. M. G.

LE KLEZIO

TUBALICA O
GLADI
Roman
Prevela sa francuskog
Ljiljana Proi -Krakovi

IPS

Naslov originala:
J. M. G. Le Clezio
La ritournelle de la faim
Copyright: ditions Gallimard, 2008

Ana, Ana, moja glad

Sa tvog magarca bei sad
Ako ukusa uopte imamo
To je za zemlju i kamenje samo
Din! din! din! din! Jedimo zrak
Stene, ugalj i gvo a krak.
Kruite gladi moje. Pasite, gladno
Taj zvu ni panjak!
Otrov radosni privucite skladno
Tog ladolea znak.

Artur Rembo,
Praznici gladi

emiji, zauvek

Poznajem glad, ja sam je osetio. Kao dete, pred kraj

rata sam pratio one koji su putem tr ali pored kamiona
Amerikanaca i pruao ruke da dohvatim tanglice
vaka e gume, okoladu, pakete hleba koje su vojnicu
bacali u letu. Kao dete ose ao sam takvu glad za ma u da
sam pio ulje iz konzervi sardina, sa sla u oblizivao
kaiku ribljeg ulja koje mi je baka davala da me oja a.
Imao sam takvu potrebu za solju da sam akama trpao u
usta sive kristale soli iz posude u kuhinji.
Kao dete prvi put sam okusio beli hleb. To nije bila
vekna iz pekare taj hleb vie siv nego crn, umeen od
pokvarenog brana i drvene strugotine, koji me je zamalo
kotao ivota kad sam imao tri godine. Bio je to etvrtast
hleb, izva en iz kalupa pomo u sirovog brana, lagan,
mirisan, ija je sredina bila bela kao papir na kojem piem.
Dok piem o njemu ose am kako mi voda ide na usta, kao
da vreme nije prolo i da sam u neposrednoj vezi sa
svojim detinjstvom. To je bila krika hleba koja se topila u
ustima poput obla ka i koju sam trpao punim zalogajima,
trae i sve vie i vie, a da baka hleb nije sklanjala u
kredenac koji se zaklju avao, dokraj io bih ga u trenutku,
po cenu da se razbolim. Svakako me nita nije do te mere
zadovoljilo i od tada nisam nita pojeo to bi u toj meri
utolilo moju glad i zasitilo me.
Jeo sam ameri ke gove e konzerve spam. Dugo
posle toga uvao sam metalne kutije otvorene klju em da
bih od njih pravio ratne brodove koje sam paljivo farbao
u sivo. Rui asta pateta koju su one sadravale, oivi ena
elatinom i sa blagim ukusom sapuna, ispunjavala me je
sre om. Njen miris sveeg mesa i tanki sloj masno e koji je

pateta ostavljala na mom jeziku oblagao mi je usnu

duplju. Kasnije je ta pateta za one druge, koji nisu
poznavali glad, postala sinonim uasa i hrane za
siromahe. Ponovo sam je okusio dvadeset pet godina
kasnije u Meksiku, u Belizeu, u prodavnicama Cetumala,
od Felipe Kariljo Puerta do Orind Voka. To se tamo zove
carne del diablo, avolje meso. Bila je to ista konzerva plave
boje ukraena slikom na kojoj je bila nacrtana pateta
ise ena u krike na listu salate.
Isto je bilo i sa mlekom Karnejn. Bile su to velike
cilindri ne kutije sa crvenim karanfilom koje su verovatno
distribuirali centri Crvenog krsta. Za mene je to dugo
vremena predstavljalo samu slast, slast i bogatstvo. Grabio
sam beli prah punim kaikama koje sam lizao, dave i se. I
u ovom slu aju mogu da govorim o sre i. Nijedan krem,
nijedan kola ni desert nisu me kasnije u inili sre nijim.
Ose ao sam tu toplinu, kompaktnost jedva malo
zasoljenu, koja kripi me u zubima i desnima dok se sliva
kao gusta te nost niz moje grlo.
Ta glad je u meni. Ne mogu da je zaboravim. Ona se
javlja poput zaslepljuju e svetlosti koja me spre ava da
zaboravim svoje detinjstvo. Bez nje se sigurno ne bih
se ao tog vremena, tih dugih godina u kojima smo u
svemu oskudevali. Da toga ne moram da se se am, bio bih
sre an. Jesam li bio nesre an? Ne znam. Jednostavno,
se am da sam se jednog dana probudio i kona no spoznao
zadivljenost pred namirenim ulima. Taj hleb suvie beo i
mek, koji tako lepo mirie, to riblje ulje koje klizi mojim
grlom, ti kristali krupne soli, kaike mleka u prahu koje se
zgunjavaju u mojim ustima i na mom jeziku, ozna avali
su trenutak kad sam po injao da ivim. Ostavljao sam za
sobom te mra ne godine, pribliavao se svetlosti, postajao
sam slobodan, iveo sam.
U pri i koja sledi bi e re i o jednoj drugoj gladi.

I
KU A BOJE SLEZA

Etel. Ona se nalazi na ulazu u park. Ve e je. Svetlost je

blaga, boje bisera. Reklo bi se da je neka oluja nad Senom.
Ona vrsto dri gospodina Solimana za ruku. Ima tek
deset godina i mala je, a glava joj jedva dosee do
ujakovih kukova. Ispred njih se prostire neto poput
grada sagra enog usred Vensenske ume; vide se kule,
minareti, kupole. U oblinjim bulevarima gomila ljudi
uri. Iznenada se o ekivani pljusak sru io i topla kia je
podigla paru nad gradom. Istog trenutka stotine crnih
kiobrana se otvorilo. Stari gospodin je zaboravio da
ponese svoj. Okleva dok velike kapi po inju da padaju.
Etel ga, me utim, vu e za ruku i zajedno kroz mnotvo
fijakera i automobila pretr avaju bulevar do nadstrenice
ispred glavnog ulaza. Ona ga vu e za levu ruku dok stari
ujak desnom pridrava svoj crni eir na iljatoj glavi. Dok
tr i, njegovi sivi zulufi se razmi u i lepraju, zbog ega se
Etel smeje, a ugledavi njen smeh, i on se grohotom
nasmeje, i to tako snano da su prinudeni da zastanu i da
potrae zaklon ispod jednog kestena.
To je predivno mesto. Etel nikada nije videla ni
sanjala neto sli no tome. Poto su proli ulaz i stigli kroz
kapiju Pikpus, stigli su pored zgrade muzeja pred kojim
se gurala gomila ljudi. Gospodin Soliman, me utim, nije
bio zainteresovan za muzej. Muzeje e mo i uvek da
poseti, re e on. Gospodin Soliman neto smera. Zato je
tu doao s Etel. Ona je pokuala da sazna i danima mu je
postavljala pitanja. Ba je prepredena to joj stari ujak
govori. Zna ona da iskam i odgovor. Ako je re o
iznena enju, a ja ti ga otkrijem, kako e se onda

