Viktor Peljevin

OMON RA

bojana888

OMON RA

Herojima sovjetskog kosmosa

Omon nije ba esto ime, a moda ni najbolje koje postoji. Tako me nazvao otac, koji je
itavog ivota radio u miliciji i hteo da i ja postanem milicioner.
- Sluaj, Omi - esto mi je govorio kad popije. - Ako ode u miliciju s takvim imenom, pa ako
jo i ue u partiju...
Mada je otac ponekad bio primoran i da puca u ljude, bio je ovek dobre due, po prirodi veseo
i pun razumevanja. Mene je jako voleo i nadao se da u bar ja uspeti u onome to njemu u ivotu nije
polo za rukom. A eleo je da u okolini Moskve dobije komad zemlje i na njemu gaji cveklu i
krastavce - ne zato da bi ih prodavao na pijaci ili jeo (mada i to, naravno), ve da bi, go do pojasa,
aovom prekopavao zemlju, gledao kako se migolje crveni crvi i druge podzemne ivuljke, gurao
kroz celo vikend-naselje kolica puna stajskog ubriva, i usput se zaustavljao pored tuih taraba radi
malo sprdaine. Kad je shvatio da od toga nikad nita nee biti, ponadao se da e srean ivot
2

proiveti bar jedan od brae Krivomazovih (moj stariji brat Ovir, od koga je otac hteo da napravi
diplomatu, umro je od meningitisa u etvrtom razredu, i ja pamtim samo veliki duguljasti mlade na
njegovom elu).
Oevi planovi u vezi sa mnom nisu mi ulivali naroito poverenje - pa i on je bio lan partije,
imao je dobro rusko ime Matvej, ali sve to je zasluio svojim radom bila je bedna penzija i
usamljeno starako pijanstvo.
Mame se slabo seam. Ostala mi je samo jedna uspomena - kako pijani tata u uniformi pokuava
da izvue pitolj iz futrole, a ona ga, raupana i sva u suzama, hvata za ruke i vie: - Matveje,
urazumi se!
Umrla je kada sam bio sasvim mali, i ja sam odrastao kod tetke, a oca sam poseivao vikendom.
Obino je bio podbuo i crven, a na prljavom gornjem delu piame visio mu je nakrivljeni orden na
koji je bio izuzetno ponosan. U njegovoj sobi oseao se neki gadan vonj, a na zidu je visila
reprodukcija Mikelanelove freske Stvaranje sveta, gde iznad Adama koji lei na leima lebdi
bradati Bog, pruajui svoju monu aku prema tankoj ljudskoj ruci. Ta slika je prilino udno
delovala na oevu duu, oigledno ga je podseala na neto iz prolosti. Obino sam sedeo na podu
njegove sobe i igrao se malom eleznicom, dok je on hrkao na rasklopljenom kauu. Ponekad se
budio i neko vreme kiljio u mene, a onda se, oslonivi se o pod, svaljivao s kaua i pruao mi aku s
nabreklim venama, koju je trebalo da stegnem.
- Kako se preziva? - pitao bi.
- Krivomazov - odgovarao sam, glumei stidljiv osmeh, a on me gladio po glavi i davao mi
bombone, ali je to delovalo tako mehaniki da mi nije bilo ak ni neprijatno.
O tetki gotovo nita ne mogu da kaem - bila je ravnoduna prema meni i trudila se da to vie

vremena provodim u raznim pionirskim kampovima i grupama za celodnevni boravak - uzgred,

3

zadivljujuu lepotu poslednje fraze tek danas shvatam.

Iz detinjstva sam zapamtio samo ono to je bilo povezano, na ovaj ili onaj nain, s matanjem o
nebu. Naravno, moj ivot nije poeo time - pre toga je bila dugaka svetla soba puna druge dece i
velikih plastinih kocki neuredno razbacanih po podu, bile su tu zamrznute stepenice drvenog
tobogana po kojima sam se urno uspinjao, onda nekakvi ispucani mladi trubai od ofarbanog gipsa u
dvoritu, i mnogo drugih stvari. Ali teko bi se moglo rei da sam ja bio taj koji je sve to video: u
ranom detinjstvu (kao, moda, i posle smrti) ovek se iri na sve strane odjednom, zato se moe rei
da on jo uvek ne postoji, linost nastaje kasnije, kada se pojavi vezanost za konkretan pravac.
iveo sam u blizini bioskopa Kosmos. Iznad naeg bloka uzdizala se metalna raketa sa
zailjenog stuba titanijumskog dima, nalik na ogromni jatagan zaboden u zemlju. udno, ali poetak
moje linosti nije bila ta raketa, ve drveni avion na malom dejem igralitu pred mojom zgradom.
Nije to bio ba pravi avion, vie kuica sa dva prozoreta, na koju su posle renoviranja prikucali
krila i rep, napravljene od dasaka sruene ograde, obojili sve to zelenom bojom, i ukrasili sa
nekoliko velikih crvenkastih zvezda. Unutra je moglo da stane dvoje-troje dece, a postojao je i
omanji tavan sa trouglastim prozoriem koji je gledao na zid vojnog odseka - po preutnom
dogovoru taj se tavan smatrao pilotskom kabinom i, kad bi avion bivao oboren, prvo su iskakali oni
koji su sedeli u trupu, a tek onda, kad se zemlja ve nezadrivom brzinom primicala kroz prozor, pilot
je mogao da uini to i ostali - naravno, ako stigne. Uvek sam se trudio da budem pilot, i ak sam
nauio da vidim nebo sa oblacima i zemlju koja plovi ispod mene, umesto zida vojnog odseka sa
ijih su prozora beznadeno izvirivale uvele ljubiice i pranjavi kaktusi.
Jako sam voleo filmove o pilotima, a jedan od tih filmova izazvao je jedno od najveih
uzbuenja u mom detinjstvu. Jedne kosmiki mrane decembarske veeri ukljuio sam tetkin televizor
i na ekranu ugledao avion sa zaljuljanim krilima, kecom pik na boku i krstom na trupu. Primakao sam
se ekranu na kome se istog trenutka pojavila uveana slika kabine: iza njenih debelih stakala
osmehivalo se neljudsko lice sa naoarima koje su liile na skijake, pod lemom sa sjajnim crnim
slualicama od abonosa. Pilot je podigao ruku i mahnuo mi velikom crnom rukavicom. Na ekranu se
zatim pojavila unutranjost drugog aviona: za upravljakim tablama sedela su dvojica pilota u
krznenim jaknama i kroz pleksiglas u elinom ramu paljivo pratila putanju neprijateljskog lovca
koji je leteo sasvim blizu njih.
- M-109 - rekao je pilot jednog aviona drugom. - Oborie nas.
Drugi, lepog, ispijenog lica, klimnuo je glavom.
- Ne ljutim se na tebe - rekao je, oigledno nastavljajui prekinuti razgovor. - Ali upamti: da to
sa tobom i Varjom bude za ceo ivot... Do groba!
Tu sam prestao da pratim ta se deava na ekranu - iznenadila me jedna misao, ak ni misao, tek
njena jedva primetna senka (kao da je sama misao prola negde pored moje glave i zakaila me samo
svojim krajikom) - ako sam, gledajui ekran, video svet iz kabine u kojoj su sedela dvojica pilota u
krznenim jaknama - onda ne postoji prepreka da dospem u tu ili bilo koju drugu kabinu i bez
televizora, jer je letenje samo niz senzacija, od kojih sam najvanije ve nauio da imitiram, sedei
na tavanu crvenozvezde krilate kolibice, gledajui zid vojnog odseka koji zamenjuje nebo, i tiho
brujei usnama.
Taj nejasni zakljuak me je tako potresao da sam ostatak filma odgledao ne naroito paljivo,
ukljuujui se u televizijsku stvarnost tek kad bi se na ekranu pojavili zadimljeni tragovi, ili se sa

zemlje zaletala grupa neprijateljskih aviona. Znai - razmiljao sam - iz samog sebe moe se gledati
kao iz aviona, i uopte nije vano odakle gleda - vano je ta pritom vidi... Od tada sam esto,
lutajui zavejanom zimskom ulicom, zamiljao da letim u avionu preko snegom pokrivenog polja, i
pri skretanju iza ugla savijao sam glavu, dok se svet posluno naginjao udesno ili ulevo.
Pa ipak se to bie, koje sam s apsolutnim ubeenjem mogao nazvati sobom, formiralo kasnije i
postepeno. Prvim bleskom svoje prave linosti smatram onaj trenutak kada sam shvatio da osim tanke
plave trake neba moe da se stremi jo i u bezdani mrak kosmosa. To se desilo iste zime, uvee, kada
sam etao po sajmu tehnike, na drugom kraju Moskve. Hodao sam pustom alejom pokrivenom snegom
kad se odjednom sleva zaulo zujanje slino zvonjavi ogromnog telefona. Okrenuo sam se i ugledao
ga.
Zavalen unazad, sedei u praznini kao u fotelji, polako je klizio napred, i iza njega su se isto
tako polako ispravljali konopci. Staklo njegovog lema bilo je crno, i na njemu je svetlela samo
trouglasta taka, ali ja sam znao da me on vidi. Moda je bio mrtav ve nekoliko vekova. Njegove
ruke su bile s poverenjem uzdignute ka zvezdama, a nogama uopte nije bio potreban nikakav
oslonac, i ja sam shvatio jednom zauvek da istinsku slobodu oveku moe dati samo besteinsko
stanje - uzgred, zato su itavog ivota zapadni spikeri i razni solenjicini izazivali u meni takvu
dosadu; u dui sam, naravno, oseao mrnju prema dravi, iji su nejasni ali pretei zahtevi
primoravali svaku, ak i najprivremeniju grupu ljudi, da briljivo imitira najgoreg od svojih lanova
- ali shvativi da se mir i sloboda na zemlji ne mogu dostii, duhom sam stremio uvis, i sve to je
zahtevao put koji sam odabrao nije vie izazivalo nikakve sukobe sa mojom saveu, zato to me je
savest zvala u kosmos i slabo se interesovala za ono to se deavalo na Zemlji.
Preda mnom je bio samo reflektorom osvetljeni mozaik na zidu paviljona, koji je prikazivao
kosmonauta u otvorenom kosmosu, ali on mi je u trenutku rekao vie nego desetine knjiga koje sam do
tada proitao. Gledao sam ga jako dugo, a onda sam osetio kako me neko posmatra.
Osvrnuo sam se i iza sebe ugledao deaka mojih godina, koji je izgledao dosta neobino - na
glavi je imao koni lem sa sjajnim crnim slualicama od abonosa, a oko njegovog vrata klatile su se
plastine naoare za plivanje. Bio je za pola glave vii od mene i verovatno malo stariji; uavi u
prostor osvetljen reflektorom, podigao je dlan u crnoj rukavici, razvukao usne u hladan osmeh, i pred
mojim oima se na trenutak pojavio pilot u kabini lovca sa kecom pik.
Zvao se Miok. Ispostavilo se da ivimo u blizini, iako idemo u razliite kole. Miok je bio
nesiguran u mnogim stvarima, ali jedno je vrsto znao. Znao je da e prvo postati pilot, a zatim
poleteti na Mesec.

Oigledno postoji neka udna podudarnost ukupne slike ivota i onih sitnih dogaaja koji se
oveku stalno deavaju, i kojima on ne pridaje znaaja. Sada jasno vidim da je moja sudbina bila ve
prilino jasno odreena u vreme kada jo nisam ozbiljno razmiljao o tome kakvom bih hteo da je
vidim; tavie, ve mi se tada prikazala u malo uproenom obliku. Moda je to bi eho budunosti.
A moda je ono to mi smatramo ehom budunosti u stvari seme te budunosti, koje pada na tle ba u
onom trenutku koji nam se kasnije, izdaleka, ini kao eho koji dopire iz budunosti.
Sve u svemu, leto posle sedmog razreda bilo je vrelo i pranjavo. Od njegove prve polovine
zapamtio sam samo duge vonje biciklom po jednom od podmoskovskih puteva. Na zadnji toak svog
polutrkakog Sporta zakaio sam specijalnu egrtaljku, koja se sastojala od komada vrstog papira
savijenog nekoliko puta i tipaljkom zakaenog za ram - kad sam vozio, papir je udarao u bice i
proizvodio tiho zujanje, slino zvuku avionskog motora. Dok sam jurio niz asfaltnu strminu, mnogo
puta sam postajao lovac, esto ne sovjetski, koji se ustremio prema cilju - ali to nije bila moja
greka, jer sam na samom poetku leta uo od nekoga idiotsku pesmu ije su rei bile moj Fantom,
brz kao metak, u nebu plavom i istom sa bukom se uvis die. Treba rei da mi njen idiotizam, koga
sam u potpunosti bio svestan, nimalo nije smetao da se osetim dirnutim do dna due. Koje rei jo
pamtim? Na nebu vidim crtu dima... Negde u daljini rodni Teksas. Tu su jo bili otac i majka, i
nekakva Meri, veoma stvarna, zato to se u pesmi pominjalo njeno prezime.
Sredinom jula vratio sam se u Moskvu, a onda su nam Miokovi roditelji obezbedili mesta u
pionirskom kampu Raketa. Bio je to sasvim obian juni kamp, moda ak malo bolji od drugih.
Dobro sam upamtio samo prve dane koje smo tamo proveli - ali ba tada se i desilo sve ono to je
kasnije postalo sutinski vano. U vozu smo Miok i ja trali kroz vagone i bacali u toalet sve flae
koje smo nalazili - one su padale na pragove koji su jurili ispod malog otvora i neujno pucale; glupa
pesmica koja mi se motala po glavi davala je toj jednostavnoj proceduri ukus borbe za slobodu
Vijetnama.
Sutradan su itavu smenu koja je stigla vozom istovarili na mokroj stanici junog grada,
prebrojali i smestili u kamione. Dugo smo se vozili putem koji je krivudao kroz planine, onda se
zdesna pojavilo more, i u susret su nam zaplovile raznobojne kuice. Istovarili su nas na asfaltnom
platou, postrojili i poveli uzbrdo stepenitem koje je bilo uokvireno kiparisima prema ravnoj
staklenoj zgradi na vrhu brda. To je bila menza, gde nas je ekao ohlaen ruak, iako je bilo vreme
veere - stigli smo nekoliko sati kasnije nego to su nas oekivali. Ruak je bio prilino bezukusan:
supa sa zvezdicama, piletina sa pirinem i kompot.

Sa plafona su na koniima, na koje se nahvatalo nekakvo kuhinjsko smee koje je lepljivo

delovalo, visili kartonski kosmiki brodovi. Zagledao sam se u jedan od njih. Nepoznati autor
potroio je na njega mnogo folije i gusto ga ispisao reima SSSR. Brod je visio ispred naeg stola, i
u foliji se ogledala narandasta svetlost zalazeeg sunca, koje mi se u trenutku uinilo nalik na far
metroa to se pojavljuje iz crne daljine tunela. Odjednom sam se zbog neega rastuio.
Miok je, naprotiv, bio razgovorljiv i veseo.
- Dvadesetih godina bili su jedni kosmiki brodovi - govorio je upirui viljukom uvis. Tridesetih drugi, pedesetih sasvim neki trei i tako dalje.
- Kakvi kosmiki brodovi dvadesetih godina? - nezainteresovano sam upitao.
Miok se malo zamislio.
- Kod Alekseja Tolstoja su bila ona velika metalna jaja u kojima je u malim vremenskim
intervalima dolazilo do eksplozija koje su stvarale energiju za kretanje - rekao je. - To je osnovni
princip. A varijanti moe biti mnogo.
- Ali ona u stvari nikada nisu letela - rekao sam.
- Pa ni ovi ne lete - odgovorio je i pokazao predmete naeg razgovora koji su se lagano njihali
na promaji.
Najzad sam shvatio na ta misli, iako sumnjam da bih to mogao jasno da izrazim reima. Jedini
prostor u kome su leteli zvezdani brodovi komunistike budunosti - uzgred, nailazei na rei
zvezdani brodovi u nauno-fantastinim knjigama koje sam jako voleo, zbog neega sam smatrao
da su oni povezani sa crvenim zvezdama na bokovima sovjetske kosmike tehnike - znai, jedino
mesto gde su oni leteli bila je svest sovjetskog oveka, isto kao to je i trpezarija oko nas bila
kosmos u koji su oni iz prethodne smene pustili svoje brodove da paraju prostor vremena iznad
stolova za ruavanje, kada sami tvorci kartonskih flota vie ne budu u blizini. Ta misao se probila
kroz posebnu neopisivu tugu koju je u meni uvek izazivao kompot od suvog voa u pionirskim
kampovima, i sinula mi je udna ideja.
- Nekada sam jako voleo da pravim plastine avione - rekao sam. - Modele na sklapanje.
Naroito vojne.
- I ja - rekao je Miok. - Ali davno.
- Voleo sam istononemake komplete. A u naima esto nije bilo pilota. Ba su glupo izgledali
kad je kabina prazna.
- Tano - rekao je Miok. - A to si se toga setio?
- Razmiljam - rekao sam, pokazujui viljukom kartonski zvezdani brod koji je visio iznad
naeg stola - ima li unutra nekog ili ne?
- Ne znam - rekao je Miok. - To je zaista zanimljivo pitanje.

Kamp se nalazio na blagoj padini brda, i u donjem delu bila je neka vrsta parka. Miok je
nestao, pa sam se tamo uputio sam; posle nekoliko trenutaka naao sam se u dugakoj i pustoj aleji
kiparisa, gde je ve vladao polumrak. Du asfaltirane staze za peake pruala se iana ograda na
kojoj su bili okaeni veliki panoi od furnira sa crteima. Na prvom je bio pionir prostog ruskog lica,
koji gleda u daljinu i stiska na bedro bakarnu trubu sa zastavicom. Na drugom isti taj pionir sa
doboem na kaiu i palicama u rukama. Na treem opet on, isto onako zagledan u daljinu ispod ruke
kojom salutira. Iza njega je visio pano, dvostruko iri od ostalih i veoma dug - moda oko tri metra.
Bio je dvobojan - desno, odakle sam dolazio, crven, a dalje beo - i te dve boje delio je iskidani talas
koji zapljuskuje belo polje iza kojeg je ostajao crveni trag. U prvi mah nisam shvatio ta je to, i tek
kad sam priao blie prepoznao sam u isprepletanim crvenim i belim takama Lenjinovo lice, sa
bradicom koja je liila na kljun, i otvorenim ustima. Lenjin nije imao potiljak - samo lice iza koga je
ve cela crvena povrina bila Lenjin, kao bestelesni bog to je pri prolasku namrekao povrinu sveta
koji je stvorio.
Spotakao sam se na rupu u asfaltu i pogledao sledei pano - to je bio pionir, ali ovoga puta u
kosmikoj uniformi, sa crvenim lemom u ruci, na lemu je bio natpis SSSR i iljata antena. Sledei
pionir izvirivao je iz rakete koja je letela, i salutirao rukom u tekoj rukavici. Poslednji je bio pionir
u skafanderu, koji je stajao na veselo-utoj povrini Meseca, pored kosmikog broda slinog
kartonskoj raketi iz trpezarije, videle su mu se samo oi, potpuno identine kao i na ostalim panoima,
ali kako je ostatak lica bio skriven iza lema, one kao da su bile prepune neizrecive tuge.
Iza mene su se zauli brzi koraci - okrenuo sam se i ugledao Mioka.
- Bio je - rekao je, prilazei.
- Ko je bio?
- Gledaj - pruio mi je dlan na kome se nalazilo neto tamno. Ugledao sam malu figuru od
plastelina, ija je glava bila oblepljena folijom.
- Unutra je bila mala stolica od kartona na kojoj je sedeo - rekao je Miok.
- ta, rasklopio si raketu iz trpezarije?
Klimnuo je.
- Malopre. Pre deset minuta. Najudnije je to je tamo sve... - ukrstio je dlanove, napravivi od
prstiju reetku.
- U trpezariji?
- Ne, u raketi. Kad su je pravili, poeli su od ovog oveuljka. Nalepili ga, posadili na stolicu i
namrtvo oblepili kartonom sa svih strana.
Miok mi je pruio komadi kartona. Uzeo sam ga i ugledao veoma paljivo i sitno nacrtane
instrumente, poluge, dugmie, ak i sliku na zidu.
- Ali najinteresantnije je - zamiljeno i nekako potiteno je rekao Miok - to tamo nije bilo
vrata. Spolja nacrtana ruica, a iznutra na njenom mestu - zid sa nekim brojanicima.
Jo jednom sam pogledao komad kartona i primetio prozori u kome se videla mala Zemlja.
- Kad bih naao onoga ko je napravio ovu raketu - rekao je Miok - obavezno bih mu dao po
njuci.
- A zato? - upitao sam.
Miok nije odgovorio. Umesto toga je zamahnuo kako bi bacio oveuljka iza iane ograde, ali
uhvatio sam ga za ruku i zamolio ga da mi da figuricu. Nije imao nita protiv, i sledeih pola sata
potroio sam na traenje prazne kutije od cigareta koja bi posluila kao futrola.

Eho tog stranog otkria sustigao nas je sutradan, u vreme strogog odmora. Otvorila su se vrata,
i Mioka su pozvali, pa je izaao u hodnik. uli su se odlomci razgovora, nekoliko puta je odjeknula
re trpezarija, i sve je postalo jasno. Ustao sam i izaao u hodnik. Mioka su u oku stiskali brkati
mravi naelnik odreda i ria niska naelnica.
- I ja sam bio tamo - rekao sam.
Naelnik me s odobravanjem odmerio.
- Hoete li zajedno da puzite, ili jedan za drugim? - upitao je. Primetio sam u njegovoj ruci
zelenu torbu sa gas-maskom.
- Ma kako e zajedno puziti, Kolja - stidljivo je rekla naelnica - kad ima jednu masku? Jedan
po jedan.
Miok je stupio napred, okrznuvi me pogledom.
- Navuci - rekao je naelnik.
Miok je stavio gas-masku.
- Lezi.
Legao je na pod.
- Krei - rekao je Kolja kljocnuvi topericom.
Zgrada je bila duga najmanje pedeset metara, a hodnik se protezao kroz celo zdanje. Povrina
poda bila je prekrivena linoleumom i, kada je Miok poeo da puzi, linoleum je tiho ali neprijatno
zakripao. Naravno, Miok nije stigao za tri minuta koje mu je odredio naelnik - nije za to vreme
stigao ak ni do kraja hodnika, ali kada je dopuzio natrag do nas, Kolja ga nije terao da ponovi
marrutu, zato to je do kraja strogog odmora ostalo samo nekoliko minuta. Miok je skinuo gasmasku. Lice mu je bilo crveno, okupano kapima suza i znoja, a na stopalima su se ve naduli uljevi
od trljanja o linoleum.
- Sada ti - rekao je naelnik, pruajui mi mokru gas-masku. - Pripremi se...
Tajanstveno i udesno izgleda hodnik kada gleda njegovu linoleumom pokrivenu povrinu kroz
znojava stakla gas-maske. Pod na kojem lei hladi stomak i grudi, njegov udaljeni kraj se ne vidi, i
bleda traka plafona gotovo se spaja sa zidovima u jednu taku. Gas-maska pomalo stee lice, pritiska
obraze, i primorava usne da se izdue u nekakav polupoljubac, koji se oigledno odnosi na sve
unaokolo. Pre nego to te utnu dajui ti komandu da puzi, prolazi dvadesetak sekundi, one se muno
razvlae, i stie mnogo toga da primeti. Evo praine, evo nekoliko providnih zrnaca peska na spoju
dva komada linoleuma, evo ofarbanog voria na lajsni koja ide po samom dnu zida, evo mrava koji
se posle smrti pretvorio u dve tanune lepinjice i ostavio iza sebe mali mokri trag u budunosti - na
pola metra, tamo gde je noga onog koji je iao hodnikom koraknula sekund posle katastrofe.
- Krei! - ulo se iznad moje glave, i ja sam poeo da puzim, veselo i iskreno. Kazna mi se
inila vie kao ala, i nisam razumeo zato se Miok onako snudio. Prvih desetak metara prepuzio
sam u trenu, posle je postalo tee. Kad puzi, u jednom trenutku se odguruje od poda gornjim delom
stopala, a tamo je koa nena i tanka i, ako si bos, skoro momentalno se pojavljuju uljevi. Linoleum

se lepio za telo, i inilo se da mi se u noge zabadaju stotine sitnih insekata, ili da puzim po svee
postavljenom asfaltu. Zaudio sam se kako se sporo vue vreme - na jednom mestu na zidu visio je
veliki pionirski akvarel na kome je bila naslikana krstarica Aurora u Crnom moru, i primetio sam da
ve prilino dugo puzim pored njega, dok on i dalje visi na istom mestu.
Odjednom, sve se promenilo. U stvari, sve je bilo po starom - ja sam i dalje puzio po hodniku
kao i pre - ali bol i umor, dostigavi neizdrivost, kao da su u meni neto iskljuili. Ili obrnuto,
ukljuili. Primetio sam da je oko mene veoma tiho, samo linoleum kripi pod mojim stopalima, kao
da se hodnikom kotrlja neto na zaralim tokiima, dok iza prozora, daleko dole, umi more, a negde
jo dalje, kao iza mora, zvunik peva deijim glasovima:
Predivne daljine, ne muite mene,
ne muite mene, ne muite mene...
ivot je bio umiljato zeleno udo, nebo je bilo nepomino i bez oblaka, sijalo je sunce - a u
samom centru tog sveta nalazila se jednospratna zgrada sa spavaonicama, kroz koju se protezao
dugaki hodnik po kome sam puzio sa gas-maskom. I to je bilo, s jedne strane, tako razumljivo i
prirodno, a s druge tako poniavajue i runo, da sam zaplakao ispod svoje gumene njuke, radujui
se to je moje pravo lice skriveno od naelnika, a posebno od odkrinutih vrata, odakle desetine
oiju gleda moju slavu i moju sramotu.
Posle jo nekoliko metara suze su presahle, i ja sam grozniavo poeo da traim neku misao
koja bi mi dala snage da nastavim da puzim, zato to samo strah od naelnika nije vie bio dovoljan.
Zamurio sam i nastala je no, iju su plianu tamu pokatkad presecale zvezde koje su se pojavljivale
pred mojim oima. Opet se zaula udaljena pesma, a moda sam to i ja zapevao za sebe:
Od izvora ista u daljinu to blista,
u daljinu to blista ja kreem na put.
Iznad kampa se zauo svetli limeni zvuk trube - signal za ustajanje. Zaustavio sam se i otvorio
oi. Do kraja hodnika ostalo je oko tri metra. Na tamnosivom zidu ispred mene visila je polica, na
njoj je stajao uti globus Meseca, kroz znojava stakla mokra od suza izgledao je razliven i nejasan,
izgledalo je kao da ne stoji na polici, ve visi u sivkastoj praznini.

Vino sam prvi put u ivotu pio jedne zime kad sam imao etrnaest godina, i to u garai u koju me
je doveo Miok - njegov brat, zamiljeni dugokosi lik, koji je na prevaru izbegao sluenje vojske,
radio je tamo kao straar. Garaa se nalazila na velikoj ograenoj teritoriji, zatrpanoj betonskim
ploama, i Miok i ja smo se dugo pentrali po njima, dospevajui na neverovatna mesta, potpuno
odvojena od ostatka stvarnosti i slina delovima davno naputenog kosmikog broda, od kojeg je
ostao samo kostur, to nekako udno podsea na nagomilane betonske ploe. Povrh svega, sijalice iza
nakrivljene drvene ograde zraile su tajanstvenom i nezemaljskom svetlou, a na pustom i istom
nebu visilo je nekoliko malih zvezda - sve u svemu, da nije bilo flae od vina i sleenog mlaza
mokrae, oko nas bi bio kosmos.
Miok je predloio da uemo da se zagrejemo, pa smo krenuli ka rebrastoj polulopti garae, u
kojoj je takoe bilo neeg kosmikog. Unutra je bilo mrano, nejasno su se nazirali obrisi kola koja
su mirisala na benzin. U oku se nalazila daana kuica sa staklenim prozorom, kao dograena uza
zid, u kojoj je sijalo svetlo. Miok i ja smo se provukli unutra, seli na usku i neudobnu klupu i utei
popili aj koji smo sipali iz ulubljene limene erpe. Miokov brat je puio dugake cigarete,
prelistavao stari broj asopisa Tehnika mladima i niim nije reagovao na nae prisustvo. Miok je
izvukao flau ispod klupe, s treskom je stavio na cementni pod i upitao:
- Hoe?
Klimnuo sam, uprkos oseanju straha. Miok je do vrha napunio au tamnocrvenom tenou iz
koje sam upravo pio aj, pruio mi je kao da je uao u ritam nekakvog procesa, a ja uzeo au, prineo
je ustima i popio, udei se kako malo napora treba uloiti da bi ss neto uradilo prvi put. Dok su
Miok i njegov brat ispijali ostatak, oslukivao sam svoja ula, ali nita se nije deavalo. Uzeo sam
novine, nasumice ih otvorio i ugledao majune crtee letelica, ije je nazive trebalo pogoditi. Jedna
mi se dopala vie od ostalih - bio je to ameriki avion, ija su krila mogla da slue kao propeler pri
poletanju. Tu je bila i mala raketa sa kabinom za pilota, ali nisam uspeo da je osmotrim kako treba,
jer je Miokov brat, utke, ak i ne gledajui u mom pravcu, istrgao novine iz mojih ruku. Da ne bih
pokazao svoju uvreenost, prebacio sam se za sto na kome je bila konzerva iz koje je trao greja, i
sasuena kora od salame. Odjednom mi se zgadila i sama pomisao kako sedim u toj maloj prljavoj
prostoriji gde smrdi kao na ubritu, zgadilo mi se to sam pio to vino iz prljave ae, to je itava ta
ogromna zemlja u kojoj ivim gomila istih takvih malih prljavih prostorija gde smrdi ubre i gde su
ba zavrili ispijanje vina, a najvanije - vrealo je to to ba u tim smradnim umezima i gore one
nebrojene raznobojne vatre od kojih meni svake veeri zastaje dah, kad me sudbina nosi pored nekog
prozora koji se nalazi visoko iznad prestonice. I naroito je vrealo poreenje sa lepom amerikom
letelicom iz novina. Pogledao sam nanie u novine kojima je bio zastrt sto - bile su prekrivene

masnim mrljama, rupama od cigareta i okruglim tragovima aa i tanjiria. Naslovi lanaka ulivali su
strah zbog neke ledene neljudske bodrosti i snage - ve odavno im nita nije stajalo na putu, a oni su i
dalje iz sve snage udarali i udarali u prazninu, i u tu prazninu se u pijanom stanju (a primetio sam da
sam ve pijan, ali tome nisam pridavao znaaja) lako moglo dospeti, i postati, zajedno sa svojom
duom koja zaostaje, GLAVNI ZADATAK TEKUEG PLANA ili POZDRAV UZGAJIVAA
PAMUKA. Soba oko mene odjednom kao da je bila sasvim nepoznata; Miok me paljivo gledao.
Uhvativi moj pogled, namignuo mi je i upitao jezikom koji je malo zaplitao:
- ta je, hoemo da letimo na Mesec?
Klimnuo sam, i moj pogled se zaustavio na malom stupcu s naslovom VESTI IZ ORBITE! Donji
deo teksta bio je otcepljen, i u lanku je ostalo samo Dvadeset osmi dan..., odtampano masnim
slovima. Ali i to je bilo dovoljno - sve sam odmah shvatio i zatvorio oi. Da, tako je to - brlozi u
kojima je proticao na ivot zaista su bili mrani i prljavi, i mi smo verovatno i odgovarali tim
brlozima - ali u plavom nebu iznad naih glava, meu retkim i vodnjikavim zvezdama, postojale su
posebne svetlucave take, vetake, koje polako puze kroz sazvea, stvorene ovde, na sovjetskom
tlu, usred bljuvotina, praznih flaa i smrdljivog dima od cigareta - napravljene od elika,
poluprovodnika i struje, koje sada lete u kosmosu. I svako od nas - ak i alkoholiar poplavelog lica
koji se kao aba krastaa pritajio u snenom smetu pored kojeg smo proli dolazei ovamo, ak i
Miokov brat i, naravno, Miok i ja - imali smo tamo, u hladnom istom plavetnilu, svoju malu
ambasadu.
Istrao sam u dvorite i veoma dugo, gutajui suze, gledao uto-plavu nestvarno blisku kuglu
Meseca na prozranom zimskom nebu.

