tom je seo i okrenuo
se prema zadnjem amcu dozivajui brata.
- Vernone! Vernone! Jesi li pogoen? - Mogao je da
vidi okrvavljenu ruku kako stiska ruicu motora zadnjeg
kanua.
- Vernone! vritao je Tom.
Vernon se uspravi na sredini amca, sav se tresui.
Izgledao je zateeno.
- Vernone! Pobogu, jesi li dobro?
- Pingo je povreen.
- Koliko teko?
- Vrlo teko.
Sa uzvodnog dela reke uo se motor kako kalje i
grmi, a zatim jo jedan. Tom je mogao da uje udaljenu
viku.
Don Alfonso je odravao amac to je mogue blie
obali. Vernon je preuzeo ruicu motora svog amca i pratio
ih.
- Ne moemo im pobei - ree Tom.
Sali se okrenu Koriju.
- Dodaj mi svoju puku. Kori je pogleda bez
razumevanja.
Ne saekavi, Sali zgrabi puku, proveri da li je
napunjena, otkoi je i unu na krmu.

- Ne moe ih time zaustaviti - viknu joj Tom. - Imaju

automatsko oruje.
- Ali ih svakako mogu usporiti.
Tom je mogao da vidi kako oba njihova amca skreu
za krivinu, a vojnici ih ciljaju svojim orujem.
- Uspori?
Tom je uo jedan hitac iz Saline puke ba u trenutku
kad su meci puane vatre prozujali kroz rastinje koje se
nadvijalo nad njima, obasipajui ih kiom lia. Pucanj je
imao eljeno dejstvo - dva amca su promenila poloaj i u
panici potraila zaklon nasipa. Sali pade pored Toma.
Don Alfonso je upravljao njihovim amcem
neposredno ispod nasipa, a propeler je udarao u kamenje i
jeao kao da je silom izguran iz vode. Jo metaka je
prozujalo iznad njihovih glava, a kad je jedan od njih
pogodio motor uo se tup metalni udarac. Motor je
zagalamio, zatim zasiktao kad ga je zahvatila vatra, i
pogurala amac irom stranom ka sporoj struji. Vatra se
irila neverovatnom brzinom, a plamenovi su skakali s
gumenog creva za benzin koje se topilo. Pramac Pingovog i
Vernonovog amca udari u korito njihovog amca otpozadi,
zgnjeivi ga dok je plamtei gas poeo da se iri po dnu
njihovog amca; plamenovi su lizali oko rezervoara. Napolje! - dreknu Tom. - Eksplodirae. Zgrabite ta
moete!
Bacili su se preko bokova amaca u pliak du
nasipa. Vernon i Kori uhvatie Pinga i ponee ga uz nasip.
Jo jedan prasak automatskog oruja udari u obalu iznad
njih, ruei zemlju i oblutke, ali je Salin pucanj uinio
vojnike opreznijim pa su odravali razdaljinu. Begunci se
uzverae uz zemljani nasip i sakrie u zaklon ispod viseeg
rastinja, hvatajui dah.
- Moramo da nastavimo da hodamo - ree Tom.
Na vrhu nasipa Tom jo jednom baci pogled iza sebe.
Video je njihove amce kako odlaze noeni strujom, u
plamenu. ula se priguena eksplozija kad je rezervoar za
benzin u jednom od amaca eksplodirao, aljui vatrenu

loptu u vazduh. amci s vojnicima su se oprezno kretali

ka obali. Sali, nosei i dalje Korijevu puku, kleknu na
koleno i ispali jo jedan hitac kroz zavesu rastinja.
Povukli su se dublje u umu, smenjujui se u
noenju Pinga, probijajui se kroz gusti estar. Tom je uo
jo pucnjeva s lea, praenih povremenim hicima kroz
umu i priguenim buuum kad je i drugi rezervoar
eksplodirao. Mukarci su oigledno pristali sa svojim
amcima i bez mnogo ara ih lovili. No kako su ulazili
dublje u umu, sporadini pucnji su postajali slabiji dok u
jednom trenutku nisu sasvim prestali.
Zaustavili su se na malom proplanku. Tom i Vernon
su polegli Pinga i Tom sa sagnuo nad njim oajniki
pokuavajui da mu opipa puls. Nije ga bilo. Pronaao je
ranu. Bila je zastraujua. Rasprskavajui metak je
pogodio Pinga u lea, izmeu lopatica, i snanom silinom
proao kroz grudi ostavljajui zjapeu rupu promera
dvadesetak centimetara. Prola je pravo kroz srce. Bilo bi
zapanjujue da je poiveo i sekund posle takve povrede.
Tom pogleda Korija letimino. Na njegovom licu je bio
potpuno smrznut izraz.
- ao mi je.
Don Alfonso ree:
- Nema vremena za aljenje. Mora-mo dalje.
- I da ostavimo telo ovde?
- Kori e ostati s njim.
- Ali vojnici sigurno dolaze...
Don Alfonso ga presee.
- Da. I Kori mora da uradi ono to mora. - Okrenu se
prema Sali. - Ti zadri njegovu puku i municiju. Vie
neemo videti Korija. Hajdemo.
- Ne moemo ga ostaviti ovde! - pobuni se Tom.
Don Alfonso zgrabi Toma za ramena. Ruke su mu bile
iznenaujue snane, kao mengele. Govorio je tiho, ali
odluno. - Kori ima nezavrena posla s ubicama svog
brata.

- Bez puke? - Sali upita Korija dok je on iz svoje

kone torbe vadio olupanu kutiju s municijom i pruao joj.
- U dungli su korisnije neujne strele. Ubie ih
dovoljno da moe asno da umre. Takav je na nain. Ne
meajte se u to. - I ne osvrui se, don Alfonso zamahnu
maetom kroz zid rastinja i zagnjuri se u nastali otvor.
Pratili su ga, borei se da odre korak sa starcem koji se
kretao brzo i tiho kao slepi mi. Tom nije imao pojma kuda
idu. Satima su hodali uz gudure i niz njih, povremeno
deljui stabljike bambusa i paprati. Na njih su padali
mravi koji su ih ujedali i mileli niz njihove koulje, a don
Alfonso je nekoliko puta probo male zmije svojom maetom
odgurnuvi ih u stranu. Nakratko je padala kia i bili su
skroz mokri. Sunce je izalo pa su se puili. Oblaci
insekata su ih pratili, nemilosrdno ih ujedajui. Niko nije
govorio. Niko nije ni mogao da govori. Samo tako su mogli
da nastave dalje.
Posle mnogo sati sunce je poelo da zamire u
kronjama drvea. Don Alfonso stade. Bez rei sede na
palo deblo drveta, izvadi lulu i zapali je. Tom je gledao
kako je ibica buknula i pitao se koliko ih jo imaju.
Izgubili su gotovo sve u izgorelim amcima.
- I ta sad? - upita Vernon.
- Sad logorujemo - odgovori don Alfonso. Pokazao je
maetom. - Zapali vatru. Tamo.
Vernon se baci na rad, a Tom mu je pomogao.
Don Alfonso uperi maetu u Sali.
- Ti - u lov. Moda si ensko, ali puca kao mukarac
i ima hrabrost mukarca.
Tom pogleda Sali. Lice joj je gorelo, plava kosa bila
zamrena, puka okaena o rame. Na njenom licu je video
sve ono to je i sam oseao - zgroeno iznenaenje zbog
napada, uas zbog Pingove smrti, strepnju zbog gubitka
opreme, odlunost da preivi. Klimnula je glavom i otila u
umu.
Don Alfonso je gledao u Toma.
- Ti i ja emo podii udericu.

Sat kasnije pala je no. Sedeli su oko vatre, jeli

ostatke gulaa skuvanog od velikog glodara koga je Sali
ulovila. Mala baraka pokrivena granjem je bila po strani, a
don Alfonso je sedeo ispred gomile palminog lia, cepajui
ga na trake i pletui visee mree. utao je sve vreme,
osim kad je davao jezgrovita uputstva.
- Ko su bili oni vojnici? - upita Tom don Alfonsa. Don
Alfonso je vredno radio oko mrea. - To su bili vojnici koji
su doli uzvodno s tvojim drugim bratom Filipom.
- Filip nikad ne bi odobrio napad na nas - ree
Vernon.
- Ne - ree Tom. Osetio je kako mu je srce potonulo.
Mora da je nastala neka pobuna u Filipovoj grupi ili se
neto drugo desilo. U svakom sluaju, Filip je u ozbiljnoj
opasnosti - ako ve nije mrtav. Nepoznati neprijatelj je,
dakle, morao biti Hauser. On je ubio dva policajca u Santa
Feu, on je organizovao njihovo hvatanje u Brusu, on je bio
iza poslednjeg napada na njih.
- Pitanje je - ree Sali - idemo li dalje ili se vraamo.
Tom klimnu glavom.
- Bilo bi samoubistvo da nastavimo - ree Vernon. Nemamo nita - ni hranu, ni odeu, ni atore, ni vree za
spavanje, ni hranu.
- Filip je ispred nas - ree Tom. -I u nevolji je. Prilino
je oigledno da je Hauser iza ubistva dva policajca u Santa
Feu.
Nastade tiina.
- Moda treba da se vratimo, obnovimo zalihe i
ponovo doemo ovde. Ovakvi neemo moi da mu
pomognemo.
Tom baci pogled na don Alfonsa koji je spretno pleo.
Osetio je iz briljivog izraza nezainteresovanosti na
starevom licu da ima odreeno miljenje. Uvek je tako
izgledao kad se spremao da se suprotstavi.
- Don Alfonso?
- Da?
- ta ti misli?

Don Alfonso poloi mreu i protrlja ruke. Pogledao je

Toma u oi.
- Ja nita ne mislim. Umesto toga hou da iznesem
injenice.
- Koje su?
- Iza nas je smrtonosna movara u kojoj voda opada
svakodnevno. Nemamo kanu. Trebae nam barem nedelju
dana da napravimo jedan. A mi ne smemo da ostanemo na
jednom mestu nedelju dana, jer e nas vojnici pronai.
Pravljenje kanua stvara oblake dima koji e svima biti
jasan znak. Zato moramo neprekidno da hodamo, peke,
kroz dunglu, prema Sijera Azul. Vratiti se znai umreti.
Ja sam izneo injenice.

34
Markus Hauser je sedeo na panju kraj vatre, eril
mu je bio u ustima, istio je stejr AUG. Oruje to nije
zahtevalo, ali je za Hausera taj ponavljajui fiziki
postupak imao znaaj mantre. Puka je uglavnom bila
izraena od fine, mainski obraene plastike, to je
Hauser voleo. Povukao je okida, uhvatio cev puke i,
koristei levi palac, pritisnuo i namestio zasun. Okrenuo je
cev u pravcu kazaljke na satu i povukao unapred.
Oslobodila se s prikladnom glatkoom.
S vremena na vreme bacao je pogled prema umi gde
je Filip bio zavezan lancima, ali se nije uo ni zvuk. Ranije
tog dana uo je oglaavanje jaguara, urlik osujeenosti i
gladi, i nije eleo da njegov zarobljenik bude pojeden,
barem ne pre nego to dokue kuda je stari Maks otiao.
Nagomilao je jo drva na vatru da osvetli mrak i sprei
jaguara da se prikrade. Desno od njega, reka Makaturi je
tekla pored logora, a njeni virovi su meko pljeskali i
grgotali. No je bila lepa, za promenu, pliano nebo
poprskano zvezdama koje su se ogledale na povrini reke
kao bledo poigravanje svetlosti. Bilo je skoro dva sata
ujutru, ali je Hauser bio jedan od onih srenika kojima je
bilo potrebno samo etiri sata spavanja u toku noi.
Bacio je jo jedan panj na vatru da pojaa svetlost, pa
otkoi bravu. Njegova ruka je neno pomilovala glatke
delove plastike i metala - jedan topao, drugi hladan - s
uivanjem je mirisao ulje za podmazivanje i sluao
kljocanje dobro obraenih delova dok su se razdvajali.
Jo nekoliko uvebanih pokreta i puka je leala ispred
njega, razdvojena na svojih est osnovnih delova. Procenio
je teinu svakog dela, pregledao ga, oistio, prelazei
rukom preko njega i poeo ponovo da ih sklapa. Radio je
polako, sanjarski ak - nikakva brzina u osnovnim
stvarima.
uo je jedva ujni zvuk, zujanje amaca koji su se
vraali. Zastao je paljivo oslukujui. Zadatak je bio

izvren i ljudi su se vraali na vreme. Hauser je bio

zadovoljan. ak ni grupa nesposobnih honduraskih
vojnika nije mogla da zezne tako jednostavnu akciju.
Ili su ipak mogli? Video je kako se iz mrane vode otelotvoruje kanu, ali s tri umesto pet vojnika u njemu.
amac je pristao uz veliki kamen koji je sluio kao
pristanite. Dva oveka iskoie, svetli oblici naspram
tame, i pomogoe treem oveku da izae. Hodao je
ukoeno i Hauser u bolno stenjanje. Tri oveka, a poslao
je pet.
Namestio je kundak, vratio bravu nazad i pomerio zasun ulevo, radei po oseaju, dok su mu oi bile prikovane
za osobe koje su se kretale prema vatri. Mukarci su
prilazili snebivljivo, nervozno, a jedan vojnik je pridravao
svog ranjenog kolegu. Metar duga strela mu je prola kroz
butinu, kraj s perjem je virio pozadi, metalni vrh spreda.
Nogavica je bila pocepana i kruta od skorene krvi.
Zastali su nita ne govorei, gledali u zemlju,
posramljeno se premetali s noge na nogu. Hauser je
ekao. Veliina njegove greke - poverenje u ljude da e
izvesti jednostavnu naredbu - bila je oigledna. Vratio se
sklapanju puke, uvrui cev nazad na mesto, a zatim
postavljajui magazin koji je s klikom skliznuo. ekao je, s
pukom na kolenima, s ledenim oseanjem u srcu.
Tiina je bila razapinjua. Jedan od njih e morati da
progovori.
- Jefe..*( Sp.: poglavar, voa, ovde u smislu ef, gazda. (Prim.
prev.)) - zapoe porunik.
ekao je izvinjenje.
- Ubili smo dvojicu, jefe, i spalili njihove amce i
zalihe. Njihova tela su u kanuu.
Hauser saeka pa ree:
- Koju dvojicu?
Nastupila je nervozna pauza.
- Dvojicu Toaka Indijanaca.
Hauser je ostao nem. To je bila propast.

- Starac koji je s njima video je zamku pre nego to

smo stigli da otvorimo vatru - nastavi teniente. - Okrenuli
su se. Gonili smo ih niz reku, ali su uspeli da se domognu
zemlje i pobegnu u dunglu. Spalili smo im amce i zalihe.
Potom, dok smo ih jurili kroz dunglu, jedan Toaka nas je
saekao u zasedi. Imao je luk i strelu, to je bilo gore po
nas. Nismo mogli da odredimo gde je sve dok nije ubio
dvojicu od nas, a treeg ranio. Tek tad smo ga ubili. Zna i
sam kakvi su ti Indijanci iz dungle,neujni kao jaguar...
Glas mu je zamro u jadu. Premetao se nervozno s
noge na nogu, a ovek sa strelom u butini ispusti nevoljni
jauk.
- Dakle, vidi, jefe, ubili smo dvojicu, a ostale oterali
u dunglu bez potreptina, bez hrane, bez iega, i tamo e
sva-kako umreti...
Hauser ustade.
- Izvini, teniente, ovom oveku je odmah potrebna
nega.
- Si, senjor.
S pukom u jednoj ruci Hauser ustade, a slobodnu
ruku stavi oko ranjenog oveka, oslobaajui vojnika koji
ga je do tad pridravao. Nagnuo se i neno rekao:
- Hajde sa mnom. Dozvoli mi da se pobrinem za tebe.
Teniente je ekao pored vatre, obeenog lica.
Hauser pomoe oveku i odvede ga od vatre. ovek je
jaukao hramljui. Koa mu je bila vrela i suva; imao je
groznicu.
- Polako - ree Hauser. - Premestiemo te ovde i
srediti. - Poveo ga je pedesetak metara dublje u mrak,
izvan kruga osvetljenja logorske vatre i smestio ga na panj.
ovek se ljuljao, jaukao, ali uz Hauserovu pomo uspeo je
da sedne. Hauser ukloni njegovu maetu.
- Senjor, pre nego to preseete strelu dajte mi viski. ovek je cvileo, izbezumljen od straha.
- Nee trajati ni sekund. - Neno potapa oveka po
ra-menu. - Nee trajati ni minut. Obeavam ti, zahvat e
biti bezbolan.

- Ne, senjor, molim, prvo viski...

Drei maetu, Hauser se nagnuo nad strelu. ovek
se ukoio kripei zubima, izbezumljeno zurei u maetu i
ne primeujui nita drugo. U meuvremenu, Hauser
podie cev stejr AUG-a na nekoliko centimetara od potiljka
ovekove glave. Prebacio je oroz na automatsku paljbu i
kratko ga pritisnuo. Vatra je pogodila oveka iskosa, a
njena jaina ga odbacila unazad s panja na zemlju; trgnuo
je glavom, a zatim se potpuno smirio. Nastao je muk.
Hauser se vratio u logor, oprao ruke i ponovo seo kraj
vatre. Podigao je dopola popueni eril i ponovo ga zapalio
goruom granicom. Dva vojnika ga nisu gledala, ali neki
od ostalih, zauvi buku, izadoe iz svojih atora. Drali su
puke i gledali naokolo, zbunjeni i uzbueni.
- Nita vano - ree Hauser odmahujui im da odu. oveku je bio potreban hirurki zahvat. Bio je kratak, bezbolan i uspean.
Hauser je uklonio cigaru, popio gutljaj iz pljoske s
bedra, a onda vratio cigaru u usta i uvukao dim. Samo se
delimino osveio. Nije bilo prvi put da je napravio greku
poveravajui jednostavan zadatak ovim honduraskim
vojnicima i da je doiveo neuspeh. Na nesreu, on je bio
samo jedan i nije mogao da postigne sve. To je uvek bio
problem - uvek.
Hauser se okrenu tenienteu i nasmei.
- Ja sam jako dobar hirurg, teniente, ako ti ikad bude
zatrebalo.

35
Sledei dan su proveli u logoru. Don Alfonso je isekao
dinovski naramak palminog lia i najvei deo dana
proveo cepajui ih u ilave trake i pletui raneve i mree
od njih. Sali je otila u lov i vratila se s malom antilopom
koju je Tom obradio i suio iznad vatre. Vernon je skupljao

voe i koren manioke. Do kraja dana su imali malu zalihu

hrane za put.
Pregledali su ta je ko spasao iz amca. Imali su
nekoliko kutija vodootpornih ibica, kutiju municije s
trideset magazina, a u Tomovoj torbi je bio i mali svi reo i
komplet aluminijumskog posua, lonci i tiganji, dve boce
plina i tuba sredstva protiv komaraca. Vernon je pobegao s
dvogledom oko vrata. Don Alfonso je imao pun dep
slatkia, tri lule, dva pakovanja duvana za lulu, mali
kremen i zamotanu ribarsku vrpcu s udicama, to je sve
bilo u njegovoj masnoj konoj torbi koju je zgrabio iz
gorueg kanua. Svi su imali svoje maete jer su im bile
zadenute za pojaseve u trenutku napada.
Sledeeg jutra su krenuli. Tom je raiavao stazu
zamasima svee naotrene maete, a don Alfonso je iao
iza njega mrmljajui kojim putem da ide. Posle nekoliko
kilometara raiavanja bunja izali su na staru
ivotinjsku stazu koja je vodila kroz prohladnu umu
drvea s glatkom korom. Svetlost je bila priguena i gotovo
da uopte nije bilo rastinja pri tlu. Tiina je vladala
umom. Izgledalo je kao da hodaju kroz kolonadu
prostrane zelene katedrale.
Rano poslepodne staza je dospela do podnoja planinskog venca. Zemlja se uzdizala od umskog poda postajui
zapletena kosina stena prekrivenih mahovinom. Staza
gotovo da je ila pravo nagore. Don Alfonso se penjao
zadivljujuom brzinom, a Tom i ostali su se borili da ga
prate, iznenaeni starevom krepkou. to su bili na
veoj visini vazduh je postajao sveiji. Raskono drvee
dungle ustupalo je mesto svojim patuljastim, iskrivljenim
planinskim roacima, sa ijih je grana visila mahovina.
Kasno poslepodne izali su na zaravnjeni greben koji se
naglo zavravao stenama u obliku listova. Prvi put su imali
pogled na celu dunglu koju su upravo proli.
Tom obrisa elo. Planina je padala kao arobna
smaragdna kosina, gotovo kilometar do zelenog okeana

ivota ispod nje. Veliki kumulusni oblaci su se kretali

iznad njihovih glava.
- Nisam znala da smo ovako visoko - ree Sali.
- Hvala Presvetoj Majci to smo ovako daleko
doputovali - ree don Alfonso stianim glasom, sputajui
svoj ranac od palminog lia. - Ovo je dobro mesto za
logorovanje. - Seo je na panj, zapalio lulu i poeo da
nareuje.
- Sali, ti i Tom idete u lov. Vernone, ti e najpre
zaloiti vatru, a posle sagraditi baraku. Ja u da se
odmaram.
Naslonio se, lenjo pukao, poluzatvorenih oiju.
Sali baci puku na rame i oni pooe, pratei
ivotinjsku stazu.
- Nisam imao priliku da ti zahvalim to si pucala na
one vojnike - ree Tom. - Verovatno si nam spasla ivote.
Zaista ima petlju.
- Ti si kao don Alfonso - iznenaen si to ena ume da
barata pukom.
- Ja govorim o sabranosti tvog uma, ne o tvom
pucanju, ali da, moram da priznam, iznenaen sam.
- Dozvoli mi da te obavestim da smo u dvadeset prvom
veku i da ene rade iznenaujue stvari.
Tom odmahnu glavom.
- Jesu li svi u Nju Hejvenu tako nabrueni?
Ona mu okrenu hladne zelene oi.
- Hoemo li da nastavimo s lovom? Tvoje brbljanje
plai ivotinje.
Tom zatomi svaki dalji komentar, i umesto toga je
gledao kako se njeno vitko telo kree kroz dunglu. Ne,
uopte nije bila kao Sara. Jasna, odreita, otvorena. Sara
je bila blaga; nikad nije govorila ta zaista misli, nikad nije
govorila istinu, bila je prijatna ak i prema ljudima koje
nije podnosila. Uvek je vie uivala u prevari.
Nastavili su da hodaju, bezglasnim koracima po
mokrom, gipkom liu. Suma je bila prohladna i gusta.
Kroz pukotine u drveu Tom je video reku Makaturi kako

se presijava, kao orijentalni krivi ma, kroz kinu umu

daleko ispod njih.
Sa umske padine iznad njih zau se grleni zvuk.
Zvuao je kao da je bio ljudski, samo dublji, grleniji.
- To - ree Sali - zvui kao neka maka.
- Maka - kao jaguar.
- -Da.
Kretali su se bokom uz bok kroz zelenilo, uklanjajui
lie i paprat s puta. Planinska kosina je bila zauujue
tiha. ak su i ptice prestale da cvrkuu. Guter mugnu
uz deblo.
- Strano je udno ovde - ree Tom. - Nestvarno.
- To je oblana uma - ree Sali. - Kina uma na
velikoj visini. - Nastavila je da hoda unapred sa spremnom
pukom. Tom ju je pratio.
Jo jednom se uo isti zvuk, dubok i odzvanjajui.
Sada je to bio jedini zvuk u umi koja je bila neprirodno
tiha.
- Zvualo je kao da je blie - ree Tom.
- Jaguar se mnogo vie plai nas nego mi njega - ree
Sali. S tekom mukom su se uspeli uz kosinu pokrivenu
ogromnim
stenama,
provlaei
se
kroz
njihova
mahovinasta lica i dospeli do gustia od bambusove trske.
Sali ga je zaobila. Oblaci su ih ve pritiskali, a
pramenovi magle lebdeli kroz drvee. Vazduh je mirisao na
vlanu mahovinu. Vidik ispod njih je nestao u belini.
Sali zastade, podie puku, saeka.
- ta je to? - proapta Tom.
- Napred.
unjali su se unapred. Ispred njih je bila druga grupa
ogromnih, mahovinom prekrivenih stena, skotrljanih i zgomilanih; pravile su sae tamnih rupa i upljina.
Tom je stajao iza Sali, ekajui. Izmaglica se brzo
kretala inei od drvea samo obrise. Magla je upila
nestvarno zelenilo iz pejzaa, pretvarajui ga u
tamnosivoplavo.

- Neto se mrda u stenama - proaptala je.

ekali su, uei. Tom je oseao kako se izmaglica
skuplja oko njega, kvasei mu odeu.
Posle dugih deset minuta pojavila se glava na jednom
od otvora stena, s dva sjajna crna oka, i ivotinja nalik
divovskom zamorcu je izala njukajui.
Istovremeno odjeknu pucanj, ivotinja glasno skiknu i
prevrnu se stomakom nagore.
Sali
ustade,
nesposobna
da
sakrije
osmeh
zadovoljstva.
- Odlian hitac - ree Tom.
- Hvala.
Tom izvue maetu i prie ivotinji da je proveri.
- Ja u nastaviti.
Tom klimnu glavom i prevrnu ivotinju nogom. To je
bio veliki glodar, utih sekutia, okrugao i debeo, guste
dlake. Tom je zamahnuo maetom, nimalo radostan zbog
posla koji ga je oekivao. Rasporio je ivotinju, izvadio
utrobu i unutranje organe, odsekao ape i glavu i odrao
je. Miris krvi je bio jak. Koliko god da je bio gladan poeo je
da gubi apetit. Nije bio gadljiv - kao veterinar je video
dovoljno krvi - ali mu se nije dopadalo da uestvuje u
ubijanju umesto u leenju.
uo je jo jedan zvuk, ovog puta vrlo dubok urlik.
Zastao je, oslunuo. Bio je praen nizom slabog
nakaljavanja. Bilo je teko odrediti odakle dolazi odnekud s kosine, iz stena iznad njih. Pogledom je potraio
Sali i video je na dvadesetak metara udaljenosti, ispod
stena, vitki obris koji se tiho kree kroz izmaglicu. Nestala
je s vidika.
Raetvorio je ivotinju i delove zavijao u palmino
lie. Bilo je tuno koliko malo mesa zapravo ima. Gotovo
da i nije bilo vredno posla. Moda e, pomisli, Sali doneti
neto vee, na primer jelena.
Dok je zavravao obmotavanje mesa uo je jo jedan
zvuk, tiho i meko predenje, toliko blizu da je ustuknuo.
ekao je, oslukivao, napetog tela. Iznenada, krik koji je

ledio krv rascepi umu, prelazei u urlik gladi. Skoio je s

maetom u rukama, pokuavajui da odredi odakle dolazi,
ali ni na granama ni na stenama nije bilo nieg. Jaguar se
dobro sakrio.
Tom pogleda niz kosinu na kojoj je Sali nestala u
izmaglici. Nije mu se dopadalo to jaguar nije pobegao
posle pucnja iz puke. Uzimajui maetu, ostavio je
raskomadanog glodara i poao prema mestu gde je Sali
nestala.
- Sali?
Jaguar jo jednom frknu, ali sad se inilo da je
neposredno iznad njega. Nagonski je pao na kolena,
izvuene maete, ali sve to je mogao da vidi bile su stene
obuene u mahovinu i rasparano drvee.
- Sali! - viknuo je glasnije. - Jesi li dobro?
Muk.
Poeo je da tri niz padinu, srce mu je bilo
uspanieno.
- Sali!
Jedva ujan glas mu je odgovorio:
- Ovde sam, dole.
Nastavio je nizbrdo, klizajui se i padajui po mokrom
liu, dok se ljunak kotrljao niz padinu. Izmaglica je
postajala sve gua. uo je jo jedan niz brundajueg
kaljucanja, iza sebe, nalik ljudskom. ivotinja ga je
gonila.
- Sali!
Sali izroni iz izmaglice, nosei puku, gledajui ga mrgodno.
- Zbog tvoje dreke sam promaila.
Zadenuo je maetu nazad za pojas i posramljeno
rekao:
- Zabrinuo sam se, to je sve. Ne volim kad jaguar
frke. On lovi nas.
- Jaguari ne love ljude.
- ula si ta je moj brat ispriao da se desilo
njegovom vodiu.

- Iskreno, nisam mu poverovala. - Sali se namrti. Moemo i da se vratimo. Ionako neu nita vie uloviti po
ovoj magli.
Popeli su se nazad do mesta gde je stajalo telo
glodara. Parad su nestala, a nekoliko pocepanog krvavog
lia palme i dalje je bilo tu.
Sali se nasmeja.
- Samo to je radio - oterao te je da bi mogao da
veera.
Tom pocrvene od neprijatnosti.
- Nije me oterao, traio sam te.
- Ne sekiraj se zbog toga - ree Sali. - I ja bih verovatno pobegla.
Tom je razdraeno primetio re verovatno, ali ne ree
nita. Potisnu kiseli odgovor. Nije vie nameravao da se
tako lako upeca na njene udice. Poli su nazad u logor
pratei stazu kojom su doli. Dok su se pribliavali prvoj
gomili stena jaguar je ponovo frknuo, a zvuk je bio
neobino jasan i otar u zamagljenoj umi. Sali stade i
podie puku. ekali su. Kapi vode su se skupljale i
padale s lia, ispunjavajui umu mekim rominjajuim
zvukom.
- Malopre nije bio ispred nas, Sali.
- Jo uvek misli da nas lovi?
- Da.
- Besmislica. Ne bi pravio toliku buku da mu je to
namera. Osim toga, upravo je jeo.
- Usiljeno mu se nasmeila.
Paljivo su hodali prema stenama. Bile su prazne, ali
s mnogo rupa i upljina.
- Hajde da budemo sigurni i zaobiemo ih - ree Tom.
- Vai.
Poeli su da se penju uzbrdo da bi ih zaobili s gornje
strane. Magla je postajala gua. Tom je oseao kako mu
se vlaga uvlai u jedinu odeu koju je imao. Stao je. uo
se tihi ukajui zvuk.
Sali zastade.

- Sali, budi iza mene - ree Tom.

- Puka je kod mene. Trebalo bi da sam ja napred.
- Stani iza mene.
- Pobogu. - Ali je stala iza njega.
Izvukao je maetu i pomerio se unapred. Svuda oko
njih je bilo drvee, s niskim granjem s koga je visila
mahovina. Magla je bila tako gusta da nije mogao da vidi
vie grane. Tom je shvatio da su jaguaru uz vetar. Kretao
se oko njih da bi mogao da ih namirie, ak i ako ih ne
vidi.
- Sali, oseam da nas lovi.
- To je ba udno.
Tom se sledi. Jaguar je stajao na desetak metara
ispred njih, u potpunosti se izlaui njihovom pogledu. Bio
je na grani iznad njihove staze, gledao ih smireno, maui
repom. Njegova velianstvenost oduze Tomu dah.
Sali nije podigla puku da opali i Tom je potpuno
shvatao zato. Bilo je nemogue i zamisliti da se uniti
tako predivna ivotinja.
Posle trenutka oklevanja jaguar bez ikakvog napora
skoi na drugu granu, proeta njome, sve vreme ih
osmatrajui dok su mu se miii grili ispod zlatastog
krzna. Kretao se kao teni med.
- Pogledaj kako je lep - ree Sali s uzdahom.
I bio je lep. S neverovatnom lakoom ivotinja skoi
na sledeu granu, sada bliu njima. Tamo stade, polako se
oslanjajui na bedro. Gledao ih je smelo, bez trunke
straha, ne ulaui nimalo napora da se sakrije, nepokretan
- osim blagog kretanja vrha repa. Na njuci mu je bila krv.
Njegov pogled je, pomisli Tom, bio ohol.
- Ne plai se - ree Sali.
- Zato to nikad pre nije video ljudsko bie.
Tom se polako povlaio, a Sali ga je pratila. Jaguar je
ostao na svom mestu gledajui ih, gledajui ih netremice,
sve dok nije nestao u lebdeoj izmaglici.

Kad su se vratili u logor don Alfonso saslua njihovu

priu o jaguaru, a njegovo smee lice se zboralo od
zabrinutosti.
- Moramo biti vrlo paljivi - ree. - Ne smemo vie
priati o toj ivotinji. U protivnom, pratie nas da uje ta
priamo. Vrlo je ponosan i ne voli da se runo pria o
njemu.
- Mislila sam da jaguar ne napada ljude - ree Sali.
Don Alfonso se nasmeja i pljesnu Sali po kolenu.
- To ti je dobar vic. ta misli ta jaguar vidi kad nas
pogleda?
- Ne znam.
- Vidi slabo, glupo, uspravno pare mesa bez rogova,
zuba i kandi.
- Zato nas nije napao?
- Kao i sve make, i on voli da se igra svojom
hranom. Sali se zgrozi.
- Kurandera, nje prijatno da te jaguar pojede. Najpre
pojede jezik i ne uvek pre nego to te ubije. Kad sledei put
bude imala priliku da ga ubije, uini to.
*
Suma je te noi bila tako tiha da je Tom teko spavao.
U neko doba posle ponoi, mislei da e mu malo sveeg
vazduha pomoi, izmigoljio se iz mree i izaao iz barake.
Zapanjilo ga je ono to je video. Cela uma oko njega bila
je fosforescentna, kao da je sve napuderisano svetlucavim
puderom koji je ocrtavao trule panjeve i klade, mrtvo lie i
peurke, svetlucavi pejza koji se prostirao u umu i
meao sa sjajem izmaglice. Izgledalo je kao da su nebesa
pala na zemlju.
Posle pet minuta se vratio u baraku i malo prodrmao
Sali. Okrenula se, a kosa joj je bila kao zamreno zlato.
Kao i svi, spavala je u odei.
- ta je? - ree pospano.
- Treba neto da vidi.
- Spavam.

- Mora ovo da vidi.

- Ne moram nita. Idi.
- Sali, molim te, veruj mi barem jednom.
Gunajui, ustala je iz mree i izala napolje. Zastala
je i zanemela, gledajui netremice. Prolazili su minuti.
- O, boe - uzdahnula je. - Nikad nisam videla neto
ovako lepo. Kao da gleda Los Aneles s deset hiljada
kilometara.
Sjaj je bacio slabu svetlost na Salino lice, jasno
opcrtano spram mraka. Duga kosa joj je padala niz lea
kao vodopad srebrne, a ne zlatne svetlosti.
Impulsivno, uze je za ruku. Nije je povukla. Bilo je
neeg vrlo erotinog u samom dranju njene ruke.
- Tome?
- -Da?
- Zato si hteo da vidim ovo?
- Pa - ree - zato to... - Oklevao je. - Hteo sam ovo da
podelim s tobom, to je sve.
- To je sve? - Dugo ga je gledala. Oi su joj bile neobino sjajne - ili je to bila samo svetlosna varka. Najzad ree:
- Hvala ti, Tome.
Odjednom, jaguarov urlik rascepi no. Crni obris se
polako pokrenu naspram svetlee pozadine, izgledao je kao
nedostatak svetlosti. Kad je okrenuo svoju veliku glavu ka
njima videli su slabi blesak njegovih oiju koje su
odraavale milione takica u dve lopte, kao dve majune
galaksije.
Tom polako povue Sali unazad za ruku, ka gomili
ugaraka koje su ostale od njihove vatre. Sagnu se i doda
nekoliko granica. Zuti plamenovi se podigoe, a jaguar
nestade.
Trenutak kasnije don Alfonso im se pridrui uz vatru.
- Jo uvek se igra svojom hranom - promrmlja
starac.

36

Kad su sledeeg jutra krenuli magla je bila tako gusta

da nisu mogli da vide vie od tri metra ispred sebe, ni u
jednom pravcu. Penjali su se i dalje uz planinu pratei
bledi trag ivotinjske staze. Popeli su se na drugi greben, a
odatle poeli da se sputaju. Tom je uo buku vode u
podnoju. Posle nekoliko trenutaka izali su na kosu obalu
reke koja se ruila niz planinsku padinu, prtei preko
stena na svom putu.
- Posei emo drvo - ree don Alfonso. Razgledao je
okolinu i pronaao tanko drvo dobro postavljeno da padne
na pravo mesto. - Poseci ovde - naredio je. Svi su se udruili i za petnaestak minuta drvo je palo, pravei most preko
bunog slapa na mestu gde se reka suavala u kanal, a
drvena zapreka napravila vrtloni bazen.
Don Alfonso posee nekoliko grana s oblinje mladice
i napravi tap dugaak oko tri i po metra. Dade ga
Vernonu. - Prvo ti, Vernone.
- Zato ja?
- Da vidimo da li je most dovoljno jak - ree Don Alfonso.
Vernon ga naas pogleda, a Don Alfonso se nasmeja
tapui ga po ramenu.
- Mora da skine cipele, Vernito. Bog nam je dao gola
stopala s razlogom.
Vernon skide cipele, priveza pertle i prebaci ih oko
vrata. Don Alfonso mu dade tap.
- Hodaj polako i stani ako deblo pone da se ljulja.
Vemon je mileo po deblu kao da hoda po ici,
odravajui ravnoteu tapom, stopalima na tamnozelenoj
osnovi.
-Klisko je kao led.
- Polako, polako - meko je govorio don Alfonso.

Dok je hodao deblo se njihalo i podrhtavalo. Za

nekoliko minuta je preao. Vernon im je bacio tap.
- Tvoj red - ree don Alfonso dodajui tap Tomu.
Tom skinu cipele i prihvati tap. Oseao se blesavo, kao
cirkusant. Paljivo se kretao po deblu, klizei preko
hladne, ljigave kore, korak po korak. Svaki pokret je inio
da se deblo ljulja i podrhtava. Krenuo bi, zastao, opet
krenuo. Otprilike na pola puta Momi, koji je spavao u
njegovom depu, iskoristi priliku da izviri i pogleda
okolinu; kad je video bujicu ispod vrisnu, uspentra se iz
depa, pa preko Tomovog lica da se ugnezdi u njegovoj
kosi. Tom, zateen, dozvoli da mu jedan kraj tapa
ispadne. Uspanien, on podie taj kraj, a inercija ga podie
i vie; napravio je dva brza koraka pokuavajui da odri
ravnoteu to je samo dovelo do toga da se deblo snano
pomeri. On pade.
U deliu sekunde bio je u vazduhu, a potom, kao da
ga je progutalo neto crno i ledeno. Osetio je snano
povlaenje kad ga je struja zgrabila, zastraujui
besteinski pokret, pa iznenadnu buku koja ga je udarila
kao pesnica. Mlatio je rukama pokuavajui da se pokrene
nagore, ali nije znao kuda je to nagore, zatim je osetio
kako ga je struja zaglavila u podvodnu gomilu panjeva.
Grabio je naokolo oseajui straan pritisak u grudima, a
vazduh mu je silovito bio izbaen iz plua. Pokuao je da
se batrga, da se odgurne, ali su panjevi oko njega bili
glatki, a pritisak estok. Kao da je bio iv sahranjen. U
vidnom polju su mu se pojavljivali bleskovi svetlosti,
otvorio je usta da krikne, ali mu je samo pritisak ispunio
usta. Migoljio je telo oajniki traei vazduh,
pokuavajui da se odgurne od isprepletanog granja,
ponovo se okrenuo, ali je izgubio svaki oseaj za
orijentaciju. Vrteo se i udarao, oseao je kako gubi snagu;
postajao je laki, bez teine, plovio daleko, vrlo daleko.
Tad se pojavila ruka oko njegovog vrata i grubo ga
izvukla u stvarnost, vukla ga kroz vodu, tumbala preko
stena, bacila na tlo. Naao se na zemlji zurei u poznato

lice, ali mu je ipak trebalo vremena da shvati da je to

Vernon.
-Tome! -vikao je Vernon. - Gledajte, oi su mu otvorene! Tome, reci neto! Isuse, on ne die!
Sali je istog trenutka prila i on oseti pritisak na
grudima. Sve je bilo udno i usporeno. Vernon se nagnuo
nad njim. Osetio je kako mu snano pritiska grudi i podie
ruku. Odjednom je pritisak nestao i on poe estoko da
kalje. Vernon ga okrenu na bok. Kaljao je i kaljao,
oseajui kako ga hvata zaslepljujua glavobolja. Stvarnost
se vratila osvetniki.
Tom se borio da ustane. Vernon ga rukama uhvati
ispod pazuha i pomoe mu.
- ta se desilo?
- Ovaj tvoj blesavi brat, Vernito, skoio je u reku i
izvukao te ispod panjeva. Nikad u ivotu nisam video takvo
ludilo.
- Stvarno?
Tom se okrenu i pogleda Vernona. Voda se cedila s
njega, a na elu je imao posekotinu. Krv i voda slivale su
se zajedno u njegovu bradu.
Vernon ga uhvati i on ustade. Glava mu se jo malo
razbistrila, a pulsirajua glavobolja se povlaila. Pogledao
je u buni kanal vode koja je jurila u pomahnitali bazen
pun polomljenih stabala i granja. Ponovo je pogledao
Vernona.
Konano je shvatio.
- Ti... - ree s nevericom.
Vernon slegnu ramenima.
- Spasao si mi ivot.
- Pa i ti si spasao moj - ree, gotovo se branei. Zbog mene si odsekao glavu zmiji. Ja sam samo skoio u
vodu.
Don Alfonso uzviknu:
- Device Marijo, ja i dalje ne mogu da verujem.
Tom se ponovo zakalja.
- Pa, hvala ti, Vernone.

- Nije li Smrt danas razoarana - uzviknu don

Alfonso, pokazujui na malog, mokrog, preplaenog
majmuna koji se uurio na steni kraj vode. - ak je i
mono chucuto prevario Smrt.
Jadniak Momi se popeo nazad u Tomov dep i
zauzeo svoje uobiajeno mesto, isputajui mrgodne
zvuke.
- Ne prigovaraj - ree Tom. - To je bila tvoja prokleta
greka.
Majmun odgovori prostakim coktanjem usnama.
Posle reke staza je opet vodila navie i oni nastavie
da se penju dalje uz planinu. Tama i hladnoa su se
uvlaile u vazduh. Tom se i dalje cedio i poeo je da se
trese.
Obinim glasom don Alfonso ree:
- Zna onu ivotinju o kojoj sam ti jue govorio?
Tomu je bio potreban trenutak da shvati na ta se to
odnosi.
- To je dama i jo uvek je s nama.
- Otkud zna?
Don Alfonso stia glas.
- Ima gadan zadah.
- Ti si je namirisao? - upita Sali.
- Don Alfonso klimnu glavom.
- Koliko dugo e jo da nas prati?
- Dok ne jede. Trudna je i gladna.
- Divota. A mi doemo kao krastavii i sladoled.
- Pomolimo se Devici da joj poalje nekog sporog
mravojeda na put. - Don Alfonso klimnu Sali. - Dobro
uhranjenog.
Staza je nastavljala da se penje kroz umu
vornovatog drvea koje je postajalo gue kako su bili na
veoj visini. U jednom trenutku Tom primeti da vazduh
postaje sveiji. Kao da je drukije mirisao, nosei sa sobom
bledi miris parfema.
I zatim, sasvim nenadano, izaoe iz magle na
sunevu svetlost. Tom zastade, zapanjen. Sad su gledali u

more beline. Na oblaastom horizontu sunce je zalazilo u

vatreno more. uma je bila prekrivena bletavim cveem.
- Mi smo iznad oblaka - uzviknu Sali.
- Logorovaemo na vrhu - ree don Alfonso, krenuvi
i novom bodrou u hodu.
Staza je pratila vrh planinskog hrbata do iroke
kotline ispunjene divljim cveem, koje se mrekalo na
lahoru i odjednom su bili na vrhu, gledajui u okean
oblaka na severozapadu. Na sedamdesetak kilometara
daljine Tom je video liniju otrih plavih vrhova kako
probijaju oblake; izgledali su kao niz ostrva na nebu.
- Sijera Azul - ree don Alfonso, tihim, udnim
glasom.

