F. M.

Dostojevski

PRIPOVETKE
preveli
dr Milosav Babovi i Desanka Maksimovi

MALIAN KOD HRISTA NA BOIOJ

JELKI

Jedan
Deca su udan svet oni se priviaju i sanjaju. Uoi kienja jelke
i na samo vee uoi Boia, stalno sam sretao na ulici, jednog
maliana koji nije imao vie od estsedam godina. Po stranom
mrazu bio je odeven gotovo kao leti, samo mu je grlo bilo umotano
nekim starim alom znai, neko ga je ipak spremao i slao. On je
iao sa ispruenom rukom; to je tehniki termin koji znai prositi
milostinju. Taj izraz su izmislili sami maliani. A takvih kao on ima
mnogo. Motaju se po vaem putu i plano govore neke nauene rei.
Ovaj, meutim, nije kukao, ve je govorio nekako naivo i nevino
gledajui mi sa poverenjem u oi a to znai tek je poinjao da se
bavi prosjaenjem. Na moje pitanje rekao mi je da mu sestra lei
bolesna i bez posla; moda je istina, ali ja sam kasnije doznao da ovih
maliana ima bezbroj: alu ih da prose i po najstranijoj hladnoi i,
ako nita ne sakupe, sigurno ih ekaju batine.
Kad nakupi neto kopejki, malian se pomodrelih i skoanjenih
ruku vraa u neki umez, gde pijani banda neradnika, od onih koji
poinju trajk u fabrici u subotu i ne vraaju se na posao pre srede
uvee. Tamo, u umezima podruma, s njima pijane njihove gladne i
istuene ene, tamo pite njihova gladna mala deca. Votka,
prlavtina i razvrat, ali glavno je votka.
Maliana sa isproenim kopejkama odmah alu u krmu, i on

donosi jo pia. Radi zabave i njemu ponekad naliju u usta okanj

votke i kikou se kad on, gubei dah, pada na pod, gotovo bez
svesti, i u usta mi je votku odvratnu nemilosrdno sipao ...
Kad poodraste, to pre mogu gurnu ga nekud u fabriku, ali sve to
zaradi, i dale je duan donositi neradnicima, a oni opet to propiju. Ali
i pre no to stupe u fabriku, oav deca postaju pravi prestupnici. Ona
skitaju po gradu i znaju u podrumima takva mesta kroz koja se moe
proi i gde se moe neprimetno prenoiti. Jedan od njih je spavao
nekoliko noi uzastopno u korpi kod nekog vratara koji ga nije
primetio.
Oni, naravno, postaju i sitni lopovi. Kraa postaje strast ak kod
osmogodinje dece, koja ponekad nisu svesna svojih prestupa. Na
kraju podnose sve glad, hladnou, batine samo radi slobode, i
bee od svojih neradnika da skitaju po svojoj voli. Ponekad to divle
stvorenje nita ne shvata, ni gde ivi, ni koje je narodnosti, ima li
boga, postoji li car; priaju o njima ak takve stvari, da ovek ne
veruje svojim uima, a, meutim, to su injenice.

Dva
Ali ja sam romansijer i ini mi se da sam jednu priu sam
izmislio. Zato piem ini mi se, kada sigurno znam da sam je
izmislio, ali meni izgleda da se to negde i nekada desilo i da se desilo
upravo uoi Boia u nekom ogromnom gradu i po stranoj hladnoi.
Priinjava mi se da je iveo u podrumu malian, ali jo sasvim mali,
kome je jedno est godina ili jo manje. Taj malian se probudio
jednog jutra u vlanom i hladnom suterenu. Bio je odeven u nekakav
kaputi i drhtao je. Dah mu je izletao kao bela para, i, sedei u kutu
na nekom sanduku, iz dosade je hotimino putao tu paru iz usta i
zabavlao se gledajui kako izlazi.
Bio je veoma gladan. Nekoliko puta od zore prilazio je drvenom
leaju, gde je na prostirci i sa nekakvim zavelajem pod glavom

leala bolesna njegova majka. Kako se ona ovde nala?

Mora da je doputovala sa svojim malianom iz drugog grada i
razbolela se iznenada. Vlasnicu prenoita su jo pre dva dana ovdeli
u policiju. Stanari su se razili uoi praznika a jedini koji je ostao,
leao je ve dan i no mrtav pijan i nije mogao doekati praznik!
U dugom uglu sobe jeala je neka osamdesetogodinja starica koja
je nekada i negde ivela kao dadila, a sada je umirala samotna,
jauui i gunajui malianu, tako da se ve poeo bojati da prie
njenoj posteli u uglu.
Vode da se napije naao je negde u hodniku, ali korice hleba nigde
nije naao, i ve je deseti put prilazio da probudi svoju mamu.
Strano mu je, najzad, bilo u mraku: odavno je ve pao mrak, a
lampu nisu upalili.
Opipao je mamino lice i zaudio se to se ona uopte ne mie i to
je hladna kao zid.
Mnogo je ovde hladno, pomislio je, postojao malo, i nesvesno
zaboravivi svoju ruku na ramenu pokojnice. Zatim je dunuo u svoje
prstie da ih ogreje i, odjednom, napipavi na leaju svoju staru
kapu, pa polako, pipajui po mraku, izaao iz suterena. On bi i ranije
poao, ali se stalno bojao nekog velikog psa koji je, gore, na
stepenicama, ceo dan zavijao pred susednim vratima. Ali psa sada
nije bilo, i malian je odjednom izaao na ulicu.
Gospode Boe, kakav grad! Nikada tako neto nije video. Tamo,
odakle je doao, nou je crna pomraina jedan fenjer na celu ulicu.
Prozori niskih, drvenih kuica zatvaraju se kapcima; na ulici, im se
smrkne, nigde nikoga svi se zatvaraju po kuama, i samo zavijaju
itavi opori pasa, stotine i hilade ih zavijaju i laju svu no.
Ali je zato tamo bilo tako toplo, i davali su mu da jede, a ovde
ah, Gospode, da mu je sad da jede!... I kakva je ovde vreva i tutnjava,
kakva svetlost, i ludi, i koije, i zima, i mraz!
Ledena para dizala se od premorenih konja, iz njihovih zadihanih
vrelih njuki; kroz sipkav sneg odzvanjaju o kamenje potkovice, i svi
se tako guraju, i, boe ... tako mu je se jelo, makar neki komadi
hleba, i tako mu je odjednom hladno za prstie. Pored njega je proao
uvar reda, ali se okrenuo da ne vidi maliana.
Evo opet jedna ulica oh, kako je iroka! Ovde e me sigurno
pregaziti! I kako svi viu, tre i jure koijama, a svetlosti, koliko
svetlosti!

A ta je ovo? Uh, kakvo veliko staklo, a iza stakla soba, a u sobi

neko drvo do tavanice. To je jelka, a na jelki koliko sveica, koliko
zlatnih hartijica i jabuka, a svuda oko nje lutkice i mali konjii; po
sobi tre deca, lepo odevena, ista, smeju se i igraju se, i neto jedu i
piju.
Eno, ona devojica poela je da se igra sa deakom kako je lepa
devojica! Evo, i muzika se uje kroz prozor.
Malian gleda, udi se, ve se i smeje, ali sad ga bole prstii i na
noicama, a na ruicama su mu ve sasvim pomodreli, ve ne mogu
da se savijaju, i bole ga kad mie s njima. I odjednom malian oseti da
ga mnogo bole prstii, zaplaka se i potra dale ... i, evo, ponovo je
video kroz drugo staklo sobu, i tamo je drvee, a na stolovima razni
kolai: od badema, crveni, uti, i sede tamo etiri bogate gospoe, pa
ko doe, one mu daju kolaa, a vrata se otvaraju svaki as, sa ulice
ulazi mnogo gospode.
Malian se prikrade brzo, otvori vrata i ue ... Uh, kako su poeli
da viu na njega i da mau rukama! Jedna gospoa brzo mu je prila
i tutnula u ruku kopejku, pa mu je otvorila vrata na ulicu! Kako se
uplaio! A kopejka mu je odmah ispala i zveei otkotrlala se po
stepenicama: nije mogao da savije svoje pomodrele prstie i da pridri
kopejku.
Istrao je malian na ulicu i poao bre i bre, a kuda ni sam
nije znao ... Opet bi se zaplakao, ali se bojao, i trao je, trao i hukao
u ruice. Obuzimala ga je tuga, jer se najednom osetio tako usamlen,
i bilo mu je uasno ... odjednom ... o, boe! ta je ovo opet? Stoji masa
ludi i divi se iza stakla prozorskog bile su tri lutke, male, odevene
u crvene i zelene halinice, kao da su ive! Neki stari sedi, i kao da
svira u violinu, jo druga dva takoe stoje tu, sviraju u male violinice,
i po taktu mau glavama, jedan u drugoga gledaju, a usne im se
miu, govore, stvarno govore samo se zbog stakla nita ne uje.
Malian je u prvi mah pomislio da su oni ivi, a kad se dosetio da
su to lutke iznenada se nasmejao. Nikad nije video takve lutke, i
nije znao ni da postoje! I hteo bi da zaplae, ali su mu te lutkice tako
smene.
Odjednom mu se uini da ga je neko otpozadi zgrabio za kaputi:
veliki i zao deak stajao je pored njega, i iznenada ga je udario po
glavi, zbacio mu kapu, i udario ga nogom ispod kolena. Malian se
prevrnuo na zemlu; tada ludi povikae, on pretrnu od straha, skoi i