Ne seam se trenutka kada sam odluio da se upiem u pilotsku kolu. Ne seam se verovatno
zato to je ta odluka sazrela u mojoj i Miokovoj dui mnogo pre nego to smo zavrili kolu. Pred
nama je neko vreme stajao problem izbora - pilotskih kola je bilo mnogo u itavoj zemlji, ali sve
smo reili jako brzo, ugledavi u asopisu Sovjetska avijacija poster u boji o ivotu Lunarnog
naselja pri Zarajskoj koli za pilote sa ordenom crvene zastave Maresjev. Istog trenutka kao da smo
se nali usred gomile studenata, meu drvenim brdima i kraterima obojenim utom bojom, prepoznali
budue sebe u oianim momcima koji izvode vratolomije na spravama za vebanje i polivaju se na
slici vodom iz velikog emajliranog lavora pastelne boje breskve, to je odmah podsetilo na
detinjstvo, i ta boja kao da je ulivala vie poverenja i elje da se ode na studije u Zarajsk nego sve
ostale fotografije pilotskih poligona, nalik na poluraspadnute trupove aviona koji vrve od siunih
ljudi.
Kad je odluka bila doneta, ostalo se inilo jednostavnim. Miokovi roditelji, preplaeni zbog
neizvesne sudbine njegovog starijeg brata, bili su sreni to e njihov mlai sin baviti tako sigurnim i
pouzdanim poslom, a moj otac se dotad ve definitivno propio i vei deo vremena leao je na kauu
okrenut ka zidu na kome je visio tepih sa buljavim jelenom; mislim da nije ak ni shvatio da elim u
pilote, dok je tetki bilo svejedno.

Seam se grada Zarajska. Tanije, ne moe se rei ni da ga se seam, ni da sam ga zaboravio toliko je u njoj malo stvari koje se mogu upamtiti ili zaboraviti. U samom centru grada uzdizao se
zvonik od belog kamena, sa koga se nekad davno neka kneginja bacila na kamenje - iako je prolo
ve mnogo vekova, njen postupak su pamtili u gradu. Pored zvonika je bio istorijski muzej, a
nedaleko od njega - stanica milicije i pota.
Kada smo izali iz autobusa, padala je neprijatna kosa kia i bilo je hladno. Nagurali smo se
ispod nadstrenice podruma sa natpisom AGITPUNKT, i pola sata ekali da kia stane. Iza vrata su,
ini mi se, pili, otuda je dopirao gust miris luka i mnotvo glasova, neko je dugo predlagao da se
zapeva mersi ku-ku, i najzad su, ne ba mladi muki i enski glasovi razvukli:
Radu-radu-radujmo se svom ivotu...

Kia je prestala, krenuli smo da naemo autobus, i nali smo isti onaj kojim smo doli.
Ispostavilo se da nije ni trebalo da izlazimo, i da smo u njemu mogli saekati da kia stane dok voza
rua. Kroz prozor su promicale male drvene kue koje su zatim nestale, i poela je uma. U toj umi,
ve izvan grada, nalazila se i Zarajska pilotska kola. Do nje je trebalo peaiti jedno pet kilometara
od poslednje stanice autobusa koja se zvala Piljarnica. Piljarnice nije bilo u blizini, a naziv je,
kako su nam objasnili, ostao od pre rata. Miok i ja smo izali iz autobusa i krenuli putem posutim
raskvaenim resama jasike, koji je vodio sve dublje u umu, i kada smo ve pomislili da smo na
pogrenom putu, odjednom smo se nali pred kapijom od zavarenih elinih cevi sa velikim metalnim
zvezdama, dok se uma sa strane oslanjala na visoku ogradu od neofarbanih sivih dasaka, na ijem se
vrhu poput zmije izvijala zarala bodljikava ica. Pokazali smo sanjivom vojniku na portirnici naloge
iz vojnog odseka i nedavno dobijene line karte, pa su nas pustili unutra, naredivi da idemo u klub,
gde je uskoro trebalo da pone prijem.
Prema nevelikom naselju vodio je asfaltni put sa ije je desne strane odmah poinjao upravo
onaj Lunarni gradi koji sam video u asopisu - nekoliko dugakih prizemnih baraka ukaste boje,
desetak automobilskih guma zarivenih u zemlju, i plato koji je predstavljao panoramu povrine
Meseca. Proli smo pored njega i nali se ispred garnizonskog kluba - tamo su, pored stubova, u
gomili stajali momci koji su doli na prijemni. Ubrzo je pred nas izaao oficir, odredio jednog da
deura, i naredio da se javimo prijemnoj komisiji, a zatim odemo po inventar.
Prijemna komisija je zbog vruine sedela u dvoritu kluba, u reetkastoj letnjoj kuici koja je
podseala na kinesku - bila su to trojica oficira koja su pila pivo uz tihu istonjaku muziku na radiju,
i izdavala kartonie sa brojevima u zamenu za dokumenta. Zatim su nas poveli na kraj sportskog
terena zaraslog u travu visoku do pojasa (videlo se da niko na njemu ve deset godina nita nije
igrao), i izdali nam dva vojna atora - u njima je trebalo da spavamo za vreme ispita. Bili su to
spakovani komadi platna od vieslojne gume, koje smo morali da zateemo drvenim klinovima
zabodenim u zemlju. Upoznali smo se meu sobom, teglei u atore krevete koje smo zatim postavili
na sprat - kreveti su bili stari, teki, sa niklovanim kuglicama koje su se rafile u uzglavlje da bi
moglo da se spoji sa gornjim krevetom. Te kuglice su nam dali posebno, u specijalnoj vreici, i, kad
su se ispiti zavrili, tajno sam odvrnuo jednu od njih i sakrio je u istu onu kutiju cigareta u kojoj sam
uvao i pilota sa glavom od folije, jedinog svedoka daleke i nezaboravne veeri na jugu.
ini mi se da nismo proveli mnogo vremena u tim atorima, ali, kad smo ih razmontirali,
ispostavilo se da je ispod gumenog poda uspela da izraste odvratna bezbojna, debela i gusta trava.
Same ispite gotovo da nisam upamtio. Seam se samo da uopte nisu bili komplikovani, i ak mi je
bilo pomalo krivo to na ispitni list nisam mogao da smestim sve one formule i grafikone u koje su se
upili dugi proleni i letnji dani provedeni iznad otvorenih udbenika. Miok i ja smo bez napora
osvojili neophodan broj bodova, a onda je usledio razgovor, kojeg su se svi plaili vie od svega.
Razgovor sa nama obavljali su major, pukovnik i neki starac sa krivim oiljkom na elu, odeven u
pohabano radno odelo. Rekao sam da hou u kosmonaute; a pukovnik me je upitao ta je to sovjetski
kosmonaut. Dugo nisam mogao da smislim pravi odgovor, i na kraju sam po izrazima lica ispitivaa
naslutio da e me sad isterati napolje.
- Dobro - progovorio je stari, koji je do tada utao. - A sea li se kako ti se uopte javila elja
da postane kosmonaut?

Zahvatila me panika, jer nisam imao predstavu koji je ispravan odgovor na to pitanje. I,
oigledno iz oajanja, poeo sam da priam o crvenom oveuljku od plastelina i kartonskoj raketi iz
koje nije bilo izlaza. Stari je odmah ivnuo, oi su mu zasjale, a kad sam doao do onoga kako smo
Miok i ja morali da puzimo hodnikom sa gas-maskom na licu, uhvatio me za ruku i nasmejao se,
zbog ega je oiljak na njegovom elu dobio purpurnu boju.
- A zna li ti - rekao je - da to nije mala stvar, leteti u kosmos? ta ako Domovina bude traila
da se da ivot? ta onda?
- Ako dotle doe... - rekao sam, namrtivi se.
Tada mi se on zagledao u oi, i gledao me bar oko tri minuta.
- Verujem - rekao je najzad. - Moe ti to.
uvi da i Miok, koji je odmalena hteo na Mesec, takoe polae, zapisao je njegovo prezime
na paretu papira. Miok je posle priao kako ga je stari dugo ispitivao zato ba na Mesec.
Sutradan posle doruka, na stubovima garnizonskog kluba pojavili su se spiskovi sa imenima
onih koji su poloili, a Miok i ja smo bili na spisku jedan pored drugog, ne po azbunom redu. Neko
je tromim korakom krenuo da se ali, neko je skakao od radosti na asfaltu ipartanom belim linijama,
neko je trao prema telefonu, a iznad svega toga, seam se, preko bezbojnog avgustovskog neba
pruao se beli izduvni trag mlaznog aviona.
Upisane na prvu godinu pozvali su na upoznavanje sa pilotsko-predavakim osobljem predavai su ve ekali u klubu. Seam se tekih plianih zavesa, stola preko cele bine, i zvaninostrogih oficira koji su za njim sedeli. Sastanak je vodio mladoliki potpukovnik otrog nosa - dok je
govorio, zamiljao sam ga u pilotskom kombinezonu i lemu, kako sedi u kabini MIG-a.
- Momci, ne bih eleo da vas plaim, nikako ne bismo eleli da poinjemo na razgovor stranim
reima, je l tako? Ali vi znate - ne biramo mi vreme u kome ivimo - vreme bira nas. Moda s moje
strane nije dobro da vam dajem ovakvu informaciju, ali u ipak rei...
Pukovnik je nakratko zautao, nagnuo se prema majoru koji je sedeo pored njega i neto mu
apnuo na uho. Major se namrtio, razmiljajui kucnuo po stolu tupim krajem olovke, a onda
klimnuo.
- Znai - nastavio je potpukovnik tihim glasom - nedavno je na zatvorenom sastanku armijskih
politikih radnika vreme u kome ivimo bilo definisano kao predratno!
Potpukovnik je zautao, oekujui reakciju - ali u sali oigledno niko nita nije shvatio - u
svakom sluaju nita nismo shvatili ni Miok ni ja.
- Objasniu - rekao je jo tie. - Sastanak je odran petnaestog jula, je l tako? Znai do
petnaestog jula iveli smo u posleratnom vremenu, a od tada - ve itav mesec - ivimo u predratnom,
je l jasno ili ne?
Nekoliko trenutaka u sali je vladala tiina.
- Ne govorim to da bih vas plaio - nastavio je sada ve normalnim glasom potpukovnik - samo
treba imati na umu kakva je odgovornost na naim pleima, je l tako? Vi ste ispravno postupili to
ste doli u nau akademiju. Sada elim da vam kaem da mi ovde ne pripremamo samo pilote, ve
prvenstveno Prave ljude, je l tako? A kad dobijete diplome i vojne inove, budite sigurni da ete do
tada ve postati Ljudi, sa najveim slovom koje postoji u sovjetskoj dravi.
Potpukovnik je seo, popravio kravatu i usnama dodirnuo rub ae - ruke su mu se tresle, i meni
se uinilo da sam uo veoma tiho zveckanje zuba o staklo. Ustao je major.
- Momci - melodino je rekao - bilo bi ispravnije nazvati vas ve pitomcima, ali ja u vas ipak

osloviti ovako - momci! Setite se prie o uvenom junaku koga je opisao Boris Poljevoj! Onog u
iju je ast nazvana naa kola! On se, iako je u bici izgubio obe noge, nije predao, nego se, stavivi
proteze, kao Ikar vinuo u nebo da se bori protiv faistikog gada. Mnogi su mu govorili da je to
nemogue, ali on je uvek imao na umu najvaniju stvar - da je on sovjetski ovek! Ni vi to ne
zaboravljajte, nikada i nigde ne zaboravljajte! A mi, piloti i predavai, i lino ja, pilot zampolit
akademije, obeavamo - mi emo od vas napraviti Prave ljude u najkraem roku!
Zatim su nam pokazali naa mesta u kasarni za prvu godinu, kuda su nas preselili iz atora, i
odveli u trpezariju. S njenog plafona visili su na koncima pranjavi MIG-ovi i Iljuini, koji su pored
eskadrona brzih crnih muva izgledali kao ogromna vazduna ostrva. Ruak je bio prilino bezukusan:
supa sa zvezdicama, piletina sa pirinem i kompot. Posle ruka mi se strano spavalo, Miok i ja smo
se jedva dovukli do kreveta, i ja sam odmah utonuo u san.

Sledeeg jutra probudilo me bolno stenjanje pravo u mom uhu. Te zvuke sam ustvari ve dugo
uo kroz san, ali sam se potpuno osvestio tek od jednog posebno glasnog i muenikog krika.
Otvorivi oi, pogledao sam oko sebe. Pitomci na krevetima su se nekako nejasno usporeno-jeei
mrdali; pokuao sam da se pridignem na laktove, ali nisam mogao, zato to sam, kako se ispostavilo,
bio privezan za krevet sa nekoliko irokih kaieva, nalik na one kojima se steu pretrpani koferi, i
mogao sam samo da okrenem glavu s jedne strane na drugu. Sa susednog kreveta gledale su me s puno
patnje Slavine oi, momka iz zaseoka Tinda, s kojim sam se prethodnog dana upoznao, a donji deo
njegovog lica bio je skriven ispod neke navuene krpe. Pokuao sam da otvorim usta da ga pitam o
emu se radi, ali sam otkrio da ne mogu da pomerim jezik, i uopte ne oseam celu donju polovinu
lica, kao da je otekla. Shvatio sam da su i moja usta neim zapuena i umotana, ali nisam stigao ni da
se zaudim, zato to sam umesto uenja osetio uas: tamo gde je trebalo da budu Slavina stopala,
jorgan se poput stepenika spustio na krevet, i na svee utirkanoj navlaci videle su se razlivene
crvene fleke, onakve kakve na kuhinjskim krpama ostavlja sok od lubenice. Najstranije je to nisam
oseao sopstvene noge, a nisam mogao da podignem glavu kako bi ih pogledao.
- Peti vo-o-od! - zagrmeo je na vratima vodniki glas, neobino bogat intonacijama i pun
mnotva aluzija. - Na previjanje!
Istog trenutka u sobu je ulo desetak ljudi - bili su to pitomci druge i tree godine (bilo bi
ispravnije rei - pitomci druge i tree godine slube, to sam shvatio po naivcima na rukavima).
Ranije ih nisam video, a oficiri su rekli da su oni na poljskim radovima. Imali su udne izme sa
tvrdim sarama i hodali su prilino nesigurno, pridravajui se as za zidove, as za ivice kreveta.
Primetio sam nezdravu belinu njihovih lica, na kojima se zaledio trag viednevne muke, koja kao da
je pretopljena u nekakvu neizrecivu spremnost i, ma kako neumesno bilo, u tom trenutku sam se setio
rei pionirskog pozdrava koji smo Miok i ja zajedno sa ostalima ponavljali u pionirskom kampu, na
dalekom asfaltiranom platou - setio sam se i shvatio u ta smo, viui Uvek spreman! varljivo
uveravali sebe, drugove u redu i prozirno julsko jutro.
Jedan za drugim, pitomci su izgurali u hodnik krevete na kojima su jeali i izvijali se umotani
pitomci prve godine, i u sobi su ostala samo dva - moj i krevet pored prozora, na kome je leao
Miok. Zbog kaieva nisam mogao da ga pogledam, ali sam krajikom oka video da lei mirno, i
reklo bi se, spava.
Po nas su doli posle desetak minuta, okrenuli nas nogama napred i poeli da guraju kroz
hodnik. Jedan od pitomaca gurao je krevet, a drugi, koji je iao unazad vukao ga je ka sebi, pa je
izgledalo kao da uzmie hodnikom odgurujui krevet koji juri za njim. Uli smo u dugaki uski lift
koji je imao vrata sa obe strane i krenuli navie, zatim je pitomac druge godine uzmicao od mene kroz

jo jedan hodnik, da bismo se zaustavili ispred tapaciranih crnih vrata sa velikom smeom tablom na
kojoj nita nisam mogao da proitam zbog svog nezgodnog poloaja. Vrata su se otvorila, pa su me
ugurali u sobu u kojoj je sa plafona visio ogroman kristalni luster u obliku avionske bombe, a na
gornjem delu zida protezao se naprsli ornament od srpova, ekia i vaza obavijenih vinovom lozom.
Odvezali su mi kaieve i pridigao sam se na laktove, trudei se da ne gledam svoje noge; preda
mnom se u dnu sobe nalazio masivan pisai sto sa zelenom lampom, osvetljen sivom svetlou koja
je ukoso padala kroz visoki uski prozor. ovek koji je sedeo za stolom bio je sakriven iza rairenog
broja Pravde, sa ije je prve strane gledalo izborano lice sa dobrim, blistavim oima koje su gledale
pravo u mene. Zakripeo je linoleum na podu, i pored mog kreveta se stvorio Miokov krevet.
Novine su nekoliko puta zautale prevrnutim stranicama i spustile se na sto.
Pred nama je sedeo onaj starac sa oiljkom na elu, koji me je tokom razgovora hvatao za ruku.
Sada je na njemu bila uniforma general-porunika sa zlatnim vencima u rupicama revera, kosa je bila
briljivo zaeljana, a pogled jasan i bistar. Primetio sam da je njegovo lice nekako kopiralo lice sa
naslovne strane Pravde koje me je gledalo pre nekoliko trenutaka, pa je ispalo kao u filmu, gde su
dugo prikazivali jednu ikonu, da bi se na njenom mestu postepeno pojavila druga - slike su bile
sline, ali razliite, a poto je trenutak prelaza bio razliven, izgledalo je kao da se ikona naoigled
menja.
- Poto emo se, momci, jo prilino dugo viati, moete me zvati drue Kapetane leta - rekao
je starac. - Hou da vam estitam - na osnovu rezultata ispita, a posebno razgovora - tu je namignuo upisani ste odmah na prvu godinu tajne kosmike kole pri prvom odeljenju KGB SSSR. Tako da ete
Pravi ljudi postati kasnije, a sad se spremajte za Moskvu. Tamo emo se videti.
Smisao tih rei dopro je do mene tek u praznoj sobi, u koju su nas odvezli kroz iste one dugake
hodnike u kojima je linoleum ispod majunih elinih tokia kreveta pevao neto tiho i puno
nostalgije, to me zbog neeg navelo da se setim davnog julskog podneva pored mora.
Miok i ja smo prespavali itav dan - izgleda da su nam sa onom veerom dali i neko
uspavljujue sredstvo (spavalo mi se i sutradan) - a uvee je po nas doao veseli utokosi porunik u
izmama koje su glasno kripale, i smejui se i izmotavajui odvezao nae krevete jedan za drugim na
asfaltni plato ispred betonske koljke bine, gde je za stolom sedela nekolicina viih generala
inteligentnih i dobrih lica, i meu njima - drug Kapetan leta. Miok i ja smo naravno mogli da
doemo i sami, ali je porunik rekao da je to uobiajena procedura za prvu godinu, i naredio nam da
leimo mirno, kako ne bismo zbunjivali ostale.
Zbog mnotva kreveta koji su stajali tesno zbijeni jedan pored drugog, plato je liio na dvorite
fabrike automobila ili traktorskog kombinata: iznad njega je udnom marrutom lebdelo prigueno
stenjanje - nestajui na jednom mestu, pojavljivalo se na drugom, treem - kao da je iznad kreveta
leteo ogromni nevidljivi komarac. Usput je utokosi porunik rekao da e poeti oprotajno vee koje
je spojeno sa poslednjim dravnim ispitom.
Ubrzo je on, kao prvi od pedesetak istih takvih porunika, uzbuen i bled, ali s neverovatnim
majstorstvom, igrao pred prijemnom komisijom Kaljinku, praen krtim zvucima harmonike
politikog instruktora. Porunik se prezivao Landratov - to sam uo kada mu je kapetan leta uruio
otvorenu crvenu knjiicu i estitao sticanje diplome. Zatim su tu igru igrali i ostali, pa mi je pred kraj
ve dosadilo da ih gledam. Okrenuo sam se prema sportskom terenu koji se nalazio odmah pored
platoa i odjednom shvatio zato je zarastao u tako visoku travuljinu.
Dugo sam gledao kako se stabljike njiu na vetru. inilo mi se da od kie ispucala siva ograda

sa bodljikavom icom, koja je poinjala odmah pored razvaljenog gola ba i jeste Veliki Zid i, bez
obzira na sve ispucale i iskrivljene daske, on se, kao i pre hiljadu godina, vue sa polja daleke Kine
do grada Zarajska i ini drevnokineskim sve to se pojavi oko njega - i reetkastu letnju kuicu gde
po vruini radi prijemna komisija, i rashodovani zarali avion-lovac, i stare vojnike atore koje
gledam sa svog kreveta, steui ispod jorgana niklovanu kuglicu odrafljenu za uspomenu.
Sutradan je kamion odvezao Mioka i mene kroz letnju umu i preko polja; sedeli smo na svojim
rancima, naslanjajui se na hladnu elinu asiju. Seam se kako je leprao kraj cirade iza koga su
promicala stabla drvea i sasueni sivi stubovi davno preseenog telegrafa. S vremena na vreme
drvee bi se razmicalo, a iznad njega bi se pokazao bledi, zamiljeni trougao neba. Zatim je bila
stanica i pet minuta tiine, koju je ispunjavalo samo udaljeno teko tektanje; ofer koji je izlazio na
nudu objasnio je da su to bili kratki rafali nekoliko mitraljeza na strelitu peadijske akademije
Aleksandar Matrosov. Opet je poelo dugo truckanje u kamionu, zaspao sam, a probudio se nakratko
pe u Moskvi, kada su kroz prorez cirade promakli - kao iz nekakvog dalekog kolskog leta - visoki
lukovi prodavnice Deiji svet pored Lubjanke.

esto sam u detinjstvu zamiljao srednju stranu novina koje jo miriu na sveu boju, sa mojim
velikim portretom na sredini (na glavi imam kacigu i smeim se) i natpisom:
Kosmonaut Omon Krivomazov osea se odlino!
Teko je shvatiti zato sam to toliko eleo. Verovatno sam sanjao o tome da proivim deo ivota
drugih ljudi - kroz one koji e gledati tu fotografiju i razmiljati o meni, zamiljati moje misli,
oseanja i ustrojstvo moje due. I naravno, najvanije - hteo sam da i sam postanem jedan od drugih
ljudi, da se zagledam u sopstveno lice sastavljeno od tamparskih takica, da zamislim kakve filmove
voli taj ovek i ko mu je devojka, a onda se odjednom setim da taj Omon Krivomazov i jesam ja. Od
tada sam se promenio, postepeno i neprimetno. Prestalo je da me preterano zanima tue miljenje,
zato to sam znao - druge e biti ba briga za mene, oni nee razmiljati o meni, ve o mojoj
fotografiji, sa istom onom ravnodunou sa kojom i ja razmiljam o fotografijama drugih ljudi. Zato
novost o tome kako za moj podvig niko nee saznati nije za mene bila udarac, udarac je bilo saznanje
da u morati da nainim podvig.
Mioka i mene vodili su redom kod Kapetana leta, sutradan posle dolaska, odmah nakon to su
nas obukli u crnu uniformu slinu suvorovskoj - samo su njene epolete bile jarkoute, sa tajanstvenim
slovima VKU. Prvo je iao Miok, a posle jedno sat i po pozvali su i mene.
Kada su se preda mnom otvorila visoka hrastova vrata, bio sam preneraen do koje mere ono to
sam video lii na scenu iz nekakvog ratnog filma. Nasred kabineta nalazio se sto prekriven velikom
utom kartom, oko kojeg je stajalo nekoliko ljudi u uniformi - Kapetan leta, trojica generala, koji su
meusobno bili potpuno razliiti, ali svi jako nalik na pisca Henrika Borovika, i dvojica pukovnika,
jedan nizak i debeo, tamnocrvenog lica, a drugi mrav i retke kose, koji je liio na ostarelog
boleljivog deaka - imao je tamne naoare i sedeo u invalidskim kolicima.
5

- Naelnik CUP-a, pukovnik Halmuradov - rekao je Kapetan leta, pokazujui na crvenolikog

debeljka.
Ovaj je klimnuo.
- Zamenik politikog komesara specijalne jedinice kosmonauta, pukovnik Uragin.
Pukovnik u stolici okrenuo je glavu prema meni, malo se naklonio i skinuo naoare, kao da eli
da me bolje osmotri. Nehotice sam zadrhtao - bio je slep, kapci na jednom oku su mu srasli, a izmeu
trepavica drugog blistala je beliasta sluz.
- Moe da me zove Bamlag Ivanovi, Omone - rekao je visokim tenorom. - Nadam se da emo

se ti i ja sprijateljiti.
Kapetan leta nije mi predstavio generale, a oni svojim ponaanjem ni na koji nain nisu pokazali
ak ni da me vide. Iako sam, ini mi se, jednog od njih video na ispitu u Zarajskoj pilotskoj koli.
- Pitomac Krivomazov - predstavio me Kapetan leta. - E, pa moemo li da ponemo?
Okrenuo se prema meni, prekrstio ruke na stomaku i rekao:
- Ti, Omone, verovatno ita novine, gleda filmove i zna da su Amerikanci iskrcali na Mesec
nekoliko svojih kosmonauta, i ak se vozili po njemu na motociklu. Cilj deluje miroljubivo, ali sve
zavisi kako se posmatra. Zamisli obinog radnog oveka iz nekakve male drave, recimo u Centralnoj
Africi...
Kapetan leta namrtio je lice i poeo da zavre rukave i brie znoj sa ela.
- I eto, on gleda kako su se Amerikanci iskrcali na Mesec, a mi... Razume?
- Razumem, drue general-porunie! - odgovorio sam.
- Glavni cilj kosmikog eksperimenta za koji poinjemo da te pripremamo, Omone, jeste da se
pokae da mi tehniki ne zaostajemo za dravama Zapada, i da smo i mi u stanju da aljemo
ekspedicije na Mesec. Trenutno nismo u stanju da poaljemo pilotiranu letelicu koja moe da se vrati.
Ali postoji druga mogunost - da poaljemo automatsku letelicu, koja nee morati da se vraa natrag.
Kapetan leta nagnuo se iznad reljefne karte na kojoj su se videle planine i mali otvori kratera.
Preko njenog centra protezala se jarkocrvena linija, nalik na sveu ogrebotinu od eksera.
- Ovo je fragment povrine Meseca - rekao je Kapetan leta. - Kao to zna, Omone, naa
kosmika nauka prvenstveno istrauje drugu stranu Meseca, za razliku od Amerikanaca koji se
sputaju na svetlu stranu. Evo, onu dugaku liniju - takozvanu Lenjinovu pukotinu - otkrio je pre
nekoliko godina domai satelit. To je jedinstvena geoloka formacija, kuda je prole godine bila
upuena automatska ekspedicija za dobijanje uzoraka Meseevog tla. Prema preliminarnim
rezultatima ispitivanja dolo se do zakljuka da je neophodno dalje izuavanje pukotine. Tebi je
verovatno poznato da je na kosmiki program orijentisan uglavnom na automatska sredstva Amerikanci su ti koji rizikuju ljudske ivote. Mi izlaemo opasnosti samo mehanizme. I eto, dolo se
na ideju da se poalje specijalno samohodno transportno sredstvo, takozvani lunohod, koji e proi
po dnu pukotine i dostaviti na Zemlju naune podatke.
Kapetan leta otvorio je fioku stola i, gledajui nanie, poeo da pipa po njoj rukom.
- Ukupna duina pukotine je sto pedeset kilometara, a irina i dubina su krajnje beznaajni, i
mere se metrima. Pretpostavlja se da e lunohod proi po njoj sedamdeset kilometara - toliko bi
trebalo da ima energije u akumulatorima - i postaviti na njenom centru radio-zastavicu koja e u
kosmos poslati rei pretvorene u radio impulse MIR, LENJIN i SSSR.
U njegovoj ruci pojavila se mala crvena maina. Navio ju je kljuem i postavio na poetak
crvene linije na karti. Maina je zazujala i krenula napred. Bila je to deja igraka: njeno telo liilo
je na malu konzervu sa osam crnih tokia, sa reju SSSR na bokovima i dva ispupenja na prednjem
delu, nalik na oi. Svi su je napeto pratili pogledom, ak je i pukovnik Uragin okretao glavu
sinhrono sa ostalima. Maina je stigla do kraja stola i pala na pod.
- Tako nekako - zamiljeno je rekao Kapetan leta i pogledao me.
- Dozvolite da se obratim! - uo sam svoj glas.
- Napred.
- Ali lunohod je automatski, drue general-porunie!
- Automatski.

