Joko Ogava

PRSTENJAK

bojana888

ie uskoro godina otkad radim u ovoj laboratoriji uzoraka. Poto posao nikakve
veze nema s mojim ranijim, u poetku sam bila dezorijentisana, ali sada sam se
potpuno navikla. Savreno se snalazim na mestu gde se slau vani papiri, znam

da kucam na maini, a na telefonske pozive kojima se trae obavetenja, umem da utivo i

ljubazno objasnim koja je svrha laboratorije. Zapravo, veina ljudi koji telefoniraju
zadovoljni su mojim objanjenjima i nesumnjivo ohrabreni, jer ve idueg dana zakucaju na
vrata steui svoje dragocene predmete na grudima.
Ovde rad nije tako komplikovan kao to bi se dalo pomisliti. Dovoljno je malo reda i
opreza da bi se sve reilo bez problema. Skoro da je previe jednostavno.
Ali, ne dosaujem se. Stvari koje nam donose toliko su raznolike da me nikad ne
umore, tim pre to u veini sluajeva posetioci ne ure da odu nakon to ispune neophodne
formalnosti. A to je zato to imaju potrebu da mi ispriaju kojim je sledom dogaaja njihov
predmet stigao kod nas.
Sasluati ta imaju da kau, vaan je deo posla. Verujem da sam tokom ove godine
napredovala u nainu na koji ih sluam, osmehujem se ili usmeravam razgovor tako da se
osoba preda mnom osea ugodno.
Samo nas dvoje radimo ovde: ja i gospodin Deimaru, koji je istovremeno upravnik i
strunjak za uzorke. Moda nas je nedovoljno, s obzirom na to da nam je zgrada prilino
velika. Ovde postoji bezbroj malih soba, plus dvorite, tavan, suteren i, mada se ne koristi, tu
je i veliko kupatilo.
Ali poto koliina posla ne zavisi od veliine prostorija, iako nas je samo dvoje,
moemo najbolje da iskoristimo prostor laboratorije. Nema problema s prekovremenim
satima niti s obimom posla, a svoje slobodne dane mogu iskoristiti po volji.
Moja i uloga gospodina Deimarua jasno su definisane. Kao tehniar, on je odgovoran
za pripremu uzoraka, dok se ja brinem o prijemu posetilaca, sreivanju dosijea i drugim

razliitim zadacima.
Organizaciju posla objasnio mi je gospodin Deimaru: kako se planira, na ta treba
obratiti panju prilikom prijema neke stvari, kako se koristi pisaa maina, kako se popunjava
dosije, kojim danom se odnosi smee iz kanti i na kom mestu stoji pribor za ienje, posue
za aj ili kancelarijski nametaj... Strpljivo mi je objasnio pravila iz pravilnika. Ne ljuti se kad
pogreim, prenosi na mene svoju staloenost, a kad mu je teko da mi objasni reima, pokae
mi.
Tako sam shvatila od ega se sastoji laboratorijski rad. Otkad sam postepeno postala
sposobna da radim skoro sve, vie mi se ne mea.
- to se ostalog tie, inite kako vama igra, bie savreno, rekao mi je pre nego to se
udubio u svoj posao.
Zahvaljujui tome uspela sam da se organizujem po svom ritmu i dokumentima
podarim sopstveni stil.
Ovde nema naredbi, ni obaveza, ni propisa, ni slogana, ni slubi, niti jutarnjeg
sastanka. Slobodna sam da uzorcima manipuliem i da ih uvam kako mislim da treba. Volim
laboratoriju. Kad bi to bilo mogue, volela bih ovde da ostanem zauvek: Verujem da bi mi
gospodin Deimaru to i dozvolio.

Pre nego to sam dola ovde, radila sam u fabrici osveavajuih napitaka u jednom
selu, u prirodi, kraj mora. Nalazila se, okruena vonjacima, na vrh oblog brda koje je bilo u
produetku plae. Tu smo pravili gazirana pia od soka mandarina, limeta i groa, to se sve
bralo na licu mesta.
Nakon est meseci u odseku za pranje boca, prebaena sam na proizvodnju gaziranih
sokova, gde sam ostala dugo. Moj posao bio je da se staram da pokretna traka bude u redu,
uklonim neispravne proizvode, proverim stepen prozirnosti napitka.
Nije to bio neki uzbudljiv posao, ali volela sam da askam s koleginicama o
momcima, a mirno more koje se videlo kroz fabrike prozore imalo je na mene umirujue
dejstvo. Dani su mi bili okupani slatkim mirisom limunade.
Jednog letnjeg dana, u doba godine kad smo imali najvie isporuka, ukljetila sam prst
izmeu punog rezervoara i pokretne trake.

Odjednom mi se uini da je vreme stalo. Sigurnosni sistem odmah napravi veliku

buku, maina se zaustavi, a kapljice poletee iz boca na traci, dok je na plafonu treptala lampa
za uzbunu. Sve je utihnulo. I sama sam bila zauujue mirna, oslukujui tiinu. Uopte me
nije bolelo.
Iznenada, uvideh da krv trca u rezervoar i boji limunadu u ruiasto. Njena svetla
boja iskrila je s mehuriima.

Sreom, povreda nije bila ozbiljna. Samo sam otkinula komadi mesa sa spoljne
strane prstenjaka leve ruke. No, mogue je i da je sve bilo ozbiljnije nego to sam mislila.
Ipak sam izgubila deo tela. Mada, nisam bila povreena toliko da bi to izazvalo zabrinutost
mog okruenja. Istina je da sam, kad su mi prvi put skinuli zavoj, mislila da u se teko
ponovo sluiti levom akom, pa sam imala neobian oseaj da je nekakva ravnotea
poremeena, ali to me nimalo nije omelo u svakodnevnom ivotu i ve za tri dana sam se
navikla. Jedino to me je muilo bilo je pitanje gde li je otiao komadi mesa otkinut s mog
prsta. Ostala mi je samo njegova slika: nalik koljci, ruiast kao trenjin cvet, nean poput
zrele voke. Usporeno je upao u limunadu i ostao na dnu, treperei od mehuria.
Izgleda da je zapravo vrh mog prsta, zdrobljen u mehanizmu maine za sok, otiao
prilikom izlivanja sredstva za dezinfekciju.
Otad nisam mogla ni da srknem nijedno gazirano pie, toliko je jak bio utisak da pod
jezikom oseam neni komadi mesa s mog prstenjaka. Zbog ove nesree, prestala sam da
pijem gazirane sokove i da radim u fabrici.

Otila sam u grad sa svojim amputiranim prstom. Prvi put sam napustila svoje selo na
obali i otila tako daleko, a kako tamo nisam imala ni roaka ni prijatelja, na poetku nisam
mogla nita osim da besciljno tumaram. Ila sam preko peakih prelaza, lutala po
gradilitima, obilazila parkove, etala podzemnim prolazima i tako sam naila na laboratoriju.
Kad sam je otkrila, mislila sam da je to neka zgrada spremna za ruenje. Toliko je bila
zaputena i zaboravljena.
Okolo se prostirala prilino ugodna stambena etvrt ije su kue sve imale izboene
prozore, kuicu za psa i vrt s travnjakom. Ulice su bile iste i mirne, samo ponekad bi proao
neki auto. U takvom okruenju, laboratorija je odisala posve drugaijom atmosferom.

Betonska zgrada bila je impozantna sa svoja tri sprata, ali spoljanji zidovi, okviri
prozora, betonske kocke na prilazu, antene, sve je bilo ofucano. Uzalud sam traila, nisam tu
mogla nai nita novo.
Balkonii na koje je mogla stati samo jedna osoba pravilno su se nizali, deset u
irinu, etiri u visinu. Ograde su im potpuno zarale, ali kako na njima nije bilo nieg, ni
tipaljki za ve, ni saksija s cveem, ni kartona koji bi tu stvorili neki privid ivota, nisu
odavale utisak siromatva.
Bilo je tu i devet cevi za ventilaciju, osamdeset kuka za suilice i etrdeset otvora od
centralnog grejanja postavljenih u pravilnim razmacima, a da nijedan nije nedostajao ili bio
oteen.
Prozorska okna, debela i vrsta, sva su bila briljivo oprana. Reljefne nastrenice na
fasadi nagibom su stvarale talasasti motiv. Bila je to zgrada koja je pomalo zraila nekakvom
nejasnom otmenou.
Na stubu od cigle na ulazu nalazio se mali oglas.

Traimo kancelarijsku slubenicu

za pomo u izradi uzoraka
iskustvo i godine nebitni
pozvoniti ovde.

Bio je ispisan crnim flomasterom, pravilnim rukopisom. Selotejp na njegova etiri

ugla osuio se i delovao kao da e se svakog trena odlepiti. Pritisla sam zvono.
ula sam da zvoni u daljini. Zvuk kao da je dopirao iz duboke ume koja je vrebala u
dnu zgrade. Vrata su se otvorila tek nakon izvesnog vremena. Preda mnom je stajao gospodin
Deimaru.
- Dola sam zbog oglasa, rekla sam, oklevajui i pokazujui na stub. - Nisam
zakasnila?
- Ne, u redu je. Molim vas, uite.
irokim pokretom ruke pozvao me je da ga sledim.

Unutranjost je bila gostoljubivija no to se dalo pretpostaviti po spoljanjosti. Bez

sumnje zbog poda koji nije toliko propao kao beton i zbog sunevih zraka kasnog leta koji su
dopirali iz vrta. Sledei ga du hodnika, shvatila sam da je zgrada etvrtasta s velikim
unutranjim dvoritem punim bilja, na koje je izlazio niz soba jednake veliine. U jednu od
njih me je uveo.
Imao je kau, kafeni stoi, orman s pet polica, lampu i zidni sat koji su ispunjavali
skoro ceo prostor. Nebesko plave zavese visile su s obe strane prozora. Plafon je bio visok, a
abaur visee lampe od mat stakla bio je u obliku lale.
Nisam videla nita to je i izdaleka liilo na uzorak. Tu smo obavili razgovor. Sedeli
smo jedno preko puta drugog.
- Da budem iskren, zaista nemam nijedno pitanje koje bih vam postavio. Naravno,
voleo bih da saznam makar vae ime i adresu, iako formalnosti nemaju nikakvog znaaja za
ovu laboratoriju.
Gospodin Deimaru je nosio belu koulju poput lekarske uniforme i, prikovan za
kau, drao prekrtene ruke. Nije bila iznoena, ali osealo se da je odavno nosi. Na desnom
depu, obodima rukava i grudima bile su jedva vidljive mrlje, nalik tragovima suza.
- Pretpostavljam da vi meni treba da postavite pitanja. U oglasu nita nije precizirano.
Pogled mu je bio iskren. U oima nije bilo briga. Uprkos svetlu koje je sjalo iz
dvorita, jasno sam mu videla obris onih jabuica.
- Da, tako je, promrmljala sam, nesposobna da skinem pogled s tih impresivnih oiju.
Onda sam duboko udahnula i nastavila, birajui rei:
- Re je, dakle o laboratoriji, ukoliko ovo nije neka vrsta muzeja?
- Ne. Nipoto nije.
Klimnuo je glavom smeei se, kao da je oekivao da mu postavim takvo pitanje.
- Ovde nema ni istraivanja, ni izlobi. Naa uloga je da spremimo uzorke i da ih
uvamo, to je sve.
- Onda, emu uzorci slue?
- Teko im je pronai zajedniku svrhu. Razlozi zbog kojih neko poeli uzorak uvek
su razliiti. To su lini problemi. Nemaju nikakve veze s politikom, naukom, ekonomijom ili

umetnou. Pripremajui uzorke, dajemo odgovor na line probleme. Razumete?