10

iznenaditi? Etel, me utim, nije odustajala. Moe barem

da mi pomogne da pogodim. On sedi u fotelji posle
ve ere i pui cigaru. Etek duva u dira cigare. Da li se to
jede ili pije, da nije re o nekoj lepoj haljini? Ali gospodin
Soliman ne poputa. On pui cigaru i pije konjak kao
svake ve eri. Sutra es saznati. Etel posle toga nije
mogla sa spava. Cele no i se okretala i savijala u svom
malom metalnom krevetu koji jako kripi. Zaspala je tek u
zoru i jedva se probudila u deset sati kada je majka dola
po nju da idu na doru ak kod tetaka. Gospodin Soliman
jo nije bio stigao, iako bulevar Monparnas nije daleko od
ulice Kotanten. To je svega etvrt sata hoda, a gospodin
Soliman brzo hoda. On hoda ispravljen, sa crnim eirom
nabijenim na temenu, dok svojim tapom ukraenim
srebrnom ru kom ne doti e tlo. Uprkos uli noj vrevi, Etel
kae da ga iz daleka uje kako dolazi zbog ritmi nog
odzvanjanja njegovih pendetiranih izama po trotoaru.
Ona je govorila da je to podse a na zvuk konjskih kopita.
Volela je da upore uje gospodina Solimana sa konjem, a
on se zbog toga nije bunio, i uprkos njegovih osamdeset
godina, nosio ju je na ramenima dok su se etali u parku, a
poto je bio visok, ona je mogla da dodiruje niske grane
drve a.
Kia je prestala i oni su hodali sve do obale jezera,
dre i se za ruke. Jezero je pod sumornim nebom
izgledalo veoma iroko i zaobljeno, poput mo vare.
Gospodin Soliman je esto pri ao o jezerima i re nim
rukavcima koje je nekada vi ao u Africi, dok je, bio vojni
lekar u francuskom Kongu. Etel je volela da ga navede da
joj pri a. Gospodin Soliman je o svojim doivljajima pri ao
samo njoj. Sve to je znala o svetu poteklo je od tih
njegovih pri a. Etel je ugledala patke na jezeru i jednog
malo poutelog labuda koji se naizgled dosa ivao. Proli
su pored jednog ostrva na kojem je bio sagraden gr ki
hram. Narod se gurao da pre e drveni most i gospodin
Soliman u trenutku zastade i upita, ali samo reda radi:

11

eli li...? Bilo je previe ljudi i Etel povu e ujaka za

ruku. Ne, hajdemo odmah u Indiju. Ili su du jezera, u
suprotnom smeru od onog kojim se kretala gomila ljudi.
Ljudi su se sklanjali pred tim visokim ovekom odevenim
u ogrta sa kapulja om i sa arhai nim eirom na glavi, u
drutvu te male plavokose devoj ice u sve anoj nedeljnoj
haljinici sa bluzom i izmicama. Etel je bila ponosna to je
bila sa gospodinom Solimanom. Imala je utisak da se
nalazi u drutvu nekog diva, oveka koji moe da prokr i
put kroz bilo kakav svetski nered.
Rulja je sada ila u suprotnom smeru, ka drugom
kraju jezera. Etel je iznad drve a ugledala udne kule boje
cementa. Na nekom od panoa je sa teko om itala i me:
Ang...kor...
Vat! Zavrio bi gospodin Soliman. Angkor Vat. To je
ime hrama u Kambodi. Izgleda da je uspela kopija, ali
pre toga elim da ti pokaem neto drugo. Pored toga,
gospodin Soliman nije eleo da ide u istom smeru sa
gomilom. On je bio nepoverljiv prema kolektivnim
manifestacijama. Etel je esto ula da su o starom ujaku
govorili: On je original. Njena majka ga je branila,
upravo zato to je bio njen ujak: On je veoma ljubazan,
govorila je ona.
On ju je strogo vaspitao. Posle smrti njenog oca, on je
preuzeo njeno vaspitanje. Ali ona ga esto nije vi ala jer je
uvek bio daleko, na drugom kraju sveta. Ona ga je volela.
Bila je jo vie dirnuta time to je taj stari ovek oboavao
Etel. Bilo je to kao da je napokon ugledala kako se njegovo
srce otvara, pred kraj jednog samotnja kog i surovog
ivota.
Put se, s jedne strane, odvajao od obale. Prolaznici su
tu bili malobrojniji. Na jednom natpisu je bilo ispisano:
STARE KOLONIJE. Ispod su bila pore ana imena koja je
Etel lagano itala:

12

REINION
GVADELUP
MARTINIK
SOMALIJA
NOVA KALEDONIJA
GIJANA
FRANCUSKA INDIJA
Gospodin Soliman je upravo tu eleo da ode.
To mesto se nalazilo na nekom proplanku, malo
podalje od jezera. Bile su to kolibe sa krovom od slame,
dok su druge bile sazidane od vrstog materijala, sa
stubovima koji su bili imitacija palminih stabala. To je
li ilo na neko selo. U sredini se nalazila neka vrsta
pokrivenog trga prekrivenog sitnim kamenjem po kojem
su bile rasporedene stolice. Nekoliko posetilaca je tu
sedelo, ene su bile u dugim haljinama, sa jo uvek
otvorenim kiobranima, ali sada kad je granulo sunce,
kiobrani su posluili umesto suncobrana. Gospoda su
prostrla maramice po stolicama da obriu kapi kie.
to je lepo! Etel nije mogla a da ne usklikne ispred
paviljona Martinika. Na zabatu ku e (tako e u stilu
kolibe), bilo je izvajano raznovrsno cve e i egzoti no vo e,
ananasi, papaje, banane, buketi hibiskusa i rajskih
cvetova.
Da, veoma je lepo... eli li da obi e?
Ovo pitanje je postavio kao i ono pre anje, sa istim
glasom u kojem se naziralo oklevanje, a i dalje je drao
Etel za ruku nepomi an. Ona je to shvatila i rekla:
Kasnije, ako ti eli.
Ionako tu ni eg nema. Etel je kroz vrata opazila
jednu enu sa Antila koja je na glavi nosila crveni turban i
koja je, bez osmeha, posmatrala ta se spolja deava.
Pomislila je kako bi elela da je vidi i da dodirne njenu
haljinu, da joj se obrati, jer je imala tako tuan izraz lica.

13

Ali nita ne re e starom ujaku koji ju je odvukao na drugu

stranu trga, prema paviljonu francuske Indije.
Ku a nije prostrana. Ona ne privla i ljude. Gomila
prolazi bez zaustavljanja, te e u jednakom ritmu, ljudi
obu eni u crna odela, sa crnim eirima, uz lagani um
enskih haljina, sa eirima ukraenim perjem, vo em ili
ljubi icama. Poneko dete se za njima vu e i baca
kradomice poglede ka Etel i gospodinu Solimanu koji ih
mimoilaze i nastavljaju ka spomenicima, stenama,
hramovima, i tim visokim kulama koje natkriljuju drve e
sli no arti okama.
Nije ak ni upitala ta je to tamo. On je verovatno
promumlao neko objanjenje: To je kopija hrama Angkor
Vat, odve u te jednog dana da vidi pravi, ako eli.
Gospodin Soliman ne voli kopije, njega samo interesuje
istina i to je sve.
Zaustavio se pred ku om. Njegovo rumeno lice je
izraavalo savreno zadovoljstvo. Bez ijedne re i, on
stisnu Etelinu ruku i zajedno po ee da se penju drvenim
stepenicama koje su vodile na peron. To je bila veoma
jednostavna ku a, u svetlom drvetu, okruena verandom
sa stubovima, visokih prozora, prekrivenih mreom i sa
aluzinama u tamnom drvetu. Krov je bio gotovo ravan,
prekriven lakiranim crepovima koje je nadvisivala
nekakva mala kula sa nazubljenim obodima. Unutra nije
bilo nikoga. U sredini ku e nalazilo se unutranje dvorite
u koje je prodirala udna svetloljubi asta svetlost sa kule.
Sa strane poplo anog dvorita, u krunom bazenu,
ogledalo se nebo. Voda je bila tako mirna da je Etel u
jednom trenutku pomislila da je to ogledalo. Zastala je
dok je njeno srce lupalo, a gospodin Soliman je tako e bio
nepomi an, malo oborene glave unazad, kako bi mogao
da osmotri svod iznad poplo anog dvorita. U drvenim
niama rametenim u obliku pravilnog osmougla,
neonske sijalice su bacale slabu, nestvarnu svetlost poput
dima, boje hortenzije, boje sun evog sumraka nad morem.