- A ta u onda ja?
Kapetan leta je spustio glavu i uzdahnuo.
- Bamlae - rekao je. - Hajde.
Elektromotor kolica je tiho zazujao i pukovnik Uragin je izaao iza stola.
- Hajde da proetamo - rekao je, dovezavi se do mene i uhvativi me za rukav.
Upitno sam pogledao Kapetana leta. On je klimnuo glavom. Izaao sam za Uraginom u hodnik i
mi smo polako krenuli - ja sam hodao dok se on vozio pored mene, reguliui brzinu polugom na iji
je vrh bila nasaena runo napravljena kuglica od ruiastog pleksiglasa sa izrezbarenom crvenom
ruom u sredini. Nekoliko puta Uragin je otvarao usta i spremao se da progovori, ali bi ih svaki put
zatvorio, i ja sam ve pomislio da on ne zna odakle da pone, kada me odjednom vrsto epao za
ruku svojim pomalo vlanim uskim dlanom.
- Sluaj paljivo i ne prekidaj me, Omone - prisno je rekao, kao da smo maloas zajedno pevali
uz gitaru pored vatre. - Poeu izokola. Vidi, u sudbini oveanstva mnogo je zbrke, mnogo naizgled
besmislenih stvari, mnogo jada. Treba videti veoma jasno, veoma precizno, da se ne bi napravila
greka. U istoriji nita ne biva onako kao u udbenicima. Dijalektika je u tome to je Marksovo
uenje, predvieno za najnapredniju zemlju, pobedilo u najzaostalijoj. Mi, komunisti, nismo imali
vremena da dokaemo ispravnost naih ideja - suvie je mnogo snage odneo rat, suvie je duga i
ozbiljna bila borba sa ehom prolosti i neprijateljima u zemlji. Nismo stigli da tehnoloki pobedimo
Zapad. Ali borba ideja je oblast gde se ne sme stati ni sekundu. Paradoks - i ponovo dijalektika - je u
tome da uz pomo lai pomaemo istini, zato to marksizam nosi u sebi istinu koja sve pobeuje, a
ono za ta daje svoj ivot formalno izgleda kao la. Ali to svesnije...
Srce mi se steglo, i ja sam refleksno pokuao da izvuem svoju ruku, ali dlan pukovnika
Uragina kao da se pretvorio u mali elini obru.
- ... izvri svoj podvig, utoliko e on vie izgledati kao istina, utoliko e vei smisao dobiti tvoj
kratak i predivan ivot!
- Dajem ivot? Kakav podvig? - upitao sam slabanim glasom.
- Onaj isti - odgovorio je pukovnik isto tako tiho i kao uplaeno - koji je ve uinilo vie od sto
takvih momaka kao to ste ti i tvoj drug.
utao je, a onda nastavio prethodnim tonom:
- Pa ti si uo da se na kosmiki program zasniva na korienju automatike?
- uo sam.
- E, pa eto, sada emo ti i ja krenuti u sobu trista dvadeset devet, i tamo e saznati ta je to naa
kosmika automatika.

- Drue pukovnie!...
- Drue pukovnie! - narugao se on. - Da li su te u Zarajsku jasno pitali - jesi li spreman da da
ivot? ta si odgovorio?
Sedeo sam na metalnoj stolici privrenoj nasred sobe, ruke su mi bile vezane za naslone, a
noge za noice. Na prozore u sobi bile su navuene zavese, dok je u uglu stajao mali pisai sto sa
telefonom bez brojanika. Naspram mene je u svojim kolicima sedeo pukovnik Uragin, govorio je
podsmeljivo, ali sam oseao da je apsolutno ozbiljan.
- Drue pukovnie, shvatite, ja sam sasvim obian momak. Vi me smatrate nekako... A ja uopte
nisam od onih koji...
Uraginova kolica su zazujala, pomerio se s mesta, priao sasvim blizu mene i zaustavio se.
- Stani, Omone - rekao je - saekaj malo. Evo, stigli smo. A ta ti misli, ijom je krvlju
zalivena naa zemlja? Misli, nekom naroitom? Nekom posebnom krvlju? Nekih neobinih ljudi?
Pruio je ruku prema meni, opipao moje lice i udario me po ustima malom suvom pesnicom - ne
jako, ali tako da sam osetio ukus krvi u ustima.
- Eto, ba takvom je zalivena. Takvih momaka kao ti...
Potapao me po vratu.
- Nemoj da se ljuti - rekao je. - Sada sam ti ja drugi otac. Mogu i kaiem da te izudaram. ta si
se stiso kao baba?
- Ja, Bamlae Ivanoviu, ne oseam da sam spreman za podvig - odgovorio sam, liui krv. Odnosno, oseam da nisam spreman... Bolje i natrag u Zarajsk nego ovako...
Uragin se nagnuo ka meni i, gladei me po vratu, progovorio sasvim tiho i umiljato:
- Eto kakva si ti budala, Omi. Shvati, dragi moj, u tome i jeste sutina podviga - uvek ga
izvrava ovek koji za njega nije spreman, zato to je podvig stvar za koju je nemogue spremiti se.
Naravno, moe se, recimo, izvetiti da brzo dotri do pukarnice, moe ss naviknuti da se veto
baci na nju grudima, svemu tome mi uimo, ali onaj duhovni in podviga ne moe da se naui, on
moe samo da se uini. to si vie pre toga hteo da ivi, to bolje za podvig. Podvizi su, ak i
nevidljivi, potrebni dravi - oni hrane onu najvaniju snagu koja...
Do nas je doprlo glasno graktanje. Iza zavese je promakla crna senka ptice koja je proletela
sasvim blizu, i pukovnik je zautao. Nekoliko trenutaka je zamiljeno sedeo u svojim kolicima, a
onda ukljuio motor i odvezao se u hodnik. Vrata su se zatvorila za njim i ubrzo se ponovo otvorila, a
u sobu je uao utokosi porunik ratnog vazduhoplovstva sa gumenim crevom u ruci. Njegovo lice
uinilo mi se poznato, ali nisam mogao da se setim gde sam ga video.
- Ne prepoznaje me? - upitao je.

Odmahnuo sam glavom. Priao je stolu i seo na njega, klatei nogama u crnim izmama - kada
sam ih pogledao, setio sam se gde sam ga video - bio je to onaj porunik iz Zarajske pilotske kole
koji je gurao moj i Miokov krevet na plato. Upamtio sam mu ak i prezime.
- Lan... Lan...
- Landratov - rekao je, savijajui crevo. - Poslali su me da porazgovaram sa tobom. Uragin me
je poslao. Je l ti to stvarno hoe natrag u Maresjevsko?
- Nije da hou tamo - rekao sam. - Ja neu na Mesec. Da budem junak.
Landratov je huknuo i pljesnuo se dlanovima po stomaku i bedrima.
- Zanimljivo - rekao je - nee. Misli da e oni sada da te ostave na miru? Da te puste? Ili da te
vrate na fakultet? A ak ako te i vrate - zna li ti uopte kako je to kad ustane sa kreveta i pone da
pravi prve korake na takama? Ili kako se osea pred kiu?
- Ne znam - rekao sam.
- A moda misli da e potei med i mleko kad noge zarastu? Prole godine su kod nas dvojici
sudili za izdaju Domovine. Od etvrte godine poinju vebe na trenaerima - zna li ta je to?
- Ne.
- Uglavnom je sve kao u avionu. Sedi u kabini, ima ruicu, pedale, samo gleda ekran
televizora. E, ta su dvojica na vebi, umesto da odrauju Imelmanov luping, poli, ubrad, na zapad,
relativno nisko. I ne odgovaraju na pozive. Posle ih izvukli i pitaju - kuda, sokolovi? ta ste mislili,
a? ute. Jedan je, istina, kasnije odgovorio. Hteo je, kae, da oseti. Bar na minut...
- I ta je s njima bilo?
Landratov je snano udario crevom po stolu na kome je sedeo.
- Ma kakve to ima veze - rekao je. - Glavno je da i njih moe da razume. Stalno se nada da
e najzad poeti da leti. Tako da, kada ti na kraju kau celu istinu... Misli da si nekome potreban
bez nogu? A i aviona kod nas u zemlji ima svega nekoliko, lete du granica da bi ih Amerikanci
fotografisali. Mada i to...
Landratov je zautao.
- ta i to?
- Nije vano. Evo ta hou da kaem - misli da e posle Zarajske akademije da see oblake u
lovcu? U najboljem sluaju dospee u folklorni ansambl nekog okrunog PVO-a. A najverovatnije
e samo igrati Kaljinku u nekom restoranu. Treina naih se propije, treina - oni kod kojih je
operacija loe prola - zavre samoubistvom. Uzgred, ta ti misli o samoubistvu?
- Ne znam - rekao sam. - Nisam razmiljao.
- A ja sam nekad razmiljao. Posebno na drugoj godini. Posebno jednom, kada su na televiziji
prenosili Vimbldonski turnir, a ja u klubu deurao na takama. Uhvatila me strana tuga. A posle nita, smirio sam se. Ovde, vidi, treba doneti odluku, a posle je ve lake. Pazi onda, ako ti se takve
misli pojave, nemoj se predavati. Bolje razmisli koliko e zanimljivih stvari videti ako poleti na
Mesec. Ova ubrad svejedno nee da te puste ivog. Pristani, hoe li?
- Vi ih izgleda ne volite mnogo? - rekao sam.
- A zato da ih volim? Nee ti kazati ni re istine. Uzgred, kad bude razgovarao sa Kapetanom
leta, nemoj da spominje smrt, ni to to leti na Mesec. Govori samo o automatici, razume? Inae
emo opet da razgovaramo u ovoj sobi. Ja sam slubeno lice.
Landratov je zanjihao crevom kroz vazduh, izvadio iz depa kutiju cigareta Let i zapalio.
- A tvoj drug je odmah pristao - rekao je.

Kada sam izaao na vazduh, malo mi se vrtelo u glavi. Unutranje dvorite, odvojeno od grada
ogromnim sivo-smeim kvadratom zdanja, jako je liilo na komad podmoskovskog sela, iseenog u
obliku dvorita i prenetog ovamo: bila je tu i drvena letnja kuica sa koje se ljutila boja, i sprava za
obrtanje od zavarenih metalnih cevi na kojoj je sada visila zelena tepih-staza - oigledno su je
istresli i zaboravili - bila je tu i batica, kokoinjac i sportski teren, nekoliko stolova za tenis i krug
od ofarbanih automobilskih guma dopola zakopanih u zemlju, koji me je podsetio na fotografije
Stounhenda. Miok je sedeo na klupi pored ulaza, priao sam, seo pored njega, ispruio noge i
pogledao na crne pantalone uvuene u izme - nekako mi se posle razgovora sa Landratovom inilo
da u njima nisu moje noge.
- Nije valjda sve to istina? - tiho je upitao Miok.
Slegnuo sam ramenima. Nisam znao na ta konkretno misli.
- Dobro, ono za avijaciju jo i mogu da poverujem - rekao je. - Ali za atomsko oruje... Recimo,
etrdeset sedme se jo i moglo podii na noge dva miliona politikih zatvorenika. Ali sada ih
nemamo, a atomsko oruje svakog meseca...
Otvorila su se vrata kroz koja sam maloas doao, i u dvorite su izala kolica pukovnika
Uragina; zakoio je i nekoliko puta oslunuo uhom dvorite. Shvatio sam da nas trai kako bi neto
dodao reenom, ali Miok je zautao, i Uragin je oigledno odluio da nas ne dira. Zazujao je
elektromotor kolica, i ona su krenula ka suprotnom krilu zgrade. Prolazei pored nas, Uragin je s
osmehom okrenuo glavu, i kao da nam se onim dupljama zagledao u due.

Mislim da veina Moskovljana odlino zna ta se nalazi duboko ispod njihovih nogu u vreme
dok stoje u redovima Deijeg sveta ili prolaze kroz metro-stanicu erinska. Zato neu da
ponavljam. Rei u samo da je maketa nae rakete bila u prirodnoj veliini, a pored nje je mogla da
se smesti jo jedna takva. Zanimljivo je to je lift bio star, jo od pre rata, i tako se dugo sputao da
je moglo da se proita nekoliko stranica knjige.
Maketa rakete napravljena je prilino traljavo, na nekim mestima bila je prosto skucana od
dasaka, i samo su radna mesta posade bila ista kao prava. Sve je bilo namenjeno praktinim
vebama, koje za mene i Mioka jo nije trebalo da ponu. Uprkos tome, smestili su nas duboko pod
zemlju, u prostrani boks sa dve slike koje su predstavljale prozore sa panoramom Moskve u
izgradnji. Tamo je bilo sedam kreveta, pa smo Miok i ja shvatili da nas uskoro eka dopuna. Boks je
bio odvojen od uionice u kojoj se nalazila maketa rakete, samo tri minuta niz hodnik, i sa liftom se
desila zanimljiva stvar: nedavno se dugo sputao, a sada se ispostavilo da se u stvari dugo podie.
Ali gore smo ili prilino retko, i vei deo slobodnog vremena provodili smo u uionici.
Pukovnik Halmuradov drao nam je kratak kurs iz teorije raketnog letenja i objanjavao na maketi
rakete. Kada smo obraivali tehnike ureaje, raketa je bilo prosto kolski eksponat, ali kad nastupi
vee i ugasi se glavno osvetljenje, u svetlosti mutnih zidnih lampi maketa bi se ponekad, na nekoliko
sekundi, pretvarala u neto zaboravljeno i predivno, kao da meni i Mioku alje poslednji pozdrav iz
detinjstva.

Nas dvojica smo bili prvi. Ostali momci iz nae posade pojavili su se u koli kasnije. Prvi je
stigao Sjoma Anikin, onii snaan momak iz okoline Rjazanja, koji je nekada sluio u mornarici. Jako
mu je lepo stajala crna uniforma, koja je na Mioku visila kao na vealici. Sjoma je bio spokojan i
utljiv, i sve vreme je koristio za treninge, to je trebalo da radimo i mi ostali, iako je njegov zadatak
bio najjednostavniji i najmanje romantian. On je bio na prvi nivo, i mladi njegov ivot, kako bi
rekao Uragin, koji je zbog sveanog tona voleo da menja red rei u reenici, trebalo je da se zavri
ve na etvrtom minutu leta. Uspeh itave ekspedicije zavisio je od tanosti njegovih postupaka i, ako
samo malo pogrei, sve nas ekala je brza i besmislena smrt. Sjoma je oigledno strano brinuo, zato
je vebao ak i u praznoj kasarni, dovodei svoje pokrete do automatizma. Sputao se u uanj,

murio i poinjao da mrda usnama - brojao je do dvesta etrdeset, a zatim poinjao da se okree
suprotno smeru kazaljke na satu, na svakih etrdeset pet stepeni komplikovano prebirui rukama iako sam znao da on u mislima otvara reze koje dre prvi nivo za drugi, njegovi pokreti liili su mi
svaki put na scenu iz hongkonkog akcionog filma. Ponovivi te sloene pokrete osam puta, istog
trenutka pao bi na lea i snano ritnuo nogama uvis, odgurnuvi se od nevidljivog drugog nivoa.
Na drugi nivo bio je Ivan Greka, koji je doao dva meseca posle Sjome. Bio je to svetlokosi
plavooki Ukrajinac, nama su ga doveli sa tree godine Zarajske pilotske, tako da je jo uvek hodao s
izvesnim naporom. Ali u njemu je bilo i neke duhovne bistrine, nekog stalnog osmehivanja svetu,
zbog ega su ga voleli svi koji su ga poznavali. Ivan se posebno sprijateljio sa Sjomom. alili su se
jedan s drugim i stalno se takmiili u tome ko e bre i bolje zavriti itavu operaciju odvajanja
nivoa. Naravno, Sjoma je bio spretniji, ali je Ivan trebalo da otvori samo etiri brave, pa je zato
ponekad bio bri.
Na trei nivo - Oto Plucis - bio je rumeni zamiljeni Baltik, koji se, koliko se seam, ni jednom
nije pridruio Ivanu i Sjomi kada su trenirali u kasarni - izgledalo je da stalno reava ukrtene rei iz
Crvenog ratnika, leei na svom krevetu (uvek je na sjajnom niklovanom uzglavlju kreveta drao
prekrtene noge u briljivo izglancanim izmama). Ali dovoljno je bilo videti kako se on snalazi sa
svojim rezama na maketi, i odmah je postajalo jasno da, ako u naoj raketi postoji pouzdani deo,
onda je to sistem odvajanja treeg nivoa. Oto je bio pomalo udan - jako je voleo da posle poveerja
pria idiotske prie poput onih kojima deca plae jedni druge u kampovima.
- Poletela jednom ekspedicija na Mesec - govorio je u mraku. - Lete, lete. Skoro su stigli.
Odjednom se otvaraju vratanca i ulaze neki ljudi u belim mantilima. Kosmonauti kau: Mi letimo na
Mesec! A ovi u belim mantilima: Dobro, dobro. Samo se ne uzbuujte. Sad emo dati inekcijicu...
Ili neto ovako:
- Lete ljudi na Mars. Ve stiu, gledaju kroz prozor. Odjednom se osvrnu i vide - stoji iza njih
neki mrak, nizak i obuen u crveno, u ruci mu ogroman no. ta je - kae - momci, vi biste na Mars?

Miok i ja jo nismo vebali na naem delu ureaja kada su se vebe momaka iz balistike grupe
iskomplikovale. Sjomu Anikina to faktiki nije dotaklo - visina njegovog podviga bila je etiri
kilometra, i on je preko uniforme samo oblaio vatiranu jaknu. Ivanu je bilo tee - na etrdeset petom
kilometru, gde je nastupao trenutak njegove besmrtnosti, bilo je hladno, i vazduh je ve bio razreen,
pa je trenirao u bundici od ovijeg krzna, dugim gaama i sa maskom za kiseonik, zbog ega mu je
bilo teko da se provue kroz uzani otvor na maketi. Otu je bilo lake - za njega su pravili specijalni
skafander sa elektrinim grejanjem - valje sa Crvenog brda ile su ga od nekoliko amerikih
alpinistikih odela zaplenjenih u Vijetnamu, samo to skafander jo nije bio spreman - zavravali su
sistem grejanja. Oto je, da ne bi gubio vreme, vebao u ronilakom odelu. I sad mi je pred oima
njegovo crveno i znojavo roavo lice iza maske lema, koje se die iznad otvora. Pozdravljajui se,
govorio je neto kao Zvajgs! ili Cvajks!

Predavanja iz opte teorije kosmike automatike drali su nam naizmenino Kapetan leta i
pukovnik Uragin.
Kapetan leta zvao se Phadzer Vladilenovi Pidorenko. Bio je rodom iz malog ukrajinskog sela
Pidorenki, i njegovo se prezime izgovaralo s naglaskom na prvom o. I njegov otac je bio ekist, a
sinu je dao ime po poetnim slovima rei partijsko-ekonomatski arhiv erinskog rejona. Osim
toga, u imenima Phadzer i Vladilen ukupno je bilo petnaest slova, to je odgovaralo broju sovjetskih
republika. Ali on svejedno nije mogao da podnese kad ga oslovljavaju imenom, pa su ga njemu
potinjeni oslovljavali ili drue general-porunie ili, kao Miok i ja, drue Kapetane leta. Re
automatika izgovarao je s tako istom i sanjalakom intonacijom da se njegov lubjanski kabinet, kuda
smo odlazili da sluamo predavanja, na trenutak pretvarao u rezonantnu kutiju ogromnog klavira - ali,
mada se ta re prilino esto pojavljivala u njegovom govoru, on nam nije saoptavao nikakve
tehnike detalje, priao je uglavnom prie iz ivota, ili se seao kako je partizanovao za vreme rata u
Belorusiji.
Ni Uragin se nije doticao nikakvih tehnikih tema, ve je obino grickao semenke i sprdao se,
ili priao neto smeno; na primer, pitao je:
- Kako podeliti prde na pet delova?
Kad smo odgovorili da ne znamo, odgovorio je sam za sebe:
- Samo prdne u rukavicu - i tiho se smejuljio.
Fascinirao me optimizam tog oveka, koji je bio slep, paralizovan, prikovan za invalidska
kolica - ali ispunjavao je svoj dug i nije prestajao da se raduje ivotu. U naoj kosmikoj koli bila
su dvojica zamenika politikih komesara, koje su iza lea ponekad zvali politikim rukovodiocima Uragin i Buragin, obojica pukovnici, obojica su zavrili Viu vojno-politiku kolu Pavle
Koragin, i jako su liili jedan na drugog. Zamenici politikog komesara imali su jedna japanska
invalidska kolica sa elektromotorom, i zato je, kad jedan vodi vaspitni rad, drugi utke i nepomino
leao na krevetu u majunoj sobi na etvrtom spratu - u vojnikoj bluzi, do pojasa pokriven ebetom
koje je skrivalo bolesniku gusku od neeljenih pogleda.
Bedni nametaj u sobi, daska za pisanje sa uskim prorezima za kutiju na njenom vrhu, neizbena
olja jakog aja na stolu, bela zavesa i fikus - sve me je to diralo gotovo do suza - u takvim trenucima
prestajao sam da mislim kako su svi komunisti lukavi, pomukli i sebini ljudi.

Poslednji je stigao Dima Matjuevi, koji je odgovarao za lunarni modul. On je bio veoma
zatvoren i, bez obzira na mladost, prilino sed; uvek se drao po strani, i o njemu sam znao samo da
je nekad sluio u vojsci. Kad je iznad Miokovog kreveta video reprodukcije Kuindijevih slika,

iscepljene iz asopisa Radnica, zakaio je iznad svog kreveta komad hartije na kome je bila nacrtana
mala ptica i tri rei ispisane velikim debelim slovima:
OVERHEAD THE ALBATROS
Dimin dolazak se poklopio sa uvoenjem novog kolskog predmeta. Zvao se kao i film: Jaki
duhom. Nije to bio kolski predmet u klasinom smislu rei, iako je u rasporedu zauzimao poasno
mesto. Poeli su da nam dolaze ljudi ija je profesija bio podvig - priali su nam o svom ivotu bez
imalo patetike, njihove su rei bile jednostavne, kao meu svojima, i zato je izgledalo da i sama
priroda heroizma izvire iz svakodnevice, iz ivotnih sitnica, iz naeg sivkastog i hladnog vazduha.
Najbolje od jakih duhom zapamtio sam majora u penziji Ivana Trofimovia Popadiju. Smeno
prezime. Bio je visok - pravi ruski junak (njegovi su preci uestvovali u bici kod Kalke), sa
mnotvom ordena na vojnikoj bluzi, crvenog lica i vrata, sav pokriven belim biserima oiljaka i sa
povezom preko levog oka. Njegova je sudbina bila neobina: poeo je kao obian lovac u lovakom
drutvu za partijske i vladine rukovodioce, i obaveza mu je bila da nateruje zveri - divlje svinje i
medvede - na strelce koji stoje u zaklonima. Jednom je dolo do nesree. Krupni mujak divlje svinje
se istrgao i kljovom naneo smrtonosnu ranu lanu vlade koji je pucao iza breze. Ovaj je umro na putu
do grada, pa je na zasedanju viih organa vlasti doneta odluka da se rukovodiocima zabrani lov na
divlje ivotinje. Ali naravno, ta potreba se i dalje pojavljivala, i jednom su Popadiju pozvali u
partijski komitet lovakog drutva, sve mu objasnili i rekli:
- Ivane! Ne moemo da ti naredimo - a i kad bismo mogli, ne bismo to uradili, takva je stvar. Ali
to je neto to se mora uiniti. Razmisli. Neemo te prisiljavati.
Dugo je razmiljao Popadija - celu no. A izjutra doao u partijski komitet, i rekao da pristaje.
- To sam i oekivao - rekao je sekretar.
Ivanu Trofimoviu su dali pancir, lem i krzno divlje svinje, i poeo je novi posao, koji se
slobodno mogao nazvati svakodnevnim podvigom. U prvo vreme se pomalo plaio, naroito za
nezatiene noge, ali kasnije se navikao, a i lanovi vlade koji su znali o emu se radi, trudili su se
da niane u bok, gde je bio pancir, ispod koga je Ivan Trofimovi podmetao jastue da bude meke.
Ponekad bi, naravno, neki oronuli veteran CK promaio, pa bi Ivan Trofimovi na due vreme
odlazio u bolnicu - tamo je proitao mnogo knjiga, ukljuujui i svoju omiljenu - memoare
Pokrikina. Koliko je to opasan posao bio - isto kao rat - jasno je ve po tome to su Ivanu
Trofimoviu svake nedelje menjali partijsku knjiicu probuenu mecima, koju je nosio u unutranjem
depu krzna. U dane kada je leao ranjen, na strai su bili drugi lovci, meu kojima i njegov sin
Marat, ali je za najiskusnijeg radnika ipak smatran Ivan Trofimovi, kome su i poveravali
najodgovornije poslove, ponekad ga ak drei u rezervi ako je u lov dolazio nekakav sitan oblasni
rukovodilac (Ivan Trofimovi se svaki put ljutio, ba kao Pokrikin, kome nisu davali da leti sa
sopstvenim pukom). Ivana Trofimovia su uvali. On je sa sinom u meuvremenu izuavao navike i
glasove divljih stanovnika ume - medveda, vukova i divljih svinja - i usavravao svoju vetinu.
To je bilo davno, kada je u prestonicu nae Domovine dolazio ameriki politiar Kisinder. S
njim su voeni veoma vani pregovori, i jako je mnogo zavisilo od toga hoemo li uspeti da
potpiemo preliminarni dogovor o smanjivanju atomskog oruja - to je bilo osobito vano zbog toga
to ga mi nikad nismo imali, a to nai neprijatelji nisu smeli da saznaju. Zato su Kisindera doekali

na najviem dravnom nivou, i bile su angaovane sve slube - na primer, kad se saznalo da mu se
najvie sviaju punake niske brinete, upravo su takve labudice zaplivale u etvercima po
labudovom jezeru Boljog teatra, ispod njegovih ronatih naoara koje su svetlucale u dravnoj loi.
Pregovore je bilo najjednostavnije voditi u lovu, pa su Kisindera pitali ta najvie voli da lovi.
Verovatno je, elei da se poigra alom koja je trebalo da ima nekakav suptilni politiki smisao,
rekao da najvie voli da lovi medvede, i bio je iznenaen i uplaen kad su ga sutradan ujutro zaista
poveli u lov. Usput su mu rekli da su za njega opkolili dva mrka medveda.
Bili su to komunisti Ivan i Marat Popadija, otac i sin, najbolji lovci-specijalci u lovakom
drutvu. Ivana Trofimovia je gost oborio preciznim hicem odmah nakon to su on i Marat, podigavi
se na zadnje noge, izali iz ume. Njegovu leinu su zakaili posebnim omama i dovukli do kola. A
Marata Amerikanac nikako nije mogao da pogodi, iako je pucao gotovo neprekidno, a ovaj je
namenski iao to je sporije mogao, podmetnuvi amerikim mecima svoje iroke grudi. Odjednom se
desilo neto potpuno nepredvieno - prekookeanskom gostu je otkazalo oruje, i on ga je, pre nego
to je iko uspeo da shvati u emu je stvar, bacio u sneg, i s noem jurnuo na Marata. Naravno, pravi
medved brzo bi izaao na kraj s takvim lovcem, ali je Marat znao kolika je njegova odgovornost.
Podigao je ape i riknuo, ponadavi se da e uplaiti Amerikanca - ali ovaj je, da li pijan ili lud pritrao i udario Marata noem u stomak; tanka otrica zarila se izmeu ploa pancira. Marat je pao.
Sve se desilo pred oima njegovog oca, koji je leao samo nekoliko metara odatle. Marata su dovukli
do njega, i Ivan Trofimovi je shvatio da je sin jo iv - tiho je stenjao. Krv koja je tekla po snegu
nije bila specijalna tenost iz ampulice - bila je prava.
- Dri se, sinko! - proaputao je Ivan Trofimovi gutajui suze. - Dri se!
Kisinder je bio van sebe od ushienja. Predloio je zvaninicima iz svoje pratnje da odmah
popiju flau, na medonjama, kako se izrazio, i tu potpiu dogovor. Na Marata i Ivana Trofimovia
stavili su poasnu tablu koju su skinuli sa umareve kuice, na kojoj su bile i njihove fotografije, i
pretvorili je u improvizovani sto. Sve to je Ivan Trofimovi video u toku sledeih sat vremena bilo
je mnotvo ustumaranih nogu, sve to je uo bile su tue pijane rei i uurbano torokanje prevodioca;
Amerikanci koji su igrali na stolu gotovo su ga zgnjeili. Kad se smrklo i kada je itavo drutvo
otilo, dogovor je bio potpisan, a Marat mrtav. Tanki mlaz krvi curio je iz njegovih otvorenih usta na
plavi veernji sneg, a sa krzna je na meseini sijala zlatna zvezda heroja koju je zakaio komandir
lova. Cele noi leao je otac pored mrtvog sina, plaui - i ne stidei se svojih suza.