Nakon trenutka razmiljanja, dala sam odrian odgovor.
- Oprostite. Izgleda da je posao tei nego to sam mislila...
- Ma ne. Normalno je da budete zabrinuti. Na ovakvu laboratoriju neete naii bilo
gde, zbog ega vam treba malo vremena da shvatite. Zapravo, ova laboratorija nema oznaku,
niti oglas u almanahu. Ljudi kojima uzorak stvarno treba u stanju su da nas pronau
zatvorenih oiju. Laboratorija za uzorke mora da radi u diskreciji. Ali, ini mi se da moje
objanjavanje nije briljantno. Izgubio sam vreme pokuavajui da vam pojasnim naelo.
Stvarnost je mnogo jednostavnija. Posetilac dolazi s predmetom koji eli preparirati. Nakon
uobiajenih formalnosti, vi ga uzimate i ja napravim uzorak. Zatim, za uraeni posao
dobijamo odreenu novanu naknadu. Zapravo, to je sve.
- Mislite da sam za to sposobna?
- Naravno, nema posebne tehnike. Najvanija je iskrenost. Ne sme se nita prevideti,
ni najsitniji ili najbeznaajniji uzorak. Treba ih voleti.
Sporo je izgovorio tu poslednju re, kao da je dragocena.
Ptiice su proletale kroz bilje u dvoritu. Trag aviona dijagonalno je presecao nebo.
Sunevi zraci jo su bili utopljeni u letnju svetlost. Pejsa je, kao i itava zgrada, bio tako
miran da je delovao pospano.
Poto izmeu nas nije bilo nieg, ni oljice za kafu ili pepeljare, ni upaljaa ili pribora
za pisanje, nisam mogla nita nego da budem nepomina, s preklopljenim rukama na
kolenima.
Kad sam ponovo pogledala gospodina Deimarua, uvidela sam da utisak koji odaju
njegovo lice i ostatak tela nije tako jak kao doivljaj njegovog pogleda. Sve je bilo
proporcionalno, bez zamerke. Boja koe, njegova kosa, oblik uiju, duina udova, linija
ramena, glas, sve je bilo uravnoteeno. Uprkos tome, iz nepoznatog razloga oseala sam
nadolazeu opasnost koja me je inila nesigurnom.
Pomislila sam da je tome bez sumnje razlog to to je bio potpuno izvan svega. Nije
imao sat. ak ni olovku u gornjem depu. Nije imao ni fleka, ni mladea, ni oiljaka.
- Je li uvek ovako mirno, upitala sam, oiju uprtih u mrlje na njegovom okovratniku.
- Da. Spremanje uzoraka je miran posao. Uz to, ovde su osim mene samo starije

gospoe.
- Starije gospoe?
- Nalazimo se u bivem domu za devojke. Govorim o vremenu od pre nekoliko
decenija. Ali, broj stanovnica vremenom se smanjivao, vreme je uinilo svoje i zgrada je
ostala pusta. Ostale su samo dve starice koje su bile tu kad sam je kupio kako bih ovde uselio
svoju laboratoriju. Tako one jo ive ovde, ali nemaju nikakve veze s uzorcima.
- Sami ih spremate?
- Da, mogu sam. Ali, treba mi neko za kancelarijski posao. Hteo bih da se to vie
koncentriem na konzerviranje. Prolo je mesec dana otkad je prethodna slubenica otila i
sad sam u problemu.
Zautao je i za tren zastao, pogleda izgubljenog u pravcu abaura u obliku lale, a onda
naglo ustao da otvori prozor ka dvoritu. Staklo je zadrhtalo i u sobu je uao neki suvi vetar.
- ta ste prethodno radili, upitao me je.
- Radila sam u fabrici gaziranih napitaka.
- Aha... ta biste rekli za platu dvadeset posto veu od one u fabrici? to se bonusa
tie, letnji i zimski zajedno jednaki su iznosu etiri plate. Radno vreme je od osam i trideset
do sedamnaest sati. Sa pauzama od sat vremena za ruak i jo pola sata popodne. Ali, koliina
posla zavisi od broja klijenata. Deava se da itav dan ne doe niko. Slobodni dani su subota,
nedelja i praznik. Imate pravo i na godinji odmor. Uslovi nisu loi, zar ne?
Bezrezervno sam prihvatila. Kako mu je prozor bio iza lea, sunevi zraci su mu
uokvirivali belu koulju i pravili svetlosni oreol.
- Dobro, dogovorili smo se. Primljeni ste.
Pruio mi je svetlom ovenanu ruku. Pribliila sam mu se da bih je stegla. On je
stegao jako, kao da je hteo da mi zarobi prste u svom dlanu.
Onda sam zamolila gospodina Deimarua da mi pokae jedan uzorak, bilo koji. Kad
malo razmislim, nikad ranije nisam paljivo pogledala nijedan uzorak, pa o njima nisam
imala neku konkretnu sliku. Moda sam nekad videla leptira ili krabu u nekoj laboratoriji
prirodnih nauka, ali sam mislila da, ako se ve nalazim u posebnoj laboratoriji kako gospodin
Deimaru tvrdi, treba da bacim pogled na uzorke koji se tu prave.
Doneo mi je uzorak gljiva iz laboratorije koja se nalazila u suterenu. Ali nisam odmah

shvatila da su to gljive. U poetku sam mislila da je re o primitivnim organizmima s

morskog dna. Zato to su plutale, pihtijaste, u tenosti kojom je bila ispunjena epruveta.
- Mogu li da pogledam izbliza, upitala sam.
- Samo izvolite, odgovorio je, dodajui mi epruvetu.
Bila je prilino nena, dovoljno mala da mi stane u dlan i zatvorena epom od plute.
Na epu je bila etiketa na kojoj je pisaom mainom bilo napisano ime verovatno onoga ko je
naruio uzorak, broj i jedno slovo.
Unutra ih je bilo tri. Bile su samo nekoliko milimetara duge, sve s noicom, a ovalni
eir se dizao u kupu sa sredinom nalik crvenoj kuglici. Mrdale su se i sudarale u tenosti pri
najmanjem pokretu epruvete.
Bezbojna prozirna tenost delovala je malo gua od vode. Obmotavala ih je
ulepavajui njihovu sjajnu oker boju.
- Ovako izgleda uzorak, proaputala sam.
- Da. Peurke mi je donela jedna devojka od esnaestak godina. Poloila je sve tri na
komad hidrofilne gaze u praznoj kutiji sapuna. im sam ih video, znao sam da treba brzo
delati, zato to su suenje i zgrunjavanje ve poeli.
Posmatrali smo epruvetu, gospodin Deimaru i ja.
- Rekla mi je da su ove gljive izrasle na ruevinama njene spaljene kue. Delovala je
napeto i, pognute glave, vrsto stiskala drku svoje kolske torbe koju je poloila na kolena,
ali njen stav i nain na koji je govorila bili su potpuno ispravni. Imala je trag opekline na
levom obrazu. Tako mali trag da sam ga jedva opazio na svetlosti zalazeeg sunca, ali odmah
sam shvatio da je povezan s poarom u kui.
Kua je izgorela, roditelji i brat su mi poginuli u poaru, a ja sam se jedina spasla.
Sutradan sam pronala ove gljive na ugljenisanom tlu. Sve tri su se sabile jedna uz drugu, a ja
sam ih spontano ubrala. Puno sam razmiljala i smatram kako nema sumnje da je najbolje da
vi od njih napravite uzorke. Htela bih da ovim peurkama zatvorim sve to je nestalo u ognju.
Pristajete li?, kratko je objasnila ne rekavi nita suvino. Naravno, odgovorio sam da
prihvatam. Savreno je razumela znaaj ove laboratorije. To sam uvideo kad je upotrebila re
zatvoriti.
Gospodin Deimaru je duboko uzdahnuo.

Malo sam pribliila epruvetu. U staklu su se ogledale ak i lamele pod klobukom.

Liile su na strpljivo pravljeni origami. Tu i tamo meu lamelama su visile spore.
- Kad ete joj vratiti gljive?
- Ne vraam ih. Sve uzorke reamo i uvamo sami. To je pravilo. Naravno, nai
klijenti mogu doi da ih posete kad poele. Ali, veina ljudi se ovde nikad ne vrati. Takav je i
sluaj devojke s peurkama. Jer, smisao ovih uzoraka je da zatvore, razdvoje i stave taku.
Niko ne donosi predmet da bi ga se opet i nanovo s nostalgijom priseao.
Posmatrala sam gospodina Deimarua kroz stakleni zid epruvete. Oi su mu bile
savreno nepomine. Svetlost koja je poela slabiti prelamala se na stolu. Trag aviona na
nebu svakog trena e nestati u sutonu.
Najednom pomislih da nisu gljive, nego da je vrh mog prstenjaka leve ruke to to se
krije u uglu njegovog oka. Oiljak se obino ne primeuje, ali u tom trenu prst mi se nalazio
na rubu izmeu plute i stakla, nadomak njegovog daha. Pogled mu bee uprt, kao da
pokuava rekonstruisati komadi mesa koji je nedostajao.
Na tren zautasmo. Pomislila sam da diskretno pomerim prst, ali to sam ga bila
svesnija, to je njegov vrh vie trao. Pogled gospodina Deimarua kao da nije hteo da se
odvoji od njega. Izmeu nas, peurke su neprekidno lelujale.

II

d ranog jutra je bilo nesnosno vrue, toliko da stari, jedini klima ureaj na
recepciji nije bio dovoljan, ak i ako ga stavim na maksimum. Sladoled koji sam
kupila popodne poeo je da se topi i curi iako nisam ni pola pojela, a mastilo koje

sam koristila za popunjavanje formulara razlivalo se od mog znoja. Uz to, poto je prostorija
bila i previe prozrana, svaki as sam morala da pomeram sto i stolicu kako bih ostala u

Poto je ova prostorija bila uvarska kuica u vreme doma za devojke, u njoj su se i
dalje nalazili kovei s kljuevima, tabla s lampicama povezanim s alarmima i mikrofon za
obavetenja unutar zgrade. Sve prastari modeli, kakvi bi se mogli nai u starinarnicama.
Bilo je toliko toplo da smo imali samo jednu posetu, te dva telefonska poziva. A nisu
bili ni previe vani, jedan sredoveni gospodin koji je nekoliko dana ranije naruio uzorak
bubrenog kamenia i koji je hteo da me pozove na veeru i jedna ena koja je otkrila
zlokobnu senku na staklu ulaznih vrata, pa nam je predlagala kako da je se reimo. Naravno,
utivo sam odbila oboje. Posetila nas je lepa mlada ena od tridesetak godina. Donela nam je
jednu partituru.
Ponudila sam joj stolicu, sela je, prekrstila noge i izvadila nekoliko papira iz tane.
- Moe li se ovo sauvati, staloeno je upitala.
Privukla sam ih k sebi. Papiri boje slonovae bili su vrsti.
- Naravno, bez problema, odgovorila sam.
Na poetku mi je smetala ideja uvanja takvih neorganskih predmeta. Ovde su retki
bili uobiajeni uzorci, poput insekata i biljaka, mnogo vie ljudi donosilo je predmete koji su
se mogli uvati bez nunog prepariranja, poput ukrasa za kosu, kastanjeta, klupia vune,
dugmadi za manetne, zatitnih ogrtaa za minkanje, dvogleda za pozorite i tome slinog.
Ali, vremenom sam se navikla na znaaj ovdanjih uzoraka, tako razliit od onog koji

ti predmeti imaju u spoljanjem svetu, pa su samo retki sluajevi mogli da me zaude. Doneli
su mi i uzorak sperme u ai, a ja sam se jednako mogla nasmeiti i tog dana.
- ula sam za vas od dalekog roaka koji je koristio vae usluge. Izgleda da nakon to
se kod vas narui uzorak, usledi istinsko olakanje...
- Da, tano. Ovo je mesto za spas pomou uzoraka.
- Ali, brinem da ova stvar nije moda previe posebna, rekla je pokazujui na
partituru. Njeni manikirani nokti zasjae. Njeni obrazi, moda zbog tenog pudera, delovali
su svee i bledo1 kao da napolju nije vladala paklena vruina. Deo ruke koji je virio iz rukava
njene bluze takoe je delovao svee, bez traga znojenja.
- Nikad nisu previe posebni. Ne brinite. Za dva dana bie gotovo.
- Moj zahtev se ne tie same partiture, ve muzike koja je tu ispisana, zvuka, rekla je,
pognuvi glavu.
Zahtev je stvarno bio neobian. Na tren sam zautala, prelazei vrhom prsta preko
ivice partiture. Poto nisam ila u muziku kolu, a nastava muzikog me nikad nije
interesovala, nisam imala pojma kakva se muzika u njoj nalazi. Ja sam tu videla samo znake
to nalikuju vrtlogu i note koje kao da su imale krila anela.
Samo, note nisu bile odtampane nego briljivo ispisane tankom olovkom, pa sam
pretpostavila da joj je taj zapis veoma vaan.
Je li mogue napraviti uzorak zvuka? U sebi sam nekoliko puta ponovila tu re koja
mi nita nije govorila. Ali, nisam htela da je zabrinem predugim razmiljanjem. To ne bi bilo
u skladu s principima laboratorije.
- Ne postoji nita to ovde ne moemo sauvati, rekla sam joj pazei da ne primeti
moju uznemirenost.
- Stvarno?
Uputila mi je smeak olakanja.
- Oni koji dolaze kod nas uvek su na poetku zabrinuti za svoje predmete. Tako to ide.
Uzorci su tu da se zabrinutost zatvori.
Verno sam ponovila rei kojima me je nauio gospodin Deimaru.
- Ali moram vam pozajmiti ovu partituru kao osnovu za izradu uzorka. Naravno,
1 Japanke uglavnom koriste minku vrlo svetlih tonova. (Prim. prev.)

sutina je u zvuku. Moete li ih razdvojiti kako bi konzervator mogao da ga iskoristi?