37
Luis Skiba je zurio u plamteu vatru, zanet
promenama boja. Ceo dan nije nita radio, nije odgovarao
na telefon, nije iao na sastanke, nije pisao
memorandume. Jedino o emu je mogao da misli bilo je:
da li je Hauser to uradio? Da li ga je Hauser uinio ubicom?
Misli su mu se vraale na zgrade Vortona prekrivene
brljanom, na oseanje mogueg uspeha tih ranih dana.
Ceo svet je bio tu, pred njim, zreo za branje. A sad...
Priseao se kako je donosio poslove i prilike hiljadama, kako je razvio kompaniju i pravio lekove koji su leili ljude od
uasnih bolesti i patnji. Imao je tri divna sina. Ipak,
poslednje nedelje prva misao koja mu je padala na pamet
kad bi se probudio bila je: ja sam ubica. eleo je da poniti
svoje rei. Samo to nije mogao. Hauser se nije javljao, a
on nije imao naina da stupi u vezu s njim.
Zato je rekao Hauseru da to uradi? Zato je dozvolio
sebi da podlegne nasilniku? Skiba je pokuavao da ubedi
sebe da bi Hauser to ionako uradio, da on lino nije
prouzrokovao niiju smrt, da je sve to bilo samo
preterivanje u razgovoru. Postojali su takvi ljudi koji su
voleli da se hvale nasilnitvom, svojim orujem i slinim
stvarima. Bolesni ljudi. Hauser je mogao biti jedan od njih,
mnogo prie i nimalo akcije.
Interfon je zazujao i on je pritisnuo dugme drhtavom
rukom.
- Gospodin Fener iz Dikson aset menadmenta za
sastanak u dva sata.
Skiba proguta pljuvaku. Taj sastanak nije mogao da
iz-begne.
- Poaljite ga unutra.
Fener je izgledao kao veina analitiara berze koje je
poznavao: sitan, smeuran, zraio je umiljenim
samopouzdanjem. To je bio klju uspeha: Fener je bio
ovek kome ste eleli da verujete. Skiba mu je uinio
mnogo sitnih usluga, doapnuo mu unutranja

obavetenja o deonicama, pomogao da se njegova deca

upiu u ekskluzivnu kolu na Menhetnu, dao nekoliko
stotina hiljada dolara dobrotvornom drutvu njegove
supruge. Zauzvrat, Fener je nastavio da preporuuje
kupovinu deonica Lempa i kad su padale, odvodei svoje
nesrene klijente u propast, utirajui ih pravo u glavu,
dok je u meuvremenu sam pravio milione. Ukratko, bio je
tipian uspeni analitiar.
- Kako si, Luise? - ree Fener sedajui pored vatre. Mora da nije mnogo prijatno.
- I nije, Stene.
- Ne elim da govorim uljudnosti u ovakvo vreme.
Predugo se poznajemo. eleo bih da mi da barem jedan
razlog zbog koga bi trebalo da savetujem klijentima da
zadre deonice Lempa. Potreban mi je samo jedan dobar
razlog.
Skiba proguta pljuvaku.
- Mogu li neim da te posluim, Stene? Kisela voda?
eri?
Fener odmahnu glavom.
- Komitet za investicije se sprema da me obrie.
Vreme je za paninu prodaju. Uplaeni su, a iskreno
reeno, i ja sam. Verovao sam ti, Skiba.
Kakav bednik. Fener je mesecima znao stvarne prilike
u kompaniji. Samo to je bio u iskuenju zbog sitnih
usluga koje mu je Skiba inio, kao i zbog posla s
bankarskim investicijama koje je Lemp dao Diksonu.
Pohlepni skotovi. S druge strane, ako bi Dikson preao s
kupiti" na ,,ne kupiti" ili prodati" - to bi dokrajilo Lemp i
primenio bi se Clan 11.
Nakalja se, proisti grlo. Nije mogao da progovori, pa
se nakalja jo jednom da sakrije svoju nemo.
Fener je ekao.
Konano, Skiba progovori.
- Sten, imam neto to mo-gu da ti dam.
Fener iskosi glavu skoro neprimetno.

- To je povlaeno i poverljivo, i ako to bude

iskoristio, bie nesporan sluaj prodavanja internih
podataka.
- To je prodavanje internih podataka ako ih ti
prodaje. Ja traim razlog. Moji klijenti su se zaglibili do
gue s deonicama Lempa i ja moram da im dam razlog da
ih zadre.
Skiba duboko udahnu.
- Lemp e objaviti, u sledeih nekoliko nedelja, da je
nabavio rukopis od dve hiljade stranica, jedinu kopiju,
koju su sastavili drevni Maja Indijanci. U rukopisu je popis
svake biljke i ivotinje u tropskim kinim umama koje
imaju medicinski delotvorne sastojke, zajedno s
uputstvima kako da se ti aktivni sastojci dobiju, doze koje
se koriste i neeljena dejstva. Rukopis predstavlja
celokupno medicinsko znanje drevnih Maja, skupljano i
usavravano tokom hiljada godina ivota u najbogatijem
biodiverzitetu na planeti. Lemp e biti vlasnik svakog, i
najmanjeg dela tog rukopisa. Bie na bez ikakvog
optereenja, bez tantijema, ortakluka, osporavanja ili
tereta.
Zautao je. Fenerov izraz lica nije se promenio. Ako je
razmiljao, to se na njegovom licu nije videlo.
- Kad ete to objaviti? Mogu li da znam datum?
- -Ne.
- Koliko je sigurno?
- Vrlo.
La je bila laka. Kodeks je bio njihova jedina nada, i
ako propadne, ionako nita vie nee biti vano.
Duga tiina. Fener je dozvolio da se neto, to je
moglo biti osmeh, pojavi na suvim crtama njegovog lica.
Uzeo je akten-tanu i ustao.
- Hvala ti, Luise. Zadivio si me.
Skiba klimnu glavom i nastavi da gleda kako Fener
izlazi iz kancelarije svojim sitnim, paljivim koracima.
Da je samo znao.

38
Dok su silazili niz planinu kina uma se menjala.
Teren je postao izuzetno neravan, pejza ispresecan
dubokim gudurama i nabujalim rekama, s visokim
grebenima izmeu njih. Nastavili su da prate ivotinjsku
stazu, ali je ona bila toliko zarasla da su morali da se
smenjuju u prosecanju puta. Proklizavali su i padali dok
su se penjali uza strmu blatnjavu stazu, i ponovo klizali i
padali silazei niz nju.
Danima su se borili napredujui. Nije bilo mesta na
kome bi podigli logor, pa su bili prinueni da spavaju na
kosinama, s mreama privezanim za drvee, pod
celononom kiom. Dungla je i u jutarnjim satima bila
mrana i maglovita. Za ceo dan tekog putovanja prelazili
su jedva osam kilometara i na kraju svakog dana bili
uasno iscrpljeni. Gotovo da uopte nisu lovili. Nikad nisu
imali dovoljno hrane. Tom nikad u ivotu nije bio toliko
gladan. Nou je sanjao krmenadle i pomfrit, a danju mislio
o sladoledu i jastogu prelivenom puterom, a jedina tema
oko logorske vatre bila je hrana.
Dani su postajali jedan. Kia ni za trenutak nije
prestala niti se izmaglica podigla. Mree su im trulile i
morale biti prepletane, odea im se raspadala, tropske
muve su je naselile i zabijale im se u kou, a avovi cipela
parali. Nisu imali preobuku i dungla je uskoro mogla da
ih dovede do potpune nagosti. Tela su im bila prekrivena
ubodima, ujedima, poderotinama, krastama i ranama.
Prilikom jednog uspinjanja Vernon se okliznuo i uhvatio za
bun ime je oslobodio kiu vatrenih mrava koji su skoili
na njega; ujedali su ga tako estoko da je imao
temperaturu dvadeset etiri sata i jedva hodao.
Jedino dobro u kinoj umi bilo je obilje biljnog
ivota. Sali je pronala pravo blago od medicinskog bilja i
mogla je da im pripremi biljne lekovite masti koje su
pravile uda u pogledu ujeda, crvenila, osipa i gljivica. Pili

su aj za koji je tvrdila da deluje antidepresivno, ali nisu

bili manje depresivni od njega.
I neprekidno, danju i nou, mogli su da uju jaguara
kako rei i unja se. Niko nije o tome govorio - don Alfonso
je zabranio - ali jaguar nije naputao Tomove misli.
Naravno da je bilo drugih ivotinja za jelo u umi. ta je
hteo? Zato ih je pratio, a nije napao?
etvrte ili pete noi - Tom je gubio raun - napravili
su logor na vrhu hrbata, na krpici zemlje izmeu trulih
stabala drvea. Padala je kia, a sa zemlje se dizala para.
Rano su veerali - kuvanog gutera s korenom mate. Posle
veere Sali je ustala s pukom.
- Bilo jaguara ili ne, ja odoh u lov.
- Idem i ja - ree Tom.
Pratili su potoi nizbrdo od logora, kroz klance. Dan
je bio siv, a uma oko njih mlitava i mokra; rastinje je
isparavalo. Zvuk kapanja vode meao se s oglaavanjem
ptica.
Pola sata su paljivo silazili niz klanac, preko
mahovinastih stena i debala, dok nisu dospeli do brzog
potoka. Poli su uz njega, jedan za drugim, kroz uvojke
izmaglice. Sali se i sama kretala pomalo kao maka, mislio
je Tom, beumno prolazei kroz estar.
Sali zastade s podignutom rukom. Polako je podigla
puku, naciljala i opalila.
ivotinja pade i skviknu u iblju, i zvuci ubrzo
nestadoe.
- Ne znam ta je to bilo sem da je stameno i krzneno.
- U grmlju su pronali ivotinju kako lei na boku, sa sve
etiri noge rairene vodoravno.
- Neka vrsta pekarija*( ivotinja slina svinji. (Prim. prev.)) ree Tom gledajui ga s odvratnou. Nikad se nee navii
na kasapljenje ivotinja.
- Tvoj red - ree Sali smeei mu se.
Izvukao je maetu i poeo da obraduje ivotinju, a
Sali ga je posmatrala. Iz unutranjih organa se dizala para
dok ih je Tom vadio napolje.

- Ako ga poparimo u logoru, moemo da skinemo krzno - ree Sali.

- Jedva ekam - ree Tom. Zavrio je obradu, isekao
motku i privezao joj noge. Postavili su je na nju i prebacili
preko ramena. Nije imala vie od petnaestak kila, ali e im
ipak pruiti dobar obrok od osuenog mesa. Poli su nazad
du klanca, pratei put kojim su doli.
Nisu preli ni dvadesetak metara kad ih je zaustavio
jaguar, stojei nasred staze, neposredno ispred njih.
Gledao ih je netremice zelenim oima, vrhom repa je
mahao napred--nazad.
- Povuci se - ree Tom. - Polako i mirno. - Ali dok su
se povlaili jaguar je zakoraio unapred, pa jo jednom,
hodajui meko na jastuiima apa.
- Sea se ta je don Alfonso rekao?
- Ja to ne mogu da uradim - proapta Sali.
- Pucaj iznad glave.
Sali podie puku i pritisnu oroz.
Zvuk je bio udno priguen u magli i rastinju. Jaguar
blago zadrhta, ali ni na koji drugi nain ne odade da je uo
pucanj; samo je nastavio da zuri u njih, a vrh repa mu se
grio, ritmiki kao metronom.
- Zaobii emo ga - ree Sali.
Napustili su ivotinjsku stazu i uli u umu. ivotinja
se i ne pokrenu da ih prati, osim svojim zelenim oima, i
ubrzo je izgubie iz vida. Posle stotinak metara Tom poe
da see putem ka grebenu. uli su oglaavanje make
dvaput, sa svoje leve strane, ali nastavie put dalje du
grebena. Preli su oko etiri stotine metara i stali. Trebalo
je da naiu na klanac s potokom, ali njega nije bilo.
- Trebalo je da idemo vie ulevo - ree Tom.
Pooe ulevo. uma je postajala gua, drvee nie i
zbijenije.
- Uopte ne prepoznajem ovaj predeo.
Stali su da oslunu. Dunglu je obavio jeziv muk. Nije
bilo zvuka potoka, nieg osim kapanja vode s grana.

Dubok, grleni, kaljucavi zvuk se zau neposredno iza

njih.
Sali se ljutito okrenu.
- Gubi se odavde! - dreknula je. - Bei!
Krenuli su odatle, udvostruujui brzinu, probijajui
se kroz nisko rastinje. S vremena na vreme mogli su da
uju maku s leve strane kako koraa uporedo s njima,
povremeno putajui zvuk kao da prede. Ali to uopte nije
bio prijateljski zvuk, bio je dubok i uman, vie je liio na
reanje. Znao je da su se izgubili, da ne idu u dobrom
pravcu. Gotovo da su trali.
I tada, sa iznenadnim bleskom zlata, jaguar se stvorio
iz magle tano ispred njih. Stajao je na niskoj grani, napet.
Zastali su, poeli polako da se povlae dok ih je
ivotinja posmatrala. Zatim lakim pokretom skoi na jednu
stranu i u tri odskoka se smesti na granu iza njih
zapreujui im put.
Sali je drala puku naciljanu u jaguara, ali nije
pucala. Zurili su u ivotinju, a ona je zurila u njih.
- Mislim da je ipak dolo vreme da ga ubije proaputa Tom.
- Ne mogu.
Tom je nekako eleo da uje takav odgovor. Nikad dosad nije video ivotinju tako punu ivota, tako gipku i tako
velianstvenu.
Tada, sasvim iznenadno, jaguar se okrenu i ode, lako
skaui s grane na granu, nestajui u umi.
Stajali su u tiini, a Sali se nasmeja.
- Rekla sam ti, samo je znatieljna.
- Kakva znatielja! Prati nas sedamdeset kilometara.
-Tom se ogledao oko sebe. Najzad je zadenuo maetu za
pojas i podigao motku s mrtvim pekarijem. Bio je
uznemiren i napet. Nije bilo zavreno.
Jedva da su preli pet koraka, a jaguar skoi na njih
uz prodoran krik, kao zlatna kia, pravo na Salina lea,
zaustavljajui se s muklim zvukom. Puka je beskorisno

opalila. Sali se uvijala dok je padala; zajedno su pali na

zemlju, a jaina udarca odbaci jaguara, ali ne pre nego to
je otkinuo pola njene koulje.
Tom skoi na lea ivotinje, steui je nogama kao
divljeg konja, traei joj oi palcima da bi ih iskopao; ali
pre nego to je uspeo u tome oseti kako se mono telo
ispod njega savija i odskae kao elina opruga. ivotinja
je ponovo kriknula, skaui i uvijajui telo oko Tomovog
struka dok je Tom izvlaio maetu. ivotinja je bila na
njemu, pokriva toplog krzna koji je legao na njega i na
maetu. Tom je osetio kako telo poputa, kako otrica
ulazi u jaguara, a onda prsnu moni mlaz vrele krvi pravo
u njegovo lice. Jaguar frknu, uvi se, a Tom svom snagom
pokrenu maetu bono. Otrica mora da je probila plua
jer se jaguarov frktaj pretvori u krkljanje. ivotinja se
otromboljila. Tom je odgurnu i izvue maetu. Zivotinja se
jo jednom trznu i umiri.
Otrao je do Sali koja se borila da ustane. Vrisnula je
kad ga je videla.
- O, boe! Tome, jesi li dobro?
- Jesi li ti dobro?
- ta ti je uradila! Pokuala je da mu dotakne lice, i
on odjednom shvati.
- To nije moja ve njena krv - ree slabim glasom,
saginjui se nad njom. - Da ti vidim lea.
Obrnula se na stomak. Koulja je bila u fronclama.
etiri ogrebotine su joj presecale lea. On strgnu preostale
delove koulje.
- Hej, dobro sam u se prigueni glas.
- Tiina. - Tom skide svoju koulju i nakvasi jedan
kraj u barici vode. - Ovo e boleti.
Tiho je roptala od bola dok joj je istio rane. Nisu bile
duboke, opasnost je najveim delom dolazila od infekcije.
Tom uze malo mahovine i napravi jastui koji priveza na
ranu svojom kouljom. Pomogao joj je da obue njegovu
koulju i da sedne.
Ponovo ga je pogledala i zatreptala.

- O, boe, potpuno si natopljen krvlju. - Bacila je

pogled na jaguara, ispruenog na tlu u svem svom zlatnom
sjaju, poluotvorenih oiju. - Ubio si je maetom?
- Maeta mi je bila izvuena, a ona je skoila na nju i
sama zavrila najvei deo posla. - Zagrlio ju je. - Moe li
da ustane?
- Svakako.
Pomogao joj je da se uspravi, a ona se malo zaleluja,
zatim uvrsti.
- Daj mi moju puku.
Tom je uze.
- Ja u je nositi.
- Ne, nosiu je na drugom ramenu. Ti nosi pekarija.
Tom se nije raspravljao. Ponovo je vezao pekarija za
motku, prebacio ga preko ramena i zastao da baci
poslednji pogled na jaguara ispruenog na jednom boku,
staklastih otvorenih oiju, u lokvi krvi.
- Imae avolski dobru priu za zabave kad jednom
odemo odavde - ree Sali cerei se.
U logoru, Vernon i don Alfonso su utke sluali
njihovu priu. Kad je Tom zavrio, don Alfonso stavi ruku
na njegovo rame, pogleda ga u oi i ree:
- Ti si jedan ludi Jenki, Tomasito, zna li to?
Tom i Sali se povukoe u privatnost barake dok joj je
ponovo pregledao ranu i stavljao neke od njenih biljnih
antibiotika. Sedela je ukrtenih nogu na zemlji, skinute
koulje, krpei je koncem koji je don Alfonso napravio od
kore drvea. Neprekidno ga je gledala krajikom oka,
pokuavajui da prikrije osmeh. Najzad ree:
- Da li sam ti ve zahvalila to si mi spasao ivot?
- Ne treba mi zahvalnost. - Tom je pokuavao da
sakrije crvenilo lica. Nije bilo prvi put da je vidi bez koulje
- odavno su se manuli prenemaganja oko privatnosti ali
ovog puta je osetio snaan erotski naboj. Video je kako joj
se crvenilo penje uz grudi, kako joj se bradavice ukruuju.
Da li je i ona isto oseala?

- Da, treba ti. - Ostavila je koulju koju je krpila,

okrenula se, zagrlila ga oko vrata i meko mu poljubila
usta.

39
Hauser je zaustavio svoje ljude kod reke. Preko nje je
mogao da vidi plave bokove Sijere Azul kako se diu u
oblake, kao izgubljeni svetovi Artura Konana Dojla. Sam je
preao istinu i pregledao blatnjavi trag na drugom kraju.
Neprekidna kia je isprala veinu tragova, ali imala je i
prednost jer mu je pokazivala da su tragovi bosih nogu
vrlo svei, najvie nekoliko sati. Izgledalo je da grupa ima
estoro ljudi, moda lovaka druina.
To su, dakle, bili Indijanci s kojima se Brodbent udruio. Niko drugi nije iveo u dungli ovih planina koje je i
bog zaboravio.
Hauser je ustao iz kleeeg poloaja i razmislio na trenutak. Svaku igru make i mia izgubie u ovoj dungli. A
nita nee dobiti ni pregovorima. Ostao je jo samo jedan
razuman nain delanja.
Dao je znak vojnicima da polaze unapred, sam
predvodei. Brzo su se kretali du staze u pravcu u kome
su ljudi otili. Ostavio je Filipa pozadi, dobro okovanog,
pod straom jednog vojnika. Brodbentov sin je sada bio
preslab da ih prati i u previe jadnom stanju da pobegne,
posebno u lancima. Muka mu je bilo to gubi uslugu
jednog vojnika kad ih je tako malo bilo sposobnih, ali kad
doe vreme Filip moe da bude dobar ulog u pregovorima.
Nikad ne treba potcenjivati vrednost taoca.
Naredio je ljudima dvostruko bri hod.
Stvari su se razvijale tano kako je oekivao. Indijanci
su ih uli kako dolaze i nestali u umi, u pravi as, ali ne
pre nego to je Hauser video kuda su otili. Bio je
strunjak za praenje tragova u dungli, i gonio ih je
najveom brzinom, strategijom blickriga koja je uvek bila
uspena u zastraivanju ak i najpripremljenijeg
neprijatelja, a sad e to posebno biti kod manje grupe
lovaca koji to nisu oekivali. Njegovi ljudi su se podelili, a
Hauser je poao s jo dvojicom zaobilazno da presee put
Indijancima.

Bilo je brzo, estoko i cepalo ui. Dungla se zatresla.

Vratilo mu se seanje na mnoge vatrene okraje u
Vrjetnamu s nezamislivom ivotnou. Sve je bilo gotovo za
manje od jednog minuta; drvee se zatreslo i palo, iblje se
dimilo, zemlja je bila pretvorena u prah, jedak dim se irio.
Na jednom omanjem drvetu visile su orhideje i ljudski
organi.
Bilo je zadivljujue, zaista, ta dva jednostavna
minobacaa mogu da uine.
Hauser sakupi sve organe i zakljui da su ubili
etvoricu. Dvojica su pobegla. Barem jednom su njegovi
vojnici pokazali sposobnost. Za ovo su bili dobri
neposredno, jednostavno ubijanje. Treba to da zapamti.
Nije bilo mnogo vremena. Morao je da stigne do sela
odmah posle dvojice preivelih da bi napao u trenutku
najvee smetenosti i straha, pre nego to uspeju da se
organizuju.
Okrenuo se i viknuo svojim ljudima:
- Arriba! Vamonos!*( p.: Brzo! Hajdemo. (Prim. prev.))
Ljudi su radosno uzviknuli, ohrabreni njegovim
poletom, konano u svom elementu.
- U selo!

40
Kiilo je punih nedelju dana, bez prekida. Svakog
dana su pomalo napredovali, uz kanjone i niz njih, du
opasnih stena, preko bunih potoka, kroz najguu
dunglu za koju je Tom mislio da postoji. Ako bi preli pet
kilometara to je bio uspean dan. Posle sedam dana
takvog putovanja Tom se probudio jednog jutra i otkrio da
je kia konano prestala da pada. Don Alfonso je ve bio
budan i bavio se velikom vatrom. Lice mu je bilo
smrknuto. Dok su dorukovali, objavio je.
- Noas sam sanjao.
Ozbiljnost njegovog glasa natera Toma da ga upita:
- ta?
- Sanjao sam da sam umro. Moja dua se uspela na
nebo i poela da trai Svetog Petra. Naao sam ga ispred
vrata raja. Pozdravio me je kad sam stigao. Don Alfonso,
jesi li to ti, stari razvratnie?", upitao je. ,Ja sam", rekoh.
,,To sam ja, don Alfonso Bosuas, koji je umro u dungli,
daleko od kue, u stotinu dvadeset prvoj godini; elim da
uem i vidim moju Rositu." ta si radio tako daleko u
dungli, don Al-fonso?", upita. Bio sam s nekim ludim
Jenkijima i iao do Sijere Azul", rekoh. I da li si stigao
tamo?", upitao je. ,,Ne", rekoh. ,,Pa u tom sluaju, don
Alfonso, mangupe jedan, morae da se vrati."
Zastao je i dodao:
- I tako sam se vratio.
Tom nije bio siguran kako da reaguje. Za trenutak je
pomislio da je san jedna od don Alfonsovih ala, sve dok
nije video ozbiljan izraz starevog lica. Razmenio je pogled
sa Sali.
- I ta znai taj san? - upita Sali.
Don Afonso je stavio pare korena mate u usta i
zamiljeno ga vakao, zatim se nagnuo da ispljune sr.
- To znai da imam jo samo nekoliko dana s vama.
- Jo nekoliko dana? Ne budi smean.
Don Alfonso zavri svoj paprika i ustade govorei:

-Hajde da vie ne razgovaramo o tome nego da

krenemo za Sijera Azul.
Taj dan je bio jo gori od prethodnog, jer kad je kia
prestala, pojavili su se insekti. Putnici su se borili s
uzviicama i padinama grebena, na stazi od dubokog
blata, stalno padajui i klizajui se, proganjani crvima. Do
podneva su sili u jo jednu jarugu koja je odjekivala od
bune vode. Dok su silazili buka je bila sve glasnija i Tom
shvati da je na dnu klanca velika reka. Kad je rastinje
nestalo na obali reke, don Alfonso, koji ih je vodio, zastade,
povue se zbunjen, dajui im znak da ostanu sakriveni iza
drvea.
- ta nije u redu? - upita Tom.
- Preko reke, ispod drveta je mrtav ovek.
- Indijanac?
- Ne, ta osoba nosi severnoameriko odelo.
- Da li bi mogla da bude zaseda?
- Ne, Tomase, da je zaseda ve bismo bili mrtvi.
Tom je pratio don Alfonsa do rene obale. Na drugoj
strani reke, moda pedesetak metara od raskrsnice, bila je
mala prirodna istina s velikim drvetom u sredini. Tom je
mogao da vidi malo boje iza stabla. Pozajmio je Vernonov
dvogled da bolje ispita. Video je uasno oteeno golo
stopalo i deo nogavice. Ostalo je bilo skriveno iza stabla.
Dok je Tom gledao, iza drveta se pojavi plaviasti oblai
dima, a za njim jo jedan.
- Osim ako mrtvaci mogu da pue, onaj ovekje ivree Tom.
- Majko boja, ti si u pravu.
Oborili su drvo preko reke. Zvuk sekire je odzvanjao
kroz umu, ali ko god da je bio iza drveta nije se ni
pomerio.
Kada je drvo palo pravei klimavi most, don Alfonso
sumnjiavo pogleda preko reke.
- Moda je demon.
Preli su preko klimavog drveta koristei motku. Na
drugoj strani reke vie nisu mogli da vide oveka.

- Moramo da nastavimo da idemo i da se pravimo da

ga nismo videli - proaputao je don Alfonso. - Sad sam
siguran da je demon.
- To je besmislica - ree Tom. - Idem da proverim.
- Molim te, nemoj da ide, Tomase. Ukrae ti duu i
odneti je na dno reke.
- Idem s tobom - ree Vernon.
- Kurandera, ti ostani ovde. Ne elim da vas sve troje
uzme demon.
Tom i Vernon pronaoe put du glatkih stena na
obali reke, ostavljajui don Alfonsa da nesreno mrmlja
sam sa sobom. Uskoro su stigli na istinu i poli oko
drveta.
Tamo ugledae ljudsku olupinu. Sedeo je leima
oslonjen na drvo, puei lulu od ruinog drveta, gledajui
ih mirno. Nije izgledao kao Indijanac, iako mu je koa bila
gotovo crna. Odea mu je bila u ritama, a lice ivo odrano
od ujeda insekata. Gola stopala su mu bila izranavljena i
oteena. Bio je tako mrav da su mu kosti trale iz tela
gotovo nastrano, kao kod izgladnelih izbeglica. Kosa mu je
bila ukruena, kratka brada puna trnja i lia.
Nije reagovao na njihovu pojavu. Samo je zurio u njih
iz upljine oiju. Izgledao je vie mrtav nego iv. Zatim se
pokrenuo, vie kao drhtaj. Lula je ispala iz usta i on
progovori, a glas mu je bio tek malo jai od grubog apata.
- Kako ste, brao moja?

41
Tom poskoi koliko je bio zateen kad je uo da glas
njegovog brata Filipa dolazi iz ovog ivog lea. Sagnuo se
da bolje ispita lice, ali nije mogao da pronae nikakvu
slinost. Povukao se u uasu - crvi su se migoljili u rani na
njegovom vratu.
- Filipe? - proapta Vernon. Glas zakripa potvrdno.
- ta radi ovde?
- Umirem. - Izrekao je to neobavezno, kao prostu injenicu.
Tom kleknu i pogleda bratovo lice izbliza. Jo je bio
isuvie uasnut da bi progovorio ili reagovao. Stavi ruku
na bratovo koato rame.
- ta se desilo?
Prilika sklopi oi na tren, pa ih ponovo otvori.
- Kasnije.
- Naravno. ta li sam mislio? - Tom se okrenu bratu.
-Vernone, idi po don Alfonsa i Sali. Kai im da smo
pronali Filipa i da emo se ovde ulogoriti.
Tom nastavi da gleda u brata, isuvie zaprepaen da
bi govorio. Filip je bio tako miran... kao da se ve predao
smrti. Delovalo je neprirodno. U oima mu je bio spokoj
beznadenosti.
Don Alfonso doe, i rastereen to se reni demon
pretvorio u ljudsko bie, poe da raiava teren za logor.
Kad je video Sali, Filip skloni lulu i trepnu.
- Ja sam Sali Kolorado - ree ona, uzimajui njegovu
ruku u svoje.
Filip uspe da klimne glavom.
- Moramo da te oistimo i zaleimo.
- Hvala.
Preneli su Filipa do reke, postavili ga na leaj od lia
banane i skinuli. Filipovo telo je bilo prekriveno ranama;
mnoge su bile zaraene, a u nekima su gamizali crvi. Crvi
su, pomisli Tom pregledajui rane, zapravo bili blagoslov

jer su se hranili trulim tkivom smanjujui mogunost

gangrene. Video je da je u nekim ranama u kojima su crvi
obavili svoj posao zapoeo proces zaceljenja. Druge rane
nisu delovale tako dobro.
Gledao je u brata s oseanjem uasa. Nisu imali
nikakve lekove, ni antibiotike, ni zavoje, samo Saline
biljke. Paljivo su ga oprali i vratili na istinu, gde su ga
opet poloili, potpuno golog, na leaj od lia banane,
pokraj vatre.
Sali je poela da rasporeuje zaveljaje biljki i korenja
koje je sakupila.
- Sali je travar - ree Vernon.
Filip ree:
- Radije bih primio injekciju amoksicilina.
- Nemamo ga.
Filip je leao na postelji od lia, zatvorenih oiju.
Tom je poeo da obrauje rane skidajui mrtvo tkivo,
ispirajui crve. Sali ih je napraila biljnim antibioticima i
zavila trakama obraene kore drvea, sterilisanim u
kipuoj vodi i osuenim na dimu vatre. Oprali su i osuili
njegove rite i ponovo ga u njih obukli, jer drugu odeu
nisu imali. Sunce je ve zalazilo kad su zavrili. Uspravili
su ga, a Sali mu je donela olju lekovitog aja.
Filip uze olju. Ve je izgledao bolje.
- Okreni se, Sali, i dozvoli mi da ti pogledam noge.
Sali pocrvene.
Filip uze gutljaj, pa jo jedan. U meuvremenu, don
Alfonso je upecao desetak riba iz potoka i sad ih je pekao
na rotilju, na vatri. Vazduh se ispunio mirisom peene
ribe.
- udno kako nemam apetit - ree Filip.
- To nije neobino posle gladovanja ree Tom.
Don Alfonso je posluio ribu na listovima. Neko vreme
su jeli u tiini, a tada Filip progovori.

- Zamisli - eto nas. Mali porodini skup u dunglama

Hondurasa. - Filip pogleda naokolo, oi mu zasjae, a onda
ree:
- G.
Kratak zastoj, pa Vernon ree:
- H.
Tom ree:
- O. Filip ree:
- S.
Nastala je duga tiina pre nego to Vernon ree:
- Do-avola, T*( Engl.: ghost- duh, avet, privienje. (Prim.
prev.))
- Vernon pere sudove! - zakreta Filip.
Tom se okrenu k Sali da objasni.
- Tako smo se igrali kao deca - ree snebivljivo se
osmehujui.
- Izgleda da ste vas trojica stvarno braa.
- Unekoliko - ree Vernon. - Bez obzira na to to Filip
jeste magarac.
Filip se glasno nasmeja.
- Siroti Vernon. Uvek si zavravao u kuhinji, je l'
tako?
- Drago mi je to se bolje osea - ree Tom.
Filip okrenu svoje izmueno lice k Tomu.
- I oseam se bolje.
- Moe li da nam ispria ta se desilo?
Filipovo lice se uozbilji, nestade svaki trag nestaluka.
-To je pria iz srca tame, sve s Gospon Kercom. Jeste
li sigurni da elite da je ujete?
- Da - ree Tom. - elimo da je ujemo.

42
Filip paljivo napuni lulu duvanom iz danhil erli
morning konzerve i zapali je, a pokreti su mu bili spori i
promiljeni.
- Jedino to mi nisu uzeli jesu duvan i lula, hvala
bogu. - Polako je pukao, poluzatvorenih oiju, sabirajui
misli.
Tom iskoristi priliku da ispita Filipovo lice. Sada, kad
je bilo oieno, najzad je mogao da prepozna bratove
izduene, aristokratske crte. Brada mu je davala pomalo
prost izraz koji je udnovato podseao na njihovog oca. Ali
lice je bilo drukije - neto mu se desilo, neto tako
strano da je promenilo osnovne crte.
Zapaljene lule, Filip otvori oi i poe da govori.
- Poto sam se rastao od vas dvojice odleteo sam za
Njujork i potraio oevog starog partnera, Markusa
Aureliusa Hausera. Zakljuio sam da e on, bolje od bilo
koga drugog, znati kuda je otac mogao da ode. Bio je
privatni detektiv, zamislite. Mislio sam da je previe
demekast i namirisan. Iz dva kratka telefonska razgovora
saznao je da je otac otiao za Honduras, pa sam zakljuio
da je sposoban i zaposlio ga. Odleteli smo za Honduras; on
je organizovao pohod i unajmio dvanaest vojnika i etiri
amca. Sve je finansirao novcem koji je dobio od mene
nateravi me da prodam akvarel Paula Klea koji mi je otac
poklonio...
- O, Filipe - ree Vernon. - Kako si mogao?
Filip sklopi oi, izmoden. Vernon zauta. Potom Filip
nastavi:
- I tako smo odleteli za Brus, ukrcali se u kanue i
poli na veselu plovidbu uz reku. Pronali smo vodia u
nekom usputnom selu i nastavili u movaru Mimbar. Tada
je Hauser izvrio udar. Namirisana baraba je od poetka to
planirala - on je jedan od onih zlih nacistikih likova koji
sve podrobno isplaniraju. Stavili su me u lance kao psa.

Hauser je nahranio pirane naim vodiem, a zatim

postavio zasedu da vas ubije.
Tu njegov glas zadrhta i on povue nekoliko dimova iz
lule, dok mu je koato telo drhtalo. Pria je imala izvesnu
dozu podsmeljivosti koju je Tom dobro poznavao kod svog
brata.
- Poto me je ulanio, Hauser je ostavio pet G.I.*(
Vojnik, penzionisani vojnik. (Prim. prev.)) Hosea kod Crne lagune
da vas zaskoe. Mene i ostale vojnike odveo je uz reku
Makaturi sve do Vodopada. Nikad neu zaboraviti povratak
vojnika. Bilo ih je samo trojica, a jednom je kroz butinu
prola strela. Nisam mogao da ujem sve to su govorili.
Hauser je pobesneo i odvojio povreenog oveka, a zatim
ga ustrelio. Znao sam da su ubili dvojicu, i bio sam
siguran da je jedan od vas mrtav, ako ne i obojica. Moram
vam rei, brao moja, da sam ja, kada ste se pojavili,
pomislio kako sam umro i otiao u pakao, a vi ste bili
odbor za doek. - Suvo se nasmejao. - Napustili smo
amce kod Vodopada i nastavili oevim stopama peke.
Hauser bi mogao da prati i mia u dungli samo ako bi se
reio na to. I dalje me je drao jer je smislio da me koristi
kao ulog u cenkanju s vama. Naleteo je na grupu
planinskih Indijanaca, nekolicinu ubio, a ostale gonio sve
do sela. Tad je napao selo i uspeo da zarobi poglavicu.
Nita od toga nisam video jer me je ostavio za sobom u
lancima, ali sam video ishod.
Slegnuo je ramenima.
- Kad je imao poglavicu kao taoca, krenuli smo u
planine ka Belom gradu.
- Hauser zna gde je Beli grad?
- Saznao je od jednog indijanskog zarobljenika. Ali ne
zna gde je, u Belom gradu, grobnica. Po svemu sudei,
samo poglavica i nekolicina stareina znaju tano mesto
oeve grobnice.
- Kako si pobegao? - upita Tom.
Filip zatvori oi.

- Otimanje poglavice je uzbunilo Indijance i oni su se

odluili za napad. Napali su Hausera na putu za Beli grad.
ak i s tekim naoruanjem koje su posedovali, Hauser i
njegovi ljudi imali su pune ruke posla. Skinuo je lance s
mene da ih stavi poglavici. Na vrhuncu bitke nekako sam
uspeo da pobegnem. Poslednjih deset dana sam proveo
hodajui - puzei zapravo - unazad, hranei se insektima i
guterima. Pre tri dana sam stigao do reke. Nije bilo mesta
za prelazak. Gladovao sam i vie nisam mogao da hodam.
Zato sam seo ispod drveta da saekam kraj.
- Sedeo si ispod drveta tri dana?
- Tri dana, etiri dana, samo bog zna. Svi su potpuno
isti.
- Pobogu, Filipe, to je uasno.
- Naprotiv. Bilo je to vrlo osveavajue oseanje. Zato
to mi je postalo svejedno. Za sve. Nikad se u ivotu nisam
oseao tako slobodno kao dok sam sedeo ispod drveta.
Mislim da sam moda bio i srean na trenutak ili dva.
Vatra se ugasila. Tom dodade jo nekoliko grana i razgore je ponovo.
- Da li si video Beli grad? - upita Vernon.
- Pobegao sam pre nego to su dospeli do njega.
- Koliko daleko je odavde do Sijere Azul?
- Petnaestak kilometara do podnoja i jo petnaest
do dvadeset do grada.
Nastade tiina. Vatra je pucketala i itala. Na
udaljenom drvetu jedna pticaje pevala tubalicu. Filip
sklopi oi i promrmlja, glasom punim sarkazma:
- Dragi stari oe, kakvo si divno zavetanje ostavio
svojoj ljubljenoj deci.

43
Hram je bio zatrpan lijanama, prednju kolonadu inili
su etvorostrani stubovi od krenjaka, ispresecani zelenom

mahovinom, koji su nosili deo kamenog krova. Hauser je

stajao napolju razgledajui udne hijeroglife uklesane u
stubove, neobina lica, ivotinje, take i crte. Podsealo ga
je na Kodeks.
- Ostanite napolju - ree svojim ljudima i probi rupu
kroz zavesu od rastinja. Bilo je mrano. Osvetlio je baterijskom lampom oko sebe. Nije bilo zmija ni jaguara, samo
gomile paukova u jednom uglu i nekoliko mieva koji su se
razbeali. Bilo je suvo i zaklonjeno - zgodno mesto za njegov glavni tab.
Uao je dublje u hram. Pozadi je bio jo jedan niz
etvorostranih kamenih stubova koji su bili okvir sruenim
vratima to su vodila u mrano dvorite. Proao je.
Nekoliko statua je lealo srueno; bile su razjedene
vremenom, vlane od kie. Debelo korenje drvea obavijalo
je kamenje poput debelih anakondi, cepajui zidove i krov,
sve dok i samo nije poelo da odrava celu graevinu na
okupu. Na drugoj strani dvorita jo jedna vrata su vodila
u malu prostoriju s kamenim kipom mukarca koji je leao
na leima i drao iniju.
Hauser se vrati svojim vojnicima koji su ga ekali.
Dvojica od njih su izmeu sebe drali uhvaenog
poglavicu, povijenog starca, gotovo golog osim krpe oko
bedara i kone trake koja je bila vezana preko ramena i
oko struka. Telo mu je bilo gomila bora. Izgledao je kao
najstariji ovek koga je Hauser video, a verovatno nije imao
vie od ezdeset godina. Brzo se stari u dungli.
Hauser se pokretom obrati tenienteu.
- Ostaemo ovde. Neka vojnici oiste prostoriju za moj
leaj i sto. - Klimnu prema starcu. - Njega s lancima
smesti u malu prostoriju preko puta dvorita i postavi
strau.
Vojnici odgurae starog Indijanca u hram. Hauser
sede na kamen, izvadi novu tubu s cigarom iz depa na
koulji, odvrte poklopac i izvadi cigaru. Jo je bila
zamotana u kedrov papir. On omirisa omota, zdrobi ga u

ruci, ponovo omirisa, duboko udiui izuzetan miris, a

onda zapoe ritual paljenja cigare koji je tako voleo.
Dok je puio, gledao je u ruevine piramide ispred
sebe. Nije bila ni nalik ien Ici ili Kopanu, ali to se tie
majanskih piramida bila je vrlo upeatljiva. Vani ljudi su
esto bili sahranjivani u piramidama. Hauser je bio
siguran da se Maks sahranio u grobnicu koju je
svojevremeno opljakao. Ako je tako, to mora da je neka
vana grobnica da bi mogla da primi sve Maksove stvari.
Stepenice koje su vodile uz piramidu bile su odignute
korenjem drvea koje je izvalilo mnoge komade, sada
survane u podnoju. Na vrhu je bila mala prostorija koju
su drala etiri etvorostrana stuba, s etvora vrata i
plitkim kamenim oltarom na kome su Maje prinosile svoje
rtve. Hauser udahnu. To je bio prizor - svetenik koji
probija grudnu kost rtve, snanim trzajem odvaja rebra i
iseca jo uvek kucajue srce, zatim ga podie uz krik
likovanja dok se telo kotrlja niz stepenice da bi ga plemii
isekli do mlevenog mesa.
Kakvi divljaci.
Hauser je puio sa zadovoljstvom. Beli grad je bio
prilino upeatljiv, ak i ovako, potpuno obrastao
rastinjem. Bilo je mnogo stvari vrednih za uzimanje. ak i
obian kamen isklesan, recimo, u obliku jaguarove glave
mogao bi da donese stotinu hiljada. Mora briljivo da
sauva tajnu o ovom mestu.
Beli grad je na svom vrhuncu morao biti zaudan Hauser ga je gotovo video oima svog uma: novi i bletavi
beli hramovi, igre s loptom (u kojima su gubitnicima
odsecane glave), bune grupe gledalaca, procesija
svetenika obuenih u zlato, perje i ad. I ta se desilo?
Njihovi potomci ive u izbama od kore drvea, a njihov
glavni svetenik je obuen u rite. Smeno kako se stvari
menjaju.
Jo jednom je uvukao dim punim pluima. Istina je
da nije sve ilo po planu. Nema veze. Veliko iskustvo ga je
nauilo da je svaki ratni zadatak bio veba u improvizaciji.

Oni koji su mislili da mogu da ga isplaniraju i izvedu bez

greke uvek su umirali pratei uputstva. U tome je bila
njegova velika snaga - u improvizaciji. Ljudima je
svojstveno da budu nepredvidljivi.
Uzmite Filipa. Prilikom prvog sastanka nalikovao je
pozorinoj predstavi u svom skupom odelu, s manirizmom
i lanim naglaskom vie klase. Jo uvek je jedva verovao
da je uspeo da pobegne. Verovatno e izdahnuti u dungli,
ve je bio na ivici kad je pobegao, ali Hauser je, ipak, bio
zabrinut. I zadivljen. Moda se, najzad, neto od Maksa
oealo o iscrpljenog malog skota. Maks. Kakav matori
govnar je ispao na kraju.
Najvanije je bilo da se dri svojih prioriteta. Pre svega
Kodeks, a posle druge stvari. Tree je bio sam Beli grad.
Tokom poslednjih pet godina Hauser je sa zanimanjem
pratio pljakanje Oblasti Q. Beli grad e biti njegova Oblast
Q.
Razgledao je kraj cigare drei je tako da mu dim
golica nozdrve. Cigare su sazrele tokom putovanja kroz
kinu umu - moglo bi se ak rei da su se poboljale.
Teniente je izaao i salutirao.
- Sve je zavreno, gospodine.
Hauser ga je pratio u porueni hram. Vojnici su
sreivali spoljni deo, zgrtali ivotinjski izmet, spaljivali
paukove mree, prskali vodom da spuste prainu i pravili
ilim od paprati. Sagnuo se da proe kroz niska kamena
vrata u unutranje dvorite, proao pored sruenih kipova
i uao u zadnju prostoriju. Sparueni stari Indijanac
lancima je bio privezan za jedan od stubova. Hauser ga
osvetli lampom. Bio je stari jadnik, ali je ipak vrsto
uzvratio pogled, a na licu mu nije bilo ni traka straha.
Hauseru se to nije dopadalo. Podsetilo ga je na Okotalovo
lice. Ti prokleti Indijanci su bili kao vijetkongovci.
- Hvala ti, teniente - ree vojniku.
- Ko e da prevodi? On ne zna panski.
- Uiniu da me razume.

Teniente se povue. Hauser je gledao Indijanca i jo

jednom Indijanac uzvrati pogled. Nije bio drzak, nije bio
ljut, nije bio uplaen - samo ga je posmatrao.
Hauser sede na ugao oltara, paljivo otrese pepeo sa
cigare koja se ugasila i ponovo je zapali.
- Ja sam Markus - ree s osmehom. Ve je oseao da
e ovo biti teak sluaj. - Evo kakva je situacija, poglavice.
Hou da mi kae gde ste ti i tvoji ljudi zakopali Maksvela
Brodbenta. Ako mi kae, nee biti nevolje, samo emo
otii tamo, uzeti ta elimo, a tebe ostaviti na miru. Ako
nee, loe stvari e se desiti i tebi i tvom narodu. Ja u u
svakom sluaju otkriti gde je grobnica i opljakati je.
Dakle, kako ti vie odgovara?
Pogledao je starca, ustro isputao dimove, a vrh se
snano ario. ovek nije razumeo ni re. Nema veze. On
nije bio budala, tano je znao ta Hauser eli.
- Maksvel Brodbent? - Hauser je ponovio polako, naglaavajui svaki slog. Napravio je univerzalni pokret koji
je oznaavao pitanje, sleganje ramenima s dlanovima
nagore.
Indijanac nita ne ree. Hauser ustade i poe prema
starcu, ustro puei cigaru da je vrh sijao. Zatim stade,
izvadi cigaru iz usta i poturi je starcu pred lice.
- Hoe li jednu cigaru?

44
Filip je zavrio priu. Sunce je ve davno zalo, a od
vatre je ostala gomila svetlocrvenih ugaraka. Tom jedva da
je verovao u to ta je njegov brat sve izdrao.
Sali je prva progovorila.
- Hauser tamo sprovodi genocid.
Nastala je nelagodna tiina.
- Moramo da uradimo neto.
- ta, na primer? - upita Vernon. Glas mu je delovao
umorno.
- Otii emo do planinskih Indijanaca i ponuditi
pomo. Zajedno s njima moemo poraziti Hausera.
Don Alfonso rairi ruke.
- Kurandera, ubie nas pre nego to zinemo.
- Ja u otii u selo, nenaoruana. Nee ubiti
nenaoruanu enu.
- Hoe. A i ta moemo da uradimo? Imamo jednu
puku protiv profesionalnih vojnika s automatskim
naoruanjem. Slabi smo. Gladni smo. Nemamo ak ni
preobuku, a imamo i oveka koji ne moe da hoda.
- Pa ta predlae?
- Gotovo je. Moramo da se vratimo.
- Rekao si da nikad neemo prei movaru.
- Sad znamo da su ostavili amce kod Makaturi Vodopada. Otii emo i ukrasti ih.
- I posle? - upita Sali.
- Ja se vraam u Pito Solo, a vi se vraate kui.
- A Hausera ostavljamo ovde da sve pobije?
-Da.
Sali je pobesnela.
- Ne prihvatam to. Moramo ga zaustaviti. Stupiemo u
kontakt s vladom da bi poslali vojnike da ga uhapse.
Don Alfonso je izgledao vrlo umorno.
- Kurandera, vlada nee nita uraditi.
- Otkud zna?