Odjednom sam sasvim drukije shvatio otrcane rei koje su odavno izgubile smisao U ivotu
uvek ima mesta za podvig, koje su me svakog jutra gledale sa zida uionice. To vie nije bila
romantina besmislica, ve tana i trezvena konstatacija injenice da na sovjetski ivot nije
poslednja instanca stvarnosti, ve samo neka vrsta njenog predvorja. Ne znam jesam li razumljivo
objasnio. Recimo, u nekakvoj Americi, negde na trotoaru izmeu svetleeg izloga i parkiranog
plimuta, nije bilo i nema mesta za podvig - naravno, ako ne raunamo trenutak kada tuda prolazi
sovjetski pijun. A kod nas - mada, spolja gledano, ovek i moe da se nae pored takvog izloga i na

istom takvom trotoaru - to moe da se desi samo u posleratno ili predratno vreme, i upravo tu bivaju
odkrinuta vrata koja vode u podvig, ali ne negde spolja, nego iznutra, u samoj dubini due.
- Bravo - rekao mi je Uragin kada sam mu poverio svoje misli - samo budi oprezan. Vrata ka
podvigu se zaista otvaraju iznutra - ali sam podvig se deava spolja. Nemoj da upadne u subjektivni
idealizam. Inae e odmah, u jednoj kratkoj sekundi, biti lien smisla tvoj visoki i gordi put uvis.

Bio je maj, u okolini Moskve gorele su tresetne movare, i na zadimljenom nebu visilo je bledo,
ali vrelo sunce. Uragin mi je dao da proitam knjiicu japanskog pisca koji je za vreme drugog
svetskog rata bio pilot-kamikaza; bio sam beskrajno poraen koliko je moje stanje liilo onom koje je
opisano u knjizi. Ni ja nisam razmiljao o tom to me eka, i iveo sam u dananjici - zaranjao u
knjige, zaboravljao sve na svetu, gledajui bioskopsko platno na kome su buktale eksplozije (subotom
uvee prikazivali su nam vojno-istorijske filmove), iskreno patio zbog svojih ne ba visokih ocena.
Re smrt bila je prisutna u mom ivotu kao papiri-podsetnik koji ve odavno visi na zidu - znao
sam da stoji na svom mestu, ali nikad nisam zadravao svoj pogled na njemu. Nisam o tome
razgovarao sa Miokom, ali kada su nam rekli da najzad poinju i nae vebe na tehnikim ureajima,
mi smo se pogledali, i kao da smo osetili prvi daak ledenog vetra.
Spolja gledano, lunohod je liio na veliku korpu za ve, postavljenu na osam tekih tokova,
nalik na tramvajske. Na njegovom trupu bilo je mnogo raznih izboina, antena raznih oblika,
mehanikih ruku i ostalog - nita od toga nije funkcionisalo, i bilo je potrebno uglavnom zbog
televizije, ali je ostavljalo vrlo snaan utisak. Na krovu lunohoda nalazili su se mali kosi urezi, to
nije bilo specijalno uraeno - prosto je lim od koga je krov napravljen bio namenjen za izradu poda
na ulazu u metro, a tamo se uvek tako radi. Ali maina je zbog toga izgledala tajanstvenije.
udna je ljudska psiha! U prvom redu potrebni su joj detalji. Seam se da sam u detinjstvu esto
crtao tenkove i avione i pokazivao ih prijateljima. Uvek su im se sviali crtei na kojima je bilo
mnogo svakakvih besmislenih crtica, tako da sam ih kasnije namerno docrtavao. Tako i lunohod izgledao je kao veoma komplikovana i pametna maina.
Njegov poklopac se otvarao na stranu - bio je hermetian, sa gumenim dihtungom i nekoliko
slojeva termo-izolacije. U malom prostoru nalik na tenkovsku kabinu nalazio se verovatno
prepravljeni ram od bicikla Sport sa pedalama i samo dva zupanika, od kojih je jedan bio vrsto
zavaren za osu zadnjih tokova. Upravlja je bio obian polutrkaki volan - preko specijalnog
sistema prenosa mogao je neznatno da pomera prednje tokove, ali reeno mi je da ne bi trebalo da
se javi potreba za tim. Na zidovima su se nalazile police, ali za sada su bile prazne; na upravlja je
bio privren kompas, a na pod - zelena kutija radio-predajnika sa telefonskom slualicom. Na zidu
ispred volana crnela su se dva okrugla proreza nalik na pijunke na vratima, kroz koje su se videli
krajevi prednjih tokova i dekorativni manipulator. S druge strane je visio radio - najobinija cigla
od crvene plastike sa crnim tokiem za regulisanje jaine tona. (Kapetan leta je objasnio da se, u
cilju eliminisanja oseaja psiholokog odvajanja od drave, na svim sovjetskim kosmikim
letelicama obavezno prenosi program radija Majak.) Spoljna soiva, velika i ispupena, bila su
odozgo i sa strane zatvorena titnicima, tako da je izgledalo kao da lunohod ima lice, tanije njuku -

prilino simpatinu, i slinu onima kakve se crtaju na lubenicama i robotima u deijim novinama.
Kad sam prvi put uao unutra i poklopac se zatvorio nad mojom glavom, pomislio sam kako
neu moi da podnesem tu skuenost i neudobnost. Trebalo je visiti iznad biciklistikog rama,
rasporeujui sopstvenu teinu na ruke koje se nalaze na upravljau, na noge, oslonjene na pedale, i
sedlo, koje nije toliko prihvatalo deo teine koliko je diktiralo pozu koju telo treba da zauzme. Tako
se savija biciklista kada dostie veliku brzinu - ali on bar ima mogunost da se ispravi, a ja je nisam
imao, zato to su i lea i potiljak praktino upirali u poklopac. Istina, posle oko dve nedelje od
poetka vebi, kad sam se malo privikao, ispostavilo se da unutra ima sasvim dovoljno mesta da se
na nekoliko sati zaboravi koliko ga je malo.
Okrugle pijunke bile su tano naspram lica - ali soiva su toliko sve izobliavala da je bilo
savreno nemogue razaznati ta se nalazi iza tankog lima broda. Zato je jasan i jako uvelian bio
mali komad zemlje odmah ispod tokova, kao i vrak rebraste antene, dok se ostalo rasplinjavalo u
nekakvim cik-cak linijama i mrljama, i izgledalo je kao da kroz suze gleda dugaki mrani hodnik
iza stakla gas-maske.
Maina je bila prilino teka, i bilo je naporno pokrenuti je - tako sam ak poeo da sumnjam
hou li moi da preem u njoj itavih sedamdeset kilometara lunarne pustinje. ak i kad napravim
krug po dvoritu jako sam se umarao, bolela su me lea, ramena i krsta.
Sada sam se svaki drugi dan, smenjujui Mioka, liftom dizao navie, izlazio u dvorite, skidao
se samo u gae i majicu, ulazio u lunohod i, da bih ojaao miie na nogama, dugo vozio krugove
kroz dvorite, rasterujui kokoke, a ponekad ih ak i gazei - naravno, nisam to radio namerno,
prosto je kroz optiku bilo savreno nemogue razlikovati sporohodnu kokoku od, na primer, novina
ili obojaka koje je vetar oduvao sa konopca za ve, a i svejedno nisam uspevao da zakoim. Prvo je
ispred mene, u svojim kolicima, pokazujui mi put, iao pukovnik Uragin - kroz soiva je izgledao
kao razlivena sivozelena mrlja - ali postepeno sam se tako izvetio da sam mogao da obiem celo
dvorite zatvorenih oiju - trebalo je samo okrenuti volan pod odreenim uglom, i vozilo je ilo u
pravilnom krugu, vraajui se na isto mesto sa kojeg je marruta poela. Ponekad sam ak prestajao
da gledam kroz pijunke, i samo radio miiima, spustivi glavu i pustivi da mi misli lutaju. Ponekad
sam se seao detinjstva, ponekad sam zamiljao kako e izgledati trenutak starta u venost koji se
neumoljivo pribliava. A ponekad sam vrteo po glavi prastare misli koje bi ponovo izronile u moju
svest. Eto, na primer, esto sam razmiljao - ko sam to ja?

Treba rei da sam to pitanje sebi postavljao jo u detinjstvu, budei se izjutra i gledajui u
plafon. Zatim, kad sam malo porastao, poeo sam da ga postavljam u koli, ali jedino to sam uo
bilo je - svest je svojstvo visokoorganizovane materije, koje proistie iz Lenjinove teorije odraza.
Nisam razumeo smisao tih rei; kao i pre, udilo me - kako ja to vidim? I ko sam taj ja, koji vidi? I
ta to uopte znai - videti? Vidim li ja to neto spolja, ili prosto gledam sam sebe? I ta je to - izvan
mene i u meni? esto sam oseao kako stojim na samom pragu reenja zagonetke, ali sam,
pokuavajui da napravim poslednji korak ka njoj, odjednom gubio ono ja koje je maloas stajalo na

tom pragu.
Kad je tetka odlazila na posao, esto je molila staru susetku da me priuva, i ja sam starici
postavljao sva ova pitanja, sa zadovoljstvom oseajui kako joj je teko da na njih odgovara.
- U tebi se, Omi, unutra nalazi dua - govorila je - i ona proviruje kroz oi, a sama ivi u telu,
kao to tvoj hrak ivi u kavezu. I ta dua je deo boga koji je stvorio sve nas. Eto, ti i jesi ta dua.
- A zato me je bog strpao u taj kavez? - pitao sam.
- Ne znam - govorila je starica.
- A gde on sedi?
- Svuda - odgovarala je starica i pokazivala rukama.
- I ja sam znai bog? - pitao sam.
- Ne - govorila je. - ovek nije bog. On je samo bogolik.
- A da li je i sovjetski ovek bogolik? - pitao sam, s naporom izgovarajui nerazumljivu re.
- Naravno - govorila je starica.
- A ima li mnogo bogova? - pitao sam.
- Ne. On je jedan.
- A zato je u priruniku napisano da ih ima mnogo? - pitao sam, pokazujui glavom u pravcu
prirunika ateiste koji je stajao kod tetke na polici.
- Ne znam.
- A koji je bog najbolji?
Ali starica je opet odgovarala:
- Ne znam.
Onda sam pitao:
- A mogu li ja sam da odaberem?
- Biraj, Omi - smejala se starica, i ja sam poinjao da eprkam po reniku gde je bila itava
gomila raznih bogova. Naroito mi se sviao Ra, bog u koga su pre mnogo hiljada godina verovali
stari Egipani - sviao mi se verovatno zato to je imao glavu sokola, a pilote, kosmonaute, i heroje
uopte, na radiju su esto nazivali sokolovima. I ja sam odluio: ako ve stvarno treba da liim na
boga, neka to bude taj. Seam se da sam uzeo veliku svesku i prepisao u nju:
Danju Ra, osvetljavajui zemlju, plovi po nebeskom Nilu u barci Mandet, uvee prelazi u
barku Mesektet i sputa se u pakao, gde, borei se sa silama mraka, plovi podzemnim Nilom, a ujutro
se opet pojavljuje na horizontu.
U stara vremena, ljudi nisu mogli da znaju da se Zemlja zapravo okree oko Sunca, pisalo je u
reniku, i zato su stvorili ovaj poetini mit.
Odmah ispod teksta u reniku nalazila se staroegipatska sliica, koja predstavlja prelazak boga
Ra iz jedne barke u drugu - tamo su, jedna pored druge, bile nacrtane dve istovetne lae, u kojima su
stajale devojke, od kojih je jedna predavala drugoj krug u kojem sedi soko - to je i bio Ra. Vie od
svega mi se svidelo to su u tim laama, pored mnotva udnih predmeta, bile i etiri potpuno
oigledne hruovske petospratnice.
I od tada sam, iako sam se i dalje odazivao na ime Omon, sam sebe nazivao Ra, jer se ba tako
zvao glavni junak unutranjih dogodovtina koje sam doivljavao pred spavanje, zatvorivi oi i

okrenuvi se prema zidu - sve dok moji snovi nisu pretrpeli uobiajenu transformaciju odrastanja.

Pitam se da li e nekom ko u novinama ugleda fotografiju lunohoda pasti na pamet da u elinoj

erpi stvorenoj da bi prevalila sedamdeset kilometara po Mesecu i zauvek se zaustavila, sedi ovek
koji viri iz nje kroz dva staklena soiva? Uostalom, kakve to ima veze. Ako to neko i nasluti,
svejedno nikada nee saznati da sam taj ovek bio ja, Omon Ra, verni soko Domovine, kako je
jednom rekao Kapetan leta, obgrlivi me oko ramena i pokazavi prstom oblak koji je blistao kroz
prozor.

10

Jo jedan predmet koji su nam uveli - Opta teorija Meseca - smatrao se fakultativnim za sve
osim mene i Mioka. Predavanja je drao doktor filozofskih nauka u penziji, potpukovnik Ivan
Jevsejevi Kondratjev. Meni on, ne znam zato, nije bio simpatian, iako nije bilo nekog objektivnog
povoda za to, a njegova su predavanja bila prilino zanimljiva. Seam se, na prvi susret poeo je
neobino - itavih pola sata itao nam je svakojake pesme o Mesecu, i na kraju bio toliko ganut da je
morao da brie naoare. Tada sam jo vodio beleke, i sa tog predavanja ostala je besmislena gomila
fragmentarnih citata: Kao zlatna kaplja meda slatko blista Mesec... Mesec, nada, tiha slava... Mesec,
ah kako ta re bogato zvui svakom ruskom uhu... Ima u svetu i drugih oblasti koje obasjava turobni
Mesec, do najvie sile i hrabrosti, zauvek nedostinih... A na nebu, na sve nauen, besmisleno krivi
se disk... On je kontrolisao tok misli, ali samo kad sija Mesec... Nevesela tena meseina... I jo
stranica i po u istom duhu. Onda se potpukovnik Kondratjev uozbiljio i progovorio zvanino,
otegnuto:
- Drugovi! Setimo se istorijskih rei Vladimira Iljia Lenjina, koje je izgovorio hiljadu devetsto
osamnaeste godine u pismu Inesi Arman. Od svih planeta i nebeskih tela - pisao je Vladimir Ilji Mesec je za nas najvaniji. Godine su od tada prole, mnogo se toga promenilo u svetu, a
Lenjinova procena nije izgubila nita od svoje otrine i principijelne vanosti, vreme je potvrdilo
njenu ispravnost. I vatra tih lenjinskih rei na poseban nain osvetljava dananji datum u kalendaru.
Zaista, Mesec u ivotu oveanstva igra ogromnu ulogu. Veliki ruski naunik Georgije Ivanovi
Gurdijev jo je u ilegalnom periodu svoga rada razradio marksistiku teoriju Meseca. Shodno njoj,
Zemlja je imala ukupno pet Meseca - upravo zato zvezda, simbol nae drave, ima pet krakova. Pad
svakog Meseca bio je praen socijalnim potresima i katastrofama - tako je etvrti Mesec, koji je pao
na planetu 1904. godine, poznat kao Tunguski meteorit, izazvao prvu rusku revoluciju, iza koje je
ubrzo usledila druga. Pre toga su padovi Meseca dovodili do promene drutveno-ekonomskih
ureenja - naravno, kosmike katastrofe nisu uticale na nivo razvoja proizvodnih snaga, koji se
odvijao nezavisno od volje i svesti ljudi i zraenja planeta, ali su doprinele formiranju subjektivnih
preduslova revolucije. Pad dananjeg Meseca - Meseca broj pet, poslednjeg koji je ostao - treba da
dovede do apsolutne pobede komunizma u razmerama sunevog sistema. Na ovim predavanjima mi
emo prouiti dva glavna Lenjinova rada posveena Mesecu: Mesec i ustanak i Saveti neznanca.
Danas emo poeti od razmatranja buroaskih falsifikata pitanja - pogleda po kojima organski ivot
na Zemlji slui samo kao hrana za Mesec, kao izvor emanacija koje on upija. To nije tano ve zato
to cilj postojanja organskog ivota na zemlji nije hranjenje Meseca, nego, kako je pokazao Vladimir
Ilji Lenjin, stvaranje novog drutva, osloboenog eksploatacije oveka broj jedan, dva, tri od
oveka broj etiri, pet, est i sedam...

I tako dalje. Govorio je mnogo i zamreno, ali najbolje sam upamtio primer koji me zadivio
svojom poetinou: teina tega koji visi na lancu primorava sat da radi, Mesec je takav teg, Zemlja sat, a ivot, to su otkucaji zupanika i pesma mehanike kukavice.

Prilino smo esto ili na lekarske kontrole - prouili su nas uzdu i popreko, to je bilo
razumljivo. I zato sam, kad smo saznali da Miok i ja treba da obavimo nekakvo reinkarnaciono
ispitivanje, pomislio da e to biti provera refleksa ili merenje pritiska - prva re mi nita nije
znaila. Ali kada su me pozvali dole, i kada sam ugledao specijalistu koji je trebalo da me pregleda,
osetio sam deiji strah, nesavladiv i potpuno neumestan u svetlu onoga to me oekivalo u vrlo
bliskoj budunosti.
Preda mnom nije bio lekar u mantilu sa stetoskopom oko vrata, nego oficir, pukovnik, ali ne u
uniformi, ve u nekoj udnoj crnoj mantiji sa epoletama, debeo i krupan, crvenog lica, kao poparenog
vrelom orbom. Na grudima mu je visila niklovana pitaljka i toperica, i da nije bilo oiju koje su
liile na osmatranicu tekog tenka, izgledao bi kao obian fudbalski sudija. Ali pukovnik je bio
prijateljski nastrojen, mnogo se smejao, i ja sam se pred kraj razgovora potpuno opustio. Razgovarao
je sa mnom u maloj ordinaciji u kojoj je bio samo sto, dve stolice, krevet prekriven muemom i vrata
koja su vodila u drugu prostoriju. Popunivi nekoliko ukastih obrazaca, dao mi je da popijem neku
gorku tenost iz menzure, stavio mali peani sat na sto ispred mene, i izaao na druga vrata,
naredivi mi da doem za njim kada pesak iscuri.
Seam se da sam gledao u sat, udei se kako neverovatno sporo zrnca peska klize niz stakleno
grlo, dok nisam shvatio da se to deava zbog toga to svako zrnce ima sopstvenu volju, i nijedno ne
eli da padne, jer to je za njih jednako smrti. Istovremeno je to bilo neizbeno za njih, a ovaj i onaj
svet, mislio sam, jako lie na taj sat - kada svi ivi umiru u jednom pravcu, realnost se okree, i oni
oivljavaju, odnosno poinju da ive u drugom.
Neko vreme sam tugovao zbog toga, a onda sam primetio da zrnca peska ve odavno ne padaju, i
setio se da bi trebalo otii kod pukovnika. Osetio sam uzbuenje i istovremeno neobinu lakou,
seam se da sam veoma dugo iao ka vratima iza kojih su me ekali, iako je do njih bilo samo dva ili
tri koraka. Pokuao sam da gurnem vrata uhvativi kvaku, ali se ona nisu otvorila. Onda sam povukao
prema sebi, i odjednom primetio da ne vuem kvaku nego jorgan. Leao sam na svom krevetu, na
ijem kraju je sedeo Miok. Malo mi se vrtelo u glavi.
- Pa? ta ima tamo? - pitao je Miok. Delovao je veoma uzbueno.
- Gde tamo? - upitao sam, pridiui se na laktove i pokuavajui da shvatim ta se desilo.
- Na reinkarnacionom ispitivanju - rekao je Miok.
- ekaj - rekao sam, priseajui se kako sam maloas vukao vrata prema sebi. - ekaj... Ne.
Nieg se ne seam.
Ne znam zato, oseao sam prazninu i usamljenost, kao da sam jako dugo iao preko golog
jesenjeg polja, i to je bilo do te mere neobino stanje da sam zaboravio sve ostalo, ukljuujui stalan
oseaj smrti to se pribliava, koji je ve izgubio otrinu i postao samo pozadina svih ostalih misli.

- Jesi li se zakleo na utanje? - pitao je Miok s lakim prezirom.

- Ostavi me - rekao sam, okrenuvi se ka zidu.
- Malopre su te dovukla dvojica zastavnika irokih njuki u crnim mantijama - nastavio je - i
kau: Na, uzmi svog Egipanina. A tebi sva bluza ispovraana. Stvarno se nieg ne sea?
- Stvarno - odgovorio sam.
- E, pa dri mi paleve - rekao je. - Moram da krenem.
- Drim ti paleve - rekao sam. Vie od svega na svetu hteo sam da spavam, zato to sam oseao
da u se, ako dovoljno brzo zaspim, opet probuditi kao ja.
uo sam kako je Miok uz kripu zatvorio za sobom vrata, a onda je ve bilo jutro.
- Krivomazov! Kod Kapetana leta! - viknuo mi je na uvo neko od naih.
Definitivno sam se probudio im sam se obukao. Miokov krevet je bio prazan i nerazmeten,
ostali momci su u majicama sedeli na svojim mestima. Oseao sam neku napetost u vazduhu, svi su se
zbunjeno zgledali, i ak ni Ivan nije izvaljivao svoje uobiajene jutarnje ale, glupe, ali uasno
smene. Shvatio sam da se neto desilo, i itavim putem navie na drugi nadzemni sprat, gde se
nalazio kabinet Kapetana leta, pokuavao sam da shvatim ta je to. Idui hodnikom i mrtei se zbog
sunca to se probijalo kroz zavese, a koje ve odavno nisam video, primetio sam svoj odraz u
ogromnom pranjavom ogledalu na jednom od skretanja, bio poraen svojim mrtvaki bledim licem, i
shvatio da je moj podvig zapravo ve odavno poeo.
Kapetan leta mi je poao u susret i pruio mi ruku.
- Kako idu pripreme? - upitao je.
- Dobro, drue Kapetane leta - rekao sam.
Ispitivaki me pogledao u oi.
- Vidim - rekao je posle nekog vremena - vidim. Evo zato sam te pozvao, Omone. Pomoi e
mi. Uzmi ovaj kasetofon - pokazao je mali japanski kasetofon na stolu ispred sebe - obrasce, olovku,
i idi u sobu trista dvadeset devet - ona je ba sad slobodna. Jesi li nekad deifrovao zapise?
- Ne - odgovorio sam.
- To je prosto. Pusti malo traku, zapie ono to uje, i puta dalje. Ako ne razume iz prve,
slua nekoliko puta.
- Jasno. Mogu li da idem?
- Moe. Stani. Mislim da e razumeti zato sam ba tebe zamolio da to uradi. Uskoro e se u
tebi pojaviti svakojaka pitanja na koja ti niko tamo - Kapetan leta je pokazao prstom na pod - nee
odgovoriti. I ja bih mogao da ti ne odgovorim, ali mislim da je bolje da bude obaveten. Neu da se
optereuje nepotrebnim mislima. Ali imaj na umu da ni politiki rukovodioci ni posada ne treba da
znaju ono to e ti sada saznati. Ovo to se deava je slubeni prekraj s moje strane. Kao to vidi,
prave ih i generali.

utke sam uzeo kasetofon i nekoliko utih obrazaca sa stola - istih kao oni koje sam video jue, i
krenuo u sobu 329. Na prozorima su bile vrsto navuene zavese, a na sredini stajala poznata metalna

stolica sa konim kaievima na noicama i rukohvatima, samo su sada od zida do nje vodile nekakve
ice. Seo sam za mali pisai sto u uglu, stavio ispred sebe ipartani obrazac i ukljuio kasetofon.
- Hvala, drue pukovnie... Jako je udobno, samo nekakva fotelja, a ne sto, ha-ha-ha... Naravno
da sam nervozan. Pa ovo je ispit, zar ne?... Razumem. Da. Sa oba i - Sviridenko...
Iskljuio sam kasetofon. Bio je to Miokov glas, ali nekako udan, kao da su na njegove glasne
ice umesto plua prikljuili kovaki meh - govorio je lako i otegnuto, sve vreme izdiui.
Premotavi traku malo unazad, opet sam pritisnuo play i nisam je vie zaustavljao.
- Ispit, zar ne?... Razumem. Da. Sa oba i - Sviridenko... Ne, hvala, ne puim. Kod nas u grupi
niko ne pui - takve ne primaju... Da, ve druga godina. ak ne mogu da verujem. Jo kao mali sanjao
sam da letim na Mesec... Naravno, naravno. Ba tako, samo ljudi s kristalnom duom. Nego ta - kad
je cela Zemlja ispod... Za koga na Mesecu? Ne, nisam uo... Ha-ha-ha. To se vi alite, vi ste
veseljak... A kod vas je nekako udno. Pa, neobino. Je l to kod vas svuda tako, ili samo u
specijalnom odeljenju? Koliko je ovde lobanja na policama, gospode! - stoje kao knjige. I s
ceduljicama, vidi ti... Ne, ne mislim tako. Ako tu stoje, znai tako treba. Ekspertiza, kartoteka.
Razumem. Razumem. Ma ta kaete... I kako je samo ouvan... A ono iznad oka - je l od ledene
6

sante? Moja. Bile su jo dve ankete. Pre Bajkonura - poslednja provera. Da. Spreman. Pa ja sam,
drue pukovnie, sve to detaljno... Samo da priam o sebi, od detinjstva? Ma ne, hvala, udobno mi
je... Pa, ako tako treba. A vi biste mogli da napravite naslone za glavu kao u kolima. Inae e jastue
da pada, ako se nagne... Aha, a ja se mislim ta e vam takvo ogledalo na zidu. A vi ete, znai, drugo
da stavite na sto. Kakva debela svea... Od ega? Ha-ha-ha. alite se, drue pukovnie...
Neverovatno. asna re, prvi put vidim. itao sam da je to mogue, ali nikad nisam video.
Neverovatno. Kao neki hodnik. Kuda? U ovo? Gospode, koliko ogledala imate, kao kod frizera. Ma
ne, ta vam je drue pukovnie... ta vam je. To je uzreica, zalepila se od bake. Ja sam nauni
ateista, inae ne bih doao u pilotsku... Seam se, otprilike. Ja sam u Moskvu doao tek sa jedanaest,
rodio sam se u jednom malom gradu - znate, pored pruge, jednom u tri dana proe voz i to je sve. Mir
i tiina. Ulice prljave, po njima gacaju guske. Mnogo pijanaca. I sve je nekako sivo - zima, leto, nije
bitno. Dve fabrike, bioskop. I jo park - jasno, u njega je bolje ne zalaziti. Pa eto, vidite - ponekad na
nebu zabruji - podigne oi i gleda. Ma ta da se objanjava... A jo sam stalno itao knjige,
dugujem im sve to je dobro u meni. Najomiljenija, naravno - Maglina Andromede. Jako je mnogo
uticala na mene. Shvatate, gvozdena zvezda... I na najcrnjoj planeti nalazi se veseli sovjetski zvezdani
brod sa bazenom, oko njega mrlja svetloplave boje, a tamo gde se ta svetlost zavrava - neprijateljski
ivot, koji se boji svetlosti i moe samo da se skriva u tami. Nekakve meduze, to nisam shvatio, a jo
i crni krst - to je, ja mislim, aluzija na crkvenjake. Bio je takav crni krst, unjao se u mraku, a tamo
gde je plava svetlost, ljudi rade, vade anamezon. Kad tu onaj crni krst opali po njima neim
nepoznatim! Gaao je samog Erga Noora, ali ga je Niza Krit zaklonila svojim grudima. A nai su se
posle osvetili - atomski udar do horizonta, Nizu Krit su spasili, a glavne meduze uhvatili, pa u
Moskvu. Jo sam itao i razmiljao - kako samo rade ljudi u naim ambasadama u inostranstvu!
Odlina knjiga. I jo jedne se seam. Tamo je bila neka peina, ta li...
- ...
- Ili ne, peina je bila posle, nije peina, nego hodnici. Niski hodnici, a na plafonima - gare od
baklji. To su ratnici nou stalno nosili baklje, uvali gospodina carevia. Od akadijanaca, govorili
su. U stvari su od brata uvali, naravno... Vi mi, gospodine naelnie severne kule, oprostite ako
govorim neto to ne treba, ali kod nas svi tako misle - i ratnici, i sluge. Ako naredite da mi se odsee