- Da.
Klimnula je glavom.
- Onda samo tren, ubeleiu vas.
Izvadila sam formular iz fioke svog stola i popunila ga, a zatim sam odgovarajui broj
ispisala na partituri. Broj 26-F30774. Onda sam na maini ispisala etiketu koja e biti
zalepljena na uzorak.
- Bie spreman za dva dana nakon podneva. Apsolutno je neophodno da doete lino
kako biste raspoznali svoj uzorak. Tad ete nam platiti i sve e biti gotovo.
- Imate li predstavu o tome kolika e biti cena?
- U ovom trenutku vam to ne mogu rei jer konzervator odreuje cenu, ali trebalo bi
da kota otprilike koliko i ruak za jednu osobu u nekom francuskom restoranu.
Pokupila sam listove partiture da bih ih sloila zajedno s formularom u fioku.
- Mnogo je jednostavnije nego to sam mislila, rekla je, oiju uprtih u sto na kome
vie nieg nije bilo.
- Da, jednostavno je.
Osmehnula sam joj se.
Onda smo avrljale jo malo pijuckajui ledeni aj s puno kockica leda. Zatim mi je u
sitna crevca ispriala svoje uspomene vezane za partituru.
- Moj prijatelj je bio kompozitor. Poklonio mi je ovaj komad za roendan. Toliko je
nean, kao da vam telo obmotava barun. Za Boi mi je poklonio boje za akvarel, a s jednog
putovanja doneo mi je kameju - bro za eir. Kad smo se rastali, boje sam prosula u toalet, a
bro zakopala u zemlju. Ostao je samo zvuk koji nisam uspela da uklonim....
Bila je to banalna, ali bolna pria.
Poto je zavrila, popila je ostatak svog ledenog aja i zahvalila mi pre nego to je
nestala u zracima letnjeg sunca.

U pet sati, pospremala sam kad je gospodin Deimaru doao iz suterena.

- Ovde gore je vrue. Treba pozvati elektriara da proveri klima ureaj, rekao je
sedajui na ugao stola kako bi pokupio dananje predmete iz fioke.
- Ovo je sve za danas?
- Da. To je narudbina uzorka muzike ispisane na toj partituri.
- Dobro. Onda emo sutra zamoliti gospou iz 309-ke da nam svira klavir.
Gospoa iz apartmana 309 bila je jedna od dve starice koje su ostale iz vremena doma
za devojke. Bila je pijanistkinja i imala je dobar klavir.
Brinula sam kako e reagovati na zahtev za zvunim uzorkom, koji mi je pritom
delovao neostvariv, ali on je ostao dosledan sebi. Osetila sam blago olakanje.
- ujte, da nemate malo vremena danas? Hteo bih da razgovaram s vama.
Posmatrao me je lupkajui potpeticom po nozi od stola. Kad mi se tako obrati,
fiksirajui me pogledom, nikad ne znam kamo da okrenem glavu. Rei koje bi trebalo da
kaem ostanu mi zaglavljene u grlu i na koncu jedva diem.
- Da, odgovorila sam upola glasa.

Gospodin Deimaru je traio da ga samo sledim, bez objanjenja. Uveo me je u

kupatilo, skroz na kraju prizemlja. Znala sam da ono postoji i da je iz vremena doma za
devojke, ali sam prvi put u njega kroila..
Povukao je vrata od mat stakla. Teko su se otvarala, uz cimanje i buku.
- Izvolite, rekao je, pokazavi mi da uem.
Nije bilo tako oronulo kako sam zamiljala. U garderoberu su vaga, ormarii na
zakljuavanje i korpe za ve od ratana bili u dobrom stanju, a ogledala, slavine i plave ploice
potpuno isti. Delovalo je kao da bi se sve odmah moglo ponovo koristiti. Samo je dno kade
bilo tako suvo da je delovalo prekriveno slojem belog praha, a nad prostorijom je lebdeo
miris pustoi.
Seli smo jedno do drugog na ivicu kade. Zbog hladnih ploica i strujanja vazduha
kroz otvor za ventilaciju, ovde je bilo mnogo sveije nego na recepciji.
- Ovo je moje tajno mesto za odmor. Prvi put ovde uvodim neku enu.
Glas mu je imao eho koji je odjekivao do plafona.

- Poastvovana sam.
I moj glas je krenuo da se pridrui njegovom u uglu plafona.
- esto dolazim ovde nakon posla i sedim tu ne mislei ni na ta. Pripremanje uzoraka
je naporno za nerve, znate.
- Istina. To je vrlo pipav posao.
- Recite, zar ovo nije idealno mesto za sastanke? Niko nas ne ometa, isto je, a poto
odjekuje, moramo razgovarati apatom i pribliiti se jedno drugom.
Disao mi je u uho iz zabave, a ja sam bila toliko iznenaena da sam umalo pala u
kadu na lea. Pridrao me je i uhvatio rukama smejui se.
Na zidovima sa svake strane u pravilnim razmacima bile su rasporeene slavine,
tuevi i drai za sapune. Izbrojala sam ih petnaest. Bili su tako suvi da su vie liili na
avangardnu dekoraciju nego na sanitarije.
Plave ploice koje su pokrivale itavu povrinu, tamnije ili svetlije boje, u zavisnosti
od mesta, tvorile su, ako se paljivo pogleda, motiv leptira. Leptiri nisu ba prikladan ukras
za kupatilo, ali boja je bila tako elegantna da nisu delovali nimalo deplasirano. Bili su
postavljeni posvud, pored podnog odvoda, na zidovima kade, kraj radijatora.
- Koliko imate godina, upitao me je iznenada, prestavi da se smeje.
- Dvadeset i jednu, odgovorila sam.
- Ovo me opseda ve neko vreme, mislim da vae cipele nisu dovoljno prefinjene za
vae godine.
Pogledala sam svoja stopala koja su visila u kadi. Nosila sam jeftine cipele kupljene u
seoskoj prodavnici u vreme kad sam jo radila u fabrici gaziranih napitaka. Bile su od
sintetike smee boje, ravnih potpetica i prilino iznoene.
- Da, imate pravo, nisu ba elegantne.
- Mislim na to svaki put kad vam pogledam stopala. ini mi se da bi vam drugi tip
cipela mnogo bolje pristajao.
- Mislite?
- Sigurno. Voleo bih da mi dozvolite da vam kupim novi par, rekao je odlunim tonom
pruajui mi kutiju koju je izvadio iz papirne kese koja je stajala kraj njega.

Otvorila sam poklopac i unutra se nalazio par crnih konih cipela. Ohrabrio me je da
ih izvadim iz kutije. Bile su jednostavne, a kvalitetno napravljene. Vrh je bio lepo zaobljen, a
s gornje strane nalazila se crna manica. Fine, vrste tikle bile su visoke najmanje pet
centimetara.
- Zato biste mi poklonili ovako skupe cipele?
- Ve godinu dana radite s uzorcima. Dosad sam imao nekoliko slubenica, ali nijedna
nije radila tako savesno kao vi. Puno mi pomaete. Hou da vam zahvalim. Izabrao sam ih za
vas i voleo bih da ih nosite. Ne dopadaju vam se?
- Naprotiv. Previe su lepe za mene.
- Tim bolje. Neete da ih probate?
Uao je u kadu da mi skine stare cipele.
Jednom rukom mi je drao noge da bi mi drugom uhvatio cipele za potpetice. Brzo su
mi skliznule sa stopala, nita nisam osetila.
Moja gola stopala stajala su u njegovoj ruci. Noge mi je drao tako vrsto da nisam
mogla mrdnuti. Nije mi preostajalo nita do da namestim svoje stare cipele pale na pod,
vrhom prstiju koji su doticali spoj na ploicama. Jedna je pala naopako, druga na stranu, pa
su liile na oerupane leeve dve ptiice.
Onda mi je poeo nametati novu cipelu na desnu nogu. Uhvatio me je za petu kako
bi mi stopalo jednim potezom upalo do kraja. Osetila sam njegove vrste i hladne prste na
svojoj peti, a unutranjost cipele bila je topla i vlana. Nije bilo ni trena pauze u pokretu
njegovih ruku, kao da obavlja unapred razraeni ritual, tako da nisam mogla pomai ni mali
prst.
Bila sam zapanjena kad sam uvidela da mi nove cipele savreno pristaju. Neno su mi
obavijale stopala, bez pritiska na bilo kom mestu.
- Stoje mi kao salivene, rekoh.
Nije odgovorio, a delovao je kao da ne eli da me pusti. Milovao je on, pritezao
manicu.
- Zaklela bih se da su napravljene po meri. Kako ste znali moj broj?
- Ja sam konzervator, ne zaboravite. Dovoljno mi je da vidim stopalo da bih mu znao
broj.

Konano me je pustio, tako da sam mogla okrenuti glenjeve i pomeriti krajeve

stopala da vidim kako mi pristaju.
- Dobro je, znai, stare moemo baciti.
Pokupio ih je s poda i tako ih jako stegao rukom da ih je zgnjeio. Sad su bile samo
stara hrpa plastike. Sve se odvilo tako brzo da nisam imala vremena da reagujem.
- Zar neete malo hodati da mi ih pokaete? Spustio me je u kadu, a onda ponovo seo
na ivicu. - Pokuajte napraviti dva-tri okreta.
Podigla sam oi k njemu oklevajui, nisam znala ta da radim. Promenila sam poloaj
i kupatilo mi vie nije delovalo isto. Zgnjeene sintetike cipele drao mi je u visini oiju, a
iza njega se presecao krovni prozor obasjan zalazeim suncem. Njegove noge, koje su mi
obino delovale tanune u onim belim pantalonama, sad su mi se, ovako izbliza, inile
impozantne i vrste. U kupatilu je postajalo mrano.
- Hajde, brzo.
Nisam imala razloga da odbijem to to trai. Mislila sam da je sasvim prirodno i
beznaajno to to u napraviti par koraka pred njim da bih mu zahvalila na poklonjenom paru
salonki, mada, hodati po kadi jeste delovalo pomalo bizarno.
Poto se nije inio raspoloen da eka doveka, bojaljivo sam krenula, u smeru
kazaljki na satu. Odjek kupatila pojaavao je zveckanje potpetica.
Iako je hod banalna stvar, meni je u tom trenutku bio teak. Tlo pod nogama mi nije
bilo ravno, ve lagano nagnuto ka odvodu, potpetice su mi zapinjale o fuge izmeu ploica, a
ponajvie mi je remetio ravnoteu i inio me nespretnom njegov pogled, koji nije silazio s
mene.
Ali, kad je oseaj pritiska malo popustio, pokreti su mi postali suptilni i lagani. Toliko
da sam pomislila da nikad nita udobnije nisam nosila.
Hodala sam brojei korake, oiju uprtih u manice, izbegavajui da mislim na bilo ta.
Prvi krug sam napravila u dvadeset i tri koraka, onda drugi tano dvostruko vei. Za to
vreme, etiri puta sam stala na leptire.
- Voleo bih da ih odsad nosite svaki dan, rekao mi je prilikom etrnaestog iskoraka u
treem krugu.
Pristala sam ne rekavi nita i nastavivi da hodam.

- Uvek, bilo u vozu, ili na poslu, na pauzi, bilo da vas ja vidim ili ne. Dogovoreno?
Podigao je ruku i bacio moje stare cipele na zemlju. Prasak se prolomio pod mojim
nogama, iako njegov pokret nije bio nasilan, a ruka mu je u toj beloj koulji pravila lep
zaokret. Delovalo mi je da prasak znai da treba da nastavim da hodam. Dno kade poelo se
puniti mrakom.

III

dueg dana, apartman 309 pretvorio se u muziki salon. Kada smo gospodin Deimaru
i ja pokazali partituru gospoi iz 309-ke i upitali je moe li da nam je odsvira na
klaviru, najpre je oklevala.
- Nisam takla klavir ve neko vreme. Ne znam hoe li mi se prsti pokrenuti...

mrmljala je savijajui ih i opruajui jedan po jedan.