14

Neto je podrhtavalo. Neto nedovreno i pomalo

magi no. Verovatno tu nije bilo nikoga. Kao da je tu bio
pravi hram, naputen usred dungle, dok se Eteli
pri injavalo da uje amor u drve u, otre i piskave krike,
svilenkasti korak zveri u dnu ume, i ona po e da
podrhtava i da se privija uz starog ujaka.
Gospodin Soliman se nije pomerio. Bio je nepomi an
usred poplo anog dvorita, ispod svetlosnog svoda. Na
elektri nom osvetljenju lice mu je postalo svetloljubi asto,
a zulufi dva plavi asta plamena. Etel je tada shvatila:
ushi enje njenog starog ujaka je u njoj proizvelo drhtanje.
Ako je jedan tako snaan i visok ovek nepomi an, to
zna i da u toj ku i postoji neka tajanstvenost, neka
udesna, opasna i krhka tajna i da bi se pri najmanjem
pokretu sve zaustavilo.
On je tada upravo govorio kao da je sve to bilo
njegovo.
Ovde u postaviti svoj radni sto, tu svoje dve
biblioteke... tamo klavir i u dnu afri ke statue u crnom
drvetu, koje e pri ovom svetlu biti u svom elementu i
kona no u mo i da prostrem berberski tepih...
Ona to ne shvata u potpunosti. Sledi visokog oveka,
dok ovaj ide iz sobe u sobu sa izvesnim nestrpljenjem koje
joj nije bilo poznato. Kona no, on se vra a u dvorite i
seda na jedan od stepenika kod ulaza da bi posmatrao
bazen u kome se nebo ogleda i u inilo im se da oboje
posmatraju zalazak sunca iznad lagune, daleko, negde na
drugom kraju sveta, u Indiji, na ostrvu Mauricijusu, zemlji
njegovog detinjstva.
Sve to li i na san. im na to pomisli, osvajaju je
svetloljubi asta boja i sjajni disk bazena koji odslikava
nebo. Ose a dim koji stie iz prohujalih, davnih vremena.
Sada je sve to nestalo. Ono to je preostalo nisu uspomene,
kao da nije ni bila dete. Bila je to kolonijalna izloba.
Sa uvala je trice sakupljene onog dana kada je sa
gospodinom Solimanom hodala ljunkovitim stazama.

15

Ovde u staviti svoju staru stolicu za ljuljanje i to e biti

kao ispod verande, a kada kia bude padala, posmatra u
kapi vode kako se slivaju u bazen. U Parizu su kie
obilne... A zatim u gajiti abe, tek toliko da ih ujem kako
najavljuju kiu...
ta li jedu abe?
Muice, no ne leptirove i moljce. Ima mnogo
moljaca u Parizu...
Treba e mi i biljke, manje biljke sa svetloljubi astim
cvetovima.
I lotose. Bolji bi bili lokvanji jer lotosi ne bi izdrali
zimu. Ali ih ne bih drao u okruglom bazenu. Imao bih
drugi bazen za abe u dnu dvorita. elim da ovaj ovde,
bazen-ogledalo, ostane gladak poput tanjira, da bi se nebo
ogledalo.
Samo je Etel mogla da razume fiks-ideje gospodina
Solimana. Kada je ugledao planove izlobe, odmah je
odabrao indijski paviljon i kupio ga. Odbacio je projekte
svog ne aka. Ne e se graditi zgrada na njegovom terenu i
ne dolazi u obzir da se dira bilo koje drvo. On je dao da se
zasade zevalice i lovorovo drvo iz Indije. Sve je bilo
spremno da se uklopi u njegovu ludost.
Ja nemam sklonosti da budem rentijer.
Da bi se suprotstavio Aleksandrovim projektima, on
je odredio Etel za svog naslednika. Naravno, ona o tome
nije nita znala. A moda joj je on to i rekao jednog dana.
Bilo je to posle posete Izlobi. Delovi paviljona francuske
Indije gomilali su se u dvoritu u ulici Armorik. Da bi ih
zatitio od kie, gospodin Soliman ih je prekrio velikom
runom, crnom ciradom. A zatim je odveo Etel do ograde
koja je zaklanjala dvorite. Otvorio je katanac na vratima i
kada je ugledala tu crnu gomilu koja se presijavala u dnu
terena, ostala je uko ena.
Zna li ta je to? mudrovao je gospodin Soliman.
To je svetloljubi asta ku a.
Pogledao ju je sa divljenjem.

16

U pravu si, dodao je, svetloljubi asta ku a; to e

biti njen naziv, jer si ga ti smislila. Stezao je njenu ruku, a
ona je verovala da ve vidi poplo an vrt sa hodnicima i
vodenim ogledalom koji je odslikavao sivo nebo. To e
biti tvoje, samo tvoje.
Od tada vie o tome nije govorio. U svakom slu aju,
gospodin Soliman je bio takav. Ono to bi jednom rekao,
nikada vie nije ponavljao.
Dugo je ekao. Moda isuvie dugo. Verovatno je
radije voleo da o ne emu sanjari nego da neto ostvari.
Rastavljeni delovi ljubi aste ku e ostali su na miruju pod
ciradom u dnu vrta, a korov je bio obrastao oko njih. Ali
gospodin Soliman bi uvek pobono odvodio Etel na teren,
najmanje jednom mese no. Zimi je oblinje drve e bilo
golo, ali ono koje je posadio gospodin Soliman bilo je
izdrljivije. Kokulus i indijski lovor stvarali su perjanicu
od tamnozelenih listova, podse aju i vie na po etak
ume nego na gradsku batu. Susedni teren je pripadao
izvesnom gospodinu Konaru, a to nije bilo bez razloga.
To je bio jedan od najstarijih stanara u kvartu, sin onoga
koji je otvorio ulicu 1887. godine. On je bio ube en da je
vlast na njegovoj strani i jednog dana je napao gospodina
Solimana: Konstatovao sam da se, usled li a vaih
egzoti nih stabala, moje kajsije nalaze u senci izme u
podneva i tri sata.
Etelin stari ujak je odgovorio kao iz topa: Nosite se
vi, dragi gospodine, u dupe na vaar! Bio je to prvi put
da Etel uje taj izraz, iz kazivanja njenog oca, koji bi se, pri
tom, grohotom nasmejao. Etel se oduevila saznanjem da
je ujak mogao da se poslui jezikom ko ijaa ili vojnika
(Aleksandrov komentar). Istovremeno, ona je znala da
ona ne bi mogla da izgovori te re i, posebno ne pred onim
koji ih je izrekao. Ali to je stvarno tako i bilo.

17

I pre nego to su zapo eli radovi na ljubi astoj ku i,

gospodin Soliman je pao u postelju. Poslednji put kada je
Etel otila do terena s njim, videla je udnovatu stvar.
Divlja vegetacija koja je bila zaposela ceo vrt bila je
pose ena do korena, a cirada izva ena iz ikare. Na
drvenoj kapiji prema ulici stajao je natpis sa dozvolom za
gradnju. Se ala se da je na njemu pisalo: Gradnja
prizemne stambene ku e od drveta. Gospodin Soliman je
morao da se raspravlja sa svojim neprijateljem Konarom,
protivnikom ovog projekta, koji je, prema njegovim
re ima, mogao da privu e termite u Pariz. Podrka
arhitekte, izvesnog Perotena, koji je projektovao bungalov,
bila je me utim dovoljna da urbanisti ka sluba d
saglasnost i da se dozvola odobri.
Po zaravnjenom terenu bili su pobodeni ko evi, a
izme u njih je mreom konopaca bio trasiran plan ku e.
Ono to je za udilo Etel bile su linije ljubi aste boje
iscrtane na zemlji. Bilo je to usled krede kojom su konopci
bili obojeni i koji su, udaraju i po tlu, ostavljali takve
tragove. Gospodin Soliman je pokazao Eteli kako su se
pravili ovi otisci. Kraji kom svog tapa on bi podigao
konop, zatim ga isputao uz zvuk luka koji se istee. To je
zvu alo kao jedan duboki dzing! kojim je bilo urezano u
tlo jo malo ljubi astog praha.
Bio je to poslednji put. Etel je zadrala tu uspomenu,
kao da je blaga svetlost koja je obasjavala unutranjost
ljubi aste ku e obojila i sam prah krede razasut na tlu
dvorita.
Te zime kada je Etel napunila trinaest godina,
gospodin Soliman je umro. U po etku je bio bolestan.
Guio se. Leao je ispruen svom duinom na krevetu u
svojoj sobi u stanu na bulevaru Monparnas. Uplaila se
kada ga je ugledala veoma bledog, lica zaraslog u bradu i
bezizraajnih o iju. On je iskrivio lice i rekao: Teko je
umreti... to traje dugo, veoma dugo. Kao da je ona to
mogla razumeti. Po povratku je ponovila majci ono to je