jezik, ovo isto e vam svejedno rei bilo ko drugi. To je sama carica ubad postavila ovde takav
garnizon, protiv Meskalamduga. Kad god krene u lov, on prolazi pored junog zida, a dovesti ratnike
sa bakarnim lemovima - je l to zbog lova na lavove? Svi o tome govore... Kako to? Ma ta vam je,
gospodine naelnie severne kule, jeste li vi to opet vakali petolisnik? Ja sam Ninhursag, svetenik
Arate i nareziva peata. Odnosno, kad porastem biu svetenik i nareziva, sad sam jo mali... ma
zato piete, pa vi me poznajete. Jo ste mi poklonili sveanj bakarnih ploica. Ne seate se? Zato...
Samo malo... Sedeo sam sa Namturom - znate onog sa odseenim uima, uio me da reem trougao.
To mi je najtee. Tamo prvo treba napraviti dva duboka ureza, a onda sa tree strane irokim rezom
uhvatiti, i... Aha, da, a tamo neko spolja odmie zavesu, onako bezobrazno - mi gledamo, a tamo stoje
dvojica ratnika. Kakva radost, kau! Na carevi vie nije carevi, nego veliki car Abaragi! Otiao je
kod boanstva Nane, i sad i mi treba da se spremamo. Namtura je zaplakao od sree, zapevao neto
na akadijanskom, i poeo da trpa svoje prnje u zaveljaj. Ja odmah krenuo u dvorite, rekao sam
samo da Namtura skupi rezae. A u dvoritu - Uru pobednie! - ratnici s bakljama, i svetlost kao
usred dana... Ma ne, ta vam je, gospodine naelnie severne kule! Naravno da ne. To samo Namtura
tako mrmlja sve vreme... Ne, i rtve nikada nisam prinosio. Ne treba. Ja sam sada Nun velikog kralja
Abarage, meni ne mogu tek tako da odseku ui, za to je potreban carski ukaz... U redu, opratam. Da,
ve su stajale i zaprege s bikovima. Tu mi prilazi gospodin vladika zasuna - na, kae, Ninhursae, no
od dravne bronze, ti si ve veliki. I jo mi je dao dake jemenog brana - da skuva sebi, kae,
neto za jelo usput. Tu vidim kako po dvoritu hodaju oni u bakarnim kapama. E, pa mislim se, veliki
Uru! To jest, veliki Anu! Znai, pomirili su se Meskalamdug i Abaragi... Ma i to - kako e se s
carem svaati, kad je njemu svaka re - Anu. Tu su mi pokazali moju zapregu, pa sam se popeo na
nju. Tamo je bio jo jedan deak - on je upravljao bikovima. Pre ga nisam ak ni video. Seam se
samo da je imao ogrlicu od tirkiza, skupu ogrlicu. I no o pojasu - i njemu su tek malopre dali.
Uglavnom, osvrnuo sam se na tvravu, malo se rastuio. Ali tu su se razili oblaci, a izmeu njih je
tako zasijao Mesec... I odmah mi je postalo lako i veselo... Tu su u steni pored konjunice pomerili
plou - a tamo ulaz u peinu. Nisam ni znao da je tamo peina. Stvarno nisam znao... Dabogda ne
uinio podvig u boju! To ste bili vi! Sad sam se setio. I tu nam, znai, vi, gospodine naelnie
severne kule, prilazite sa dva pehara piva i govorite - kao, od carskog brata Meskalamduga. Imali ste
istu tu suknju, samo na glavi - bakarnu kapu. I, mi popismo. Ja pre toga nikad nisam pio pivo. A onda
je drugi deak neto viknuo, zategao uzde, i mi smo krenuli - pravo kroz prolaz u steni. Seam se,
tamo je put vodio nizbrdo, a ta je bilo sa strane - nisam video, bio je mrak... Posle? Posle sam se
naao u vaoj kuli. To mi je od piva tako, je l? Hoe li me kazniti? Zauzmite se, gospodine naelnie
severne kule. Ispriajte sve kako je bilo. Ili predajte tablice, kad ste ve sve zapisali. Naravno da
imam... Ne, ne dam vam, sam u staviti. Ko jo daje peat, u... Eto. Stvarno vam se svia? Sam sam
napravio. Iz treeg pokuaja mi je uspeo. To je bog Marduk. Kakva taraba, to stoje vii bogovi. Vi se
zauzmite za mene, gospodine naelnie severne kule! Izrezau vam tri peata. Ne, ne plaem...
Gotovo, neu vie. Hvala. Vi ste mudar i moan ovek, to vam iz srca kaem. Samo nemojte nikom da
priate da sam plakao... Inae e rei - kakav je on svetenik Arate - napije se piva i plae...
Naravno, hou. A gde? S juga ili sa severa? Ceo vam je zid u ogledalima. Razumem... Ma znam. To
je kad je Ninlil pola da se kupa u istom potoku, a onda izala na obalu kanala. Majka joj govorila,
govorila, a ona svejedno, znai, izala na obalu kanala, ali tu je nju Enlil i napumpao. I onda on
dolazi u Kiur, a njemu savet bogova kae - Enlile, nasilnie, napolje iz grada! A Ninlil je, jasno,
pola za njim... Ne, ne zaslepljuje. Druga dva? Pa to je ve bilo posle, kada se Enlil preruio u

straara na splavu, i kada je Nana ve bio pod samim srcem Ninlil...

- ...
- A onda, to dvoje samo su razliiti oblici jednog istog. Moe se rei ovako: Hekata je tamna i
tajanstvena strana, a Selena - svetla i udesna. Ali ja u to, moram priznati, nisam upuen - onako, uo
sam poneto u Atini... Bio sam, bio. Jo za vreme Domicijana. Skrivao sam se tamo. Inae nas
dvojica, oe senatore, ne bismo sedeli u ovoj nosiljci... Kao i obino, uvreda velianstva. Navodno,
kod mog gospodara u dvoritu stoji statua princepsa, a pored nje sahranili dvojicu robova. A on
takvu statuu nikad nije ni imao. ak smo se i za vreme Nerve plaili povratka. A kod dananjeg
princepsa nemamo se ega bojati. On nam je poslao samog Plinija Sekunda kao legata - eto kakvo je
vreme dolo, slava Izidi i Serapisu! Nije sluajno... Ma ne, ta vam je, oe senatore, tako mi Herkula!
To mi je iz Atine, tamo je sada tuta i tma Egipana... Kako su vam interesantne daice, vosak se
skoro i ne vidi. A lavovske njuke - jesu li od elektrona? Ma nemojte, korintska bronza... Prvi put
vidim... Sesktije Rufin. Ne, osloboeni. Eto zato je dobra nosiljka - naravno, ako su robovi veti ide i pie. I svetiljka gori kao u sobi, a pored tebe promiu pinije... Vi, oe senatore, kao da iz due
itate. Stalno piem stihove o sebi. Nisam Marcijal, naravno - tek onako, tupim pera... Pesme pevam
u malim stihovima. Kao to ih je Katul pevao, i jo - Kalv i stari. Ma ta me se tie! Ja sam stihove
zavoleo, ostavivi forum... Ma preuveliavam, naravno, oe senatore, zato i slue stihovi. Ja sam, u
stvari, zbog knjievnosti i svedoio u sluaju hriana. Da vidim naeg legata. Veliki ovek... Pa, ne
ba kao svedok. Ma ne, sve sam napisao kako je bilo - on je stvarno iz Galileje, taj Maksim. Kod
njega se nou skupljaju, uvlae nekakav dim. A onda se on penje na krov samo u sandalama i kreti
kao petao - im sam video, odmah sam znao da su hriani... Ono o leteim mievima sam slagao,
naravno. ta ima veze. Ionako im se zna put - u gladijatorsku kolu. A na mi se legat jako svideo.
Da... Pozvao me za sto, sasluao moje stihove. Jako je hvalio. A onda kae - doi, kae, Sekstije, na
veeru. Kad bude pun mesec. Ja u, kae, poslati... I stvarno, poslao je. Ja skupio sve svitke sa
stihovima - a ta ako me, mislim se, poalje u Rim. Najbolji ogrta sam obukao... Ma kako bih mogao
togu, ja nisam rimski podanik. I krenuli smo, znai; samo, ne znam zato, van grada. Dugo smo ili, ja
ak i zaspao u kolima. Budim se, gledam - da li je vila neka, ili hram, i bakljonoe. I tako, uli smo
unutra - kroz kuu i u dvorite. A tamo ve postavljen sto, pod otvorenim nebom, a Mesec sve to
osvetljava. Bio je neverovatno velik. Kau meni robovi - sad e gospodin legat da izae, a vi lezite
dotle pored stola, popijte vina. Eno vaeg mesta, ispod mermernog jagnjeta. Legao sam, popio - a
ostali okolo lee i gledaju me... I ute. ta li im je, mislim se, legat ispriao o mojim stihovima... ak
mi je bilo neprijatno. Ali onda su iza paravana zasvirale dve harfe, i ja sam se odjednom tako
razveselio - neverovatno. Ne seam se ni kako sam skoio s mesta i poeo da igram... A onda su se
oko mene pojavili vatreni tronoci, i jo neki ljudi u utim hitonima. Mislim da nisu bili pri sebi sede, sede, a onda odjednom prue ruke prema Mesecu i neto ponu da pevaju na grkom... Ne,
nisam razumeo - ja sam igrao, bio sam veseo. Zatim se pojavio gospodin legat - ne znam zato, imao
je na sebi frigijsku kapu sa srebrnim diskom, a u ruci - sviralu. I oi gore. Sipao mi jo vina. Kae,
dobre stihove pie, Sekstije. Onda poeo da pria o Mesecu - eto, ba kao vi, oe senatore... Stanite,
pa i vi ste bili tamo - tano. He-he, a ja se sve mislim - to to nas dvojica idemo u nosiljci? Da-a...
Pa sad imate togu, a onda je bio hiton, i frigijska kapa, kao i kod legata. Da, jo ste imali u rukama
crveno koplje, sa konjskim repom. Sve mi je bilo neprijatno da vam okrenem lea, ali legat mi kae pogledaj, kae, Sekstije, Hekatu, a ja u ti zasvirati na fruli. I zasvirao - onako tiho. Zagledao sam se,
gledam, gledam, a onda ste vi poeli da me ispitujete o toj Hekati i Seleni. I kad sam ja to stigao da

sednem u vau nosiljku? Je l sve u redu? Pa, hvala bo... Herkulu. Apolonu i Herkulu... Dobro da sam
ih poneo, da ih legat proita. A i vas, oe senatore, interesuje knjievnost? Vidim i ja - piete li,
piete. A-a. Za uspomenu. I vama su se svideli stihovi. Ovo je tvoj sat - Liej eta i caruje u mirisnoj
kosi rua. Naravno. Dajte da i ja priloim peat. Nema veze, nije duboko urezano, ne treba mnogo
voska. Videe se. Stiemo? E, pa hvala, oe senatore, inae mi se frizura pokvarila. I koliko kota
takvo ogledalo u metropoli? Ma nemojte, a kod nas u Vitiniji za te pare moe kuica da se kupi. I to
je korintska bronza? Srebro? I neki natpis...
- ...
- Nije vano, proitau. Dobro... Poruniku Vulfu za Istonu Prusku. General Ludendorf. Jao,
izvinite, brigadenfireru, sama se otvorila. Odlina tabakera, sija kao ogledalo. A vi ste, znai,
petnaeste ve bili porunik? I pilot takoe? Ma ta vam je, brigadenfireru, neprijatno mi je. Zbog ova
tri krsta ni na zadatak ne mogu. Jakova i Migova imamo mnogo, kau, a jedan je Fogel fon Rihthofen.
Da nije specijalne misije, verovatno bih se ubuao u praznoj kasarni... Da, pie se kao ptica. Majka
se prvo iznervirala kad je ula kako otac hoe da me nazove. Zato mi je Baldur fon irah - on se
druio s ocem - posvetio celu pesmu. Sad je ue u kolama... Pazite, eno iz onog prozora pucaju... Ma
ne, debeo je zid... Mogu da zamislim ta bi napisao kada bi saznao za specijalnu misiju. Bila bi to
prava poema. A ja sam poverovao da me prebacuju na Zapadni front, tek sam u Berlinu sve saznao.
Prvo sam se naravno, razljutio. Je l to oni u Anenerbu nemaju ta da rade, nego da ratne pilote
povlae sa fronta... Ali kad sam video ovaj avion - device Marijo! Odmah... Ma ta vam je,
brigadenfireru, samo sam odmalena iveo u Italiji. Da. Koliko ve letim, a ovakvu lepotu nisam
video. Tek sam kasnije shvatio da je to u stvari M-109, samo sa drugim motorom i dugakim
krilima... Doavola, redenik je oteen... Ma dobro, sam u... Uglavnom, tek to sam uao u hangar,
ostao sam bez daha. Beli, onako lagan, i kao da sija u mraku. Ali ono to me iznenadilo bila je
priprema. Mislio sam da u prouavati tehnike ureaje, a umesto toga su nas doveli kod vas u
Anenerbe, merili lobanju, i sve uz Vagnera. Ako neto pita - ute. Uglavnom, kad su me one noi
probudili, mislio sam da e opet meriti lobanju. Ne, gledam - pod prozorima stoje dva mercedesa,
riu motori... Odlino, brigadenfireru! Pravo pod toranj. A gde ste se to izvebali s ovom
spravicom?... I seli smo, znai, krenuli. Onda... Da, bio je kordon esesovaca sa bakljama. Proli smo,
onda se uma zavrila, neka zgrada sa stubovima i aerodrom. Ni ive due naokolo, samo neki laki
povetarac, i Mesec na nebu. Mislio sam da poznajem sve aerodrome oko Berlina, a ovaj nikad nisam
video. I moj avion stoji na pisti, a neto se beli ispod njegovog trupa, kao da je bomba. Ali meni ak
nisu dozvolili ni da stanem pored njega, nego su me odmah poveli u ovu zgradu... Ne, ne seam se.
Seam se samo da je svirao Vagner. Naredili su da se skinem, okupali me, kao dete.. . Ne, granate su
posle... Utrljavali ulje u kou - znate, mirie na neto starinsko, onako prijatan miris. I dali pilotsku
uniformu, samo belu. I sve moje nagrade na grudi. Da, mislim se, Fogele, to je to... Pa ceo ivot sam
sanjao o neemu takvom. Onda ovi iz Anenerbe kau: idite u avion, kapetane. Tamo e vam sve rei.
Ruku stegli, sve po redu. Pa, krenuo sam. A tamo... A i izme iste, boji se da zgazi u prainu...
samo malo. Prilazim avionu, a tamo... Pa to ste bili vi, brigadenfireru, samo ne sa ovim lemom, nego
s nekom crnom kapom... A znai, poeli ste sve to da mi objanjavate - da uzletim na jedanaest
hiljada, kurs na Mesec, dugme na levom panelu... Ah, doavola. Zamalo sam promaio... Dali mi i
belu fasciklu s mapom, a onda - kafa s konjakom iz termosa. Kaem - ne treba, ne pijem pred
poletanje, a vi meni onako strogo - ma zna li ti bar, Fogele, od koga je ova kafa? Tu se ja okrenem i
vidim - nikad ne bih poverovao... Da. Kao u hronici, i injel isti, dvoredno kopanje. Samo mu kapa

na glavi i binokl na grudima. I brkovi malo iri nego na portretima. Ili mi se zbog meseine uinilo.
Mahnuo rukom, ba kao na stadionu... Uglavnom, popio sam kafu, seo u avion, stavio odmah masku s
kiseonikom i uzleteo. I odjednom mi je postalo tako lako - kao da sam poeo da diem duplim
pluima. Podigao sam se na jedanaest hiljada, kurs na Mesec - bio je ogroman, preko pola neba, i
pogledao sam nadole. A tamo sve onako zelenkasto, nekakva reka je blesnula... Tu sam pritisnuo
dugme. I neto je poelo da me zanosi u desno, a kad sam se spustio - ak se i ne seam... Da se
potpiem? Napiite i vi meni neto za uspomenu. Hvala... A je l ih se mnogo probilo do Berlina? Ma
to je jasno... Sitnica, od komadia cigle, verovatno. Cela nosna kost... Aha, vidim - sitnica. S ovom
tabakerom moe i da se brije ogledalo nije potrebno...
- ...
- Ne, ne treba vie, nisam ni traio. To ste vi sami stavili, pukovnie, kad ste zapalili sveu...
Pa, ta jo - itao sam knjige, a onda napravio sebi mali teleskop. Uglavnom sam prouavao Mesec.
ak sam se jednom na matine u koli maskirao kao lunohod... Dobro se seam te veeri... Ma ne, kod
nas su matinei uvek bili uvee, a onda su jo prebacili subotu u ponedeljak... Sva se deca skupila u
sveanoj sali - imali su jednostavne kostime, mogli su da igraju. A ja - samo ako se spustim na sve
etiri stvarno sam lunohod. U sali svira muzika, svi se zacrveneli... Ja stajao malo na vratima, i
krenuo kroz pustu kolu. Hodnici mrani, nigde nikog... Eto, puzim ja tako na kolenima do prozora, a
iza njega na nebu - Mesec, nije ak ni ut, nego nekako zelen, kao na Kuindijevoj slici - znate? Visi
iznad mog kreveta, iz Radnice. I eto, tad sam ja sebi dao re da u leteti na Mesec... Ha-ha-ha... Pa,
ako vi, drue pukovnie, uradite sve to je u vaoj moi, sigurno u poleteti... Dobro, ta dalje - posle
kole u Zarajsku pilotsku, odatle pravo ovamo... Jeste li dobili? Ma znam ja, drue pukovnie, uvek
je bolje ljudski. Ovde? Nema veze to je mastilo plavo? Tano. Prosta dua, kratak protokol... Hvala.
Ako moe, od maline. A gde vi nabavljate balonie za sifon? Glupo pitanje... Drue pukovnie,
mogu li neto da pitam? Recite, je l istina da vama dovoze svu zemlju sa Meseca? Ma ne seam se,
neko od naih... Naravno, pa samo sam na televiziji video... A-u-u... I koliko stane u takvu teglicu jedno trista grama? Mogu? Hvala... ba vam hvala... Dajte jo jedan list, da bude sigurnije... Hvala.
Seam se. Desno hodnikom, prema liftovima i nanie. Neu moi? Jo deluje? Pa ispratite me onda...
Uh... Ne, nikada. Nova uniforma? to, svia mi se. Pa naa je armija ve imala kape - buonijevke.
Lepo, samo neobino - nema titnika, kokarda okrugla... Ne, nisam zaboravio... Kako levo? A ta e
vam baklja? A elektriar... Pa da, propusnica. Osvetli te, stepenite je strmo... Kao kod nas na
modulu za sputanje. Drue pukovnie, pa ovo je orso...
ulo se kljocanje, i dva glasa, muki i enski, unisono zapevae:
- ... zubima. Ah, pesmicu jo uva...
Kao da je nastala kratka pauza.
- Travica mlada - poluupitno je zapevala ena.
- Stepski malahit - potvrdio je tedri bariton.
Iskljuio sam kasetofon. Bio sam prestravljen. Setio sam se pukovnika u crnoj mantiji sa
pitaljkom i topericom na grudima. Mioku niko nije postavljao nikakva pitanja, a on je odgovarao
samo na tiho pitanje koje je ponekad prekidalo njegov monolog.

11

Niko od naih nije me pitao za Mioka. On se u stvari ni sa kim osim mene nije ni druio, samo
je ponekad igrao karte sa Otom. Njegov krevet su ve odneli iz naeg boksa, i samo su areni posteri
iz Radnice sa Kuindijevim slikama No iznad Dnjepra pod meseinom i Han Bajkonur, koji su
visili na zidu, podseali na to da je na svetu postojao neki Miok. Na predavanjima su se svi pravili
kao da se nita nije desilo; posebno je veseo i srdaan bio pukovnik Uragin.
U meuvremenu je naa mala grupa, koja kao da nije primetila gubitak borca, ve okonavala
svoju pesmu. O tome niko nije otvoreno govorio, ali je bilo jasno - blii se poletanje. Nekoliko puta
smo se sreli s naelnikom letenja koji je priao kako se za vreme rata borio u Kovpakovom odredu;
prvo su nas fotografisali pojedinano, onda sve zajedno, zatim sa predavaima, pored zastave. Na
gornjim spratovima pojavili su se novi studenti - pripremali su ih nezavisno od nas, a za ta - nisam
tano znao, govorilo se o slanju neke automatske sonde na Alfa Mikrocefalus odmah posle nae
ekspedicije, ali nisam bio siguran da su ba ti novi momci posada te sonde.
Poetkom septembra, uvee, neoekivano su me pozvali kod Kapetana leta. Nije bio u kabinetu,
autant u prijemnoj sobi, koji je kunjao nad starim Njusvikom, rekao je da je on u sobi 329.
Iza vrata sa brojem 329 uli su se glasovi i neto nalik na smeh. Kucao sam, ali mi nisu
odgovorili. Kucao sam jo jednom i okrenuo kvaku.
Ispod plafona u sobi visila je traka duvanskog dima, koji me podsetio na izduvni trag aviona na
letnjem nebu iznad Zarajske pilotske kole. Na metalnoj stolici u centru sobe bio je za ruke i noge
vezan mali Japanac - da je to Japanac shvatio sam po crvenom krugu u belom pravougaoniku na
rukavu njegovog pilotskog kombinezona. Njegove usne bile su plave i otekle, jedno oko pretvorilo se
u tanuni prorez usred purpurnog podliva, a kombinezon bio pokriven krvavim flekama - i sasvim
sveim, i tamnocrvenim, sasuenim. Ispred Japanca je stajao Landratov u visokim sjajnim izmama i
paradnoj uniformi porunika Snaga vazdune odbrane. Pored prozora je, oslonjen na zid i
prekrtenih ruku na grudima, stajao onii mladi u civilu. Za stolom u uglu sedeo je Kapetan leta rasejano je gledao kroz Japanca i lupkao po stolu tupom stranom olovke.
- Drue Kapetane leta! - poeo sam, ali je on odmahnuo rukom i poeo da skuplja u fasciklu
papire koji su bili razbacani po stolu. Pogledao sam Landratova.
- Zdravo - rekao je, pruio mi iroki dlan, i odjednom, za mene sasvim neoekivano, iz sve
snage utnuo Japanca izmom u stomak. Japanac je tiho zakrkljao.
- Nee, ubre, u zajedniku posadu! - zaueno izbeivi oi i irei ruke rekao je Landratov i,
neprirodno izvrui stopala, izveo kratak uanj sa dvostrukim udarcem po sarama izama.
- Prekini, Landratove! - obrecnuo se Kapetan leta izlazei iza stola.
Iz ugla sobe zaulo se tiho cviljenje puno mrnje. Pogledao sam u tom pravcu i ugledao psa koji

je sedeo na zadnjim apama pored tamnoplavog tanjiria sa nacrtanom raketom. Bila je to vrlo stara
kuja sasvim crvenih oiju, ali me nisu iznenadile njene oi, ve svetlozeleni mundiri koji je nosila,
sa epoletama general-majora i dva ordena Lenjina na grudima.
- Upoznaj se - rekao je Kapetan leta, uhvativi moj pogled. - Drug Lajka. Prvi sovjetski
kosmonaut. Njeni roditelji su, uzgred, tvoje i moje kolege. I oni su radili u organima, samo na severu.
U rukama Kapetana leta pojavila se mala flaa konjaka, iz koje je sipao u tanjiri. Lajka je
mlitavo pokuala da ga capne za ruku, ali je promaila i opet tiho zacvilela.
- Ona je naa pametnica - nasmeio se Kapetan leta. - Samo kad ne bi piala gde stigne.
Landratove, idi po krpu.
Landratov je izaao.
- Joj o tenki ni narimasita ne - rekao je Japanac, s mukom razdvojivi usne. - Hana va sakuragi,
hito va fudzivara.
Kapetan leta se upitno okrenuo prema mladiu.
- Bunca, drue general-porunie - rekao je ovaj.
Kapetan leta uzeo je sa stola svoju fasciklu.
- Idemo, Omone.
Izali smo u hodnik, i on me zagrlio oko ramena. Landratov je s krpom u ruci proao pored nas i
namignuo mi, zatvarajui za sobom vrata sobe 329.
- Landratov je mlad - zamiljeno je rekao Kapetan leta. - Obestan je. Ali je odlian leta.
Roeni.
utke smo proli nekoliko metara.
- E, pa Omone - rekao je Kapetan leta - prekosutra na Bajkonur. To je to.
Ve nekoliko meseci ekao sam ove rei, ali ipak kao da mi se u solarni pleksus zarila snena
grudva sa tekim vijkom u sredini.
- Tvoj pozivni znak je, kao to si i molio, Ra. Bilo je teko - Kapetan leta je znaajno podigao
prst uvis - ali smo se izborili. Meutim - pokazao je prstom nadole - tamo ti za sada nemoj nita da
govori.
Uopte se nisam seao da sam nekad nekog molio za neto slino.

Tokom ispitne vebe na maketi nae rakete bio sam samo gledalac - polagali su ostali, a ja sam
sedeo na klupi pored zida i gledao. Svoj ispit poloio sam nedelju dana pre toga, u dvoritu,
napravivi u lunohodu, pod punom opremom, osmicu dugu sto metara za est minuta. Momci su se
precizno uklopili u plan, pa su nas postrojili ispred makete da bi napravili oprotajni snimak. Nisam
ga video, ali odlino mogu da zamislim kako je ispao: napred - Sjoma Anikin u vatiranoj jakni, s
tragovima mainskog ulja na rukama i licu; iza njega, naslonjen na aluminijumsku taku (zbog
podzemne vlage njega su ponekad boleli patrljci) Ivan Greko u dugakoj ovijoj bundi, s maskom za
kiseonik koja visi na grudima; iza njega - u srebrnom skafandru, mestimino postavljenom komadima
flanelskog ebeta sa utim paiima, Oto Plucis - njegov je lem bio zabaen na potiljak, i liio je na

kapuljau, ukoenu od kosmikog mraza; dalje - Dima Matjuevi u istom takvom skafandru, osim to
na komadima ebeta nisu bili paii ve obine zelene pruge; poslednji od posade - ja u uniformi
pitomca; iza mene, u svojoj stolici na struju - pukovnik Uragin, a levo od njega - Kapetan leta.
- A sada, po ustaljenoj tradiciji - rekao je Kapetan leta kada je fotograf zavrio - za nekoliko
trenutaka podii emo se na Crveni trg.
Proli smo preko cele sale i nakratko se zadrali kraj malih metalnih vrata - da bismo poslednji
put pogledali raketu koja u potpunosti lii na onu u kojoj je uskoro trebalo da se vinemo u nebo.
Zatim je Kapetan leta otvorio kljuem sa svog svenja mala gvozdena vrata u zidu, i mi smo krenuli
kroz hodnik u kojem nikad ranije nisam bio.
Prilino smo dugo krivudali izmeu kamenih zidova du kojih su bile razvuene raznobojne ice,
hodnik je nekoliko puta skretao, a njegov plafon ponekad bivao tako nizak da smo morali da se
saginjemo. Na jednom mestu primetio sam neveliko udubljenje u zidu, u kome je bila gomila uvelog
cvea, a pored nje mala memorijalna tabla sa reima: Ovde je 1932. godine muki ubijen lopatom
drug Serob Nalbandjan. Zatim se ispod naih nogu pojavio crveni tepih, hodnik je poeo da se iri i
najzad izbio na stepenite.
Ono je bilo veoma dugako, a sa strane se nalazila glatka kosa povrina iroka jedan metar, sa
uskim nizom stepenika po sredini - kao za kolica u podzemnom prolazu. Shvatio sam emu slui kad
sam video kako je Kapetan leta poeo da gura navie kolica sa pukovnikom Uraginom. Kad bi se
umorio, Uragin je povlaio runu konicu, i oni su zastajali, tako da se ni ostali nisu peli suvie
brzo, tim pre to su za Ivana dugaka stepenita bila naporna. Najzad smo stigli do tekih hrastovih
vrata sa izrezbarenim grbovima. Kapetan leta je otkljuao bravu svojim kljuem, ali su se vrata
nabrekla od vlage otvorila tek kad sam ih snano gurnuo ramenom.
Zapljusnula nas je dnevna svetlost, neko je dlanom pokrio oi, neko se okrenuo - samo je
pukovnik Uragin sedeo mirno, sa uobiajenim osmejkom na licu. Kada smo se navikli na svetlost,
ispostavilo se da stojimo licem okrenuti sivim nadgrobnim ploama ispred Kremaljskog zida, i ja
7

sam naslutio da smo izali na pomono stepenite Mauzoleja. Toliko dugo nisam video otvoreno
nebo iznad sebe da mi se zavrtelo u glavi.
- Svi kosmonauti - tiho je rekao Kapetan leta - svi koliko ih je bilo u naoj zemlji, pre poletanja
su dolazili ovamo, do za svakog sovjetskog oveka svetih kamenih ploa i tribine, kako bi deli ovog
mesta poneli sobom u kosmos. Ogroman i teki put je prela naa zemlja - sve je poelo od bornih
kola i mitraljeza, a vi, momci, sada radite sa najkomplikovanijom automatikom - tu je napravio
pauzu, i ne trepui obuhvatio hladnim pogledom nae oi - koju vam je poverila Domovina, i sa
kojom smo vas Bamlag Ivanovi i ja upoznali na predavanjima. Siguran sam da ete na ovom
poslednjem prelasku preko Domovinskog tla i vi poneti deli Crvenog trga, iako ne znam ta e to za
vas biti...
utke smo stajali na povrini rodne planete. Bio je dan, nebo se malo naoblailo, i plaviasti
borovi mahali granicama na vetru. Mirisalo je neko cvee. Satovi na kulama poeli su da izbijaju
pet. Kapetan leta je, pogledavi na sat, podesio svoje kazaljke i rekao da imamo jo nekoliko minuta.
Popeli smo se na stepenice kod prednjeg ulaza u Mauzolej. Na Crvenom trgu nije bilo sveta, ako
izuzmemo dvojicu straara koji su se upravo smenili, i koji ni na koji nain nisu pokazali da nas vide,
i troja lea koja su se udaljavala prema Spaskoj kuli. Osvrnuo sam se oko sebe, upijajui sve to sam
video i oseao: sede zidove GUM-a, uplje voe i povre Vasilija Blaenog, Mauzolej Lenjina, iza
zida sakrivenu zelenu kupolu sa crvenom zastavom, proelje Istorijskog muzeja, i sivo, nisko nebo,

koje kao da se okrenulo od zemlje i moda jo nije znalo da e ga uskoro probiti gvozdeni falus
sovjetske rakete.
- Vreme je - rekao je Kapetan leta.
Nai su polako krenuli natrag iza Mauzoleja. Ispod rei LENJIN ostali samo pukovnik Uragin i
ja; Kapetan leta je pogledao na sat i nakaljao se u pesnicu, ali je Uragin rekao:
- Samo trenutak, drue general-porunie. Hou da kaem Omonu dve rei.
Kapetan leta je klimnuo glavom i nestao iza poliranog mermernog ugla.
- Doi ovamo, mali moj - rekao je pukovnik.
Priao sam. Na makadam Crvenog trga pale su prve krupne i retke kapi. Uragin je opipao po
vazduhu i ja sam mu pruio svoj dlan. Uhvatio ga je, malo ga stegao i povukao prema sebi. Sagnuo
sam se, a on poeo da mi apue na uvo. Sluao sam ga i gledao kako stepenice ispred njegovih
kolica postaju sve tamnije.
Drug Uragin je govorio oko dva minuta, pravei velike pauze. Zautavi, jo jednom mi je
stegnuo dlan i pustio ruku.
- Sad idi kod ostalih - rekao je.
Zakoraio sam prema otvoru, ali sam se okrenuo.
- A vi?
Kine kapi postajale su sve ee.
- U redu je - rekao je, izvlaei kiobran iz futrole nalik onoj za oruje, koja se nalazila na
bonoj strani stolice. - Malo u se provozati.
I eto ta sam poneo sa predveernjeg Crvenog trga - potamneli makadam i mravu figuru u staroj
vojnikoj bluzi, koja sedi u invalidskim kolicima i upinje se da otvori crni kiobran.
Ruak je bio prilino bezukusan - supa sa zvezdicama, piletina sa pirinem i kompot; obino
bih, popivi kompot, jeo i raskuvano voe, ali ovog puta sam, ne znam zato, pojeo samo zboranu
gorku kruku, a onda osetio muninu i ak odgurnuo tanjir.