- Molim vas. Apsolutno nam je neophodna vaa pomo za ovaj uzorak, rekao je
gospodin Deimaru.
Gospoa iz 309-ke, sva krhka i kose bele kao sneg skupljene u punu, nosila je laganu
haljinu boje indiga. Prsti su joj bili izborani, ali se videlo da pripadaju bivoj pijanistkinji, po
njihovoj elegantnoj silueti, obliku noktiju i finoi pokreta.
Na kraju je pristala, ali je htela da se spremi pre nastupa.
Apartman broj 309 tipian je za domove uenica, sastavljen od sobe od desetak
kvadratnih metara s kuhinjicom u uglu, krevetom, lavaboom i komodom. Skoro ceo prostor
zauzimao je klavir, sve ostalo zaklanjali su njegovi impozantni obrisi.
U skladu s gospoinim sklonostima, na njemu su se nalazili razni aroliki predmeti,
aa za olovke, budilnik, kutija s bombonama, kutija za nakit s mehanikom muzikom
kutijom, runo heklana presvlaka za ajnik, stare fotografije, metronom, pa nije bilo lako
podii mu poklopac. Trebalo je najpre raskloniti sve to.
Nismo ba znali gde da to stavimo jer u sobi nije bilo previe mesta, pa smo na kraju
morali da sve poreamo po krevetu i po podu. Svaki predmet paljivo smo preneli, pa
prebrisali prainu s posebnom maramicom za klavire koju nam je gospoa dala. Izvukli smo
stolicu iz ugla, gde praktino nije sluila niemu osim kao iviluk za odeu, i postavili
jastui, pa smo je posadili pred klavir. Za to vreme, ona je itala partituru u kuhinji.
Kad je poela da svira, pozvali smo drugu stanarku, iz 223-ke. Bila je to armantna

dama, biva telefonistkinja koja nikad nije izlazila iz svog apartmana, u kom se bavila runim
radom.
Gospodin Deimaru je postavio stalak za epruvete na ivicu klavira, a u njega je stavio
jednu prilino veliku epruvetu. Soba ne samo to je bila nevelika, nego i puna stvari, tako da
smo svi troje morali traiti gde emo se smestiti. Dama iz 223-ke je stala izmeu ventilatora i
toaletnog stoia. Gospodin Deimaru se naslonio na komodu, a ja sam sela na ivicu kreveta,
pazei da s njega ne sruim kutiju s bombonama i kovei za nakit.
Gospoa iz 309-ke se najpre poklonila, a onda otvorila partituru i izvadila malene
naoare iz depa svoje haljine i stavila ih na nos. Nakon to je malo osmotrila klavijaturu,
lagano je spustila prste na nju.
Bila je to neobina kompozicija. Klijentkinja je rekla da je nena poput baruna, ali
meni se inila mnogo sloenijom i suvoparnijom. Melodija je imala neverovatne skokove,
ista fraza ponavljala se do uspavljivanja, a onda se tempo iznenada i nepredvidivo menjao.
Imala sam utisak da bi se u svakom trenutku mogla raspriti, ali nekako je, jedva, uspevala da
ostane u ravnotei.
Nastavila je da svira bez greke, ali prsti su joj napeto udarali po uglaanim dirkama,
a oi koje su deifrovale partituru kao da su je s tekoom pratile. Nije se moglo razaznati da
li ta nestabilnost zvuka dolazi od samog dela, ili od slabe interpretacije. Ali za uzorak ni
jedno ni drugo nije bilo bitno.
Gospoa s broja 223 oito se dosaivala. Sve vreme je lupkala po podu, as
pokuavajui da dohvati ukosnicu koja se otkotrljala ispod toaletnog stoia, as menjajui
poloaj ventilatora.
Gospodin Deimaru nije delovao naroito zainteresovan za muziku. Stajao je
nepomino, prekrtenih ruku, izgubljenog pogleda.
Izmeu njega i mojih nogu koje su visile s kreveta bilo je svega dvadesetak
centimetara. Mogla sam osetiti njegov dah na svojim stopalima. Salonke koje mi je poklonio
prethodnog dana ostavila sam u predsoblju. Povremeno bih bacila pogled na njih.
I dalje je bilo toplo i napolju je bilo predivno. Vazduh je lagano strujao kroz sobu s
balkona, inei da bele vlasi u puni starije gospoe s vremena na vreme zatrepere.
Kompozicija se zavrila iznenada, bez ikakvog znaka i najave. Starica iz broja 309
ustala je, jo jednom se poklonila. Lagano smo aplaudirali.

Gospodin Deimaru je partituru smotao u tanak valjak, stavio je u epruvetu i zatvorio

je epom od plute. Zatim je na njega nalepio etiketu s brojem 26-F30774 i zvuni uzorak koji
nam je klijentkinja naruila bio je spreman.

Ba kako je gospodin Deimaru traio, svakog dana sam u laboratoriju dolazila u

crnim konim salonkama. inilo mi se malo nezgodno da ih nosim s letnjom garderobom
koja mi je svetlijih tonova, ali da ne bih pogazila obeanje koje sam mu dala u kupatilu,
morala sam da ih nekako ukomponujem, ak i u neobinu kombinaciju s belom lanenom
haljinom.
Kad bih ih ujutro obula, uvek bih osetila pritisak u nonim prstima. Neobian oseaj,
ne ba bolan, vie neprijatan.
Salonke su bile lagane, ugodne za noenje. Samo, ponekad mi se dogaalo da na
trenutak osetim kako su mi stopala potpuno stegnuta. Tad bih imala utisak da mi gospodin
Deimaru dri noge, vrsto stisnutim rukama.
Od tog dana, poeli smo se redovno nalaziti u kupatilu. Nisu to bili pravi ljubavni
sastanci, bilo je tu previe bizarnosti, ali bilo je sigurno da me gospodin Deimaru eli i da ni
ja prema tome nisam ravnoduna.
Pre svega, dopadao mi se ambijent kupatila. Na primer, injenica da hodamo drei
se za ruke kroz taj nepomian i hladan vazduh, a da nas niko ne ometa; utisak da nas dvoje
diemo dok sve spava, slavine, tuevi, ventilacija i lavaboi; oseaj da najmanja buka, najtii
glas, beskrajno odzvanjaju po zidnim ploicama.
Uglavnom smo askali sedei na ivici kade. Dok smo razgovarali, boja neba s druge
strane krovnog prozora postepeno se menjala da bi ustupila mesto noi. Onda bi on pomerio
polugicu na prekidau i upalio svetlo.
Istog trena, osvetljeno strujom, kupatilo bi poprimilo drukiju atmosferu. Narandasto
svetlo bilo je preslabo da osvetli celu prostoriju, pa su uglovi ostajali u senci, ali bi ploice na
dnu kade zablistale. Senke vrtnog bilja odslikavale su se na musavom staklu, lelujajui pri
svakom daku vetra.
- udno mi je da zamislim kakvo je bilo ovo kupatilo nekad, dok su ga koristili, poeo
je priu. - Sve obavijeno maglom, stakla prekrivena kapljicama, a kada puna pare. Tu su se
meale najrazliitije buke, smeh, voda koja tee, kutije sapuna to padaju i devojke, puno

mladih devojaka koje se kupaju, poreane pred slavinama. Sve gole.

- A meu njima, gospoe iz 309-ke i 223-ke.
- Da, ali tad nisu bile stare kao sad. Bile su otprilike vaih godina. Jedna briljivo pere
ruke. Stavila je puno sapuna i masira prste jedan po jedan dok ne postanu potpuno isti.
Druga pere vrat. itavog dana nije prestala da razgovara telefonom i toliko je promukla da
toplom vodom ispod tua greje grlo.
- Teko mi je poverovati da je to vreme postojalo.
- Sad je sve suvo. Nema ni kapi vode ni traga sapuna. Ostarili su i prsti pijanistkinje i
glas telefonistkinje i ostali smo samo nas dvoje.
Uzeo me je za ruku i poveo da stanem u kadu. Svukao me je. Jedno po jedno,
otkopavao mi je dugmad na bluzi poevi odozgo, a onda i rajsferlus moje suknjice na
falte. Sve mi je spalo s tela poput latica koje nestaju s cveta.
Njegovi prsti meali su hladno i precizno. Odmah je bez problema pronaao gornje
dugme sakriveno ispod okovratnika, kao i rajsferlus ispod poruba suknje. Moje fino rublje
skliznulo je na isti nain.
Kao da je radio po unapred utvrenim pokretima. Savreno je kontrolisao situaciju.
Nisam mogla nita drugo nego da stojim nepokretna i pazim na buku koju su pravili moji
dugmii i rajsferlus.
Na kraju sam ostala gola. Ostale su mi samo crne kone salonke.
Ne razumem zato mi ih nije skinuo. Kad su mu se prsti zaustavili, oekivala sam da
e uiniti isto kao kad mi je skidao smee cipele od sintetike. Ali, zalud sam ekala, nije
napravio ni pokret ka mojim salonkama.
Dok su mi se ramena i grudi lagano hladili pod narandastim svetlom, samo mi je
donji deo stopala, uvijen u kou, ostao topao. Imala sam utisak da sam preseena na dva dela,
u nivou lanka. Crna manica stajala je nepokretno na mom risu.

Onda smo se voleli u kadi.

- Vide se zvezde, rekao je.
Dah mu je dopirao do moje kose. Nekoliko sjajnih takica rasulo se po krovnom

prozoru.
- Hoe li i sutra biti ovako toplo?
- Sigurno.
- Kad je par dana za redom vrue, nema mnogo klijenata.
- Bie opet posla kad zahladni.
- Stvarno?
- Da. Svake godine isto. Leti je zatije.
Jo malo smo priali onako, bez veze.
Snano me je stiskao rukama. Moda re stiskati nije prikladna. Bila sam izgubljena,
nesposobna da shvatim kako to da smo jedno s drugim. Jer, nikad mi se nije dogodilo pogotovo ne u nekadanjem kupatilu - da me neko ovako dohvati.
Jo sam bila u salonkama, a on u beloj koulji. Odea koju mi je skinuo bila je
smotana u loptu u uglu kade. Stajali smo ba na liniji ploica, s nogama okrenutim ka
slivniku. Stezao me je svojim velikim rukama, ali ne neno, tako da uivam u oseaju naih
tela, vie me je guio kao da eli da se potpuno slepi sa mnom.
Bila sam zarobljena izmeu ploica i bele koulje. Bilo je naporno, ali ne i
nepodnoljivo. Ako bih nauljila ui i zatvorila oi, mogla sam da osetim teku atmosferu
kako se sputa na dvorite koje tone u mrak.
- Ima li ti neto to treba preparirati, iznenada je upitao.
Toliko smo se priljubili da nisam mogla da mu vidim izraz lica. Samo sam osetila
njegov glas kako mi prolazi kraj uha.
- Ne znam, odgovorila sam.
Onda sam razmislila.
- U stvari, moda imam, ali toga nisam svesna jer ispoetka nisam osetila da mi je
potrebno.
- Nema osobe kojoj nije potrebno.
- Misli?
- Laboratoriju nau malobrojni ali, zapravo, uzorci su potrebni svakome.

- I meni? ak i tebi?
- Da, potvrdio je.
Pred oima mi je bila bleda mrlja na njegovoj beloj bluzi, na grudima. Isputala je
blagi miris neke hemikalije. Tkanina je potpuno upijala moj glas.
- Pokuaj razmisliti ta bi volela da ima kao uzorak. Sigurno postoji neto.
Jo jae me je stegao rukama. Karlica, lopatice i listovi bili su mi prikovani za one
hladne ploice.
Pokuala sam da razmislim o tom to je traio. Kad sam zamurila, ukazao mi se
uzorak peurki, prvi koji mi je pokazao. S prstenjakom koji se odslikavao na zidu epruvete.
- Pokuajmo sagledati stvari na drugaiji nain. Koja ti je uspomena dosad bila
najbolnija?
Otvorila sam oi.
- Bolna... Samo, ako dobro razmislim, ini mi se da nemam takvih uspomena. Mogu
nai niz malih nesrea, ali mislim da jo nisam srela pravu tugu.
- Sigurno postoji situacija u kojoj si se osetila alosno?
- alosno... Kakva udna re, promrmljala sam i uzdahnula.
U daljini se uo klavir. Otkad je odrala improvizovani koncert, gospoa iz 309-ke
poela je da se vraa svom instrumentu.
- Trenutak kad si se stvarno posramila?
- ...
- U kom si se osetila blesavo?
- ...
Glas mu se u mojoj unoj upljini meao s jaim notama klavira. Ploice su me toliko
uljale na leima da sam htela da promenim poloaj, ali nisam imala prostora ni da mrdnem.
Noge su mi se sakrile pod njegovu belu bluzu. A salonke vrsto prianjale uz stopala.
- Hajde, razmisli. Pronai mi svoje najbolnije seanje. Neto nepodnoljivo, sramno,
neizdrivo.
Glas mu je bio umiruju, ali rei hladne. Imao je itavu kolekciju takvih. Mogla bih

nastaviti da utim, on ne bi prestao.

- To je bilo kad sam izgubila komadi domalog prsta na levoj ruci, proaptala sam u
dahu.
- Gde je nestao, upitao je kad su poslednje vibracije mog odgovora utihnule.
- Pao je u limunadu.
- Limunadu?
- Da. Prikljetila mi ga je maina u fabrici gaziranih pia.
- I ta se onda dogodilo?
- Nita. Bilo mi je dovoljno da ga rasejano gledam kako pada lelujajui se i bojei
limunadu u ruiasto.
- To znai da tvoj prstenjak vie nikad nee biti kao pre, zar ne?
Potvrdila sam prislonivi obraz na njegovu belu bluzu u visini grudi.
Vie nita nije rekao. Ostali smo nepomini tako dugo da sam imala utisak da sam se
pretvorila u uzorak pripojen njemu.

IV

tili su zraci letnjeg sunca, oglasio se je jesenji vetar i kad je konano dolo doba
da se nose crne cipele, postepeno je poeo rasti i broj klijenata, ba kako je
gospodin Deimaru rekao. On je po itav dan provodio zatvoren u laboratoriji u

suterenu, pa se skoro nikad nismo viali, izuzev naih veernjih sastanaka u kupatilu.
Broj uzoraka takoe se poveavao, tako da su prilikom mog dolaska za njihovo
uvanje bile rezervisane prostorije od broja 101 do 302 - naravno, izuzev broja 223 - a
poetkom jeseni pridruila im se i 303-ka. Najpre smo otvorili prozor kako bismo provetrili i
izbacili prainu, a zatim smo poistili. Onda smo za zid privrstili komad nametaja
specijalno poruen u skladu s dimenzijama prostorije i, sve je bilo spremno. Sve smo radili
zajedno.
- Pitam se, koliko ovde ima prostorija, upitala sam ga dok smo radili.
- Do broja 430, odgovorio mi je, privrujui rafom policu.
- Zar se broj uzoraka nee smanjivati?
- To je nemogue.
- ta emo kad sve prostorije budu zauzete i vie ne budemo imali mesta?
- Imamo i biblioteku. Moemo iskoristiti i gimnastiku salu, ako sklonimo sto za
pingpong. I kupatilo.
- Kad budemo iskoristili kupatilo kao prostoriju za uvanje uzoraka, ta e biti s
nama?
- Nita. Nita se nee promeniti. Uz to, ovde ima vie mesta nego to moe zamisliti.
Nema

razloga

da

brine,

rekao

mi

je

zatim

zavrnuo

jo

jedan

raf.