- Ovaj ovek se ve dogovorio s vladom. Ne moemo

da uradimo nita osim da priznamo svoju nemo.
- Ne prihvatam to!
Don Alfonso ju je gledao netremice starim, umornim
oima. Paljivo je oistio lulu, izbacio trunje, napunio je i
ponovo zapalio granicom.
- Pre mnogo godina - ree - kad sam bio deak, seam
se da je doao prvi beli ovek u nae selo. Bio je nizak, s
velikim eirom i iljatom bradom. Mislili smo da je avet.
Izvadio je ute metalne grudve nalik izmetu i pitao da li
smo videli neto slino tome. Ruke su mu se tresle, a u
oima mu je bio ludaki sjaj. Prepali smo se i rekli da
nismo. Mesec dana posle toga, za vreme godinje poplave,
njegov truli amac se vratio niz reku, a u njemu nije bilo
nieg osim njegove lobanje i kose. Spalili smo amac i
pravili se da se to nikad nije desilo.
Sledee godine, ovek u crnoj odei, sa crnim eirom,
doao je uz reku. Bio je ljubazan, dao nam je hranu i
krstove, potopio nas u reku i kazao nam da nas je spasao.
Ostao je s nama nekoliko meseci, stekao enu i dete, a
onda pokuao da pree movaru. Nikad ga vie nismo
videli.
Posle toga je dolo jo mnogo ljudi traei uta govna
koja su zvali oro*(p. zlato) Bili su jo lui od prvog,
zlostavljali su nae keri, ukrali nae amce i hranu i
otplovili uzvodno. Jedan se vratio, ali bez jezika, tako da
nikad nismo saznali ta im se desilo. Posle su doli novi
ljudi, s novim krstovima, i svaki od njih je kazao da krstovi
onih drugih nisu dobri, da su samo njihovi dobri, a ostali
ubre. Ponovo su nas potopili u reku govorei da je onaj
prvi to uradio loe, pa su doli novi i ponovo nas potapali,
dok nismo bili potpuno mokri i zbunjeni. Kasnije je doao
jedan beli ovek sasvim sam, iveo s nama, nauio na
jezik i rekao nam da su svi ljudi s krstovima poremeeni.
Za sebe je rekao da je antropolog. Proveo je godinu dana
gurajui nos u sve nae line stvari, postavljao nam silna
glupa pitanja o stvarima kao to je seks i ko je s kim u

rodu, ta nam se deava posle smrti, ta jedemo i pijemo,

kako ratujemo, kako spremamo svinjetinu. Dok smo
odgovarali on je zapisivao. Pakosni mladii iz plemena, a
meu njima sam bio i ja, priali su mu neuvene lai, a on
ih je sve zapisivao s ozbiljnim izrazom na licu i rekao nam
da e napisati knjigu o nama, i da e je svi u Americi
proitati, tako da emo postati slavni. Mislili smo da je to
urnebesno.
Potom su uz reku stigli ljudi s vojnicima, imali su
puke i papire, i svi smo potpisali te papire, a zatim su
nam rekli da smo se sloili da imamo novog poglavicu,
mnogo veeg od onog u selu, i jo smo se sloili da mu
damo svu zemlju i ivotinje i drvee i rude i naftu pod
zemljom, ako je sluajno ima, a nama je sve to bilo
smeno. Dali su nam sliku novog poglavice. Bio je vrlo
ruan ovek, s licem u oiljcima i rupama, kao kora
ananasa. Kad se na pravi poglavica pobunio odveli su ga
u umu i streljali.
Sledei su doli vojnici i ljudi s akten-tanama i
saoptili nam da je bila revolucija i da sad imamo novog
poglavicu, da je stari ubijen. Rekli su nam da stavimo
znak na jo papira, pa je dolo jo misionara, otvorili su
kole i doneli lekove. Pokuavali su da uhvate deake i
odvedu ih u kole, ali nisu uspevali.
U to vreme smo imali vrlo mudrog poglavicu, mog
dedu don Kalija. Jednog dana nas je sve sazvao. Rekao
nam je da moramo da razumemo ove nove ljude koji se
ponaaju kao ludaci, ali su prepredeni kao demoni. Da
moramo da shvatimo ko su oni zaista. Traio je dobrovoljce
meu deacima. Ja sam se prijavio. Kad su sledei put
misionari doli, dozvolio sam im da me uhvate i poalju u
internat u La Seibi. Odsekli su mi kosu i obukli me u odelo
koje me je grebalo, u cipele koje su bile pretople i tukli me
svaki put kad sam govorio na toaka jeziku. Ostao sam
tamo deset godina i nauio da govorim panski i engleski, i
svojim oima video ko su ti beli ljudi, zaista. To mi je i bio
zadatak - da ih shvatim.

Vratio sam se i kazao svojim ljudima ta sam nauio.

Oni su rekli: ,,To je strano, ta da radimo?" A ja sam im
odgovorio: Prepustite to meni. Odupreemo im se tako to
emo se slagati s njima."
Posle toga sam znao ta da kaem ljudima koji su
dolazili u nae selo s akten-tanama i vojnicima. Znao sam
da proitam papire. Znao sam kad da potpiem papire, a
kad da ih izgubim i pravim se blesav. Znao sam ta da
kaem Isusovim izaslanicima da bi nai ljudi dobili lekove,
hranu i odeu. Svaki put kad bi doneli sliku novog
poglavice i rekli da bacim sliku starog, ja sam im se
zahvaljivao i kaio novu sliku u kolibu, i kitio je cveem.
I tako sam postao poglavica u Pito Solou. Kao to
vidi, kurandera, ja shvatam kako stvari stoje. Ne postoji
nita to bismo mi mogli da uradimo da pomognemo
planinskim Indijancima. Izgubili bismo ivote uzalud.
Sali ree:
- to se mene lino tie, ja ne mogu tek tako da odem.
Don Alfonso stavi svoju ruku na njenu.
- Kurandera, za jednu enu, ti si najhrabrija koju sam
sreo.
- Ne poinji opet, don Alfonso.
- Hrabrija si i od veine mukaraca koje sam
poznavao. Ne potcenjuj planinske Indijance. Ne bih voleo
da budem jedan od tih vojnika u rukama planinskih
Indijanaca, a poslednje to bih video u svom ivotu bila bi
moja mukost na rotilju.
Nekoliko minuta niko nije progovorio. Tom se oseao
umorno, vrlo, vrlo umorno.
- Naa je greka, don Alfonso, to se ovo deava. Ili
tanije, oeva greka. Mi smo odgovorni.
- Tomase, sve to nita ne znai, ta pria - tvoja
greka, njegova greka, moja greka. Nita ne moemo da
uradimo. Bespomoni smo.
Filip klimnu glavom slaui se.

- Meni je dosta ovog ludakog putovanja. Ne moemo

spasti svet.
- Slaem se - ree Vernon.
Tom otkri da svi gledaju u njega. Sali ga je gledala s
dozom znatielje. On jednostavno nije mogao da zamisli da
odustane. Predaleko je otiao.
- Nikad ne bih mogao da ivim znajui da smo se
okrenuli i vratili. Ja sam uz Sali.
Ali i dalje je bilo njih trojica protiv njih dvoje.
I pre nego to je svanulo don Alfonso je bio na
nogama i rasturao logor. Obino nedokuiv, Indijanac je
sad bio van sebe od straha.
- Prole noi je, na manje od kilometar od naeg
logora, bio jedan planinski Indijanac. Video sam njegove
tragove. Ja se ne plaim svoje smrti. Ali ve sam
prouzrokovao Pingovu i Korijevu smrt, i ne elim vie krvi
na svojim rukama.
Tom je gledao don Alfonsa kako nabacuje njihovu
jadnu imovinu na gomilu. Oseao se bolesno. Hauser je
pobedio.
Sali ree:
- Gde god da Hauser ode s Kodeksom, ta god da
uradi, biu mu za petama. Nee uspeti da mi pobegne.
Moda emo se mi vratiti u civilizaciju, ali ja u opet doi
ovamo. Ovo nije gotovo ni na koji nain.
Filipova stopala jo uvek su bila u infekciji, inei ga
nesposobnim da hoda. Don Alfonso je ispleo mreu za
noenje, nalik nosilima, s dve kratke ruke koje su se
stavljale preko ramena. Kad je dolo vreme za polazak,
Tom i Vernon su ga podigli. Krenuli su jedan za drugim
kroz uski hodnik rastinja. Sali je ila prva s maetom, don
Alfonso poslednji.
- ao mi je to sam takav dave - ree Filip vadei
lulu.
- I jesi pravi prokleti dave - ree Vernon.
- Dozvoli mi da se udaram u grudi u znak pokajanja.

Tom je sluao dvojicu svoje brae. Uvek je bilo tako,

neka vrsta poluozbiljnog egaenja. Nekad je ostajalo
prijateljsko, nekad ne. Tomu je bilo drago, u nekom
smislu, to je Filip bio dovoljno dobro da je poeo da
zadirkuje Vernona.
- Nadam se da neu da se okliznem i ispustim te u
blato - ree Vernon.
Don Alfonso ih je poslednji put obiao, proveravajui
njihove rance.
- Moramo biti tihi to je vie mogue - ree. - I bez
puenja, Filipe. Namirisae te.
Filip opsova i ukloni lulu. Poela je kia. Noenje
Filipa se pokazalo kao mnogo tee nego to je Tom
predvideo. Bilo je gotovo nemogue vui ga uz klizave
strmine. Noenje preko klimavih debala postavljenih preko
bunih reka bilo je veba iz umiranja od straha. Don
Alfonso je ostajao oprezan i odravao strog reim tiine;
ak je i korienje maete bilo zabranjeno. Krajnje
iscrpljeni, to poslepodne su napravili logor na jedinom
ravnom paretu zemlje koje su mogli da pronau, u jednoj
kaljuzi. Kia je lila kao iz kabla, voda je kao potok uticala
u jadnu baraku koju je Vernon podigao, a blato je sve
prekrilo. Tom i Sali su otili u lov i lutali kroz umu dva
sata, a da nita nisu videli. Don Alfonso je zabranio da se
upali vatra, zbog straha od mirisa. Te veeri, njihov obrok
je bilo sirovo korenje koje je imalo ukus kartona i nekoliko
ubualih voki izreetanih belim crvima.
Kia je nastavila da pada pretvarajui potoke u
kljuale bujice. Za deset sati tekog napora preli su jedva
pet kilometara. Sledeeg dana sve je bilo isto. Lov je bio
nemogu, a don Alfonso nije uspeo da upeca nijednu ribu.
Odravali su se na trulom korenju i bobicama, i udnim
trulim vokama koje je don Alfonso uspevao da napabiri.
Zakljuno s etvrtim danom uspeli su da preu manje od
petnaest kilometara. Filip, ve napola izgladneo, ubrzano
je gubio snagu. upalj izgled mu se vratio na lice. U
nemogunosti da pui, vei deo dana je provodio zurei u

svod dungle, jedva odgovarajui kad bi mu se neko

obratio. Lako su gubili snagu nosei nosila i mnogo ee
se odmarali. Don Alfonso je kopneo, kosti su mu jezivo
trale, koa se opustila i izbrazdala. Tom je zaboravio
kako izgleda imati suvu odeu.
Petog dana, oko podneva, don Alfonso ih zaustavi. Sagnuo se da podigne neto sa staze. To je bilo pero s malim
paretom dvostruko upletenog kanapa zakaenim na
njega.
- Planinski Indijanci - proaputao je, drhtavim
glasom. - Ovo je svee.
Nastade muk.
- Moramo da siemo sa staze.
Ii stazom je ve bilo gadno. Sada je hodanje postalo
gotovo nemogue. Udarali su o zidove paprati i lijana koje
su bile tako guste da se inilo da im one uzvraaju udarce.
Puzali su ispod njih, verali se preko popadalog drvea,
gacali kroz blatnjave lokve ije im je blato nekad dosezalo
do struka. uma je bila puna mrava i drugih insekata sa
aokama, koji su padali na njih mahnito ako bi ih
poremetili, i gamizali po njihovoj kosi, ispod kragni, bodei
ih i ujedajui. Filip se muio najvie od svih jer su se
njegova nosila rvala s gustim ibljem. Don Alfonso je
insistirao na tome da hodaju van staze.
To je bio pravi pakao. Kia nije odustajala.
Naizmenino su probijali stazu dugu stotinak metara kroz
umu. Na ovaj nain su postizali brzinu od dve stotine
metara na sat i tako napredovali sledea dva dana, a da
kia nijednom nije prestala da pada; gacali su kroz blato
do kolena, klizali se. Deavalo se da se nekako popnu
uzbrdo, da bi se okliznuli i pali nazad. Veina dugmadi s
Tomove koulje je otpala, a obua se raspala do te mere da
se nekoliko puta posekao na otre grane. I ostali su bili u
slinom stanju odrpanosti. U umi nije bilo divljai. Dani
su se pretopili u jednu dugaku borbu da prou kroz
sumranost ipraja i movare koji su odjekivali od kie,
gde su ih ujedali i boli neprekidno, tako da im je koa bila

kao sargija. Sada su sve etvoro morali da podiu Filipa, a

ponekad su se odmarali itav sat poto su ga nosili
petnaestak metara.
Tom je poeo da gubi pojam o vremenu. Kraj je
ubrzano dolazio, shvatao je - trenutak kad vie nee moi
da idu dalje. Oseao se udno, lebdee. Noi i dani su se
izmeali u jedno. Pao je u blato i ostao u njemu sve dok ga
Sali nije izvukla, a pola sata posle toga i on je to uinio za
nju.
Dospeli su do jednog proplanka gde je dinovsko drvo
palo i napravilo otvor u tkanju dungle. Tlo oko njega je, za
promenu, bilo prilino ravno. Ogromno drvo je tako palo
da je bilo mogue nai zaklon ispod njegovog debelog
stabla.
Tom je jedva hodao. Preutnim sporazumom svi su se
zaustavili da se ulogore. Oseao se tako slabim da se
zapitao da li e moi, kad jednom legne, opet da ustane.
Poslednjim atomima snage isekli su motke i postavili ih
koso na drvo, prekrivajui ih s paprati. Izgledalo je kao da
je oko podneva. Upuzali su ispod i privili se jedan uz
drugog, leei neposredno na vlanoj zemlji, u pet
centimetara blata. Kasnije su Sali i Tom jo jednom
pokuali da neto ulove, ali su se vratili praznih ruku, pre
mraka. Zbili su se ispod debla dok se dugi mrak sputao.
Uz svetlost koja je umirala Tom je pregledao svog
brata Filipa. Bio je u oajnom stanju. Imao je temperaturu
i govorio gotovo nepovezano. Na mestu obraza bile su
velike rupe, i teki podonjaci ispod oiju; ruke su
izgledale kao dva tapa s oteenim laktovima. Neka
inficirana mesta koja su paljivo leili ponovo su se
otvorila, a unutra su bili novi crvi. Tom je oseao kako mu
se srce cepa. Filip je umirao.
Tom je, duboko u sebi, oseao da niko od njih nee
napustiti tu jadnu malu istinu.
Savladala ih je bezbrina bezvoljnost poetka smrti od
gladi. Tom je leao budan vei deo noi, nesposoban da

zaspi. Kia je prestala tokom noi, a kad je dolo jutro

pojavilo se sunce povrh drvea. Prvi put posle nekoliko
nedelja mogao je da vidi plavo nebo - devianski plavo
nebo. Suneva svetlost se probijala kroz otvore u
kronjama drvea. Svetlosni zraci su obasjali kolone
insekata pretvarajui ih u kovitlac svetlosnih tornada. Iz
dinovskog debla dizala se para.
Bilo je ironino - rupa u kronjama je napravila ram
oko savrene slike Sijere Azul. Nedelju dana su se borili
idui u suprotnom pravcu, i sad je planina izgledala blia
nego ikad - vrhovi su se uzdizali kroz krpe oblaka, plavi
kao brueni safiri. Tom vie nije oseao glad. Eto ta ti
ini izgladnjivanje, pomisli.
Osetio je ruku na ramenu. Bila je to Sali. Tom se
odjednom uplaio. - Nije valjda Filip?
- Ne. Don Alfonso.
Tom ustade i poe za Sali niz deblo do mesta na kome
je don Alfonso rasprostro svoju mreu na vlanu zemlju.
Leao je na boku zurei u Sijera Azul. Tom kleknu i uze
iskopnelu starevu ruku. Bila je vrela.
- ao mi je, Tomasito, ali ja sam beskoristan starac.
Toliko sam beskoristan da umirem.
- Nemoj tako da govori, don Alfonso. - Stavio je ruku
na don Alfonsovo elo, a vrelina ga je prenerazila.
- Smrt me je pozvala, a niko ne moe da kae Smrti:
Navrati sledee nedelje, sad sam zauzet".
- Je l' si opet sanjao Svetog Petra prole noi, ili neto
slino? - pitala je Sali.
- ovek ne mora da sanja Svetog Petra da bi znao kad
mu je doao kraj.
Sali baci pogled na Toma.
- Ima li ikakvu ideju ta mu je?
- Bez
dijagnostikih
testova,
pregleda
krvi,
mikroskopa...
- Opsovao je i ustao, borei se protiv nesvestice.
Gotovo da smo uspeli, pomisli. Nekako ga je naljutilo.
Nije bilo poteno.

Izbacio je ove nekorisne misli iz glave i proverio kako

je Filip. Spavao je. Kao i don Alfonso, imao je visoku
temperaturu i Tom ak nije ni bio siguran da e se
probuditi. Vernon je zapalio vatru uprkos Don Alfonsovim
prigovaranjima da ne sme, a Sali je skuvala lekoviti aj.
Celo lice mu se obesilo, uvuklo u sebe, koa je izgubila
boju i imala votanu nijansu.
Disanje mu je bilo teko, ali je i dalje bio svestan.
- Popiu tvoj aj, kurandera - ree - ali ni tvoja
medicina me nee spasti.
Kleknula je.
- Don Alfonso, ti si sam sebe odveo u smrt priom o
tome. Isto tako moe i da se spase.
Uzeo ju je za ruku.
- Ne, kurandera, moj as je doao.
- Ne moe to da zna.
- Moja smrt je bila proreena.
- Neu vie da sluam te gluposti. Ne moe da vidi
budunost.
- Kada sam bio deak imao sam teku groznicu i
majka me je odvela kod jedne bruha, vraare. Vraara mi
je rekla da jo nije vreme moje smrti, da u umreti daleko
od doma, meu strancima, nadomak plavih planina. Podigao je pogled ka Sijera Azul, uokvirenoj rupom u
vrhovima drvea.
- Mogla je da govori o bilo kojim plavim planinama.
- Kurandera, govorila je o ovim plavim planinama,
koje su plave kao i sam okean.
Sali kanu jedna suza.
- Don Alfonso, prestani da pria gluposti.
Na to se don Alfonso nasmei.
- Divna je stvar kad kraj samrtne postelje jednog
starca plae mlada ena.
- Ovo nije tvoja samrtna postelja i ja ne plaem.
- Ne brini se, kurandera. Nisam iznenaen. Poao
sam na ovo putovanje znajui da mi je poslednje. Bio sam

beskoristan starac u Pito Solou. Nisam eleo da umrem u

svojoj kolibi kao slab, luckasti starac. Ja, don Alfonso
Bosuas, eleo sam da umrem kao mukarac. - Zastao je,
udahnuo i slegnuo ramenima. - Samo to nisam mislio da
u umreti ispod trulog panja, u smrdljivom blatu,
ostavljajui vas same.
- Pa onda nemoj da umre. Mi te volimo, don Alfonso.
Nek bruha ide doavola.
Don Alfonso je uze za ruku i nasmei se.
- Kurandera, bruha je ipak pogreila u jednoj stvari.
Rekla je da u umreti meu strancima. To nije istina.
Umirem meu prijateljima.
Sklopio je oi, promrmljao neto, i umro.

45
Sali je plakala. Tom je ustao i okrenuo glavu,
oseajui kako njegov nerazumni gnev raste. Otiao je
nekoliko koraka u umu. Tamo, na maloj istini, sede na
panj, steui pesnice. Starac nije imao pravo da ih
napusti. Prepustio se svom sujeverju. Prepustio se smrti
zbog te glupe prie, samo zato to je bacio pogled na plave
planine.
Tom se u mislima vratio u trenutak kad je prvi put video don Alfonsa kako sedi na maloj amlici u svojoj kolibi,
zamahuje maetom i ali se. Kao da se desilo u nekom
drugom ivotu.
Iskopali su grob u blatnjavoj zemlji. Ilo je polako i iscrpljujue, a oni su bili tako slabi da su jedva podizali
aov. Tom nije mogao da se odbrani od misli: Kad u isto
ovo uraditi za Filipa? Sutra? Zavrili su grob oko
podneva, umotali don Alfonsovo telo u njegovu mreu,
ugurali ga u blatnjavu rupu i nabacali mokro cvee na vrh.
Zatim su napunili rupu blatom. Tom je napravio grubi krst
privezan lijanama i zabio ga u zemlju iznad glave. Posle su
muno stajali neko vreme.
- Hteo bih da kaem nekoliko rei - kaza Vernon.
Stajao je, blago se zanosei. Odea mu je visila na telu, a
brada i kosa podivljali. Liio je na beskunika. .
- Don Alfonso... - glas mu se izgubi. Nakalja se. Ako si jo ovde negde, pre nego to ode do Bisernih vrata,
ostani jo malo u okolini i nai nam se, hoe li, stare?
Mnogo nam je teko.
- Amin - ree Sali.
Mrki oblaci su se gomilali, zavravajui njihov kratak,
sunani predah. ula se grmljavina i dobovanje kie po
svodu iznad njih.
Sali prie Tomu.
- Idem opet u lov.

Tom klimnu glavom. Uzeo je ribarski kanap i odluio

da oproba sreu u reci koju su preli pre oko dva
kilometra. Vernon je ostao da pazi na Filipa.
Vratili su se rano poslepodne. Sali nije ulovila nita, a
Tom je doneo jednu jedinu ribu koja nije imala ni dva kilograma. Dok su bili odsutni, Filipu je porasla temperatura i
razvio se delirijum. Oi su mu bile otvorene i caklile od
visoke temperature, klimao je glavom napred-nazad u
beskrajnom ponavljanju, mumlajui nepovezane reenice.
Tom je bio siguran da mu brat umire. Kad su pokuali da
ga napoje Salinim ajem, poeo je nepovezano da vie i
gurnuo olju. Skuvali su ribu u loncu, s malo korena
manioke i kaikom hranili Filipa, koji je konano prihvatio
hranu posle mnogo vikanja i bacakanja. Ostalo su podelili
izmeu sebe. Posle jela, ostali su ispod debla jer je kia
lila, i ekali da padne mrak.
Tom se prvi probudio, neposredno pre svitanja. Filipova groznica se pogorala tokom noi. Bacakao se i
mumlao, prsti su mu beskorisno upali kragnu, lice mu se
skupilo i ispilo. Tom je bio oajan. Nije imao ni lekova, ni
dijagnostiki pribor, ak ni prvu pomo. Salini biljni lekovi
nisu pomagali protiv ove pobesnele groznice.
Vernon je zapalio vatru, i oni su oprhvani sedeli oko
nje, u muku. Tamna paprat se nadvila nad njih kao
pretea rulja, udarajui im glave zbog kie, bacajui zeleni
mrak na njihovu izbu.
Najzad Tom progovori:
- Moraemo da ostanemo ovde dok se Filip ne oporavi.
Sali i Vernon klimnue glavama, iako su oboje znali
da se Filip nee oporaviti.
- Uloiemo svaki napor da lovimo, pecamo i
naberemo jestive biljke. Iskoristiemo vreme da
namaknemo snagu i ojaamo za dug put kui.
Ponovo su se svi sloili.
- Dobro, onda - ree Tom ustajui. - Da ponemo da
radimo. Sali e da ode u lov. Ja u da uzmem kanap i

udice za pecanje. Vernone, ti ostaje ovde da brine o

Filipu. - Pogledao je oko sebe. - Nema odustajanja.
Svi su ustali blago drhtei, ali je Tomu bilo drago da
vidi zraak energije meu njima. Uzeo je kanap i udice i
poao u dunglu. Iao je pravom linijom od Sijera Azul,
obeleavajui paprat na stranama puta dok je prolazio da
oznai kuda je proao i osmatrajui da li ima jestivih biljki.
Kia je i dalje padala ravnomerno. Posle dva sata stigao je,
izmoden, do blatnjave vodene kaskade, i uhvatio malog
gutera da prezalogaji. Uhvatio je batrgajueg gmizavca
udicom i bacio ga u kljualu bujicu.
Posle pet sati, kad je ostalo taman toliko svetlosti da
se vrati u logor, prekinuo je pecanje. Izgubio je tri od est
udica, i dobar deo kanapa, a nije upecao nita. Vratio se u
logor pre mraka i video da Vernon odrava vatru. Sali se
jo nije vratila.
- Kako je Filip?
- Nije dobro.
Tom je otiao do Filipa i video da se i dalje batrga u
nemirnom snu, njegovo dremljivo stanje bilo je as plie
as dublje, mrmljao je delove razgovora. Mlitavost njegovog
lica i usana uplaie Toma; podsetili su ga na poslednje
trenutke don Alfonsa. inilo se da Filip vodi jednostrani
razgovor s njihovim ocem; isprekidana nit optubi i
zamerki. I njegovo ime se pojavilo, i Vernonovo, i Filipove
majke, koju nije video dvadeset godina. Potom je izgledalo
da je Filip na roendanskoj proslavi, dejoj zabavi. Bio je
njegovpeti roendan, kako se inilo, i on je otvarao
poklone i vriskao od radosti.
Tom ga napusti bolan i rastuen. Seo je do Vernona,
pokraj vatre. Vernon ga zagrli.
- Takav je ceo dan. - Dodao mu je olju aja.
Tom uze olju i popi aj. Njegova ruka je izgledala kao
ruka starca, sva u venama i pegama. Stomak mu je bio
prazan, ali nije bio gladan.
- Sali se jo nije vratila?
- Nije, ali sam uo nekoliko pucnjeva.

Kao na znak, uli su utanje rastinja i pojavila se

Sali. Nita nije rekla, samo je bacila puku i sela kraj
vatre.
- Nisi imala sree? - upita Tom.
- Iupala sam nekoliko korenova.
Tom se nasmei i uze je za ruku.
- Nijedan koren u umi nee biti siguran sve dok
veliki lovac Sali vreba svoj plen. Sali obrisa blato s lica.
- ao mi je.
- Sutra - ree Tom - ako krenem dovoljno rano,
moda u uspeti da odem nazad do reke gde smo pronali
Filipa. Ostau preko noi, ali to je velika reka, i siguran
sam da u upecati gomilu riba.
- Odlina ideja, Tome - ree Vernon priguenim
glasom.
- Neemo odustati.
- Ne - ree Sali.
Vernon odmahnu glavom.
- Pitam se ta bi otac mislio da nas sad vidi.
I Tom odmahnu glavom. Odavno je prestao da misli o
Maksvelu Brodbentu. Da zna ta je uradio, da je poslao
svoja tri sina u smrt... Nije mogao da podnese da misli o
tome. Izneverili su ga dok je bio iv, a sad su ga izneverili i
posle njegove smrti.
Tom je zurio u vatru zakratko, a potom upitao:
- Ljuti li se na oca?
Vernon je oklevao.
- Da.
Tom uini bespomoan pokret rukom.
- Misli li da emo moi da mu oprostimo?
- Ima li to znaaja?
***
Tom se probudio pre zore s udnim oseajem pritiska
u bazi lobanje. Jo je bio mrak i jo je padala kia. Zvuk

kie kao da je upuzao u njegovu glavu. Okrenuo se na

vlanoj zemlji, a pritisak je postao glavobolja. Savio je noge
i seo, i otkrio, s velikim iznenaenjem, da jedva moe da se
dri uspravno. Pao je unazad, glava mu je bubnjala, zurio
je u mrak ispunjen zbunjujuim vrtlozima crvenog i
smeeg i aputavim glasovima. uo je meko, zabrinuto
avrljanje Momievog glasa blizu sebe. Gledao je oko sebe
i najzad uspeo da u tami odredi mesto majmuneta, koji je
sedeo na zemlji pokraj njega, pravei nervozne zvuke
sisanja. Znao je da neto ne valja.
Bilo je to vie od gladi. Tom je shvatio da je bolestan.
0, boe, pomisli, ne sad. Okrenuo je glavu pokuavajui
da nae Sali i Vernona u kovitlacu tame, ali nije mogao
nita da vidi. Nos mu je bio ispunjen mirisom trulog
rastinja, kie i blatnjave gline; gadilo mu se. Zvuk kie
koja je lupkala po umskom liu oko njega burgijao mu je
u glavi. Osetio je kako pada u san, a kad je otvorio oi tu je
bila Sali, gledajui u njega u mraku, pod svetlou
baterijske lampe.
- Danas idem na pecanje - ree Tom.
- Ne ide ti nikud - odgovori mu ona. Pruila je ruku
i opipala mu elo, i nije mogla da sakrije izraz uasa na
licu. -Doneu ti malo aja.
Vratila se sa oljom aja koja se puila i pomogla
Tomu da je ispije.
- Spavaj - ree. Tom je spavao.
Kad se probudio, bilo je svetlije, ali je i dalje kiilo.
Sali se nagnula nad njega. Kad je videla da je otvorio oi
pokuala je da mu se nasmei.
Uprkos zaguljivoj vruini ispod debla zadrhtao je.
- Filip - uspeo je da je upita.
- Isto.
- Vernon?
- I on je bolestan.

- Doavola. - Pogledao je u Sali i odjednom se

uspaniio. - A ti? Kako si ti? - Lice joj je bilo crveno. - Ti se
valjda ne razboljeva?
Sali poloi ruku na njegov obraz.
- I ja se razboljevam.
- Biu bolje - ree Tom. - Onda u se brinuti o tebi.
Izvui emo se iz ovoga.
Ona odmahnu glavom.
- Ne, Tome, neemo.
Jednostavno saoptenje injenice razbistrilo je
njegovu glavu koja je ekiala. Sklopio je oi. To je bilo to,
dakle. Umree na kii, ispod buavog debla, a divlje
ivotinje e ih razvui. I niko nikad nee znati ta im se
desilo. Pokuao je sebi da kae da to govori groznica iz
njega, da stvari zapravo i nisu tako loe, ali duboko u sebi
je znao da je to istina. U glavi mu se zamutilo. Umree svi.
Otvorio je oi.
Jo je bila tu, s rukom na njegovom obrazu. Dugo ga
je gledala. Lice joj je bilo prljavo, izujedano, izgrebano;
kosa zamrena i mutne boje, oi upale. Svaka slinost s
devojkom koja je s njim galopirala bez sedla u Juti je
nestala - osim jasne tirkizne boje njenih oiju i naina na
koji je malo isturala donju usnu.
Najzad je progovorila:
- Nemamo mnogo vremena. - Zastala je, gledajui ga
vrsto. - Moram neto da ti kaem, Tome.
-ta?
- Izgleda da sam se zaljubila u tebe.
Stvarnost se vratila s iznenadnom jasnoom. Tom nije
mogao ni re da izgovori.
Nastavila je odseno:
- U svakom sluaju, to je sad - re-eno.
- Ali ta je s...
- Dulijanom? On je savreni ovek iz snova, zgodan,
briljantan, s potpuno ispravnim stavovima. On je momak
koga roditelji ele za zeta. On je moja Sara. Kome to treba?
Ono to oseam za njega nije ni nalik onome to oseam za

tebe, sa svim tvojim... - Sali je oklevala i nasmeila se. Nesavrenostima?

Te rei su obrisale svaku zbrku i sve je bilo jasno i
jednostavno. Pokuao je da progovori, i najzad uspeo da
kae kripavim glasom.
- I ja tebe volim.
Nasmeila se i mali blesak njenog preanjeg zraenja
se probi.
- Znam to i drago mi je. ao mi je to sam bila mrzovoljna prema tebi. Nisam htela da priznam.
Cutali su neko vreme.
- Mislim da sam se zaljubio u tebe u trenutku kad si
ukrala mog konja i dojahala za mnom, tamo u Juti - ree
Tom. - Ali sam to stvarno shvatio kad nisi htela da ubije
jaguara. Uvek u te voleti zbog toga.
- Kad si me izveo da pogledam kako uma bukti - ree
Sali - poela sam da shvatam da se zaljubljujem u tebe.
- Nita nisi rekla.
- Trebalo mi je vremena da shvatim. Kao to si moda
primetio, vrlo sam tvrdoglava. Nisam htela da priznam da
greim.
Progutao je pljuvaku. U glavi je poelo da mu se vrti.
-Ali ja sam sasvim obian momak. Nisam se upisao
na Stenford u esnaestoj godini...
- Normalan? ovek koji se bori prsa u prsa s
jaguarom i anakondom? Koji vodi ekspediciju u srce tame
s hrabrou i dobrim raspoloenjem?
- To sam sve uradio iskljuivo zato to sam bio
primoran.
- To je jo jedna od tvojih dobrih strana - skroman si.
Bivajui s tobom poela sam da shvatam kakav je
Dulijan. Nije hteo da poe sa mnom jer je mislio da mu
nee biti zgodno. Prekinue njegov rad. I mislim da je, uza
sve to, jo bio i uplaen. Dulijan je, shvatila sam, od one
vrste Ijudi koji nita ne pokuavaju ako nisu potpuno
sigurni da e uspeti. Ti e, s druge strane, pokuati i
nemogue.

Glava je opet poela da mu lebdi. Borio se da je

savlada. Svialo mu se to to je uo.
Tuno mu se nasmeila i stavila ruku na grudi.
- ao mi je to nam je isteklo vreme.
Stavio je svoju ruku na njenu.
- Ovo je avolsko mesto da se zaljubi.
- Nemoj da se ali.
- Moda u nekom drugom ivotu... - Tom se borio da
se odri u stvarnosti. - Imaemojo jednu priliku, nekako...
negde... - Um mu se uskovitla. ta je to hteo da kae? Zatvorio je oi, trudei se da smiri vrtoglavicu, ali to je samo
pogoralo stvari. Pokuao je da otvori oi, ali nije bilo niega osim zelenog i smeeg vrtloga, i za trenutak se upitao
da li je sve to samo san, sve to - oev rak, putovanje,
dungla, Sali, njegov umirui brat. Da, to jeste bio san,
shvatio je, dug i udan, i on e se probuditi u svom
krevetu, mali deak, a njegov otac e vikati sa stepenica:
- Dobro jutro, dobro jutro, jo jedan dan se raa!

46
Markus Hauser je sedeo na sklopivoj stolici u vratima
ruevina hrama, uivajui u jutru. Tukan se oglaavao i
skakutao po oblinjem drvetu, maui svojim ogromnim
kljunom. Bio je predivan dan, nebo prozrano i plavo,
dungla prigueno zelena. U planinama je bilo hladnjikavo
i suvo; vazduh je bio sveiji ispunjen mirisom nepoznatog
cveta. Hauser je oseao kako mu se vraa neto nalik
miru. No je bila duga, i on je bio isceen, prazan i
razoaran.
uo je kako koraci ute po opalom liu. Jedan od
vojnika mu je doneo doruak- slanina, jaja, kafa, prene
banane - na emajliranom posluavniku s granicom nekog
ukrasnog bilja sa strane. Stavio je posluavnik na kolena.
Ukras ga je nervirao, pa ga je bacio, zatim uzeo viljuku i
poeo da jede. Misli su mu bile zaokupljene dogaajima od
prole noi. Bilo je vreme da istera stvar s poglavicom ili da
ne uspe u tome. Ve posle deset minuta bilo mu je jasno
da se stari poglavica nee slomiti, ali je ipak nastavio. Bilo
je kao gledanje pornografskog filma - nije mogao da
prekine, a na kraju je psovao sam sebe na izgubljenom
vremenu i energiji. Pokuao je. Dao je sve od sebe. Sad je
morao da smisli novo reenje problema.
Dva vojnika su se pojavila na vratima, s telom
stisnutim izmeu sebe.
- ta da uradimo s ovim, jefe?
Hauser je pokazao viljukom, usta punih jaja.
- U klanac.
Izali su, a on je zavrio s dorukom. Beli grad je bio
ogromno, preterano veliko mesto. Maks je mogao da bude
sahranjen bilo gde. Problem je bio u tome to je selo bilo
toliko uzbunjeno da vie nije bilo prilike da se uhvati jo
jedan talac i iz njega iscedi podatak o mestu grobnice. S
druge strane, nije mu se svialo da on njuka oko
ruevina naseljenih pacovima sledee dve nedelje.

Odluio je; u depu je pronaao vitku aluminijumsku

tubu i izvadio je. Za minut, ritual je bio zavren, a cigara
zapaljena. Duboko je udahnuo, oseajui smirujue
dejstvo nikotina kako se iri iz njegovih plua u telo. Svi
problemi se mogu svesti na dobre i manje dobre prilike.
Ima ih dve moe da pronae grobnicu sasvim sam, ili da
unajmi nekog da je pronae za njega. Ako bi dozvolio
nekom drugom da je pronae, ko bi to bio?
- Teniente!
Porunik, koji je ekao napolju svoje jutarnje
naredbe, ue i salutira.
- Si, senjor?
- Hou da poalje oveka nazad da izvidi u kakvom
su stanju braa Brodbent.
- Razumem, gospodine.
- Nemojte da ih uznemiravate niti da im stavite do
znanja da ste prisutni. Hou da znam u kakvom su stanju,
da li i dalje dolaze ili su se okrenuli i vratili - onoliko koliko
moete da otkrijete.
- Razumem, gospodine.
- Krenuemo prema piramidi ovog jutra. Otvoriemo
ovaj kraj dinamitom, i nastaviti s eksplozijama dok
budemo ulazili unutra. Organizuj eksploziv i ljude - neka
budu spremni zajedan sat. - Stavio je posluavnik na
zemlju i ustao, nosei svoj stejr AUG na ramenu. Izaao je
na sunce i pogledao prema piramidi, proraunavajui gde
da stavi eksplozivni naboj. Naao - ne naao Maksa u
piramidi, barem e uposliti vojnike, i zabaviti ih. Svi su
voleli velike eksplozije.
Sunce. Prvi put da ga vidi posle dve nedelje. Bie
prijatno raditi na suncu za promenu.

47
Smrt je dola po Toma Brodbenta, ali ne obuena u
crni ogrta nosei kosu. Dola je kao strano lice divljaka,
oslikano crvenim i utim linijama, naikano zelenim
perjem, sa zelenim oima i crnom kosom i iljatim belim
zubima; virilo je u njegovo lice i bockalo ga prstima. Smrt
koju je Tom oekivao ipak nije dola. Umesto toga, strana
osoba mu je na silu nalila neku toplu tenost u grlo; pa jo
jednom. Slabano se opirao, a zatim popio i pao u san.
Probudio se sa suvim grlom i pulsirajuom
glavoboljom. Bio je u kolibi s krovom od lia i u suvoj
mrei. Bio je obuen u istu majicu i orts. Sunce je sijalo,
a dungla brbljala razliitim glasovima. Dugo nije mogao
da se seti ko je ili ta tu radi, a tada se sve vratilo, deo po
deo - oev nestanak, udno zavetanje, njihovo putovanje
uzvodno, don Alfonsove ale i izreke, njihov mali
proplanak s pogledom na Sijera Azul, umiranje ispod
trulog debla na kii.
Kao da se sve desilo jako davno. Oseao se kao nov,
ponovo roen i slab kao beba.
Oprezno je podigao glavu, diui je tek toliko koliko
mu je dozvoljavala glavobolja. Mrea do njegove bila je
prazna. Osetio je kako mu srce tone. Ko je bio u toj mrei?
Sali? Vernon? Ko je umro?
- Zdravo? - ree slabano pokuavajui da sedne. Ima li koga?
uo je glas napolju i Sali ue podiui zastor.
Izgledala je kao neverovatni izliv zlata.
- Tome! Tako se radujem to si bolje!
- O, Sali, video sam praznu mreu i pomislio... Sali
mu prie i uze ga za ruku. - Svi smo na broju.
- Filip?
- Jo uvek je bolestan, ali je mnogo bolje. Vernon e
ve sutra biti dobro.
- ta se desilo? Gde smo?

- Jo uvek smo na istom mestu. Moe da zahvali

Borabeju kad se vrati. Otiao je u lov.
- Borabej?
- Planinski Indijanac. Pronaao nas je i spasao.
Negovao nas je da ozdravimo.
- Zato?
- Ne znam.
- Koliko dugo sam bio bolestan?
- Svi smo bili bolesni oko nedelju dana. Imali smo
groznicu koja se zove bisi. On je kurandero. Ne kao ja,
pravi kurandero. Davao nam je lekove, hranio nas, spasao
nam ivote. ak i govori neku smenu vrstu engleskog
jezika.
Tom je pokuao da sedne.
- Ne jo. - Pomogla mu je da legne. - Popij malo
ovoga. Dala mu je olju punu nekog slatkog pia. Popio je i
osetio kako mu se glad pojaava. - Miriem da se kuva
neto vrlo ukusno.
- Gula od kornjae a la Borabej. Doneu ti malo. Sali stavi ruku na njegov obraz.
Pogledao ju je i svega se setio.
Nagnula se nad njim i poljubila ga.
- Imamo jo mnogo pred sobom pre nego to ovo bude
zavreno.
-Da.
- Samo polako.
Klimnuo je glavom. Donela mu je malo gulaa od kornjae; Tom ga je pojeo i ponovo zaspao. Kad se probudio
glavobolja je bila nestala, i on je mogao da ustane iz mree
i nesigurno izae iz kolibe. Noge su mu bile kao od gume.
Bili su na istoj istini, s istim palim deblom, ali se ona
pretvorila iz movarnog gustia u veseli, otvoreni logor.
Paprat je bila poseena i iskoriena za pokrivanje blatne
zemlje koja je postala prijatni, proleni tepih. Bile su jo
dve kolibe s krovom od palminog lia i vatra okruena
stolicama od panjeva. Sunce je sijalo kroz otvore u
kronjama drvea. Sijera Azul se videla kroz otvor,

grimizna naspram plavog neba. Sali je sedela pokraj vatre i

kad je izaao skoila je na noge i uzela ga za ruku da mu
pomogne da sedne.
- Koliko je sati?
- Deset ujutru - ree Sali.
- Kako je Filip?
- Odmara se u mrei. Jo je slab, ali e biti dobro.
Vernon spava u poslednjoj fazi groznice. Pojedi malo
gulaa. Borabej nam pridikuje da moramo da jedemo to
vie moemo.
- Gde je taj tajanstveni Borabej?
- Lovi.
Tom je pojeo jo malo gulaa; ogroman lonac se
krkao na vatri, pun paria mesa i raznovrsnog
nepoznatog korenja i biljki. Kad je zavrio s jelom otiao je
u drugu kolibu da vidi Filipa. Otvorio je vrata od palminog
lia, sagnuo se i uao.
Filip je leao u svojoj mrei, puei. Jo uvek je bio
zaprepaujue mrav, ali rane su se pretvorile u kraste, a
oi vie nisu izgledale uplje.
- Drago mi je da si ustao, Tome - ree.
- Kako se osea?
- Oseam slabost u kolenima, ali inae sam ivnuo.
Stopala su mi gotovo zacelila. Hodau za dan ili dva.
- Jesi li upoznao tog tipa, Borabeja?
- O, da. udan lik, sav oslikan, s ploama u uima,
tetoviran, i slino. Sali bi ga predloila za sveca, ali nekako
sumnjam da je katolik.
- Izgleda kao novi ovek, Filipe.
- I ti, Tome.
Nastupila je nelagodna tiina, prekinuta vikom koja je
dolazila spolja.
- Zdravo! Brao!
- O, Borabej se vratio - ree Filip.
Tom se sagnuo da proe kroz vrata i izae iz kolibe, i
tad je video najneverovatnijeg malog Indijanca koji je iao

preko istine. Gornji deo njegovog tela, kao i lice, bili su

oslikani crveno, s crnim krugovima oko oiju i jarkim
utim linijama postavljenim dijagonalno preko grudi. Na
traci, na nadlaktici, bila su naikana zelena pera; bio je
nag osim krpe preko bedara. Dve ogromne ploe su mu
bile u probuenim unim resicama, njiui se pri svakom
koraku. Na stomaku mu je bila zanimljiva ara od oiljaka,
a prednji zubi zailjeni u pic. Imao je crnu kosu, ravno
iseenu, i oi vrlo neobine boje leske, gotovo zelene. Lice
je bilo veoma zgodno, lepo izvajano, koa glatka.
Priao je vatri, nizak i dostojanstven, nosei duvaljku
od dva metra u jednoj ruci i mrtvu ivotinju - nepoznate
vrste - u drugoj.
- Brat, nosim meso - ree Borabej na engleskom i
iskezi se. Zatim baci ivotinju na zemlju i zakorai. Dvaput
je snano zagrlio Toma, poljubio ga u vrat sa svake strane
- neka vrsta ritualnog indijanskog pozdrava. Zatim se
odmakao korak, stavio ruku na grudi. - Moje ime Borabej,
brat.
- Ja sam Tom.
- Ja Dejn - ree Sali.
Borabej se okrenu.
- Dejn? Ti ne Sali? Sali se nasmeja. - To je bila mala
ala.
- Ti, ja, on, mi braa - zakljuio je Borabej i jo
jednom ritualno zagrlio Toma, ponovo ga ljubei u vrat s
obe strane.
- Hvala ti to si nam spasao ivot - ree Tom. Zvualo
je slabo kad je to izgovorio, ali Borabej je bio zadovoljan.
- Zahvalim. Zahvalim. Ti jede supa?
- Da. Ukusna je.
- Borabej dobar kuvar. Jedi jo!
- Gde si nauio engleski?
- Majka mene uila.
- Govori dobro.
- Ja govorim loe. Ali ja uim od vas i onda govorim
dobrije.

- Bolje - ree Sali.