12

Kao da sam vozio pedalinu kroz gustu trsku iz koje su trali ogromni telefonski stubovi; bila je
udna - ni nalik na uobiajenu, sa pedalama ispred sedita, ve kao da je bila napravljena od obinog
bicikla: izmeu dva debela i dugaka plovka bio je postavljen ram na kome je pisalo Sport. Bilo je
apsolutno nejasno otkud sva ta trska, pedalina, pa i ja sam. Ali to me nije mnogo brinulo. Oko mene
je bila takva lepota da sam hteo samo da plovim i plovim dalje, i gledam, i verovatno zadugo ne bih
poeleo nita drugo. Posebno je lepo bilo nebo - iznad horizonta su visili uski i dugi oblaci boje
jorgovana, nalik na lanac stratekih bombardera. Bilo je toplo, voda je jedva ujno pljuskala ispod
propelera, a sa zapada dopirao udaljeni eho grmljavine.
Onda sam shvatio da to nije grom. Prosto se u pravilnim vremenskim intervalima, da li u meni
ili oko mene, sve stresalo, posle ega je u mojoj glavi poinjalo da zuji. Od svakog takvog udarca
sve oko mene - reka, trska, nebo iznad glave - kao da se troilo. Svet je postajao poznat do najsitnijih
detalja, kao klozetska vrata iznutra, i to se deavalo veoma brzo, dok najednom nisam primetio kako
se zajedno sa svojom pedalinom ne nalazim vie usred trske, i ne na vodi, i ak ne ni ispod neba, ve
usred providne kugle koja me je delila od svega unaokolo. Od svakog udarca su zidovi kugle
postajali otporniji i deblji, proputali su sve manje i manje svetlosti, dok nije postalo sasvim mrano.
Tada se umesto neba iznad glave pojavio plafon, ukljuila se titrava elektrina svetlost, i zidovi su
poeli da menjaju svoj oblik, sasvim mi se pribliavajui, izvijajui se i gradei nekakve police na
kojima su stajale ae, konzerve i jo neto. I tada je ritmino grenje sveta postalo ono to je i bilo
od samog poetka - zvonjava telefona.
Sedeo sam u sedlu lunohoda, steui upravlja, povijen nad ramom; na sebi sam imao pilotsku
vatiranu jaknu, kapu sa titnicima za ui i krznene izme, a na vrat je poput ala bila prebaena maska
za kiseonik. Zvonila je zelena kutija radija privrena za pod. Podigao sam slualicu.
- Mater ti jebem, mamlaze nesposobni! - eksplodirao je u mom uhu udovini histerini bas. - Je
l ti to tamo drka?
- Ko je to?
- Naelnik Centralne uprave leta, pukovnik Halmuradov. Jesi li se probudio?
- A?
- Api mi ga. Poletanje za minut!
- Spreman za minut! - viknuo sam, od straha se do krvi ugrizao za usnu, i slobodnom rukom
doepao upravlja.
- Magarino - uzdahnula je slualica, a zatim su se zauli nerazgovetni odlomci rei - oigledno
je onaj koji je razgovarao sa mnom sada priao s nekim drugim, uklonivi slualicu od lica. Onda je u
slualici neto kvrcnulo i zauo se drugi glas, koji je govorio bezlino i mehaniki, ali s jakim

ukrajinskim naglaskom.
- Peset devet... peset osam...
Bio sam u onom stanju stida i oka u kome ovek poinje glasno da stenje ili uzvikuje psovke;
pomisao kako sam mogao da uinim neto nepopravljivo zasenila je sve ostalo. Pratei cifre koje su
se obruavale na moje uho, pokuao sam da se prisetim ta se desilo, i shvatio sam da, izgleda, nisam
uradio nita strano. Setio sam se samo kako sam odmakao od usta au sa kompotom i ustao od stola
- odjednom mi se vie nije jelo. A onda sam postepeno poeo da shvatam kako zvoni telefon, i da
treba podii slualicu.
- Triset tri...
Primetio sam da je lunohod pod lunom opremom. Police, koje su uvek bile prazne, sada su bile
gusto zatrpane - na donjoj su se poput vazelina sjajile konzerve sa kineskom govedinom Veliki Zid,
na gornjoj se nalazila fascikla sa mapama, olja, no za konzerve i futrola s pitoljem, i sve je to bilo
zavezano icom. U levo bedro mi se zarila boca s kiseonikom na kojoj je pisalo ZAPALJIVO, a u
desno - aluminijumska kanta za mleko, u kojoj se ogledala lampica to je svetlela na zidu, dok je pod
njom visila karta Meseca sa dve crne take - ispod donje je bilo napisano Mesto sletanja. Pored
karte je na kanapu visio crveni flomaster.
- esnest...
Primakao sam se pijunkama na zidu. Iza njih je bio potpuni mrak - kao to se i moglo oekivati,
shvatio sam, ako je lunohod zatvoren dihtovanim poklopcem.
- Devet... osam...
Sekunde odbrojavanja pred start - setio sam se rei druga Uragina. - ta je to, ako ne glas
istorije pomnoen sa milion televizora?
- Tri... Dva... Jedan... Pali!
Negde daleko ispod mene zauo sam huku i tutanj - svake sekunde postajali su sve glasniji, i
ubrzo nadmaili sve zamislive granice - kao da je stotinu ekia udaralo u gvozdeni trup rakete. Zatim
je sve poelo da se trese, i ja sam nekoliko puta udario u zid ispred sebe - da nije bilo krznene kape
sa titnicima za ui, verovatno bi mi se prosuo mozak. Nekoliko konzervi sa govedinom poletelo je na
pod, zatim me cimnulo tako da sam pomislio na katastrofu - i sledeeg trenutka se u slualici, koju
sam i dalje stiskao na uvo, udaljeno ulo:
- Omone! Polee!
- Poleemo! - viknuo sam, setivi se instrukcija, ba kao Gagarin kad je prvi put ispaljen u
svemir.
Huka se pretvorila u snanu i ravnomernu tutnjavu, a drmusanje u vibraciju nalik na onu u vozu
koji juri. Vratio sam slualicu na viljuku i telefon je odmah ponovo zazvonio.
- Omone, je li sa tobom sve u redu?
Bio je to glas Sjome Umigina, koji je nadjaavao monotone podatke o poetnoj etapi leta.
- U redu - rekao sam. - A to mi to odjednom?... U stvari, da...
- Mislili smo da e odloiti poletanje, tako si vrsto spavao. A trenutak je bio tano odreen.
Od toga zavisi putanja. ak su i vojnika poslali da se popne na jarbol, on je udarao izmom po vrhu
rakete da bi te probudio. Sto godina su te zvali preko radija.
- Aha.
utali smo nekoliko trenutka.
- Sluaj - ponovo je progovorio Sjoma - meni je ostalo samo etiri minuta, ak i manje. Onda e

nivo odvojiti. Svi smo se oprostili jedni sa drugima, osim sa tobom... Pa vie nikada neemo
razgovarati.
Nije mi padala na pamet ni jedna odgovarajua re, i jedino to sam oseao bili su nelagodnost i
tuga.
- Omone! - ponovo me pozvao Sjoma.
- Da, Sjoma - rekao sam. - ujem te. Letimo, shvata li?
- Da - rekao je.
- Pa kako si? - pitao sam, oseajui besmislenost i ak uvredljivost svog pitanja.
- Dobro sam. A ti?
- I ja. Vidi li neto?
- Nita. Ovde je sve zatvoreno. Strano je buno. I jako se trese.
- I kod mene - rekao sam i zautao.
- Dobro - rekao je Sjoma. - Meni je vreme. Zna ta? Seti me se kad sleti na Mesec, vai?
- Naravno - rekao sam.
- Samo se seti da je postojao neki Sjoma. Prvi nivo. Obeava?
- Obeavam.
- Ti obavezno mora da sleti i sve da uradi, uje li?
- Da.
- Vreme je. Zbogom.
- Zbogom, Sjoma.
U slualici je nekoliko puta lupilo, a onda je kroz pucketanje smetnji i urlanje motora dopro
Sjomin glas - glasno je pevao svoju omiljenu pesmu.
- A-a, u Africi su reke iroke... A-a, u Africi su planine visoke... A-a, nilski konji, krokodili...
A-a, majmunii i reptili... A-a... A-a-a-a...
Na reptili je neto puklo, kao da neko cepa komad atorskog krila, i u slualici su se uli
kratki signali, ali sekund pre toga - ako mi se nije uinilo - Sjomina pesma pretvorila se u krik. Opet
me je cimnulo, udarilo leima u plafon, i ja sam ispustio slualicu. Po promenjenom urlanju motora,
shvatio sam da je startovao drugi nivo. Verovatno je za Sjomu bilo najstranije da ukljui motor.
Zamislio sam kako to izgleda - razbija zatitno staklo i pritiska crveno dugme, znajui da e u
sledeem trenutku oiveti ogromne zijajue jame izduvnih otvora. Onda sam se setio Vanje, ponovo
uzeo slualicu, ali su se iz nje uli samo kratki signali. Lupio sam nekoliko puta po viljuci aparata i
viknuo:
- Vanja! Vanja! uje li me?
- ta? - upitao je najzad njegov glas.
- Sjoma je...
- Da - rekao je - sve sam uo.
- Kad e ti?
- Za sedam minuta - rekao je. - Zna li o emu razmiljam?
- O emu?
- Neto sam se setio detinjstva. Seam se kako sam lovio golubove. Zna, uzimali smo jednu
drvenu gajbicu, kao onu od bugarskog paradajza, sipali ispod nje mrvice i postavljali na bok, a s
druge strane podmetali tap sa desetak metara kanapa. Sakrivali smo se u bunju ili iza klupe, i kad se
golub zavue u gajbicu, povlaili smo kanap. I gajbica je padala.

- Tano - rekao sam. - I mi isto.

- A sea li se kako, kad gajbica padne, golub odmah hoe da kidne i udara krilima po zidovima
- gajbica ak pone da poskakuje.
- Seam se - rekao sam.
Vanja je zautao.
U meuvremenu je postalo prilino hladno. Tee se i disalo - posle svakog pokreta dolazilo mi
je da se izduvam, kao posle dugog tranja uz stepenice. Poeo sam da prinosim licu masku sa
kiseonikom, kako bih udahnuo.
- I jo se seam - rekao je Vanja - kako smo pravili bombice od sumpora sa ibica. Nabije,
stegne, a sa strane napravi rupicu, i u nju stavi nekoliko ibica...
- Kosmonaute Greka - u slualici se odjednom zauo bas koji me probudio pre starta. - Spremi
se.
- Razumem - bezvoljno je rekao Vanja. - A onda zamota kanapom, ili jo bolje izolirom, jer se
kanap ponekad smakne. Ako hoe da je baci kroz prozor, sa recimo sedmog sprata, i da eksplodira
u vazduhu, trebaju ti etiri ibice. I...
- Prekini razgovor - rekao je bas. - Stavi masku s kiseonikom.
- Razumem. Krajnju ne treba kresati o kutiju, najbolje je paliti na opuak. Inae mogu da izlete iz
rupice.
Nita vie nisam uo - samo obino kranje smetnji. Onda me opet udarilo o zid, u slualici su
se zauli kratki signali. Ukljuio se trei nivo. Nisam bio svestan da je moj prijatelj Vanja na visini
od etrdeset pet kilometara upravo otiao iz ivota, isto onako skromno i prosto kao i sve to je
radio. Nisam oseao tugu, naprotiv, obuzeo me neki udan polet i euforija.
Odjednom sam primetio da gubim svest. To jest, nisam primetio kako je gubim, nego kako joj se
vraam. Kao da sam maloas drao slualicu pored uha, i evo ona ponovo lei na podu, meni zuji u
uima, a ja je otupelo gledam iz svog sedla podignutog do ispod plafona. Tek to je maska za
kiseonik kao al prebaena preko mog vrata - kad evo okreem glavu trudei se da doem sebi, a ona
lei na podu pored telefonske slualice. Shvatio sam da mi nedostaje kiseonika, dovukao se do maske
i prislonio je na usta - odmah mi je bilo lake, i osetio sam da sam se strano smrznuo. Zakopao sam
svu dugmad na jakni i spustio titnike za ui na kapi. Raketa se malo tresla. Spavalo mi se, i mada
sam znao da to ne treba raditi, nisam mogao da izdrim - skrstivi ruke na upravljau, zatvorio sam
oi.
Sanjao sam Mesec - onakav kakvog ga je u detinjstvu crtao Miok: crno nebo, svetlouti krateri
i udaljeni planinski lanac. Ispruivi prednje ape ispred njuke, ka Sunevoj kugli koja treperi iznad
horizonta, polako i ujednaenim korakom iao je medved sa zvezdom heroja na grudima i sasuenim
mlazom krvi u uglu paeniki iskeene eljusti. Odjednom se zaustavio i okrenuo njuku prema meni.
Osetio sam da me gleda, podigao sam glavu i ugledao njegove skamenjene plave oi.
- I ja, i ceo ovaj svet samo smo neija misao - tiho je rekao medved.
Probudio sam se. Oko mene je bilo veoma tiho. Oigledno je neki deo moje svesti sauvao vezu
sa spoljanjim svetom, i tiina koja je nastupila delovala je na mene kao zvono budilnika. Primakao
sam se pijunkama na zidu. Ispostavilo se da se zatitni konus odvojio - preda mnom je bila Zemlja.
Pokuao sam da ustanovim koliko sam spavao, i nita odreeno nisam mogao da zakljuim.
Verovatno ne manje od nekoliko sati: ve sam bio gladan, pa sam poeo da eprkam po gornjoj
polici - kao da sam na njoj video no za konzerve. Ali tamo ga nije bilo. Pomislio sam da se pri

cimanju sruio na pod i poeo da se osvrem - a u tom trenutku zazvonio je telefon.

- Alo!
- Ra, prijem. Omone! uje li me?
- ujem, drue Kapetane leta.
- Pa, izgleda da je sve u redu. Bio je jedan teak trenutak, kada je telemetrija otkazala. Nije ba
otkazala, razume, nego smo samo paralelno ukljuili drugi sistem, a telemetrija nije radila. ak smo
izgubili kontrolu na nekoliko minuta. Onda kad nisi imao vazduha, sea se?
Govorio je udno, uzbueno i brzo. Pomislio sam da se jako nervira, iako mi je promakla i
misao da je pijan.
- A ti si nas, Omone, sve preplaio. Tako si vrsto spavao da smo umalo odloili lansiranje.
- Izvinite, drue Kapetane leta.
- Nita, nita. Nisi ti kriv. To su ti dali mnogo sedativa pre odlaska na Bajkonur. Za sada sve ide
po planu.
- Gde sam ja sad?
- Ve si na radnoj putanji. Leti prema Mesecu. Jesi li prespavao i naputanje orbite?
- Izgleda da jesam. A ta, je li Oto ve gotov?
- Oto je gotov. Zar ne vidi da se zatitni konus odvojio. Ali morao si da napravi dva dodatna
obrta. Oto se prvo uspaniio. Nikako nije hteo da ukljui raketni blok. Ve smo mislili da se uplaio.
Ali onda se momak sabrao, i... Uglavnom, ima pozdrav od njega.
- A Dima?
- A ta Dima? S Dimom je sve u redu. Automatika sputanja na inercionom odeljku ne radi. A
ukoliko mu treba korekcija... Matjuevi, uje li nas?
- Razumem - uo sam Dimin glas u slualici.
- Odmaraj za sad - rekao je Kapetan leta. - Veza sutra u petnaest-nula-nula, onda korekcija
putanje. Kraj veze.
Spustio sam slualicu i primakao se pijunkama, gledajui plavi polukrug zemlje. esto sam
itao kako su svi kosmonauti bez izuzetka bivali iznenaeni izgledom nae planete iz kosmosa. Pisali
su o nekoj bajkovito-lepoj sumaglici, o tome kako elektrine svetiljke gradova na nonoj strani lie
na ogromne vatre, dok se na dnevnoj strani vide ak i reke - e, pa eto, sve je to la. Zemlja iz
kosmosa najvie lii na mali kolski globus, ako se na njega gleda kroz, recimo, znojava stakla gasmaske. Taj pogled mi je brzo dosadio; udobnije sam naslonio glavu na ruke i ponovo zaspao.
Kad sam se probudio, Zemlja se vie nije videla. U pijunkama su promicale samo treperave
takice zvezda, daleke i nedostine. Zamislio sam postojanje ogromne uarene lopte koja visi u
ledenoj praznini, i ni na ta se ne oslanja, na mnogo milijardi kilometara od susednih zvezda,
majunih svetlucavih taaka, za koje se zna samo da postoje, mada ni to pouzdano, zato to zvezda
moe da nestane, ali se njena svetlost jo dugo iri na sve strane, tako da se, znai, o zvezdama u
stvari ne zna nita osim da je njihov ivot straan i besmislen, ako je svako njihovo kretanje u
prostoru zauvek predodreeno i potinjeno zakonima mehanike koji ne ostavljaju ni najmanje nade u
sluajan susret. I mi se, ljudi, mislio sam, kao sreemo, smejemo, udaramo jedni druge po ramenu i
odlazimo, ali u nekoj posebnoj dimenziji, kuda ponekad preplaeno zaviruje naa svest, mi isto tako
nepomino visimo u praznini, gde nema vrha ni dna, ni jue ni sutra, nema nade da se pribliimo jedni
drugima, ili bar nekako ispoljimo svoju volju i promenimo sudbinu; mi sudimo o onome to se sa
drugima deava na osnovu varljivog treperenja, i itav ivot idemo u susret onom to smatramo

svetlou, iako njen izvor moda ve odavno ne postoji. I eto, mislio sam, i ja sam itav ivot iao ka
tome da se vinem iznad gomile radnika i seljaka, oficira i intelektualne elite, a evo sada, lebdei u
svetlucavom crnilu na nevidljivim nitima sudbine i putanje, video sam da je postati nebesko telo
otprilike isto kao i dobiti doivotnu robiju koja se izdrava u zatvorskom vagonu to bez
zaustavljanja ide po krunom putu.

13

Leteli smo brzinom od dva i po kilometra u sekundi, i inercioni deo leta trajao je oko tri dana,
ali meni se inilo da letim najmanje nedelju dana. Verovatno zato to je sunce nekoliko puta na dan
prolazilo ispred pijunki, pa sam svaki put uivao u izlasku i zalasku neizrecive lepote.
Od ogromne rakete sada je ostao samo lunarni modul, koji se sastojao od stepena korekcije i
koenja, gde je sedeo Dima Matjuevi, i ureaja za sputanje, to jest, prosto reeno, lunohoda na
platformi. Da se ne bi troilo suvie goriva, zatitni konus se odvojio jo pre naputanja orbite, i
lunohod se sada nalazio u otvorenom kosmosu. Lunarni modul kao da je leteo unatrake, okrenut
glavnim izduvnim ventilima ka Mesecu, i postepeno se s njim u mojoj svesti desilo otprilike isto to i
sa prohladnim lubjanskim liftom, koji se iz mehanizma za sputanje pod zemlju pretvorio u
mehanizam za podizanje na njenu povrinu. U poetku se lunarni modul sve vie i vie dizao iznad
Zemlje, a onda je postepeno bilo jasno da on pada na Mesec. Ali postojala je jedna razlika. U liftu
sam se i podizao i sputao s glavom uvis. Meutim, od zemljine orbite poeo sam da se udaljavam
naglavake, i tek kasnije, moda posle jednog dana letenja, ispostavilo se da, s glavom uvis, sve bre
i bre padam u crni bunar, grevito drei volan bicikla i iekujui kad e se njegovi nepostojei
tokovi zariti u Mesec.
Imao sam vremena za sva ova razmiljanja zato to za sada nije trebalo nita da se radi. esto
sam hteo da razgovaram sa Dimom, ali je on bukvalno sve vreme bio zauzet mnogobrojnim i
komplikovanim operacijama povezanim sa korekcijom putanje. Ponekad sam dizao slualicu i uo
njegove isprekidane razgovore sa inenjerima Centralne uprave leta:
- etrdeset tri stepena... Pedeset sedam... Skretanje...
Neko vreme sam sve to sluao, a onda sam se iskljuio. Kako sam shvatio, glavni Dimin zadatak
bio je da u jedan optiki ureaj uhvati Sunce, a u drugi Mesec, da neto izmeri i saopti rezultat
Zemlji, gde je trebalo da uporede realnu putanju sa planiranom, i da izraunaju trajanje korektivnog
impulsa motora. Sudei po tome kako me je nekoliko puta snano cimnulo u sedlu, Dima je uspevao u
svom zadatku.
Kad su trzaji prestali, saekao sam oko pola sata, uzeo slualicu i pozvao:
- Dima! Alo!
- Sluam - odgovorio je, svojim uobiajenim, pomalo suvim tonom.
- ta je, jesi li korigovao putanju?
- Izgleda da jesam.
- Je l bilo teko?
- Bilo je normalno - odgovorio je.
- Sluaj - poeo sam - a gde si se tako izvetio sa tim stepenima? Pa mi to nismo radili na

predavanjima.
- Ja sam dve godine sluio u stratekoj raketnoj jedinici - rekao je. - Tamo je slian sistem
navoenja, samo po zvezdama. I bez radio veze - sve sam rauna digitronom. Ako pogrei pizdarija.
- A ako ne pogrei?
Dima je utao.
- A ta si ti bio u vojsci?
- Operativni deurni. A posle strateki.
- A ta to znai?
- Nita posebno. Ako sedi u operativno-gaktikoj raketi, onda si operativni. Ako si u stratekoj
- onda si strateki deurni.
- Je l teko?
- Nije. Kao straar u civilu. Jedan dan deura u raketi, tri dana odmara.
- Eto zato si ti sed... Kod vas su tamo svi osedeli, je l da?
Dima je opet utao.
- Je l to zbog odgovornosti?
- Ma ne. Pre e biti od trening letova - oklevajui je odgovorio.
- Od kakvih trening letova? A, je l to ono kad u Izvestiji na poslednjoj strani sitnim slovima
napiu da se u Tihom okeanu ne plovi u odreenom kvadratu?
- Da.
- Ima li esto tih letova?
- Kako kad. Ali svakog meseca izvlai ibicu. Dvanaest puta godinje, cela eskadrila dvadeset pet ljudi. Pa eto, osede momci.
- A ako nee da izvlai?
- To se samo tako kae, da izvlai. U stvari, pre trening leta politiki instruktor sve obie i
svakom da po koverat. Tamo se ve nalazi tvoja ibica.
- A ta ako je kratka, je l moe da odbije?
- Prvo, nije kratka, nego dugaka. A drugo - ne moe. Moe samo da napie molbu za odred
kosmonauta. Ali i to ako ima sree.
- Je l mnogi imaju?
- Nisam brojao. Eto, ja sam uspeo.
Dima je bezvoljno odgovarao i esto pravio neprijatne pauze. Nisam znao ta jo da ga pitam,
pa sam spustio slualicu.
Sledei put sam pokuao da popriam s njim kada je do koenja ostalo samo nekoliko minuta.
Sramota me da priznam, ali zahvatila me bezoseajna radoznalost - hoe li se Dima promeniti pred...
Sve u svemu, hteo sam da proverim hoe li biti isto onako uzdran kao i za vreme naeg prethodnog
razgovora, ili e ga bliski zavretak leta uiniti malo priljivijim. Podigao sam slualicu i pozvao:
- Dima! Ovde Omon. Digni slualicu.
Istog trenutka zauo sam odgovor:
- Sluaj, pozovi me za dva minuta! Je l ti radi radio? Brzo ukljui!
Dima je spustio slualicu. Glas mu je bio uzbuen, i ja sam pomislio da na radiju govore neto o
nama. Ali na Majaku je bila muzika - ukljuivi ga, uo sam brujanje sintisajzera koje se stiavalo,
program se ve zavravao, i posle nekoliko sekundi nastupila je tiina. Zatim se zauo signal tanog

vremena, i ja sam saznao da je u nekakvoj Moskvi etrnaest nekakvih sati. Saekavi jo malo,
podigao sam slualicu.
- Jesi li uo? - uzbueno je upitao Dima.
- uo sam. Ali samo kraj.
- Jesi li prepoznao?
- Ne - rekao sam.
- To je bio Pink Flojd. Uan of dis deis.
- Nije valjda radnika klasa to traila? - zaudio sam se.
- Ma ne - rekao je Dima. - To je pica za emisiju ivot nauke. Sa albuma Medl. ist
andergraund.
- ta, ti voli Pink Flojd?
- Ja? Oboavam. Imao sam sve ploe. A je l se tebi sviaju?
Prvi put sam uo Dimu da govori tako ivahnim glasom.
- Nisu loi - rekao sam. - Samo ne sve. Imaju jednu plou, sa kravom na omotu.
- Atom Hart Mader - rekao je Dima.
- Ta mi se svia. I seam se jo jedne - duple, gde oni sede u dvoritu, a na zidu slika s tim istim
dvoritem u kome oni sede...
- Umaguma.
- Moda. E, pa ja mislim da to uopte nije muzika.
- Tano! To je govno, a ne muzika! - dreknuo je u slualicu neiji dubok glas, i mi zautasmo na
nekoliko trenutaka.
- Grei - progovorio je najzad Dima - grei. Tamo je na kraju nova verzija Soserful of
sikrits. Drukija je pratnja nego na Najs Per. I vokal. Gilmor peva.
Toga se nisam seao.
- ta se tebi svia na Atom Hart Mader? - upitao je Dima.
- Zna, na drugoj strani su dve pesme. Jedna je tiha, uz gitaru. A druga sa orkestrom. Jako dobra
svirka. Tam ta-ta-ta-ta-ta-ta-ta-ta tam-taram tra-ta-ta...
- Znam - rekao je Dima. - Samer Siksti Ejt. A tiha je If.
- Mogue - rekao sam. - A koja je tvoja omiljena ploa?
- Ja nemam omiljenu plou - nadmeno je rekao Dima. - Meni se ne sviaju ploe, nego muzika.
Eto, sa Medl mi se recimo svia prva. O ehu. Ne mogu da je sluam a da se ne rasplaem. Prevodio
sam uz pomo renika. Albatros nad glavom, pa-ra-ram param... And help mi andrstend d best aj
ken...
Dima je progutao knedlu i zautao.
- Dobro zna engleski - rekao sam.
- Ve su mi rekli u raketnoj jedinici, politiki mi je govorio. Ne radi se o tome. Nisam uspeo da
naem jednu plou. Na poslednjem odsustvu sam samo zato iao u Moskvu, poneo etristo rubalja.
Svuda sam traio - niko za nju nije ni uo.
- Koja je to ploa?
- Ma ne zna. Muzika iz filma. Zove se Zabriski point.
- A - rekao sam. - pa imao sam je. U stvari ne plou, nego snimak na kaseti. Nita naroito, u
sutini... Dima, to si zautao? Ej, Dima!
U slualici je neto dugo pucketalo, a onda je Dima upitao:

- Kakva je?
- Ma, kako da ti opiem - zamislio sam se. - Eto, jesi li sluao More?
- Naravno. Ali nije More nego Mor.
- Tako neto. Samo bez rei. Klasika. Moe da smatra da si uo celu, ako si sluao Mor.
Tipian Pink Flojd - saksofon, sintisajzer. Druga strana...
U slualici je kvrcnulo, i sve unaokolo ispunio je glas Halmuradova:
- Ra, prijem! Jebem ti, ta vi tamo trtljate? Nemate posla? Pripremi automatiku za meko
sputanje!
- Automatika je spremna! - buntovno je rekao Dima.
- Onda zaponi orijentaciju ose koionog motora po lunarnoj vertikali!
- Dobro.
Provirio sam kroz pijunke lunohoda u kosmos, i ugledao Mesec. Bio je ve sasvim blizu - slika
pred mojim oima liila bi na petljurovsku zastavu, kad njen gornji deo ne bi bio crn, nego plav.
Zazvonio je telefon. Podigao sam slualicu, ali je to opet bio Halmuradov.
- Panja! Na tri ukljuiti koioni motor na komandu radio altimetra!
- Razumem - odgovorio je Dima.
- Jedan... Dva...
Spustio sam slualicu.
Ukljuio se motor. Radio je s prekidima, a posle jedno dvadeset minuta odjednom sam udario
ramenom u zid, onda leima u plafon, i sve se unaokolo zatreslo od neizdrive tutnjave; shvatio sam
da je Dima otiao u besmrtnost ne oprostivi se. Ali nisam se naljutio - ako izuzmemo na poslednji
razgovor, uvek je bio utljiv i neljubazan, a i meni se nekako inilo da je, sedei danima u gondoli
svoje interkontinentalne balistike, shvatio neto posebno, neto to ga je zauvek liilo potrebe da se
pozdravlja i oprata.