poe beati, beati, i odjednom je utrao ni sam nezna gde ispod

neke kapije, u tue dvorite i unuo iza naslaganih drva: Ovde
me nee nai, a i mrak je.
unuo je i zgurio se, a nikako nije mogao da odahne od straha, i
odjednom, sasvim iznenada, bilo mu je tako prijatno: ruice i noice
su najednom prestale da ga bole i bilo mu je tako toplo, kao na pei!...
Trgao se i sav uzdrhtao: ah, on je to ovde bio zaspao! Kako je dobro tu
spavati!
Posedeu ovde, pa u opet poi da pogledam one lutke, pomislio
je malian i osmehnuo se kada se setio lutaka, stvarno kao da su
ive! ... I odjednom mu se priulo da je nad njim njegova mama
zapevala pesmicu. Mama, ja spavam, ah, kako je ovde lepo spavati!
Hajdemo k meni, maliane, da kitimo jelku proaputao je nad
njim odjednom neko tihim glasom.
Pomislio je da je i to govorila njegova mama, ali ne, nije ona; ko ga
je to zvao on nije video, ali neko se sagnuo prema njemu, zagrlio ga u
tami, a on mu je pruio ruku i...i odjednom...o, kakva svetlost! O,
kakva jelka! Kao da i nije jelka on jo takvog drveta video nije! Gde
je on to sad: sve blista, sve se sija, a svuda oko njega lutke ali ne,
to su sve deaci i devojice, samo tako sjajni, svi se oni viju oko njega,
lete, svi ga lube, uzimaju ga, nose sa sobom, i on sam leti, i vidi:
gleda ga njegova mama, i smeje mu se radosno.
Mama! Mama! Ah, kako je lepo ovde, mama! dovikuje joj
malian, i opet se lubi da decom, i eli da im to pre ispria o onim
lutkicama iza stakla. Ko ste vi, deaci? Ko ste vi, devojice? pita
ih on, smeei se i lubei ih.
Ovo je Hristova jelka odgovaraju mu oni. Kod Hrista je
uvek na ovaj dan jelka za malu decu koja tamo dole nemaju svoje
jelke ...
I doznao je da su svi ovi deaci i devojice bili isto takva deca kao i
on ali jedni su se posmrzavali jo u svojim kotaricama, u kojima su
ih ostavili na stepenitima pred vratima petrogradskih inovnika
druga su se uguila kod uhonki1 dojkinja koje je iznajmio dom za
siroad; trea su umrla na sasuenim grudima svojih majki (za vreme
samarske gladne godine), etvrta su se poguila od smrada u
vagonima tree klase i svi su oni sada ovde, sva su ona kao aneli,
sva su kod Hrista, i On je lino meu njima, i prua im ruke, i
blagosila njih i njihove majke grenice ...

A majke ove dece stoje tu, sa strane, i plau svaka poznaje svog
deaka ili devojicu, a oni doleu i lube ih, utiru im suze svojim
ruicama i mole ih da ne plau, jer je njima ovde tako lepo ...
A vratari su ujutru nali dole iza sloenih drva mali le zalutalog i
smrznutog deaka...Pronali su i njegovu majku...Ona je jo pre njega
umrla sreli su se kod Gospoda na nebu.
A zato sam izmislio ovakvu priu, koja ne ide u obini dnevnik, i
to piev? A obeao sam prie preteno o stvarnim dogaajima! Ali u
tome i jeste stvar to se meni stalno ini da se sve ovo stvarno moglo
desiti naime, ono to se odigralo u podrumu i iza sloenih drva; a
ono o jelci Hristovoj to ne znam ta da vam kaem, da li se moglo
desiti ili nije. Ali ja sam zato romansijer da izmilam.

SELjAK MAREJ
U ruskom oveku iz naroda treba umeti odvojiti njegovu lepotu od
primitivizma koji mu je svojstven. Zbog uslova gotovo cele ruske
istorije, na narod se toliko predavao razvratu i toliko su ga
razvraivali, sablanjavali i stalno muili da je udno kako je preiveo
i sauvao ludski lik, a pogotovo to je ouvao lepotu ludsku. Ali on je
sauvao lepotu ludskog lika. Ko je pravi prijatel naroda, kome je bar
jednom kucalo srce zbog narodnih patnji, shvatie i opravdae sve
neprohodno blato u koje je utonuo na narod i umee da pronae u
tom blatu brilijante. Ponavlam: ne sudite o ruskom narodu po onim
gadostima koje on tako esto ini, ve po onimm velikim i svetlim
idealima za kojima on i u svojoj gadosti stalno ezne i uzdie ... A
ideali su njegovi moni i svetli, oni su ga i spasli u vekovima muenja;
oni su oduvek srasli sa njegovom duom o zauvek mu darivali
dobrodunost i potenje, iskrenost i iroki, sveobuhvani um, i sve to u
najprivlanijem i harmoninom jedinstvu.
Ali mislim da je veoma dosadno itati sve ove professions de foi,
zato u da ispriam jednu priu, zapravo i ne priu, ve jedan dalek
spomen, koji zbog neeg veoma elim da ispriam upravo ovde i sada,
na kraju mojeg traktata o narodu.
Bio je drugi dan uskrsa. Vazduh je bio topao, nebo plavo, sunce
visoko, toplo, jarko, ali u mojoj dui je bilo veoma mrano. Lutao
sam iza robijakih kazamata, gledao i prebrojavao kole jakog
tamnikig palisada, ali nisam ni hteo da ih brojim, iako mi je to ve
bila navika. Ve drugi dan se u tamnici slavi praznik. Robijae ne
izvode na rad, pijanih je bilo mnogo, ule su se psovke, a svae
izbijale svaki as i na sve strane.
Rune, odvratne pesme, kockarske grupe koje su igrale karata
ispod tamnikih kreveta, nekoliko robijaa koje su drugovi po svojoj
odluci isprebijali na mrtvo ime zbog naroitih skandala, lealo je na
drvenim leajima, pokriveno kousima, dok se ne osveste i ne povrate
u ivot ve nekoliko puta su potezali noeve iz kanija sve me je to

za ova dva dana praznika tako iskidalo da sam bio prosto bolestan.
Jer ja nikada nisam mogao bez gaenja da podnosim pijanu narodnu
terevenku, a pogotovu ovde, na ovom mestu.
Ovih dana ak ni stareine nisu zavirivale u tamnicu, nisu vrili
pretrese, nisu traili pie, shvatajui da, ipak, treba dati ak i ovim
odbaenim ludima da se malo provedu, makar jedanput u godini, jer
bi inae bilo gore.
Najzad, u mom srcu planu gnev. Sreo sam Polaka Mckog,
politikog osuenika. Pogledao me je smrknuto, oi mu sevnue, a
usne zadrhtae.
Je hais ces brigands!2 rekao je poluglasno i kripei zubima,
kad je prolazio pored mene.
Vratio sam se u kazamat, mada sam pre etvrt sata izleteo otud
kao lud, kada je est snanih selaka slono navalilo na pijanog
Tatarina Gazina da ga umire, i poelo da ga tue. Tukli su ga strano.
Kamilu bi ovek mogao takvim batinama ubiti; ali oni su znali da je
ovog herkula teko ubiti, zato su ga bezobzirno tukli.
Kada sam se vratio, ugledao sam na kraju sobe, na drvenim
leajima u uglu, ve onesveenog Gazina, gotovo bez ikakvih
znakova ivota. Leao je pokriven kouhom, i svi su ga zaobilazili
utke, mada su se pouzdano nadali da e se do ujutru osvestiti, ali,
ko zna, posle ovakvih batina moe ovek i da umre. Provukao sam se
do svog mesta prema prozoru sa gvozdenom reetkom, legao na lea,
zabacio ruke pod glavu i zamurio. Voleo sam tako da leim: jer onog
ko spava ne diraju, a pored toga mogu da sanjarim i mislim. Ali sada
mi se nije sanjarilo: srce mi je kucalo nemirno, a u uima su mi
odjekivale rei Mckog: Mrzim te razbojnike!
Uostalom, to da opisujem utiske; ja i sada ponekad sanjam nou
to vreme, i nemam teih snova. Moda e itaoci i to primetiti da ja do
danas gotovo nijednom nisam javno govorio o svom ivotu na robiji; a
Zapise iz mrvog doma napisao sam pre petnaest godina, kao
izmileno lice zloinac koji je ubio svoju enu. Uzgred da dodam
pojedinost da od tada o meni mnogi misle, ak to jo i danas tvrde, da
sam ja bio osuen na robiju zato to sam ubio svoju enu.
Malopomalo sam se stvarno zaneo i neprimetno utonuo u
uspomene. Za sve etiri godine moje robije neprestano sam se seao
svoje prolosti, i ini mi se preko uspomena ponovo proiveo sav svoj
raniji ivot. Uspomene su same iskrsavale, retko sam ih hotimino

izazivao. To je obino poinjalo od neke sitnice, ponekad beznaajne,

a zatim bi, malopomalo, izraslo u kompletnu sliku, u snaan i celovit
utisak.
Analizao sam te utiske, dodavao nove crte onome to sam ve
odavno proiveo, i, to je najvanije, popravlao sam ga, neprestano
popravlao u tome je i bila sva moja zabava.
Ovoga puta sam se neoekivano setio jednog gotovo beznaajnog
trenutka iz mog ranog detinjstva, kad mi je bilo svega devet godina
trenutka koji sam, izgleda, bio potpuno zaboravio, ali ja sam tada
naroito voleo uspomene iz svog najranijeg detinjstva.
Setio sam se avgusta u naem selu: dan suv i vedar, ali malo
sveiji i vetrovit; leto je bilo na izmaku, i trebalo je uskoro putovati u
Moskvu, i opet se dosaivati cele zime na asovima francuskog jezika,
zato mi je tako teko i bilo da napustim selo. Izaao sam u pole iza
gumana, spustio se u jarugu i popeo do Loska tako smo mi zvali
gusti estar, sa one strane jaruge, pored same ume.
I tako sam zaao duble u bunje i odjednom ujem kako nedaleko,
na tridesetak koraka, na polani, ore inokosan selak. Znao sam da
ore uzbrdo i da konj ide teko, zato do mene s vremena na vreme
dopiru njegovi povici De, de!
Ja poznajem gotovo sve nae selake, ali ne znam ko je ovaj to
sada ore, a i svejedno mi je: sav sam se udubio u svoj posao i zauzet
sam: lomim sebi leskov prut da njime ibam abe. Leskovo prue je
tako lepo i tako neizdrivo ni blizu kao brezovo. Zanimaju me i
bube i guteri, ja ih kupim ima ih vrlo arenih i lepih; volim i male,
hitre crvenoute guterice sa crnim pegicama, a zmija se bojim.
Uostalom, na zmije nailazim mnogo ree nego ona gutere.
Peurki ovde ima malo; po njih treba ii u brezovu umicu, i ja
sam spreman da odem tamo. Nita u ivotu nisam tako voleo kao
umu, sa njenim peurkama ijagodama, sa njenim bubicama i
ptiicama, jeiima i vevericama, sa njenim vlanim mirisom
istrulelog lia, koji sam tako voleo.
ak i sada, kada ovo piem, tako sam osetio miris nae seoske
brezove umice: ti utisci ostaju oveku za ceo vek ...
Odjednom, usred duboke tiine, jasno i razgovetno uo sam uzvik:
Eno vuka, juri! Vrisnuo sam i van sebe od straha, plaui na sav
glas, istrao na polanu, pravo na selaka koji je orao.
To je bio na selak, Marej. Ne znam postoji li takvo ime, ali njega