18

rekao gospodin Soliman. Ali njena majka nita nije

objasnila. Samo je uzdahnula: Treba se zduno pomoliti
za tvog starog ujaka. Etel se nije molila jer nije znala ta
da poeli. Da li da umre bre ili da ozdravi? Samo je
mislila na ljubi astu ku u, poelevi da gospodin Soliman
poivi jo neko vreme, kako bi ona kona no bila izva ena
ispod platnene cirade impregnirane katranom i izgra ena
na obeleenim linijama.
Me utim mnogo je u oktobru padala kia i pomislila
je da su tragovi ve izbrisani. Tog trenutka je verovatno
shvatila da e njen stari ujak umreti.

19

Ksenija
Etel se vie ne se a kada su se prvi put srele. Moda je
to bilo u pekari u ulici Voirar ili ispred enskog Liceja u
ulici Margeren. Ponovo joj je pred o ima zamra ena ulica
sivog Pariza pod kiom, onog sivila koje osvaja sve i
uvu e se u dubinu due do samih suza. Njen otac je imao
obi aj da se podsmeva pariskom nebu i njegovom bledom
suncu. Tableta aspirina. Hleb za pe enje. Sunce
Mauricijusa je, me utim, neto drugo.
U itavom tom sivilu, ona je bila jedna plava mrlja,
jedan blesak. Nevelika za svoj uzrast, imala je dvanaestak
godina, a moda i vie. Etel nikada nije saznala koliko
zapravo Ksenija ima godina. Rodena je poto je njena
majka pobegla iz Rusije posle revolucije. Te iste godine
njen otac je umro u zatvoru, a moda su ga revolucionari
streljali. Njena majka je putovala od Sankt Peterburga
prema Svedskoj, a zatim od zemlje do zemlje, sve do
Pariza. Ksenija je odrasla u jednom malom nema kom
gradu blizu Frankfurta. To su par i biografije koje je Etel
saznala, a da ih ne bi zaboravtla, otvorila je mali notes i na
prvoj strani, pomalo sve ano, ispisala: Ksenijina pri a, do
sada.
Ona joj se obratila. A moda je Ksenija ta koja je prila
prva? U celoj toj gomili ljudi i tom sivilu, Etel je u njoj
ugledala istinitije sunce od peciva za pe enje. Prise ala
se koliko je njeno srce lupalo, pri pogledu na tu lepotu.
Imala je an eosko lice, veoma svetao ten, pomalo mat, sa

20

blagom zlatastom bojom koju je dobila pri kraju leta, i tu

zlatnu kosu koja je bila uvezana na temenu, poput drki
ispletene korpe od penice, izmeane sa koncima crvene
vune, a njena duga svetla haljina na volane bila je
jednostavna i pored veza od crvenog konca na grudima,
dok je u struku bila tako tanka da je mogla da se obujmi
jednom akom (verovatno irokom akom kakvu je imao
gospodin Soliman).
Tu su i Ksenijine o i. Nikada nije videla o i kao njene.
Bledoplave boje, pomalo pepeljaste isprane sivoplave
boje, boje Severnog mora, pomislila je, ali nju nije
iznenadila ta boja. Gospodin Soliman tako e ima plave,
veoma svetle o i, boje poto nice. Ono to je odmah uo ila
jeste to da Ksenijine o i odaju izraz nene tuge ili radije
ose anje nekog dalekog pogleda, proizalog iz dubina
proteklog vremena, ispunjenog patnjom i nadom, kao da
su pro i ene kroz prah i pepeo. Naravno, ona nije odmah
pomislila na sve to. To je sebi razjanjavala tokom
narednih meseci i godina, uporedo sa rekonstrukcijom
Ksenijine pri e. Ali tog dana, u sivoj i magli astoj ulici, u
vreme polaska u kolu, pogled mlade devojke je prodro
do dubine njene due nerazgovetnim i snanim bleskom i
tada je osetila kako joj srce kuca jo ja e.
Druila se sa drugim devoj icama ija je imena
zaboravila, a koje su mirno ekale da u u u kolu da bi
otile na as poezije gospodice Keler, te udne stare cure o
kojoj su aci pri ali sulude i komi ne pri e o izneverenim
ljubavima, pro erdanom bogatstvu u kladionicama
konjskih trka, vercovanja i dovijanja za preivljavanje.
Fiksirala je pridolicu, jer je bilo nemogu e odvojiti pogled
od nje, i obra aju i se drugaricama, gotovo apatom rekla:
Jeste videle ovu devojku?
Ksenija ju je odmah zapazila. Pravo je, u kolskom
dvoritu, prila Eteli i pruila joj ruku: zovem se Ksenija
Antonina avirov. Na poseban na in je izgovarala prvo

21

slovo svog imena, ukaju i blago iz samog grla, to se

Eteli odmah dopalo, uz njeno prezime, a druge devojke
nisu propustile da se jeftino naale avirov, to ti je sli no
avovima. Ksenija je u maloj crnoj belenici minijaturnom
olovkom napisala svoje ime, otcepila papir i pruila ga
Eteli rekavi: Izvini, nemam vizitkartu. To ime, pa mala
crna belenica, pa vizit-karta, sve je to bilo previe za Etel
i ona je odmah stegnula Ksenijinu ruku: elim da
budem tvoja prijateljica. Ksenija se nasmeila, dok su
njene o i i dalje bile prekrivene velom misterije.
Naravno, rekla je, i ja ho u da budem tvoja prijateljica.
Poput sve ane zakletve, Etel je napisala svoje ime i adresu
na maloj crnoj belenici. Ne znaju u zato, moda da bi
impresionirala Kseniju, i da bi bila sigurna da zavre uje
njeno prijateljstvo, malo je slagala. Mi tu stanujemo, ali
uskoro emo se preseliti. im ku a mog starog ujaka
bude dovrena, svi emo oti i da ivimo s njim. Ipak,
Etel je ve tada znala da ljubi asta ku a ne e biti uskoro
dovrena. Zdravstveno stanje gospodina Solimana se
pogoravalo i njegov san se udaljavao. Vie uopte nije
izlazio iz svog stana, i ak se odrekao svakodnevnih etnji
u Luksemburkom parku. Kada je Etel prolazila pored
drvenih vrata bate u ulici Armorik, osetila bi kako joj se
srce stee.
Jednog dana, posle kole, odvela je Kseniju do tog
mesta. Ksenija je sama ila i vra ala se iz kole, zbog ega
joj se Etel jo vie divila. Tog dana, Etel je majci najavila:
Zna, nema potrebe da do e po mene u kolu, vrati u se
sa svojom drugaricom Ksenijom, Ruskinjom. Njena
majka ju je pogledala zabrinuto. Etel je ubrzo dodala:
Posle emo do i na uinu. Napravi u aj. Ksenija pije
mnogo aja.
Poto su do placa u ulici Armorik stigle da ih niko ne
primeti, popele su se do rupa na plotu da bi provirile kroz
ulazna vrata. Pa to je veliko! uzviknula je Ksenija.