- Zahvalim. Odem u Amerika jedan dan s ti, brat.
Tom je bio zauen da ak i ovde, toliko daleko od
civilizacije koliko neko mesto moe da bude, ljudi ele da
odu u Ameriku.
Borabej baci pogled na Momia, koji je bio na svom
uobiajenom mestu, u Tomovom depu.
- Ovaj majmun vriti i vriti dok ti bolestan. Kako mu
ime?
- Dlakavi Momi.
- Zato vi ne jesti ovaj majmun kad gladovati?
- Dakle, ja sam ga nekako zavoleo - ree Tom. Ionako ne bi ispalo vie od zalogaja.
- Zato zove njega Dlakavi Momi. ta to Dlakavi
Momi?
- Pa, to je samo nadimak za dlakavu ivotinju.
- Dobro. Ja nauim nova re, Dlakavi Momi. Ja
elim nauim engleski.
Sali ree:
- Ja elim da nauim engleski.
- Zahvalim! Ti meni kae kad ja greim. - Indijanac
prui prst majmunu. Momi ga uze svojom majunom
apom i pogleda ga, potom vrisnu i sakri se u Tomov dep.
Borabej se nasmeja.
- Dlakavi Momi misli ja njega pojesti. On zna da mi
Tara volimo majmun. Sad kuvam hranu. - Vratio se na
mesto gde je bacio ulov i uzeo ga zajedno s loncem.
Povukao se daleko od logora, unuo i poeo da dere i
erei ivotinju i ubacuje sve u lonac, ukljuujui
unutranje organe i kosti. Tom se pridruio Sali kraj vatre.
- Jo uvek sam potpuno zbunjen - ree Tom. - ta se
desilo? Odakle je Borabej doao?
- Ne znam mnogo vie od tebe. Borabej nas je
pronaao bolesne i umirue. Raistio je zemlju, sagradio
kolibe, preneo nas u njih, hranio, leio. Prikupio je veliku
koliinu bilja, ak i neke udne insekte - moe sve da
vidi okaeno u rogovima njegove kolibe - i koristio ih je da

nas lei. Meni je prvoj bilo bolje. To je bilo pre dva dana,
pa sam mu pomagala da kuva i da vas neguje. Ova
groznica koju smo svi imali zove se bisi, i izgleda da
kratko traje, ali je vrlo estoka. Hvala bogu, to nije
malarija, a Borabej mi kae da nema trajne posledice i da
se ne vraa. Ako ne umre u prva dva dana, ozdravie.
Izgleda da je don Alfonso umro od bisija - on kae da su
stari ljudi podloniji.
Seanje na njihovog saputnika izazva ubod bola u
Tomu.
- Znam - ree Sali. - I meni nedostaje.
- Nikad neu zaboraviti starca i njegovu iaenu mudrost. Teko je verovati da ga vie nema.
Gledali su Borabeja kako secka i erei ivotinju, a
komade baca u lonac. Pevuio je neku jednolinu melodiju
koja se uzdizala i padala s povetarcem.
- Da li je rekao neto o onom Hauseru i dogaajima
na Sijeri Azul?
- Ne. Nee da govori o tome. - Sali je gledala u njega
oklevajui. - Onom prilikom sam, za trenutak, mislila da je
s nama gotovo.
-Da.
- Sea li se ta sam rekla?
- Seam se.
Obli je jarko crvenilo.
Tom upita:
- Zeli li da povue svoje rei?
Odmahnula je glavom, pravei od svoje zlatne kose
vodopad, zatim ga vrsto pogledala, crvenih obraza.
- Nikad.
Tom se nasmei.
- Dobro. Uzeo ju je za ruku. Ono kroza ta su
proli nekako ju je prolepalo, uinilo da izgleda duhovnije - nije umeo to da objasni. Njen bockavi, svaalaki
ton je nestao. Tako bliski susret sa smru sve ih je
promenio.

Borabej se vratio sa ivim komadiima mesa, uvijenim

u listove.
- Dlakavi Momi! - pozvao je i napravio zvuk sisanja
zubima koji je nesumnjivo liio na majmunski. Momi
isturi glavu iz Tomovog depa. Borabej isprui ruku, a
Momi, poto je malo drhtao i skiao, zgrabi parence
mesa i strpa ga u usta. Zatim zgrabi jo jedno parence, pa
jo jedno, gurajui ih u usta obema rukama, a njegovo
cianje od zadovoljstva bilo je prigueno hranom.
- Dlakavi Momi i ja sada prijatelji - ree Borabej sa
osmehom.
Vernonova groznica je prestala te noi. Sledeeg jutra
se probudio bistar, ali slab. Borabej se muvao oko njega,
terajui ga da pije razliite tople ajeve i hladne napitke.
Taj dan u logoru su proveli odmarajui se, a Borabej je
otiao da dobavi hranu. Indijanac se vratio poslepodne s
torbom od palminog lista iz koje je istovario korenje, voe,
kotunjave plodove i sveu ribu. Ostatak dana je proveo
pekui, dimei i usoljavajui hranu, a zatim ih pakovao u
suvu travu i lie.
- Idemo li negde? - upita ga Tom.
- Da.
- Kuda?
Borabej ree:
- Mi priati posle.
Hramajui, Filip izae iz barake, stopala jo uvek
zavijenih, s lulom od ruinog drveta u ustima.
- Boanstveno poslepodne - ree. Priao je vatri i seo.
Dok je sipao sebi olju aja koju je Borabej napravio,
primeti: - Ovaj indijanski momak bi trebalo da dobije
mesto na prvoj strani Neenel diografika.
Vernon im se pridruio, nesigurno sedajui na panj.
- Vernone, jedi! - Borabej je odmah napunio iniju
gulaem i dodao mu je. S rukama koje su se tresle Vernon
je prihvati, promrmlja hvala.
- Dobrodoao u zemlju ivih - ree Filip.

Vernon obrisa elo i nita ne ree. Bio je bled i

izmraveo. Uzeo je jo jednu kaiku gulaa.
- Dakle, eto nas - ree Filip. - Moja tri sina.
Bilo je izvesne otrine u Filipovom glasu koju je Tom
primetio s nelagodnou. Oblica drveta poskoi na vatri.
- U kakvu smo se glupost uvalili - ree Filip. - Sve zahvaljujui dragom starom ocu. - Podie au u posprdnom
pozdravu. - iveli, dragi stari oe. - Popio je aj naiskap.
Tom bolje pogleda Filipa. Zadivljujue se oporavio. Oi
su mu konano bile ive - ive i ispunjene gnevom.
Filip pogleda oko sebe.
- I ta sad, brao moja?
Vernon slegnu ramenima. Bio je bled, usukanog lica,
sa sivim kolutovima oko oiju. Uzeo je jo jednu kaiku
gulaa.
- Hoemo li zbrisati nazad podvijenog repa? I
dozvoliti da taj tip, Hauser, uzme Lipija, Braka, Monea i
sve ostalo? - Zastao je. - Ili emo poi u Sijera Azul i moda
zavriti s utrobom okaenom na bunje? - Ponovo je
zapalio lulu. - To nam je izbor.
Niko nije odgovorio dokje Filip kruio pogledom,
zurei u svakog ponaosob.
- Pa? - ree Filip. - Pitam vas ozbiljno: hoemo li da
pustimo debeljukastog Kortesa da odigra svoj valcer do
kraja i ukrade nae nasledstvo?
Vernon ga pogleda. Lice mu je i dalje bilo ispijeno od
bo-lesti, a glas slab.
- Sam odgovori na to pitanje. Ti si doveo Hausera
ovde.
Filip se okrenu Vernonu s hladnim pogledom.
- Mislio sam da je vreme optuivanja prolo.
- to se mene tie, vreme optuivanja je tek poelo.
- Sad nije ni vreme ni mesto - ree Tom.
Vernon se okrenu Tomu.
- Filip je doveo tog psihopatu ovde i on mora da
odgovori na pitanje.

- Delao sam u dobroj nameri. Nisam imao pojma da

e se Hauser pretvoriti u udovite. A ja sam ti dao
odgovor, Vernone. Pogledaj me.
Vernon odmahnu glavom.
Filip nastavi:
- Pravi krivac je, a izgleda da niko nema nameru to da
prizna, otac. Zar niko od vas nije makar malice ljut zbog
onog to nam je uinio? Zamalo da nas je poubijao.
Tom ree:
- eleo je da nam uputi izazov.
- Nadam se da ga ne brani.
- Pokuavam da ga razumem.
- Ja ga i predobro razumem. Ova komedija zvana
Pljakai grobnica, samo je jo jedan izazov na dugoj
listi. Sea se privatnih uitelja za sport, instruktora
skijanja, asova istorije umetnosti, i jahanja, i sviranja, i
aha, bodrenja i pridika i pretnji? Sea li se dana za
kolske izvetaje? On misli da smo mi bezvredni, Tome.
Uvek je to mislio. Moda to i jeste tano. Pogledaj mene imam trideset sedam godina i jo uvek sam asistent na
vioj koli Govnjiva gubica; ti lei konje u Donjoj Strnjiki
u Juti; Vernon trai najbolje godine ivota zapevajui sa
Svami Mu Muom. Mi smo gubitnici. - Prasnuo je u grub
smeh.
Borabej ustade. Radnja je sama po sebi bila
jednostavna, ali je bila tako spora i promiljena da ih je
uutkala.
- To ne dobar govor.
- To nema veze s tobom, Borabeje ree Filip.
- Ne vie lo govor.
Filip nije obraao panju na njega nego se obratio
Tomu.
- Otac je mogao da nam ostavi novac, kao svaka
razumna osoba. Ili je mogao da ga da nekom drugom.
Dobro. To sam mogao da prihvatim. To je bio njegov novac.

Ali ne, morao je da smisli plan kako da nas kinji zbog

toga.
Borabej ga je gledao sa sjajem u oima.
- uti, brat.
Filip se okrenuo prema njemu.
- Ba me briga to si nam spasao ivote, ali ne meaj
se u porodine stvari. Na Filipovom elu je pulsirala
vena; Tom ga je retko kad video tako besnog.
- Ti slua mene, mali brat, ili ja ibam tvoja guza. Borabej je to rekao ljutito, stojei uspravno sa svih svojih
stotinu ezdeset centimetara, steui pesnice.
uo se udarac, a tada je Filip poeo da se smeje
tresui glavom. Telo mu se opustilo. - Isuse, je l' ovaj tip
zaistinski!
- Svi smo malo uznemireni - ree Tom. - Ali Borabej je
u pravu. Ovo nije mesto za svau.
- Veeras ree Borabej mi priati, vrlo vano.
- O emu? zapovedno je zahtevao Filip.
Borabej se okrenu prema loncu s gulaem i poe da
mea hranu, njegovo oslikano lice je bilo bezizrazno.
- Videti.

48
Luis Skiba je sedeo u konoj fotelji svoje drvetom
obloene, radne sobe i otvorio urnal na urednikoj strani.
Pokuavao je da ita, ali udaljeni prodorni i hrapavi zvuci
trube koju je njegov sin vebao ometali su mu
koncentraciju. Prolo je gotovo dve nedelje od Hauserovog
poslednjeg poziva. Oigledno se poigravao njim, drei ga u
neizvesnosti. Ili se neto desilo? Da li je on... to uradio?
Prikovao je pogled na lanak urednika u naporu da
izbegne napad samooptuivanja, ali su rei hujale kroz
njegovu glavu bez ikakvog smisla. Sredinji deo Hondurasa
bio je opasno mesto. Bilo je sasvim mogue da je Hauser
negde omanuo, pogreio, neto pogreno procenio, dobio
groznicu... Mnoge stvari su mogle da mu se dese. Sutina
je bila da je nestao. Dve nedelje je dugo vremena. Moda je
pokuao da ubije Brodbentove, a oni su se pokazali boljim
od njega i ubili ga.
Skiba se nadao, protivno razumu, da se to desilo. Da
li je zaista rekao Hauseru da ih ubije? ta li je mislio?
Nevoljno uzdahnu. Samo kad bi Hauser bio mrtav. Skiba
je sad znao, mada prekasno, da bi radije sve izgubio nego
to bi bio kriv za ubistvo. Bio je ubica. Rekao je: Ubij ih.
Pitao se zato je Hauser toliko navaljivao da on izrekne te
rei. Isuse. Kako se desilo da on, Luis Skiba ragbi
zvezda srednje kole, diplomac Stenforda i Vortona,
Fulbrajtov stipendista, glavni izvrni direktor jedne od
kompanija iz Foren 500*( Forbsova lista najbogatijih kompanija.
(Prim. prev.)) - dozvoli sebi da padne u zamku i da ga
nadjaa siledija i jeftini poliesterski kriminalac? Skiba je
uvek mislio o sebi kao o oveku s moralom i
intelektualnom teinom, oveku s etikom, kao o dobrom
oveku. Bio je dobar otac. Nije varao enu. Iao je u crkvu.
Bio je u upravnim odborima i davao dobar deo svoje
zarade u dobrotvorne svrhe. Pa ipak, taj namirisani uhoda,
s frizurom tri razbaruene dlake, nekako ga je smotao,
skinuo mu masku, pokazao mu ko je stvarno. To Skiba

nikada nije mogao da zaboravi niti da oprosti. Ni sebi, ni

Hauseru.
Misli mu jo jednom odlutae u leta na jezeru dok je
bio dete, na kolibu izubijanu vetrom, s nakrivljenim
dokom koji se sputao u mirnu vodu, na miris dima i
borova. Kad bi samo mogao da vrati sat, da se vrati u
jedno od tih dugih leta i pone ivot iz poetka. ta bi dao
da moe sve da pone ponovo.
S jaukom agonije oterao je sve to iz glave, uzeo gutljaj
skoa iz ae kraj lakta. Sve je propalo, propalo. Morao je
da prestane da misli o tome. ta je uraeno, uraeno je.
Nije mogao da vrati sat. Dobie Kodeks, moda e to biti
novi poetak za Lemp i niko nikad nee znati. Ili je Hauser
mrtav i oni nee dobiti Kodeks, ali i dalje niko nikad nee
znati. Niko nee znati. Mogao je to da prihvati. Morao je to
da prihvati. Samo to e on znati. On e znati da je ovek
sposoban da ubije.
Besno je podigao novine i poeo da ita lanak
urednika od poetka.
U tom trenutku zazvoni telefon. To je bio poslovni
broj, zatiena linija. Spustio je novine, otiao do telefona i
podigao slualicu.
uo je glas koji kao da je dolazio izdaleka, ali bio je
jasan kao kristal. Njegov roeni glas.
Uini to! Ubij ih, proklet bio! Poubijaj Brodbentove!
Skiba se oseao kao da ga je neko udario pesnicom.
Izgubio je vazduh, nije mogao da die. ulo se utanje, a
potom je glas ponovio, kao utvara iz prolosti:
Uini to! Ubij ih, proklet bio! Poubijaj Brodbentove!
Sledee to je uo bio je Hauserov glas, a ometa je
ponovo radio: - Jesi li uo to, Skiba?
Skiba se zagrcnu, zinu, pokua da natera plua da
rade.
- Halo?
- Da me nikad vie nisi pozvao na kuu - dreknu
Skiba.
- Nikad mi nisi rekao da ne smem.

- Kako si naao broj?

- Ja sam privatni detektiv, sea se?
Skiba se ponovo zagrcnu. Nema svrhe odgovoriti. Sad
je shvatio zato je Hauser navaljivao na njega da izrekne te
rei. Uhvaen je u zamku.
- Ovde smo. U Belom gradu.
Skiba je ekao.
- Znamo da je Brodbent doao ovde. Grupa
Indijanaca ga je sahranila u grobnicu koju je opljakao pre
etrdeset godina. Verovatno u istu grobnicu u kojoj je
pronaao i Kodeks. Zar to nije ironino? Mi smo sad ovde,
u izgubljenom gradu, i samo nam je jo ostalo da
pronaemo grobnicu.
Skiba je uo prigueno tup, izmenjeno ometaem u
dugo skviiik. Hauser mora da je iskljuio ometa u
pravom trenutku da bi jasno snimio njegov glas. Nema vie
mogunosti da Hauser ostane bez svojih pedeset miliona.
Naprotiv, Skiba je imao oseaj da e platiti i vie, mnogo
vie - i da e plaati do kraja ivota. Hauser ga je drao na
kratkom povocu. Kakva je prokleta budala bio, prevaren
od prvog koraka. Neverovatno.
- Je l' uje to? To je divan zvuk dinamita. Moji ljudi
rasturaju jednu piramidu. Naalost, Beli grad je veliko,
ogromno mesto, a Maks moe biti sahranjen bilo gde. U
svakom sluaju, pozvao sam te da ti kaem da je dolo do
napretka. Kad pronaemo grobnicu i uzmemo Kodeks,
kreemo na zapad, preko planina, kroz El Salvador ka
Pacinku. Peke i niz reku. Potrajae. Dobie Kodeks za
mesec dana.
- Ali rekao si...
- Da, da. Prvobitno sam nameravao da Kodeks
prebacimo helikopterom u San Pedro Sula. Ali iznenada
moramo da objasnimo nekoliko mrtvih honduraskih
vojnika. Nikad ne zna kad e neki beznaajni general da
ti oduzme posed kao nacionalno blago. Jedini helikopteri
koji ovde postoje su vojni, a da bi odleteo odavde mora da
proe kroz vojni vazduni prostor. Zato idemo na zapad,

u neoekivanom pravcu, mirno i tiho. Veruj mi, tako je

najbolje.
Skiba se opet zagrcnu. Mrtvi vojnici? Smuilo mu se
od razgovora s Hauserom. Hteo je da ga upita da li je
uradio ono, ali nije mogao da se natera da prozbori te rei.
- U sluaju da se pita, nisam postupio po tvom
nareenju. Trojica Brodbentovih sinova su jo uvek ivi.
ilavi bednici. Ali nisam zaboravio. Obeavam ti, uradiu
to.
Njegovo naredenje. U Skibinom grlu se opet pravila
knedla. Progutao je, gotovo se zadavio. Bili su ivi.
- Promenio sam miljenje - zakretao je.
- ta kae?
- Nemoj to da uradi.
- ta da ne uradim?
- Nemoj da ih ubije.
uo se duboki kikot.
- Mnogo je kasno za to.
- Za ime boga, Hausere, nemoj to da uradi;
nareujem ti da ih ne ubije, moemo sve da uradimo na
drugi nain...
Ali veza je bila mrtva. uo je buku i okrenuo se lica
oblivenog znojem. Na vratima je stajao njegov sin u
vreastoj pidami, kutrave plave kose, s trubom koja se
klatila u ruci.
- Koga da ne ubiju, tatice?

49
Te veeri, Borabej im je posluio obrok od tri jela,
poevi od riblje supe s povrem, preko peenih odrezaka s
gomilom malenih kuvanih jaja s ptiicama unutra, i za
desert kau od kuvanog voa. Nudio ih je da se poslue
dva, tri puta, terajui ih da jedu dok im gotovo nije pozlilo.
Kad su pojeli i poslednje jelo, povadie lule kao odbranu
od navale insekata u sumrak. Bilo je vedro vee, a mlad
mesec se dizao iza tamnih obrisa Sijere Azul. Sedeli su u
polukrugu oko vatre, tri brata i Sali, mirno puei,
ekajui da Borabej progovori. Indijanac je pukao neko
vreme, zatim odloio lulu i zaokruio pogledom. Njegove
oi, blistave u svetlosti vatre, zastadoe na licu svakog od
njih. Veernje abe su poele da izviruju i krekeu, to se
mealo s mnogo tajanstvenijim zvucima noi - kricima,
huanjem, tutnjanjem, cvranjem.
- Eto nas, brao - ree Borabej.
Zautao je.
- Ja ponem priu vrlo davno, pre etrdeset godina, u
godina pre ja rodio. U toj godini beli ovek doao uz reku i
preko planina, sasvim sam. Doao u Tara selo gotovo
mrtav. Bio prvi beli ovek mi ikad videli. Oni ga uzeli u
kolibu, hranili, vratili u ivot. Taj ovek iveo s Tara
ljudima, nauio govoriti na jezik. Oni pitali zato on
doao. On kazao da nae Beli grad, koji mi zovemo Sukija
Tara. To je grad naih predaka. Sad tamo idemo samo da
sahranimo mrtve. Odveli ga do Sukija Tara. Nisu znali da
on hoe da pokrade Sukija Tara. Taj ovek brzo uzeo Tara
enu za sebe.
- Logino - pakosno se nasmeja Filip. - Otac nije bio
ovek koji bi propustio malo akcije usput.
Borabej ga je gledao.
- Ko pria priu, brate, ti ili ja?
- Dobro, dobro, nastavi - odmahnu Filip rukom.

- Taj ovek, ja priam, uzme Tara enu za suprugu.

Ta ena moja majka.
- Oenio se tvojom majkom? - upita Tom.
- Naravno on enio moju majku - ree Borabej. - Kako
inae mi bili braa, brate?
Tom je zamukao od zaprepaenja dok su se
Borabejeve rei probijale do njegovog razuma. Blenuo je u
Borabeja, i prvi put ga video stvarno. Zurio je u oslikano
lice, u tetovae, u zailjene zube, u ploe u uima - i u
zelene oi, visoko elo, tvrdoglava usta, divno izvajane
jabune kosti.
- O moj boe - uzdahnu.
- ta? - upita Vernon. - Tome, ta govori?
Tom baci pogled na Filipa i shvati da je i njegov stariji
brat kao gromom pogoen. Filip je polako ustajao zurei u
Borabeja.
Borabej progovori:
- Poto otac enio majku, majka rodila mene. Ja
zovem Borabej, po ocu.
- Borabej - promrmlja Filip, pa zatim - Brodbent.
Nastala je duga tiina. - Zar ne shvatate? Borabej,
Brodbent - to je isto ime.
- Misli... on je na brat? - divlje upita Vernon
konano shvatajui.
Niko mu nije odgovorio. Filip, sada na nogama,
napravi korak ka Borabeju i nagnu se da mu pogleda lice
izbliza, kao da je neki ludak. Borabej se pomeri, izvadi lulu
iz usta i nervozno se nasmeja.
- ta vidi, brate? Utvaru?
- Da, na neki nain. - On prui ruku i dodirnu mu
lice. Borabej je sedeo mirno, nepomino.
- Moj boe - proaputa Filip. - Ti jesi na brat. Ti si
najstariji brat. Dobri boe, ja nisam prvoroeni. Ja sam
drugi sin, a da to nikad nisam znao.
-Tako je kako kaem! Mi smo braa. ta misli ja
kaem kad kaem brate! Ti misli ja alim?

- Nismo mislili da ti to govori doslovce - ree Tom.

- ta misli zato ja spasao vae ivote?
- Nismo znali. Mislili smo da si svetac.
Borabej se nasmeja.
- Ja, svetac? Ti smean, brate! Mi svi braa. Mi svi
imamo isti otac, Masrel Borabej. Ti Borabej, ja Borabej, svi
Borabej. - Udario se po grudima.
- Brodbent, zovemo se Brodbent - ispravi ga Filip.
Salin smeh se vinu do neba. Bila je na nogama i hodala u
krugovima oko logorske vatre.
- Kao da nemamo dovoljno Brodbentovih ovde! Eto
nam jo jednog! etvorica! Da li je svet spreman?
Vernon, iako je poslednji shvatio, bio je prvi koji se
sabrao. Ustao je i otiao do Borabeja.
- Vrlo sam srean da te pozdravim, brate moj - ree i
zagrli Borabeja. Borabej je bio iznenaen i zagrli Vernona
dvaput na indijanski nain.
Zatim se Vernon skloni u stranu dok je Tom prilazio i
pruao ruku. Borabej ga je gledao zbunjeno.
- Neto loe s rukom, brate?
On je moj brat, a ne zna ak ni da se rukuje,
pomisli Tom. Nakezivi se zagrli Borabeja, a Indijanac mu
uzvrati svojim ritualnim grljenjem. Odmakao se gledajui u
bratovo lice - i sad je mogao da vidi sebe u tom licu. Sebe,
svog oca, svoju brau.
Filip mu prie i prui ruku.
- Borabeje, ja ti ba nisam od grljenja i ljubljenja. Ono
to mi gringosi radimo jeste da se rukujemo. Nauiu te.
Isprui ruku.
Borabej isprui ruku. Filip je obuhvati i dobro
prodrma. Borabej se ceo drmao, a kad mu je Filip pustio
ruku razgledao ju je kao da proverava da nije oteena.
- Pa, Borabeje - ree Filip - pridrui se klubu. Klub
se zove Sjebani sinovi Maksvela Brodbenta. lanstvo se
uveava svakodnevno.
- ta to znai sjebani klub?

Filip odmahnu rukom.

- Nema veze.- I Sali zagrli Borabeja. - Ja nisam
Brodbent - ree osmehujui se hvala nebesima za to.
Ponovo su posedali oko vatre, a vladala je udna
tiina.
- Kakvo porodino okupljanje - ree Filip, tresui glavom u udu. - Dragi stari otac, uvek pun iznenaenja, ak
i posle smrti.
Ali to hou da vam kaem ree Borabej. Otac
ne mrtav.

50
Pala je no, ali to nije imalo znaaja u dubini
grobnice, gde svetlost nije ula hiljadu godina. Markus
Hauser je zakoraio preko sruene grede duboko u
unutranjosti i udahnuo stoletnu hladnu prainu. Sasvim
udno, bila je svea, nije bilo ak ni naznake mirisa
raspadanja. Snanom halogenom lampom je napravio krug
po prostoriji, a razbacano zlato i ad su zasvetlucali,
pomeani s kostima i prainom. Skelet je leao na
kamenom oltaru izrezbarenom hijeroglifima, i sve je nekad
bilo bogato ukraeno.
Hauser zakorai i podie zlatni prsten, odbacujui
kost prsta na kojoj je jo uvek stajao. Bio je velianstven, s
komadom ada izrezbarenim u obliku jaguarove glave.
Ubacio ga je u dep i razgledao ostale predmete ostavljene
s telom - zlatna kragna, nekoliko privesaka od ada, jo
jedan prsten. Stavljao je u dep manje predmete od zlata i
ada dok je polagano obilazio sobu za sahranu.
Glava lea je leala na drugom kraju odra. U nekom
trenutku donja vilica se olabavila i pala irom otvorena,
dajui lobanji izraz zapanjenosti. Kao da ne moe da veruje
u sopstvenu smrt. Tela uglavnom vie nije bilo, ali su
brojne pletenice padale s vrha lobanje. Sagnuo se i podigao
lobanju. Vilica se zaljuljala, visei na sasuenoj hrskavici.
Prednji zubi su bili isturpijani do iljaka.
Ah, jadni Jorie.
Preao je svetlom preko zidova. Na zidovima su bile
freske, ali sada mrane, zamrljane krenjakom i bui. U
uglovima su stajale posude ispunjene prainom, nagurane
na gomilu i polomljene nekim drevnim zemljotresom.
Tanko korenje je probilo tavanicu i visilo zamreno u
vazduhu.
Okrenuo se prema tenienteu.
- Da li je ovo jedina grobnica ovde? - upitao je.

- S ove strane piramide. Treba jo da ispitamo i

drugu stranu. Ako je simetrina, moda ima jo jedna
ovakva.
Hauser odmahnu glavom. Nee pronai Maksa u piramidi. To je bilo jasno. On se sahranio kao Tutankamon, na
mestu koje nije bilo oigledno. Tako bi to Maks uradio.
- Teniente, okupi ljude. Hou da im se obratim.
Pretraiemo ovaj grad s istoka ka zapadu.
- Razumem, gospodine.
Hauser otkri da jo uvek dri lobanju. Gledajui je poslednji put baci je ustranu. Udarila je u kameni pod sa
upljim zvukom i rasprsnula se kao da je od gipsa. Donja
vilica se zakotrljala, pravei nekoliko neobinih okreta pre
nego to se zaustavila u praini.
Grubo pretraivanje grada pomou dinamita, hram po
hram. Hauser odmahnu glavom. Voleo bi da se njegov
ovek koji je otiao da izvidi Brodbentove ve vratio.
Postojao je bolji nain da se to uradi, mnogo bolji.

51
- Otac je jo uvek iv? - uzviknu Filip.
-Da.
- Misli - jo nije sahranjen?
- Ja zavrim priu, molim. Poto otac bio s Tara jednu
godinu, moja majka rodila mene. Ali otac, on stalno pria o
Beli grad, ide tamo danima, nekad nedeljama. Poglavica
kae to zabranjeno, ali otac ne slua. On trai i kopa zlato.
Najzad nae mesto grobnica, otvori grobnica starog Tara
kralja i opljaka je. Uz pomo loi Tara oveci on pobegne
niz reku s blagom i nestane.
- Ostavljajui tvoju majku bez iega, s bebom sarkastino ree Filip - ba kao to je uradio i s drugim
suprugama.
Borabej se okrenu i pogleda u Filipa.
- Ja pria priu, brat. Ti zaepi svoje laprdalo!
Tom se prenerazio od oka na dea vi. Ti zaepi svoje
laprdalo bio je isti maksvelizam, jedan od najomiljenijih
oevih izraza, a sad je stigao iz usta ovog stranog,
tetoviranog, polugolog Indijanca s ploama u uima.
Mozak mu je radio. Otiao je na sam kraj sveta i ta je
naao? Brata.
- Nikad nisam video otac opet - do sada. Majka
umrla pre dve godine. I pre kratkog vremena otac doao
nazad. Veliko iznenaenje. Ja vrlo radostan vidi njega. On
kae umire. On kae ao mu. On kae vratio blago koje
ukrao od Tara. Zauzvrat, on eli bude sahranjen u
grobnicu Tara kralja s blagom belog oveka. Govorio s
Kah, poglavica Tara narod.
Kah kae, da, dobro, mi tebe sahraniti u grobnica. Ti
doao nazad s blago i mi tebe sahraniti u grobnica kao
stari kralj. Tako otac otiao i posle se vratio s mnogo
kutija. Kah poslao ljude na obalu da donesu blago.
- Da li te se otac setio? - upita Tom.
- O da. On vrlo srean. Mi ili pecali.

- Ozbiljno? - upita Filip ljutito. - Pecali? I ko je upecao

najveu ribu?
- Ja - ree Borabej ponosno. - S kopljem.
- Bravo za tebe.
- Filipe... - poe Tom.
- Da je otac proveo makar trenutak s Borabejom - ree
Filip - zamrzeo bi ga kao to mrzi i nas.
- Filipe, zna da nas otac ne mrzi - ree Tom.
- Umalo sam umro. Muili su me. Ima li ideju kako
to izgleda kad zna da e da umre? To je bilo oevo
naslee za mene. I sad, odjednom, imamo oslikanog
Indijanca, starijeg brata, koji ide na pecanje s ocem, dok
mi umiremo u dungli.
Borabej ree:
- Ti prestane bude ljut, brate?
- Nikad neu prestati da se ljutim.
- Otac ljutit ovek takoe.
- Potpuno si u pravu.
- Ti sin najvie lii na oca.
Filip zakoluta oima.
- Evo neeg novog, indijanski psihoanalitiar iz
dungle.
- Zato to najvie na oca, to ga voli najvie, tebe
boli najvie. A sad ponovo boli jer otkrio da nisi najstariji
sin. Ja najstariji sin.
Nastade kratka tiina, a onda se Filip grubo nasmeja.
-Ovo je previe. Kako mogu da se takmiim s
nepismenim, tetoviranim Indijancem s isturpijanim
zubima?
Posle pauze, Borabej ree.
- Ja sad nastavim priu.
- Samo izvoli.
- Kah uredi sve za oevu smrt i sahranu. Kad doe
dan bude veliko slavlje za oca. Veliko, veliko slavlje. Sav
Tara narod doe. Otac tamo, takoe. Otac uiva svoja
sahrana mnogo. On da mnogo poklona. Svi dobiju erpe i
lonce i tiganje i noeve za kuvanje. Tom i Sali se pogledae.

- On bi to oboavao - ree Filip. - Mogu da zamislim

kako matori jarac predsedava sopstvenoj sahrani.
- Ti u pravu, Filip. Otac oboavao to. On jeo, pio
previe, smejao, pevao. Otac otvorio kutije da svako vidi
sveto blago belog oveka. Svako voleo Mariju Majku kako
dri bebu Isusa. Beli ovek ima lepe bogove.
- Lipi! - dreknu Filip. - Je l bio u dobrom stanju? Da
li je preiveo putovanje?
- To je najlepa stvar koju ja video, brate. Kad je
gledam, ja vidim u beli ovek neto to ne video pre.
- Da, da, to je jedna od najlepih stvari koje je Lipi
uradio. Ne mogu da zamislim da je gurnuta u neku vlanu
grobnicu!
Borabej nastavi:
- Ali Kah prevario otac. Na kraju sahrane on trebalo
da da ocu posebno otrovno pie da otac umre bez bola. Ali
Kah ne to uradio. Kah dao ocu pie da spava. Niko to nije
znao sem Kah.
- Ovo zvui kao prava ekspirova drama - ree Filip.
- Tako spavajui otac odnet u grobnicu s blagom.
Zatvorili vrata, zapeatili ga u grobnicu. Svi mislili on
mrtav. Samo Kah znao on ne mrtav, on spava. Tako posle
on probudio u mraan grobnica.
- Stani malo - ree Vernon - ne razumem.
- Ja razumem - hladno ree Filip. - Sahranili su oca
ivog. Muk.
- Ne oni - ree Borabej. - Kah. Tara narod ne zna
nita o prevari.
Filip ree: - Bez hrane i vode... Gospode boe, kako
je to strano!
- Brao - ree Borabej - u Tara obiaj mnogo hrane i
vode se stavi u grobnica za posle smrti.
Tom oseti jezu du kime dokje shvatao smisao
reenog. Najzad progovori:
- Ti, dakle, misli da je otac jo uvek iv, ali zapeaen
u grobnici?

-Da.
Niko nije rekao ni re. Sova je huknula tubalicu u
mraku.
- Koliko dugo je zapeaen u grobnici? - upita Tom.
- Trideset dva dana.
Tomu pozli. To je bilo nezamislivo.
- Zato je, doavola, Kah to uradio? - upita Vernon.
- Kah ljut to otac opljakao grobnicu davno. Kah bio
deak tada, sin poglavice. Otac ponizio oca od Kah kad
opljakao grobnicu. Ovo Kahova osveta.
- Zar nisi mogao da ga sprei?
- Ja ne znao Kahov plan do posle. Tada pokuao
spasem oca. Na grobnici velika kamena vrata. Ja ne mogu
sklonim. Kah saznao ja iao u Sukija Tara da spasem oca.
Kah mene zarobio i hteo ubije. On kazao ja prljav ovek,
pola Tara, pola beo. Onda lud beli ovek s vojnicima doao
i uhvatio Kaha, odveo ga u Beli grad. Ja uo vojnici priaju
o vama i doao po vas.
- Kako si znao da smo ovde?
- Ja uo vojnici priaju.
Vatra je svetlucala dok se no sputala na petoro
stianih ljudi koji su sedeli na zemlji. Borabejeve rei su
ostale da vise u vazduhu jo dugo poto je zavrio priu.
Oi su mu lutale oko vatre, zadravajui se na svakom
zakratko.
- Brao, to uasan nain da se umre. To smrt za
pacova, ne za oveka. On nas otac.
- ta moemo da uradimo? - upita Filip.
Posle duge pauze Borabej progovori, a glas mu je bio
dubok i zvuan:
- Mi njega spasemo.

52
Hauser je razgledao grubi nacrt grada koji je skicirao
u poslednja dva dana. Njegovi ljudi su dva puta pregledali
ceo grad, ali je on bio toliko veliki da je bilo gotovo
nemogue napraviti tanu mapu. Bilo je nekoliko
piramida, desetine hramova i drugih graevina, stotine
mesta na kojima je mogla biti skrivena grobnica. Ako ne
budu imali sree trebae im nekoliko nedelja.
Jedan vojnik se pojavio na vratima i salutirao.
- Izvetaj.
- Sinovi su na tridesetak kilometara iza nas, preko
ua reke Okata.
Hauser polako spusti mapu.
- ivi i zdravi?
- Oporavljaju se od bolesti. Jedan Tara Indijanac ih
neguje.
- Oruje?
- Jedna beskorisna lovaka puka koja pripada eni.
Lukovi, strele, i duvaljka, naravno...
- Da, da. - Uprkos samom sebi Hauser oseti izvesnu
dozu potovanja za trojicu sinova, posebno za Filipa. Po
svakoj logici trebalo je da budu mrtvi. I Maks je bio takav,
tvrdoglav i srekovi. To je bila mona kombinacija.
Nakratko mu se u mislima pojavi Maksova slika, dopola
nag ovek koji se probija kroz dunglu, znojava lea
prekrivena trunicama, granicama i liem. Mesecima su
prosecali put kroz dunglu, izujedani, povredeni, zaraeni,
bolesni - ne nalazei nita.
A tada ga je Maks ostavio, otiao uzvodno i pronaao
prvu nagradu koju su zajedno traili vie od godinu dana.
Hauser se u potpunoj besparici vratio kui i prijavio za
vojsku... Odmahnuo je glavom kao da odbacuje
ozlojeenost. To je bila prolost. Budunost - i blago
Brodbentovih - pripada njemu.
Teniente progovori:

- Treba li da poaljem vojnike nazad da ih ubiju?

Ovog puta emo to sigurno izvriti, obeavam ti.
- Ne - ree. - Neka dou.
- Ne razumem.
Hauser se okrenu tenienteu.
- Nemoj im smetati. Ostavi ih. Neka dou.

53
Filip se oporavljao sporije od drugih, ali posle jo tri
dana Borabejevog leenja i nege, bio je sposoban da hoda.
Jedno sunano jutro rasturili su logor i poli u Tara selo,
u podnoju Sijere Azul. Borabejeva zbirka biljnih napitaka,
masti i ajeva imala je izvanredno dejstvo na sve njih.
Borabej je hodao prvi sa svojom maetom, dajui brz
tempo. Do podneva su dospeli do iroke reke gde su
pronali Filipa, prelazei za pet sati put za koji im je bilo
potrebno pet dana prilikom njihovog oajnikog
povlaenja. Preko reke, kako su se pribliavali Sijeri Azul,
Borabej je poeo da se kree opreznije. Dospeli su do
podnoja i poeli da se penju. Planina je postajala
osunanija, s manje tame. Granje je bilo naikano
orhidejama, a vesele krpice osunane povrine vukle su ih
unapred.
Proveli su no u jednom starom Tara logoru,
polukrugu zaklona pokrivenih palminim liem, zavuenih
u bujnom zelenilu. Borabej je krio put kroz rastinje
visoko do struka, njegova maeta je pevala, raiavajui
put do najouvanije grupe koliba. Zavukao se unutra, a
Tom je uo zveket maete, trupkanje nogama i prigueno
psovanje, prvo u maloj kolibi, potom i u drugoj. Borabej se
pojavio s malom, zgrenom zmijom nabijenom na vrh
njegove maete, i bacio je u umu.
- Kolibe iste sad. Vi uete, postavite mree, odmorite
se. Ja pravim jelo.
Tom pogleda u Sali. Oseao je da mu srce tako
snano udara u grudima da se gotovo ulo. Bez ijedne rei,
oboje su znali ta e da urade.
Uli su u manju kolibu. Unutra je bilo toplo i mirisalo
na suvu travu. Zraci sunca su prolazili kroz rupice u
palminom liu na krovu, arajui unutranjost takicama
poslepodnevne svetlosti. Tom je okaio svoju mreu, a
zatim je gledao kako ona kai svoju. Mrlje svetlosti su bile
kao aka zlatnih novia baenih u njenu kosu; svetlucale

su pri svakom pokretu. Kad je zavrila s kaenjem, Tom joj

se pribliio i uzeo je za ruku. Blago je podrhtavala.
Privukao ju je k sebi, proao rukama kroz kosu, poljubio
je. Pribliila mu se, telom dodirujui njegovo, i on ju je
ponovo poljubio. Ovog puta usne su joj se razmakle i on je
osetio njen jezik, pa je zatim ljubio njena usta, bradu,
bone delove vrata, a ona se sasvim privila i snano ga
zagrlila, a on je ljubio vrh njene koulje i svako dugme dok
se sputao nanie i otkopavao ga. Oslobodio joj je grudi i
nastavio da ih ljubi, prvo meke delove, a zatim bradavice,
vrste i uzdignute, a onda je skliznuo rukom niz njen
glatki stomak. Mogao je da oseti kako njene ruke masiraju
miie njegovih lea. Razvezao joj je pojas pantalona i
kleknuo, ljubei joj pupak i klizei rukama oko nje da je
stegne otpozadi dok joj je skidao pantalone. Pripila je usne
unapred i razmakla butine kratko uzdiui, a on je
nastavljao da je ljubi, da je dri za zadnjicu, sve dok
njegovi prsti nisu uronili u njena ramena i dok nije uo
kratki uzdah, iznenadni dahtaj, dok joj se celo telo treslo.
Potom je ona skinula njega, pa su zajedno legli u
toploj tami i vodili ljubav dok je sunce zalazilo, a mali
zlatni novii se preobratili u crveno i bledeli; sunce je
tonulo iza drvea, ostavljajui kolibu u priguenoj tami, i
jedini zvuci su bili tihi jecaji koji su ispunjavali udan svet
oko njih.

54
Probudio ih je Borabejev veseli glas. No je pala i
vazduh je bio sveiji, a miris peenog mesa se irio po
kolibi.
- Veera!
Tom i Sali se obukoe i izaoe iz kolibe, oseajui se
pomalo postieno. Zvezde su blistale na nebu, Mleni put
je kao reka svetlosti tekao nad njihovim glavama. Tom
nikad nije video no tako crnu, niti Mleni put tako
blistav.
Borabej je sedeo kraj vatre, okretao raanj i dubio
suvu tikvu, pravei rupe na jednom i lebove na drugom
kraju. Kad je zavrio podigao ju je i prineo ustima, a zatim
dunuo. Neni, duboki ton se izvio, pa jo jedan, i jo jedan.
Zastao je i nasmeio se.
- Ko hoe da slua muziku?
Zasvirao je, a zanosni tonovi su tvorili lovaku
melodiju. Dungla se utiala dok su isti, jasni tonovi
izlazili iz tikve, sve bre, rastui i opadajui, sa zvucima
bistrim i uurbanim kao planinski potok. Za trenutak je
zavladala tiina dok je melodija ostala da visi u vazduhu
oko njih, a onda se pesma zavrila nizom tonova, utvarnih
kao jauk vetra u peini.
Kad je zavrio tiina je trajala minutima. Postepeno,
zvuci dungle poee da se vraaju u prostor osloboen
melodijom.
- Predivno - ree Sali.
- Mora da si nasledio taj talenat od majke - primeti
Vernon. - Otac je bio tvrd na uima.
- Da. Moja majka je divno pevala.
- Ba si srean - ree Vernon. - Mi jedva da znamo
nae majke.
- Vi nemati istu majku?
- Ne. Svako ima drugu. Otac nas je uglavnom sam
podizao.
Borabejeve rairi oi.

- Ja ne razumem.
- Kad doe do razvoda... - Tom zastade. - Dakle,
ponekad jedan roditelj dobije decu, a drugi nestane.
Borabej odmahnu glavom.
- To vrlo udno. Ja elim imao oca. - Okrenu raanj. Kaite kako rasti s ocem izgleda.
Filip se grubo nasmeja.
- O boe, odakle da ponem? Kad sam bio mali mislio
sam da je zastraujue.
Vernon uskoi.
- Voleo je lepotu. Voleo ju je toliko da bi se nekad
rasplakao ispred lepe slike ili kipa.
Filip jo jednom sarkastino frknu.
- Kako da ne, plakao je jer nije mogao da ih ima. eleo
je da poseduje lepotu. eleo ju je za sebe. ene, slike, ta
god bilo. Ako je bilo lepo, eleo je da poseduje.
- Ba si surov - primeti Tom. - Nema nieg loeg u
voljenju lepote. Svet moe da bude tako runo mesto. On
je voleo lepotu zbog nje same, ne zato to je bila moderna
ili to mu je donosila novac.
- Nije iveo ivot po pravilima drugih ljudi - nastavi
Vernon. - Bio je skeptik. Njegovu koranicu odreivao je
drugi doboar.
Filip odmahnu rukom.
- Odreivao drugi doboar? Ne, Vernone, on je
zviznuo doboara po glavi, oteo mu dobo i sam predvodio
paradu. To je bio njegov pristup ivotu.
- ta radili s njim?
Vernon ree:
- Voleo je da nas vodi na logorovanje.
Filip se nagnu, a smeh mu je liio na lave.
- Odvratno logorovanje s kiom i komarcima, kada
nas je kinjio logorskim radnim zadacima.
- Ja sam upecao svoju prvu ribu na jednom od tih
izleta - ree Vernon.
- I ja sam - nadoveza se Tom.