su svi zvali Marej. To je bio selak od pedesetak godina, jedar,

povisok, jako prosede tamnosmee guste brade. Ja sam ga poznavao,
ali pre toga skoro nikad nisam imao prilike da razgovaram sa njim.
On je zausavio svoju kobilicu, kad je uo moj vrisak, i kad sam se,
trei, grevito uhvatio jednom rukom za ralo, a drugom za njegov
rukav, video je koliko sam se uplaio. Eno, vuk juri! viknuo sam,
jedva diui.
On die glavu i nehotice pogleda oko sebe, skoro verujui mojim
reima za trenutak. Gde je vuk?
Viknuo je... neko je malopre viknuo: Eno juri vuk... protepao
sam.
ta je tebi, dete, kakav vuk, uinilo ti se! Otkud ovde vuk!
mrmlao je, umirujui me.
A ja sam sav drhtao i jo grevitije sam se uhvatio za njegov gunj, i
mora da sam bio veoma bled. On me je gledao sa brinim osmehom,
oevidno uznemiren i uplaen zbog mene.
Gle, kako se uplaio, ah, ah! mahao je glavom. Ne boj se,
rode moj! Gle ti njega! Pruio je ruku i odjednom me pomilovao po
obrazu. De, ne boj se, bog s tobom, prekrsti se.
Ali ja se nisam prekrstio. Kutovi mojih usana su podrhtavali, i to
ga je, izgleda, naroito dirnulo. Pruio je polako svoj krupni prst, sa
crnim noktom, pranjav od zemle, i neno dotakao moje uzdrhtale
usne.
Gle ti njega! osmehnuo mi se nekim materinskim i dugim
osmehom. O, boe, ta ti je dete, ah, ah!
Shvatio sam, najzad, da vuka nema, i da mi se uzvik Eno vuk juri
samo priuo. Uzvik je, istina, bio sasvim jasan i razgovetan, ali
meni se i ranije jednom ili dva puta priinjavalo da ujem tavke
povike (i ne samo o vucima), i ja sam to znao. (Kasnije, kada sam
odrastao, te halucinacije su nestale.)
Pa da ja idem rekao sam, gledajui ga upitno i bojalivo.
Idi, slobodno idi, a ja u da gledam za tobom. Ne dam ja tebe
vuku! dodao je i jo uvek mi se materinski smeio hajde, bog te
uvao, idi slobodno i on me prekrsti rukom, a zatim se i sam
prekrsti.
Poao sam, osvrui se nazad skoro svakih deset koraka, a Marej
je, neprestano stajao sa svojom kobilicom i gledao za mnom dok sam
ja iao, i svaki put mi je mahao kad sam se osvrtao. Priznajem, malko

me je bilo stid pred njim to sam se onako uplaio, ali sam iao,
pribojavajui se jo uvek vuka, dok se nisam popeo na padinu jaruge,
do prve suare za snople. Tek tu me je strah sasvim proao, i
odjednom odnekud ispade i pojuri prema meni na domai pas Vui.
Pored Vuia sam se ve sasvim ohrabrio i poslednji put osvrnuo
prema Mareju. Lice mu sad ve nisam mogao da vidim jasno, ali sam
oseao da mi se on jo uvek onako umilato smei i mae mi glavom.
Mahnuo sam mu rukom, mahnu i on meni i krenu svoju kobilicu.
De, de! zau se njegov udaleni povik, i kobilica opet povue
svoje ralo.
***

Svega sam se toga odjednom setio, ne znam zato, ali sa udnom

preciznou do najmanje pojedinosti. Odjednom sam se prenuo i seo
u krevetu i, seam se, jo sam oseao na svom licu blagi osmeh
uspomena. Jo nekoliko trenutaka sam se priseao.
Kada sam tada od Mareja doao kui, nikome nisam priao o svom
doivlaju. A zar je to i bio neki doivlaj? Pa i Mareja sam vrlo brzo
zaboravio. Kad sam ga kasnije ponekad sretao, nikad nisam ak
poinjao razgovor s njim, ne samo o vuku, nego ni o emu drugom, i
eto, odjednom, tek sada u Sibiru, posle dvadeset godina, setio sam se
celog susreta tako jasno, do poslednje sitnice. Znai, ostao mi je u
dui, neprimetno, samo po sebi, bez moje vole, i odjednom iskrsnuo u
seanju kad je trebalo.
Setio sam se onog nenog, materinskog osmeha jadnog selaka
kmeta; kako me je prekrstio i mahao mi glavom: Gle, kako se uplailo
dete! I naroito onog njegovog debelog prsta, pranjavog od zemle,
kojim se mirno i sa bojalivom nenou doticao mojih uzdrhtalih
usana.
Naravno, svako bi ohrabrio uplaeno dete, ali u ovom susretu bez
svedoka desilo se neto sasvim drugo da sam mu bio roeni sin, ne
bi me mogao pogledati sa iskrenijom lubavlu koja je zraila iz
njegovih oiju a ko ga je primoravao na to?
On je bio na kmetselak a ja ipak sin njegovog gospodara.
Niko ne bi doznao kako me je neno prigrlio, niti bi mu za to rekao
hvala. Moda je on uopte voleo decu? Ima takvih selaka.
Na susret je bio bez svedoka, na pustoj njivi, i samo je, valda,

bog odozgo video kakvim dubokim i ozarenim, ovenim oseanjem i

kakvom suptilnom, gotovo enskom nenou moe da bude
ispunjeno srce ponekog grubog, do animalnosti zaostalog ruskog
selakakmeta, koji tada nije ni sanjao o svojoj slobodi.3 Nije li na to
mislio, i to podrazumevao Konstantin Aksakov, koji je govorio o
visokom obrazovanju naeg naroda?...
I tako, kad sam siao sa drvenog robijakog leaja i osvrnuo se oko
sebe, seam se, odjednom sam osetio da mogu gledati na ove
nesrenike oko mene sasvim drugim oima i da je odjednom, kao
nekim udom, sasvim nestalo svake mrnje i gneva u srcu mom.
Poao sam, zagledajui se u lica koja sam sretao. Taj selak
obrijane glave, vekovima sramoen, sa igovima na licu i pijan, koji se
derao pevajui svoju pijanu promuklu pesmu to je moda onaj isti
Marej: jer ja mu ne mogu zaviriti u duuSreo sam te iste veeri jo
jednom i Polaka Mckog. Jadnik! On nije mogao imati uspomena ni o
kakvim Marejima, ni nekog drugog pogleda na lude, osim svoga: Je
hais ces brigands! Ali ti Polaci su tada prepatili mnogo vie muka
nego mi!

BOBOK
Ovoga puta donosim Zapise jednog lica. To nisam ja, to je neko
drugo lice. Mislim da vie nije potreban nikakav drugi predgovor.
***

Pre tri dana, rei e mi tako Semjon Ardalionovi:

Ta hoe li ti, Ivane Ivaniu, jednom biti trezan, kai mi,
zaboga?
Neobian zahtev. Ne lutim se ja sam ovek bojaliv. No, eto,
mene su i ludakom proglasili. Jednom je, sluajno, umetnik naslikao
moj portret: Ti si, veli, ipak pisac. Ja sam mu dozvolio, i on ga je
izloio. itam tada: Idite, pogledajte to bolesno lice koje nije daleko
od ludila.
Nije vano, ali kako to tako odmah dati u tampu? U tampi bi sve
trebalo da je valano, tamo bi trebalo ideala, a ovde...
Vala rei, bar uvijeno, zbog toga postoji stil. Ali ne, nee on
uvijeno. Danas se gube i humor i lep stil, umesto duhovitosti uzima
se psovka. Ne lutim se: nisam ja ne znam kakav pisac da bih
poludeo. Napisao sam i pripovest, ali nisu hteli da je objave. Napisao
sam i felton, no i to su odbili da tampaju. Mnogo sam feltona nudio
raznim redakcijama, i svuda su me odbijali soli tu nema u vas,
vele.
Kakve soli, pitam ja uz podsmeh, da nije grke?
Onaj me i ne shvata. Sada mahom prevodim za izdavae s
francuskog. Piem i reklame trgovcima: Retkost! Crveni aj s
plantaa..., a za panegirik njegovom prevashodstvu, pokojnom Petru
Matvejeviu, primio sam znatnu sumu. Jedan knjiar mi je naruio
da napiem kniiicu Vetina da se dopadnete damama. Objavio sam
nekih est takvih knjiica u toku svog ivota. Imam nameru da
skupim Volterove sentence, ali plaim. se da to naima. Ne bude
neslano. Kakav Volter, danas je potrebna motka, a ne Volter! I