22

Dodala je i neto o emu Etel nikada ranije nije mislila:

Tvoj stari ujak je veoma bogat ovek.
Jednog jesenjeg popodneva, Etel je odvela Kseniju u
vrt. Uzela je klju od drvene kapije iz sakoa gospodina
Solimana. Bio je to veliki zar ali klju koji je izgledao kao
da se njime otvaraju tajna vrata nekog dvorca. Ose ala se
pomalo posramljeno, jer je klju uzela bez pitanja, dok je
stari ujak dremao u svojoj sobi, ispruen i duga ak ispod
belog arava, dok su njegova ogromna stopala na
drugom kraju kreveta bila uzdignuta u obliku planinskog
vrha. Nije ni primetio kad je Etel ula u stan. Ve izvesno
vreme je bio ravnoduan prema svemu. Pred vratima vrta,
Etel je Kseniji pokazala klju . Htela je da svoje nestrpljenje
podeli s njom. Ksenija se uzbu eno nasmejala i uzela Etel
za ruku: Jesi li sigurna da moemo da u emo?
Me usobno su se poigravale sa strahom. Stari zid od
crvenih i utih kamenih blokova isklesanih eki em bio je
obrastao u korov i divlju lozu, a od kako se gospodin
Soliman razboleo, niko se nije potrudio da pose e lijane
koje su pregradile put. ak je i brava zaribala. Etel je vie
puta pokuavala da je otvori, dok cilindar kona no nije
popustio. Klju u bravi je tako zakripao da su devojke
vrisnule od straha. ekaj, mislim da nas gleda jedna ena
preko puta! Ksenija je o ima pokazivala na drugu stranu
ulice. Nema veze, to je samo nastojnica. Kada su
kona no ule u vrt, Etel je zatvorila vrata sa unutranje
strane, kao da je neko za njima mogao da gurne vrata i
e. Do i, pokaza u ti nau tajnu! Etel je drala Kseniju
za ruku. Njena aka je bila mala i nena, aka deteta, a Etel
je bila razneena pri dodiru te ruke u svojoj, kao da se
radilo o zalogu prijateljstva koje nita nije moglo da
rastavi. Ona e se kasnije se ati tog trenutka kada je njeno
srce zaigralo. Tada je pomislila: Kona no sam nala
prijateljicu. Poslepodne u ulici Armorik se mnogo oteglo.
Poto su pregledale naslagane daske obrasle u korov,
devojke su sele u dnu vrta, ispod hladnjaka u kome je

23

gospodin Soliman davno postavio klupu da bi mogao da

sanja na miru. To jesenje popodne je bilo vlano, i pored
bledog sunca koje je osvetljavalo zid od kamenja u dnu
placa. Jedan sme i guter je izaao iz zida da bi ih
osmotrio svojim malim o ima koje su sijale poput
metalnih dugmadi. Etel se o tome nikada nije nikome
ispovedala. inilo joj se da je odjednom bila mnogo
slobodnija. Smejala se i pri ala anegdote, se ala se detalja
koji su se nataloili od njenog detinjstva. Govorila je o
projektima, idejama, o balskoj haljini, i izvadila iz depa
svoje jakne modni crte. Tu, jedan kai sa trasom za
plavu haljinu i crna satenska suknja, a preko nje ljubi asta
tunika, bluza od zlatnog lamea, ili ipkana tunika, ili pak,
vidi ovde, bluza od crnog satena sa tilom. Ksenija je
razgledala crte. ta misli o tome? Pre nego to je
mlada devojka mogla da odgovori, Etel je nastavila:
Zlatne sandale ili ne, moda neto uo ljivije, to bi
privuklo panju? Izmicala se kao da je na Kseniji gledala
te modne kreacije. Zna, ti si tako lepa, volela bih da se
posvetim tvom odevanju, ja bih crtala haljine, a ti bi ih
obla ila.
Zamiljala je Kseniju obu enu u haljinu elekti no
plave boje, sa dugom zlatastom kosom koja joj je padala
na naga ramena, sa njenim malim i prefinjenim rukama u
dugim crnim rukavicama do laktova, i sa konim
sandalama spartanskog tipa ili lakovanim cipelama kakve
nose devoj ice. Obe su se smejale, ustajale, etale po
tepihu od opalog li a, kao da je re o crvenom tepihu
nekog hotela na glasu. Sve su zaboravljale, ivotne teko e
sa kojima se suo avala Ksenija, siromatvo u kome je
ivela sa sestrom, njihov prosja ki ivot. Za Etel su to bile
rasprave izme u njenog oca i majke, glasine koje su kolale
o vezi njenog oca sa Mod, i gospodin Soliman koji lei na
svom krevetu kao da e po i na put. Etel je ula kako je
sprema ica Ida rekla njenoj majci da je zahtevao da ga

24

svakog jutra obuku, da mu zapertlaju cipele, jer je znao da

umire.
Uobi avale su da se tu sastanu gotovo svakog dana
posle kole. Etel je pomalo lagala da bi mogla da ostane sa
Ksenijom. Govorila bi da ide kod prijateljice da bi joj
pomogla da napie zadatak iz francuskog. Ksenija nju
nikada nije pozvala ku i. Etel zapravo nije ni znala gde
ona stanuje. Jednom ili dvaput, uputile su se zajedno do
ulice Voirar, a Ksenija je tada neodre eno pokazala
nizbrdicu i rekla: Evo, ja stanujem tamo.
Etel je razumela da ona nije htela da se sazna kolika je
njihova beda i koliko im je neugledan stan. Jednog dana,
kada je govorila o mestu svog stanovanja, rekla je, cere i
se pomalo: Zna, na stan je kao nekakva upa, tako je
mali da svakog jutra sklanjamo dueke da bismo mogli da
se kre emo.
Etel se sramila to je bogata, to stanuje u velikom
stanu u prizemlju i ima sopstvenu sobu sa zastakljenim
vratima koja su izlazila na cvetnu batu. Zavidela je
Kseniji na njenom ivotu, sestri s kojom je spavala,
njihovom tesnom stanu, na galami, pa ak i na
neizvesnosti o tome ta donosi sutranji dan. Zamiljala je
atmosferu ivota prepunog avantura, nov ane teko e,
potragu za na inima preivljavanja. Poslepodneva
provedena u vrtu Armorik predstavljala su dragocene
trenutke. askale su sede i na crvoto noj klupi ne
ose aju i hladno u. Kada bi padala kia, otvarale bi svoje
kiobrane i stiskale se jedna uz drugu. Ponekad kada bi
dolazila od ku e, Ksenija bi donosila aj u flai zavijenoj u
vunenu krpu, i dve srebrne oljice, preostale iz vremena
nekadanje slave porodice Savirov. Etel je pila vreo aj,
pomalo opor i razdraljiv. Smejale bi se do suza. Da bi joj
se revanirala, Etel je jednog dana dola sa ajnikom koji je
nosila u kineskom sandu u za piknik, onom koji joj je
tetka Vilhelmina poklonila poto ga je donela sa
Mauricijusa. Ksenija se divila crvenoj postavi, kineskom