Neka devojka je dola jednog kiovitog jutra. Duga kosa bila joj je skupljena pozadi, a
na sebi je imala klasinu haljinu. Otvorila je vrata recepcije brinui zbog kapi kie koje su se

slivale s vrha njenog kiobrana.

- Dobar dan. Moete ostaviti kiobran uza zid. Nema draa za kiobrane, oprostite.
Sedite, molim vas, rekla sam joj.
- Izvinite na smetnji, utivo mi je odgovorila pre nego to se smestila preko puta
mene.
utala je jedan tren, sputene glave. Kapljice kie blistale su na mestu gde joj je kosa
bila privezana. Nervozno je krila ruke u svom krilu.
- Da vam donesem neko pie? Neto toplo, moe?
Otila sam na kraj kuhinje da zagrejem limunadu koju sam ve imala spremnu u
friideru, pa sam je posluila s okoladnim bombonicama s kikirikijem. Kuhinja je mala, ali u
njoj su svi napici i grickalice, koji treba da zadovolje oekivanja nae klijentele. Moj posao je
i taj da na prvi pogled znam ta bi se klijentu moglo dopasti. Jedino to nemam je gazirana
limunada.
- Hvala vam.
Stavila je ake na oljicu, pa je oprezno prinela usnama.
- Zapravo, nisam prvi put ovde, poverila mi se nakon to je otpila gutljaj limunade.
- Znai, doli ste da vidite svoj uzorak, zar ne?
- Ne, odgovorila mi je odmahujui glavom.
U tom trenutku, iznenada sam osetila da mi neto privlai pogled. Ne na neprijatan
nain, nego diskretno, kao da to neto okleva da mi zadri panju. Trepnula sam dva-tri puta.
Na obrazu je imala trag opekotine. Ali, uopte nije bio veliki. Jedva vidljivi trag koji
se nije primeivao, kao da je koa prekrivena komadiem prozranog vela. Izgledalo je kao
da se ispod njega providi belina njenog obraza.
- Moe li jedna osoba naruiti dva uzorka?
Odmah sam pomislila da sam u prisustvu mlade ene koja je naruila uzorak peurki,
onaj prvi koji mi je gospodin Deimaru pokazao.
- Naruila sam jedan uzorak ovde pre oko godinu dana, rekla je, spustivi pogled na
staklenu inijicu s okoladnim bombonicama s kikirikijem.
- Pa sad hoete da vam se napravi jo jedan, je l tako?

Oi su mi bile prikovane za oiljak od opekotine.

- Da, ali u redu je i ako to nije mogue. Samo sam htela da saznam jeste li ve imali
takav sluaj.
- Iskreno, nisam sigurna jer sam ovde tek kratko, ali mogu da pogledam dosijee,
sigurna sam da se to ve dogaalo. A ak i da nije, ne brinite. Nemamo nikakvog razloga da
odbijemo va zahtev. Ne postoje interna pravila. U okviru laboratorije, moemo initi ta god
hoemo.
- Ah, odlino, uzviknula je, prvi put jasnim glasom mlade devojke, a zatim otpila i
drugi gutljaj limunade.
- Da nisu moda va prvi uzorak bile tri peurke?
- Da, to sam ja, odgovorila je.
- Znala sam. Dobro ga se seam. To je prvi uzorak koji sam videla kad sam dola
ovde. Svetlucao je u tenosti za konzervaciju, pomerao se kao da je iv, ba je bio lep, znate?
Jo uvek ga uvamo, u prostoriji broj 302. U savrenom je stanju. Svaka lamela, svaka spora
je netaknuta. Hoete da odem da vam ga potraim?
- Ne. Spustila je limunadu kako bi mi pokretom pokazala da ostanem da sedim, taman
kad sam se pridigla. - Ne treba da ustajete zbog peurki.
Delovala je potpuno nezainteresovano za svoj uzorak.
Kia je i dalje padala. Kiobran je napravio baricu na podu. Bio je sladak, s
odtampanim malenim kuiima svud po njemu i crvenom drkom. Izdaleka se zaula sirena,
ali je odmah utihnula.
Nakaljala sam se, pa gurnula k njoj okoladice s kikirikijem da se poslui. Pogled joj
se na njima zadrao samo tren, moda ak i samo na staklenoj inijici, a ruku nije pruila.
Plafonjera joj je obasjavala trag na obrazu.
- U svakom sluaju, mi u laboratoriji oduevljeni smo to su vam ponovo potrebne
nae usluge. To je dokaz da su vam se nai uzorci dopali.
Klimnula je glavom, neodlunog izraza lica.
- I, koji je novi uzorak koji biste poruili, upitala sam.
utala je jo tren, i dalje sputene glave, milujui vrhove svoje pokupljene kose. ulo

se samo dobovanje kie. Strpljivo sam ekala.

- Ova opekotina, izgovorila je razgovetno. Ponavljala sam njenu re u sebi kao da
bajam.
Opekotina, opekotina, opekotina, opekotina...
Glas joj je odjekivao u nedogled, utapajui se u dobovanje kie.
Da joj kosa skupljena u rep ne bi smetala, prebacila ju je na rame nasuprot svom
oprljenom obrazu, pa mi je okrenula profil. Obraz joj je izgledao crvenije nego isprva, zbog
ega se oiljak jo jasnije video. Svaki kapilar joj se prozirio. Ui, oi i usne nisu joj bili tako
armantni kao taj obraz. Imala sam elju da ga pomilujem vrhom prstiju, ali savladala sam se
ispustivi mali uzdah.

Konano, ne znajui vie ta da uinim, otila sam da pozovem gospodina Deimarua

iz suterena.
- Hvala vam to ste poli po kii da biste doli kod nas, rekao je, ruku nabijenih u
depove svoje bele koulje, naslonjen na krinju koja je tu bila od vremena kad je ovo bila
uvarska kuica. Nasmeila se krajikom usana.
Uprkos dolasku gospodina Deimarua, stav joj je ostao nepromenjen. Delovala je
napeto, ali ne i uplaeno, pogleda staloeno uprtog u inijicu s okoladicama s kikirikijem.
inilo mi se da je svesna kako je to dobar ugao da mu pokae trag na svom obrazu.
- Hteo sam jo jednom da proverim, vi traite uzorak traga opekotine, je 1 tako?
Izvadio je ruku iz depa i pruio je k obrazu. Izmeu njih je postojala nekakva
distanca, ali pokret mu je bio tako blag, pun nenosti, da mi se uinilo kao da joj miluje
oiljak.
- Da, tako je.
I dalje je stajala nepomino.
- Ima jedan bitan problem. Napraviti uzorak i izleiti oiljak, dve su potpuno razliite
stvari. Jeste li toga svesni?
- Naravno. Ne mislim da e zbog injenice da sam kod vas naruila uzorak moj
oiljak nestati. Ali zbog iskustva s peurkama, verujem da o itavom procesu znam malo vie

nego obini ljudi. elim uzorak i nita vie.

- U redu. Ako je tako, mogu da usliim vau molbu. Ipak smo mi laboratorija uzoraka,
rekao je gospodin Deimaru.
Ona je, odahnuvi, vratila kosu na mesto.
Njegova definicija laboratorije pomalo se razlikovala u zavisnosti od klijenta i
njegovog predmeta, ali cilj mu je uvek bio da se klijent oseti sigurno. Nije preterivao niti
umanjivao, ve ju je mirno saoptavao, ne zaboravljajui odreenu meru saoseanja.
- U tom sluaju, molim vas da me sledite do laboratorije.
Preao joj je rukom preko ramena kao da obavija neto dragoceno i krhko, primoravi
je da ustane. Pitomo mu je to i dozvolila.
- Idete... u laboratoriju, kroz zube sam proaptala pitanje. Nije odgovorio. Ja dosad
nikad nisam bila u suterenu. Nisam znala ta se nalazi iza tekih hrastovih vrata na dnu
hodnika.
- Bavite se popunjavanjem formulara i ispisivanjem etikete, dobacio je suvo okrenuvi
se kad su bili nadomak izlaza.
Pogledom sam ih ispratila niz hodnik, sve dok nisu nestali iza hrastovih vrata. Videla
sam samo njegovu belu ruku oko njenih ramena kako prekriva sve, njenu kosu, lea i vrat.
Naslonila je obraz s belegom na njegove grudi. Polako su hodali zajedno.
Pitala sam se je li bio jednako brian kad je meni, u kupatilu, obuvao cipele. Tapkala
sam po podu vrhom stopala priseajui se njegovih prstiju na mojoj nozi. Zatim sam ih
zamiljala kako iznova i opet detaljno prelaze preko traga na njenom obrazu.
Hrastova vrata zatvorie se uz kripu. Na radnom stolu, okolada na kikirikiju se
potpuno rastopila.

Kad je pala no, kia je jo padala. Ni vie ni manje nego tokom dana. Kia je
nastavljala istim ritmom, pravilno poput metronoma. ekajui dolazak potencijalnih
klijenata, samo sam razmiljala o tome kad e mlada ena s opekotinom izai iz laboratorije.
Premetala sam stolicu da bih imala to bolji pogled na hodnik i, okrenuta ka hrastovim
vratima, nauljila ui.
Za to vreme svratilo je nekoliko klijenata. Jedan lep mladi s noem skakavcem

nemake proizvodnje, jedna drsko naminkana ena sa skamenjenom parfemskom kremom u

kutiji za pilule, te jedan starac s kostima ptice riarice.
Mora da sam bila dekoncentrisana, jer sam napravila nekoliko gluposti. Ispao mi je
poklopac od kutije za pilule, greila sam pri kucanju etiketa, prolila sam kafu na formulare.
Ali, klijenti su se i dalje smekali i ljubazno mi oprostili.
Stariji gospodin koji je poslednji doao bio je obuen u sivo radno odelo i nosio ne
ba istu platnenu torbu u ruci. Sedajui, izvrnuo je torbu bez rei i prosuo njen sadraj po
radnom stolu.
- ta je to, upitala sam.
- Kosti ptice riarice, odgovorio je promuklim glasom. - iveli smo zajedno skoro
deset godina i prekjue je uginula. Od starosti. ivot je takav, nita se tu ne moe. Dao sam
da ga spale. Ostale su kosti.
Pokazao je na sto svojim debelim, umazanim prstom.
Kosti su, bele i tanane, bile veoma lepe. Blago zakrivljene, otre pri vrhu, svaka
razliita. Na nekom laniu bile bi lep privezak. Uzela sam jednu u ruku da je pogledam. Bila
je neobino laka, blago hrapava.
- Onda, hoete li mi od njih napraviti uzorak?
Izvadio je maramicu iz depa da bi obrisao kapi kie s ela i kose.
- Pa da, naravno.
- inite mi asnu uslugu. Hteo sam da ih sahranim, ali ivim u stanu i nemam
dvorite. Da ih spustim u more, pa to je vie za galeba ili morsku igru, ali ovde je re o
riarici s Jave, razumete. Tuno, zar ne? Prevrnuo sam nebo i zemlju da bih ga ovde doneo.
Ako moete da mi napravite uzorak, moi e konano da poiva u miru.
Dok je govorio, nisam smetnula s uma da kroz prozori povremeno bacim pogled na
hodnik.
- Ma gospoice, to vi imate lepe cipele, primetio je, maui maramicom.
- Sviaju vam se?
Pogledala sam u stopala, malo dekoncentrisana iznenadnom priom o mojim
cipelama.

- U sadanje vreme je teko nai tako dobre. Jasne linije, nisu napadne, a svedoe o
linosti. Ali, vie od svega, savreno vam stoje. Reklo bi se, kao salivene.
- Vi se ba razumete u cipele.
- Moglo bi se rei. Ve pedeset godina sam ista cipela. Dovoljan mi je pogled da bih
znao od kog su materijala, koliko kotaju, koliko su stare, ko je proizvoa, sve. Ali, ove su
posebne. Takve praktino nisam video za ovih pedeset godina.
Starac je zguvao platnenu torbu i maramicu i zajedno ih strpao u dep.
- Dau vam jedan savet. Iako su veoma udobne, mislim da nije dobro da ih stalno
nosite.
- Zato?
- Jer vam odvie dobro stoje. Skoro da me je strah da ih pogledam. Nisu dovoljno
odvojene. Zar ne primeujete da praktino nema nikakve granice izmeu vaeg stopala i
cipele? To je dokaz da vam polako obuzimaju noge.
- Obuzimaju?
- Da, ba tako. Retko ete naii na takve cipele. One koje vam otmu stopala. Meni se
samo jednom, pre etrdeset dve godine, dogodilo da glancam takve cipele. Zato to i znam.
Nemojte mi zameriti. Najbolje bi bilo da ih ne nosite ee nego jednom nedeljno. U
suprotnom, gospoice, rizikujete da izgubite svoja stopala.
Po stolu je zakotrljao kosti svoje ptice riarice.
- Ko je bila ta osoba to je nosila cipele pre etrdeset dve godine, upitala sam.
- Neki vojnik. Re je o njegovom desnom stopalu.
Kotrljanje kostiju proizvodilo je suvi um. Ruka torbe koja mu je virila iz depa se
ljuljala. Ja sam vrhom jednog stopala lupkala po crnoj manici na drugom.
- Ma ja se zapravo meam u neto to me se ne tie. Zaboravite ovo to sam vam
rekao. Uvek brinem o tuim stopalima, to mi je profesionalna deformacija. Ali, ako hoete,
sutra - prekosutra u vam cipele rado izglancati. Stojim ispod peake pasarele na treem
oku na glavnoj ulici. Poneu jednu posebnu kremu, videete kako e sijati.
Ustao je.
- Hvala vam, rekla sam.