poslednje zube su jedan drugome izbili. Evo, to je celokupna moja

knjievna delatnost. Ne raunam to to redakcijama besplatno alem
pisma sa svojom punom adresom, potpisom. Neprestano nudim
savete i sugestije, kritikujem i ukazujem na put. Prole sedmice sam
jednoj redakciji poslao etrdeseto pismo po redu u poslednje dve
godine. Samo za marke sam utroio etiri ruble. Moj karakter je
gadan, u tome je stvar.
Nije mene slikar portretisao zbog umetnosti, ve zbog dveju
bradavica koje naporedo stoje na mom elu: to je fenomen, veli on.
Eto, sada nemaju ideje, pa koriste fenomene. Ali, bradavice na mom
portretu uspele su kao ive! To nazivaju realizmom.
to se, pak, ludila tie, u nas su prole godine mnoge proglasili
ludacima. I to kakav stil u svemu tome: Pored, vele, izvornog
talenta ... na kraju se pokazalo ... uostalom, to se odavno moglo
naslutiti... To je veto i, s take gledita iste umetnosti, to se moe i
pohvaliti. Da, no odjednom su se jo umnijim pokazali. To je to, da
ovek poludi znaju to u nas, no nikoga jo nisu umnim uinili.
Seam se jedne duhovite panjolske ale iz vremena kada su
Francuzi, pre dva i po veka, sagradili prvu ludnicu: Sve su svoje
ludake smestili u zasebnu kuu, da nam pokau da su oni svi
pametni ludi. Tako je: ako drugoga strpa u ludnicu, nee time
pokazati svoju pamet. K. je lud, znai: sad smo mi pametni. Ne, to
ne mora da znai.
Uostalom, dovraga... ta se ja tu pameu razmeem i sve jednako
gunam. Dosadio sam i slukinji. Jue mi je svratio prijatel: Tvoj stil
se menja, veli, postaje nekako isprekidan. Secka li secka
uvodna fraza, pa uz nju opet uvodna fraza, pa jo neto u zagradi, a
onda sve iskida, isecka ...
On je u pravu. Sa mnom se neto neobino zbiva. Menja mi se
karakter, boli me glava. Neto mi se privia, i naas mi se ini da
ujem neto neobino. Glasove ne ujem nikakve, nego tako, kao da
neko kraj mene ponavla: Bobok, bobok, bobok!.
Kakav li je to bobok?
Vala se malo razonoditi.
***

Nameran da se razonodim, iao sam i na sahranu. Re je o nekom

dalem roaku. Pa ipak, koleki je savetnik. Udovica i pet neudatih

keri. Svakoj da kupi samo cipele koliko bi tu trebalo! Pokojnik je
zaraivao, a sada ostala penzijica. Podvie rep. Oni su me uvek
nerado primali. Ja ne bih ni sad doao da nije re o posebnom
sluaju. Pratio sam ga do groba s ostalima, a oni sve se odmiu od
mene, prave se vani. Doista, moj kaput je ve otrcan. Mislim da ima
dvadeset i pet godina kako nisam bio na groblu kako krasno
mestace!
Prvo, onaj zadah. Bilo je petnaestak mrtvaca. Pokrovi razne cene.
Bila su ak i dva katafalka jedan za nekog generala, i jedan za
neku gospou. Bilo je mnogo snudenih lica, mnogo lane tuge, no
bilo je i dosta veselosti. Pop ne moe da se poali, zarauje. Ali, onaj
zadah. Ne bih eleo da budem svetenik ovde.
Zagledam se u lica pokojnika brilivo, ne verujem mnogo u svoju
mo zapaanja. Ima lica nenih, a ima i onih neprijatnih. Uopte,
runi su osmesi, u nekih posebno. Ne volim to, sve u ih sanjati.
Dok je trajala sluba, izaao sam na vazduh iz crkve. Bio je
sumoran, ali suv dan. Bilo je hladno, naravno, oktobar je. Proetao
sam pored grobova. Ima ih raznih kategorija. Oni tree kategorije
kotaju trideset rubala pristojno, i nije tako skupo. Prve dve su ili
u crkvi ili ispod paperte, ali ti su skupi. U grob tree kategorije su
sada sahranjivali estoro njih, meu njima su bili i general i gospoa.
Zavirio sam u grobnice: uas, voda, sama voda! Potpuno zelena ...
ali ne vredi o tome! Grobar je neprestano izbacivao vodu kofom. U
vreme slube poao sam da proetam i van kapije. Tu je staraki dom
a malo dale i restoran. Nije to lo restoran moe da se jede, i
drugo. Tu je bilo mnogo onih to su doli da prate pokojnike. Bilo je
veselosti i pravog oduevlenja. Popio sam neto i prezalogajio.
Posle toga, i ja sam lino pridravao sanduk dok je noen od crkve
do grobnice. Zbog ega su mrtvaci u sanduku tako teki? Vele, to je
tamo re o nekakvoj inerciji, telo ne ide samo usmereno ... neka takva
glupost. U suprotnosti sa zakonima mehanike i zdravog razuma. Ja
ne volim, kad ludi s optim obrazovanjem trpaju nos u sve, kad
reavaju neke specifine probleme a to u nas svak hoe. Graani
raspravlaju o vojnim problemima, ak i onim koje bi tre balo da
raspravlaju feldmarali; tehniari, tako, radije raspravlaju o filosofiji
i politikoj ekonomiji.
Nisam pratio sprovod do groba. Ja sam ponosan ovek; ako me

primaju samo iz nude, zato da idem na njihov ruak, pa makar bio i

ta daa? Ne znam nikako zbog ega sam ostao na groblu. Seo sam,
razume se, na jednu nadgrobnu plou, i zamislio sam se.
Poeo sam da razmilam o moskovskoj izlobi, a zavrio sam s
uenjem kao optom temom. Evo ta mislim
0 uenju:
Svemu se uditi, to je, naravno, glupo, a niemu se ne uditi je
mnogo lepe i nekako se smatra za stvar dobrog manira. No, ne
verujem da je stvarno tako. Mislim da je mnogo gluple ne uditi se
niemu nego svemu se uditi. No, ne uditi se niemu, to vam je isto
kao i ne potovati nita. A glup ovek i ne moe nita da potuje.
Da, meni je, pre svega, potrebno potovanje. Ja sam elan
potovanja, rekao mi je ovih dana jedan poznanik.
elan potovanja! Boe moj, ta bi bilo s tobom kad bi se sad
usudio da to kae!
U tom trenutku sam se zaneo. Ne volim da itam nadgrobne
napise sve jedno te isto. Na ploi blizu mene stajao je zapoeti
sendvi glupo, nepristojno. Bacio sam ga; nije to hleb, to je sendvi.
Uostalom, nije greh bacati hleb na zemlu, greh je bacati ga na pod.
Vala to proveriti u kalendaru u Suvorina.
Verovatno sam dugo tako sedeo, dosta dugo, ak sam prilegao na
jednoj duoj ploi koja je imala oblik mramornog sanduka. Kako se to
desilo da odjednom zaujem udne stvari? U poetku nisam o tome
vodio rauna, ak mi je bilo odvratno. Pa ipak, razgovor se nastavlao.
ujem neki prigueni glasovi, kao iz usta koja su zatisnuta
jastukom, pa ipak nekako razgovetno, blizu mene. Trgnuo sam se,
ustao i poeo palivo da oslukujem.
Vae prevashodstvo, to nije prosto moguno! Bacili ste sedmicu
herc, kreem i ja, i gle u vas je sedmica karo. Trebalo je da se
prethodno dogovorimo za karo.
Znai, da igramo napamet? ta je tu zanimlivo?
Ne, vae prevashodstvo, ne moe bez garancije. Potreban je
ulog, i da se kusur broji.
E, ovde nee dobiti ulog.
Kakve su to, ipak, ponosne rei! udno, iznenaujue. an je glas
bio vaan, siguran, a drugi pomalo mek, sladunjav, ne bih poverovao
da nisam sam uo. Na sprovodu groba nisam bio. Pa ipak, ta je to
ovo ovde preferans, i jo, kakav je to general? Sigurno je bilo jedno,

glasovi su dolazili iz grobova. Sagnuo sam se i proitao natpis na

ploi:
Ovde poiva general-major Pervojdov ... nosilac tih i tih
odlikovanja ... hm, umro avgusta ... godine ... u pedeset i sedmoj ...
Poivajte, mile kosti, do radosnog uskrs ...!
Eh, dovraga, zaista je general!
Iz drugog groba uo se udvoriki glas; na njemu nije jo bilo
spomenika, stajala je samo ploa. To je neki nov. Po glasu se moe
zakluiti da je to inovnik sedmog platnog razreda.
Oh-ho-ho!, uo se nov glas na pet hvati od generalovog
groba, ispod jedne svee humke muki, narodski glas, nekako slab
i ispunjen strahopotovanjem.
Oh-oh-oh!
Ih, ovaj tuca!, u se jedan lutit glas pun prezrenja; izgleda,
dama je iz visokog drutva. Uasno je pored ovog duandije!
Ja uopte ne tucam, nisam ak nita ni jeo, takva mi je
priroda. A vas, gospoo, ni ovde ne naputaju vae udi.
Zato ovde poivate?
Sahranili su me tu, ena i sitna deca, nisam sam doao! To je
tajna smrti! I ne bih ja legao kraj vas ni po koju cenu, ni za kakve
novce, ve eto, prema ceni, kako mom kapitalu prilii. Mi moemo da
platimo, tako, grob tree klase.
Bogat, potkradao si lude?
Kakvo potkradanje, vi od januara, mislim, ne plaate nita,
imam va raun u radnji.
Gluposti! Mislim da je glupo ovde traiti dugove! Poite gore.
Od bratanice traite . .. naslednica je ona.
ta sada da traim, i kuda da idem? Oboje smo vek proiveli, i
jednaki smo na sudu Bojem u svojim gresima.
U gresima!, osmehnu se pokojnica s prezrenjem. Da se
niste vie usudih da razgovarate sa mnom!
Oh-oh-oh!
Vae prevashodstvo, ipak, duandija slua gospou.
Zato je ne bi sluao?
Pa, vae prevashodstvo, zna se zato, ovde je novi red.
Kakav sad novi red?
Pa mi smo, eto, umrli, vae prevashodstvo.
Da, da, ali ipak je red ...