- Logorovanje? ta je logorovanje?
Ali razgovor je prevaziao Borabeja.
- Ocu je bilo potrebno da se nekad skloni od
civilizacije, da pojednostavi ivot. Poto je sam bio tako
komplikovan, bilo mu je neophodno da stvori
jednostavnost oko sebe, i to je inio odlazei na pecanje.
Oboavao je pecanje na muicu.
Filip se rugao.
- Moe biti da je pecanje, odmah uz Svetu veru,
najpoznatija glupa aktivnost poznata oveanstvu.
- Ta primedba je uvredljiva - ree Tom - ak i za tebe.
- Ma hajde, Tome! Nemoj mi rei da i u matorim godinama veruje u tu besmislicu? U to i u Vernonovu
osmostruku stazu. Odakle sva ta religioznost? Na kraju
krajeva otac je bio ateist. Ima jedna dobra stvar za tebe,
Borabeje. Otac je roen kao katolik, ali je postao razuman,
razborit, nepopustljivi ateist.
Vernon primeti.
- Ima vanijih stvari u ivotu od tvojih armani odela,
Filipe.
- Istina - odobri Filip - ima i ralf loren.
- ekaj! - viknu Borabej. - Vi svi priati u isto vreme.
Ja ne razumeti!
- Stvarno si nas naloio tim pitanjem - ree Filip i
dalje se smejui. - Hoe jo?
- Da. Kakvi vi sinovi? - zapita Borabej.
Filipov smeh zamre. Izvan kruga vatre dungla je
utala.
- Nisam siguran da shvatam na ta misli - ree
Tom. Borabej ree:
- Rekli mi kakav otac on vama. Sad ja pitam kakvi
sinovi vi njemu.
- Mi smo bili dobri sinovi - ree Vernon. - Pokuavali
smo da ostvarimo program. Radili smo sve to je eleo. Drali smo se pravila, odravali mu koncerte svake proklete
nedelje, ili na sve asove i pokuavali da pobedimo u

igrama koje smo igrali. Moda nismo bili uspeni, ali smo
se trudili.
- Vi radili to on hteo, ali ta radili to on nije hteo?
Vi njemu pomogli u lovu? Vi njemu pomogli da vrati krov
posle oluje? Vi pravili kanu s njim? Vi mu pomogli kad je
bolestan?
Tomu se odjednom uini da im je Borabej podvalio.
Ovo mu je bio cilj od poetka. Pitao se ta je Maksvel
Brodbent priao svom najstarijem sinu poslednjih mesec
dana ivota.
Filip ree:
- Otac je zaposlio ljude da rade sve te stvari umesto
njega. Otac je imao batovana, kuvara, spremaicu, ljude
koji popravljaju krov. Imao je i bolniarku. U Americi se
kupuje ono to ti treba.
- Nije on na to mislio - primeti Vernon. - On eli da
zna ta smo mi uradili za oca kad se razboleo.
Tom oseti kako mu lice crveni.
- Kad on bolestan od raka, ta vi uradili? Otili u
njegovu kuu? Ostali s njim?
- Borabeje - pitavo ree Filip - bilo bi krajnje
nekorisno nametati se starcu. Ne bi nas eleo.
- Pustili da stranac brine o ocu kad je bolestan?
- Ne prihvatam da mi pridikuje - ni ti, ni iko drugi o mojim dunostima kao sina - vrisnu Filip.
- Ja ne pridikujem. Ja pitam prosta pitanja.
- Odgovor je da. Pustili smo da stranac neguje oca.
Uinio je nae ivote groznim dok smo odrastali, i jedva
smo ekali da pobegnemo od njega. Eto ta se deava kad
si lo otac - sinovi te napuste. Tre, bee. Ne mogu da
doekaju da pobegnu od tebe!
Borabej ustade na noge.
- On va otac, dobar ili lo. On vas hrani, on vas
uva, on vas odgaja. On vas napravio.
I Filip pomamljeno ustade.
- Tako zove tu gnusnu provalu telesnih tenosti?
Napravio nas? Mi smo bili nesrean sluaj, svaki od nas.

Kakav to otac uzima decu od njihovih majki? Kakav to otac

podie decu kao da smo neka vrsta ogleda u stvaranju
genija? Ko nas je dovukao u dunglu da pomremo?
Borabej zamahnu prema Filipu tako brzo da se
uinilo da je Filip nestao u mraku. Borabej je stajao
uspravno, stotinu ezdeset centimetara oslikanog besa,
pesnice su mu se grile. Filip se uspravi u praini kraj
vatre i zakalja se.
- Uf. - Pljunu. Usna mu je bila krvava i naglo je
oticala.
Borabej je zurio u njega, teko diui.
Filip obrisa lice, a onda se po njemu razli osmeh.
- Dobro, dobro. Najstariji brat je konano zauzeo svoje
mesto u porodici.
- Ti ne pria o ocu tako.
- Ja u da priam o njemu kako god mi je volja, i
nijedan nepismeni divljak nee promeniti moje miljenje o
tome.
Borabej je grio pesnice, ali nije napravio nijedan
pokret prema Filipu.
Vernon pomoe Filipu da ustane. Filip dodirnu usnu,
ali je izraz njegovog lica bio pobedniki. Borabej je stajao,
nesiguran, kao da shvata da je pogreio, da je nekako
izgubio raspravu udarivi brata.
- Dobro - ree Sali. - Dosta prie o Maksvelu
Brodbentu. Ne moemo sebi da dozvolimo svau u ovakvo
vreme, i svi to znate.
Pogleda u Borabeja.
- Izgleda da je veera zagorela.
Borabej u tiini skinu meso s ranja i poe da
postavlja parad na lie.
Filipova gruba reenica odzvanjala je u Tomovim
mislima: To se deava kad si lo' otac sinovi te
ostave. I zapita se, da li su to oni uinili?

55
Majk Graf je sedeo u naslonjai kraj vatre, paljivo
prekrtenih nogu, pozoran, prijatnog izraza lica. Skiba se
divio kako je Graf, uprkos svemu, uspevao da zadri tu
jasnu auru samopouzdanja steenu u poslovnoj koli. Graf
bi mogao da vesla u Haronovom amcu du reke Stiks
prema vratima pakla, a da i dalje zadri taj prijatni izraz
lica kojim ubeuje saputnike da su vrata raja iza ugla.
- ta mogu da uinim za tebe, Majk? - upita Skiba
ljubazno.
- ta se to deava s deonicama poslednja dva dana?
Porasle su deset odsto.
Skiba klimnu glavom. Kua je gorela, a Graf se u
kuhinji alio na hladnu kafu.
- Samo budi zadovoljan da smo preiveli onaj lanak o
floksateinu u urnalu.
- Samo razlog vie da me brine skok deonica.
- Gledaj, Majk...
- Luise, nisi valjda prole nedelje rekao Feneru o
Kodeksu?
- Jesam.
- Hriste! Zna kakvo ubre je taj ovek. Imamo ve
dovoljno nevolja da bismo dodavali jo i nezakonitu
prodaju informacija.
Skiba ga pogleda. Stvarno je trebalo da se oslobodi
Grafa jo odavno. Graf ih je obojicu kompromitovao do te
mere da otkaz u ovom trenutku nije dolazio u obzir. I zar je
to vano? Bilo je zavreno - za Grafa, za kompaniju, a
naroito za njega.
Hteo je da provriti zbog beznaajnosti svega. Jama
bez dna otvorila se ispod njega - bili su u slobodnom padu
- a Graf to jo nije shvatao.
- Hteo je da potpuno obori cenu Lempa. Morao sam,
Majk. Fener nije budala. Nee on ni re rei o tome. Zar bi
rizikovao da baci svoj ivot u vetar zbog nekoliko stotina
hiljada sa strane?

- Je l' ti mene zeza? Taj bi prodao i roenu babu.

- Nije u pitanju Fener nego sitni prodavci koji se bore
za sebe.
- To ne objanjava vie od trideset procenata.
- Protivnici. Vlasnici manje od stotinu deonica.
Udovice i siroad. Majk, dosta. Dosta. Zar ne shvata ta
se deava? Gotovo je. S nama je gotovo. Lemp je zavrio
svoje.
Graf ga pogleda zapanjeno.
- O emu ti pria? Prei-veemo mi ovo. Jednom kad
se domognemo Kodeksa sve e biti u redu.
Skiba oseti kako mu krv kljua na pomen Kodeksa.
- Ti zaista misli da e Kodeks da rei nae
probleme? - govorio je tiho.
- Zato da ne? Jesam li neto propustio? Neto se
promenilo?
Skiba odmahnu glavom. Kakve veze ima? Kakve veze
ita ima?
- Luise, ovakva malodunost ne lii na tebe. Gde je
tvoja uvena borbenost?
Skiba je bio umoran, neopisivo umoran. Ova rasprava
je bila nekorisna. Bilo je gotovo. Nije imalo svrhe i dalje
priati. Sve to su mogli da rade bilo je da ekaju, da
ekaju kraj. Bili su nemoni.
- Kad objavimo da imamo Kodeks - nastavi Graf deonice Lempa e skoiti do krova. Nita ne uspeva kao
uspeh. Deoniari e nam oprostiti, a sav vetar u jedrima
onog treba raditi ispravno" predsednika Komiteta e
nestati. Zato me brine nezakonita trgovina. Ako je neko
nekome rekao neto o Kodeksu, a ovaj rekao svojoj tati
koja je telefonirala neaku u Dibjuku - informacija e se
proiriti. Vidi ta se desilo Marti...
- Majk?
- taje?
- Gubi se napolje.

Skiba iskljui svetla, telefone i stade da eka no. Na

njegovom stolu su bile samo tri stvari: plastina boica za
pilule, ezdeset godina star makalan i ista aa za viski.
Bilo je vreme da zapliva.

56
Sledeeg dana su krenuli iz naputenog Tara stanita
i uli u podnoje Sijere Azul. Staza je poela da se penje
kroz ume i sputa kroz kotline, prolazei pored
neobraenih polja zaraslih u korov. Ponegde, skrivene u
kinoj umi, Tom je video naputene kolibe slamnatih
krovova kako polako propadaju.
Uli su u gustu, hladnjikavu umu. Borabej je
iznenada zahtevao da ide prvi i, umesto njegovog
uobiajenog beumnog koraka, vodio ih je buno, pevajui,
nepotrebno udarajui u rastinje i esto zastajkujui da se
odmori, to je Tomu vie liilo na osmatranje okoline.
Neto ga je inilo napetim.
Kad su stigli do male istine Borabej je stao.
- Ruak! -objavio je i poeo glasno da peva
raspakujui zaveljaje palminog lia.
- Ruali smo pre dva sata - ree Vernon.
- Mi ruamo opet! - Indijanac skinu luk i tobolac sa
strelama, a Tom primeti da ih je stavio na izvesnoj
razdaljini od sebe.
Sali sede do Toma.
- Neto e se desiti.
Borabej pomoe drugima da skinu raneve i stavi ih
uz luk i strele, na daljem kraju istine. Potom je priao
Sali, stavio joj ruku preko ramena i privukao je.
- Daj mi puku, Sali - ree tihim glasom.
Ona skide puku s ramena. Borabej zatim odnese sve
njihove maete.
- ta se deava? - upita Vernon.
- Nita, nita, mi odmaramo se ovde. - Poeo je da
dodaje trputa.*( Vrsta biljke, vrlo slina banani, jede se iskljuivo
obraena. (Prim. prev.)) - Vi gladni, brao? Mnogo dobar
trputa!
- Ja ga ne volim - primeti Filip.

Vernon, potpuno nesvestan napetosti koja je vladala,

zaroni u jedan od suenih trputaa.
- Vrlo ukusno - ree punih usta. - Trebalo bi svaki
dan da ruamo dvaput.
- Vrlo dobro! Dva ruka! Dobra ideja! - ree Borabej
smejui se izglasa.
I tada se desilo. Bez ikakvog zvuka ili vidljivog pokreta
Tom shvati da su ih opkolili ljudi sa zategnutim lukovima,
a stotinu strela kamenih vrhova bilo je upereno u njih. Kao
da se dungla neprimetno povukla, ostavljajui ljude
izloene kao kamenje posle oseke.
Vernon vrisnu i pade na zemlju, i istog trenutka ga
opkolie nakostreeni, napregnuti mukarci, s pedeset
strela zapetih i smetenih na tri centimetra od njegovog
grla i grudi.
- Bez pokreta! - viknu Borabej. Okrenu se i brzo
progovori mukarcima. Polako, lukovi su se oputali, a
mukarci povukli za korak. Nastavio je da govori, ne tako
brzo i svakako tie, ali podjednako upeatljivo. Konano su
se mukarci povukli jo jedan korak i potpuno spustili
strele.
- Sad moe kree - ree Borabej. - Ustani. Bez
osmeha. Bez rukovanja. Gledaj svakog u oi. Bez osmeha.
Ustadoe ponaajui se kako im je reeno.
- Idi uzme prtljag i oruje i noeve. Ne pokae
strah. Pravi ljuto lice ali ne kae nita. Nasmej se i umre.
Vladali su se po Borabejevim uputstvima. Nakratko
su se strele podigle i zaleprale dok je Tom podizao svoju
maetu, ali kad ju je zadenuo za pojas strele su se
spustile. Sluajui Borabejeva uputstva, Tom uputi
oblinjim ratnicima mrgodan pogled, a oni mu uzvratie
tako ljutitim pogledom da mu kolena klecnue.
Borabej je sada govorio priguenim glasom, ali je
delovao ljutito. Svoje primedbe je upuivao jednom oveku,
viem od ostalih, s blistavim perjem koje je prtalo s alki
oko njegovih nadlaktica. On je nosio i lanac oko vrata na
kome su, kao nakit, visili ostaci zapadne tehnologije - CD-

ROM koji je nudio est besplatnih meseci na AOL-u,

digitron s rupom na sredini, brojanik starog telefona.
ovek pogleda Toma i koraknu unapred. Stade.
- Brate, korakni prema oveku, kai ljutim glasom da
mora izvini.
Tom, pun nade da Borabej razume psihologiju
situacije, koraknu ka ratniku mrko ga gledajui.
- Kako se usuujete da podignete svoje strele na nas?
- zahtevno upita.
Borabej
prevede.
ovek
odgovori
besno,
gestikulirajui kopljem blizu Tomovog lica.
Borabej progovori.
- On kae: ,,Ko si ti? Zato si doao u Tara zemlju bez
poziva?" Kai mu ljutim glasom ti doao da spase svog
oca. Vii na njega.
Tom se povinovao, podigao glas, zakoraio jo jedan
korak ka ratniku i dreknuo na njega unosei mu se u lice.
ovek odgovori jo ljuim glasom, maui kopljem ispred
Tomovog nosa. Na to, mnogi ratnici ponovo podigoe
lukove.
- On kae otac izazvao mnogo nevolja za Tara i on
vrlo ljut. Brate, sad mora da bude mnogo ljut. Reci im da
spuste lukove. Kai ne razgovara dok ne sklone strele.
Napravi veliku uvredu.
Preznojavajui se, Tom je pokuao da otkloni strah
kojije oseao i da odglumi bes.
- Kako se usuuje da nam preti? - vikao je. - Doli
smo u tvoju zemlju u miru, a ti nam nudi rat! Je l' tako
Tare doekuju goste? Jeste li vi ljudi ili ivotinje?
Tom uhvati znak odobravanja od Borabeja dok je
prevodio - neosporno dodajui svoje nijanse.
Lukovi se spustie, ali ovoga puta mukarci otkaie
strele i vratie ih u tobolce.
- Sad ti osmehne. Mali osmeh, ne veliki osmeh. Tom
se osmehnu na tren, zatim vrati ozbiljan izraz lica. Borabej
je sad opirno priao, potom se okrenuo Tomu.
- Mora zagrli i poljubi ratnika na Tara nain.

Tom zagrli ratnika na neobian nain i dvaput ga

poljubi u vrat, ba kao to je Borabej uradio njemu mnogo
puta. Na kraju je imao crvenu i utu boju na licu i
usnama. Ratnik uzvrati ljubaznost, razmazujui jo boje
po njemu.
- Dobro - ree Borabej, gotovo opijen olakanjem. Sve sad dobro. Mi idemo u Tara selo.
*
Selo je imalo dva otvorena trga od utabane zemlje,
okruena s dva nejednaka kruga koliba sa slamnatim
krovovima kao to su bile one u kojima su spavali pre dve
noi. Kolibe nisu imale prozore, ve samo rupe na vrhu.
Vatre za kuvanje su gorele ispred mnogih od njih.
Odravale su ih ene koje su, Tom primeti, kuvale koristei
francuske lonce, bakarne tiganje za dinstanje i majsen
eline nerajue pribore za ruavanje, koje im je doneo
Maksvel Brodbent. Dok je pratio grupu ratnika prema
centru trga, vrata su se otvarala i razliiti ljudi izlazili,
piljei u njih. Mala deca su bila potpuno gola, odrasli su
nosili prljave ortseve ili tkaninu preko bedara. ene su
nosile pare tkanine obmotane oko struka, a iznad su bile
gole; dojke i grudi su bile namazane crvenom bojom.
Mnoge su imale ploe u usnama i uima. Samo su
mukarci nosili perje.
Nije bilo zvanine ceremonije dobrodolice. Ratnici
koji su ih doveli odlutali su za svojim poslom, potpuno
nezainteresovani, samo su ene i deca zurili u njih.
- ta emo sad da radimo? - zapita Tom, stojei u
sredini zemljanog trga, osvrui se oko sebe.
- ekaj - odgovori Borabej.
Bezuba starica se uskoro pojavi iz jedne od koliba, pogurena od godina, oslanjajui se na tap; zbog kratke sede
kose liila je na veticu. Prilazila im je neobino sporo,
njene okruglaste oi ni za tren nisu skidale pogled s
njihovih lica, grickala je usne i neto mrmljala za sebe.
Najzad je stigla do Toma i zagledala se u njega.

Borabej tiho ree:

- Nita ne radi.
Ona podie usahlu ruku i udari Toma preko kolena,
zatim preko butina, jednom, dvaput, triput - udarci su bili
iznenaujue jaki za gospou u godinama - neprekidno
neto mrmljajui za sebe. Zatim podie tap i udari ga
preko cevanica i jo jednom preko tura. Potom ispusti
tap, posee rukom prema njegovim preponama i
besramno ga ispipa izmeu nogu. Tom se zagrcnu trudei
se da se ne pomeri dok je ona podrobno ispitivala njegovu
mukost. Zatim posee ka Tomovoj glavi, pravei pokret
prstima. Tom se blago pognu, a ona zgrabi njegovu kosu i
tako je cimnu da mu pooe suze na oi.
Zakoraila je unazad - pregled je oito bio zavren.
Bezubo mu se osmehnu i poe da govori.
Borabej je prevodio.
- Ona kae suprotno od izgleda ti sigurno mukarac.
Ona poziva tebe i tvoju brau da ostanete u selu kao gosti
Tara naroda. Ona prihvata tvoju pomo u borbi protiv
loih ljudi u Belom gradu. Ona kae sad ti glavni.
- Ko je ona? - Tom je pogleda letimino. Zvirkala je
gore-dole, prouavajui ga od glave do pete.
- Ona je ena od Kah. Pazi, Tome, ti njoj svia.
Moda e doi u tvoju kolibu noas.
To razbi napetost i svi se nasmejae, Filip vie od
svih.
- U emu sam ja to glavni? - upita Tom. Borabej ga
pogleda. - Ti novi ratni poglavica.
Tom je bio preneraen.
- Kako to moe da bude? Ovde sam tek deset minuta.
- Ona kae Tara ratnici bili neuspeni u napadu na
beli ovek i mnogi poginuli. Ti beli ovek takoe, moda
bolje razume neprijatelja. Sutra, ti vodi u borbu protiv
loih ljudi.
- Sutra? - ree Tom. - Zaista hvala, ali odbijam tu odgovornost.

- Nema izbora - uzvrati Borabej. - Ona kae ako

nee, Tara ratnici ubiju sve nas.
Te noi, seljani su zapalili veliku lomau i zabava
svake vrste zapoe; najpre velika veera od mnogobrojnih
jela koje je pristiglo na palminom liu; kao vrhunac stie
tapir peen u jami. Mukarci su igrali, a zatim izveli
oaravajue udesnu orkestarsku muziku na frulama,
predvoeni Borabejom. Svi su otili kasno na spavanje.
Borabej ih je podigao posle nekoliko sati. Jo uvek je bio
mrak.
- Sad idemo. Ti govori ljudima.
Tom je piljio u njega.
- Ja treba da odrim govor?
- Ja ti pomognem.
- E, to moram da vidim - ree Filip.
Lomaa je bila ponovo raspaljena novim panjevima, a
Tom je video da je celo selo na nogama, tiho i s
potovanjem ekajui njegov govor.
Borabej apnu:
- Tom, kai mi da pronaem deset najboljih ratnika za
borbu.
- Borbu? Kakvu borbu?
- Borbu s Hauserom.
- Ali mi ne moemo...
- uti i radi ta ti kaem - siknu Borabej.
Tom izdade naredbu, a Borabej proe kroz gomilu,
pljeskajui rukama, povremeno ljepkajui po ramenima
razliite jude, i za pet minuta desetorica ratnika su stala
ispred njega, okiena perjem i ogrlicama, svaki s lukom i
tobolcem.
- Sad ti da govor.
- ta treba da kaem?
- Velike stvari. Kako e da spase oca, ubije loi
ljudi. Nita ne brini, ta god da kae ja udesim dobro.
- I ne zaboravi da obea hranu u svakom loncu
dodade Filip.

Tom iskorai i pogleda lica oko sebe. Buka razgovora

prestade. Sad su gledali u njega s nadom. Drhtaj straha
mu proe telom. Pojma nije imao ta radi.
- Mmm, dame i gospodo?
Borabej mu dobaci pogled neodobravanja, a zatim vojnikim glasom dreknu neto to je bilo mnogo delotvomije
nego njegov mlitavi uvod. u se amor dok su mu svi
posveivali panju. Tom je odjednom imao dea vi setio
se don Alfonsovog govora njegovim ljudima kad su
naputali Pito Solo. Trebalo je da odri takav govor, ak i
ako je sve bilo la i prazna obeanja.
On duboko udahnu vazduh.
- Prijatelji moji! Doli smo u Tara zemlje iz dalekog
mesta koje se zove Amerika!
Na re Amerika, ak i pre nego to je Borabej preveo,
u se agor ushienja.
- Preli smo mnogo hiljada kilometara, avionom,
kanuom i peke. etrdeset dana i noi smo putovali.
Borabej besedniki prevede Tomove rei, i on vide da
je stekao njihovu nepodeljenu panju.
- Veliko zlo je pogodilo Tara ljude. Divljak po imenu
Hauser doao je s druge strane sveta, s plaenicima, da
ubije Tare i opljaka njihove grobnice. Oteli su vaeg
glavnog svetenika i pobili vae ratnike. I sada, dok ovo
govorim, oni su u Belom gradu skrnavei ga svojim
prisustvom.
Borabej prevede, i zau se glasni agor odobravanja.
- Sad smo mi ovde, etvorica sinova Maksvela
Brodbenta, da oslobodimo Tara narod od tog oveka. Doli
smo da spasemo naeg oca, Maksvela Brodbenta, iz tame
njegovog groba.
Zastao je da bi Borabej preveo. Pet stotina lica,
osvetljenih vatrom, zurila su u njega s panjom, uznesena.
- Ovaj moj brat, Borabej, vodie nas u planine, gde
emo osmatrati belog oveka i napraviti planove za napad.
Sutra emo se boriti.

Na ove rei pojavi se udan zvuk kao brzo gunanje ili

smejanje - nain Tara naroda koji je odgovarao
uobiajenim uzvicima odobravanja i pljeskanju. Tom oseti
da se njegov majmun, Dlakavi Momi, gotovo survao na
dno njegovog depa pokuavajui da se sakrije.
Borabej se obrati Tomu tihim glasom.
- Zatrai da se mole i prinesu rtve.
Tom proisti grlo.
- Tara narode, svi vi imate vanu ulogu u dolazeoj
bici. Traim od vas da se molite za nas. Traim od vas da
prinesete rtve za nas. Traim od vas da to inite svaki dan
dok se pobedniki ne vratimo.
Borabejev glas zazvoni u zahtevu, to je imalo
elektrino dejstvo. Ljudi nagrnue napred, mrmljajui
uzbueno. Tom oseti kako se talas beznadne apsurdnosti
preliva preko njega; ovi ljudi su verovali u njega mnogo
vie nego to je on verovao u sebe.
Napukli glas zazvea i ljudi se nagonski povukoe,
ostavljajui staricu, Kahovu enu, samu, oslonjenu na
tap. Pogledala je navie i zadrala svoj pogled na Tomu.
Duga tiina je potrajala, a tad ona podie svoj tap,
zamahnu i strano ga udari preko butina. Tom je dao sve
od sebe da se ne makne ni telom ni licem.
Zatim starica viknu neto usahlim glasom.
- ta je rekla?
Borabej se okrenu.
- Ne znam kako da prevedem. Rekla je stari Tara
izraz. On znai neto kao - ubij ili umri.

57
Profesor Dulijan Klajv osloni se na pete i zavali u
svoju staru stolicu s rukama na potiljku. Bio je olujni
majski dan, vetar je uvijao i muio lie platana ispred
njegovog prozora. Sali nije bilo ve vie od mesec dana.
Nije mu se javila nijednom rei. Iako nije oekivao da mu
se javlja, ipak je smatrao da je duga tiina uznemirujua.
Kad je Sali otila, oboje su smatrali da e Kodeks doneti
jo jedan akademski trijumf u ivotu profesora Klajva.
Posle nedelju-dve dana razmiljanja, Klajv je promenio
miljenje. Tu je bila Roudsova stipendija, mesto stalnog
profesora na Jejlu, niz nagrada, akademske poasti i
mnogo objavljenih strunih radova, koliko mnogi profesori
ne objave za ceo ivot. injenica je, teko da mu je trebalo
jo jedno akademsko priznanje. Ono to mu je bilo
potrebno - budimo iskreni - bio je novac. Vrednosti u
amerikom drutvu bile su potpuno pogrene. Pravu
nagradu, bogatstvo, nisu imali oni koji su ga najvie
zasluivali, intelektualni pokretai i uspenici, mozak koji
je kontrolisao, upravljao i disciplinovao tu veliku
bezvrednu ivotinju - vulgus mobile*( Lat.: nestalna,
nepouzdana svetina. (Prim. prev.)) Ko je stvarao novac? Sportisti,
rok zvezde, glumci, direktori. A eto njega, na vrhuncu
karijere, a zarauje manje od prosenog vodoinstalatera.
To je bilo da se pojede. To je bilo nepoteno.
emu god da je prisustvovao ljudi su mu prilazili,
vrsto mu stiskali ruku, hvalili ga. Divili mu se. Svi
bogatai u Nju Hejvenu eleli su da ga upoznaju, da im
doe na veeru, da im bude deo zbirke, primerak njihovog
dobrog ukusa, kao da je bio slika nekog od starih majstora
ili antikno srebro. Ne samo to je sve to bilo neukusno,
nego i poniavajue i skupo. Gotovo svako koga je
poznavao imao je vie novca od njega. Bez obzira na sve
poasti koje je dobijao, bez obzira na nagrade koje je
dobijao i monografije koje je objavljivao, nije mogao da
plati raun u proseno dobrom restoranu u Nju Hejvenu.

Umesto toga oni su plaali. On je odlazio u njihove kue.

Oni su ga pozivali na otmene dobrotvorne veere i plaali
za sto, odbacujui njegove neiskrene ponude da im vrati
novac. I kad je sve bilo gotovo, unjajui se vraao u svoj
stan s dve spavae sobe, odvratan buroaski dupleks u
akademskom getu, dok su oni ili svojim kuama na
posedima u Hajtsu.
Sad je, konano, imao naina da neto uini u vezi s
tim. Bacio je pogled na kalendar. Bio je trideset prvi maj.
Sutra e stii prva rata od dogovorena dva miliona iz velike
vajcarske farmaceutske kompanije Harc. ifrovana imejl
potvrda bi trebalo da doe s Kajmanskih ostrva. Morae da
potroi novac van SAD, naravno. Dobro zaklonjena vila na
Kostijera Amalfitana bie dobro mesto za ivot; milion za
vilu, a drugi milion za trokove. Ravelo je trebalo da bude
prijatan. On i Sali e tamo provesti medeni mesec.
U mislima se vratio na svoj sastanak s generalnim
direktorom i upravnim odborom Harca, tako ozbiljan, tako
vajcarski. Bili su skeptini, naravno, ali kad su videli
stranicu koju je Dulijan ve preveo, njihova stara siva
usta napunila su se pljuvakom. Kodeks e im doneti
milijarde. Veina farmaceutskih kompanija imala je
istraivaka odeljenja koja su procenjivala domorodaku
medicinu - ali ovo je bio neprevazieni medicinski kuvar,
lepo spakovan, a Dulijan je bio jedina osoba na svetu,
osim Sali, koja je mogla tano da ga prevede. Harc je
morao da napravi dogovor s Brodbentovima u vezi s njim,
ali kao najvea farmaceutska kompanija na svetu bili su u
najboljoj situaciji da plate. A bez njegove prevodilake
vetine, kakvu bi korist Brodbentovi imali o Kodeksa? Sve
e biti ispravno uraeno - kompanija je naravno insistirala
na tome. Takvi su bili vajcarci.
Pitao se kako e Sali reagovati kad uje da e Kodeks
nestati u lavirintu neke dinovske multinacionalne
kompanije? Poznajui je, nee to ba najbolje prihvatiti. Ali
jednom kad ponu da uivaju u dva miliona dolara koja se
Harc sloio da mu plati kao nalazau - da ne pominje

velikodune novane nagrade koje je oekivao da dobije za

prevoenje - prebolee. A on e joj dokazati da je to bilo
ispravno uraditi, da je Harc u najboljoj situaciji da razvije
nove lekove i iznese ih na trite. To jeste bila ispravna
stvar. Potreban je novac da se razviju novi lekovi. Niko to
nee raditi dabe. Profit je pokretao svet.
A to se njega tie, siromatvo je bilo u redu onih
godina kad je bio mlad i pun ideala, ali i nepodnoljivo kad
pree tridesetu. A profesor Dulijan Klajv se brzo
pribliavao tridesetoj.

58
Posle deset sati hodanja kroz planine, Tom i njegova
braa su stigli na vrh golog, vetrom izubijanog planinskog
hrbata. Neoekivan pogled na planine pozdravio je njihove
oi, uzburkano more vrhova i udolina, nanizanih prema
horizontu u dubokim grimiznim bojama.
Borabej pokaza rukom.
- Sukija Tara, Beli grad - ree.
Tom je zakiljio na britkom poslepodnevnom suncu.
Na desetak kilometara, preko ponora, dizala su se dva
vrha od belih stena. Ugneden izmeu njih bio je ravan
prevoj izdvojene zemlje, odseen s obe strane ponorima i
opkoljen reckavim vrhovima. Bila je to usamljena zakrpa
zelenila, bujno pare oblanih uma koje kao da se
odlomilo negde da bi se uukalo izmeu dva zuba belih
stena, klatei se na ivici litice. Tom je zamiljao da e videti
ruevine kula i zidina. Umesto toga, video je samo gust,
grudvast tepih drvea.
Vernon podie svoj dvogled, ispita Beli grad, i dade ga
Tomu.
Zeleni rt je ulazio u uveanje. Tom ga je razgledao, polako. Plato je bio pokriven gustim drveem i neim to je
izgledalo kao neprobojni ilim loze i puzavica. ta god da je
unitilo grad lealo je u toj udnoj viseoj dolini, dobro
sakriveno dunglom. Pomno ga posmatrajui, Tom je video
da se ponegde beliasti izdanci izdiu iz zelenila i dobijaju
nesiguran obrazac: ugao, srueni zid, mrani kvadrat koji
je izgledao kao prozor. Dok je nastavljao da gleda neto za
ta je mislio da je strmo brdo, shvatio je da je sruena
piramida, prekrivena bujnim rastinjem. Jedna strana je
bila irom otvorena, kao bela brazgotina u ivom zelenilu.
Visoravan na kojoj je sagraen grad je zaista bila
ostrvo na nebu. Visila je izmeu dva vrha, odvojena od
ostatka Sijere Azul iskonskim stenama. Izgledala je
potpuno odseeno dok nije video utu vijugavu nit preko
jednog od ponora - grubi visei most. Dok je dalje ispitivao

uoio je da vojnici dobro uvaju most i da koriste ruevnu

kamenu tvravu koju su sagradili prvobitni stanovnici
Belog grada. Hauser i njegovi ljudi su posekli drvee u
podnoju mosta da bi imali jasan pogled na mogue polje
vatrenog napada.
Na suprotnoj strani Belog grada, nedaleko od mosta,
tekla je reica s planina i padala u ponor, pretvarajui se u
tanani koni belog i nestajui u magli ispod mosta. Dok je
Tom osmatrao, izmaglica se podigla iz ponora, zasenjujui
visei most i zaklanjajui pogled na Beli grad.
Tom zadrhta. Njihov otac, Maksvel Brodbent,
verovatno je i sam stajao na istom mestu pre etrdeset
godina. Nesumnjivo je video nejasni obris grada u bujanju
zelenila. Na ovom mestu je napravio svoje prvo veliko
otkrie i poeo svoje ivotno delo; i na tom istom mestu je
zavrio ivot, iv zakopan u mranoj grobnici. Beli grad je
bio alfa i omega karijere Maksvela Brodbenta.
Dodao je dvogled Sali. I ona je dugo vremena
razgledala Beli grad. Zatim ga je spustila i okrenula se
Tomu, lica rumenog od uzbuenja.
- Majansko je - ree. - Postoji sredinji prostor za igru
s loptom, piramida i nekoliko viespratnih paviljona.
Prvorazredna klasika. Ljudi koji su sagradili ovaj grad
doli su iz Kopana, sigurna sam - verovatno su se Maje
ovde sklonile posle pada Kopana 900. godine. Tako je
reena jo jedna velika tajna.
Oi sujoj blistale, sunce je pravilo odblesak na njenoj
zlatnoj kosi. Nikad nije video toliko ivota u njoj.
Iznenaujue, pomisli, s obzirom na to koliko malo su
spavali.
Okrenula se i oima srela njegove, i kao da je shvatila
o emu misli. Lice joj se blago zarumenelo, i ona otkloni
pogled smejuljei se za sebe.
Filip sledei uze dvogled i pregleda grad. Tom u kako
je uzdahnuo. - Dole ima ljudi - ree. - Seku drvee u podnoju piramide.

uo se tihi buuum od dinamita, a praina se podie

iznad grada kao maleni cvet.
Tom ree:
- Moramo pronai oev grob pre njih. Ili... - Ostavi
reenicu da nezavrena lebdi u vazduhu.

59
Ostatak poslepodneva proveli su u zaklonu ume,
osmatrajui Hausera i njegove ljude. Jedna grupa vojnika
je raiavala drvee u podnoju piramide, oko kamenog
hrama, dok je druga kopala ulaz u oblinju piramidu.
Vetar im je donosio slabo ujne zvuke motornih testera, i,
na svakih pola sata ili slino, udaljeni tutanj eksploziva,
praen oblakom praine.
- Gde je oeva grobnica? - upita Borabeja.
- U stenama ispod grada, na drugom kraju. Mesto
mrtvih.
- Hoe li je Hauser nai?
- Hoe. Staza je skrivena, ali na kraju e je nai.
Moda sutra, moda za dve nedelje.
Kako je padala no nekoliko reflektora se pojavilo u
Belom gradu, a jo jedan komplet je osvetlio visei most i
predeo oko njega. Hauser nije nita rizikovao; doao je
dobro opremljen svime to mu je moglo zatrebati,
ukljuujui i generator.
Veerali su u tiini. Tom je jedva oseao ukus aba ili
gutera ili ega god to im je Borabej pripremio. S mesta
osmatranja na hrbatu, video je da je Beli grad dobro
branjen i gotovo neprobojan.
Na kraju veere prvi je progovorio Filip, rekavi ono
to im je svima bilo na umu.
- Bolje da se izgubimo odavde i vratimo s pomoi.
Sami ne moemo nita da uradimo.
- Filipe - ree Tom - kad pronau grobnicu i otvore je.
ta misli da e se desiti?
- Opljakae je.
- Ne, prva stvar koju e Hauser uraditi bie da ubije
oca. Filip nita ne odgovori.
- Trebae nam bar etrdeset dana da odemo odavde.
Ako nameravamo da spasemo oca, moramo neto da
preduzmemo sada.

- Ne elim da budem taj koji odbija da spase oca, ali

Tome, za ime boga, mi imamo jednu staru puku, moda
deset magazina municije, i nekoliko oslikanih ratnika s
lukovima i strelama. Oni imaju automatsko oruje, baca
granata i dinamit. I imaju prednost da brane neverovatno
sigurnu lokaciju.
Tom ree:
- Ne, ako postoji tajni ulaz u grad.
- Nema tajni ulaz - primeti Borabej. - Samo most.
- Mora da postoji jo jedan prilaz - navaljivao je Tom. Uprotivnom, kako su sagradili most?
Borabej se zagleda u njega, a Tom oseti navalu
likovanja.
- Bogovi sagradili most.
- Bogovi ne grade mostove.
- Bogovi gradili ovaj most.
- Doavola, Borabeje! Bogovi nisu sagradili taj most,
ljudi su to uradili, a da bi to uradili, morali su da budu s
obe strane.
- U pravu si - sloi se Vernon.
- Bogovi sagradili most - terao je svoje Borabej. - Ali dodade posle jednog trenutka - i Tare znaju da grade most
samo s jedne strane.
- Nemogue.
- Brate, uvek tako siguran da si u pravu? Kaem ti
kako Tara gradi most samo s jedne strane. Prvo, Tara
odapne strelu s kanapom i kukom. Zaglavi je na suprotnu
stranu na drvo. Onda alje deko preko puta u korpi na
tokovima.
-I kako on pree na drugu stranu?
- Sam sebe gura.
- Kako moe ovek da pree ponor od dve stotine metara preko staze koju je napravila strela kanapom i
kukom?
- Tara koristi naroito veliki luk i posebnu strelu s
perjem. Vrlo vano da saeka dan s jakim vetrom u
pravom smeru.

- Nastavi.
- Kad mali deak preao, ovek odapne drugu strelu s
kanapom. Deak vee dva kanapa, stavi ih oko malog
toka...
- ekrk.
- Da. Onda sa ekrk ovek moe da prevue mnoge
stvari na drugu stranu. Prvo prebaci debelo ue u korpi
koje se odmotava dok ide. Deak zakai debelo ue za
drvo. Sad ovek moe da pree na debelom uetu. Sad
ovek i deak na drugoj strani. ovek koristi drugi ekrk
da prebaci jo tri ueta, odjednom. Sad etiri ueta preko
klanca. Sad vie ljudi pree preko u korpi...
- Dovoljno je - upade Tom. - Shvatio sam. Zautae
polako shvatajui situaciju.
- Da li su Tara ratnici pokuavali da im postave
zasedu i da preseku most?
- Da. Mnogi umrli.
- Da li su pokuali sa zapaljenim strelama?
- Ne mogu da dobace most.
- Imajmo na umu - primeti Filip - da ako preseemo
most, i otac ostaje zarobljen na onoj strani.
- Potpuno sam svestan toga. Samo razmatram nae
mogunosti. Moda moemo da ponudimo Hauseru
dogovor - da pusti oca i zadri grobnicu i blago u njoj.
Tom ree:
- Otac na to nikad ne bi pristao.
- ak ni ako to znai njegov ivot?
- On umire od raka.
- Ili nae ivote?
Filip ih pogleda.
- Nemojte ni da pomislite da poverujete Hauseru ili da
s njim pravite dogovore.
- Dobro - ree Vernon. - Odbacili smo mogunost
ulaska u Beli grad nekim drugim putem, i mogunost
frontalnog napada. Ima li ovde neko ko ume da pravi
zmaja-jedrilicu?
-Ne.

- To nam ostavlja samo jednu mogunost delanja.

- A to je?
Vernon izravna pesak na mestu kraj vatre i poe da
crta mapu objanjavajui plan. Kad je zavrio Filip se prvi
oglasi.
Filip odmahnu glavom.
- To je potpuno sulud plan. Predlaem da se vratimo,
naemo pomo i opet doemo ovamo.
Borabej ga prekinu.
- Filipe, ti moda ne razume. Ako sad pobegnemo,
Tara ljudi e nas ubiti.
- Glupost.
- Mi obeali. Ne moemo pogazimo obeanje.
- Ja nisam nita obeao, Tom je. U svakom sluaju
moemo da proemo pored Tara sela i da smo ve daleko
pre nego to uopte primete da nas nema.
Borabej odmahnu glavom.
- To nain kukavice, brate. To ostavlja oca da umre u
grobnici. Ako te Tare uhvate, smrt za kukavicu spora i
runa. Oni odseku...
- Ve smo uli ta rade - prekide ga Filip.
- Nema dovoljno hrane i vode u grobnici da jo dugo
traje.
Vatra zapucketa. Tom baci pogled kroz drvee. Ispod i
gotovo osam kilometara dalje, video je grozd od tri
dijamantska svetla u Belom gradu. u se jo jedan prasak
eksploziva. Hauser i njegovi ljudi radili su bez zastoja.
Zaista su bili pred zidom. Nije bilo dobrih mogunosti i
samo jedan osrednji plan. Ali to je najbolje to su imali.
- Dosta prie - ree Tom. - Imamo plan. Ko se slae?
- Ja - ree Vernon.
Borabej klimnu glavom.
- I ja.
- Ja - ree Sali.
Sve oi su bile uprte u Filipa. Napravio je ljutiti pokret
kao da ih sve tera od sebe.
- Za ime boga, ve znate moj odgovor!

- Koji je? - upita Vernon.

- I zvanino, odgovor je ne, ne i ne! To je plan za Dejmsa Bonda. Nikad nee uspeti u stvarnom ivotu. Nemojte
to da radite. Za ime boga, ne elim da izgubim i brau. Nemojte to da radite.
- Moramo, Filipe - ree Tom.
- Niko nita ne mora! Moda je ovo bogohuljenje, ali
zar nije makar malice istina da je otac sam sebe doveo u
ovu situaciju?
- I samo emo ga pustiti da umre?
- Samo vas molim da ne bacate svoje ivote uzalud. Odmahnu rukama i ode u mrak.
Vernon je bio na ivici da mu podvikne, ali mu Tom
dodirnu ruku i odmahnu glavom. Moda je Filip bio u
pravu, a plan je bio samoubilaka misija. Samo to Tom,
lino, nije imao izbora. Ako sad nita ne uini, nee moi
da se pomiri s tim. Bilo je vrlo jednostavno.
Lica su im bila obasjana vatrom, a spustila se duga,
neizvesna tiina.
- Nema razloga za ekanje ree Tom. - Polazimo
noas u dva. Trebae nam nekoliko sati da stignemo dole.
Svako zna ta mu je initi. Borabeje, ti e objasniti
ratnicima njihovu ulogu. - Tom baci pogled na Vernona.
Plan je bio njegov, Vernonov, brata koji nikad nije bio
voa. Isprui ruku i obujmi bratova ramena.
- Dobar si - ree.
Vernon mu se nasmei.
- Oseam se kao da smo usred arobnjaka iz Oza.
- Na ta misli?
- Ja sam pronaao svoj mozak. Tome, ti si pronaao
svoju sranost. Borabej je pronaao svoju porodicu. Samo
to Filip jo nije do kraja pronaao svoju hrabrost.
Tom odvrati:
- Samo, nekako mi se ini da kofa s vodom nee reiti
problem Hausera.
- Ne - promrmlja Sali - nee.

60
Tom je ustao iz svoje visee mree u jedan sat ujutru.
No je bila crna. Oblaci su sakrili zvezde, a nemirni vetar
je utao i mumlao kroz drvee. Jedina svetlost je dolazila
od crvene gomile uarenog pepela s vatre u sredini i davala
crveni sjaj licima Tara ratnika. Jo su sedeli u krugu oko
vatre, ne pomerajui se i ne prozborivi ni re tokom noi.
Pre nego to je probudio ostale, Tom uze dvogled i
zae za drvee da baci jo jedan pogled na Beli grad. Visei
most je i dalje bio osvetljen, a vojnici u ruevinama
tvrave. Tom je razmiljao o onome to ih eka. Moda je
Filip bio u pravu da je to samoubistvo. Moda je Maksvel
Brodbent ve bio mrtav u svom grobu, a oni su rizikovali
ivot ni za ta. Ali sve je bilo nebitno - morao je to da
uradi.
Tom se vrati da probudi ostale i otkri da je veina njih
ve na nogama. Borabej je razgrnuo vatru, naslagao novu
gomilu granja i stavio lonac za kuvanje. Sali im se uskoro
pridruila i poela da proverava svoju springfild puku pod
svetlou vatre. Lice joj je bilo ispijeno i umorno.
- Sea se ta je general Paton rekao da je prva rtva
bitke? - upita Toma.
-Ne.
- Borbeni plan.
- Ti, dakle, misli da na plan nee uspeti? - upita
Tom. Ona odmahnu glavom. - Verovatno nee. - Skrenula
je pogled, zatim ga vratila na puku, bezrazlono je
glaajui krpom.
- ta misli da e se desiti?
Odmahnula je glavom bez rei, zatalasavi kosom.
Tom shvati da je prilino uznemirena. Stavi joj ruku na
rame.
-Moramo to da uradimo, Sali.
Klimnula je glavom.
- Znam.

Vernon im se pridruio kraj vatre, i njih etvoro

popie svoj aj u tiini. Poto su ga popili, Tom pogleda na
sat. Dva sata. Potraio je pogledom Filipa, ali on ak nije ni
izaao iz kolibe. Klimnu Borabeju, i svi ustae. Sali zabaci
puku na rame, a ostali stavie na lea svoje rance od
palminog lia sa zalihom hrane, vode, ibica, plinskim
reoom i drugim osnovnim stvarima. Poli su jedan za
drugim, Borabej na elu, ratnici na kraju, polako se
kreui kroz umarak ka otvorenom prostoru.
Desetak minuta daleko od logora Tom u zvuk tranja
otpozadi, i svi zastadoe da oslunu, ratnici sa zapetim pukama. Utom se pojavi Filip, teko diui.
- Doao si da nam poeli sreu? - upita Vernon s
trunicom sarkazma u glasu.
Filip zastade da uhvati vazduh.
- Ne znam zato bih uopte i pomislio da se pridruim
ovom maloumnom planu. Ali, doavola, neu da vas
pustim da sami odete u smrt.