- Nema na emu. Raunam na vas za uzorak.

- Da. Moete se pouzdati u nas.
- Onda, vidimo se uskoro.
Mahnuo mi je i izaao. Za njim je ostao samo neprimetan miris imalina.
Ubrzo nakon njegovog odlaska, sirena je oglasila pet sati. Vrata laboratorije i dalje se
nisu micala. Zatvorila sam recepciju, izala u hodnik, nauljila ui. Ali ulo se samo
dobovanje kie.
Stojei pred vratima koja nikad nisam otvorila, poloila sam ruku na kvaku, ali kao da
nije htela da se okrene. Kao da ju je neko okrenuo dvaput i zakljuao. Nije bilo druge nego da
prislonim uho na vrata, zatvorenih oiju.
S druge strane vladao je mir, kao duboko u umi. Iza vrata je bilo tiho, samo je umio
tajac. Dugo sam sluala njegovo brujanje. Ali, uzalud sam ekala, nita se nije dogodilo.

osle toga vie nikad nisam videla devojku s opekotinom. Tog dana sam ekala pred
vratima sve dok se, po prestanku kie, nije pomolio mesec, ali ni devojka ni
gospodin Deimaru nisu se pojavili.

Kad sam stigla sutradan ujutro, gospodin Deimaru je, kao i uvek, bio na recepciji,

pregledajui formulare i pijuckajui kafu. Nita se nije promenilo. Pozdravila sam ga, a on mi
otpozdravio mahnuvi rukom. Onda je oprao oljicu u kuhinji i beumno produio kroz
dugaki hodnik, te nestao s one strane vrata laboratorije. Nije prozborio ni re o onoj devojci.
Iznenada sam uvidela da je kiobran s psiima nestao. Mesto na podu gde je stajao
bilo je potpuno suvo.
Nedelju dana kasnije, iskoristila sam prazninu u radnom rasporedu da obiem sve
sobe, traei uzorak opekotine.
Najpre 303-ku. Poto se ona tek odnedavno koristi kao soba za uzorke, u njoj ih jo
nije bilo mnogo. Samo petina fioka u komodama koje su se tu nalazile bila je popunjena.
Tako sam brzo ustanovila da se uzorak opekotine nije tu.
Fioke s malim rukama u obliku staklenog klikera nizale su se u pravilnim
intervalima. Epruvete koje nisu mogle stati u te fioke bile su sloene u drugi ormar koji je
visio u uglu na kuhinjskom zidu.
Povukla sam ruku fioke za koju sam mislila da je najskorije koriena. Unutra se
nalazio uzorak kostiju ptice riarice. Plutao je u tenosti za konzervaciju. Beumno sam
zatvorila ladicu.
Pootvarala sam sve fioke u 303-ci, ali ni traga od opekotine. Odluila sam da iz
predostronosti proverim i starije prostorije za uvanje uzoraka.

to sam dalje ila kroz sobe redom od veih k manjim brojevima, to su ruke fioka,

etikete na epruvetama, uzorci i atmosfera koja je tamo vladala bivali stariji. Hodajui izmeu
komada nametaja, imala sam utisak da se nakupljeno vreme uzdie pod mojim stopama
poput praine.
Poto su komode zaklanjale prozore, sobe su ak i usred bela dana bile u pomrini.
Kad bih upalila svetlo, svetlost plafonjere bojila je mrani vazduh u narandasto.
Energino sam otvarala fioke. Bile su stare i klizile su teko, uz kripu. Uzorci u
njima nisu se mnogo razlikovali od skorijih. Samo je staklo epruveta bilo deblje, a tenost za
konzervaciju poprimila tamniju boju.
Bilo je najrazliitijih uzoraka. Tu su spavali zvoni zumbula, arobno prstenje,
mastionica, ukrasne nale, oklop zelene kornjae i jedna podvezica. Niko ih dugo nije taknuo
pa su delovali zaboravljeni, svaki u svom uglu. Kad bih otvorila fioku, zadrhtali bi, kao od
straha, tamo na dnu tenosti.
Stare prostorije imale su neki neobian miris. Miris meni nepoznat, kakav nikad ranije
nisam osetila, ali ne i neprijatan. Kao fina meavina estica iz vremena prolih koje su
pobegle iz uzoraka u kojima su bile zarobljene. Taj miris bi mi zasitio plua sa svakim
dubokim udisajem.
Pred brojnim fiokama, pitala sam se, ta bi mogao biti uzorak jedne opekotine? Prsti
leve ruke gospodina Deimarua dre netaknuti obraz, dok prsti desne savesno prate konturu
opekotine, opipavajui oiljak da vide gde se to dvoje spajaju. Kad bi pronaao spoj,
delikatno bi ga obuhvatio palcem i kaiprstom i probao da ga oljuti, paljivo, tako da ga ne
podere. Ne bi se nervirao ak ni ako bi deo ostao da visi i pretio da se otkine. Tako su blizu da
joj njegov dah greje obraz. Ona bi zatvorila oi, a kapci bi joj povremeno treptali i grili se.
Pitam se da li bi, poput drugih uzoraka, otkinuti oiljak potonuo u tenosti za
konzervaciju? Bez sumnje bi to bilo neto fino, prozirno i delikatno, nalik prozranom velu.
Tu i tamo bi jo bilo tragova krvi koja joj je izbila na koi i koja bi tenost obojila u ruiasto.
Isto kao to je komadi mog prstenjaka obojio limunadu...
Proverila sam sve uzorke bez izuzetka dok sam zamiljala tu scenu. Ali dok sam to
inila, imala sam predoseaj da neu pronai onaj koji najvie elim. Tu su bili samo prosti
uzorci, sve ono najbanalnije.
Konano sam odustala i sela na pod. Manice na cipelama bile su mi prekrivene
prainom. Vie mi je smetalo moje zamiljanje onog to joj je gospodin Deimaru radio i gde

joj je to radio, nego injenica da nisam mogla pronai uzorak opekotine. Primetila sam da se
uje tuni zvuk klavira. Stari prsti gospoe iz 309-ke samo su pojaavali tugu, koju god
melodiju svirali. Uzdahnula sam.

ak i nakon nestanka devojinog kiobrana - mogue je i da je izala i otila kui kroz

neki izlaz za koji ja ne znam - nita se nije promenilo u naem svakodnevnom ivotu, izmeu
gospodina Deimarua i mene. Klijenti su neprekidno dolazili i odlazili nakon to bi ostavili
svoj predmet za konzervaciju. Fioke u prostorijama za uvanje uzoraka punile su se jedna za
drugom.
S vremena na vreme, on bi me pozvao u kupatilo gde sam ja bez oklevanja stizala u
svojim salonkama.
Jednog dana kad je jesen ve odmakla, kad je sirena oglasila pet sati, on se kao i
obino popeo iz suterena. Sipao je sebi kafu, spokojnog lica proverio predmete od tog dana,
pa je, gledajui kako suvo lie vitla po dvoritu, rekao samom sebi da e nam uskoro biti
potrebna grejalica. Ja sam, pak, u tiini nastavila da pospremam kao i obino. Na tablu sam
magnetima privrstila raspored za sutra, sloila vane papire u fioku koju sam zakljuala,
iskljuila elektrini bokal iz struje.
Uvek bi mi lupalo srce dok pospremam. Jer, u tom trenutku je on odluivao hoe li
me odvesti u kupatilo ili ne. Ili bi mi poeleo ugodno vee i otiao, ili bi spustio svoju veliku
ruku na moja lea da bi me ugurao u hodnik.
Pospremajui, nervozno sam vrebala svaki njegov najtrivijalniji pokret. Nikad nisam
odbila njegov poziv. Njegova ruka bi me zarobila tako da ne mogu da mu se suprotstavim. S
druge strane, nisam mogla ja da preuzmem inicijativu i pozovem njega. Jer njegovo Ugodno
vee nije zvualo previe ravnoduno.
Tog dana, zbog jednog tehniara koji je doao da proveri pisau mainu, kutija s
olovnim slovima ostala je na stolu. 2 Podigla sam je da bih je vratila na mesto i pritom brinula
- ima li on nameru da ide u kupatilo, ili nema. Metalna siva kutija bila je teka, s malim
etvrtastim pregradama irine pet milimetara, a u svakoj se nalazilo po jedno slovo. Slova bi
se zatresla i sudarala pri najmanjem pokretu.
U trenutku kad sam zakoraila da je prenesem, noga gospodina Deimarua prola mi
2 Japanske pisae maine su znatno sloenije od evropskih jer koriste hiljade karaktera koji se nalaze sortirani
u posebnoj kutiji za olovna slova. (Prim. prev.)

je kroz vidno polje, saplela sam se i kutija mi je ispala. Slova su se rasula po podu.
Isprva nisam shvatila ta se dogodilo. Pad bi morao napraviti stravinu buku, ali u
mojim uima vladala je grobna tiina. Zato sam ispustila kutiju sa slovima, koju sam mislila
da vrsto drim, i zato se njegova noga ispruila ispred mene, pokuala sam momentalno da
se prisetim, ali nisam uspevala.
On je pogled upro u pod, sa oljicom kafe u ruci. Nije delovao ni iznenaeno, niti
uznemireno, niti ljutito. Bio je miran, kao da broji olovna slova apuui neku pesmicu.
Ali, bilo ih je bezbroj. Rasula su se posvuda, kao da su poispadale sve rei iz nekog
kinesko - japanskog renika. Onda sam se strovalila na kolena i ostala jedan tren da
nepokretno kleim.
- Trebae da se pokupe, rekao mi je. Nije govorio hladno. Vie je delovao neno, kao
neko ko daje savet. - Treba ih vratiti na mesto, sve, bez izuzetka.
utnuo je jedno olovno slovo koje mu je palo kraj cipele. Doletelo je pred mene. Bio
je to znak za re divno.3
Svakako sam morala da ponem od nekog slova. Sve je moralo biti sloeno za
dolazak prvog klijenta narednog jutra. Podigla sam ga.
Bila je to olovna kockica, a na strani nasuprot onoj na kojoj je bilo ispisano slovo
nalazio se broj pregrade u koji je treba smestiti. Divno je bilo broj 56-89. Trebalo mi je
vremena da uoim gde je broj 56-89. Ali uz malo truda, prvo slovo nalo se na svom mestu u
ogromnoj kutiji.
Razletela su se svuda po sobi. Kao da se niotkuda pojavio bezbroj sivih insekata koji
su dotad, skriveni u svom uglu, ekali svojih pet minuta. A nasred sobe razjapljenih usta
stajala je kutija, nalik ulazu u dinovsku peinu. Recepcija, koja je inae uvek uredna,
potpuno se promenila. Sumrak je lebdeo izmeu njega, naslonjenog na zid, i mene koja sam
kleala na podu, a ono malo svetlosti to je preostalo svom silinom je obasjavalo slova.
Traila sam na sve etiri pod stolicama, ispod sanduka, pod naborima zavesa. Bilo ih
je u najzabaenijim kutovima. eer je bio prekriven prainom. Ljubav, nag i cvet jedni na drugom. Kristal, sakriven iza korpe za papir, bio je poslednji znak koji sam tog
dana otkucala, i to da bih upisala komadi minerala liskuna koji mi je doneo jedan gospodin u
zrelim godinama i iznoenom odelu. Podigla sam ga, nastojei da se bar delimino setim toka
3 U japanskom jeziku, jedno od pisama koja se koriste je kani, odnosno kineski slovni znaci u kojima
najee jedan znak oznaava jedan pojam. (Prim. prev.)

prie o liskunu na koju je on utroio itav sat. Uzela sam ga levom rukom, a ono se usidrilo
tano tamo gde mi je nedostajao komadi mesa na prstenjaku. Sva slova su bila hladna.
Gospodin Deimaru me je posmatrao s visine, prekrtenih ruku. Nije se ni pomakao
da bi podigao neko slovo ili ga smestio u pregradu, ve je samo prikovao pogled za moja
savijena kolena, moje salonke koje ak ni u tom poloaju nisam skinula i rub moje suknje
koji je skupljao prainu po podu. Pogledom je kontrolisao celu sobu.
Poela su da me bole kolena. Ruke su mi trnule, a pred oima sam videla zvezdice.
Jo neko vreme, sve je ostalo isto. Posmatrao me je, ja sam puzala i to je sve. Samo jednom je
podigao ruku - da upali svetlo - a ja sam se ponadala da e ova apstraktna scena izgledati
malo drugaije, ali im su mi se oi navikle na svetlost, sve je postalo isto kao i ranije.
Oko njega je bilo mnotvo slova. Imala sam utisak kao da sam neka bespomona
ivotinjica pod njegovim nogama. ak i kad bi mi neto uradio, ak i ako bi mi zgazio
zglobove na prstima, ak i kad bi me utnuo u lea, ja bih samo malo zaskiala i nastavila da
skupljam slova. Ali, zapravo, njegova stopala se nisu pomerila ni milimetar.
Prvi put sam mu tako izbliza videla cipele. Bile su jednako besprekorne kao one koje
je poklonio meni. Savreno su mu obavijale stopala. Na njima nije bilo ni najmanje
ogrebotine niti traga prljavtine. Zapitala sam se, ta bi rekao starac koji je doneo pticu
riaricu da ih je video?
Napolju je bio mrkli mrak, a mesec se popeo visoko. U dvoritu su u dnu pomrine
stajale ginko bilobe, saksije s cveem i jedna lopata. Gospoe iz broja 309 i 223 sigurno su
zaspale, jer se odozgo nije ulo nita. Sve se odvijalo u potpunoj tiini. Videla sam odraz
svoje siluete u staklu. Izgledalo je kao da mu ljubim cipele.