Eh, to me time zadovoliste! Uteiste me, nema ta! Ako je i ovde

dolo do toga, ta e tek biti gore, na gornjem spratu? Ipak, ta se sve
ne deava! No, ja sam i dale sluao, iako s velikim negodovanjem. (...)
Ja bih poiveo! Da .. . znate ... ja bih poiveo!, u se,
najednom, novi glas koji je dolazio negde izmeu generala i one
nervozne gospoe.
Zar ne ujete, vae prevashodstvo, onaj opet o istom. uti tako
tri dana, pa e najednom: Ja bih poiveo, znate, ja bih poiveo. I to
kazuje s nekom slau, hi, hi!
Lakomisleno!
To ga mui, vae prevashodstvo, znate, on ve tone u san, jo
od aprila je ovde, i sve tako, odjednom: Ja bih poiveo!
Ipak je dosadno, ree njegovo prevashodstvo.
Da, dosadno, vae prevashodstvo, hajde da opet pevamo
Avdotju Ignjatjevnu, hi, hi?
A, ne, hvala vam. Ne trpim tu svaalicu koja se dere.
A ja vas obojicu ne trpim, ree s prezirom ova. Vas dvojica
ste veoma dosadni, nita lepo ne znate da ispriate. Znam ja o vama,
vae prevashodstvo, jednu priicu, kako vas je jednom ispod jednog
branog kreveta neki lakej metlom poterao, ne razmeite mi se i vi.
Odvratna ena!, proguna general kroz zube.
Majice, Avdotja Ingnjatjevna, povika najednom duandija,
moja gospoo, kai mi, da li se ja to molim, ili se drugo neto zbiva?
Ah, ovaj opet isto pita, predoseala sam, osea se zadah od
njega, smrad neki, to se on prevre!
Ne prevrem se ja, majice, ne osea se zadah od mene, moje je
telo sasvim ouvano, a vi, vi ste poeli da trulite, od vas se iri
nepodnoliv zadah, ak i za ovakvo mesto. Ja samo iz pristojnosti
utim.
Ah, kako vrea, odvratno! Od njega zaudara, a on mene
optuuje.
Oh-ho-ho! Samo da mi doe to pre etrdesetodnevni parastos,
da ujem kako plau nada mnom; jecaj ene i tihi pla dece!
Eto, za im on udi: najee se koliva i otii. Ah, kad bi se neko
probudio!
Avdotja Ignjatjevna, ree inovnik snishodlivo. Priekajte
malo, sad e novi poeti da priaju.
Ima li meu njima mlaih?

 Ima, Avdotja Ignjatjevna, ak i mladia.

Ah, to bi ba trebalo!
Zar jo nisu poeli, upita njegovo prevashodstvo.
Jo se nisu probudili ak ni oni koji su pre tri dana sahranjeni;
znate, vae prevashodstvo, ute ponekad po nedelu. Dobro je to su
ih jue i danas sve nekako odjednom dovezli. Inae, na desetak hvati
oko nas su sve sami oni prologodinji.
Da, zanimlivo.
Eto, vae prevashodstvo, danas su sahranili i tajnog savetnika
Tarasevia. Prepoznao sam glasove. Poznajem njegovog sinovca, on je
maloas spustio sanduk u raku.
Hm, gde je on?
Tu, levo, vae prevashodstvo, na pet koraka od vas. Gotovo uz
vae noge... Trebalo bi da se upoznate, vae prevashodstvo.
Hm, ne mogu ja ... zato ja prvi?
Sam e on, prvi e poeti, vae prevashodstvo. Nemu e to ak
laskati, samo mene ovlastite, vae prevashodstvo, i ja u ...
Ah, ah, ta se ovo sa mnom zbiva?, poe odjednom da stenje
neiji novi, uplaeni glasi.
Nov je, vae prevashodstvo, nov je, i kako brzo stie! Oni
ponekad po sedmicu ute.
Oh, ini mi se, mlad je, vrisnu Avdotja Ignjatjevna.
Ja ... Ja ... Ja sam posle komplikacija, iznenada, promuca u
tom trenu mladi. Meni je ulc dan ranije kazao: u vas, veli, ima
komplikacija, i ja sam najednom pred zoru umro. Ah! Ah!
Pa, ta ete, mladiu, sa saoseanjem i, oito, radujui se
novajliji, ree general, uteite se! Izvolite u nau, da tako kaemo,
Joasafovu dolinu. Dobri smo mi ludi, upoznajte nas i ocenite.
General-major Vasilij Vasilev Pervojedov vam je na usluzi.
A, ne! Ne! To nikako! Leio sam se kod ulca, dolo je, znate, do
komplikacija, u poetku me je stezalo u grudima, kalao sam, zatim
sam se prehladio: grudi i grip ... i, eto, neoekivano, odjednom ... to
je glavno, sasvim neoekivano.
Kaete, u poetku grudi, poe neno inovnik, kao da eli da
ohrabri novajliju.
Da, grudi, lajm, pa odjednom nema lajma, bole grudi, ne
mogu da diem ... i, znate ...
Znam, znam. No, ako su vas grudi bolele, trebalo je poi Eku,

ne ulcu.
Hteo sam, znate, stalno sam hteo da odem Botkinu ... no,
odjednom ...
Botkin ujeda, ree general.
Ah, ne, uopte ne ujeda, ja sam uo da je veoma paliv, sve
unapred predvia.
Negovo prevashodstvo ono ree u vezi s cenom, kaza
inovnik.
Ah, nemojte rei... samo tri ruble uzima, a pregleda lepo, daje
recept... hteo sam obavezno da idem ... priali su mi... No, gospodo,
ta da radim, kome da idem, Eku ili Botkinu?
ta? Kuda?, poe da se trese generalov le od zadovolnog
smeha. Smejao se i inovnik, nekako piskutavo.
Moj deae, mila i vesela duo, kako si mi drag!, ushieno
podvrisnu Avdotja Ignjatjevna. Eh, to nisu takvog kraj mene
sahranili!
A, ne, to ve ne doputam! I to mi je neki savremeni mrtvac! No,
jo vala sasluati, ne uriti sa zaklucima. Ovaj novi je neki slinavko
video sam ga maloas u sanduku ima lice preplaenog pileta, a
to je najgadniji izraz koji se na svetu moe videti. No, ta je dale.
***

A potom je poela takva katavasija da sve nisam ni mogao da

upamtim, svi su se istovremeno probudili: probudio se inovnik
dravni savetnik, i odjednom je poeo razgovor s generalom o
projektu nove potkomisije u ministarstvu, i verovatnom premetanju
inovnika u vezi s tim, to je sve mnogo zabavilo generala. I sam sam
saznao mnogo novoga, i udio sam se na koji se sve saznaju
novosti administrativne prirode u naoj prestonici.
Zatim se javio jedan napola probueni inenjer, ali je drugi
lupetao sve same gluposti; nai mu nisu dosaivali: pitanjima,
ostavili su ga da predahne. Najzad je i dama koju su jutros sahranili
na katafalku dala od sebe znake da se budi iz svog prekogrobnog sna.
Lebezjatnikov se (jer se onaj inovnik ulizica, kojega sam mrzeo i koji
je leao pored generala Pervojedova, tako zvao) veoma uznemirio, i
mnogo se zaudio to su se svi tako rano probudili. Priznajem, i ja
sam se tome zaudio. Istina je, neki od ovih to su se probudili bili su

sahranjeni tek pre tri dana, takav je sluaj bio s mladom devojkom od
esnaestak godina koja se stalno smejala i, nekako odvratno ak,
sladostrasno smejulila.
Vae prevashodstvo, tajni savetnik Tarasevi su se probudili,
kaza Lebezjatnjikov nekako nervozno.
A! ta to?, prouka nekako prezrivo tajni savetnik koji se
iznenada probudio. Bilo je u tonu njegova glasa neeg udlivog i
zapovednikog. Ja sam poeo da oslukujem radoznalo, jer sam ovih
dana uo o ovom Taraseviu neke sablanjive i uznemirujue stvari.
Ja sam, vae prevashodstvo, ovog puta sam to ja.
ta hoete, ta traite?
Samo da priupitam za zdravle vaeg prevashodstva, ovde se u
poetku zbog nenaviknutosti ovek nekako teskobno osea ... General
Pervojedov eli da se upozna s vaim prevashodstvom, i on se nada ...
Nisam za njega ni uo.

Zaboga, vae prevashodstvo, general Pervojedov, Vasilij

Vasilevi ...
Da li ste vi general Pervojedov?