61
Markus Aurelius Hauser posegnu rukom u svoju
torbicu za duvan, izabra jednu eril cigaru, i protrlja je
izmeu palca i kaiprsta pre nego to je izvadi. Proao je
kroz obred seenja, vlaenja i paljenja, a zatim je ispruio
u mrak da bi se divio velikom sjajnom vrhu dok ga je miris
finog kubanskog duvana okruivao kao aura otmenosti i
zadovoljstva. Cigare, razmiljao je, uvek deluju bolje,
bogatije i ukusnije u dungli.
Hauser je bio dobro skriven na stratekoj taki iznad
viseeg mosta, u gustiu paprati, odakle je imao odlian
pogled na most i na vojnike u njihovoj maloj tvravi na
drugom kraju. Odgurnuo je nekoliko biljki i podigao
dvogled do oiju. Imao je snano predoseanje da e tri
brata Brodbent pokuati te noi da preu most. Nee
ekati; nisu ni mogli da ekaju. Moraju da stignu do
grobnice pre njega, ako ele da imaju bilo kakvu ansu da
ita od remek-dela sauvaju za sebe.
Zadovoljno je pukao, a misli mu se vratie Maksvelu
Brodbentu. Dovukao je umetnine i antikvitete vredne pola
milijarde dolara ovde, sve iz efa. Koliko god bilo
sumanuto, toliko je bilo u skladu s njegovim karakterom.
Maks je bio ovek velikih postupaka, spektakla, pozornice.
iveo je hvalisavo i umro hvalisavo.
Hauser se setio onih odreenih pedeset dana lutanja
po dungli, tih munih dana koje nikad nee zaboraviti,
dokle god je iv. uli su da postoji majanski hram negde u
Seros Eskondidos, u ravnicama Gvatemale. Pedeset dana i
pedeset noi probijali su put kroz gusto rastinje, izujedani,
i izbodeni, i izgrebani, bolesni i umirui od gladi. Kada su
naleteli na selo Lakandon, seljani nisu hteli da govore.
Hram je sigurno bio u okolini. Nije bilo sumnje. Ali seljani
su ostali nemi. Hauser je gotovo naterao devojku da
progovori kad ga je Maks spreio. Uperio mu je puku u
glavu, taj gad, razoruao ga. To je bila prelomna taka,
poslednja kap. Maks ga je oterao kao psa. Hauser nije

imao izbora osim da odustane od zajednike potrage za

izgubljenim gradom i ode kui - a Maks je nastavio da trai
Beli grad. Opljakao je bogatu grobnicu, a ona je, posle
etrdeset godina postala njegov grob. Tako se krug zatvorio
- zar ne?
Hauser je uivao u jo jednom dugom uvlaenju dima
iz cigare. Tokom ratnih godina nauio je jednu stvar o
ljudima - kad postane gadno, nikad ne zna ko e izdrati,
a ko e se slomiti. Krupni momci iz renderskih jedinica u
lepo saivenim uniformama i napumpani kao Arnold
Svarceneger, kureviti u izjavama, nekad su se raspadali
kao prekuvano meso, dok su obini vojnici, obavetajci i
informatiki treberi iz iste grupe postajali pravi borci.
Tako da nikad ne zna. Isto je bilo i s trojicom brae
Brodbent. Morao je to da im prizna. Dobro su se poneli.
Izvrie i ovaj poslednji zadatak, i njihov put e biti
zavren.
Zastao je, oslunuo. uo se slabi zvuk zapevanja,
vikanja, vriskanja. Podigao je dvogled. Daleko, levo od
kamene tvrave, video je kiu strela kako dolaze iz
dungle. Jedna je pogodila reflektor i izdaleka se ulo tras!
Indijanci su napadali. Hauser se nasmei. To je bila
diverzija, naravno, smiljena da odvue panju vojnika s
mosta. Video je svoje vojnike kako se gomilaju iza kamenih
zidina, spremnih pitolja, punei minobaca. Iskreno se
nadao da nee uspeti. Na kraju krajeva njihov zadatak je
da odglume ono u emu su ionako dobri - neuspeh.
Jo jedna kia strela dospe iz dungle praena
glasnim urlanjem od koga se krv ledila. Vojnici odgovorie
paninim pucanjem, pa jo jednim. Granata je beskorisno
odletela u dunglu, i nastade svetlost i eksplozija.
Barem jednom, vojnici su se poneli kako treba.
Sad, kad su Brodbentovi uinili svoj potez, Hauser je
znao tano kako e se stvar odvijati. Bilo je predodreeno
kao niz iznuenih poteza u ahu.
I stigli su, tano po planu. Ponovo je podigao dvogled.
Tri brata i njihov indijanski vodi pognuti su trali preko

istine iza vojnika, svim srcem i duom trei pravo u

zamku.
Hauser je jednostavno morao da se nasmeje.

62
Sali se dounjala na dve stotine metara iza vojnika
koji su uvali most. Leala je iza oborenog stabla, puke
springfild oslonjene na glatko drvo. Vladala je tiina. Nije
rekla zbogom Tomu; samo su se poljubili i razili.
Pokuavala je da ne razmilja o buduim dogaajima. Plan
je bio potpuno ludaki, i sumnjala je da e ikad prei
most. ak i ako ga preu, i uspeju da spasu oca, nikad se
nee vratiti.
Upravo o tome nije elela da razmilja. Skrenula je
panju na puku. Puka Springfild '03 poticala je iz
vremena pre Prvog svetskog rata, ali bila je dobra, a optika
savrena. Kori je dobro brinuo o njoj. Ve je izraunala
razdaljinu od mesta na kome se krila do vojnika
uurenih u ruevinama kamene tvrave - oko dve
stotine deset metara - i prikladno je namestila nian.
Municija koju je Kori ostavio bila je standardna vojna .3006 s mecima od sto pedeset grana*( Najmanja teinska jedinica
u SAD i Britaniji, 1grain = 0,0648 grama. (Prim. prev.)) tako da
nikakvo dodatno preraunavanje nije bilo potrebno sve i
da je imala tabele pri ruci, a nije. Takoe je zategla
vorasti vazduni ventil po svojoj najboljoj proceni vetra.
injenica je bila da dve stotine deset metara nisu neki
izazov za nju, pogotovu s nepokretnom metom velikom kao
ovek.
Otkad je stigla u zaklon razmiljala je ta to znai
ubiti drugog oveka i da li e moi to da uradi. Sada, a
ostalo je jo nekoliko minuta do dogaaja, znala je da
moe. Uradie to da spase Tomov ivot. Dlakavi Momi je
sedeo u malom kavezu ispletenom od lozica. Bilo joj je
drago to je tu da joj pravi drutvo, iako je besneo i
gunao zbog Tomovog odsustva i svog zarobljenitva.
Izvadila je aku kotunjavih plodova i dala mu nekoliko, a
i sama pojela da se smiri. Upravo je trebalo da pone.

Tano po planu ula je udaljeni krik iz ume na

drugom kraju od vojnika, praen horom hukanja, krianja
i vriskanja, to je zvualo kao stotinu, a ne deset ratnika.
Kia strela sevnu iz ume, ciljanih visoko da bi pali na
vojnike pod uglom.
Brzo je prilagodila oko nianu da bolje vidi akciju.
Vojnici su se gurali u panici, punili minobaca i zauzimali
poloaj iza kamenog zida. Uzvraali su vatru, nesreeni
panini prasak koji je udarao u umski zid udaljen dve
stotine metara. Granata se beskorisno zaputila ka umi,
padajui ispred nje s bleskom i praskom. Sledilo je jo
granata koje su praskale po kronjama i kidale grane s
drvea. Sve je izgledalo kao nesposobni prikaz vojnih
vetina.
S leve strane Sali vide blesak pokreta. etvorica Brodbentovih sinova pogureno su trali preko istine ka
poetku mosta. Imali su da preu dve stotine metara
bunja i oborenih stabala, ali su uspeno napredovali.
Vojnici su se pravili veoma uposlenim lanim napadom na
njihov bok. Sali je i dalje osmatrala kroz nian, spremna
da obezbedi pokrivajuu vatru.
Jedan od vojnika ustade i poe po jo granata. Sali
naniani njegove grudi, s prstom na okidau. Hitro se
kretao, izbegavajui kiu strela, izvadio jo dve granate iz
kutije i brzo se vratio i ne pogledavi nagore.
Sali opusti prst. Brodbentovi su dospeli do mosta.
Nadvijao se iznad klanca dugog oko stotinu osamdeset
metara i bio dobro sagraen, sa etiri dvostruko upletene
sajle, dve gore i dve dole, dobre nosivosti. Uspravna uad
izmeu gornjeg i donjeg kompleta sajli obezbeivala je
podrku za povrinu samog mosta, nainjenog od trske
bambusa isprepletane izmeu dva kompleta sajli. Jedan
po jedan Brodbent proe ispod njega, kreui se preko
ponora du jedne od donjih sajli, postrance, koristei
gornju uad kao ruke. Dobro su odredili vreme - teka
magla se dizala, i etvorica brae nestadoe posle pedeset
metara. Napad je trajao jo desetak minuta, s mnogo buke

i kiom strela, pre nego to se zavrio. To je bilo pravo

udo. Preli su na drugu stranu. Ludaki plan je uspeo.
Samo je jo ostalo da se vrate.

63
Rasklimani most od bambusa protezao se iznad
Tomove glave, ljuljajui se i zveei u gornjim voicama od
upletene loze iznad dubokog ponora koji je zjapio ispod
njega. Gusta magla se dizala i Tom je video najvie
dvadesetak koraka ispred sebe. Zvuk slapa je odjekivao
odozdo kao duboko huanje besne zveri, a most se njihao
pri svakom pokretu.
Borabej je iao prvi, Vernon sledei, zatim Filip i na
kraju Tom.
Kretali su se postrance du donje sajle, ispod povrine
mosta, drei se van vidika. Tom je pratio brau kreui se
najbre to je bezbednost dozvoljavala. Glavna sajla je bila
vlana i klizava od magle, upletena uad sunerasta i
trula, a mnogi uspravni kanapi pokidani, ostavljajui rupe.
Svaki put kad je odozdo dolazio nalet vetra, most bi se
zaljuljao i zatresao, a Tom morao da zastane ekajui da
nalet proe. Pokuao je da se usredsredi samo na nekoliko
koraka ispred sebe i nita vie. Korak po korak, ponavljao
je sebi. Korak po korak.
Jedno ue, trulije od veine, otkaza u njegovoj ruci i
on iskusi kratkotrajni napad uasa iznad bezdana pre
nego to je uspeo da se doepa drugog. Zastao je, ekajui
da mu se uzlupano srce smiri. Dok se oprezno kretao
unapred, proveravao je svaki naredni kanap trzajem pre
nego to bi mu se predao. Pogledao je unapred. Njegova
braa su bila samo senoviti oblici ispred njega, delimino
zaklonjeni izmaglicom, okupani pokretnim priguenim
svetlom monog reflektora koji je sijao iza njih u magli.
to su dalje odmicali mostom, on se sve vie klimao i
ljuljao, bambus je kripao, uad jeala i uzdisala kao da
su iva. Na sredini mosta vetar je postao jai, amarajui
ih odozdo. Povremeno, vrtloni nalet vetra je tresao i uvijao
most na uasavajui nain. Tom nije mogao a da se ne seti
don Alfonsove prie o bezdanom ponoru, o telima koja su
padala obrui se veito, raspadajui se do praha. Drhtao

je i trudio se da ne gleda nadole, ali da bi ispravno

postavio stopala morao je da gleda u vrtoglavi prostor koji
je tonuo, u stubove izmaglice to je nestajala u tami
bezdana. Bili su bezmalo na sredini, video je mesto na
kome je most postizao najniu taku svoje krivine i
poinjao da se penje ka drugoj strani ponora.
Iznenadni udar vetra izazva nagli trzaj mosta. Tom se
vre pridra, gotovo u padu. uo je prigueni krik i
video, ispred sebe, da su dva dela trulog ueta otpala u
ponor, a preostali se divlje uvijali ka gornjoj voici; Filip je
visio, drei se laktom za ue, stopala su mu se grila i
hodala po praznini.
O boe, pomisli Tom. Pourio je unapred, gotovo se i
sam okliznuvi. Nije bilo naina da se njegov brat tako
odri jo dugo. Stigao je do mesta iznad. Filip je visio
utei, pokuavajui da prebaci nogu gore i preko,
izoblienog lica, nesposoban da se oglasi od uasa. Ostali
su nestali u magli.
Tom se pognu, jednom rukom obujmi ue, drugom
pokua da uhvati Filipa ispod ruke. Njegova stopala
iznenada iskliznue, i on je visio iznad ponora pre nego to
je uspeo da se uvrsti. Oseao je snane udarce srca u
grudima; vid mu se zamaglio od straha i jedva je disao.
- Tome - zakrklja Filip glasom visokim kao u deteta.
Tom se poravna na uetu iznad Filipa.
- Zaljuljaj se - ree Filipu trudei se da mu glas bude
smiren. - Pomozi mi. Zaljuljaj telo nagore. Ja u te
uhvatiti. - Ispruio je jednu ruku nadole, spreman da
uhvati Filipov pojas.
Filip je pokuao da se zaljulja nagore i postavi stopalo
na ue, ali nije uspeo, a napor uini da mu ruka sklizne.
Ispusti kratak krik. Tom je video Filipove lanke kako
steu ue, ruku zajedno stisnutih. Ispusti parajui zvuk
uasa.
- Pokuaj ponovo - viknu Tom. - Zaljuljaj telo nagore.
Nagore!

S grimasom na licu Filip se ponovo zaljulja i Tom pokua da uhvati njegov pojas, ali mu stopalo ponovo
skliznu i za jedan uasni sekund noga mu je visila u
prostoru, a on se drao za truli kanap. Povukao se
pokuavajui da smiri srce. Deo bambusa, razlabavljen
ovim pokuajima, pade, polako se vrtei dok nije nestao s
vidika.
On moe da izdri jo pet sekundi, pomisli Tom. Ovo
e biti poslednja Filipova prilika. - Zaljuljaj se nagore. Upotrebi svu snagu, ak i ako mora da se pusti. Budi
spreman. Jedan, dva, tri!
Filip se zaljulja, a Tom otpusti jednu ruku drei se
drugom za trulu sajlu, to mu je omoguilo da se dovoljno
nagne i dohvati Filipov pojas drugom rukom. itav minut
su obojica visila, udruenom teinom okaeni o ue, i tad,
s nadljudskim trzajem, Tom izvue Filipa navie, na sajlu,
i on pade, grlei je kao najblii rod.
Ostali su tako, steui sajlu, obojica isuvie uplaena
da govore. Tom je uo Filipovo teko disanje.
- Filipe? - uspe najzad da progovori. - Dobro si?
Teko disanje se polako smirivalo.
- Dobro si. - Tom je pokuao da zvui injenino. Sve je u redu. Zavreno je. Siguran si.
Stigao je jo jedan nalet vetra i most se zatrese. Zvuk
krkljanja stie od Filipa i njegovo celo telo se zatee na
sajli. Proe minut. Jedan jako dugi minut.
- Moramo da nastavimo dalje - ree Tom. - Mora da
se uspravi.
Jo jedan nalet vetra i most zaigra tresui se.
- Ne mogu.
Tom shvati ta je mislio. I sam je imao snaan poriv
da se obmota oko glavne sajle i tu ostane zauvek.
Izmaglica je jenjavala. Nekoliko naleta stie odozdo,
vrlo snanih ovog puta, most se ozbiljno njihao. To nije
bilo obino ljuljanje, ve pokret sa zavrtanjem na kraju,

kao kljocanje, kao da je svaki put pretilo da ih odbaci u

mrak ispod njih.
Postepeno, njihanje se smanjivalo.
- Uspravi se, Filipe.
- Neu.
- Mora. Sada. - Nisu imali vremena. Izmaglica je nestajala. Reflektor je snano obasjavao. Trebalo je samo da
se vojnici okrenu. Ispruio je ruku. - Uhvati se za moju
ruku i ja u te podii.
Filip podie drhtavu ruku, a Tom je zgrabi i polako
povue brata nagore. Most se ljuljao i Filip stegnu
uspravnu uad. Jo jedan niz udara vetra i most se ponovo
onako uasno tresao i ljuljao. Filip je jaukao od straha.
Tom se pomamno drao dok mu je telo bacano s jedne na
drugu stranu. Most se tresao pet minuta, najduih pet
minuta njegovog ivota. Oseao je bol u ruci od napora.
Najzad ljuljanje prestade.
- Hajdemo.
Filip pokrenu jednu nogu, oprezno je smesti unapred,
pa drugu, zatim pomaknu ruke, pomerajui se bono. Za
pet minuta stigoe na drugu stranu. Borabej i Vernon su
ih ekali u mraku, pa zajedno uronie u oblanu umu,
trei najbre to su mogli.

64
Borabej je vodio kroz umu, a njegova tri brata su ga
pratila. Put im je bio osvetljen neobinom fosforescencijom
koju je Tom ve jednom ranije video; svaki truli panj i
klada sijali su bledom zelenom svetlou, treperei kao
sablasti u umi. Ovoga puta nije bilo lepo ve pretee.
Posle dvadeset minuta, uruene kamene zidine bile su
ispred njih. Borabej zastade i pognu se; iznenada blesnu
svetlo - uspravio se drei baklju od zapaljene rogozine.
Zidine se pojavie u njihovom vidnom polju: ogromni
blokovi peara, gotovo skriveni u gustom tkanju puzavice.
Tom baci pogled na bareljeflica u profilu, niz lobanja
izdubljenih oiju, nestvarni jaguari, ptice ogromnih kandi
i izdubljenih oiju.
- Gradske zidine.
Koraali su du zidina i dospeli do malih vrata iznad
kojih su visile loze kao zavese od perli. Gurnue lozu u
stranu i udoe.
U bledoj svetlosti Borabej isprui ruku, zgrabi Filipa i
privue ga k sebi.
- Mali brate Filipe, ti hrabar.
- Ne, Borabeje, ja sam neopisiva kukavica i smetnja.
Borabej ga srdano pljesnu po ruci.
- Ne istina. Ja usrao straha.
- Ja sam se usrao od straha.
- Zahvalim. - Borabej dunu u baklju da pojaa
plamen. Lice mu je svetlelo u mraku inei njegove zelene
oi zlatnim, obasjavajui brodbentovsku bradu i fino
izvajane usne. - Sad idemo do grobnica. Naemo oca.
Proli su kroz vrata i uli u jedno ruinirano dvorite.
Stepenice su vodile nagore. Borabej pouri preko dvorita i
pope se uza stepenice, dok su ga ostali pratili. Skrenuo je
udesno, proao vrhom zida, rukom prikrivajui svetlost, a
potom sie drugom stranom. u se iznenadni krik i
komeanje u kronjama iznad njih, vrhovi drvea su se
lomili i padali. Tom poskoi.

- Majmuni - proapta Borabej i zastade zabrinutog

lica. Odmahnu glavom i oni produie, prolazei kroz
darmar od sruenih stubova u unutranjem dvoritu.
Unutranje dvorite bilo je puno oborenog komaa
kamenja, ponekih i tri metra u duinu, koji su nekad inili
dinovsku glavu. Tom je video nos, zuree oko, uvo, sve
rastureno podivljalom vegetacijom i zmijastim korenjem.
Popee se preko kamenih blokova, prooe kroz vrata
omeena kamenim jaguarima i uoe u podzemni prolaz.
Vazduh koji se kretao kroz hodnik mirisao je na bu, ali je
bio sve. Baklja zatrepta. Plamen je otkrio da su u
kamenom tunelu, zidova optoenih krenjakom, tavanica
okienih stalaktitima. Insekti se uznemirie i pobegoe
preko vlanih zidova traei spas od svetlosti. Debela zmija
se trznu i uzdignu se u poloaj za napad. Siktala je, blago
se ljuljala, oi su joj svetlele narandasto kroz proreze.
Obioe je u irokom luku. Rupe u kamenoj tavanici
otkrivale su Tomu treperave zvezde kroz njiuu kronju
drvea, ibanu vetrom. Proli su pored starog kamenog
oltara zatrpanog kostima, na udaljenom kraju tunela,
preko odmorita s ratrkanim slomljenim kipovima,
glavama, rukama, nogama koji su trali iz prepleta
puzavica kao gomila udovita to se dave u moru.
Iznenada su dospeli do ivice ogromne litice, do drugog
kraja visoravni. Iza nje se prostiralo more nazubljenih
crnih planinskih vrhova, bledo osvetljenih zvezdama.
Borabej stade da zapali novu baklju. Izgorelu baklju baci
preko ivice stene; jo malo je treperila i nestala u tami
ispod njih. Poveo ih je stazom koja je ila du ivice, zatim
kroz mudro skriveni procep u stenama koji kao da je vodio
iznad. Kad su proli kroz procep ponovo se pojavila staza,
izdubljena u steni, kao strmo stepenite useeno u samu
planinu. Silazila je niz liticu i zavrila se na terasi, nekoj
vrsti kamenog balkona, poploanoj dobro postavljenim
kamenjem, useenoj ispod tako da je odozgo bila
nevidljiva. Na jednoj strani nazubljenih stena Belog grada
podizala se visoravan. Na drugoj strani bio je pad u tamu

duboku stotinama metara. Stotine crnih vrata reetala su

stene iznad njih, s okomitim stazama povezanim
stepenitem.
- Mesto grobnica - saopti Borabej.
Vetar je duvao i udarao oko njih, donosei bolesno
sladak miris nonog cvea. Ovde nisu mogli da uju zvuke
dungle iznad njih, samo nalete vetra. Mesto je bilo jezivo,
posednuto.
Boe moj, pomisli Tom, a otac je negde u ovim
liticama.
Borabej ih povede kroz mrane vratnice u steni, i sad
su se penjali spiralnim stepenitem useenim u planinu.
Litica je izgledala kao sae zbog grobnica, a stepenite je
prolazilo pored otvorenih nia ispunjenih kostima - lobanje
s malo kose, koate ake s prstima na kojima je
svetlucalo prstenje, mumificirana tela u kojima su galamili
insekti, mievi i male zmije; sve privremeno razbueno
svetlom da bi ponovo palo u tamu. U nekoliko nia kraj
kojih su proli bilo je jo uvek sveih leeva, koji su
isputali smrad trulei; tu su ivotinje i insekti bili jo
glasniji. Proli su pored jednog lea na kome se gostilo
nekoliko velikih pacova.
- Koliko je grobova otac opljakao? - upita Filip.
- Samo jedan - odgovori Borabej. - Ali najbogatiji.
Neka od vrata grobnica bila su slupana, kao da su ih
polomili pljakai ili neki prastari zemljotres. U jednom
trenutku Borabej zastade i podie neto sa zemlje. Bez rei
ga prui Tomu. To je bila sjajna krilna navrtka.
Stepenite skrenu i zavri se na grebenu irokom oko
tri metra, na pola puta do vrha. Tu su bila masivna
kamena vrata, najvea koja su dotad videli; gledala su
upolje, prema crnom moru planina i zvezdanom nebu.
Borabej je drao upaljenu baklju prema vratima, a oni su
stajali zagledani u njih. Sve ostale grobnice bile su bez
ikakvog ukrasa; ova je, meutim, imala mali reljef
izrezbaren na prednjoj strani, majanski hijeroglif. Borabej
je stajao nakratko, zatim se odmakao rekavi neto na

svom jeziku to je liilo na molitvu. Zatim se okrenu prema

njima i apnu.
- Oeva grobnica.

65
Sivi starci sedeli su postrojeni kao mumije oko stola
upravnog odbora, visoko iznad eneve. Dulijan Klajv ih je
gledao suelice preko prostranog stola od poliranog drveta,
gledajui kroz stakleni zid iza koga se prualo enevsko
jezero sa svojom ogromnom fontanom, kao malenim belim
cvetom, daleko ispod njih.
- Verujemo - ree glavni - da ste primili avans.
Klajv klimnu glavom. Milion dolara. Ne samo mnogo
novca ve mnogo vie novca nego to je zaraivao na Jejlu.
Ovi ljudi su napravili dobar posao i znali su to. Nema veze.
Dva miliona je bilo za rukopis. I dalje e morati da mu plaaju prevod. Svakako da je sada bilo i drugih koji su mogli
da prevedu drevno majansko pismo, ali je samo on mogao
da se izbori s tekim prastarim dijalektom kojim je rukopis
bio napisan.
To jest, on i Sali. Jo nisu razmotrili podrobnosti
plaanja prevoda. Korak po korak.
Govorili su engleski, ali Klajv je odluio da odgovara
nemaki, koji je teno govorio, da bi im tako poremetio
ravnoteu.
- Uiniu sve to je potrebno da pomognem.
U sivom zidu pojavi se neugodno komeanje, ali ovek
nastavi da govori engleski.
- U Sjedinjenim Dravama postoji farmaceutska
kompanija po imenu Lemp-Denison. Da li znate za njih?
Klajv nastavi na nemakom.
- Mislim da sam uo za njih. Jedna od velikih.
ovek klimnu glavom.
- Pria se da nabavljaju majanski medicinski kodeks
iz devetog veka koji ima dve hiljade stranica domorodakih
medicinskih recepata.
- Ne postoje dva. To je nemogue.
- Tano. Nemogue je da postoje dva. Ali glasine ipak
krue. Deonice Lempa su skoile vie od dvadeset posto
poslednje nedelje kao rezultat tih glasina.

Sedmorica sivih ljudi gledali su Klajva ekajui

odgovor. Klajv se premesti u stolici, ukrsti noge, zatim ih
ponovo prekrsti. U trenutku je osetio navalu straha. ta
ako su Brodbentovi napravili drugi dogovor za Kodeks? Ali
nisu. Pre nego to je otila, Sali mu je podnela podroban
izvetaj o tome kako stvari stoje, a od tada su Brodbentovi
nedostupni u dungli da bi pravili dogovore. Kodeks je bio
ist. A on je imao veliko poverenje u Sali da e izvriti
njegov nalog. Bila je pametna, sposobna i vrlo pod
njegovim uticajem. Slegnuo je ramenima. - Glasine su
lane. Ja kontroliem Kodeks. Iz Hondurasa e stii pravo
u moje ruke.
Ponovo tiina.
- Mi smo se promiljeno uzdrali od ispitivanja vaih
poslova, profesore Klajv - nastavi ovek. - Ali sada imate
milion naih dolara. to znai da brinemo. Moda glasine
nisu tane. Odlino. Ali ja elim objanjenje za samo
postojanje te informacije.
- Ako nagovetavate da sam bio nepaljiv, moram vam
potvrditi da nisam razgovarao ni sa kim.
- Ni sa kim?
- Osim sa svojom koleginicom, Sali Kolorado,
naravno.
- A ona?
- Ona je duboko u dunglama Hondurasa. Ne moe
da stupi u kontakt ak ni sa mnom. Kako bi onda bila u
kontaktu s nekim drugim? Osim toga, ona je olienje
diskrecije.
Tiina oko stola rastegla se jo jedan minut. Da li su
ga zbog toga pozvali ak u enevu? Klajvu se to nije
dopalo. Uopte mu se nije dopalo. On nije bio njihov
potrko. Ustao je.
- Uvreen sam vaom optubom - ree. - Ja u se
drati svog dela dogovora i to je sve, gospodo, to vi treba
da znate. Dobiete Kodeks i platiti mi drugi milion, a posle
emo razgovarati o prevodilakoj nadoknadi.
Pozdravili su ga daljim utanjem.

- Nadoknada za prevod? ponovi ovek.

- Osim ako ne nameravate da sami prevodite. Izgledali su kao da su upravo pojeli limun. Koja gomila
morona! Klajv je prezirao takve biznismene
neobrazovane neznalice, s pohlepom skrivenom iza otmene
fasade skupih ivenih odela.
- Zbog vae dobrobiti, profesore, nadamo se da hoete
ispuniti svoje obeanje.
- Nemojte mi pretiti.
- To je obeanje, ne pretnja.
Klajv se nakloni.
- Dovienja, gospodo.

61
Prolo je sedam nedelja otkako su se Tom i njegova
dva brata sastali na kapiji oevog imanja, ali delovalo je
kao da je proao itav ivot. Konano su uspeli. Konano
su dospeli do grobnice.
- Da li zna da je otvori? - upita Filip.
- Ne.
- Otac je sigurno dokuio kako, budui da ju je
nekad opljakao - primeti Vernon.
Borabej postavi nekoliko zapaljenih baklji u nie u
kamenim zidovima, pa su zajedno ispitali vrata grobnice.
Bio je to vrst kamen, postavljen na vrata uokvirena
krenjakim stenama. Nije bilo kljuaonice, ni ispupenja,
ni pomerljivih zidova, ni poluga. Ostale stene oko grobnice
bile su netaknute, osim brojnih rupa izbuenih sa svake
strane vrata. Tom postavi ruku iznad jedne rupe i oseti
hladnu struju vazduha - oigledno su to bili ventilacioni
otvori za grobnicu.
Istono nebo osvetli svitanje dok su ispitivali okolinu
grobnice. Kucali su na vrata, vikali, lupali, pritiskali i
probali sve drugo da ih otvore. Nita nije uspevalo. Proao
je itav sat, a vrata se nisu pomerila.
Najzad Tom ree:
- Ovako ne vredi. Moramo da nae-mo novi pristup.
Povukli su se na oblinju istinu. Zvezde su nestale, a
nebo se blistalo iza planina. Vidik je bio oaravajui i
obuhvatao je neverovatnu divljinu nazubljenih belih
vrhova, koji su se kao zubi izdizali iz zelene palate dungle.
- Ako pogledamo jedna od ovih slomljenih vrata
grobnica ree Tom moda emo shvatiti kako rade.
Vratili su se unazad nekih etiri-pet grobnica i doli
do slomljenih vrata. Pukla su na sredini i jedan deo je
ispao napolje. Borabej upali jo jednu baklju, a zatim
zastade na vratima oklevajui.
Okrenuo se Filipu.

- Ja kukavica - ree pruajui mu ba-klju. - Ti

hrabriji od mene, mali brate. Ti ide.
Filip zagrli Borabeja i uze baklju. Ue u grobnicu.
Tom i Vernon su ga pratili.
Prostor nije bio veliki, moda dva i po s tri metra. U
sredini se uzdizala kamena ploa. Na njoj je stajao
zaveljaj s mumijom, jo uvek uspravnom, s nogama
privuenim do brade, s rukama svijenim u krilu. Duga
crna kosa je u pletenicama visila niz lea, a sasuene usne
bile su povuene, otkrivajui zube. Donja vilica je visila, a
iz usta je ispao predmet. Kad ga je bolje pogledao Tom je
video da je to ad izrezbaren kao aura lutke. Jedna ruka
mumije drala je uglaan drveni valjak dug oko etrdeset
centimetara, ukraen hijeroglifima. U okolini je bio mali
izbor dobara za grob - figurice od terakote, slomljeni lonci,
tablice od isklesanog kamena.
Tom kleknu i poe da ispituje kako vrata rade. U
kamenom podu je bio leb; u lebu su bili tokii od
uglaanog kamena na kojima su stajala vrata. Bili su
olabavljeni i Tom uze jedan i prui ga Filipu. On ga je
obrtao u aci.
- Ovo je jednostavan mehanizam - ree. - Mora da
zakotrlja vrata i ona se sama otvaraju. tos je u tome
kako da zakotrlja vrata.
Ispitivali su ih sa svih strana, ali nije bilo oitog odgovora. Kad su izali iz grobnice Borabej ih je ekao napetog
izraza lica.
- ta nali?
- Nita - ree Filip.
Vernon izroni iz grobnice drei drveni cilindar koji je
mumija stezala u ruci.
- ta je ovo, Borabeje?
- Klju za donji svet.
Vernon se nasmeja.
- Zanimljivo. - Poneo ga je do oeve grobnice. Zanimljivo kako savreno ulazi u ove vazdune otvore -

ree Vernon gurajui valjak u nekoliko rupa, gotovo ga

izgubivi u jednom. - Moe da oseti kako vazduh dolazi
iz ovih rupa. Vidi? - Iao je od rupe do rupe,
proveravajui protok vazduha u svakoj od njih. Najzad
stade. - Evo jedne rupe iz koje ne dolazi povetarac.
Ubacio je valjak. Uao je gotovo tridesetak
centimetara i stao, ostavljajui desetak centimetara
napolju. Vernon podie teak, gladak kamen. Dade ga
Filipu.
- Ima ast. Tresni kraj valjka.
Filip uze kamen.
- Zato misli da e da uspe?
- Samo slutnja, nita drugo.
Filip snano stee kamen, napnu se, povue ruku i
jako udari trei kraj valjka postavljenog u rupu - i
nastade tiina. uo se tras kad je ugurao valjak u rupu i
potom tiina.
Nita se nije desilo. Filip ispita rupu. Drveni avao je
proao do kraja i zaglavio se.
- Doavola! - dreknu Filip gubei strpljenje. Pojuri do
vrata grobnice i divlje ih udari. - Otvorite se, prokleta bila!
Iznenadni meljui zvuk ispuni vazduh, zemlja se
zatrese i kamena vrata skliznue otvarajui se. Mrana
pukotina se pojavi i postepeno se irila dok su se vrata
kretala du leba, na tokiima. U jednom trenutku, uz
dum, stadoe.
Grobnica se otvorila.
ekali su, gledajui u razjapljeni crni etvorougao.
Sunce se pojavljivalo iza dalekih planina prosipajui zlatno
svetlo preko stena, previe iskoeno da bi osvetlilo
unutranjost grobnice koja ostade u mrklom mraku.
Stajali su nepokretni, oduzeti, isuvie uplaeni da bi
progovorili ili pozvali. Kuan vazduh trulei - zadah smrti besciljno dolepra iz grobnice.

62
Markus Aurelius Hauser ekao je u prijatnoj svetlosti
zore, prstom lupkajui po zatupastom okidau svog stejr
AUG-a. Oruje je verovatno bilo najbliskiji predmet koji je
poznavao, osim sopstvenog tela, i nikad se nije oseao
sasvim potpunim bez njega. Metalna cev ugrejana
neprekidnim dodirom bila je skoro iva, a plastini dra
glaan godinama njegovim rukama bio je svilen kao
enska butina.
Hauser se ugodno uukao u niu du staze koja je
vodila niz liticu. Iako nije zaista video Brodbentove sa svoje
osmatranice na gornjoj stazi, znao je da su dole i da e se
vratiti istim putem. Uinili su tano ono emu se nadao.
Odveli su ga do Maksovog groba. I ne samo do groba ve
do celog groblja. Neverovatno. I sam bi konano pronaao
ovu stazu, ali je to moglo da potraje.
Brodbentovi su sad ispunili svoju svrhu. Nije bilo
urbe; sunce jo nije bilo dovoljno visoko, a on je eleo da
im da dovoljno vremena da se osete ugodno, da se opuste,
da zakljue da su sigurni. A on, Hauser, hteo je da razradi
ovu operaciju do kraja. Jedna od velikih lekcija koju je
nauio u Vijetnamu bila je strpljenje.
Tako su vijetkongovci dobili rat - bili su strpljiviji.
Pomno je razgledao oko sebe. Groblje je bilo
neverovatno, hiljade grobnica ispunjenih posmrtnim
blagom - drvo otealo od zrelog voa spremnog za branje.
Da se i ne pominju vredni antikviteti, strele, kipovi, reljefi i
druga blaga samog Belog grada. Povrh svega tu je bilo i
pola milijarde dolara vrednosti u umetnikim delima i
antikvitetima u Brodbentovom grobu. Ponee Kodeks s
nekim lakim stvarima kojima e finansirati svoj povratak
da bi uzeo ostalo. Da, svakako e se vratiti. U Belom gradu
su milijarde. Milijarde. Poao je rukom u torbicu za duvan,
pomilovao cigaru i s tugom je ostavio. Nee biti dobro da
namiriu duvanski dim.
ovek je morao da podnese izvesne rtve.

63
etvorica brae stajali su kao ukopani zurei u
mrani etvorougaonik. Nisu mogli da se pomere, nisu
mogli da progovore. Sekunde su otkucavale u minute dok
ih je struja smrdljivog vazduha plavila. Nijedan se ne
pokrenu da ue u grobnicu. Nijedan nije eleo da sazna
kakav uas obitava unutra.
Tada se zau zvuk - kaalj. Potom jo jedan - zvuk
nogu koje su se vukle.
Bili su oduzeti, zanemeli u iekivanju.
Jo jedan korak. I Tom je tada znao - njihov otac je
iv. Izlazio je iz grobnice. Pa ipak, nije mogao da se
pokrene, a nisu mogli ni drugi. I ba kad je napetost
postala nepodnoljiva, u sredini crnog etvorougla poe da
se materijalizuje avetinjsko lice. Jo jedan posrui korak i
u tami se pojavi prikaza. Jo jedan korak uvede utvaru u
stvarnost.
Gotovo da je bio straniji od lea. Oblije zastade
ispred njih, nesigurno, mirkajui oima. Bio je potpuno
go, smeuran, poguren, prljav, mrtvaki bled, sa zadahom
same smrti. Sline su mu curele iz nosa, usta bila obeena
kao u ludaka. mirkao je, mrkao, ponovo mirkao na
svetlost zore; bezbojne oi bile su prazne, nerazumne.
Maksvel Brodbent.
Sekunde su otkucavale, a oni su i dalje bili ukopani,
zanemeli.
Brodbent je piljio u njih, jedno oko mu se grilo.
Ponovo je mirnuo i uspravio se. uplje oi, potonule u
mrani bazen tela, kretale su se od jednog do drugog lica.
Dugo, duboko udahnu.
Koliko god da je eleo, Tom nije mogao da se pokrene
ili progovori. Zurio je dok se njihov otac jo malo
uspravljao. Njegove oi su vrljale od jednog do drugog
lica, sve prodornije. Zakaljao se, usta se pokrenue, ali
nikakav drugi zvuk ne izae. Brodbent podie drhtavu

ruku, i najzad zakrklja. Nagnue se unapred u pokuaju

da ga razumeju.
Brodbent proisti grlo, zagrme i prie korak blie.
Ponovo je udahnuo i najzad progovorio.
- Zato vam je, doavola, trebalo toliko vremena?
Glas je grmeo, zveao u stenama, odjekivao u grobnici. arolija je nestala. To je bio njihov stari otac,
ovaploen. Tom i ostali pojurie i zagrlie starca. Snano ih
je zagrlio, sve odjednom, a zatim svakog pojedinano,
neoekivano snanim rukama.
Posle dueg vremena Maksvel Brodbent se odmaknu.
Vratio se u svoju uobiajenu veliinu.
- Isuse Hriste - ree briui lice. - Isuse, Isuse Hriste.
Svi su ga gledali ne znajui ta da odgovore.
Starac odmahnu velikom sivom glavom.
- Boe svemoni, drago mi je to ste ovde. Gospode,
mora da smrdim. Pogledajte me. Pravi svinjac. Go, prljav,
odvratan!
- Ni najmanje - ree Filip - hajde, uzmi ovo. - Skide
svoju koulju.
- Hvala ti, Filipe. - Maksvel obue Filipovu koulju,
zakopa je, pomalo trapavim prstima. - Ko ti pere ve? Ova
koulja je sramna. - Pokuao je da se nasmeje, ali pokuaj
se zavri kaljanjem.
Kad Filip poe da skida pantalone, Brodbent podie
veliku aku.
- Neu da ogolim svoje sinove.
- Oe...
- Sahranili su me golog. Navikao sam.
Borabej posegnu rukom u svoj ranac od palminog
lia i izvue veliko pare ukraene tkanine.
- Ti nosi ovo.
- Postajem domorodac, je li? - Brodbent nespretno
obavi tkaninu oko struka. - Kako je vezujete?
Borabej mu pomoe da je zavee oko struka pomou
grube uzice od konoplje.

Starac je zaveza i ostade tako, ne govorei. Niko nije

znao ta sad da kae.
- Hvala bogu da si iv - ree Vernon.
- Isprva nisam bio sasvim siguran - ree Brodbent. Neko vreme sam mislio da sam umro i stigao u pakao.
- Ti, pomislio to? Stari ateista sad veruje u pakao? upita Filip.
Pogledao je u Filipa, nasmeio se i odmahnuo glavom.
-Mnoge stvari su se promenile.
- Nemoj mi rei da si pronaao boga.
Brodbent klimnu glavom i stavi ruku na Filipovo
rame. Srdano ga prodrma.
- Drago mi je da te vidim, sine.
Okrenu se Vernonu.
- I tebe, Vernone. - Pogledao je naokolo, gledajui
svakog od njih svojim zboranim plavim oima. - Tom,
Vernon, Filip i Borabej... tronut sam. - Redom pomilova
svakog po glavi. - Uspeli ste. Pronali ste me. Hrana i voda
su mi zamalo nestale. Istrajao bih jo samo dan ili dva.
Pruili ste mi drugu priliku. Ne zasluujem je, ali u je
prihvatiti. Dugo sam razmiljao u toj mranoj grobnici...
Pogleda preko grimiznog mora planina i zlatnog neba,
ispravi se i udahnu.
- Jesi li dobro? - upita Vernon.
- Ako me pita za rak, siguran sam da je jo tu - samo
me jo nije dokusurio. Imam jo neki mesec. ubre mi je
ulo u mozak- nikad vam to nisam rekao. Ali zasad je
dobro, oseam se odlino. - Osvrnuo se. - Hajdemo,
doavola, odavde.
Tom primeti:
- Na nesreu, nee biti tako jednostavno.
- Zato?
Tom baci pogled na brau.
- Imamo problem, a on se zove Hauser.
- Hauser? - zapanji se Brodbent.
Tom klimnu glavom i ispria ocu sve detalje njihovih
pojedinanih putovanja.

- Hauser! - ponovi Brodbent gledajui u Filipa. Udruio si se s tom huljom?

- ao mi je - ree Filip. - Mislio sam...
- Mislio si da e on znati kuda sam otiao. Moja
greka. Trebalo je da predvidim tu mogunost. Hauser je
bezduni sadista, jednom je zamalo ubio devojku. Najvea
greka u mom ivotu je to sam se uortaio s njim. Brodbent sede na postolje napravljeno u steni i odmahnu
svojom upavom glavom. - Ne mogu da verujem koliko ste
rizikovali da doete ovde. Gospode, kakva greka.
Poslednja od mnogih, ovog puta.
- Ti na otac - ree Borabej.
Brodbent frknu.
- Ba neki otac. Da vas stavim na besmisleni test
poput ovog. Izgledalo je kao dobra ideja. Ne znam ta me je
spopalo. Kako sam glup, blesav stari magarac bio.
- Ba i nismo bili Moja tri sina - ree Filip.
- etiri sina - primeti Borabej.
- Ili... moda ima i vie? - upita Vernon izvivi obrvu.
Brodbent odmahnu glavom. - Ne da ja znam. etiri divna
sina, samo da sam imao mozga to da shvatim. - vrsto
pogleda Vernona svojim plavim oima. - Izuzev te brade.
Dobri boe, kad namerava da ukloni taj bradati
dodatak? Izgleda kao mula.
Vernon primeti:
- Pa ni ti ba ne izgleda svee izbrijan.
Brodbent odmahnu rukom i nasmeja se. - Zaboravi
ta sam rekao. Stare navike sporo umiru. Zadri svoju
prokletu bradu.
Nastade nelagodna tiina. Sunce se podizalo iznad
planina, a svetlost je prelazila iz zlatne u belu. Jato
brbljivih ptica ih nadlete, ponirui, diui se i skreui
zajedno.
Tom se okrenu Borabeju.
- Moramo da smislimo plan za bekstvo.

- Da, brate. Stalno mislim o tome. ekamo do

mraka. Onda idemo nazad. - Baci pogled u isto nebo. Pada kia noas, da nam zaklon.
- A ta emo s Hauserom? - upita Brodbent.
- On trai grobnicu u Belom gradu. On jo ne misli
da trai u litici. Ja mislim mi proemo pored njega. On ne
zna mi ovde.
Brodbent pogleda po okolini.
- Niste doneli nikakvu hranu sa sobom, makar
sluajno? To to su mi ostavili nije vredelo ni koliko obrok
u avionu.
Borabej otpakova hranu iz svog ranca od palminog
lia i poe da postavlja. Brodbent se pomeri malo
nesigurno.
- Svee voe, o boe. - Uze mango i zagrize ga, dok mu
je sok cureo iz usta i kapao na koulju. - Ovo je raj. Savakao je mango, uzeo jo jedan, a zatim navalio na
kerva voe i suene filete gutera.
- Borabeje, moe da otvori restoran.
Tom je gledao oca kako jede. Jedva je mogao da
veruje da je starac jo iv. Bilo je neeg nestvarnog u
svemu. Sve se promenilo i nita se nije promenilo.
Brodbent zavri s jelom i zagleda se u planine,
oslonjen na kameni zid.
- Oe - ree Filip - ako ti ne smeta, reci nam ta ti se
desilo u toj grobnici?
- Filipe, rei u vam ta je bilo. Napravili smo veliku
dau, sigurno vam je Borabej priao o tome. Popio sam
Kahov pakleni napitak. Sledee ega sam bio svestan bilo
je da se budim. Bio je mrkli mrak. Kao svaki dobar ateista
kakav sam bio, mislio sam da je smrt kraj svesnosti. Da je
to - to. Kad eto, ja sam i dalje bio svestan, iako siguran da
sam mrtav. Nikad u ivotu se nisam tako prepao. I tada,
dok sam bauljao u mraku, u potpunoj panici, odjednom
sam pomislio - ne samo da sam mrtav, nego sam i upaklu!
- Nisi valjda stvarno to pomislio! - ree Filip.
On klimnu glavom.