25

ajniku i slatkim malim oljama bez drki, ali je aj sa

ukusom vanile bio isuvie blag za nju i na inila je
grimasu. Ne dopada ti se? rekla je Etel, kojoj se srce
steglo. Ksenija se nasmejala. Nije to nita, to je samo aj.
Ako ti ne smeta, bolje je da, kao i obi no, donesem svoj.
Etel je zaboravila nesporazum. Re i kao i obi no bile su
melem za njenu duu, to je zna ilo da e nastaviti da se
vi aju, osetila je stoga takvu zahvalnost da su suze orosile
njene o i i skrenula je pogled, kako ih Ksenija ne bi
primetila.
Ksenija svoj ivot pri ala u nastavcima. Etel je nije
ispitivala. Znala je da e Ksenija re i samo ono to je
odlu ila da otkrije, da to nije bilo poveravanje, ve neka
vrsta poklona koji je inila da bi u vrstila njihovo
prijateljstvo. Vrsta pakta. Govorila je o velikoj ku i u Sankt
Peterburgu, o svetkovinama koje su prire ivali i gde su
svi mogli da do u, plemi i i veleposednici, vojnici,
zanatlije i umetnici. O tome je govorila sa arom, kao da je
sama prisustvovala tim svetkovinama koje su se
odigravale pre njenog ro enja, pre revolucije, u vreme
kada su njeni otac i majka bili mladenci. Oni su tada imali
svoje ideale i s poverenjem gledali u novu eru. Mislili su
da e ve no iveti. Ksenija je donela jednu sliku, ve
poutelu i isflekanu, kao da je vreme htelo da izbrie tu
epohu. Etel je na slici videla tamnosme eg mladi a duge
kose i romanti ne brade, obu enog u elegantno odelo.
Pored njega je bila Ksenijina majka, lepa plavua, kose
zategnute u teku pun u, sa dugom plisiranom belom
haljinom i vezenim jelekom kakve nose seljanke. Ona se
zove Martina. Njena haljina je nonja devojaka iz Vilnjusa.
Ona je Litvanka. Iza mladenaca se video dekor
fotografskog studija, gr ki hram sa vise im batama. Kao
ve no leto.
Ksenija se pomalo otvarala. Ona koja je obi no
pokazivala hladno lice sa uko enim osmehom, nastoje i

26

da se kontrolie kako nita ne bi pokazala, iznenada bi se

bacila na Etelino rame i njen glas bi postajao hrapav,
priguen, nije se vie trudila da govori te no. Tako je
teko iveti... Imala je boru na elu me u obrvama, a
njene plavosive o i bi zasuzile. Sa neo ekivanom
ozbiljno u bi dodala: ivot je ponekad tako tegoban...
Etel bi stezala njenu ruku i ljubila je. Znala je da nita nije
mogla da joj kae. Njen ivot i provalija koja je svakim
danom rasla izme u njenog oca i majke, sva e oko novca,
neodre eni ose aj da idu ka propasti, sve to nije bilo nita
u pore enju sa onim to je doivljavala Ksenija, tragi nu
smrt svoga oca, bekstvo sa majkom i sestrama preko
Nema ke i najzad dolazak u Francusku u taj veliki,
mra ni, hladni grad u kome je trebalo iveti od pomo i.
Da li bi Etel u istoj meri volela Kseniju da nije bilo te
tajnovitosti u njoj, u njenom detinjstvu i svakom trenutku
njenog ivota? Bila joj je jasna ta njena slabost, zbog koje je
sebi prebacivala, ali nije mogla da joj se odupre. Ljubav se
dakle hranila tim utvarama. Zar je to ose anje moglo biti u
toj meri ne isto? Ponekad je imala utisak da je rtva
sopstvenih iluzija ili rtva te devojke koja je s lako om
prelazila od tuge do podrugljivosti, i od cinizma do
naivnosti.
Malo-pomalo, postajalo je jasno da je Ksenija uivala
da dominira i da se poigrava svojim odnosom prema Eteli.
Jednog popodneva, kad se otvorila, o iju ispunjenih
suzama da bi ispri ala da joj majka radi u jednoj kroja koj
radnji i da njena sestra Marina, u destruktivnom besu,
preti da e se ubiti, Ksenija, po zavretku asova, kao da je
zaalila to je to rekla, okrenula je le a Eteli i, izbegavaju i
da se na e sama u njenom drutvu, otila niz ulicu
pruivi ruku drugoj devojci. Etel je ostala kao ukopana,
stegnutog srca, pitaju i se ta je uradila ili rekla da bi
zasluila takav odnos. Etel se vratila ku i, zatvorila se u
sobu i odbijala da jede. ta joj je? Pitala je njena majka.
Aleksandar bi odgovarao s razumevanjem: K erka ti je

27

zaljubljena, eto ta je. Etel je ula primedbu kroz

zatvorena vrata i osetila se poraenom. elela je da vi e:
Ne znate nita, nita ne razumete! Kasnije, narednih dana
je shvatila ta ju je ujelo za srce. Bila je to jednostavno
ljubomora. Ksenija joj je ubrizgala taj otrov. Osetila je tugu
i ljutila se na samu sebe. To je dakle bila ljubomora!
Banalno ose anje, ono isto koje je nagrizalo njenu majku
koja se guila zbog peva ice Mod ose anje obi ne, jadne
devojke koja sebe smatra rtvom! Ose ala je vrtoglavicu,
ga enje. A zatim, jednog dana, po izlasku iz kole, Ksenija
je ponovo bila tu, ekala je, lepa kao an eo, o iju boje
mora, kose boje meda, upletene u skromnu pun u
privezanu manom od crnog somota, u novoj haljini sa
kaiem od trasa. Poljubila je Etel i rekla: Jesi li videla?
Moja majka je saila model koji si ti kreirala! Etel se
ose ala glupo, u zanosu, i topao talas je prostrujao njenim
telom. Povukla se korak unazad da bi se divila Ksenijinoj
haljini: U pravu si, lepo ti stoji. To je sve to je umela da
kae.
I tako su iznenada postale najbolje prijateljice na
svetu. Nisu se razdvajale i uvek su bile zajedno. Kada je
izjutra rano ustajala, Etel je ose ala srce ispunjeno sre om
pri pomisli da e tog dana sresti Kseniju. Zbog toga je
zaboravljala na sve. Tetke su se alile: Vie ne dolazi da
nas obi e, da nisi moda ljuta? Navra ala je kratko
subotom popodne, posle asa veronauke, a pre asa
klavira. Upadala je bez kucanja u stari stan gospodina
Solimana u kojem je sada stanovala tetka Vilhelmina i, uz
poljubac staroj gospo i, grickala biskvit, pijuckala aj od
vanile, a zatim odlazila niz stepenite preska i etiri po
etiri stepenika, da ne bi ekala lift. Beala je sa asova
klavira da bi se nala sa Ksenijom na Bulevaru Italijana.
Ile su da razgledaju izloge. Ksenija je izgledala starija od
svojih godina i bila je uobraena zbog toga to su je

28

mukarci prime ivali, dok Etel to smatrala suvie

komi nim. Jesi li videla ovog, da li si videla kako te je
pogledao? Odvratni starkelja! Iznenada je planula:
Veruj mi da u ovom gospodinu da kaem par re i! Da li
shvata da je proao pored tebe i da nas sada prati, kao
neki pas! Zar nema nita pametnije da radi? Ksenijin
zadovoljni osmeh samo ju je nervirao. O svemu tome je
govorila sa izvesnom popustljivo u i odavala je utisak
kao da dosta toga zna o mukarcima, o tome koliko
uopte vrede i o njihovoj lakomislenosti. Jednog dana je
rekla Eteli: Ti si u sutini vrlo naivna. Etel se osetila
povre enom i htela je da joj odgovori, ali nije znala ta da
kae. Nije ta no da je naivna, pomisila je u trenutku.
Trebalo je da joj pri a o odnosu izme u svog oca i majke,
o njihovim sva ama, o Mod i o mestu koje je ta ena imala
u njenoj porodici, kao i o propasti koja se nad nju nadvila.
Ali sve je to bilo nitavno u odnosu na tragi nu sudbinu
avirovih i ona se nikada ne bi usudila da svoju situaciju
poredi sa Ksenijinom.
Eteli je isuvie bilo stalo do tog prijateljstva. Ono je za
nju bilo jednako udu. Sve devojke u koli su u nju
sigurno bile ljubomorne. Njena lepota, misterija, to ime
Ksenija, koje je izgovarala sa mekim ks, pa prezime
avirov, koje je podse alo na brodolom to je doivela
njena porodica1. Etel je zbog nje promenila narav. Ona
koja je bila pesimista o zatvorena u sebe, menjala se im bi
susrela Kseniju. Nastojala je da bude aljiva, oputena i
bezbrina. Izigravala je naivnu osobu, poto je to bio
kvalitet koji joj je njena prijateljica priznavala. U svom
bloku je zapisivala ideje, pri ice i dogodovtine koje bi
ula kod ku e ili na ulici. O tome je pri ala sa Ksenijom i
pitala je za njeno miljenje. Kenija uglavom nije sluala.