Pitam se koliko li je vremena tako proteklo? No je bivala sve dublja, dok nije dola
do kraja, pa krenula u obrnutom smeru, postajui sve manje mrana. Zauo se ptiji poj, pa
bicikl raznosaa novina. I mesec je ubrzo nestao. Gurnula sam poslednje slovo, znak za re
obala, mirnu i savreno prikladnu re za zavretak tog dugog posla, u pregradu broj 23-78.
Nakon to me je mali zveket uverio da je olovno slovo upalo na svoje mesto, ispruila
sam se na podu, iscrpljena.
- Gotovo je, zar ne?
Konano je prestao da me nadzire i priao mi.

- Sva su ponovo na svom mestu.

Njegov glas je odzvanjao kroz prostoriju u kojoj je dugo vladala tiina. Nisam imala
snage ni da mu odgovorim. Moje telo, obujmljeno njegovim pogledom, nije vie moglo ni da
se mrdne. Zatvorila sam oi. Kapci su mi valjda bili jedini deo tela koji se osetio slobodnim.
Kleknuo je pored mog uha, zagrlio mi ramena. Njegove velike, tople ruke su mi
prijale. Prijalo mi je da budem zarobljena u njima, oseala sam se sigurno. Nisam se morala
zamarati razmiljanjem, to sam prepustila njemu.
- Prvi put sam proveo ovoliko vremena s tobom, zar ne, rekao je. Bio je to odraz
ljubaznosti nesrazmerne tekoi zadatka koji sam upravo obavila.
- Zar je ve jutro, upitala sam, i dalje zatvorenih oiju.
- Da, jutro je.
- Ah...
- Radila si itavu no za mene.
- Zajedno smo doekali jutro.
- I danas e biti lepo vreme. Sumaglica se ve die.
Razgovor koji smo vodili bio je isti onakav kakav bi bio da smo bili u krevetu. Ali,
nas dvoje nikad nismo bili u pravom krevetu.
Uprkos tome to su mi oi bile zatvorene, osetila sam dodir zraka sunca na koi.
Jedna od starijih gospoa se probudila, jer su se uli koraci i buka iz cevi.
- Hoe li prvi jutronji klijent uskoro doi?
- Ne, ne brini. Imamo jo vremena.
- Pitam se ko e to biti i ta bi nam mogao doneti, rekla sam, lica priljubljenog za
njegovu belu koulju. Uvek je mirisala isto, na hemikalije.
- To niko ne zna.
- Bilo bi dobro da nemamo puno posla.
- Zato?
- Pa zato to nismo spavali.
- Ima pravo.

Uzeo je moju utrnulu levu ruku.

- A jedna devojka je dola pre neki dan da trai uzorak opekotine, zar ne? Gde je?
U njegovom naruju bila sam brbljivija nego inae, zato to nisam mogla da mu vidim
lice.
- Zato me to pita?
- Zato to je ona poruila i uzorak gljiva, prvi koji si mi pokazao, a i zato to je njen
obraz ostavio na mene jak utisak.
- U laboratoriji je u suterenu.
- Zato nije u nekoj od prostorija za uvanje uzoraka?
- Nema posebnog razloga. Svi uzorci koji su ovde su povereni meni. Niko nema pravo
da se u to mea. ak ni ti.
- Nisam ni nameravala. Samo sam htela da vidim njen obraz. To je sve, odgovorila
sam.
On na to nije uzvratio, ve je samo nastavio da se igra s mojom levom rukom. Njegov
dah mi je milovao trepavice.
- Odvedi me u laboratoriju.
Nastavio je da uti. Delovalo je kao da trai rei, ili da pak misli na neto sasvim
drugo.
- Samo ja u nju mogu da ulazim, odjednom se brecnuo.
- A devojka s opekotinom, ona je ula?
- Da, ali to je bilo zbog njenog uzorka. Ovde su uzorci prioritet.
- Onda bih i ja mogla sii s tobom u suteren, ukoliko bih traila neki uzorak koji je
neraskidiv od mene?
- Ah.
- Mogu li i ja da postanem jedan od uzoraka koji su ti povereni?
Umesto odgovora, podigao je prstenjak moje leve ruke. Otvorila sam oi. Oseala kao
sam da mi se prst polako odvaja od tela. Taj prst, na iji sam se izgled dosad morala navii,
tog je dana pri jutarnjem svetlu na recepciji poprimio neobian izgled. Stavio ga je u svoja

usta.
Trebalo je nekoliko sekundi da mi vrh prsta oseti nenost njegovih usana. Pustila sam
ga da radi ta hoe.
Kad je sklonio usne, prstenjak mi je bio mokar. Nedostajao mu je vrh, kao da ga je on
odgrizao.

VI

dmah zatim stigla je i zima. Gospoa iz broja 309 je, pretpostavljam zbog
hladnoe, sve manje i manje svirala klavir, a ona iz 223-ke mi je poklonila al
koji je sama trikala. Bio je od mohera, s cvetovima.

Jednog jutra kad je jo vie zahladnilo, gospoa iz broja 223 dola je da mi kae,
taman kad sam se spremala da ponem da radim:
- Imate jo malice vremena, zar ne? to ne biste svratili do mene?
Prvi put sam ula u apartman 223, prostraniji od broja 309, zato to u njemu nije bilo
klavira i zato to je sve bilo uredno. Samo to je svaka sitnica bila prekrivena nekim runim
radom. Kvake su imale vunene obloge, sto za grejanje4 bio je pokriven pavork prekrivaem,
na zidovima su bili gobleni s pejsaima, a na komodi pliana maka.
Izvadila je al rekavi:
- Izvolite, ovo je za vas. Hladno je dole na recepciji, zbog promaje.
Primila sam ga sa zahvalnou. Onda je stavila orbicu od povra da se podgreje,
rekavi mi da joj je to ostatak od doruka.
- Koliko ve radite ovde, pitala me je.
- Godinu i etiri meseca, odgovorila sam, prekinuvi da prinosim kaiku ustima.
- Pa to je onda prilino dugo.
- Mislite?
- Da. Laboratorija postoji ve neko vreme, a dosad je veina devojaka odlazila za
rnanje od godinu dana. Zapravo, pitam se da li je ispravno rei da su otile.
Nagla je glavu udesno, zamiljeno.
4 Kotacu, sto koji greje je tipino japanski nametaj koji se sastoji od grejnog tela (ranije pei na ugalj, danas
najee elektrine grejalice) postavljene ispod stola s prekrivaem do poda. (Prim. prev.)

- ta hoete rei?
- Nestale bi od danas do sutra. Reklo bi se da su isparile. Bez pozdrava. Naravno,
neke su imale dobre razloge da odu. Udavale su se, vraale porodici na selu, posao im je bio
dosadan, bilo je raznih razloga, znate.
Glas joj je bio promukao, ali i dalje jednako energian kao kad je bila telefonistkinja.
Dok sam u sebi ponavljala re isparile, prisetila sam se opekotine one devojke. ak i na
njenoj slici koju sam sauvala u glavi, oiljak joj je bio lep, tanan i nean. Kaikom sam
odgurnula komadi argarepe u tanjiru i gurnula ga na dno.
- Kakva je bila devojka koja je radila pre mene?
- Bila je mlada devojka otprilike vaih godina, dobro je se seam. Zato to sam je
sluajno primetila dan pre nego to je nestala. Krenula sam do radnje s pozamanterijom da
kupim konac za vez kad sam je srela u hodniku. Mislim da ona mene nije videla. Jer, bilo je
vee i bilo je mrano. Spustila je glavu, ali nije delovala tmurno, vie je bila, kako da kaem,
u miru sa sobom. Zvuk njenih cipela mi se najvie dojmio. Poto sam bila telefonistkinja,
veoma sam osetljiva na zvuke, znate. Odmah sam osetila da taj teak zvuk ima nekog
znaaja, da to ne treba olako pustiti. Ne kaem da je zvuk bio jak. Bio je vie nalik ukanju,
aputanju. Nita drugo nisam ula. Samo taj tihi zvuk potpetica, ist i pravilan. Nikad nisam
bila tako opinjena zvukom cipela.
Milovala je avove pavorka koji je prekrivao sto za grejanje.
- Sutradan je, vidite, nestala.
- Moete li se moda setiti cipela koje je nosila, ispitivala sam je, s kaikom u ruci,
zaboravivi da treba da jedem.
- Naalost, ne. Nisam videla jer je bio mrak i zato to sam se koncentrisala na zvuk.
- A, tako... Spustila sam pogled na tanjir. - Kuda li je otila?
- U suteren, odgovorila je bez oklevanja.
- U svakom sluaju, tog gospodina Deimarua je teko prokljuviti. Zakljuan tamo
dole, nita drugo ne radi osim to pravi uzorke, pitam se da li bi neko u slinoj situaciji postao
nalik njemu. Ali vi - nemojte vi da mi sad iznenada nestanete. Svratite opet, nauiu vas da
ijete.
Iskreno se osmehnula.

- Da. Velika hvala na ovom prekrasnom alu.

U meni je odzvanjao njen glas kako odgovara ,,u suteren, pa se meao sa slikom
opekotine na obrazu i zvukom potpetica u hodniku, kao u vrtlogu.

Kad se golasio severac i doneo snenu meavu, broj klijenata se smanjio. Moda se
zimi prolost koju elimo sauvati i sama zaledi, pa imamo manje potrebe da pravimo njene
uzorke.
Jednog od tih dana iznenada je umrla gospoa iz broja 309. Gospoa iz 223-ke ju je
pronala nepominu u krevetu rano popodne, kad je dola da je obie i donese joj mandarine.
Kad smo gospodin Deimaru i ja dotrali uvi njene povike, zatekli smo mandarine
razbacane po podu.
Gospoa iz 309-ke je leala na leima, tela ispravljenog, pokrivena do ramena. Oi su
joj bile zatvorene, delovala je kao da nije patila. Bio je to jednostavan kraj, kao da se vreme
iznenada zaustavilo samo za nju, dok je spavala. Kraj uzglavlja joj je stajao neki lek u prahu
koji je sigurno uzela prethodnog dana i aa u kojoj je ostalo jo malo vode. Poklopac na
klaviru bio je otvoren. Pomogla sam da ustane gospoi iz broja 223, koja je sedela na podu
drhtei, a onda sam pokupila mandarine s poda u korpu koja joj je jo bila u ruci. Gospodin
Deimaru je namestio prekriva kako treba i zatim spustio poklopac na klaviru.
Za oprotaj smo izneli sto za pingpong iz prostorije koja je u vreme doma za devojke
sluila kao gimnastika sala. Poto nije imala porodicu, okupili smo se nas troje - gospoa iz
223-ke, gospodin Deimaru i ja - i priredili mali ispraaj. Na grudima smo joj prekrstili prste
koji su odsvirali tolike partiture, a sedu kosu smo joj prekrili cveem.
Svako od nas je u sebi razmiljao ta da uini s njenim stvarima. Nije tu bilo nieg
vrednog, a mene je samo udilo to koliko sitnica moe stati u jednu tako malu sobu.
Najpre smo meu sobom raspodelili sve to bi nam moglo biti korisno - iako nije bilo
bogzna ta to bi odgovaralo gospodinu Deimaruu i meni, pa su odea i minka uglavnom
otili gospoi iz broja 223 - a onda smo klavir preselili u ulazni hol, a ostalog se otarasili.
Samo to smo predmete za koje smo smatrali da su joj za ivota bili dragoceni - njih desetak
poput fotografija, metronoma i prekrivaa za klavir - odluili da sauvamo i konzerviramo.
Iako smo brinuli je li u redu da mi sami pravimo tako poseban odabir, gospoa iz 223-ke se
saglasila:

- Ovo je laboratorija za uzorke koja je to dugo ekala. Napravimo uzorke.