- Jesam. Nema pojma u kakvom uasnom strahu

sam bio. Kukao sam i zavijao kao izgubljena dua. Molio
sam se bogu, na kolenima, pokajao sam se, zakleo da u
biti dobar ako mi da jo jednu priliku. Oseao sam se kao
jedan od onih jadnika u Mikelanelovom Poslednjem sudu
koji cvile traei oprotaj dok ih demoni odvlae u ognjeno
jezero.
- I tada, umoran od kukanja i samosaaljenja, poeo
sam da obnavljam razum. Puzei po grobnici shvatio sam
gde sam, i postalo mi je jasno da nisam mrtav, da me je
Kah ivog sahranio. Nikad mi nije oprostio ono to sam
uradio njegovom ocu. Trebalo je da znam; Kah mi je
oduvek delovao kao prevrtljivac. Kad sam pronaao hranu
i vodu znao sam da mi sledi dugo muenje. Ja sam
planirao dobronamerni izazov za vas trojicu. A sad mi je,
iznenada, ivot zavisio od vaeg uspeha.
- Dobronamerni izazov? - skeptino ponovi Filip.
- eleo sam da vas protresem da biste uinili neto
vano sa svojim ivotima. Ono to nisam shvatao jeste da
ste vi ve radili neto vano - da ste iveli onakav ivot
kakav ste vi hteli. Ko sam ja da osuujem? - Zastade,
proisti grlo, odmahnu glavom. - Bio sam zakljuan s onim
to sam smatrao svojim blagom, mojim ivotnim delom, a
to je bilo isto sranje. Bilo je beskorisno. Odjednom nije
imalo nikakvu vrednost. U mraku ga ak nisam ni video.
Biti iv zakopan protreslo me je do sri. Gledao sam svoj
ivot unazad s nekom vrstom gaenja. Bio sam lo otac,
lo mu, gramziv i sebian - i tako sam poeo da se molim.
- Ne - ree Filip.
Brodbent klimnu glavom.
- ta sam drugo mogao da radim? I tad sam uo
glasove, udaranje, lupanje, i svetlost je ula, a vi ste bili
tu! Na moje molitve je stigao odgovor.
- Hoe da kae - upita Filip - da si naao veru? Da
si postao vernik?
- Potpuno si u pravu - naao sam veru! - Zautao je,
gledajui u iroki pejza koji se rastegnuo ispod, beskrajne

planine i dunglu. Pomerio se, zakaljao. - Saavo, ali oseam se kao da sam umro i ponovo se rodio.

64
Iz svog skrovita Hauser je uo njihovo mrmljanje
noeno vetrom. Nije mogao da razazna pojedinane rei, ali
nije sumnjao ta se deava - divno se provode pljakajui
grobnicu svog oca. Nesumnjivo su planirali da ponesu
manje stvari, ukljuujui Kodeks. Ta ena, Kolorado, znala
je koliko vredi. To e biti prva stvar koju e uzeti.
Hauser je u mislima proao listu blaga u grobnici.
Veliki deo zbirke Maksvela Brodbenta bie prenosiv,
ukljuujui i neke od najvrednijih stvari. Neki vredni
obraeni dragulji, s Indijskog potkontinenta. Velike zbirke
zlatnih rukotvorina Inka i Asteka, od kojih je veina bila
mala; grke zlatne kovanice. I dve beskrajno vredne
etrurske bronzane statue, svaka visoka tridesetak
centimetara, i laka od desetak kilograma. Sve te stvari je
mogao da nosi samo jedan ovek u svom rancu. Vrednost izmeu deset i dvadeset miliona.
Moi e da iznesu Lipija i Monea. Te dve slike su bile
relativno male - Lipi sedamdeset s etrdeset pet, Mone devedeset sa ezdeset pet centimetara. Obe su bile
spakovane bez rama. Lipi, naslikan na gipsanom drvetu,
teak oko pet kilograma i Mone, teak oko etiri. Dve kutije
u kojima bi bile slike teile bi najvie petnaest kilograma,
svaka. Obe kutije bi mogle zajedno da se veu trakama
preko tkanine u kojoj su upakovane i ponesu na leima.
Vrednost - preko stotinu miliona.
Naravno, bilo je mnogo vrednih stvari koje nisu mogli
da ponesu. Pontormo, vredan trideset do etrdeset miliona,
bio je preveliki. Takoe i Boncinov portret. Majanske stele i
Soderinijeve bronzane statue bile su preteke. Ali dva Braka su bila prenosiva. Manji je bio jedan od najranijih
Brakovih kubistikih remekdela; mogao bi da donese pet
do deset miliona. Bronzana figura deaka u poluprirodnoj
veliini, iz kasnog perioda Rimskog carstva, teio je
pedesetak kilograma - verovatno preteko da se ponese.
Zatim kambodanske kamene figure iz hramova, dve

kineske bronzane urne iz ranijeg perioda, neke majanske

ploe s inkrustacijama od ada... Maks je imao dobro oko,
i teio je kvalitetu, ne kvantitetu. Tokom godina, mnogo je
umetnikih dela prolo kroz njegove ruke, a on je za sebe
zadrao samo najbolje.
Da, mislio je Hauser, da nije bilo njega, ona etvorica
ispod mogla bi na svojim leima da prenesu blago u
vrednosti od dve stotine miliona. Gotovo polovina ukupne
vrednosti zbirke.
Pomeri se, ispruajui nogu koja je poela da se gri.
Sunce je bilo bletavo i vrelo. Baci pogled na sat. Pet do
deset. Odluio se za pokret u deset. Vreme ba nije mnogo
znailo ovde, ali navika da potuje disciplinu pruala mu
je zadovoljstvo. To je bilo, mislio je, vie ivotna filozofija
nego bilo ta drugo. Ustao je, protegnuo se i nekoliko puta
duboko udahnuo. Brzo je proverio svoj stejr AUG. Kao i
uvek, bio je u savrenom redu. Ponovo je zagladio kosu,
zatim proverio nokte i zanoktice. Ispod jednog nokta bilo je
prljavtine, oistio ju je krajem turpije za nokte i bacio.
Zatim je pregledao nadlanice, bile su glatke, bez dlaka,
bele i samo s naznakama vena. Ruke tridesetpetogodinjaka, ne oveka od ezdeset godina. Uvek je vodio
rauna o svojim rukama. Sunevi zraci su se odbijali od
reda prstenja na njegovim rukama, od zlata i dijamanata.
Pet puta je savio ake, zatvarajui i otvarajui ih, izravnao
nabore na oker pantalonama, vrteo lanke, pet puta
okrenuo glavu, iroko rastegnuo ruke i ponovo udahnuo.
Izdahnuo.
Proverio je svoju istu, belu koulju. Ovu operaciju bi
smatrao uspenom ako na kraju ne bude nikakvih fleka
na koulji. Ba je bila muka odravati odeu istom u
dungli.
Hauser baci svoj stejr AUG na lea i poe nanie
stazom.

65
etvorica brae su, zajedno sa svojim ocem, sedela u
senci na kamenom seditu bono od vrata grobnice. Pojeli
su najvei deo hrane i Tom je sad dodavao uturicu s
vodom. Tom je eleo da kae ocu mnogo stvari, a nije
sumnjao da mu se i braa tako oseaju, pa ipak, posle
poetnog izliva, svi su zautali. inilo se da je dovoljno to
su zajedno. uturica je kruila, praena grgotanjem kad
su pili vodu, i ponovo stigla do Toma. Zatvorio ju je i
gurnuo nazad u mali ranac.
Najzad, Maksvel Brodbent progovori.
- Dakle, Markus Hauser je ovde s namerom da
opljaka moju grobnicu. - Odmahnu glavom. - udnog li
sveta.
- ao mi je - ponovi Filip.
-To je bila moja greka - ree Brodbent. - Bez daljih
izvinjavanja. Sve je bilo moja greka.
Ovo je neto novo, pomisli Tom, Maksvel Brodbent
priznaje da grei. Izgledao je kao isti stari osorni namor,
ali se promenio. Definitivno se promenio.
- Ima samo jedna stvar koju sad elim, a to je da se
moja etvorica sinova spasu iva odavde. Ja u vam biti
teret. Ostavite me ovde, a ja u se pobrinuti za sebe.
Doekau Hausera tako da nikad nee zaboraviti.
- ta? - uzviknu Filip. - Posle svega to smo uinili da
te spasemo? - Iskreno je pobesneo.
- Hajde, hajde. Ionako u biti mrtav za mesec, dva.
Pusti me da se obraunam s Hauserom dok vi nestajete.
Filip goropadno ustade.
- Oe, nismo preli ceo ovaj put da bismo te ostavili
Hauseru.
- Ja sam jadan razlog da biste reskirali svoje ivote.
- Bez tebe, mi ne ii - ree Borabej. - Vetar doe s
istoka, donese nevreme noas.
Brodbent izdahnu i obrisa lice. Filip proisti grlo.
- Oe?

- Da, sine?
- Ne elim sad da zapoinjem nezgodnu temu, ali ta
emo da uradimo s tvojim stvarima u grobnici?
Iste sekunde Tom pomisli na Kodeks. Mora da ga
iznese, ne samo zbog sebe, nego i zbog Sali i itavog sveta.
Brodbent je gledao netremice pre nego to je progovorio. - Nisam o tome razmiljao. Meni to vie nije vano. Ali
drago mi je da si to pomenuo, Filipe. Pretpostavljam da
treba da ponesemo Lipija i sve drugo to je lako nositi. Na
kraju krajeva, moemo da uklonimo nekoliko stvari iz
ruku tog pohlepnog prostaka. Ubija me i sama pomisao da
e on uzeti veinu stvari, ali pretpostavljam da tu nema
pomoi.
- Kad se izvuemo, prijaviemo FBI-ju, Interpolu...
- Hauser e proi nekanjeno, Filipe, i ti to zna. to
me podseti... Bilo je neeg udnog u kutijama u grobnici,
neto to me je intrigiralo. Koliko god da mrzim povratak u
grobnicu, ima neto to elim da proverim.
- Pomoi u ti - ree Filip skaui na noge.
- Ne. Moram sam da odem. Borabej, dodaj mi svetlo.
Borabej zapali baklju i dade je ocu.
Starac nestade kroz vrata, i Tom vide uti oreol kako
se kree u grobnici, izmeu sanduka i kutija. Glas
Maksvela Brodbenta zagrme.
- Bogzna zato su mi ove valjive stvari toliko znaile
nekad.
Svetlost ue dublje u tamu i nestade.
Filip je stajao, hodao u krugovima, istezao noge.
Zapalio je lulu.
- Mrzim i da pomislim da e Hauser staviti svoje ape
na Lipija.
Glas, hladan ali veseo, stie do njih.
- Je l' to neko spomenuo moje ime?

66
Hauser je govorio meko, mirno, oruje mu je bilo
podignuto i spremno za pucanje na najmanji pokret. Tri
brata i Indijanac to su sedeli na drugom kraju otvorenih
vrata grobnice, okrenue glave k njemu, sa zaslepljujuim
strahom u oima.
- Nemojte da se zamarate ustajanjem. Nemojte
uopte da se pokreete. Smete samo da trepete. Zastade. - Filipe, ba mi je drago to si se oporavio. Daleko
si od onog usplahirenog jadnika koji je uao u moju
kancelariju pre dva meseca, s kominom lulom od ruinog
drveta.
Hauser lako zakorai, napet, spreman da ih pokosi na
najmanji pokret.
- Kako je ljubazno od vas to ste me doveli do
grobnice. ak ste i vrata otvorili umesto mene! Vrlo
smotreno. A sad sluajte paljivo. Ako se pridravate mojih
uputstava niko nee biti povreen.
Hauser zastade da ispita lica ispred sebe. Niko nije
paniio, i niko nije nameravao da bude heroj. Bili su
pametni ljudi. Zatim ree, onoliko meko i prijatno koliko je
mogao:
- Neka neko kae Indijancu da spusti luk i strele.
Polako i neno, bez naglih pokreta, molim.
Borabej skide luk i tobolac i pusti ih da padnu ispred
njega.
- Vidi, vidi, Indijanac razume engleski. Dobro. A sad
u zamoliti svakog od vas da izvadi i spusti svoju maetu,
jedan po jedan. Prvo ti, Filipe. Ostani da sedi.
Filip izvadi seivo i baci ga.
- Vernone?
I Vernon uini isto, potom i Tom.
- Sada, Filipe, elim da ode do mesta gde ste ostavili
svoje raneve i da ih donese. Polako. - Napravi mali
pokret cevi svoje puke.

Filip prikupi njihove raneve i stavi ih ispred

Hauserovih nogu.
- Odlino! Sad ispraznite depove. Izvrnite ih i
ostavite izvrnute. Izbacite sve na zemlju ispred sebe.
Povinovae se. Hauser je bio iznenaen to nisu, kao
to je mislio, natovarili blago iz grobnice.
- A sad ete ustati. Svi odjednom, istovremeno,
polako. Dobro! Sada se odmaknite, pomerajte samo noge
od kolena nadole, pravite sitne korake, drite ruke vrlo
mirno. Ostanite zajedno. Tako. Korak po korak.
Dok su se povlaili na ovako smean nain, Hauser
zakorai unapred. Skupili su se jedan uz drugog,
nagonski, kao to ine ljudi u opasnosti, posebno lanovi
porodice pod pretnjom puke. Ve je to video, i to je inilo
da sve bude lake.
- Sve je u redu - ree neno. - Ne elim nikog da
povredim, sve to elim jeste blago iz Maksove grobnice. Ja
sam profesionalac, i kao i veina profesionalaca ne volim
ubijanje.
- Ba.
Njegov prst je neno dodirivao glatku, plastinu oblinu okidaa, pronaao svoje mesto, i polako se povlaio
prema automatskoj poziciji. Stajali su kako treba. Vie
nita nisu mogli da urade. Praktino su ve bili mrtvi.
- Niko nee biti povreen. - Nije mogao da se uzdri.
- Niko nita nee osetiti. - Sad je zaista pritisnuo,
osetio jedva primetno poputanje oroza to je tako dobro
poznavao, taj milisekund oputanja posle otpora.
Istovremeno, Hauser primeti brz pokret na obodu vidnog
polja, prasak varnica i plamen, i oseti, besomuno
pucajui, kako se meci odbijaju od kamenog zida i, u
zastraujuem trenu, vide ta ga je pogodilo pre nego to je
pao na kamenitu zemlju.
Stvar je dola pravo iz grobnice, polugola, lica belog
kao u vampira, upalih oiju, smrdei od raspadanja,
koati udovi bili su sivi i uplji kao u smrti i drali iznad

glave zapaljenu baklju kojom ga je udario, a to se i dalje

pribliavalo, raepljenih usta punih smeih zuba.
Doavola, da li je ta utvara Maksvel Brodbent?

67
Hauser se zakotrljao u padu, jo uvek steui oruje.
Izvio se u pokuaju da obnovi poloaj za pucanje, ali je bilo
prekasno, i otrcano privienje Maksvela Brodbenta se
sruilo na njega, urlajui, ubadajui i udarajui ga po licu
zapaljenom bakljom; kia iskrica je pala na njega, a on je
mirisao zapaljenu kosu dok je pokuavao da jednom
rukom odbije udarce, a drugom stezao svoju puku. Bilo
mu je nemogue da zapuca dokje napada pokuavao da
mu iskopa oi goruom bakljom. Uspeo je da se oslobodi i
zapucao naslepo, leei na leima, divlje pokreui cev
naprednazad, u nadi da e pogoditi neto, bilo ta.
Privienje je nestalo.
Prestao je da puca i oprezno se uspravio. Lice i desno
oko su mu goreli. Izvadio je flau s vodom iz ranca i polio
se njom.
Isuse kako je bolelo!
Obrisao je vodu s lica. Vreli ostaci baklje i iskrice bili
su mu u nosu, pod jednim kapkom, u kosi, na obrazu. Ta
udovina stvar koja je izronila iz grobnice - da li je to
stvarno bio duh? Bolno je otvorio desno oko. Dokga je
neno ispipavao vrhovima prstiju shvatio je da je teta
priinjena samo kapku i obrvi. Ronjaa je bila netaknuta i
nije izgubio vid. Sipao je vodu na maramicu, iscedio je i
natapkao lice.
ta se, doavola, desilo? Hauser, koji je uvek oekivao
neoekivano, nikad u ivotu nije bio u takvom oku. Prepoznao je to lice ak i posle etrdeset godina; znao je
svaku crtu, svaki izraz, svaki trzaj. Nije bilo sumnje: sam
Brodbent je izaao iz te grobnice kao bani*( Duh iz irskog
folklora. (Prim. prev.)) - Brodbent, koji je trebalo da bude mrtav
i sahranjen. Bled kao smrt, raupane kose i brade, kost i
koa, podivljao.
Hauser opsova. ta li je mislio? Brodbent je bio iv i
upravo je beao. Hauser odmahnu glavom u novonastaloj
jarosti pokuavajui da je razbistri. ta mu je, doavola?

Dozvolio je sebi da bude zaslepljen i sada, dok je sedeo,

dao im je najmanje tri minuta prednosti.
Brzo je bacio svoj stejr AUG na rame, zakoraio, pa
zastao.
Na zemlji je bilo krvi - privlana mrlja veliine pola
dolara. A malo dalje jo jedna izdana barica. Osetio je
kako mu se vraa hladnokrvnost. Kao da mu je bila
potrebna potvrda - takozvani Brodbentov duh je krvario
pravom krvlju. Nekako je uspeo da ga pogodi, a moda i
jo nekog, a kad stejr AUG makar okrzne to nije ala. Za
trenutak je procenjivao obrazac prskanja krvi, koliinu,
pravac.
Rana nije bila beznaajna. Sve u svemu, i dalje je bio
u prednosti.
Pogledao je kamenite stepenice i potrao, preskaui
po dve odjednom. Pronai e stazu kojom su otili, pratie
ih i na kraju e ih ubiti.

68
Trali su uz izdubljeno stepenite, a zvuci pucnjeva
su odjekivali izdaleka. Dospeli su do staze na vrhu litice i
pojurili ka zelenom zidu lijana i puzavica koje su
prekrivale ruevine Belog grada. Kad su dospeli do
senovitog zaklona Tom vide da njegov otac posre. Potoci
krvi tekli su du jedne od njegovih nogu.
- ekajte! Otac je pogoen!
- Nije to nita. - Starac jo jednom posrnu i zaguna.
Zastali su nakratko kod podnoja zidina.
- Ostavi me na miru! - urlao je starac.
Ne obraajui panju na njega, Tom pregleda
povredu, obrisa krv, odredi mesto ulazne i izlazne rane.
Metak je proao kroz desni donji deo trbuha pod uglom, pa
kroz pravi mii i izaao pozadi, promaujui bubreg. Bilo
je nemogue rei da li je trbuna upljina bila povreena.
Odbacio je tu mogunost i ispipao oblast; otac je jaukao.
Rana je bila ozbiljna i otac je gubio krv, ali barem nijedna
arterija ili vea vena nisu bile pogoene.
- Pouri! - viknu Borabej.
Tom skide koulju i snanim pokretima je iscepa na
trake. Najbolje to je umeo zavi je oko dijafragme,
pokuavajui da zaustavi gubitak krvi.
- Stavi ruku preko mog ramena - ree Tom.
- Ja u s druge strane - ree Vernon.
Tom oseti ruku preko ramena - bila je mrava i vrsta
kao elino ue. Nagnu se unapred da prihvati malo oeve
teine. Oseao je oevu toplu krv kako curi niz njegovu
nogu.
- Poimo.
- Ufff- ree Brodbent, posrui kad su krenuli. Trali
su uz podnoje zidina, traei otvor. Borabej zaroni kroz
vratnice okiene lijanama, i oni pretrae preko dvorita,
pa kroz jo jedna vrata, i du sruene galerije. Uz Tomovu i

Vernonovu zajedniku podrku, Maksvel Brodbent se

kretao dovoljno brzo, jauui i stenjui od bola.
Borabej krenu pravo u najobrasliji, najdublji deo
sruenog grada. Trali su kroz mrane galerije i
polusruene podzemne sobe sa snanim korenjem koje se
probijalo kroz ploe kamenih tavanica. Dok su beali Tom
je mislio na Kodeks i druge stvari koje su ostavili za
sobom.
Naizmenino su pomagali Brodbentu dok su se
kretali, prolazei kroz niz polumranih hodnika. Borabej ih
je vodio u otrim zaokretima, udvostruujui napor da
pobegnu progonitelju. Dospeli su do ume dinovskog
drvea, s obe strane okruene masivnim kamenim
zidinama. Jedva vidljivo zeleno svetlo se probijalo. Kamene
stele, ukraene majanskim hijeroglifima, bile su naikane
u umi kao uvari.
Tom u oca kako se bori za vazduh i prigueno kune.
- ao mi je to te boli.
- Ne brini za mene.
Trali su jo dvadesetak minuta i dospeli do mesta
gde je dungla bila raskalano raskona i gusta. Puzavice i
loza su guili drvee dajui mu izgled ogromnih, zaguenih
aveti. Na vrhu svakog drveta, hvatalice loze su traile novo
mesto, trale kao bodljikava kosa. Teki cvetovi su visili
na sve strane. Voda je kapala neprekidno.
Borabej zastade i pogleda oko sebe.
- Ovim putem - ree, pokazujui na najgui deo.
- Kako? - upita Filip gledajui u neprobojni zid
rastinja.
Borabej pade na kolena i poe da upuzava u mali
otvor. Oni postupie isto, Maks je stenjao od bola. Tom
vide, skrivenu ispod asure lozica, itavu mreu ivotinjskih
staza, tunele koji su ili na sve strane kroz estar. Upuzali
su u najgui deo, probijajui se kroz tunele koje su
napravile ivotinje. Bilo je mrano i vlano. Puzali su,
inilo im se itavu venost, mada verovatno samo

dvadesetak minuta, kroz nestvarni lavirint razgranatih

staza. Dospeli su do istine, peine u vegetaciji, ispod
drveta zaguenog lozom, ije su donje grane pravile neto
nalik atoru, neprobojnom sa svih strana.
- Mi stanemo ovde - ree Borabej. - Mi ekamo padne no.
Brodbent se osloni leima na stablo jauui. Tom se
nagnu iznad oca, skide krvlju natopljene trake, i pregleda
ranu. Bila je gadna. Borabej kleknu do njega pa je i sam
paljivo pregleda. Zatim uze nekoliko listova koje je ubrao
tokom bekstva, zdrobi ih i protrlja izmeu dlanova, i
napravi dve obloge.
- emu to slui? - proapta Tom.
- To zaustavi krv, smanji bol.
Stavie obloge preko ulazne i izlazne rane. Vernon
dade svoju koulju i Tom je iscepa na trake i njima
privrsti obloge na rane.
- Ufff - zajea Brodbent.
- ao mi je, oe.
- Prestani da govori da ti je ao, i svi vi. Hou da
kukam, a da ne sluam izvinjavanja.
Filip ree:
- Oe, spasao si nam ivot.
- ivote koje sam za poetak ja doveo u opasnost.
- Bili bismo mrtvi da nisi skoio na Hausera.
- Gresi moje mladosti vratili su se da me progone. Ustuknu.
Borabej unu oslonjen na pete i pogledom zaokrui
po njima.
- Ja sad idem. Ja vratim za pola sata. Ako ja ne vratim, kad doe no vi ekate da pone kia i preete most
bez mene. U redu?
- Kuda ide? - upita Vernon.
- Da se domognem Hausera. Skoi na noge i ode. Tom
je oklevao. Ako je nameravao da se vrati po Kodeks trebalo
je da to uradi sad il' nikad.

- I ja moram neto da uradim.

- ta? - Filip i Vernon su ga gledali s nevericom. Tom
odmahnu glavom. Nije mogao da nae rei ni vremena da
sada brani svoju odluku. A moda i nije mogla da se
odbrani. - Ne ekajte me. Nai emo se kod mosta noas,
kad pone oluja.
- Tome, jesi li poludeo? - grunu Maks.
Tom nije odgovorio. Okrenuo se i skliznuo u dunglu.
Za dvadeset minuta je otpuzao i izaao iz lavirinta
loze. Uspravi se da se orijentie. Groblje je bilo na istoku,
toliko je znao. Ovako blizu ekvatoru kasno jutarnje sunce
jo uvek je bilo na istoku i to mu je dalo osnovni pravac.
Nije eleo da razmilja o odluci koju je upravo doneo - da li
je ispravno ili ne da ostavi brau i oca, da li je sumanuto,
da li je preopasno. Sve je to bilo nebitno - morao je da doe
do Kodeksa.

69
Hauserove oi pregledale su okolinu itajui je kao
knjigu - seme utisnuto u zemlju, zguvana vlat trave, rosa
obrisana s lista. Nauio je da ita tragove u Vijetnamu, i
sada mu je svaki detalj govorio kuda su tano otili
Brodbentovi, tako jasno kao da su ostavili hlebne mrvice.
Pratio ih je brzo i metodino, sa spremnim stejr AUG-om.
Ve se bolje oseao, ako i nije bio smiren. Hauser je uvek
smatrao da je lov nagonska radnja. I nije bilo nieg to se
moglo porediti s lovom na ivotinju zvanu ovek. To je,
zaista, bila najopasnija igra.
Njegovi bezvredni vojnici su i dalje kopali i rasturali
drugi kraj grada. Dobro. To e ih drati zaposlenima.
Praenje i ubijanje Brodbenta i njegovih sinova bio je
posao za usamljenog lovca to nevidljiv klizi kroz dunglu,
a ne za bandu nesposobnih vojnika. Hauser je bio u
prednosti. Znao je da su Brodbentovi nenaoruani, i da e
morati da preu preko mosta. Bilo je samo pitanje
vremena kad e ih stii.
Sad, kad su otili, mogao je natenane da opljaka
grobnicu, uzme Kodeks i prenosive umetnine, a ostalo da
ostavi za kasnije. Sad, kad je smekao Skibu, bio je
prilino siguran da moe da iznudi i vie od pedeset
miliona, moda mnogo vie. vajcarska je zgodno mesto
odakle bi vodio posao. Tako je i sam Brodbent nekad radio,
prao problematine antikvitete preko vajcarske, tvrdei
da potiu iz stare vajcarske zbirke - remekdela nisu mogla
biti prodata na javnom tritu - bila su previe uvena,
znalo se da su Brodbentovo vlasnitvo - ali mogla su biti
plasirana tu i tamo. Uvek je postojao neki eik iz Saudijske
Arabije ili japanski industrijalac ili ameriki milijarder koji
su eleli da poseduju prelepu sliku i nisu bili naroito
naporni oko njenog porekla.
Hauser napusti ove prijatne sanjarije i obrati panju
na tlo. Jo rosnih kapi skinutih s lia; takica krvi na tlu.

Pratio je tragove do napola sruene galerije i upali svoju

svetiljku. Mahovina otrgnuta s kamena, otisak u mekoj
zemlji - svaki nesposobnjakovi je mogao da prati ove
tragove.
Pratio je znake to je bre mogao, pritiskajui, kako se
to govorilo, tragove na stazi to vie. Kad je izronio iz velike
ume spazi odreeni jasni trag, mesto na kome su
poremetili trulo lie u borbi da napreduju.
Suvie jasno. Smrznu se, oslunu, a zatim se sagnu i
pomno pregleda zemlju pred sobom. Amaterski.
Vijetkongovci bi se nasmejali - savijena mladica, petlja
lozice skrivena ispod lia, gotovo nevidljiva potezna
zamka. Paljivo se odmaknu za korak, podie tap koji se
zgodno zatekao u blizini i baci ga na zamku.
u se prasak, mladica poskoi, petlja se trznu.
Hauser oseti iznenadni dah vetra i povlaenje pantalona.
Pogleda dole. U naboru njegovih pantalona smestio se mali
dilit, vrha ojaanog vatrom, a s njega je kapala crna
tenost.
Zatrovani dilit promaio ga je za centimetar.
Nekoliko minuta je bio oduzet. Pomno je pregledao
svaki kvadratni centimetar tla oko sebe, svako drvo, svaku
granu. Zadovoljan to nema druge zamke, nagnu se i
taman je hteo da izvue dilit iz pantalona, i stade - u
poslednji as. Na svakom boku dilita bila su dva, gotovo
nevidljiva, iljka vlana od otrova, spremna da ubodu prst
onog ko je hteo da ih uhvati.
Uze granicu i brzim udarom skide dilit sa svojih
pantalona.
Vrlo mudro. Tri nivoa zamke u jednoj. Jednostavno i
delotvorno. Ovo je bio indijanski rad, bez ikakve sumnje.
Hauser krenu dalje, sporije nego do tada, s
novopronaenim potovanjem.

70
Tom je jurio kroz dunglu pretpostavljajui brzinu
neujnosti, iroko skreui s njihove ranije staze da
izbegne Hausera. Put ga je vodio kroz lavirint sruenih
hramova zakopanih pod debelim slojevima loze. Nije imao
baklju i povremeno je morao da opipava put kroz mrane
prolaze ili da puzi ispod stena.
Ubrzo je stigao do istone strane platoa. Zastao je
hvatajui dah, a potom je mileo do litice i pogledao nadole
u pokuaju da se orijentie. inilo mu se da bi groblje
trebalo da bude negde na jugu, pa krenu pravo pratei
stazu koja je ila oko litice. U sledeih desetak minuta
prepoznao je terasu i zidine iznad groblja i pronaao
skrivenu stazu. Pohitao je dole, oslukujui pri svakom
zaokretu u sluaju da je Hauser jo uvek tu, ali je on
odavno bio otiao.
Njihovi ranci su jo uvek stajali zgomilani na zemlji
gde su ih bacili. Tom podie svoju maetu i izvadi je iz
korica, a zatim je kleknuo i preturao kroz prtljag da bi
uzeo baklje i ibice. Zapalio je jednu baklju i uao u
grobnicu.
Vazduh je bio kuan. Disao je kroz nos i produio
dublje unutra. Zmarci jeze mu pooe du kime kad je
shvatio da je tu njegov otac proveo poslednjih mesec dana,
zakopan u mrklom mraku. Nepostojana svetlost je
obasjavala pogrebnu plou od tamnog kamena izrezbarenu
lobanjama, udovitima i drugim udnim motivima. Oko
nje su bile kutije i sanduci uvezani sajlama od nerajueg
elika, zabravljeni katancima.
Ovo nije bila Tutankamonova grobnica. Vie je liila
na zakreni, prljavi magacin.
Tom se pribliio savlaujui oseaj odvratnosti.
Njegov otac je iza kutija improvizovao grub ivotni prostor.
Skupio je malo suve slame i praine i napravio nekakav
leaj. Du zadnjeg zida je stajao niz glinenih posuda u

kojima su oigledno bili voda i hrana; iz njih se dizao

zadah trulei. Iz posuda su iskakali pacovi beei pred
svetlom. Prosto bolestan od saaljenja Tom je zavirio u
jednu od njih i naao ostatke osuenih banana na dnu;
hrana je bila prekrivena masnim crnim bubavabama koje
su skakale i isputale udne uspaniene zvuke pod
svetlou baklje. Mrtvi pacovi i mievi plutali su u
vrevima s vodom. Na jednom zidu je bila gomila mrtvih
pacova koje je njegov otac ubio u svakodnevnoj borbi za
hranu. U zadnjem delu grobnice Tom je video blistave oi
pacova koji su ekali da ode.
ta je sve njegov otac ovde preiveo ekajui u mraku
na sinove koji su mogli nikad da ne dou... Bilo je mnogo
stranije nego to je mogao da zamisli. To ta je Maksvel
Brodbent izdrao i preiveo ak se i nadao reklo je
Tomu neto o njegovom ocu to pre nije znao.
Obrisao je lice. Morao je da pronae Kodeks i nestane
odatle.
Kutije su bile obojene i oznaene i trebalo mu je svega
nekoliko minuta da pronae u kom sanduku je Kodeks.
Izvukao je teki sanduk napolje na svetlost, odmorio
se, prosto gutao sve planinski vazduh. Sama kutija je
imala oko etrdeset kilograma i u njoj su bile i druge
knjige osim Kodeksa. Tom je ispitao lance i navrtke koji su
drali na okupu eline sajle pritegnute oko drvene kutije
presvuene fiberglasom. Navrtke su bile vrsto stegnute i
jake. Bila su mu potrebna kleta da ih odvrne.
Pronaao je kamen i snano udario jednu od navrtki
razlabavljujui je. Ponavljao je postupak i posle nekoliko
minuta sve ih uklonio. Povukao je eline sajle. Jo
nekoliko snanih udaraca i fiberglas je pukao, a Tom je
mogao da ga se oslobodi. Nekoliko dragocenih knjiga je
ispalo, svaka paljivo umotana u zatitni papir Gutembergova Biblija, prosvetljujui rukopisi, knjiga o
satima. Odgurnuo je knjige, gurnuo ruku unutra, zgrabio
Kodeks u konom povezu i izvukao ga.

Za trenutak ga je gledao netremice. Jasno se seao da

je stajao u maloj staklenoj vitrini u dnevnoj sobi. Otac je
imao obiaj da otvara vitrinu skoro svakog meseca i
prelistava ga. Na stranicama su bile lepe sliice biljki,
cvetova, insekata, sve okrueno hijeroglifima. Seao se
kako je piljio u te udne majanske hijeroglife, takice i
debele crte i iroko osmehnuta lica, sve obmotano i
zapetljano jedno oko drugog. Nije ni shvatao da je to neka
vrsta pisma.
Tom isprazni jedan od odbaenih ranaca i gurnu
knjigu u njega. Baci ga na rame i poe nazad stazom.
Odluio je da ide jugoistonim pravcem, pomno pazei na
Hausera.
Uao je u srueni grad.

71
Hauser je sad mnogo paljivije pratio stazu, svih ula
napetih. Oseao je marce uzbuenja i straha. Indijanac je
uspeo da sklepa - i to kakvu - zamku za manje od petnaest
minuta. Zadivljujue. I dalje je bio negde u okolini
nesumnjivo pripremajui novu klopku za njega. Hauser se
udio prilino zanimljivoj odanosti koju je taj Indijanac
pokazivao prema Brodbentovima. Hauser nikad nije
potcenjivao domorodake vetine u umi, u zasedama i
ubijanju. Vijetkongovci su ga nauili potovanju. Dok je
pratio trag Brodbentovih preduzeo je svaku meru
protivzasede koraajui jednom stranom i zastajkujui
svakih nekoliko minuta da ispita tlo i estar ispred sebe, i
omirie vazduh traei miris ljudi. Nikakav Indijanac
skriven u granju nee ga iznenaditi otrovnim dilitom.
Video je da Brodbentovi idu prema sreditu platoa gde
je dungla bila najgua. Nema sumnje da su nameravali
da se udenu u neki gusti i tu saekaju no. Nee uspeti;
Hauser gotovo nikad nije naiao na trag koji nije mogao da
prati, pogotovo onaj koji pravi grupa uspanienih ljudi od
kojih jedan ozbiljno krvari. A on i njegovi ljudi ve su
pomno ispitali ceo plato.
Uskoro je kina uma ispred njega bila zaguena
nabujalim puzavicama i lijanama. Na prvi pogled je
izgledala neprolazna. Oprezno se pribliio i pogledao tlo.
Na sve strane su bili tragovi malih ivotinja koje su trale
na sve strane - veinom tragovi koatija. Velike visee kapi
vode ljuljale su se sa svakog lista, loze i cveta, ekajui
najmanji drhtaj da padnu. Niko nije mogao da proe kroz
ovakvo minsko polje a da ne ostavi trag o svom prolasku u
obliku lia osloboenog rose. Hauser je tano video kuda
su otili. Pratio je trag u gusti, i on je tu naizgled nestao.
Hauser je podrobno pretraio tlo. Tu, u vlanom
ubritu umskog poda bila su dva, gotovo nevidljiva,
ulegnua koje su napravila ljudska kolena. Zanimljivo.
Upuzali su u srce tkanja puzavica du ivotinjske staze.

unuo je i pogledao u zelenu tamu. Omirisao je vazduh.

Ispitao je zemlju. Kojim putem su otili? Tamo, na pola
metra, bila je mala zgnjeena peurka, ne vea od
petoparca, kao i zgaeni list. Sakrili su se u ovoj masi
vegetacije ekajui no. Bez ikakve sumnje, Hauser
pomisli, Indijanac mu je ovde pripremio zamku. Mesto je
bilo savreno. Ustao je i razgledao slojeve kine ume. Da,
Indijanac e se kriti ovde, na nekoj grani iznad ovog poprita tragova, sa spremnim otrovnim dilitom, ekajui da
on pone da puzi unutra.
Sad je trebalo da on postavi klopku onom ko ju je
postavio njemu.
Hauser se zamisli na trenutak. Indijanac je bio
mudar. Ve je pretpostavio ovakav razvoj. Znao je da e
Hauser oekivati zamku na ovoj stazi. Prema tome,
Indijanac nije bio u zasedi na ovoj stazi. Ne. Pre e biti da
je oekivao da Hauser zaobie i prie s druge strane.
Dakle, Indijanac ga je ekao u zasedi na drugoj strani
ogromne mase rastinja.
Hauser je poeo polako da obilazi oko ivice gustih
puzavica, kreui se tiho i glatko kao i sam Indijanac. Ako
je dobro pretpostavio, Indijanac e biti na daljoj strani,
verovatno na visini, ekajui da on proe ispod njega. Prvo
e zavriti s Indijancem - koji je neosporno bio najvea
opasnost - a posle e zavriti s drugima. Oterae ih prema
mostu gde e lako upasti u zamku i biti ubijeni.
Hauser je izdaleka kruio, zastajkujui na svakih
nekoliko trenutaka da osmotri srednji sloj dungle. Ako je
Indijanac postupio po njegovim pretpostavkama bie negde
s njegove desne strane. Kretao se s velikom pozornou.
Trebalo mu je vremena, ali vreme je bilo na njegovoj strani.
Imao je barem sedam sati do mraka.
Pokrenu se unapred ispitujui i dalje. Neto je bilo na
drvetu. Zastao je, malo se pokrenuo, ponovo pogledao.
Video je samo deli Indijaneve crvene koulje na grani
udaljenoj pedesetak metara udesno, i tamo video je - bio

je vrh male trane duvaljke naciljan nadole spreman da

pogodi Hausera kad prode tuda.
Hauser se pomerao bono sve dok nije video dovoljno
od Indijaneve crvene koulje da bi imao dobru metu.
Podigao je puku, paljivo nanianio i ispalio samo jedan
metak.
Nita. A ipak je zasigurno znao da je pogodio. Odjednom ga preplavi panika - to je bila jo jedna zamka. U
istom trenutku kad je Indijanac skoio na njega kao
maka, sa zailjenim tapom, on se bacio u stranu.
Koristei diudicu pokret Hauser se baci unapred i bono,
koristei Indijanevu silu protiv njega, odbacujui ga - i
ve je bio na nogama i prebacivao puku na automatsko
pucanje prema mestu gde je Indijanac bio.
Indijanac je nestao, ispario.
Razmislio je. Indijanac je i dalje bio korak ispred
njega. Bacio je pogled nagore i video drvo s krpicom
crvenog materijala, vrh duvaljke, sve je i dalje bilo na
mestu gde ih je Indijanac postavio. Hauser proguta
pljuvaku. Nije bio trenutak za strah ili bes. Imao je posao.
Vie se nee igrati make i mia s Indijancem. Hauser je
sad shvatio da e tu igru izgubiti. Vreme je da se obrauna
s Brodbentovima grubom silom.
Okrenuo se i zakoraio du ivice puzavica, ukopao se
i naciljao svojim stejr AUG-om. Jedan prasak, pa drugi, a
zatim je nastavio da hoda bljujui vatru u gusto rastinje.
Tano je proizveo efekat kakav je nameravao - isterao je
Brodbentove. uo je njihov panini beg, lepet kao kod
jarebica. Sad je znao gde su. Pojurio je kroz tkanje rastinja
da im presee put kad izrone i satera ih kao krdo prema
mostu.
Iznenada se u zvuk iza njegovih lea i on se okrenu
prema veoj opasnosti, stiskajui oroz i sipajui vatru u
gusti pokriva iz koga je doao zvuk. Lie, loze, granice
zadrhtae na granama i razletee se u svim pravcima, a on
je uo tras i bum metaka koji prodiru svuda u umu.

Video je pokret i ponovo zasuo vatrom rastinje - i tad je

uo cik i kako se neto obruava.
Koati, doavola! Pogodio je koatija!
Okrenuo se, usredsredio svoju panju unapred,
spustio puku i opalio u pravcu Brodbentovih koji su
beali. uo je kako koati cvili od bola iza njega, kako
granice pucketaju, i u poslednji as je shvatio da nije u
pitanju ranjeni koati - nego Indijanac.
Bacio se na zemlju, zakotrljao, pucao - ne da ubije jer
je Indijanac nestao u lozi, ve da ga natera na svoju desnu
stranu, ka otvorenom prostoru ispred mosta. Hteo je da ga
otera u istom pravcu kao i Brodbentove. Indijanac je sad
beao, a on ga je terao prema ostalima. tos je bio u tome
da ih natera da stalno tre; pucao je neprekidno
spreavajui ih da se razdvoje i dou mu s lea. Trao je,
saginjao se, ispaljivao kratke rafale levo i desno,
onemoguavao im da pobegnu nazad u srueni grad.
Nadirui im s leve strane terao ih je sve blie ka ponoru, u
gomilu, ka istini. Magazin za metke se ispraznio i on
zastade da ubaci novi. Dok je trao uo je, kroz umsko
lie ispred sebe, kako Brodbentovi prave buku beei
tano u pravcu koji je eleo.
Sad ih je imao.

72
Tom se vraao i zatekao se na pola platoa kad je uo
isprekidano pucanje Hauserove puke. Nagonski je
potrao prema zvuku, uplaen od mogueg znaenja,
gurajui paprat i lozu u stranu, preskaui pale panjeve,
grabei preko tronih zidina. uo je drugi i trei prasak
puke blie njemu i vie zdesna. Potrao je u tom pravcu s
nadom da e nekako odbraniti brau i oca. Imao je
maetu, ubio je jaguara i anakondu njom - zato ne i
Hausera?
Neoekivano je izleteo iz lia na svetlost; na
pedesetak metara od njega bila je ivica ponora - samo
korak do kilometarskog pada u mrak magle i senke. Bio je
na ivici velikog bezdana. Pogledao je udesno i video
blagoslovene verige viseeg mosta kako se klate nad
kanjonom, njiui se nagore.
uo je jo pucnjeva iza sebe i na trenutak video
pokret. Vernon i Filip se pojavie iz drvea ispod mosta,
pomaui ocu, trei najbre to su mogli. Trenutak
kasnije pojavi se i Borabej, malo dalje i pozadi, polako ih
stiui. Rafalni pucnji prooe pored njih, striui vrhove
paprati iza, i, prekasno, Tom uvide da je i on u zamci. On
potra prema njima dok je jo jedan rafal stizao iz drvea.
Tom je video da je Hauser stotinak metara iza, da puca u
njihovu levu stranu i da ih tako tera prema ivici ponora i
mostu. Potra prema poetku mosta i stie u isto vreme
kad i ostali. Zastali su, sagnuli se. Tom je video vojnike na
drugoj strani mosta; upozoreni pucanjem ve su zauzeli
zaklonjene poloaje i blokirali njihov beg.
- Hauser pokuava da nas natera na most - viknu
Filip. Jo jedan prasak iz puke pocepa lie s grana iznad
njih.
- Nemamo izbora! - odviknu mu Tom.
Ve sledeeg trenutka trali su preko mosta koji se
ljuljao, napola nosei, a napola vukui oca. Vojnici na

drugoj strani kleknue, blokirajui im silazak, s uperenim

pukama.
- Samo nastavite - vikao je Tom.
Bili su na treini puta preko mosta kad vojnici
ispalie upozoravajui plotun iznad njihovih glava.
Istovremeno javi se glas iza njih. Tom se okrenu. Hauser
je, s jo nekoliko vojnika, na drugoj strani mosta, blokirao
njihovo povlaenje.
Sva petorica su bili u klopci.
Vojnici ispalie i drugi plotun, sad nie. Tom je uo
tanad kako zuji kao pele pokraj njihovih glava. Stigli su
do sredine mosta, a on se ljuljao i tresao od njihovog
kretanja. Tom pogleda unazad, pa unapred. Stadoe. Vie
nita nisu mogli da uine. Bilo je zavreno.
- Ne mrdajte - viknu im Hauser, koraajui preko
mosta s pukom uperenom u njih. Gledali su ga kako se
pribliava. Tom baci pogled na oca. Gledao je u Hausera sa
strahom i mrnjom. Izraz njegovog lica uplai ga vie nego
situacija u kojoj su bili.
Hauser stade na stotinu metara od njih, umiri se na
drhtavom mostu.
- Gle, gle - ree. - Ako to nije stari Maks i njegova tri
sina. Kakav ljupki porodini skup.