Nisam primetio trenutak sputanja. Cimanje i buka su odjednom prestali i, provirivi kroz
pijunke, ugledao sam isti onakav mrak kao i pre starta. Prvo sam pomislio da se desilo neto
neoekivano, ali onda sam se setio da je i bilo planirano da se spustim za vreme lunarne noi.
Neko vreme sam iekivao, ni sam ne znajui ta, a onda je zazvonio telefon.
- Halmuradov - rekao je glas. - Je l sve u redu?
- Jeste, drue pukovnie.
- Sad e se aktivirati telemetrija - rekao je. - Spustie se vodilice. Sii e se na povrinu i
raportirae. Ali koi, razume?
I dodao tie, odmakavi slualicu od usta:
- Unde-hraund. Kakvo ubre.
Lunohod se cimnuo, i spolja je dopro mukli udarac.
- Napred - rekao je Halmuradov.
To je verovatno bio najtei deo mog zadatka - trebalo je sii sa ureaja za prizemljenje po

dvema uskim vodilicama koje su se sputale na povrinu Meseca. Na vodilicama su se nalazili

specijalni urezi u koje su ulazili tokovi lunohoda, zato je bilo nemogue iskliznuti iz njih, ali je
ostajala opasnost da e se jedna od vodilica nasloniti na nekakav kamen, i tada bi lunohod, sputajui
se na tle, mogao da se nagne i prevrne. Okrenuvi pedale nekoliko puta, osetio sam kako se masivna
maina nagnula napred i ide sama. Pritisnuo sam konicu, ali je inercija bila jaa, i lunohod povuen
nanie, odjednom je neto zazvealo, konica je popustila, i moje noge nekoliko puta strahovitom
brzinom okrenule pedale unatrag, a lunohod nezadrivo jurnuo napred, zaljuljao se i stao pravo, na
svih osam tokova.
Bio sam na Mesecu. Ali nisu mi se javile nikakve emocije u vezi s tim, razmiljao sam o tome
kako da vratim na mesto lanac koji je spao. Kad sam najzad uspeo, zazvonio je telefon. Bio je to
Kapetan leta. Glas mu je bio zvanian i svean.
- Drue Krivomazov! U ime itave pilotsko-komandne posade koja je sada prisutna u Centralnoj
kontroli leta, estitam vam meko sletanje sovjetske automatske stanice Luna 17-b na Mesec!
Zauo se aplauz, i ja sam shvatio da otvaraju ampanjac. Zatim je doprla i muzika - bio je to
neki mar, jedva se uo, gotovo sasvim zaguen pucketanjem koje se ulo u slualici.

14

Svi moji deiji snovi o budunosti nastali su iz lake tuge koja te obuzima onih veeri, odvojenih
od itavog ostalog ivota, kad lei u travi pored ostataka tue vatre, pored tebe je bicikl, na zapadu
se jo rasplinjavaju ljubiaste trake sunca koje je upravo zalo, a na istoku se ve vide prve zvezde.
Malo ta sam video i doiveo, ali mnogo toga mi se svialo, i uvek sam smatrao da e let na
Mesec sadrati u sebi sve pored ega sam prolazio, nadajui se da to sretnem kasnije, definitivno i
zauvek; kako sam mogao znati da ono najbolje u ivotu uvek vidi tek krajikom oka? U detinjstvu
sam esto zamiljao nezemaljske pejzae obasjane beivotnom svetlou, kamene ravnice izbuene
kraterima, daleke iljke planina, crno nebo na kome poput ogromnog ugarka plamti sunce i sijaju
zvezde, zamiljao sam viemetarske naslage kosmike praine, zamiljao kamenje koje nepomino
lei na meseevoj povrini mnogo milijardi godina - na mene je uvek ostavljala snaan utisak
pomisao kako kamen moe nepomino da lei toliko vremena na istom mestu, a ja u odjednom da se
sagnem i podignem ga debelim prstima kosmonautske rukavice. Mislio sam da u, kad pogledam
navie, videti plavu kuglu Zemlje, nalik na izoblien kolski globus kroz uplakana stakla gas-maske, i
taj najuzvieniji trenutak u mom ivotu povezae me sa svim onim trenucima kada mi se inilo da
stojim na pragu neeg nedokuivog i udesnog.
Ispostavilo se da je Mesec u stvari majuno prostranstvo, crno i zaguljivo, gde bi se tek
ponekad videla treperava mutna svetlost, ispostavilo se da je on postojani mrak iza beskorisnih
soiva pijunki, i nemirni san u zgrenom poloaju, dok ti je glava oslonjena na ruke koje lee na
upravljau.
Kretao sam se polako, po pet kilometara na dan, i uopte nisam mogao da zamislim kako izgleda
svet oko mene. Iako, verovatno, to carstvo venog mraka nije nikako izgledalo - osim mene, tu nije
bilo ljudi kojima neto moe nekako da izgleda, farove nisam ukljuivao da se ne bi troio
akumulator. Tle poda mnom bilo je oigledno ravna povrina - maina je glatko ila. Ali upravlja
nije mogao sasvim da se okrene - oigledno se zaglavio pri sletanju, tako da mi je ostajalo samo da
okreem pedale. Toalet je bio strano neudoban za korienje - toliko da sam radije trpeo do
poslednjeg trenutka, kao nekad u vreme spavanja u vrtiu. Ipak, moj put u kosmos je bio tako dug da
nisam dozvoljavao mranim mislima da me obuzmu, i ak sam bio srean.
Prolazili su sati i dani, zaustavljao sam se samo da bih spustio glavu na upravlja i zaspao.
Govedina se polako bliila kraju, vode u kanti bilo je sve manje, svako vee sam za centimetar
produavao crvenu liniju na karti koja je visila preda mnom, i ona se sve vie pribliavala malom
crnom krugu iza kojeg nije vie trebalo da postojim. Krui je liio na oznaku stanice metroa, jako me
nerviralo to nema ime, pa sam pored njega sa strane napisao Zabriskie Point.

Desnom rukom stezao sam niklovanu kuglicu u depu jakne i ve sat vremena gledao etiketu sa
natpisom Veliki zid. Priviali su mi se topli vetrovi nad poljima daleke Kine, i telefon koji je
dosadno zvonio na podu malo me je interesovao, ali sam ipak posle nekog vremena podigao
slualicu.
- Ra, prijem! Zato ne odgovara? Zato gori svetlo? Zato stoji? Ja ovde sve vidim na
telemetriji.
- Odmaram, drue Kapetane leta.
- Raportiraj stanje brojaa!
Pogledao sam mali elini cilindar sa brojevima u prorezu.
- Trideset dva kilometra sedamsto metara.
- Sada iskljui svetlo i sluaj. Mi ovde gledamo na karti - upravo se pribliava.
Srce mi je zastalo, iako sam znao da je jo daleko do crnog kruia koji me kao metak gledao sa
karte.
- emu?
- Modulu za sputanje Luna 17-b.
- Pa ja sam Luna 17-b - rekoh.
- Pa ta. I oni su to bili.
Izgleda da je opet bio pijan. Ali razumeo sam o emu govori. Bila je to ekspedicija za uzimanje
uzoraka meseevog tla, tada su se na Mesec spustila dvojica kosmonauta, Pasjuk Dra i Zurab
Parcvanija. Nosili su malu raketu kojom su na Zemlju poslali petsto grama tla, posle toga proiveli
minut i po na povrini Meseca i ubili se.
- Panja, Omone! - rekao je Kapstan leta. - Sad budi oprezan. Smanji brzinu i iskljui farove.
kljocnuo sam prekida i primakao se crnim soivima pijunki. Zbog optike iskrivljenosti
izgledalo je da se mrak oko lunohoda nadvija kao svod, i prostire poput beskonanog tunela u daljinu.
Jasno sam razabirao samo mali deo kamene povrine, neravne i dombaste - to je, izgleda, bio drevni
bazalt; na svakih metar do metar i po popreno liniji mog kretanja uzdizala su se onia duguljasta
ispupenja, koja su jako liila na peane dine u pustinji. udno je bilo to to ih uopte nisam oseao
pri kretanju.
- Pa? - zaulo se u slualici.
- Nita se ne vidi - rekao sam.
- Iskljui farove i napred. Ne uri.
Vozio sam jo etrdesetak minuta. Onda je lunohod naleteo na neto. Podigao sam slualicu.
- Zemlja, prijem. Ovde neeg ima.
- Ukljui farove.
Usred mog vidokruga leale su dve ruke u crnim konim rukavicama, raireni prsti desne
pokrivali su drku lopatice za smee u kojoj je jo bilo peska, pomeanog sa sitnim kamenjem, dok je
leva stezala pitolj makarov koji se mutno presijavao. Izmeu ruku se videlo neto tamno.
Zagledavi, razaznao sam podignuti okovratnik oficirske bluze i vrh kape sa titnicima za ui koji je
trao iznad njega; rame i deo glave oveka koji je leao pokrio je toak lunohoda.

- ta je, Omone? - izdahnula mi je slualica u uvo.

Kratko sam opisao ono to se nalazilo pred mojim oima.
- A epolete, ta je na epoletama?
- Ne vidi se.
- Povuci se pola metra unazad.
- Lunohod ne moe da ide unazad - rekao sam. - Nono koenje.
- Sranje... Lepo sam govorio glavnom konstruktoru - mrmljao je Kapetan leta. - to se kae: da
sam znao gde u pasti, ja bih seo. Razmiljam ko bi to mogao da bude - Zura ili Paa. Zura je bio
kapetan, a Paa major. Dobro, iskljui farove, cri e ti akumulator.
- Razumem - rekao sam, ali pre nego to sam izvrio nareenje, jo jednom sam pogledao
nepominu ruku i vrh kape. Neko vreme nisam mogao da se pomerim, ali sam onda stegao zube i
svom teinom nalegao na pedalu. Lunohod je poskoio navie, a u sledeem trenutku nanie.
- Nastavi - rekao je Halmuradov, koji je zamenio Kapetana leta. - Zaostaje za planiranim
terminom.

tedeo sam energiju i gotovo sve vreme provodio u potpunom mraku, izbezumljeno okreui
pedale i ukljuujui svetlo samo na nekoliko sekundi da bih proverio kompas, mada to nije imalo
nikakvog smisla, jer volan ionako nije radio. Ali tako je nareivala Zemlja. Teko je opisati taj
oseaj - mrak, pregrejani tesni prostor, znoj koji kaplje sa ela, lagano ljuljanje - neto slino moda
osea plod u majinoj utrobi.
Bio sam svestan da sam na Mesecu. Ali ono ogromno rastojanje koje me delilo od Zemlje bilo
je za mene ista apstrakcija. inilo se da se ljudi s kojima razgovaram telefonom nalaze negde u
blizini - ne zato to su se njihovi glasovi u slualici odlino uli, ve zato to nisam mogao da
zamislim kako su slubeni odnosi i lina oseanja koja nas povezuju - neto apsolutno nematerijalno mogli da se razvuku na nekoliko stotina hiljada kilometara. Ali najudnije je bilo to to su se na isto
nezamislivo rastojanje udaljile i uspomene koje me veu za detinjstvo.

Kad sam iao u kolu, leto sam obino provodio u podmoskovskom selu, koje se nalazilo pored
autoputa. Veliki deo svog vremena provodio sam na sedlu bicikla, i u toku dana ponekad prelazio po
trideset, pa i etrdeset kilometara. Taj bicikl je bio loe natelovan volan je bio suvie nizak, i morao
sam jako da se povijam iznad njega - isto kao u lunohodu. I evo sada sam, verovatno zato to je moje
telo ve dugo bilo u toj pozi, poeo da doivljavam lake halucinacije. Kao da sam obamirao, spavao
na javi - u mraku je to bilo veoma jednostavno - inilo mi se da ispod sebe vidim senku na asfaltu

koji juri unazad, da vidim belu liniju posred autoputa, i udiem vazduh koji mirie na izduvne gasove.
Poelo je da mi se priinjava urlanje kamiona koji prolaze pored mene, i utanje guma po putu - i
samo bi me nova seansa veze dozvala sebi. Ali zatim bih ponovo ispadao iz lunarne stvarnosti,
prebacivao se na podmoskovski autoput, i uviao koliko su mi znaili sati koje sam tamo proveo.
Jednom je vezu sa mnom uspostavio drug Kondratjev, i poeo da deklamuje stihove o Mesecu.
Nisam znao kako da ga ljubazno zamolim da prestane, ali odjednom je poeo da govori pesmu koja
mi se od prvih stihova uinila kao fotografija moje due.
Ti i ja smo verovali bivstvovanja spoju,
ali sad se osvrem nevericom sluen kada vidim tebe, celu mladost svoju,
potpuno nestvarnu, neke boje tue.
Kad razmislim bolje - to je sjaj Meseca,
meu nama dvoma - sprudom i utopljenikom,
ili vidim stubove to leima preseca,
dok juri ka Mesecu na biciklu svome.
Ve odavno si...
Tiho sam zajecao, i drug Kondratjev je odmah zautao.
- A dalje? - upitao sam.
- Zaboravio sam - rekao je drug Kondratjev. - Kao da mi je isparilo iz glave.
Nisam mu poverovao, ali znao sam da je besmisleno raspravljati se.
- O emu sad razmilja? - upitao je.
- Ma ni o emu - rekao sam.
- To je nemogue - rekao je. - U glavi se svakako mota nekakva misao. Stvarno, kai mi.
- Eto, esto se seam detinjstva - rekao sam preko volje. - Kako sam vozio bicikl. Bilo je jako
slino. I jo uvek ne razumem - vozio sam bicikl, i volan je bio ovako nizak, i isto kao da nije bilo
svetla ispred mene, i vetar, onako sve...
Zautao sam.
- I? ta to ne razume?
- Pa, kao da sam vozio prema kanalu... Kud onda ja...
Drug Kondratjev je utao, zatim tiho spustio slualicu.
Ukljuio sam Majak - uzgred, nisam ba verovao da je to Majak, iako su to tvrdili svaka dva
minuta.
- Sedmoricu sinova podarila je Domovini Marija Ivanovna Plahuta iz sela Mali Perehvat zauo se enski glas koji je lebdeo iznad radnog podneva daleke Rusije - dvojica od njih - Ivan
Plahuta i Vasilije Plahuta, sada su u vojsci, u tenkovskim jedinicama MVD. Oni mole da za njihovu
majku pustimo aljivu pesmu Samovar. Ispunjavamo vau elju, momci. Marija Ivanovna, za vas
danas peva narodni veseljak SSSR, Artjom Plahuta, koji se odazvao naem pozivu sa istim onim
zadovoljstvom s kojim se osam godina pre brae demobilisao kao stariji vodnik.
Zabrujale su balalajke, dva ili tri puta tresnuli tanjiri, i glas pun emocija, nagazivi na slovo r
kao na suseda u autobusu, zapevao:

Ej, provrila vodica-a!

Spustio sam slualicu i stresao se od tih rei. Setio sam se sede Dimine kose, i krave sa omota
Atom Heart Mother, i niz kimu su mi proli ledeni marci. Iekivao sam minut-dva, a onda sam,
pomislivi da se pesma zavrila, okrenuo crnu ruicu. Na trenutak je vladala tiina, da bi mi bariton
koji se pritajio zagrmeo u lice:
astili smo gadove ajem,
i vodicom vatrenom!
Ovog puta sam ekao due, i, kad sam ponovo ukljuio prijemnik, govorila je voditeljka:
- ... da se setimo naih kosmonauta, i svih onih iji zemaljski trud omoguava njihovu nebesku
strau. Za njih danas...
Odjednom sam se povukao u svoje misli - tanije, samo sam upao u jednu od njih kao kroz led i opet sam poeo da sluam tek posle nekoliko trenutaka, kada je teki hor udaljenih basova ve
slagao poslednje cigle u monumentalno zdanje nove pesme. Ali, iako sam se potpuno iskljuio iz
stvarnosti, i dalje sam automatski okretao pedale, jako rairivi desno koleno u stranu - tako sam
manje oseao ulj koji mi je napravila izma.
Evo ta me zaprepastilo.
Ako sam se sad, zatvorivi oi, nalazio - ukoliko ovek uopte moe negde da se nalazi - na
nestvarnom podmoskovskom autoputu, i nepostojei asfalt, kronje i sunce pred mojim zatvorenim
oima bili za mene tako stvarni kao da zaista jurim u svojoj omiljenoj drugoj brzini; ako sam,
zaboravivi na Zabriski Point, do kojeg je ostalo jo sasvim malo, ipak nekoliko trenutaka bio srean
- zar to nije znailo da sam ve tada, u detinjstvu, kada sam bio tek neodvojivi deo sveta utonulog u
letnju sreu, kada sam zaista jurio na svom biciklu po asfaltnoj traci, u susret vetru i suncu, nimalo se
ne interesujui za ono to me eka - zar to nije znailo da sam se ve tada kotrljao po crnoj i mrtvoj
povrini Meseca, videi samo ono to je proniklo u svest kroz iskrivljene pijunke lunohoda koji se
zgunjava oko mene?
Zbogom, jemeni klasu,
od sutra smo u kosmosu,
iza prozorskog rama drugarica
Luna u crnom nebu sama...

15

Socijalizam je ureenje civilizovanih kooperanata na elu sa udovinim Raspuinom, koji ne

samo to kopiraju i presnimavaju velike grupe kolektivnih propagandista i agitatora, ve su i
kolektivni organizatori, to se razlikuju po svom mestu u odreenom istorijskom sistemu korienja
aeroplana protiv potreba i nevolja nisko letee konjice koja umire, truli, ali je isto tako neiscrpna kao
naa reorganizacija Rabkrina.
Iznad teksta ispisanog zlatnim slovima nalazio se ornament sa profilom klinaste brade i
polukruna re LENJIN, opasana sa dve maslinove granice od folije. esto sam prolazio pored tog
mesta, ali je oko njega uvek bilo ljudi, a ja pred njima nisam smeo da priem blie. Paljivo sam
osmotrio itavu konstrukciju: bio je to prilino veliki pano, oko metar visine, presvuen
tamnocrvenim pliem. Visio je na dve ome, dok je s druge strane bio privren omanjom kukicom
na zid. Osvrnuo sam se. Jo se nije zavrio obavezni odmor, u hodniku nije bilo nikoga. Priao sam
prozoru - aleja koja je vodila prema trpezariji bila je pusta, osim dva lunohoda koji su sa njenog
udaljenog kraja polako puzili ka meni. U njima sam prepoznao rukovodioce Juru i Lenu. Bilo je tiho,
samo je iz prizemlja dopiralo skoro neujno lupkanje ping-pong loptice o sto - pri pomisli da neko
ima pravo da igra stoni tenis u vreme strogog odmora zahvatila me melanholija. Okrenuo sam kukicu i
povukao pano prema sebi. Ukazao se kvadrat zida, na ijoj sredini se nalazio prekida, obojen
zlatnom bojom. Oseajui kako mi srce sve bre kuca, pruio sam ruku i gurnuo ga navie.
Zaulo se tiho zvono, i ja sam, jo uvek ne shvatajui o emu se radi, osetio kako sam sa samim
sobom i svetom koji me okruuje uinio neto strano. Ponovo se zaulo zvono, ovog puta glasnije, i
odjednom se ispostavilo da ni prekida, ni otvorena tamnocrvena vrata, ni itav hodnik u kome se
nalazim - nita od toga nije stvarno, zato to ja u stvari ne stojim ispred zida sa prekidaem, ve
sedim u zgrenom i neudobnom poloaju, u nekom jako tesnom prostoru. Zazvonilo je jo jednom, i
mene je u roku od nekoliko sekundi okruio lunohod. Jo jedno zvono, i u mojoj svesti je blesnula
misao o tome kako sam jue, pre nego to sam spustio glavu na volan, doveo crvenu liniju na karti
tano do crnog kruia sa natpisom Zabriskie Point.
Zvonio je telefon.
- Jesi li se naspavao, klipane? - zatutnjao je u slualici glas pukovnika Halmuradova.
- Ti si klipan - rekao sam, odjednom se razljutivi.
Halmuradov se zvuno i zarazno nasmejao - shvatio sam da se uopte nije naljutio.
- Ja opet sedim sam u Centralnoj kontroli. Nai su otputovali u Japan, da se dogovore oko
zajednikog leta. Phadzer Vladilenovi te pozdravlja, ba mu je bilo ao to nije stigao da se oprosti
- o putu je odlueno u poslednjem trenutku. A ja sam zbog tebe ostao ovde. Pa dobro, hoe li danas

postaviti radio-zastavicu? Izgleda da si se namuio? Je l ti drago?

utao sam.
- Ma je l se ti to ljuti na mene? Omone? to sam ti onomad rekao da si magarina? Pusti to. Ti
si tada ceo CUP okrenuo naglavake, umalo da otkaemo poletanje - rekao je Halmuradov i poutao
malo. - Ma zato ti to kao neka baba... Jesi li muko ili nisi? I jo ovakav dan. Seti se samo.
- Seam se - rekao sam.
- Zakopaj se to vre - zabrinuto je rekao Halmuradov. - Posebno jaknu oko vrata. A to se
tie lica...
- Sve znam isto kao i vi - prekinuo sam ga.
- ... prvo naoare, onda umotaj alom, a onda - kapu. Obavezno je zavei ispod brade. Rukavice.
Rukave i izme obmotaj konopcem - vakuum ne zna za alu. Onda e biti dosta za tri minuta.
Razume?
- Da.
- Nije da, nego razumem. Kad se spremi - izvestie.
Kau da u poslednjim trenucima ovek vidi itav ivot, nekako usporeno i u obrnutom smeru. Ne
znam. Sa mnom se nita slino nije desilo, ma koliko sam se trudio. Umesto toga sam jasno i do
najsitnijih detalja zamislio Landratova u Japanu - kako izjutra eta sunanom ulicom u skupim i svee
kupljenim patikama, smeka se i verovatno ak i ne razmilja o onom na ta ih je upravo obuo.
Zamislio sam i ostale - Kapetana leta, koji se pretvorio u vremenog intelektualca u trodelnom odelu,
i druga Kondratjeva koji zamiljeno daje intervju dopisniku emisije Vreme. Ali ni jedna misao o
meni nije mi padala na pamet. Da bih se smirio, ukljuio sam Majak i odsluao tihu pesmu o vatrama
koje se pale daleko iza reke, o oborenoj glavi, probijenom srcu i belogardejcima koji nemaju ta da
izgube osim svojih zlatnih lanaca na satu. Setio sam se kako sam nekad davno u detinjstvu puzio sa
gas-maskom na licu po linoleumu, neujno pevajui uz udaljeni zvunik, i onda sam tihim glasom
zapevao:
- To su be-lo-gardej-ski lanci!
Odjednom se radio iskljuio i zazvonio je telefon.
- ta je? - pitao je Halmuradov. - Jesi li spreman?
- Nisam jo - odgovorio sam. - emu urba?
- E, stvarno si ubre, mali - rekao je Halmuradov - zato i pie u tvom dosijeu da nisi imao
drugova u detinjstvu, osim onog bilmeza koga smo streljali. Misli li ti ponekad na druge? Opet neu
stii na tenis.
Pomisao na to kako e Halmuradov u belom ortsu na svojim debelim nogama uskoro stajati na
terenu Lunjika i lupkati lopticom po asfaltu, dok mene u tom trenutku vie nigde nee biti, odjednom
mi se uinila neverovatno uvredljivom - ne zato to sam osetio zavist prema njemu, ve zato to sam
se s prodornom jasnou setio jednog sunanog septembarskog dana na stadionu Lunjiki, jo iz
kolskih vremena. Ali onda sam shvatio da kad ne bude mene, nee biti ni Halmuradova ni Lunjika, i
ta misao je odagnala melahnoliju koju sam poneo iz sna.
- Na druge? Na koje druge? - tiho sam upitao. - Uostalom, to je glupost. Vi idite, a ja u se sam
snai.
- Ma pusti ti to.
- Sve je u redu. Idite.
- Prekini vie - ozbiljno je rekao Halmuradov. - Moram da zakljuim izvetaj, da registrujem

signal sa Meseca, da upiem moskovsko vreme. Ti bolje pouri s tim.

- Da li je i Landratov u Japanu? - iznenada sam upitao.
- A to pita? - sumnjiavo je rekao Halmuradov.
- Onako. Setio sam se.
- ega si se setio? A?
- Ma nieg - rekao sam. - Setio sam se kako je igrao Kaljinku na zavrnom ispitu.
- Shvatio sam. Ej, Landratove, jesi li u Japanu? Ovde pitaju za tebe.
Zauo se smeh i klizavo kripanje prstiju koji steu slualicu.
- Tu je on - rekao je najzad Halmuradov. - Pozdravlja te.
- I ja njega. U redu, bie da je vreme.
- Kad gurne poklopac - brzo je rekao Halmuradov, ponavljajui uputstva koja sam znao
napamet - odmah se hvataj za volan, da te ne izbaci pritisak. Onda udahni kiseonik iz maske i izai.
Kad proe petnaest koraka, izvadi radio-zastavicu, postavi ga i ukljui. Samo pazi da ga odnese
malo dalje, inae e lunohod zakloniti signal... A onda... Pitolj s jednim metkom smo ti dali, a
kukavica u naem odredu kosmonauta nikad nije bilo.
Spustio sam slualicu. Telefon je ponovo zazvonio, ali nisam obraao panju na njega. Na
trenutak sam se poigravao idejom da ne postavim radio-zastavicu, kako bi to ubre Halmuradov
presedeo u CUP-u do kraja dana, a onda jo zaradio i neki partijski prigovor, ali setio sam se Sjome
Umigina i njegovih rei o tome kako obavezno moram da sletim i sve zavrim. Nisam mogao da
izdam momke sa prvog i drugog nivoa, pa ak ni utljivog Dimu sa lunarnog modula; oni su umrli da
bih ja sad bio ovde i, pred licima njihovih uzvienih kratkih sudbina, moj bes prema Halmuradovu
izgledao mi je sitan i sramotan. Kad sam shvatio da u se sad, za nekoliko trenutaka, sabrati duhom i
uraditi sve kako treba, telefon nije vie zvonio.
Poeo sam da se spremam i bio sam gotov za pola sata. vrsto zapuivi ui i nozdrve
specijalnim hidrokompenzacionim tamponima od nauljene vate, proverio sam odeu - sve je bilo
vrsto zakopano, upasano i umotano; istina, gumica motociklistikih naoara bila je suvie tesna one su mi se zarile u lice, ali nisam hteo da se zamajavam s tim - ionako nije trebalo dugo da trpim.
Uzeo sam futrolu sa police, izvukao pitolj iz nje, otkoio ga i stavio u dep jakne. Prebacivi dak s
radio-zastavicom preko levog ramena, krenuo sam da podignem slualicu, ali setio sam se da sam ve
zapuio ui vatom, a nisam ba hteo da potroim poslednje trenutke ivota na razgovor sa
Halmuradovom.
Prisetio sam se poslednjeg razgovora sa Dimom i pomislio kako sam dobro uradio to sam ga
slagao za Zabriskie Point. Teko je otii iz sveta koji i dalje krije neke tajne.
Izdahnuo sam kao pred skok u vodu i prihvatio se posla.
U dugim satima vebanja moje telo je tako dobro upamtilo ta treba da radi, da se ni u jednom
trenutku nisam zaustavio, iako sam morao da radim u skoro potpunom mraku, jer se akumulator toliko
potroio da lampica vie nije sijala - video se samo tamnocrveni crvi njene spirale. Prvo je trebalo
skinuti pet rafova po obodu poklopca. Kada je poslednji raf zveknuo o pod, napipao sam na zidu
stakleni prozori za izbacivanje poklopca u sluaju nude, i jako udario po staklu poslednjom
konzervom Velikog Zida. Staklo se razbilo. Proturio sam ruku kroz otvor, zakaio prstom osigura
piropatrona i povukao ga prema sebi. Piropatron je bio nainjen od eksploziva iz granate F-1, i
aktivirao se sa zadrkom od tri sekunde, pa sam imao tek toliko vremena da se uhvatim za volan i
savijem glavu to je mogue nie. Iznad glave mi je grunulo i tako me cimnulo da sam umalo ispao iz

sedla, ali sam se ipak zadrao.