Gospodin Deimaru nije imao nita protiv. Tako smo odluili da napravimo uzorke
bez klijenta.
Ostatak formalnosti obavljen je bez problema. Apartman 309 ostao je prazan i
zakljuan da eka da bude pretvoren u salu za uvanje uzoraka.

Ovaj odlazak, iako je bilo rei o tihoj gospoi koja nita nije radila osim to je svirala
klavir, doprineo je tome da u laboratoriji zavlada jo vei mir. Gospoa iz broja 223 nastavila
je da veze i hekla u tiini, dok se kroz debela vrata koja su vodila u laboratoriju u suterenu
nije ulo nita. Deavalo mi se, dok sam sama na recepciji ekala klijente, da me vrtlog
spokoja skoro proguta.
Taj dan je bio jo tuniji nego obino, jer niko nije zakucao na ulazna vrata, a telefon
je zazvonio samo jednom za celo pre podne. U poslednje vreme, gospodin Deimaru je
ostajao zatvoren u svojoj laboratoriji, uprkos tome to se broj klijenata smanjivao i to nije
bilo nieg za konzerviranje. Nakon to sam ubijala vreme na najrazliitije naine,
podmazujui pisau mainu, zarezujui olovke, reajui podsetnice i pisma, glancajui
staklene oljice, preostalo mi je samo da sedim tu, snena, i sluam pucketanje pei.
Kad je prolo etiri popodne bilo mi je toliko dosadno da sam izala u etnju. Inae mi
to nije dozvoljeno, ali bila sam sigurna da vie nijedan klijent nee doi te hladne i oblane
veeri, a bilo mi je potrebno da udahnem sve vazduh.
Duvao je jak vetar. U glavnoj ulici je bio zastoj, a automobili su malo po malo palili
farove. Opalo lie kovitlalo se po trotoaru. Prolaznici su brzo hodali, sputenih glava.
Moje salonke, kao to je predvideo starac s pticom riaricom, sad su se skoro potpuno
sljubile s mojim stopalima i njihovo lupkanje po trotoaru odjekivalo je unutar mojih peta.
Kad bih dola kui, morala sam da skupim hrabrosti da ih skinem u predsoblju. Svaki put kad
bih na njih spustila ruku, nastao bi trenutak oklevanja, jer mi je izuvanje priinjavalo bol, kao
da mi deru kou.
Sivi oblaci leteli su preko neba ka zapadu. S vremena na vreme, nalet vetra bi mi
podigao kosu i suknju. Privila sam al od mohera oko vrata.
Nakon etvrt sata hoda, stigla sam do raskrsnice na treem oku od nas. Bila je u vrlo
prometnoj etvrti, s poslovnim zgradama, policijskom stanicom i bibliotekom. Bacila sam

pogled ka peakoj pasareli iznad raskrsnice.

- Dobar dan.
Starac s pticom riaricom, isto obuen kao i proli put, puio je cigaretu.
- Kakvo iznenaenje! To ste vi, gospoica iz laboratorije?
Brzo je bacio cigaretu u praznu konzervu kraj nogu.
- Dola sam jer ste mi obeali da ete mi salonke oistiti nekom posebnom kremom.
- A, znai namerno ste doli? Izvolite, sedite ovde.
Sela sam na staru kolsku stolicu.
- Kako je uzorak moje ptice riarice, upitao me je pripremajui svoj alat.
- Briljivo ga uvamo u prostoriji broj 303. Kosti su savreni materijal za
prepariranje. Njihova belina i nenost jo su uoljiviji u tenosti za konzervaciju, znate.
Moete doi da ih vidite kad god poelite.
- O, hvala.
Izgleda da je mnogo vie panje posveivao poslu glancanja cipela nego svom
uzorku, iako je prvi pokrenuo tu temu.
- Ba kao to sam i mislio, progunao je posmatrajui moje stopalo koje sam digla na
kutiju. - To nisu obine cipele. Degradacija je uznapredovala od prolog puta.
- Zaista?
- Bez sumnje. Cipele skoro da su vam upile stopala. Dogaa se ista stvar kao i kod
vojnika koga sam sreo na ovom istom mestu pre etrdeset i dve godine. Za istaa je velika
srea da naie na ovakve cipele. U svakom sluaju, izglancau vam ih.
Poeo je da radi.
S obe strane nalazile su mu se drvene kutije nalik onima za slikarske boje, a u njima
njegov alat: eki, kleta, mirgla, imalini svih boja, razne etke poreane tako da zauzimaju
to manje mesta i prilino izanale.
Pored svog pribora, imao je i mali radio koji je liio na igraku. Na njemu su svirale
francuske ansone koje je povremeno zagluivala buka automobila.
Ispod peake pasarele je manje duvalo, ali je zbog betona svud naokolo bilo prilino

hladno. Svaki put kad bi se neko popeo ili siao niz stepenice, koraci bi odjekivali iznad naih
glava. U jednom uglu stajao je bicikl bez sedita.
Starac je najpre etkom skinuo prainu, a onda je na jednu krpicu koja je mu je bila
zakaena za pojas stavio prozirnu kremu i poeo da je utrljava. Njegovi umazani prsti radili
su brzo i efikasno, a cipelu je drao spretno i neno. Unosio se u svaki pokret, sledei
zaobljenu liniju na vrhu ili podiui manicu da bi oistio ispod nje. Imala sam oseaj kao da
kroz kou cipela oseam kako mi miluje stopala.
- Je li to ta posebna krema, upitala sam.
- Ne, moram prvo da stavim ovu kremu za ienje. U svakom sluaju, glancajui ih,
imam dobar oseaj. Kad se unesem, cipele reaguju dobroudno.
- Cipele mogu biti dobroudne?
- Naravno, mogu biti dobroudne, ali i zloudne. Vi biste to morali znati, jer radite s
uzorcima. To je ono to se zove odnos s predmetima.
- Da, potvrdila sam.
U meuvremenu, stareve ruke su neprekidno radile. Trljao mi je cipele posvuda
svojom krpicom koja je delovala vrlo neno, a oiju uprtih kako mu ne bi promakla ni
najmanja neistoa. S vremena na vreme bi dodavao jo kreme ili presavijao krpicu.
- Da vas neto pitam, gospoice, mislite li vi nastaviti da ih nosite, upitao je,
promenivi ton.
- ta hoete da kaete?
- Pa ove cipele, ako hoete da ih skinete, skinite ih sad dok jo moete, ili nikad,
pokazivao je bradom k cipelama. ansona na radiju zatreperila je zajedno s vetrom.
- Mislite da bi mi bilo bolje da ih skinem?
- Nije na meni da odluujem za vas, samo kaem da treba da raistite s njima pre
nego to bude prekasno.
- Moda ste u pravu... promrmljala sam gledajui u stopala koja su postala
besprekorno ista.
- Evo je, moja posebna krema. titie ih od kie, praine i ogrebotina. I videete,
sijae kao dragulj.

Iz jednog ugla svoje kutije izvadio je pljosnatu metalnu kutiju srebrne boje koju je
spretno otvorio jednim potezom pahtle. Metalna kutija je zarala i oksidisala, ali je crna
krema u njoj sijala kao da je vlana. Briljivo ju je naneo jednako svuda.
- A ove cipele vam je neko poklonio?
- Tako je. Otkud znate?
- Izglancao sam nebrojene cipele. Odmah znam. Jeste li zaljubljeni u njega?
Ne znajui ta da odgovorim, pogla sam glavu ka alu i opipala mu ivicu. Posebna
krema, naneta na itavu povrinu cipela, polako se upijala u kou. Telo mi se sledilo, ali
zahvaljujui kremi i njegovim rukama, stopala su mi bila topla.
- I ja se to pitam. Dosad nisam imala nikog koga bih mogla nazvati ljubavnikom pa ne
znam. Jedino sam sigurna u to da neto oseam i da je situacija takva da ne mogu da ga
napustim. To to elim da budem kraj njega me ne brine. Da se izrazim u sutinskom smislu,
oseam da sam se uplela u njega.
- Aha. Ne razumem ja komplikovane stvari, ali u svakom sluaju, to je zbog cipela.
Cipele i on su povezani. Sve to mogu rei je da, ako ih ne skinete odmah, neete nikad moi
da odete. Ove cipele vas nikad nee odvesti u slobodu.
to se stareva ruka vie kretala, to su se cipele vie sijale. Stopala su mi oseala
svaki pomak njegovih prstiju. Vee se sputalo nad grad i uline svetiljke su poele da se
pale. Preko raskrsnice su prola kola hitne pomoi. Nisam ni primetila da je na radiju poeo
da svira klavirski koncert.
- Moda se meam u neto to me se ne tie, ali zato ne biste napravili uzorak ovih
cipela, predloio je. - One su neto to vredi pretvoriti u uzorak, ak i vie nego moja ptica
riarica. A napraviti uzorak znai zakljuati ih u sebi zauvek, zar ne? To ste mi objasnili u
laboratoriji, je l tako?
Potvrdila sam.
U tom sluaju, vaa e stopala, gospoice, biti osloboena. Ove cipele moi e da
postanu vae.
Njegova glava s kratko podianom sedom kosom klatila se u nivou mojih kolena.
utali smo jedan tren, sluajui kako se krpica trlja o moje salonke. Ljudi obuveni sasvim
obino prolazili su nedaleko, ali niko se nije obazirao na nas.

- Zapravo nemam nameru da ih skinem, proaptala sam nakon due pauze. Nemam
elju da budem slobodna. elim da me on zarobi u laboratoriji za uzorke.
- Stvarno? To, dakle planirate. Onda neu vie o tome.
Glas mu je bio blag.
- Evo, gotovo je. Savrene su.
Na kraju je ponovo svezao manicu, neno obujmivi cipele svojim grubim prstima.
Samo su moja stopala arogantno bletala pod peakom pasarelom gde je sve - kutije, beton,
kutiju s alatom - progutao mrak.
- Velika vam hvala to ste ih izglancali tako briljivo.
- Nema na emu, naravno. Ma, neu da mi platite. ast mi je to ste mi traili da ovo
uradim, uzviknuo je zadravajui mi ruku u trenutku kad sam posegla u dep za novanikom.
- Hvala vam na svemu.
- Stvarno ete se vratiti u laboratoriju?
- Da.
- U redu. Onda se vie neemo sresti. Sve najbolje!
- I vama, gospodine.
- Aha.
- Do vienja.
Ostavila sam ga osvrui se i svaki put sam ga videla kako mi mae. U trenu mi se
izgubio iz vida u reci prolaznika. Samo mi je toplota starevih ruku dugo ostala na stopalima.

Kad sam se vratila u laboratoriju, ve je bilo prolo pet. inilo mi se da se gospodin

Deimaru jo nije vratio iz suterena, recepcija je bila u mraku i bilo je jako hladno. Ukljuila
sam elektrinu grejalicu, skinula al. Pribor za pisanje, registar i pisaa maina bili su na
istom mestu kao i pre mog odlaska. Iz predostronosti otvorila sam fioku radnog stola, ali ni
u njoj nije bilo nieg novog.
Otvorila sam registar, ispisala sve potrebne rubrike na novoj stranici. Datum, ime,
datum roenja, adresa, broj telefona, zanimanje, vrsta uzorka. Bez problema sam obavila
registraciju. Nije bilo potrebe da, kao ostalim klijentima, objanjavam proces, oblik ni znaaj

uzorka. Niti da ispriam svoje uspomene vezane za predmet koji donosim. Ve sam znala sve
ta se u laboratoriji radi.
Onda sam sela pred pisau mainu da ispiem etiketu za epruvetu. Kako nisam imala
pojma koje e veliine biti ona koju e upotrebiti, izabrala sam onakvu etiketu kakvu
najee koristimo.
Slova su bila poreana kao da se nikad nisu ni rasula. Sva su zadrhtala u kutiji kad
sam je podigla.
Najpre, registarski broj. 26-F30999. Zatim, ime uzorka. Prstenjak.

S etiketom u ruci, krenula sam hodnikom koji je vodio do vrata laboratorije s

uzorcima. Cipele su pravile zvuk koji je odjekivao do plafona. Usput sam stala da pogledam
prstenjak leve ruke pod svetlou lampe. I dalje mu je nedostajao deli u obliku koljke.
Gledajui njegov odraz u staklu epruvete, pomolila sam se da mi prst postane jo finiji
i lepi.
Tenost za konzervaciju sigurno je mlaka i mirna. Nije hladna i nema mehuria kao u
limunadi. Obljubie sve, od vrha nokta do brazdi otiska prsta, a ep od plute uvae ga od
praine i spoljne buke. A pre svega, vrata laboratorije su debela i teka. Mogu poi sasvim
sigurna.
Hoe li se gospodin Deimaru brinuti o mom uzorku? Volela bih ako bi s vremena na
vreme uzeo epruvetu da posmatra moj prstenjak kako pluta. Uivala bih kupajui se u
njegovom pogledu. Njegove oi kroz tenost za konzervaciju sigurno izgledaju jo mnogo
bistrije.
Stegla sam pesnicu da sakrijem prstenjak i zatim pokucala na vrata laboratorije.