Ne, vae prevashodstvo, ja sam savetnik nieg ranga,

Lebezjatnikov, sluga pokoran, a general Pervojedov ...
Gluposti! Molim vas da me ostavite na miru.
Prestanite, najzad dostojanstveno prekide general svog
klijenta iz grobla.
Imajte na umu, vae prevashodstvo, da se nisu jo probudili,
ali probudie se, to sada oni od nenaviknutosti, posle e biti drugaije
...
Dosta, ponovo ree general.
Vasilij Vasilevi! Ej, vi, vae prevashodstvo!, odjednom se u
jedan nov glas, jak i strastan, negde pored same Avdotje Ignjatjevne,
gospodski i drzak glas s nekim umornim pomodnim naglaskom, s
nekom drskom intonacijom, ve dva sata sve vas posmatram, ja tu
ve tri dana leim, zar me se ne seate, Vasilij Vasilevi? Zar se ne
seate Klinjevia, sretali smo se u Volkonskih, tamo su vas primali ne
znam zbog ega.
ta! Grof Petar Petrovi je li moguno ... tako mladi Tako
mi je ao!
ao je i meni, no sad je svejedno, elim da i ovde uzmem sve to
se moe. Nisam ja grof, ja sam samo baron. Tako, mi smo neki ugavi

mali baroni, postali smo to od lakeja, ne znam kako ni zato, niti me

zanima. Ja sam samo jedan gad iz tog tobonjeg visokog drutva, i svi
su me drali za simpatinog mangupa. Moj otac je nekakav
generali, a mati je bila primana u visoko drutvo. Ja sam prole
godine, zajedno s Jevrejinom Zifelom, falsifikovao petnaestak hilada
lanih novanica, potom sam njega prijavio, a novac je odnela u
Bordo Julija arpentje de Lusinjan. I pomislite samo, bio sam ve
zaruen sa evalevskom koja bi za tri meseca bila
esnaestogodinjakinja bila je jo u pansionu, nudili su i miraz od
devedeset hilada. Avdotja Ignjatjevna, zar se ne seate kako ste me
kvarili pre petnaest godina, kad sam bio pa, kad mi je bilo etrnaest
godina?
Ah, to si ti, nesreo, dobro je to te je Bog poslao, ovde je tako

Vi ste neopravdano osumnjiili vaeg suseda trgovca zbog

uasnog zadaha Ja sam utao i smekao se. To ja smrdim, mene su
sahranili u zapeaenom sanduku.
Odvratni ste. No, ja se ipak radujem, ne moete da verujete,
Klinjeviu, kako je ovde malo ivota i duhovitosti.
Da, da, ja nameravam da ovde ponem neto duhovito,
originalno. Vae prevashodstvo, neu rei Pervojedov, dragi gospodine
Taraseviu, tajni savetnie! Odazovite se! Ja sam onaj Klinjevi koji
vas je u vreme posta vodio gospoici Firi, zar ne ujete?
ujem vas, Klinjeviu, drago mi je, verujte .. .
Nita vam ne verujem, i nita me se ne tie. Dragi stare, ja
jednostavno elim da vas polubim, no, eto, hvala Bogu, ne mogu.
Znate li vi, gospodo, ta je ovaj starac uinio? On je umro pre tri ili
etiri dana, i ostavio je manjak dravnog novca etiri stotine hilade.
To je bio fond za siroad i udovice, on je njime upravlao, a poslednjih
osam godina nije bilo inspekcije. Zamislite kako su tamo preneraeni,
kako samo pominju! Vesela misao, zar ne? Cele prole godine udio
sam se otkud tom pedesetsedmogodinjem dedici toliko snage za
razvrat, njemu koji boluje od podagre no, evo, reio sam
zagonetku. Udovice I siroad to ga je moralo raspaliti! A ja sam to
znao, jedini ja, meni je arpentje to kazala, I im sam saznao, navalio
sam na njega oko Uskrsa, onako prijatelski: Daj devedeset i pet
hilada, inae, sutra stie revizija. Zamislite, nalo se u njega tek
trinaest hilada; izgleda, ipak, umro je na vreme. Grand pere, grand

pere, zar me ne ujete?

Cher Klinjevi, slaem se s vama, nema potrebe da ulazite u
takve pojedinosti. Ima u ivotu tako mnogo patnje i nevola, a malo
osvete poeleo sam najzad da se smirim i, koliko vidim, nadam se
da u i ovde uzeti to se moe, sve
Dajem re, ve je nanjuio Kati Berestovu!
Koju? Kakvu Kati?, sladostrasno odjeknu dedin glas.
Ah, koju? Pa evo je ovde, levo od mene na pet koraaja, desetak
od vas. Ona je tu ve evo peti dan, kad biste samo znali, grand pere,
kakva je to gadura ... iz dobre kue, vaspitana no, eto, udovite,
krajnji stepen monstruoznosti! Gore je nikome nisam odao, a ja sam
znao ... Kati, javi se!
Hi-hi-hi!, odjeknu drhtavi devojaki glasi s neim to
podsea na ubod iglice. Hi-hi-hi!
Je li plavua?, nekim isprekidanim zvucima poe da
muca grand pere.
Hi-hi-hi!
Odavno odavno me privlai pomisao na plavuu, poe
starac da muca, da se gui..., na neku petnaestogodinjakinju ...
ba u takvim okolnostima . ..
Ah, udovite jedno!, povika Avdotja Ignjatjevna.
Dosta!, prekide ih Klinjevi, vidim, sve je odlino. Ovde
emo sigurno bole srediti ivot. Vano je da veselo provedemo vreme
koje nam preostaje ali kakvo vreme? Ej, vi, inovnie
Lebezjatnikove, uo sam, tako vas zovu!

Lebezjatnikov, inovnik niega ranga, savetnik Semjon

Semjonovi vam je na usluzi, mnogo, mnogo mu je milo.
Briga mene to vam je drago; samo, ini mi se, ovde sve znate.
Kaite mi prvo, ja se jo od jue tome udim, kako to mi svi ovde
govorimo? Mi smo umrli, a opet govorimo, kreemo se, a zapravo niti
govorimo niti se moemo kretati! Kakva su ovo privienja?
To bi vam mogao, moj barone, ako samo elite, bole od mene
objasniti Platon Nikolajevi.
Kakav sad Platon Nikolajevi? Ne gnjavite, preite na stvar.
Platon Nikolajevi na ovdanji, domai na filosof, prirodnjak i
magistar. Objavio je ve nekoliko filosofskih spisa, ali evo ovde ve tri
meseca tone u san i nemoguno je trgnuti ga iz tog sna. U toku
sedmice promrmla po nekoliko rei bez veze i nekog smisla.

 Na stvar, na stvar!
On sve ovo objanjava tako to kae da su gore, dok smo iveli,
tamonju smrt pogreno smatrali za smrt. Ovde telo opet kao da oivi,
ostaci se koncentriu, i to samo u svesti. Tako se ne umem ja da se
izrazim na neki nain ivot nastavla po inerciji. On misli da je sve
koncentrisano negde u svesti, i traje jo dva ili tri meseca nekad
ak i pola godine Ima ovde, na primer, jedan koji se ve sasvim
raspao, ali jednom u pet ili est sedmica promrmla pokoju re,
naravno besmislenu, o nekakvom bobu: Bobok, bobok , i u njemu,
znai, jo tinja ivot kao neugasla iskrica .. .
To je dosta glupo. No, recite mi kako to da ja nemam ula
mirisa, a oseam smrad?
To je he, he I tu je na filosof zaplivao u izmaglicu. On
je ba tvrdio, u vezi s ulom mirisa, da se ovde osea, tako nekako,
moralni zadah he, he! To je, tobo, nekakav smrad due, kako bi za
ta tri meseca mogli da shvate to je, tako rei, neko poslednje
milosre Samo, meni se ini, barone, da je sve to nekakvo mistino
trabunjanje, neto shvatlivo u poloaju u kojem je on
Dosta, verujem da je i sve ostalo glupost. to je najvanije, to je
dva ili tri meseca jo ivota, i posle ... bobok! Zato predlaem da ta
dva ili tri meseca svi provedu to je moguno veselije i da se pripreme
za drugu platformu. Gospodo, predlaem da se niega vie ne stidimo!
Ah, hajte, hajte samo, da se niega ne stidimo!, odjeknue
mnogi glasovi, i, udo jedno, uli su se sada i novi glasovi onih koji su
se u meuvremenu ponovo probudili. Svoju saglasnost je posebno
odluno izrazio ininjer, u basu, koji se bio sasvim probudio. Devojka
Kati se veselo kikotala.
Ah, kako bih elela da se niega ne stidim!, ree Avdotja
Ignjatjevna.
Jeste li uli, kad i Avdotja Ignjatjevna hoe da se niega ne
stidi
Ah, ne, ne, Klinjeviu, stidela sam se ja, ja sam se gore stidela,
a ovde, tako, strano mi se hoe da se niega ne stidim!

Razumem, Klinjeviu, ree u u basu inenjer, vi

predlaete da uredimo na ovdanji ivot, da tako kaem, na novim
osnovama, da ga ve jednom organizujemo prema razumnim
principima.
Briga mene za to! to se toga tie, saekajmo Kudejarova,

njega su jue doneli. Kad se bude probudio, on e vam sve objasniti.

To je linost, prava veliina! Sutra e, ini mi se, dovui jo jednog
prirodnjaka, verovatno jednog oficira i, ako se ne varam, za nekoliko
dana i jednog novinara, i to, kako izgleda, zajedno s urednikom.
Uostalom, dovraga, ali eto: sabrae se na krug ludi, i sve e se moi
urediti. Zasad hou da ne laemo. Samo to, jer to je glavno. 2iveti na
svetu i ne lagati, to je nemoguno ivot i la su j sinonimi. Ali ovde,
kao zainat njima, neemo da laemo. Ta dovraga, valda i grob neto
znai! Svi emo naglas priati svoje ivote, i niega se neemo stideti.
Prvo u ja govoriti o sebi. Znate, ja sam sladostrasnik. Gore je sve
nekako bilo vezano trulim vezama. Dole s tim uzama, hajde da
proivimo ova tri meseca u najbesramnijoj istini! Razgolitimo se,
obnaimo se!
Razgolitimo se, razgolitimo se!, povikae svi uglas.
Ja strano hou da budem gola!, vriti Avdotja Ignjatjevna.
Ah, ah bie ovde veselo, neu ja da idem kod Eka!
A ja bih poiveo, ja bih, znate, poiveo!
Hi-hi-hi, smejulila se Kati.
Najvanije je da nam niko to ne moe zabraniti, kao da se
Pervojedov luti, ali ovde je njegova ruka kratka! Grand pere, je li
tako?
Slaem se potpuno, samo neka nam Kati prva ispria svoj
ivot, sa zadovolstvom, samo pod tim uslovima
Protestujem! Odluno protestujem!, odluno ree general
Pervojedov.
Vae prevashodstvo!, mucao je i uveravao ga je hula
Lebezjatnikov urno, uzbueno, tihim glasom, vae prevashodstvo,
bie nam to korisnije ako se svi sloe. Tu je, znate, i ova devojica, i,
eto ... te razne stvarice ... najzad
Slaem se to e devojka, ali
Korisnije je, vae prevashodstvo, mnogo nam je korisnije! Da
probamo, da pokuamo, primera radi
Ni u grobu ne daju mira!
Pre svega, generale, vi u grobu igrate preferans, a drugo,
marimo mi to vi protestujete, odbrusi Klinjevi.
Ipak vas molim, uvaeni gospodine, da se ne zaboravlate.
ta? Nita mi ne moete, mogu odavde da vas izazivam kao
Julijino psetance. No, gospodo, pitam vas, kakav vam je on tu

general? Gore jeste bio general, a ovde .. . ovde je nula!