1 Na francuskom chavirer zna i prevrtanje broda, brodolom. Otuda igra re i

sa prezimenom avirov prim. prev.

29

Posmatraju i Etel, mislila je na neto drugo, ili bi je

prekinula: Suvie komplikuje ivot. Dodala bi sa
malim podsmehom koji je poga ao, dok se Etel trudila da
ne pokae da je povre ena: Zna Etel, stvarni ivot je ve
teak sam po sebi i ne treba ga jo oteavati. Etel je
saginjala glavu i prihvatala zamerku. Ima pravo, ti
odmah stvari vidi onakvima kakve su. Upravo zato sam
tvoja prijateljica.
To ju je mu ilo ve izvesno vreme. Da bi sebi ulila
poverenje i da bi se izrazila, Etel je sada esto izgovarala
tu re . Ona koja je tu re izbacila iz svog re nika na ve
due vreme, kao da je jedino gospodin Soliman imao
pravo na ta ose anja prijateljstvo, ljubav, naklonost.
Jednog dana se usudila. Bilo je to posle celog dana
provedenog zajedno, u etnji ulicama, a zatim i Alejom
labudova, ispred Sene, jedne prole ne ve eri, kada je
vazduh bio blag. Ona je kriom gledala Ksenijin profil i
njeno visoko elo, njen nosi sa nenim nozdrvama, plavo
paperje na njenom potiljku, ispod pun ice, i njena usta sa
rumenim usnama i trepavicama koje su pravile senku na
obrazima. Tada je duboko u sebi osetila ljubavni zanos,
neodoljiv i sladak poput jeze, i brzo je rekla, bez
razmiljanja: Zna, Ksenija, nikada nisam imala
prijateljicu kao to si ti. Ksenija se nije ni pomakla
nekoliko sekundi, a onda se okrenula prema Eteli i tada je
plavosiva boja njenih o iju li ila na boju nekog veoma
dalekog, severnog mora. Odgovorila je: Ni ja, draga. U
tom trenutku se zakikotala, da bi prekinula pomalo
smenu i sve anu atmosferu tog priznanja, i rekla: Ne
znam da li si primetila, ali mi se upravo nalazimo na
mestu gde ljubavnici jedni drugima izjavljuju ljubav!
Odmah zatim je nastavila da pri a o najderki kod koje je
njena majka radila, o visokoj eni koja je izgledala kao
mukarac i ije se ime zavravalo jednim is Etel je
pomislila da je moda Grkinja, Karvelis, ali ona je u stvari
bila Litvanka i bila je poznata po svojim seksualnim

30

naklonostima. Zar ne vidi ta ho u da kaem, dodala je

Ksenija; vidim, tebi zaista nisu poznate te stvari, mislim
na enu koja ne voli mnogo mukarce, to jest ena koja
izlazi sa enama.
Pomalo je gestikulisala i Etel je primetila u kojoj meri
su Ksenijine ruke negovane, sli ne lutkinim ru icama sa
veoma tankim prstima i rui astim noktima usijanim
koicom od antilope. Etel se pitala zato joj je Ksenija
pri ala sve to povodom najderke Karvelis? Jednog dana,
ova ena je ula u kabinu u kojoj se Ksenija skidala, poto
je isprobala jednu haljinu, i dodiruju i njeno rame
proaptala: Ako eli, mogle bismo, da budemo (i tu je
Ksenija podigla glas i izgovorila r na ruski na in), vrrrlo
dobrrre prijateljice!
Gospo a Karvelis je postala omiljeni predmet
njihovih ala. Iza pojave jedne delikatne i aristokratske
devojke, Ksenija je skrivala realisti an zdravorazumski
pogled na svet, pa ak i raskalanan duh koji bi sigurno
okirao istinu i Aleksandra, a koji je Etel smatrala veoma
zabavnim. Nita joj nije promicalo, ni namigivanje
gospodina Borna, nadzornika, a ni zaljubljeno ponaanje
gospo ice anson, profesorke francuskog. Jednog dana,
kad se ova nakin urila sa dugim svilenim alom boje
parme, da bi proetala po kolskom dvoritu, Ksenija je
gurkala Etel: Jesi li videla njen al koji se sputa ispod
dempera, do zadnjice! Ona nikada nije prasnula u smeh
i glas joj je uvek bio hrapav kada je prepri avala doga aje
od kojih Etel nije mogla da se uzdri a da se ne zasmeje.
Dobro pogledaj, kad hoda, al joj lepra poput repa koji
tr i za njenom debelom zadnjicom!
Etel je vie puta ila da vidi Kseniju u najderskom
salonu u kojem je radila grofica avirov. Bio je problem da
se do njega stigne, jer se nalazio na sasvim drugom kraju
Pariza i to na drugom spratu zgrade u ulici ofroa-Mari,
blizu ulice Lafajet. Prvi put kada je Etel stigla, porodica
avirov je bila na okupu, mama pognuta nad svojim

31

stalkom sa penadlama u ruci, dok su se devojke okretale

pred ogledalom, preobu ene u princeze. Radionica je bila
mra na, u nevi enom neredu, sa kartonima i komadima
tkanina razbacanim po podu. Gospoda Karvelis je radila
za jednim stolom i na prvi pogled bi neko pomislio da je
ona grofi ina radnica. Kseniji je bila potrebna publika i
kada je Etel stigla, ona se raspomamila. Otvoreno se
rugala gospo i Karvelis, privukla ju je sebi i plesala oko
nje ute i u dugoj haljini od belog organdina, saivenoj za
deveruu. I Marina se okretala, malo dalje, kao da plee
pred ogledalom, dok je duga ka prostorija odjekivala od
njihovog smeha i aplauza. Etel je to posmatrala op injena.
Bilo je istovremeno dramati no i smeno, a nekakav vrtlog
ludosti je nosio te devojke i odnosio tugu i potitenost koje
su pratile njihovu sudbinu. Gospo a Savirov se nije
pomerala. Zaustavila je ivenje i posmatrala spektakl, dok
je njeno pomalo sivo lice bilo uko eno i bezizraajno.
Nastavljaju i svoj ples, Ksenija je u izvesnom trenutku
prila Eteli i privukla je sebi, izvila svoje telo stavivi
Eteline ruke oko svog struka i obuhvatila ju je svojom
desnom rukom koju je kao neki kavaljer, poloila na njeno
rame. Etel je ose ala njeno vrsto telo i avove na njenom
korsetu, kao i blagi miris kose, neke meavine kolonjske
vode i sumpornog praka, koja se na momente pretvarala
u otar i teak miris. Poto je prestala da plee, poljubila je
Etel u obraz, poljupcem koji nimalo nije bio nean, ve
strastven, gotovo estok. Osetivi poljubac na ivici obraza,
pored samih usana, Etel je uzdrhtala. Sve je to bila igra i
provokacija. Dok je jo drala Etel za ruku, Ksenija se
naklonila pred gospo om Kavelis i pomalo promuklim i
nerazgoventim glasom rekla: Imam neto da vam
saoptim! A poto je izgledalo da Marina i grofica ne
uju, ona je ponovila, izgovaraju i glasnije: Hm, hm,
gospo e, elim da vam neto saoptim... Etel i ja smo
odlu ile da se verimo! Bilo je to neverovatno zabavno;
Etel je stajala pomalo usiljeno, sa svojom tamnom