Podigao sam glavu. Iznad mene je bio crni bezdan otvorenog kosmosa. Izmeu njega i mene
nalazio se samo tanki pleksiglas motociklistikih naoara. Oko mene je bio apsolutni mrak. Sagnuo
sam se, duboko udahnuo iz maske za kiseonik, neveto se prebacio preko ivice, stao na noge i krenuo
napred - svaki korak je bio neverovatno naporan zbog strahovitog bola u leima, ispravljenih prvi put
za mesec dana. Nisam hteo da idem celih petnaest koraka, spustio sam se na koleno, olabavio
konopac vree sa radio-zastavicom i izvukao ga napolje - njegova poluga je zapela i nikako nije hteo
napolje. Zadravanje vazduha u pluima bivalo je sve tee, i javio se kratak trenutak panike - uinilo
mi se da u sad umreti, ne uradivi ono zbog ega sam tu. Ali u sledeem trenutku vreica se smakla,
spustio sam radio-zastavicu na nevidljivu povrinu Meseca i okrenuo ruicu. U etar su poletele
nevidljive rei LENJIN, SSSR i MIR, koje su se ponavljale svake tri sekunde, a na telu se ukljuila
majuna crvena lampica, koja je osvetlila sliku zemljine kugle kako plovi kroz penino klasje - i tu
sam prvi put u ivotu primetio da grb moje Domovine prikazuje pogled sa Meseca.
Vazduh je hteo napolje iz plua, znao sam da u kroz nekoliko sekundi da ga izdahnem, i usnama
koje peku udahnem prazninu. Zamahnuo sam i bacio niklovanu kuglicu to sam dalje mogao. Bilo je
vreme da umrem. Izvadio sam pitolj iz depa, prineo ga slepoonici, i pokuao da se setim
najvanije stvari u mom kratkom postojanju, ali nita mi nije palo na pamet osim prie Marata
Popadije, koju je ispriao njegov otac. Uinilo mi se runo i uvredljivo to u umreti sa tom milju
koja nema nikakve veze sa mnom, pa sam pokuao da mislim na neto drugo, ali nisam mogao, pred
mojim oima pojavila se zimska poljana, lovci koji sede pored vatre, dva medveda koji se riui
ustremljuju ka lovcima - i, povlaei oroz, odjednom sam neverovatno jasno shvatio da je Kisinder
znao.
Pitolj je izneverio, ali je i bez njega ve svemu bio kraj, pred mojim oima pojavili su se jarki
pojasevi za spasavanje, i ja sam pokuao da uhvatim jedan od njih, promaio i svalio se na ledeni i
crni meseev bazalt.

U moj obraz se zario otar kamen - nisam ga mnogo oseao zbog ala, ali je svejedno bilo
neprijatno. Pridigao sam se na laktove i osvrnuo se oko sebe. Nita se nije videlo. Svrbeo me je nos,
kinuo sam, i jedan od tampona je izleteo iz nozdrve. Onda sam skinuo sa glave al, naoare i kapu,
zatim izvadio nabrekle tampone od vate iz uiju i nosa. Nita se nije ulo, ali se zato jasno oseao jak
miris bui. Bilo je vlano i, bez obzira na vatiranu jaknu, hladno.
Ustao sam, opipao naokolo rukama, ispruio ih ispred sebe i krenuo napred. Gotovo istog
trenutka spotakao sam se o neto, ali sam odrao ravnoteu. Posle nekoliko koraka moji prsti su
napipali zid - osetio sam splet debelih ica prekrivenih nekim lepljivim dlaicama. Okrenuo sam se i
poao na drugu stranu. Sada sam koraao opreznije, visoko podiui noge, ali sam se posle nekoliko
koraka ponovo sapleo. Onda se ispod mojih dlanova opet stvorio zid i kablovi razapeti preko njega.
Tu sam, na oko pet metara od sebe, primetio majunu crvenu lampicu koja je osvetljavala metalni
petougao, i svega se setio.

Ali pre nego to sam uspeo da osmislim ono ega sam se setio, ili da jasno razmislim o bilo
emu, daleko s moje desne strane neto je blesnulo, okrenuo sam glavu, instinktivno zaklonio lice
rukama, i kroz prste ugledao tunel koji se gubi u daljini, na ijem je kraju zasvetlela jarka svetlost,
obasjavi zidove gusto pokrivene kablovima, i ine koje se spajaju u jednoj taki.
Okrenuvi glavu na drugu stranu ugledao sam lunohod koji je stajao na inama, i na koji je
padala moja dugaka senka (nepoznati autor gusto ga je ukrasio zvezdama i reima SSSR), i poeo da
uzmiem prema njemu, zaklanjajui se od zaslepljujue svetlosti koja je nadirala ka meni po inama,
i koja me zbog neega podsetila na sunce koje zalazi. U bok lunohoda neto je lupilo, istog trenutka
zauo se glasan tresak, shvatio sam da u mene pucaju, i jurnuo iza lunohoda. U njegov bok ponovo je
zveknuo metak i zabrujao kao zvono na sahrani. ulo se tiho kloparanje tokova, zatim se zauo jo
jedan pucanj, i lupa tokova je prestala.
- Ej, Krivomazove! - zagrmeo je snaan neljudski glas. - Izlazi sa podignutim rukama, ubre!
Tebi su dali orden!
Oprezno sam provirio iza lunohoda: na pedesetak metara od mene stajala su mala kolica na
runi pogon sa farom koji je zaslepljujue svetleo, ispred kojih se na iroko razmaknutim nogama
klatio ovek sa megafonom u levoj ruci i pitoljem u desnoj. Podigao je oruje, odjeknuo je pucanj, i
metak koji je nekoliko puta rikoetirao prozvidao je ispod plafona. Uklonio sam glavu.
- Izlazi, gade!
Njegov glas mi je bio poznat, ali nisam mogao da razaberem ko je to.
- Dva!
Jo jednom je opalio i pogodio asiju lunohoda.
- Tri!
Ponovo sam oprezno provirio, i video kako je stavio megafon na svoja kolica, rairio ruke u
stranu, i usporeno potrao po pragovima prema lunohodu. Kad se malo primakao, ulo se kako bruji,
isputajui zvuk kao motor aviona, i odmah sam ga prepoznao - bio je to Landratov. Poeo sam da
uzmiem kroz tunel, ali sam shvatio da u, im stigne do lunohoda, biti potpuno nezatien. Oklevao
sam na trenutak, a onda sam se sagnuo i zavukao se ispod niskog nazubljenog dna.
Sada sam video samo noge koje su se pribliavale, i spretno, ali nekako iaeno, gazile po
pragovima. Izgleda da nita nije primetio. Pribliavajui se lunohodu, zabrujao je drugaije,
napregnutije, i shvatio sam da izvodi vira, obilazei letelicu s boka. Njegove su izme promakle
izmeu zaralih tramvajskih tokova, i tu sam ga, sasvim neoekivano, doepao za noge. Kad su se
moji prsti stegli oko njegovih glenjeva, zamalo da ih ispustim od munog oseaja gotovo potpune
praznine u njegovim izmama. Zaurlao je i pao, nisam ga putao, i proteze su se ispod mekane koe
neprirodno iaile. Jo jednom sam ih zavrnuo i poeo da se izvlaim ispod lunohoda. Kad sam se
iskobeljao, on je ve puzio ka pitolju koji je ostao da lei izmeu pragova kada mu je pri padu ispao
iz ruke. Imao sam ne vie od jedne sekunde, dohvatio sam teki petougao radio-zastavice i snano
tresnuo taj utokosi landratovski potiljak.
ulo se krckanje, i crvena lampica se ugasila.

Landratovljeva runa kolica za vonju po inama bila su mnogo laka od mog lunohoda, i ila su
mnogo bre. Far koji je bio prikljuen na veliki akumulator osvetljavao je okruglo okno sa kablovima
koji su bili razvueni po zidu i umotani nekakvim lepljivim vlaknima kojima se pokriva, na primer,
kanap na koji se neto kai u kuhinji ili trpezariji. To okno je oigledno bio zaputeni tunel metroa,
od njega su se na vie strana odvajali drugi tuneli, isto tako crni i beivotni kao i onaj kroz koji sam
iao. Preko pragova su povremeno pretravali pacovi - neki su bili veliine osrednjeg psa, ali na
mene, hvala bogu, nisu obraali panju. Onda se sa desne strane pojavio boni tunel, isti kao
prethodni, ali, kad sam mu se pribliio, kolica su odjednom naglo skrenula udesno, pa sam ljosnuo na
ine i jako uganuo rame.
Ispostavilo se da je skretnica pored koje sam proao bila napola okrenuta - prednji tokovi su
nastavili napred po inama, a zadnji skrenuli desno, zbog ega su se kolica potpuno zaglavila.
Shvatio sam da u morati da nastavim peke po mraku, i polako poeo da bauljam, kajui se to
nisam uzeo Landratovljev makarov, mada bi me on, naravno, teko spasio pacova ako bi reili da me
napadnu.
Nisam preao ni pedesetak metara, kada se ispred mene zauo lave pasa i neiji krici. Okrenuo
sam se i pojurio nazad. Iza mojih lea blesnula je svetlost; osvrnuvi se, ugledao sam siva tela dva
vujaka kako preskau pragove ispred gonilaca, kojima su se videle samo zaljuljane baterijske
lampe.
- Eno ga! Belka! Strelka! Drte ga! - zaurlao je neko otpozadi.
Skrenuo sam u boni tunel i potrao najbre to sam mogao, visoko preskaui pragove da ne
bih slomio noge. Nagazivi na pacova, samo to nisam pao, i odjednom sam ugledao jarke i
nepomine nezemaljske zvezde - svetlele su s desne strane, pa sam pojurio na tu stranu, natrao na
zid, i krenuo da ga preskoim hvatajui se za kablove, leima oseajui vujake koji kidiu na mene.
Prebacivi se na drugu stranu, sruio sam se na zemlju; nisam se ugruvao samo zato to sam udario u
neto jako meko, nalik na fotelju tapaciranu polietilenom. Prevrnuvi se preko nje, uvukao sam se u
prolaz izmeu nekakvih kutija i gajbi, i poeo da puzim kroz njega, nekoliko puta napipavi naslone
stolica i tapacirane rukohvate kaueva. Onda je oko mene postalo svetlije. U blizini sam zauo tihi
razgovor i sledio se. Preda mnom se nalazila zadnja strana ormana - per-ploa na kojoj je pisala
velika re NEVKA. Otpozadi su dopirali krici i lajanje, a zatim i glas pojaan megafonom:
- Prestani! Tiho! Idemo uivo za dva minuta!
Psi su i dalje lajali, a neiji drski tenor poeo je da objanjava o emu se radi, ali je megafon
ponovo zaurlao: - Mar u kurac odavde! Ii ete na sud zajedno sa psima!
Lajanje se postepeno stiavalo - pse su oigledno odvukli. Kad je proao jo jedan minut,
usudio sam se da provirim iza ormana gde sam se skrivao.
U prvom trenutku uinilo mi se da sam dospeo u nekakav starorimski planetarijum. Na veoma
visokom zasvoenom plafonu, daleke zvezde od stakla i lima svetlucale su otprilike treinom snage.
etrdesetak metara od mene nalazila se stara dizalica; na njenoj streli je, oko etiri metra od poda,
lebdeo svemirski brod Saljut, po obliku slian boci, a za njega je bio spojen kosmiki teretnjak
Agdam T-3; brod je visio na streli kao plastini model aviona - okaen za noicu postolja. Cela
konstrukcija kao da je bila suvie teka za jednu dizalicu - krmu kosmikog teretnjaka pridravala su
jo i dva-tri debla oslonjena o pod, koja su se videla u polumraku, ali kada su se pored mene
ukljuila dva reflektora, postala su praktino nevidljiva, zato to su, kao i zid iza njih, bila obojena u
crno i oblepljena komadiima folije koji su se presijavali na elektrinom osvetljenju.

Na reflektorima su se nalazili filteri, i njihova svetlost je bila udna, mrtvaki bela. Osim
kosmikog broda koji je dobio veoma stvaran izgled, osvetlili su i televizijsku kameru s velikim
natpisom Samsung, pored koje su puila dvojica ljudi s automatima, kao i dugaki sto sa
mikrofonima, hranom i prividno providnim flaama votke, nalik na ledenice srasle za sto, za kojim su
sedela dvojica generala, od kojih je svaki nekako liio na Henriha Borovika.
Sa strane je stajao mali sto sa mikrofonom, za kojim je sedeo ovek u civilu. Iza njegovih lea
nalazio se pano od perploe s natpisom Vreme, i crteom zemljine kugle iznad koje je ukoso
uzletala petokraka zvezda sa veoma dugim bonim zracima. Nagnuvi se iznad stola, sa ovekom
pored mikrofona je o neemu razgovarao drugi civil.
- Trei dubl!
Nisam video ko je to rekao. Drugi civil je brzo pritrao kameri i okrenuo je ka stoiu. ulo se
zvono i ovek za mikrofonom je jasno i razgovetno izgovorio: - Sada se nalazimo na prvoj liniji
sovjetske kosmike nauke, u jednoj od filijala Centralne uprave leta. Sedmu godinu su na orbitalnoj
strai kosmonauti Armen Vezirov i Dambul Meelajtis. Ovaj let - najdui u istoriji - uinio je nau
zemlju liderom svetske kosmonautike. Simbolino, kamerman Nikolaj Gordienko i ja nali smo se
ovde na dan kada kosmonauti obavljaju vaan nauni zadatak - za tano pola minuta oni e izai u
otvoreni kosmos kako bi postavili astrofiziki modul Kvant.
itav prostor osvetlila je nena i nejasna svetlost - podigao sam glavu i ugledao kako su
lampice na plafonu zasjale punom snagom. Ukazala se velianstvena panorama zvezdanog neba,
kojem je ovek stremio toliko vekova, tvorei lepe, ali potpuno naivne legende o srebrnim ekserima
zakovanim u nebeski svod.
I z Saljuta su se zauli prigueni udarci - kao kad se ramenom ne ba jako guraju vrata od
podruma koja su se zaglavila zbog vlage, sve u strahu da ona zbog prejakog udarca ne prevrnu
upove sa kajmakom koji stoje odmah iza njih. Najzad sam ugledao poklopac koji se lagano uzdie
iznad povrine trupa kosmikog broda, dok se od stola za kojim je sedeo ovek sa mikrofonom
zaulo:
- Panja! Ukljuujemo direktan prenos!
Poklopac se polako otvorio, a onda se iznad povrine kosmikog broda pojavio okrugli srebrni
lem sa kratkom antenom. Svi za stolom poeli su da tapu, posle lema su se pojavila ramena i
srebrnaste ruke - one su najpre zakaile sigurnosno ue za specijalnu polugu na trupu broda, pokreti
su im bili jako usporeni i ujednaeni, uvebani tokom dugotrajnih treninga u bazenu. Najzad je prvi
kosmonaut izaao u otvoreni kosmos i zaustavio se nekoliko koraka od poklopca - pomislio sam kako
je potrebna prilina hrabrost da bi se stajalo na visini od etiri metra. Uinilo mi se da jedan od
generala gleda prema meni, pa sam uvukao glavu iza ormana, a kad sam odluio da ponovo provirim,
ve su oba kosmonauta stajala na povrini kosmikog broda, zaslepljujue beli na fonu mastiljavih
kosmikih daljina, zasutih siunim takama zvezda. Jedan od njih je drao omanju kutiju. To je, kako
sam shvatio, bio astrofiziki modul Kvant. Kosmonauti su lagano, nekim ronilakim pokretima, preli
preko trupa broda, zaustavili se pored visokog jarbola, i prilino brzo urafili kutiju na njega. Onda
su se okrenuli ka televizijskoj kameri, usporeno mahali rukama, i istim ronilakim pokretima vratili
se prema poklopcu, u kome su jedan za drugim nestali.
Poklopac se zatvorio, ali ja sam jo dugo gledao u zvezde koje trepere u nezamislivoj daljini tamo gde je sazvee Labuda rairilo duge tanke ruke, premiljajui se koga da zagrli - da li
ogromnog, preko pola neba, Pegaza, ili malu, ali tako dirljivo istu Liru.

ovek u civilu je u meuvremenu brzo i radosno govorio u svoj mikrofon:

- U toku operacije u Centru uprave leta nastupila je tiina. Moram da priznam da sam i ja ostao
bez daha, ali sve je uspeno proteklo. Ne moemo da se ne zadivimo preciznosti i usklaenosti rada
kosmonauta - oigledno je da im nisu uzaludno prole godine treninga i orbitalne strae. Nauni
ureaj koji je danas postavljen...
Otpuzio sam iza ormana. Zahvatilo me udno stanje - oseao sam apatiju i ravnodunost prema
svemu to se deavalo. Kada bi sad krenuli da me uhvate, teko da bih pokuao da pobegnem ili
pruim otpor, sve to sam eleo bilo je da spavam. Po lunarnoj navici spustio sam glavu na skrtene
ruke i zaspao. Kroz san je do mene doprlo:
- Televizijska emisija o radu u otvorenom kosmosu snimljena je uz pomo kamere koju su
inenjeri postavili na plou jedne od sunanih baterija osnovnog bloka.

Spavao sam dugo - bar pet sati. Nekoliko puta su pored mene poinjali neto da tumbaju i da
psuju, zatim je piskavi enski glas traio da se zameni sofa, ali nisam se ak ni pomerio; moda sam
to samo sanjao. Kad sam najzad doao sebi, oko mene je bilo tiho. Oprezno sam se pridigao i izvirio
iza ormana. Sto sa mikrofonom je bio prazan, a televizijska kamera pokrivena navlakom. Jedan
reflektor je bio ukljuen i osvetljavao kosmike brodove. Nigde nije bilo ljudi. Izaao sam iza
ormana i osvrnuo se: sve je bilo isto kao i za vreme televizijske emisije, osim to sam sada na podu
ispod kosmikih brodova primetio prilino veliku hrpu otpadaka u kojoj su se neprijatno beleli
papirii i konzerve Velikog Zida; pred mojim oima tamo je neto tiho lupilo. Priao sam stolu na
kome je ostala neispijena votka i tanjiri sa zakuskom; strano mi se pilo. Kad sam seo, lea su mi se
automatski savila u biciklistiki poloaj, ispravio sam se uz izvestan napor, istresao ostatke votke bilo je za dve pune ae - i redom ih iskapio. Nekoliko trenutaka sam se kolebao da li da uzmem
jednu od preostalih mariniranih peurki sa tanjira, ali kada sam video sluzavu viljuku pobedila je
gadljivost.
Setio sam se svojih drugova iz posade, i zamislio istu ovakvu ili slinu prostoriju na ijem podu
verovatno jo uvek stoje pocinkovani mrtvaki sanduci - tri zalemljena i jedan prazan. Momci su
moda na neki nain bili sreniji od mene, ali sam ipak osetio tugu. Zatim sam se setio Mioka. Ubrzo
mi je zabrujalo u glavi; bio sam u stanju da razmiljam o dananjim dogaajima. Ali sam se umesto
toga setio svog poslednjeg dana na Zemlji, makadama Crvenog trga koji je tamneo od kie, kolica
druga Uragina i sluajnog dodira njegovih toplih usana koje mi apuu na uho:
Omone. Znam kako ti je teko bilo kad si izgubio druga i saznao da si od samog detinjstva iao
ka trenutku besmrtnosti, rame uz rame sa lukavim i iskusnim neprijateljem - ne elim ak ni da
izgovorim naglas njegovo ime. Ali ipak, seti se jednog razgovora kome smo prisustvovali ti, ja i on.
Tada je rekao: Zar je vano s kakvom milju ovek umire? Pa mi smo materijalisti. Sea se, ja sam
tada rekao da posle smrti ovek ivi od plodova svojih dela. Ali nisam rekao i drugu stvar,

najvaniju. Upamti, Omone, iako ovek naravno nema nikakvu duu, svaka dua je - svemir. U tome
je dijalektika. I dok postoji bar jedna dua u kojoj nae delo ivi i pobeuje, to delo nee umreti. Jer
e postojati itav svemir iji e centar postati evo ovo...
Pokazao je rukom na trg, iji se makadam ve pretei i mrano presijavao.
A sad - najvanija stvar koju mora da zapamti, Omone. Sada nee shvatiti moje rei, ali ja
ih i govorim zbog trenutka koji e nastupiti kasnije, kad ja ne budem pored tebe. Sluaj. Dovoljna je
ak i jedna ista i asna dua da bi se naa zemlja nala na prvom mestu na svetu u osvajanju
kosmosa, dovoljna je jedna takva dua da bi se na dalekom Mesecu zavijorila crvena zastava
socijalizma koji je pobedio. Ali jedna takva dua je, bar na jedan trenutak, neophodna, zato to e se
ba u njoj i zavijoriti ta zastava...
Odjednom sam osetio jak miris znoja, okrenuo se i odmah se svalio na pod, sruen sa stolice
jakim udarcem pesnice u debeloj gumenoj rukavici.
Iznad mene je stajao kosmonaut u iznoenom kudeljanom skafandru, i lemu sa crvenim natpisom
SSSR. Doepao je praznu flau, razbio je o ivicu stola, i sa krhotinom u podignutoj ruci ustremio se
nada mnom, ali uspeo sam da se otkotrljam i, skoivi na noge, potrim. Jurnuo je za mnom - kretao
se usporenim pokretima, ali nekako suvie brzo, i to je bilo strano. Krajikom oka ugledao sam
drugog - on se urno sputao po crnim cepanicama koje su podupirale trup Agdama T-3, kidajui
zvezde od folije. Dotrao sam do vrata, udario ih ramenom, ali bila su zakljuana. Tada sam pojurio
unazad, izbegao prvog i sudario se sa drugim, koji me je iz zaleta utnuo nogom u cipeli sa tekim
magnetnim onom - ciljao je u pleksus, ali je pogodio nogu - a zatim pokuao da me ubode otrom
antenom u stomak. Ponovo sam uspeo da izmaknem. Odjednom sam se setio da sam popio votku koju
su oni moda nekoliko godina ekali, i istinski se uplaio. Osmotrivi zidove oko sebe, primetio sam
omanja reetkasta vrata sa crnom munjom u trouglu i natpisom Opasno! i potrao ka njima.
Iza vrata je poinjao veoma uzan hodnik iji je gvozdeni pod muklo odjekivao. Trao sam
najvie pet metara, i onda iza sebe zauo teko, zvonko zveckanje magnetnih ploa. To mi je dalo
brzinu i snagu, skrenuo sam za ugao i ugledao kratki hodnik koji se zavravao okruglim ventilacionim
otvorom sa pokidanom ianom reetkom, iza koje se videla nepomina zarala ventilaciona elisa.
Poeo sam da uzmiem, ali sam se odjednom naao tako blizu svog gonioca da ga nisam doiveo ak
ni kao neto celo, ve kao zbir nepovezanih doivljaja: kuglu sa vizirom od pleksiglasa i crvenom
rei SSSR, crnu gumenu pesnicu sa malim providnim trozupcem koji je trao iznad nje, uasan vonj
znoja i majorske epolete na ofarbanoj srebrnoj kudelji. U sledeem trenutku ve sam se migoljio kroz
ventilacioni otvor. Prilino brzo sam se provukao izmeu lopatica ogromnog ventilatora slinog
brodskoj elisi, ali kada sam poeo da puzim kroz tunel koji se peo nekud navie, moja jakna se
smakla, pa sam se zaglavio i zgrio se kao plod u majinoj utrobi. Dole je neto zautalo, neto mi je
dotaklo stopalo, i ja sam s krikom poeo da se penjem, za nekoliko sekundi podigao sam se bar dva
metra, i provukao se u horizontalni odvod. On se zavravao okruglim prozoretom iza kojeg se videla
Zemlja u mutnoj izmaglici oblaka; uzdahnuo sam i poeo da mu puzim u susret.
Kroz tanku koprenu suza Zemlja je izgledala nejasno i razliveno, i kao da je visila u ukastoj

praznini; iz te praznine sam i gledao njenu povrinu koja se pribliava, gurao joj se u susret, dok se
zidovi koji su me stezali odjednom nisu rairili, i smea keramika poda poletela ka meni.

- Ej! Drue!
Otvorio sam oi. Iznad mene se nadvila ena u prljavom plavom mantilu, na podu pored nje
stajala je kofa, u ruci je imala metlu.
- Je l ti nije dobro? ta trai ovde?
Osvrnuo sam se oko sebe - pravo ispred mene bila su vrata braon boje na kojima je pisalo
proveriti do 14. jula, a pored njih visio kalendar sa velikom slikom Zemlje i reima Za mir u
Kosmosu! Leao sam u kratkom hodniku iji su zidovi bili okreeni u plavo, u njemu su bila dvojatroja vrata. Pogledao sam navie, i na zidu naspram kalendara ugledao crnu rupu ventilacionog
otvora.
- A? - rekao sam.
- Jesi li ti pijan, pitam?
Pridravajui se za zid, uspravio sam se i poeo da bauljam niz hodnik.
- Kuda? - rekla je ena, i naglim pokretom me okrenula. Poao sam na drugu stranu. Iza ugla je
poinjalo strmo i prilino dugako stepenite koje je vodilo navie, ka drvenim vratima iza kojih se
ula nejasna buka.
- Ajde - ena me gurnula u lea.
Popeo sam se stepenitem, osvrnuo se - paljivo me je pratila odozdo - gurnuo vrata i naao se u
polumranoj nii gde je stajalo nekoliko ljudi u civilu. Kao da nisu obratili posebnu panju na mene.
Izdaleka se ula narastajua buka, pogledao sam u stranu i proitao bronzani natpis: LENJINOVA
8

BIBLIOTEKA.
Zemlja, odjednom mi se javila misao.
Izaao sam iz udubljenja ispod stepenita i polako krenuo peronom ka ogledalu na njegovom
kraju. Iznad ogledala su treperile zastraujue narandaste oznake za vreme, koje su saoptavale da
jo nije no, iako je ve prilino kasno, a poslednji voz je otiao pre neto vie od etiri minuta. Iz
ogledala me pogledao mladi sa odavno neobrijanim ekinjama, oi su mu gorele, a kosa bila strano
raupana. Bio je obuen u prljavu crnu vatiranu jaknu, na nekoliko mesta isprljanu od krea, i
izgledao je kao da je prethodne noi spavao ko zna gde.
Uostalom, tako je i bilo. Poeo je da me zagleda milicioner sa tankim crnim briima koji je
etao stanicom i, kada je naiao voz, bez mnogo premiljanja sam zakoraio kroz njegova otvorena
vrata. Zatvorila su se, i voz me je povezao u novi ivot. Let se nastavlja, pomislio sam. Polovina
sijalica u lunohodu nije radila, zbog ega je svetlost izgledala nekako prokislo. Seo sam na klupu,
ena koja je sedela pored mene mahinalno je skupila noge i stavila izmeu nas torbu sa namirnicama
- u njoj je bilo nekoliko pakovanja pirina, kesa makarona u obliku zvezdica i smrznuto pile u kesi od
celofana.

Ali trebalo je odluiti kuda da idem. Pogledao sam navie ka emi linija koja je visila na zidu
pored ruice za koenje, i pokuao da ustanovim gde se tano na crvenoj liniji nalazim.

*
Viktor Peljevin, danas kultni pisac novije ruske knjievnosti roen je 22. novembra 1962.
godine u Moskvi. Zavrio je Moskovski fakultet za energetiku i radio kao inenjer i novinar.
Knjievne tekstove objavljuje od 1987. godine, a 1992. izlazi zbirka pria Plava svetiljka, a za
njomuta strela (1993). Iste godine izlazi njegov prvi roman Omon Ra, a zatim i romani ivot
insekata (1994), apajev i praznina (1996), Generacija P (1999), DPP-iz niotkuda u nikuda
(2002) i Sveta knjiga vukodlaka (2005). Dobitnik je visokih knjievnih nagrada i preveden je na sve
vanije svetske jezike, ali sistematski izbegava publicitet. Smatraju ga prvim ruskim piscem koji se
obraa mladoj generaciji, ija je slojevita proza spoj masovnog i elitnog, grube savremenosti i
realija prolosti, sve sagledano iz veoma ekscentrinog ugla, i uz sposobnost predvianja budunosti.
To su razlozi neverovatnog uspeha njegovih dela, koja, po zapaanju jednog ruskog kritiara, itaju
ak i oni koji ve dugo nisu uzeli u ruke nijednu knjigu osim telefonskog imenika.
Tematika njegovih dela je raznolika, ali se u njima stvarnost, kao kod Gogolja ili Kafke, uvek
preplie sa svetom sna i fantastike. Omon Ra je poetina, groteskna, surova pria o sudbini junaka
koji je poeleo da leti na Mesec. Ovaj pseudo SF roman potresno govori o sukobu nenog unutranjeg
sveta sa totalitarnim svetom sovjetskog drutva.
Kod nas je objavljen roman ivot insekata (LOM, Beograd), uta strela (Svetovi, Novi
Sad), lem uasa (Geopoetika, Beograd), dok su u izdanju Platoa objavljeni romani apajev i
praznina, Generation P, DPP-iz niotkuda u nikuda i Sveta knjiga vukodlaka.

1 OMON - skraenica za Odeljenje milicije za specijalne namene. Prev.

2 OVIR - Odeljenje za vize i prijavu boravka, takoe jedna od slubi unutranjih poslova. Prev.
3 Celodnevni boravak na ruskom - bukvalno grupa produenog
dana. Prev.
4 Sovjetski pisac; najpoznatije delo Povest o pravom oveku. Prev.
5 Centar za upravljanje letovima, glavni tab kosmikih letova u Rusiji. Prev.
6 Bajkonur - lansirna kosmika stanica u Rusiji. Prev.
7 Lenjinov mauzolej na Crvenom trgu. Prev.
8 Naziv stanice metroa u centru Moskve, nedaleko od Crvenog trga. Prev.
9 Linije moskovskog metroa obeleene su razliitim bojama. Stanica Lenjinova biblioteka
nalazi se na crvenoj liniji koja spaja severoistoni i jugozapadni kraj Moskve. Prev.

Table of Contents
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
O piscu