Kakva nula ja sam i ovde
Ovde trulite i istruliete u grobu, ostae iza vas samo est
bakarnih dugmadi.
Bravo, Klinjeviu, ha, ha, ha!, povikae mnogi glasovi.
Sluio sam svoga gospodara imam sablu
Vaom sablom moete da kolete mieve, a pored ostalog, vi je
niste nikad potegli iz korica.
Nije vano, bio sam deo mnotva.
Ah, kakvih sve delova nema!
Bravo, Klinjeviu, bravo, ha, ha!
Ne shvatam ta je to sabla, ree inenjer.
Od Prusa emo se razbeati kao mievi, oni e nas potui,
povika neki udaleni, meni ne mnogo poznat, glas doslovno grcajui
od ushienja.
Sabla je, gospodine, olienje asti!, kaza general, ali ja sam
ga jedini uo. Poe protestovanje, dugotrajno, pomamna vika i urlici,
ula se strana i histerina vriska Avdotje Ignjatjevne.
Bre, bre! Ah, pa kako emo poeti da se niega ne stidimo?
Oho, ho, ho! Uistinu dua pati!, u se glas oveka iz naroda,
i
I ja sam tada odjednom kihnuo. Nisam imao namere, bilo je
iznenada, ali utisak je bio zaprepaujui: sve je nestalo kao san,
zanemelo je ba kao na groblu. Nastade prava grobna tiina. Ja ne
mislim da su se mene zastideli odluili su da se niega ne stide!
Saekao sam nekih pet minuta ni traga ni glasa! Ne mislim, isto
tako, da su se uplaili prijave policiji, jer ta ovde policija moe? I
nehotice pomilam da oni imaju neku skrivenu, nama smrtnicima
nepoznatu, tajnu, koju brilivo skrivaju od svakog smrtnika.
E, mili moji, pomislih u sebi, jo neki put u vas posetiti, i s tom
pomilu napustih groble.
***

Ne, ne mogu da dopustim. Ne, doista, ne! Bobok mene ne buni

(pokazalo se da je on bobok!).
Razvrat na ovakvom mestu, razvrat poslednjih nada, naduvanih
leeva koji trule i ne tede ni poslednje trenutke svesti! Nima su ti

trenuci dati, poklonjeni, i... I, to mogu da dopustim!

Posetiu i druge kategorije, posluau svuda. To je vano, svuda
vala posluati, ne samo na jednom mestu, da bi se stekla celovita
predstava. Moda u sresti neto uteno.
A ovima u obavezno ponovo doi. Obeali su da e priati svoje
ivote, razne zgode. Fuj! Ali, doi u, obavezno u doi: savest mi to
nalae!
Ponudiu redakciji Graanina. Onamo su takoe bili izloili
portret jednog urednika. Moda e mi objaviti.

STOGODINJA BAKA
Tog jutra sam mnogo zakasnila, priala mi je ovih dana jedna
dama, i izala sam iz kue gotovo u podne, a kao za inat nakupilo se
mnogo poslova. U Nikolajevskoj ulici trebalo je da svratim na dva
mesta, nedaleko jedno od drugog. Pre svega, u kancelariju, i pred
samom kapijom srela sam jednu staricu uinila mi se stara,
pogrbljena, sa tapom, ali ipak nisam pogodila njene godine; dola je
do kapije i tu, u kutu pored kapije, prisela na vratarevu klupicu da se
odmori. Istina, ja sam prola pored nje i samo mi je promakla pred
oima.
Posle desetak minuta izala sam iz kancelarije; nedaleko, dve
zgrade dalje, nalazila se radnja u kojoj sam prole nedelje naruila
cipelice za Sonju i pola sam da ih uzgred uzmem pogledam, a ona
starica sada sedi ispred te zgrade, i opet na klupici pred kapijom, sedi
i gleda me. Osmehnula sam joj se, svratila i uzela cipele. Za to vreme
su prola tri-etiri minuta i ja sam pola dalje prema Nevskom
prospektu, i vidim moja starica je ve kod tree kue, isto pred
kapijom, samo nije bila na klupici, ve prisela na kameni banak, jer
klupice pred tom kapijom nije bilo.
Odjednom sam se nehotice zaustavila pred njom: zato ona,
mislim, seda kraj svake kue?
Umorila si se, bako kaem joj.
Umaram se, draga, stalno se umaram. Eto, mislim, toplo je,
sunce greje, daj da odem unuku na ruak.
A ti, bako, to ide na ruak?
Da ruam, mila moja, da ruam.
Pa ti tako nee stii.
A stii u, sad u malo ii pa u se odmoriti, a onda u opet
ustati i poi.
Gledam je, strano me zainteresovala. Malena i ista starica,
verovatno iz zanatlijskog stalea, sa tapom u ruci, odea iznoena,
lice bledo, uto, kost i koa, usne bezbojne mumija neka a sedi,

osmehuje se, sunevi zraci padaju pravo na nju.

Verovatno si, bako, mnogo stara pitam je, naravno u ali.
Sto etiri godine, draga, imam, sto etiri godinice samo (i ona
se naalila)... A ti, kuda ide?
I gleda me, smeje se, obradovala se, valjda, to moe da
porazgovara sa nekim, samo, bilo mi je udno zato se stogodinja
starica brine kuda ja idem, kao da joj je to potrebno da zna.
Ja sam, evo, bako i ja se osmehujem devojici mojoj
cipele uzela u radnji i nosim ih kui.
Gle, kako su majune cipelice... ima li devojicu? To je dobro.
Ima li jo dece?
I opet se osmehuje i gleda me. Oi mutne, gotovo mrtve, a kao da
neki topao zrak iz njih svetli.
Bako, uzmi od mene pet kopejki i kupi sebi zemiku, hoe li
pruam joj pet kopejki.
Zato mi daje petak? Pa dobro, hvala, uzeu tvoj petak.
Evo uzmi, bako, i ne zameri.
Uzela je. Oevidno ne moli za pomo, nije dola dotle, ali je uzela
od mene novi tako lepo, ne kao milostinju, ve kao iz utivosti i od
dobrote srca. Uostalom, moda joj se to mnogo svidelo, jer ko e sa
njom, staricom, da razgovara, a ovde ne samo to razgovaraju sa
njom nego se o njoj brinu sa ljubavlju.
E pa, zbogom, bako kaem. Da zdravo stigne!
Stii u, draga, stii. Ja u stii. A ti idi svojoj unuici
pogrei baka, zaboravila je da imam erku, a ne unuku, oevidno je
mislila da svi imaju unuke.
Pola sam i okrenula se poslednji put; vidim ustala je polako,
teko, lupnula tapom i, jedva se vukui, pola ulicom. Moda e se
jo desetak puta odmarati u putu, dok ne stigne kod svojih da rua.
I kuda ona ide da rua? udna neka starica.
Sluao sam tog jutra ovu priu istina, ne priu, ve izvestan
utisak od susreta sa stogodinjom staricom (i zaista, kad e ovek
sresti stogodinju staricu i jo tako punu duevne snage?) i sasvim
sam zaboravio na nju, ali kasno nou, poto sam proitao jedan
lanak u asopisu i ostavio asopis, odjednom sam se setio starice i za
tren oka doslikao nastavak, kako je dola kod svojih da rua: nastala
je druga, moda, veoma uverljiva slika.
Njeni unuci, a moda i praunuci, samo ih ona sve zove unucima,

verovatno su neke zanatlije, naravno porodini ljudi, inae ona ne bi

ila k njima na ruak, ive u suterenu, a moda i neku frizersku
radnju iznajmljuju, siromani su, naravno, ali se hrane i potuju red
u kui. Domilela je do njih verovatno, tek oko dva sata. Nisu je
oekivali, ali su je doekali, moda, dosta ljubazno.
A, evo i nje, ui, ui, Marija Maksimovna, izvoli, rabe boji!
Starica ulazi osmehujui se, zvonce na ulazu dugo, otro i sitno
zvoni.
Njena unuka je verovatno ena tog frizera; on je jo mlad ovek,
ima oko trideset pet godina, ozbiljan za svoj zanat, mada je zanat
lakomislen, ima na sebi umaen i flekav kaput, valjda od pomade, ne
znam, ali drugaije nikada frizera nisam video, i jaka na kaputu im je
uvek kao da je valjana u branu. Troje male dece deak i dve
devojice odmah su potrali prababi. Obino se tako veoma stare
bake uvek lako sprijatelje sa decom: i same duevno postaju veoma
sline deci, ponekad ak sasvim.
Starica je sela. Kod domaina je njegov poznanik, ili kao gost ili
nekim poslom, ovek etrdesetih godina ve se spremao da ode. I
sestri mu je u godinama, mladi od sedamnaestak godina, hoe da
ui tipografski zanat. Starica se prekrstila i sela; gleda u gosta.
Oh, umorila sam se! A ko je to kod vas?
Je li ja? odgovara gost smekajui se ta vam je, Marija
Maksimovna, zar me niste poznali? Pre tri godine smo se spremali da
zajedno idemo u umu po peurke.
Oh, to si ti, znam te, podsmevalo jedno! Seam te se, samo se
ne seam kako se zove, i ko se, a seam se. Oh, neto sam se
umorila.
A to vi, Marija Maksimovna, potovana bako, nimalo ne
rastete, eto ta sam hteo da te pitam ali se gost.
Ah, avo te odneo smeje se baka, oevidno zadovoljna.
Ja sam, Marija Maksimovna, dobar ovek.
Pa sa dobrim je zanimljivo i porazgovarati. Oh, stalno se
guim, majko moja. A Serjoki ste, vidim, ve sasvim saili kaputi.
I pokazuje na sestria.
Sestri, bucmast i zdrav mladi, slatko se smeje i prilazi blie; na
njemu je novi, siv kaputi, i on jo ne moe da ga oblai ravnoduno.
Ravnodunost e doi tek kroz nedelju dana, a sada on svaki as
gleda rukave, revere, ogleda se i osea prema sebi izuzetno