73
Za onih dvanaest sati koliko je leala iza debla, Sali
je, iz nekog razloga, razmiljala o svom ocu. Poslednjeg leta
svog ivota uio ju je da puca. Posle njegove smrti
nastavila je da ide do litice da veba pucanje na jabukama
i
pomorandama,
a
kasnije
na
petoparcima
i
desetoparcima. Postala je izvanredan strelac, no to je bila
beskorisna vetina - nije je zanimalo ni takmienje, ni lov.
Samo je uivala u tome. Neki ljudi su voleli kuglanje, neki
pingpong, a ona je volela pucanje. U Nju Hejvenu,
meutim, bila je to politiki najnekorektnija vetina od
svih zamislivih. Dulijan je bio uasnut kad je otkrio.
Naterao ju je da obea da e odustati od streljane i da e
tu vetinu drati u tajnosti - ne zato to je on bio protiv
oruja, ve zato to je bilo declasse*( Fr.: neprihvatljivo, bez
otmenosti. (Prim. prev.)) Dulijan. Oterala ga je iz misli.
Pomerila je zgrene butine i savijala prste na nogama,
pokuavajui da opusti ukoene miie. Dala je jo jednu
aku kotunjavih plodova Dlakavom Momiu, koji se i
dalje durio u svom kavezu od loze. Bilo joj je drago to je
bio tu proteklih sati da joj pravi drutvo, iako je bio loeg
raspoloenja. Jadniak je voleo svoju slobodu.
Momi ciknu u znak upozorenja i Sali istog trenutka
usredsredi svoju panju. Zatim je ula - udaljene pucnje u
Belom gradu, jedva ujno pratanje automatskog oruja,
zatim jo jedno. Pomou dvogleda je pregledala umu s
druge strane klisure. ulo se jo pucnjeva, pa jo; postajali
su sve jai!. Prolo je nekoliko trenutaka i tad je videla
pokret.
To je bio Tom. Trao je ivicom litice. Filip i Vernon izronie iz dungle ispred njega, pomaui ranjenom oveku
izmeu sebe - neki starac u dronjcima, Brodbent. Borabej
se poslednji pojavio, najblii mostu.

ulo se jo pucnjeva, i ona ugleda Hausera kako

dolazi iz ume iza njih, terajui ih i gonei kao lovinu
prema mostu.
Spustila je dvogled i podigla puku, gledajui dramu
kroz nian springfilda. Situacija nije mogla biti gora.
Brodbentovi i Borabej samo to nisu upali u klopku na
mostu. Ali nisu imali drugi izbor, s Hauserom iza sebe i
ponorom na drugoj strani. Oklevali su na prilazu mostu,
zatim pojurili na istinu. Hauser je izlazio iz ume i
dovikivao vojnicima na drugoj strani mosta. Oni kleknue i
ispalie plotun upozorenja.
U trenutku, sva petorica Brodbentovih, ukljuujui i
Borabeja, bili su uhvaeni u zamku na sredini mosta.
Hauser i petorica vojnika na jednom i etvorica vojnika na
drugom kraju. Potpuno u zamci. Pucanje je zamrlo i
nastala je tiina.
Hauser, s grimasom na licu, poe da hoda du
nesigurnog mosta prema njima, s poravnatim orujem.
Sali je oseala srce kako joj udara u grudima. Doao
je njen trenutak. Ruke su joj se tresle i znojile. Setila se
svog oca. Smiri disanje. Zaustavi dah. Oseti srce. Pucaj
izmedu toga.
Sali naniani Hausera dok je hodao mostom. Most se
ljuljao, ali je ona procenila da je njena ansa da ga pogodi
pola-pola. Bie i vea kad prestane da hoda.
Hauser je priao Brodbentovima na tridesetak metara
razdaljine i stao. Mogla je da ga ubije - ubie ga. Uhvatila
je njegov torzo u sredinu optikog niana ali nije pritisnula
okida. Umesto toga se zapitala - ta e se desiti poto
ubijem Hausera?
Odgovor nije bio teak. Ovo, ipak, nije bio arobnjak
iz Oza, a honduraski vojnici s obe strane mosta nee poloiti svoje puke i rei: - Zivela, Doroti! - Oni su bili surovi
plaenici. Ako pogodi Hausera bilo je gotovo sigurno da e
otvoriti vatru i pobiti sve Brodbentove na mostu. Bilo je devet vojnika - etvorica na njenoj i petorica na drugoj strani
- a ona nije mogla da se nada da e ih sve pogoditi,

posebno petoricu na drugom kraju koji su, praktino, bili

van domaaja. Komora springfilda imala je samo pet
metaka, i kad njih ispali, morae da je otvori i runo
postavi pet novih, a to je trajalo. A ionako je imala samo
pet metaka.
ta god da je nameravala da uradi morala je to da
postigne s pet metaka.
Osetila je paniku. Morala je da smisli plan, nain da
dovede do ishoda u kome e svi preiveti. Hauser je
kooperno hodao k njima, s pukom, i oigledno je
nameravao da ih pobije. Da, morae da ga ubije, a onda e
biti gotovo i s Brodbentovima.
Um joj se radio ludakom brzinom. Nema pogrenog
koraka, nema druge prilike. Mora da uradi ispravno.
Razmotrila je svaku ansu, ali sve su se zavravale na isti
nain - Brodbentovi mrtvi. Ruka joj je zadrhtala; Hauser je
podrhtavao u nianu. Ako ubijem Hausera, mrtvi su. Ako
ne ubijem Hausera, mrtvi su.
Bespomono je gledala dok je Hauser nianio. Smeio
se. Izgledao je kao ovek koji sebi sprema zadovoljstvo.

74
Tom je gledao Hausera kako prelazi most, s osionim
osmehom pobede na licu. Zastao je na tridesetak metara
od njih. Okrenuo je cev puke k Tomu.
- Skini ranac i spusti ga na zemlju.
Tom paljivo skinu ranac, ali umesto da ga poloi na
zemlju nadnese ga nad ponor drei ga za ruke.
- Unutra je Kodeks.
Hauser zapuca i metak otkinu pare bambusa s
draa, na manje od pola metra od Toma.
- Spusti ga na zemlju.
Tom se ne pomeri. I dalje je drao knjigu iznad
ponora.
- Pucaj i Kodeks leti dole.
Nastade tiina. Hauser pomeri cev puke ka Brodbentu.
- U redu. Spusti ga ili tatica umire. Poslednja
opomena.
- Neka me ubije - zabrunda Brodbent.
- A posle tate, tu su i tvoja dva brata. Ne budi glup i
spusti ga.
Posle kratkog oklevanja Tom ga spusti. Nije imao
izbora.
- Sad maetu.
Tom izvadi maetu iz korica i baci je.
- Gle, gle - ree Hauser dok mu se lice oputalo.
Okrenuo je pogled ka njihovom ocu. - Maks. Naosmo se
opet.
Starac, oslanjajui se na sinove da bi mogao da stoji,
podie glavu i progovori.
- Ti si u svai sa mnom. Pusti momke da odu.
Osmeh na Hauserovom licu se smrznu.
- Ba naprotiv, imae zadovoljstvo da ih gleda kako
prvi umiru.

Brodbentova glava se trznu malo. Tom stee stisak.

Most se blago zanese, hladna magla se podizala. Borabej
krenu korak unapred, ali ga Filip zadra.
- Dakle, ko e prvi? Indijanac? Ne, njega emo
ostaviti za kraj. Ii emo po starosti. Filipe? Odmakni se od
ostalih da ne bih morao sve odjednom da vas ubijem.
Posle kratkog oklevanja Filip se odmaknu ustranu.
Vernon prui ruku k njemu, zgrabi ga i pokua da ga
povue nazad. Filip otrese ruku i napravi jo jedan korak.
- Goree u paklu, Hausere - zaurla Brodbent.
Hauser se ljubazno nasmei i podie otvor cevi. Tom
otkloni pogled.

75
Ali pucnja ne bee. Tom podie pogled. Neto iza njega
je iznenada privuklo Hauserovu panju. Tom se osvrnu i
vide crni blesak - ivotinja je skakutala du jedne sajle
mosta k njima; majmun je trkao s podignutim repom Dlakavi Momi.
S vriskom radosti Momi je skoio Tomu u naruje i
on vide posudu, veliku gotovo kao majmune, privezanu
oko njegovog struka. Njihova plinska boca iz pribora za
kuvanje. Neto je bilo nakrabano na njoj:
MOGU DA POGODIM OVO S.
Tom se pitao ta to, doavola, znai, ta je Sali imala
na umu.
Hauser podie puku.
- Sad se svi primirite. Ne pomerajte se. Pokaite mi
ta vam je to majmun doneo. Polako.
I tog trenutka Tomu bi jasan Salin plan. Odvezao je
bocu.
- Dri je za rukohvat. Da vidim. Tom isprui bocu. Ovo je litar plina.
- Baci je preko draa.
Tom mirno progovori.
- Na naoj strani je odlian strelac koji ima na nianu
ovu bocu, ovog trenutka. Kao to zna, vrlo je eksplozivan i
zapaljiv.
Hauserovo lice nije pokazivalo ni trag emocionalne
reakcije. Samo je podigao puku.
- Hausere, ako pogodi konzervu most e otii u
vazduh. Bie odseen i zauvek e ostati u Belom gradu.
Deset naelektrisanih sekundi proe, pa Hauser
progovori. - Ako most ode u vazduh i ti e umreti.
- Ionako e nas ubiti. Hauser odgovori. - Blefira.

Tom nita ne ree. Sekunde su otkucavale. Hauserovo

lice nije pokazivalo nita.
Tom ree:
- Hausere, ona moe da pogodi tebe.
Hauser podie puku i tog trenutka metak fijuknu i
pogodi bambus na povrini mosta, dva koraka ispred
Hauserovih izama. Bambusovo iverje mu zakai lice.
Sekund kasnije odjek se zakotrlja preko ponora.
Hauser hitro spusti cev puke.
- Sad kad smo se sloili da ovo nije prazna pria, reci
svojim vojnicima da nas puste da proemo.
- I? - upita Hauser.
- Sve je tvoje i most, i grobnica, i Kodeks. Mi samo
elimo svoje ivote.
Hauser okai puku na rame.
- Svaka vam ast - ree. Tom sporim pokretima uze
bocu i koristei olabavljenu lozu s mosta priveza je za
glavnu sajlu.
- Reci svojim ljudima da nas propuste. Ti ostani gde
si. Ako nam se ita loe desi, na strelac e pogoditi bocu i
tvoj dragoceni most e zajedno s tobom otii u vazduh.
Shvatio?
Hauser klimnu glavom.
- Nisam uo naredbu, Hausere.
Hauser skupi ruke oko usta.
- Ljudi! - viknu na pan-skom. - Pustite ih da odu! Ne
dirajte ih dok prolaze! Oslobaam ih!
Tiina.
Hauser zaurla:
- elim odgovor na naredbu!
- Si, senjor - stie odgovor.
Brodbentovi podoe preko mosta.

76
Hauser je stajao na mostu, a um mu se mirio sa
injenicom da ga strelac - verovatno ona plavua to je
dola s Tomom Brodbentom - dri na nianu. Nekorisna
stara lovaka puka, rekli su mu vojnici. Ba. Na trista
pedeset metara razdaljine pogodila je ispred njegovih nogu.
Pomisao da ga ima na nianu bila je vrlo neprijatna, pa
ipak nesvakidanje uzbudljiva.
Pogledao je bocu privezanu za sajlu. Razdaljina izmeu njega i boce bila je manja od tri metra. Strelac je gaao
s razdaljine vee od tri stotine metara. Gornji drai mosta
su se ljuljali. Bie teko pogoditi metu koja se kree kroz
sve tri dimenzije. Gotovo nemogu pogodak, zapravo. Za
deset sekundi je mogao da dohvati bocu, otkine je sa sajle
i baci u ambis. Ako bi se tad okrenuo i potrao unazad, ka
daljem kraju mosta, postao bi pokretna meta koja ubrzano
izlazi iz domaaja. Koliko je verovatno da bi mogla da ga
pogodi? Trae brzo preko mosta koji se ljulja - u tri
dimenzije u odnosu na mesto s kog se puca. Nee moi da
ga pogodi. Osim toga, bila je ensko. Oigledno ume da
puca, ali nijedna ena ne ume da puca ba toliko dobro.
Da, to moe brzo da se obavi, bre nego to
Brodbentovi mogu da pobegnu, a ona nikada nee pogoditi
ni njega, ni bocu. Nikada.
Pognuo se i skoio prema plinskoj boci.
Gotovo istog trenutka uo je fijuk metka ispred sebe i
odjek. Nastavio je da hoda i dospeo do boce ba kad je uo
odjek. Jo jedan promaaj. Bilo je previe lako. Taman je
stavio ruku na bocu kad se opet uo cak i on vide blistavu
svetlost kako izbija ispred njega s jednim
praenu preom vrelinom. Zatetura se unazad, maui
rukom, zapanjen plavim plamenovima koji su lizali preko
njega, njegove ruke, njegovih grudi, njegovih nogu. Pao je i
zakotrljao se, unitavao oko sebe, udarao rukom, ali bio je
kao plameni Mida i sve to je dotakao postajalo je vatra.

Udarao je, vritao, prevrtao se - i odjednom je bio aneo

koji se svojim krilima vinuo u vazduh; sklopio je oi i
prepustio se dugom, hladeem, divotnom padu.

77
Tom se okrenuo tano na vreme da vidi ljudski gorui
meteor od Hausera kako hita prema bezdanom ponoru,
svetlucajui prigueno i tiho dok je padao kroz slojeve
magle pre nego to je ieznuo, ne ostavljajui za sobom
nita sem bledog traga dima.
Sredina mosta gde je Hauser stajao bila je u plamenu.
- Sklanjajte se s mosta! - vikao je Tom. - Beite!
Trali su najbre to su mogli, pomaui ocu, napredujui
prema etvorici vojnika koji su se brzo povukli na siguran
teren, ali nastavili da blokiraju drugi kraj mosta. Delovali
su zbunjeno, nesigurno; podigli su puke spremni na sve.
Hauserova poslednja naredba je bila da ih puste da prou
- hoe li? Voa grupe, porunik, podie puku i viknu:
- Stoj!
- Pusti nas da proemo! - viknu Tom na panskom.
- Neu. Povucite se.
- Hauser je naredio da nas propusti! - Tom je
oseao kako most podrhtava. Gorea sajla e da popusti
svaki as.
- Hauser je mrtav- ree porunik. - Sad ja zapovedam.
- Most gori, za ime boga!
Osmeh se prikrao na tienenteovo lice.
- Tano.
Kao na znak most se tre, a Tom, i njegov otac, i
njegova braa padoe na kolena. Jedna sajla se odvojila uz
tu iskrica koje su padale u ponor, dok se most raspadao
osloboen napetosti.
Tom se uspravi i pomoe ocu i brai da ustanu.
- Mora da nas pusti da proemo!
Vojnik odgovori u trenutku kad vatra buknu iznad
njihovih glava.
- Umreete zajedno s mostom. To je moja naredba.
Beli grad je sad na!

Tom se osvrnu; dim i vatra su suknuli sa sredine

mosta dodatno razbuktavani donjim delovima. Tom vide
da se i druga sajla raspada, dok su zapaljeni delovi
vlakana leteli u vazduh.
- Drite se vikao je, hvatajui oca.
Sajla se otkinu s divljim ibanjem i cela platforma
mosta pade kao kad pada zavesa. Prionuli su na dve
preostale sajle borei se da dre svog nemonog oca. Most
se razigrao pomerajui se napred-nazad.
- Bilo - ne bilo vojnika - ree Tom - gubimo se s ovog
mosta.
Poeli su da mile du dve preostale sajle, stopalima
na donjoj, drei se rukama za gornju, pomaui
Brodbentu.
Teniente i njegova tri vojnika napravie dva koraka.
- Spremite se za pucanje! - Kleknue da osiguraju
stav i naciljae.
Tom i njegova porodica bili su samo sedam metara od
vrste zemlje i vojnici e pucati na njih izbliza. Znao je da
nemaju anse nego da nastave da hodaju prema ljudima
koji su se spremali da ih ubiju.
Trea sajla pue kao opruga, most se trznu i oni
zamalo popadae s njega. Ostaci mosta sad su visili na
jedinoj preostaloj sajli, ljuljajui se napred-nazad.
Teniente uperi puku u njih.
- Vi sad umirete - ree na engleskom.
u se upalj udarac, ali ne iz njegove puke. Na
tenienteovom licu se pojavi iznenaeni izraz, i on kao da im
se pokloni, a dugaka strela je virila iz njegovog potiljka.
Ovaj pogodak izazva trenutnu zbunjenost preostala tri
vojnika. Sa ivice ume u se vrisak od koga se krv ledila, a
za njim stue pljusak strela. Tara ratnici navalie iz
dungle. Trali su preko istine, skakali i vritali, usput
bacajui strele. Preostali vojnici, potpuno zateeni
napadom s boka, na otvorenom, bacie puke i u panici
poee da bee. Desetine strela koje su ih istovremeno
pogaale pretvorie ih u ljudsko jastue za igle. Divlje su

se teturali kao pijani bodljikavi prasii pre nego to su

padali na zemlju.
Zakratko, Tom i njegova braa najzad dospee do
vrstog tla - ba u trenutku u kome se i poslednja sajla
otkaila u velikom oblaku iskrica. Dva gorua kraja mosta
lenjo se zanjihae prema zidovima ponora i razbie o njih
uz trzaj i slapove plamenih ostataka.
Bilo je gotovo. Most nestade.
Tom pogleda ispred sebe i vide Sali kako ustaje iz
bunja i tri prema njemu. Krenuli su prema njoj,
pomaui ocu, a svima su pomagali Tara ratnici. U tren su
stigli do nje. Tom je zagrli, a Dlakavi Momi, ponovo
siguran u Tomovom depu, kriao je nezadovoljno stisnut
u sredini.
Tom pogleda unazad. Dva kraja mosta visila su iznad
ponora, jo uvek u plamenu. Petorica ljudi bili su zarobljeni u Belom gradu. Stajali su na ivici ponora zurei u
njiue ostatke. Magla se dizala i, malo-pomalo, neme
zapanjene figure nestae.

78
Koliba je bila topla i blago zamirisana dimom
medicinskog bilja. Tom je uao, praen Vernonom, Filipom
i Sali. Maksvel Brodbent je leao u viseoj mrei,
zatvorenih oiju. Napolju su kreketale abe, u mirnoj noi.
Mladi Tara iscelitelj tucao je biljke u jednom uglu kolibe,
pod paljivim Borabejevim okom.
Tom stavi aku na oevo elo. Temperatura mu je
rasla. Dodir natera njegovog oca da otvori oi. Lice mu je
bilo upalo, oi se caklile od groznice i svetlosti vatre.
Starac natera sebe da se nasmei.
- im mi bude bolje, Borabej e mi pokazati kako Tare
pecaju pomou koplja.
Borabej klimnu glavom u znak slaganja.
Brodbentove nemirne oi preletee preko njih traei
potvrdu.
- Je li, Tome, ta kae?
Tom pokua da neto kae, ali nije mogao da
progovori.
Mladi iscelitelj ustade i ponudi Borabeju glineni vr
napunjen mutnom smeom tenou.
- Ne jo jedan - proguna Brodbent. - Ovo je gore
nego riblje ulje od bakalara koje me je majka prisiljavala
da pijem svako jutro.
- Pij, oe - ree Borabej. - Dobro za tebe.
- ta je to? - upita Brodbent.
- Lek.
- To znam, ali koji lek? Ne moe da oekuje da
progutam neto, a da ne znam ta je to.
Maksvel Brodbent je bio naporan pacijent. Sali
progovori:
- To je una degavilan, uncaria tomentosa*( Maji nokti.
(Prim. prev.)) Sueni koren je antibiotik.
- Pretpostavljam da ne moe da kodi. - Brodbent
uze vr i popi tenost naiskap. - ini mi se da ovde imamo

viak lekara. Sali, Tom, Borabej, a sad i ovaj mladi vra.

ovek bi pomislio da sam ozbiljno bolestan.
Tom baci pogled na Sali.
- ta emo sve raditi kad budem bolje! - ree
Brodbent. Tom proguta pljuvaku. Njegov otac, videvi da
mu je neprijatno, nikad mu nita nije izmicalo, okrenu se
prema njemu. - Pa, Tome? Ti si jedini pravi doktor ovde.
Kakva je prognoza?
Tom je terao sebe da se nasmei. Njegov otac ga je
gledao dugo, a zatim se zavalio uz uzdah.
- Koga ja zezam? Nastade duga tiina.
- Tome? Ve umirem od raka. Ne moe mi rei nita
to je gore od toga.
- Dakle - poe Tom - metak ti je probuio trbunu duplju. Ima infekciju i zato ima groznicu.
- A prognoza?
Tom opet proguta pljuvaku. Njegova tri brata i Sali
pomno su ga gledali. Tom je znao da se njegov otac nee
smiriti dok ne uje istu, neulepanu istinu.
- Nije dobra.
- Nastavi.
Tom nije mogao sebe da natera da izrekne.
- Tako loa?
Tom potvrdi glavom.
- A ta je s ovim antibioticima koje mi daje ovaj
iscelitelj? I ta je sa svim tim udesnim lekovima u tom
zborniku koji ste upravo spasli?
- Oe, vrstu infekcije koju ti ima, sepsu, ne moe da
izlei nijedan antibiotik. Moe da je izlei samo hirurgija, a
verovatno je prekasno i za to. Lekovi ne mogu sve da
poprave.
Ponovo nastade muk. Borabej se okrenu i pogleda u
ta-vanicu i najzad ree:
- Doavola!
- Pogoen si umesto nas - ree Filip. - Spasao si nam
ivot.
- Najbolja stvar koju sam ikad uinio.

Tom poloi aku na oevu ruku. Kao da je dodirnuo

vrelu polugu.
- ao mi je.
- I koliko jo imam?
- Dva ili tri dana.
- Isuse. Tako malo? Tom
potvrdi.
Ponovo lee s uzdahom.
- Rak e me dotui za nekoliko meseci u svakom
sluaju. Bilo bi tako lepo da te mesece provedem sa svojim
sinovima. Ili makar nedelju dana.
Borabej prie i stavi ruku na oeve grudi.
- Ja ao, otac.
Brodbent pokri njegovu aku svojom.
- Ja ao takoe. - Okrenuo se i pogledao sinove. - A
ne mogu da vidim Lipijevu Madonu jo jednom. Dok sam
bio u toj grobnici neprekidno sam mislio da bi sve bilo u
redu ako bih samo jo jednom video Madonu.

No su proveli u kolibi pazei svog umirueg oca. Bio

je nemiran, ali su antibiotici, barem privremeno, drali
infekciju pod kontrolom. Kad je svanulo starac je jo uvek
bio pri svesti.
- edan sam - ree hrapavim glasom.
Tom napusti kolibu nosei vr i poe ka oblinjem
potoku. Selo Tara se upravo budilo. Vatre za kuvanje su
bile potpaljene, lepi francuski bakarni i poniklovani lonci i
tiganji i inije iznete. Dim se u spirali dizao k jutarnjem
nebu. Pilii su trkarali po zemljanom trgu, a mnogi psi
partali naokolo, traei ostatke. Deki od dve godine
nesigurnim hodom izae iz kolibe, obuen u majicu s
likom Harija Potera i poe da piki. Svet je dospevao ak i
u ovako daleko mesto, pomisli Tom. Koliko e jo vremena
biti potrebno da Beli grad preda svoje blago i tajne svetu?

Dok se Tom vraao nosei vodu u otar glas. Matora

Kahova ena, izala je iz svoje kolibe i krivei ruke neto
mu objanjavala. Wakha! - gestikulirala je.
Tom zastade oprezno.
Wakha!
Paljivo zakorai prema njoj, napola oekujui da mu
poupa kosu ili zgnjei monice.
Umesto toga ona ga uze za ruku i povue u svoju
kolibu. Wakha!
Nevoljno je pratio njeno povijeno telo u zadimljenu
baraku.
A tamo, u priguenoj svetlosti, oslonjena na zid,
stajala je Madona od groa fra Filipa Lipija. Tom je piljio
u renesansno remek-delo i nesigurno zakoraio prema
njemu, opinjen, u neverici da je to stvarno. Suprotnost
izmeu otrcane kolibe i slike bila je ogromna. ak i u
mraku, slika je blistala svojim unutranjim svetlom,
zlatokosa Madona, jedva devojica, drei svoju bebu koja
je gurala zrna groa u usta s dva ruiasta prstia.
Golubica je lebdela iznad njihovih glava, zraei zlatni list.
Zapanjeno se okrenuo ka starici. Gledala ga je sa
osmehom razlivenim preko celog njenog zboranog lica,
ruiaste desni su joj sijale. Otila je do slike, uzela je i
gurnula mu u ruke.
Wakha!
Gestikuliranjem mu je pokazala da je odnese u oevu
kolibu. Ila je iza njega, gurkajui ga rukom.
- Teh! Teh!
Tom je hodao hladnom istinom sa slikom u naruju.
Kah je sigurno zadrao sliku za sebe. To je bilo pravo udo.
Uao je u kolibu i podigao sliku. Filip baci pogled, kriknu i
presee se. Brodbent je zurio u nju, a zenice su mu se
irile. Najpre nije nita rekao, a zatim se zavali u svoju
mreu, s izrazom straha na licu.
- Doavola, Tome! Poela su privienja!
- Ne, oe. - Pribliio mu je sliku. - Prava je. Dotakni je.

- Ne, ne dotii je! - vrisnu Filip.

Brodbent isprui drhtavu ruku i dotae povrinu
slike.
- Zdravo - promrmlja. Okrenu se ka Tomu. - Ne
sanjam.
- Ne, ne sanja.
- Za ime sveta, gde si je pronaao?
- Bila je kod nje. - Okrenuo se prema starici koja je
stajala na vratima, s bezubim osmehom na licu. Borabej
poe da je ispituje, a ona je opirno odgovarala. Borabej je
sluao, klimao glavom. Potom se okrenuo svom ocu.
- Ona kae njen mu gramziv, zadrao mnoge stvari iz
grobnice. Sakrio u peini iza sela.
- Koje stvari? - otro upita Brodbent.
- Ona ne zna. Ona kae Kah ukrao skoro sve blago iz
grobnice. Napunio kutije kamenjem. On kazao nee da
stavi blago od beli ovek u Tara grobnicu.
- Zamisli ti to - ree Brodbent. - Dok sam bio u
grobnici inilo mi se da su neki sanduci laki nego to
treba da budu, gotovo sasvim prazni. Nisam mogao da ih
otvorim u mraku. To sam radio u grobnici pre nego to se
Hauser pojavio; pokuavao sam da reim misteriju. Taj
prokleti matori prevarant Kah. Trebalo je da znam. Od
poetka je to planirao. Isuse, bio je gramziv koliko i ja!
Brodbent ponovo pogleda sliku. Odbijala je svetlost
vatre, plamici su poigravali na Deviinom mladalakom
licu. Dok ju je gledao vladala je duga tiina. Zatim je
sklopio oi i rekao:
- Dajte mi olovku i papir. Sad kad imam neto da vam
ostavim hou da napiem novo zavetanje.

79
Doneli su mu olovku i svitak papira od kore.
- Da odemo? - upita Vernon.
- Ne. Potrebni ste mi ovde. I ti, Sali. Doite. Okupite
se oko mene.
Prili su i stali oko njegove visee mree. Proistio je
grlo.
- Pa, sinovi moji. I - pogleda u Sali - moja budua
snaho. Evo nas.
Zastao je.
- Kakve divne sinove imam. alosno je to mi je
trebalo tako dugo da to shvatim. - Opet je proistio grlo.
- Nemam jo mnogo vremena, a i glava mi je kao
merica, tako da u da skratim.
Njegove oi, jo uvek bistre, etale su po prostoriji.
- estitam. Uspeli ste. Zaradili ste svoje nasledstvo i
spasli mi ivot. Pokazali ste mi kakva sam neviena budala
od oca bio...
- Oe...
- Ne prekidajte me! Imam nekakve savete na
rastanku. - Zahripao je. - Evo me na samrtnoj postelji,
kako da odolim?
- Duboko je udahnuo. - Filipe, od svih mojih sinova
ti najvie lii na mene. Video sam, poslednjih nekoliko
godina, kako oekivanje velikog nasledstva baca senku na
tvoj ivot. Ti nisi pohlepan po prirodi, ali oekivanje pola
milijarde dolara imalo je izjedajue dejstvo. Video sam da
ivi iznad svojih mogunosti, da izigrava bogatog,
prefinjenog poznavaoca u svom krugu u Njujorku. Oboleo
si od iste bolesti kao i ja - potrebe da poseduje lepotu.
Zaboravi! Tome slue muzeji.
ivi jednostavnim ivotom. Ti duboko ceni umetnost,
i to treba samo po sebi da ti bude nagrada, ne priznanje i
slava. A ujem i da si neverovatan predava.
Filip klimnu glavom kratko, ne preterano zadovoljan.
Brodbent je isprekidano disao.

- Vernone. Ti si tragalac, i ja sad, konano, shvatam

koliko je to za tebe vano. Problem je to te varaju. Ti si
edan. Kljuni zakon za tebe glasi - ako ti trae novac, ta
religija je sranje. Nita ne kota da se moli u crkvi.
Vernon potvrdi glavom.
- A sad Tom. Od svih mojih sinova ti se najvie
razlikuje od mene. Nikad te nisam razumeo u potpunosti.
Odbacio si me odavno, moda s pravom.
- Oe...
- Tiina! Za razliku od mene, ti svoj ivot ivi disciplinovano. Znam da ti je najvea elja bila da bude
paleontolog i da trai fosile dinosaurusa. Ja sam te, kao
budala, gurnuo na medicinu. Znam da si dobar veterinar,
ali nikako ne razumem zato trai svoje ogromne talente
da bi leio rage u rezervatu Navaho Indijanaca. Ali sam na
kraju shvatio da moram da potujem i prihvatim tvoj
ivotni izbor. Dinosaurusi, konji, svejedno. Radi svoj posao
s mojim blagoslovom. Ono to sam takoe spoznao to je
tvoja estitost. estitost je neto to ja nikad nisam imao, i
pomalo me uzrujava da je vidim tako snano izraenu u
jednom od svojih sinova. Ne znam ta bi uradio s velikim
nasledstvom, a verujem da ni ti ne zna. Tebi novac nije
potreban i ne eli ga, zaista.
- Da, oe.
- A sad, Borabeje... ti si moj najstariji, a ipak
najskorije steeni sin. Poznajem te vrlo kratko, ali na
udan nain oseam da te poznajem bolje od svih.
Posmatrao sam te, i shvatio da si i ti pomalo gramziv kao i
ja. Ne moe da doeka da ode odavde, u Ameriku, da
uiva u dobrom ivotu. Ti ne pripada Tarama u
potpunosti. To je u redu. Brzo e uiti.
Tvoja je prednost to si imao dobru majku, a mene
nije bilo tu da te, kao otac, poremetim.
Borabej je hteo neto da kae, ali Brodbent podie
ruku.
- Zar ovek ne moe da odri govor na samrtnoj
postelji a da ga uporno ne prekidaju? Borabeje, tvoja braa

e ti pomoi da doe u Ameriku i dobije dravljanstvo.

Kad bude tamo postae vei Amerikanac nego njeni
graani, ne sumnjam.
- Da, oe.
Brodbent uzdahnu i baci pogled na Sali.
- Tome, ovu enu nikad nisam sreo, a voleo bih da
jesam. Bie budala ako pusti da ti isklizne.
- Nisam ja riba - ree Sali otro.
- Ah! Upravo sam na to mislio! Pomalo drna, ali
neverovatna ena.
- U pravu si, oe.
Brodbent zastade, teko diui. Bio mu je napor da
govori; elo mu se oznojilo.
- Sad nameravam da napiem svoje zavetanje. elim
da svaki od vas izabere jednu stvar iz zbirke u peini.
Ostalo, ako moete da iznesete iz zemlje, elim da
poklonim bilo kom muzeju ili muzejima koje vi izaberete.
Poeemo od najstarijeg do najmlaeg. Borabeje, ti si prvi.
Borabej ree:
- Ja biram poslednji. Ono to ja elim nije u peini.
Brodbent klimnu glavom.
- U redu. Filipe? Kao da ne bih i sam mogao da
pogodim. - Njegove oi odlutae do Madone. - Lipi je tvoj.
Filip pokua da neto kae, ali nije uspeo.
- A sad, Vernone?
Nastade tiina, pa Vernon ree:
- Ja bih eleo Monea.
- I mislio sam da e to da kae. Pretpostavljam da
moe da dobije oko pedeset miliona, moda i vie za
njega. Iskreno se nadam da e ga prodati. Ali, Vernone,
molim te, nikakve zadubine. Ne daj nikome novac. Kad
konano pronae ono to trai, moda e tada imati
dovoljno mudrosti da da mali deo svog novca, sasvim mali
deo.
- Hvala ti, oe.
- Takoe u poslati torbu punu dragog kamenja i
kovanog novca da moete da platite ujka Semu.

- Dobro.
- A sad je red na tebe, Tome. ta ti eli?
Tom baci pogled na Sali.
- Mi bismo hteli Kodeks.
Brodbent opet klimnu.
- Zanimljiv izbor. Va je. A sad, Borabeje, kao
poslednji, ali ne i najmanje bitan. Koja je ta tajanstvena
stvar koju ti eli, a nije u peini?
Borabej prie do kreveta i neto proapta u
Brodbentovo uho.
Starac klimnu glavom.
- Odlino. Smatraj da je uraeno. - Beleio je neto.
Lice mu se orosilo znojem, disao je ubrzano i plitko. Tom je
shvatio da nema jo mnogo vremena pre nego to izgubi
svest. I znao je kakva je smrt od sepse.
- A sada - ree - dajte mi desetak minuta nasamo da
napiem svoju poslednju volju i zavetanje, a onda emo
pozvati svedoke i ozakoniti je.

80
Tom je stajao sa svojom braom i Sali u umarku koji
je liio na katedralu od drvea i gledao veliku pogrebnu
povorku kako krivuda stazom prema grobnici, svee
isklesanoj u krenjakim stenama daleko iznad sela. Vidik
je bio zadivljujui. Telo Maksvela Brodbenta bilo je na
poetku kolone. Nosila su ga etiri ratnika na nosilima.
Balsamovali su ga postupkom starih Maja. Tokom obreda
sahrane novi seoski poglavica je preobrazio njegov le u El
Dorada, Pozlaenog iz indijanskih legendi, onako kako su
Maje nekad sahranjivale svoje careve. Namazali su telo
medom i posuli ga zlatnim prahom, prekrivajui ga
potpuno, da bi ga preobrazili u besmrtni oblik koji e
preuzeti u zagrobnom ivotu.
Iza nosila s njihovim ocem ila je duga povorka
Indijanaca koji su nosili dobra potrebna u grobnici - korpe
sa suenim voem, povrem i kotunjavim plodovima,
testije s uljem i vodom, mnotvo majanskih rukotvorina
kao to su kipovi od ada, oslikani glineni lonci, kovane
zlatne posude i vrevi, oruje, toboci puni strela, mree,
koplja - sve to je Maksvelu Brodbentu moglo da zatreba u
zagrobnom ivotu.
Posle njih, zavijajui za okuku, stizali su Indijanci s
Pikasovom slikom gole ene s tri oka, etvrtastom glavom i
rogovima, iza nje je bila velika Pontormova scena
Blagovesti, koju su nosila dva oznojena Indijanca, potom
Bronzinov portret Bie de Medii, par rimskih kipova, jo
nekoliko Pikasa, Brak, dva Modiljanija, Sezan, jo kipova blago dvadesetog veka. Neobina povorka poe uzbrdo, u
umarak.
Na kraju je iao orkestar ako tako moe da se
nazove grupa ljudi koji su svirali na frulama od tikve,
duvali u dugake drvene trube i udarali tapovima. Na
kraju je iao deak koji je iz sve snage udarao u otrcani
zapadnjaki bas bubanj.

Tom je oseao udnu meavinu tuge i proienja.

Jedna era je bila zavrena. Njegov otac je umro. I to je bio
poslednji pozdrav njegovom detinjstvu. Ispred oiju su mu
prolazile stvari koje je znao i voleo, stvari s kojima je
odrastao. To su bile stvari koje je i njegov otac voleo. Kad
je povorka ula u grobnicu, progutao ju je mrak - i ljude i
stvari jednako - a zatim su ljudi izali trepui, praznih
ruku. Oeva zbirka e tu biti zatvorena, sigurna, suva,
uvana do dana kad se on i njegova braa ne vrate da
zatrae svoje. Majansko blago e, naravno, zauvek ostati u
grobnici da bi osiguralo prijatan i srean zagrobni ivot
Maksvelu Brodbentu. Ali zapadnjake stvari su pripadale
njima, ostavljene na uvanje plemenu Tara. To je bila
sahrana nad sahranama. Samo su majanski carevi bili
tako sahranjivani, i to poslednji put pre najmanje hiljadu
godina.
Tri dana poto je potpisao svoju poslednju volju i
zavetanje, Maksvel Brodbent je preminuo. Bio je bistar jo
samo jedan dan pre nego to je pao u delirijum, komu i
umro. Nijedna smrt nije lepa, mislio je Tom, ali je ova
imala izvesnu otmenost, ako se tako moe rei.
Tom nikad nee zaboraviti, ne toliko smrt, koliko dane bistrine svog oca. etvorica sinova su bili uz njega.
Nisu mnogo razgovarali, a i kad jesu bilo je to o sitnicama
- uspomene, prie, zaboravljena mesta, radosti koje su
delili, ljudi koji su davno nestali iz njihovih ivota. Pa ipak,
taj jedan dan avrljanja bio je znaajniji od decenija vanih
razgovora o velikim stvarima, pridika, oevih bodrenja,
saveta, fllozofiranja i ozbiljnih diskusija za rukom. Posle
celog ivota nesporazuma Maksvel ih je najzad razumeo, a
i oni njega. I mogli su da eretaju samo zbog zadovoljstva.
Bilo je tako jednostavno i duboko.
Tom se nasmei. Ocu bi se dopala sahrana. Bio bi
oduevljen da vidi veliku povorku koja koraa kroz umu,
velike drvene trube koje trete, bubnjeve koji odzvanjaju,
frule od bambusa koje sviraju, ene i mukarci koji se
smenjuju u pevanju i tapanju. Velika grobnica je bila

svee isklesana u stenama; postala je zaetak novog

groblja plemena Tara. Beli grad je bio odseen kad je most
izgoreo ostavljajui petoricu Hauserovih plaenika za
sobom. Tokom est nedelja za koje je nova grobnica bila
graena, selo je amorilo od vesti o vojnicima uhvaenim u
zamku. S vremena na vreme su dolazili do poetka mesta,
pucali, vikali, molili, pretili. Kako su dani i nedelje prolazili
petorica je spala na trojicu, pa na dvojicu. Sad je ostao jo
samo jedan, ali on nije vikao, niti mahao, niti pucao iz
puke. Samo je stajao tamo, sitna usukana figura, ne
govorei nita, ekajui smrt. Tom je pokuao da ubedi
Tare da ga spasu, ali su oni ostali nepokolebljivi - samo
bogovi mogu ponovo da sagrade most. Ako bogovi ele da
ga spasu, spae ga.
Ali, naravno, bogovi to nisu hteli.
Udarac u bas bubanj tre Toma iz misli i vrati ga u
trenutnu paradu. Sva posmrtna dobra su bila nagomilana
u grobnicu i dolo je vreme da se ona zatvori. Mukarci i
ene su stajali u umi, i pevali tunu, opsedajuu melodiju
dok je svetenik mahao zaveljajem sa svetim travama, a
mirisavi dim je lebdeo pored njih. Obred se nastavljao sve
dok sunce nije dotaklo zapadno obzorje; tad je zavren.
Poglavica je okrenuo veliki drveni klju, a ogromna
kamena vrata grobnice zatvorila su se sa zvunim buuum,
u trenutku kad su poslednji zraci nestali.
Sve je prekrila tiina.
Dok su se vraali u selo, Tom primeti:
- Ba bih voleo da je otac mogao sve ovo da vidi.
Vernon ga zagrli.
- Video je, Tome. Zasigurno je video.

81
Luis Skiba je sedeo u stolici za ljuljanje na naherenoj
verandi izubijane kolibe i gledao preko jezera. Brda su bila
obuena u jesenji sjaj, voda je bila zatamnjeno ogledalo
koje je odbijalo obline veernjeg neba. Tano je izgledalo
kako se on seao. Nakrivljeni dok je ulazio u vodu, a za
njega su bili privezani kanui. Miris ugrejanih eta borovine
lebdeo je u vazduhu. Gnjurac se oglaavao s drugog kraja
jezera, njegov jednolini krik je odumirao meu brdima, a
drugi mu je odgovarao iz beskrajne daljine, glasom krhkim
kao zvezdani sjaj.
Skiba uze gutljaj svee izvorske vode i nastavi polako
da se ljulja, a stolica i veranda su kripale u znak protesta.
Sve je izgubio. Video je propast devet najveih
farmaceutskih kompanija na svetu. Gledao je kako deonice
padaju na pedeset centi pre nego to je trgovina zauvek
prekinuta. Morao je da se prihvati lana 11, i dvadeset
hiljada zaposlenih izgubilo je penzije i ivotnu uteevinu.
Uprava ga je otpustila, akcionari i kongresni komiteti
ocrnili; postao je tema u nonim televizijskim emisijama.
Bio je pod kriminalnom istragom zbog raunovodstvene
prevare, manipulacije deonicama, trgovine unutranjim
podacima, samovolje. Skiba je izgubio dom i enu, a
advokati su gotovo do kraja pojeli svu njegovu imovinu.
Niko ga nije voleo osim njegove dece.
Pa, ipak, Skiba je bio srean ovek. Niko nije razumeo
njegovu sreu. Mislili su da je izgubio razum, da ima
nervni slom. Nisu znali kako je to biti spasen iz vatre
pakla.
ta je to zadralo njegovu ruku, pre tri meseca, u onoj
mranoj kancelariji? Ili u tri sledea meseca? Tri meseca u
kojima se Hauser nije oglaavao bila su tri najcrnja
meseca Skibinog ivota. I ba kad se uinilo da se komar
nikad nee zavriti pojavile su se iznenadne vesti. Njujork
tajms je objavio neupadljiv lanak, u drugom delu novina,

o osnivanju Zadubine Alfonsa Bosuasa, neprofitne

organizacije posveene prevoenju i izdavanju izvesnog
majanskog kodeksa iz devetog veka, pronaenog u zbirci
pokojnog Maksvela Brodbenta. Prema direktoru zadubine,
dr Sali Kolorado, Kodeks je bio majanska knjiga o
isceliteljstvu, neprocenjivo korisna u traenju novih
lekova. Zadubinu su osnovala i finansirala etvorica
sinova pokojnog Maksvela Brodbenta. U lanku je
objavljeno i da je on neoekivano umro dok je s porodicom
bio na odmoru u Srednjoj Americi.
To je bilo sve. Nije bilo pomena o Hauseru, o Belom
gradu, izgubljenoj grobnici, ludom ocu koji se zakopao sa
svojim novcem - ni o emu.
Skiba je oseao kao da je teret celog sveta pao s
njegovih ramena. Brodbentovi su bili ivi. Nisu bili ubijeni.
Hauser nije uspeo da doe do Kodeksa, i, to je bilo
vanije, nije uspeo da ih ubije. Skiba nikad nee znati ta
se desilo, a bilo bi opasno da istrauje. Jedino to je znao
bilo je da nije bio kriv zbog ubistva. Tano, bio je kriv zbog
uasnih zloina i trebalo je jo mnogo da se iskupljuje, ali
nepopravljiva stvar oduzimanja ljudskog ivota - ak i
njegovog - nije bila na tom spisku.
Desilo se jo neto. Kad mu je sve oduzeto - novac,
imovina, ugled - najzad je progledao. Koprena s oiju je
pala. Jasno je video kao da je opet dete - sve grozne stvari
koje je uradio, zloini koje je poinio, svoju sebinost i
gramzivost. Sa savrenom jasnoom je pratio trag spirale
svog moralnog pada tokom uspene poslovne karijere.
Tako je bilo lako biti zbunjen, brkati ugled s potenjem,
mo s odgovornou, podlost s odanou, korist s
vrednou. Trebalo je biti ovek izuzetno bistrog uma da bi
zadrao sopstvenu estitost u takvom poretku.
Skiba se nasmei gledajui u povrinu jezera koje je
odbleskivalo kao ogledalo, posmatrajui kako sve to
nestaje u sumraku - sve za ta je radio, sve to mu je
jednom bilo tako vano. Na kraju e izgubiti i staru kolibu
i nikad vie nee zuriti u ovo jezero.

Nije bilo vano. Umro je i ponovo se rodio. Sad moe

da zapone novi ivot.

82
Policajac arli Ernandes iz policijske stanice u Santa
Feu sedeo je na svojoj stolici. Upravo je spustio telefonsku
slualicu. Lie na stablima pamuka koje je video kroz
prozor postajalo je bogate, zlatnoute boje, a hladan vetar
je duvao s planina. Bacio je pogled na svog partnera,
Vilsona.
- Opet Brodbentova vila? - upita Vilson.
Ernandes klimnu glavom.
- Da. Pomislio bi da su se komije ve navikle dosad.
- Ti bogatai - ko e da ih shvati? Ernandes frknu u
znak slaganja.
- ta misli, ko je taj lik? Jesi li ikad video neto
slino? Tetovirani Indijanac iz Srednje Amerike hoda
naokolo u odelima onog starca, pui njegovu lulu, jae
njegove konje po ranu od hiljadu ari, nareuje posluzi,
izigrava seosku gospodu, insistira da ga zovu gospodin!
- On je vlasnik - ree Ernandes. - Sve je po zakonu.
- Naravno da je vlasnik! Ali ja pitam - kako je postao
vlasnik? Imanje vredi dvadeset, trideset miliona. A da se
odrava treba barem dva miliona godinje. Je l' ti stvarno
misli da takav tip ima tolike pare?
Ernandes se nasmeja.
- Da.
- a misi, da? arli, tip ima ostrugane zube. On je
jebeni divljak.
- Ne, nije. On je Brodbent.
- Jesi li poludeo? Misli da je taj Indijanac s uima
koje vise do zemlje Brodbent? Ma, ajde, arli, na emu si?
- Izgleda ba kao i oni.
- Jesi li ih ikad sreo?
- Sreo sam dvojicu sinova. Kaem ti, on je jo jedan
sin onog starca.
Vilson se zagleda u njega, zaprepaen.

- Starca je pratio takav glas. Ostali sinovi su dobili

umetnine, on je dobio kuu i naramke para. Prosto.
- Brodbentov indijanski sin?
- Svakako. Kladim se da je starac uknuo neku enu
u Srednjoj Americi na nekoj od svojih ekspedicija.
Vilson se zavali u svoju stolicu duboko impresioniran.
- Postae detektiv-porunik jednog dana, zna li,
arli? Ernandes smerno klimnu glavom. - Znam.

Beleka o autoru

Daglas Preston, redovni saradnik Njujorkera, radio je

za Ameriki prirodnjaki muzej i predavao engleski na
Univerzitetu Prinston. esto je saraivao s Linkolnom
ajldom i napisao je nekoliko bestselera u anru trilera
kao to su: Kabinet udesa i Relikvija, koji je postao veliki
holivudski filmski hit.

Scan i OCR: GiltterBaby

Ispravka:
BABAC