potovanje.
De, okreni se ti treti frizerova ena. Gledaj,
Maksimovna, kako smo saili. Otilo je est rubalja kao kopejka,
jeftinije sada ne vredi ni poinjati, kau nam kod Prohoria, jer ete
kasnije suze prolivati, a ovo se ne moe poderati. Vidi kakav je tof!
Ama, okreni se! Gledaj kakva je postava, kako je vrsta, jaka, de,
okreni se! Eto tako i odlaze pare, Maksimovna, a znojem se zarauje
naa kopejka.
Ah, majko, kako je sada sve poskupelo na svetu, to ni na ta
ne lii.
Bolje je da mi ne govori i da me ne sekira ganuto kae
Maksimovna, i jo uvek ne moe da odahne.
Pa da, dosta, eno kae domain treba da jedemo. A ti si se,
vidim, po svoj prilici, mnogo umorila, Marija Maksimovna?
Oh, pametni moj, umorila sam se, dan je topao, sunce greje:
mislim, da ih posetim... zato da leim. Oh! A u putu sam srela jednu
gospou, mladu, cipelice deici kupila: Ti si se, bako, umorila, kae
mi, evo ti pet kopejki... kupi sebi zemiku... I ja sam znate, uzela
petak...
A ti, bako, prvo i prvo, ipak malo odahni... to se to danas
gui? odjednom nekako brino ree domain.
Svi u nju gledaju: odjednom je strano pobledela, usne su joj
sasvim pobelele. I ona sve njih gleda, ali nekako mutno.
Eto, mislim... kolaia deci... za petak...
I ponovo je zastala, da predahne. Svi su utali, jedno pet
sekundi.
ta ti je, bako? nagnu se ka njoj domain.
Ali baka nije odgovorila. I opet utanje, jedno pet sekundi.
Starica kao da je jo vie pobledela i lice joj odjednom omravilo. Oi
se ukoile, osmeh se zaledio na usnama; gleda pravo, a kao da ve ne
vidi.
Trebalo bi pozvati popa!... iznenada, urno i tiho ree gost
otpozadi.
Da nije... kasno... promuca domain.
Bako, ej, bako! doziva staricu frizerova ena, sva
uznemirena; ali baka je nepomina, samo joj glava polako pada na
stranu; u desnoj ruci to lei na stolu dri pet kopejki, a leva je tako i
ostala na ramenu najstarijeg praunuka, estogodinjeg Mie. On stoji

nepomian i krupnim, zauenim oima gleda prababu.

Umrla je! kae odmereno i znaajno nagnuti domain i
lagano se krsti.
Gle ti ovo! Vidim ja ona se naginje ganuti i odseno ree
gost. On je strano iznenaen i gleda sve redom.
Ah, gospode boe! Eto ti! ta emo sada, Makariu? Da je
nosimo tamo, je li? cvrkue domaica brzo, i sva zbunjena.
Kuda tamo? dostojanstveno odgovara domain ovde
emo je sami sahraniti; jesi li joj rod ili nisi? A treba otii i izvestiti.
Sto etiri godine, a! vrti se gost u mestu, jo dublje dirnut.
Cak je sav nekako pocrveneo.
Da, poela je da zaboravlja poslednjih godina jo ozbiljnije i
znaajnije ree domain, traei kapu i skidajui kaput.
A samo minut pre smrti smejala se, i kako se veselila! Gle,
petak dri u ruci! Kolaia kae o-oh, to ti je na ivot!
Pa da poemo, Petre Stepaniu prekida domain gosta i
obojica izlaze.
Za ovakvim pokojnicima, naravno, ne plau. Sto etiri godine,
umrla bez bolesti i asno. Domaica je poslala po susede da
pomognu. Oni su odmah dotrali, gotovo sa zadovoljstvom sasluali
vest, izraavali saoseanje i uenje.
Pre svega su, naravno, stavili samovar. Zauena deca su se
povukla u kutak i izdalje gledala mrtvu baku. Ma koliko iveo, Mia
e pamtiti staricu, kako je umrla sa rukom na njegovom ramenu; a
kada on umre niko se na celom svetu nee setiti i nee znati da je
ivela nekada starica i proivela sto etiri godine, zato i kako ne
zna se. A i zato da se sea zar nije svejedno? Tako umiru milioni
ljudi: ive nezapaeni i umiru nezapaeno. Samo to sam trenutak
smrti tih stogodinjih staraca i starica nosi u sebi neto mirno i
dirljivo, neto ak vano i umirujue: jo uvek sto godina nekako
udno deluje na oveka. Blagoslovi, gospode, ivot i smrt obinih,
dobrih ljudi!
Uostalom, ovo je laka i beznaajna sliica. I doista, odabere da
ispria neto interesantnije od onog to si uo za mesec dana, a kad
pone onda ili se ne moe, ili nije aktuelno, ili ne govori sve to
zna, i tako, na kraju krajeva, ostaju jedino same beznaajne
stvari...

Od autora
Molim sve moje itaoce da mi oproste to umesto Dnevnika, u
obinom njegovom obliku pruam samo pripovetku. Ali sam skoro
mesec dana bio zauzet samo ovom pripovetkom. U svakom sluaju,
molim itaoce da mi ne zamere.
Sada o samoj prii. Nazvao sam je fanastinom, premda je sam
smatram vrlo realnom. Ali i fantastinog tu zbila ima, i to u samom
obliku prie, to smatram da treba najpre da objasnim.
Stvar je u tome to ovo nije ni pria ni zapis. Zamislite mua ija
ena, samoubica, lei sada na stolu, jer se pre nekoliko asova bacila
sa prozora. Zbunjen, on jo nije stigao da pribere svoje misli. Ide po
sobama i trudi se da d smisla onome to se dogodilo, da sakupi
svoje misli u taku. Osim toga, on je okoreli hipohondar, od onih to
razgovaraju sami sa sobom. Evo ga i sad gde razgovara sa samim
sobom, prepriava stvar, ulazi u njenu sutinu. Bez obzira na
prividno logian red rei, on protivurei sebi nekoliko puta, i u logici i
u oseanjima. I opravdava se i okrivluje u isti mah, i uputa se u
sporedna objanjanja: tu je i grubost misli i srca, i duboko oseanje.
Malo pomalo, on zbila ulazi u sutinu stvari i skupla misli u
taku. Niz probuenih seanja neodolivo ga, najzad, pribliuje istini:
istina neodolivo uzdie njegov um i srce. Pri kraju se ton prie neto
menja, te biva nesreen kao u poetku. Istina se sasvim jasno i
odreeno otkriva nesreniku, bar njemu.
To je tema. Prirodno, razvoj prie se produuje nekoliko asova, s
prekidima i umetanjem, i u obliku raznolikom: mu as razgovara sa
samim sobom, as kao da se obraa nekom nevidlivom sluaocu,
nekom sudiji. U stvari, to uvek tako i biva. Kada bi to stenograf
mogao uti i sve redom zapisati, bilo bi malo neuglaenije i
neobraenije nego to sam ja naveo, ali, kako se meni ini, psiholoki
red moda bi osao sasvim isti. Eto ta pretpostavka da stenograf sve
zapie (posle ega bih ja obradio pozadinu) i jeste ono to ja u ovoj

prii nazivam fantastinim. Slino ovom ve se dogaalo u umetnosti

Viktor Igo je, na primer, u svom remekdelu Poslednji dan na smrt
osuenoga upotrebio skoro isti takav nain, iako ne pomou
stenografa; on je sebi dozvolio jo veu neverovatnost, pretpostavio je
da osueni na smrt moe (i ima kad) da vodi dnevnik ne samo
poslednjeg svog dana nego, ak, i poslednjeg asa i, bukvalno,
poslednjeg trenutka. Ali da nije bilo te fantazije, ne bi bilo ni samog
dela najrealistinijeg i najistinitijeg dela od svih koje je napisao.
Jedan ko sam bio ja, a ko ona
Dok je ona ovde jo je sve dobro: prilazim i gledam je svaki as;
ali kad je sutra odnesu ta u ja sam! Sada je u gostinskog sobi, na
stolu sastavlenom od dva mala, a sanduk e doneti sutra, beli sa
belim brokatom ... uostalom, nisam to hteo ... Stalno etam i hou to
da shvatim. Ve je, evo, est asova kako pokuavam da sve to
shvatim i nikako ne mogu da saberem misli u taku. Stvar je u tome
to jednako etam, etam, etam ... Bilo je ovako. Ispriau sve
redom. ( Red !) Gospodo, ja nisam nikakav literat, vi to i sami vidite,
ali neka, ispriau kako ja razumem. U tome i jeste sav moj uas, to
sve razumem!

Napomene
Pogrdan naziv za Fince.
2 Mrzim ove razbojnike!
3 Ruski selaci su dobili slobodu i deo zemle spahijske 1861. god.
manifestom cara Aleksandra II. (nap. prev.)
1