32

suknjom i bluzom, a sme a kosa joj je bila podignuta u

pun u i na nogama je imala cipele bez potpetica, dok je
Ksenija izgledala bajno, kao mlada, u voalima i belim
volanima, sa draesnim stopalima u zlatnim sandalama.
Kasnije, kada su izale na ulicu i hodale prema ulici
Rivoli, a zatim ka mostu Karusel, Ksenija je Eteli govorila
o ivotu: Meni ne smeta Sapfo, bitno mi je samo da me
ona ne poeli, razume? Etel se udravala da ne iskae
udenje. Razumem, naravno. Najedanput je otkrivala
jedan skriveni svet i razlog zbog kojeg je ose ala neku
laku nelagodnost sa gospo icom Deku u njenom
vajarskom ateljeu, koji je odisao mirisom znoja i duvana.
Ta krupna ena sitnih o iju poput maslina bila je uvek
srda na i pridravala ju je za ruku i grlila gotovo mukom
snagom. Etel se snebivala da o tome pri a. Ta umetnica
kojoj je moj stari ujak iznajmljivao oblinji atelje, zna, ona
pui cigare... Ksenija je sluala odsutno: Puila je, pa
ta? ivi li ona sa nekom enom? Etel je morala da prizna
da o tome nita ne zna. Ima mnogo ma aka i pravi figure
ivotinja, tih... Pa ona je onda luda, Ksenija prekrati
razgovor. Vie nikada nisu o tome pri ale.
Da bi joj ugadala, Etel je kupila udbenik ruskog
jezika. Nave e je u ila u krevetu. Ponavljala je: Ja ljublju, a
lekcije su se nizale bez logike, dok je ona pamtila samo
ono to je htela, a to su bili oblici glagola voleti. Jednog
dana, u radionici ulice ofroa-Mari, oslobodila se i rekla
gospo i avirov: Kak poivajete?, a dok se grofica
oduevljavala,
Ksenija
se
podsmevala
svojim
sarkasti nim glasom: O, da, Etel govori veoma dobro,
zna da kae kak poivajete, a zatim i ja znaju gavarit pa ruski
i isto gdje toilet? Etel oseti kako joj se lice crveni i nije bila
sigurna da li ose a srdbu ili stid. Ksenija je veoma veto
prelazila sa uvrede na blagost i to je dobro nau ila jo u
mladosti, da bi preivela. Posle izvesnog vremena, dok su

33

se bez posebnog cilja etale ulicama Pariza i vrtovima

Lukseburkog parka, dala je Eteli privatni as, koji je
zaista bio poseban, jer je u njemu bilo re i samo o ljubavi,
sa nizom re enica koje nisu imale nikakvu prakti nu
namenu. Traila je da za njom ponavlja: Ja dumaju to ona
jevo ljubit, verujem da ga voli, ja znaju to on jejo ljubit,
znam da ga voli, a zatim ljubov, vljubljumji, vljubljona, a
izgovarala je te re i sa izduenim zadnjim slogom, pa
onda, dragaja, maja dragaja padruga. Upola zatvorenih o iju
je govorila: Harao, mnje haraooo... Okrenuvi se prema
Eteli : Ti davolnaja? Jesi li zadovoljna?
U julu, Aleja labudova je bila udaljena od svega,
izgubljena usred Sene. Tu je Ksenija zakazivala svoje
susrete. Nikada nije govorila kao druge devojke: Vidimo
se sutra u isto vreme.... Okretala se i brzo udaljavala;
krupnim koracima je u trenutku nestajala me u gomilom
u ulici Ren i bulevaru Monparnas. Etel je izlazila rano,
kao da ide zbog nekog posla. Gde si pola, pitala je
istin a ona bi odgovorila neodre eno: Idem u
kupovinu sa jednom prijateljicom. Nisu to bile lai u
pravom smislu, jer se nije pravdala asovima klavira ili
vebama sa horom.
Stizala je na ostrvo sputaju i se niz stepenice mosta
kojim je prolazio nadzemni metro. Izjutra je duga aleja
bila pusta, a senke jasenova kratke. Ponekad bi ugledala
neku siluetu u daljini, pri kraju aleje. Bili su to usamljeni,
pomalo sumnjivi mukarci. Ona je ila prema njima
odlu nim korakom, kao da se ne plai. Ksenija ju je tome
nau ila: Ako hoda tako, bez oklevanja, ti si ta koja plai
njih. Naro ito ne zastajkuj i ne osvr i se oko sebe. Fiksira
neku zamiljenu ta ku i zamilja da te neko eka. To je
bilo uspeno, jer se niko nije usu ivao da joj pri e.

34

Ksenija ju je uvek ekala na istom mestu. To mesto je

zvala slonovsko drvo, poto je to bio veliki jasen koji je
putao korenje sve do strme obale i ije su se glavne
grane povijeno sputale do reke, nalik na kljove i surle.
Stajale bi tu bez re i, posmatrale zelenkastu vodu i sme e
trave koje su se uvijale usred vodenog toka. Potom bi sele
na neku klupu u senci makljena i gledale kako prolaze
la e koje su ile uzvodno Senom stvaraju i ut talas, kao i
one koje su bile usidrene sa druge strane, du keja.
Govorile su o odlasku. Ksenija je elela u Kanadu, u sneg
i u ume. Zamiljala je veliku ljubav sa momkom koji ima
zemlju i ergelu. U stvari, njena velika ljubav su bili konji,
poput onih koje su se nekada jahali u Rusiji, na posedu
njenog oca. Etel je pri ala o Mauricijusu i o posedu u
Almi, kao da je to jo uvek postojalo. Etel je pri ala o
branju vo a zako, zrnevlja baobaba, kupanja u hladnim
potocima, usred ume. Ona je o tome govorila kao da je
sve to doivela, ali to su bili odlomci pri a koje je ula od
tetke Milu ili tetke Polin, kao i od Aleksandra kada je
govorio na kreolskom. Ksenija nije sluala njenu pri u i
ponekad ju je odmah prekidala. Pokazivala je prstom
grad koji je klju ao sa druge strane reke, most u obliku
luka, kuda su prolazili vozovi, kao i siluetu Ajfelove kule
i oblinjih zgrada. Za mene se ovde sve deava. Muka
mi je od se anja. elim da promenim ivot, da vie ne
ivim kao prosjakinja.
Ona jo uvek nije govorila o vereniku ili o udaji.
Med utim, na njenom licu se mogla prepoznati
odlu nost. Bilo je jasno da je ona zacrtala svoj budu i
ivot i da je sve unapred smislila. Videlo se i da nikome
ne e dozvoliti da je u tome omete.

35

Salonski razgovori
Salon u ulici Kotanten nije bio tako velik, ali se svake
prve nedelje u mesecu, u pola jedan, ispunjavao posetiocima, ro acima, prijateljima, usputnim poznanicima koje
je Alaksandar Bren pozivao na ru ak i popodnevno
druenje. Bio je to ritual koji Etelin otac ni za ta ne bi
propustio. Gospodinu Solimanu, koji je kritikovao te
skupove, pod izgovorom da su skupi i zamorni za
njegovu sestri inu, Aleksandar je odgovarao: Dragi moj,
jedan advokat ne bi postojao bez tih drutvenih skupova;
oni su prilika za uve anje njegove zarade. Gospodin
Soliman bi slegao ramenima. Po dolasku sa Mauricijusa,
Aleksandar je zavrio studije prava, ali mu to nije nita
donelo. Nikada nije preuzeo neki slu aj na sudu i
zadovoljavao se biznisom, investiraju i novac od svog
nasledstva u sumnjive projekte i kupovinu del akcija
kompanija pod ste ajem. On je me utim bio umetnik,
dobar peva i muzi ar i bio je re it i lepo je izgledao sa
svojim izuvijenim brkovima, crnom kosom, plavim o ima
i visokini stasom, tako da su nedeljna okupljanja uvek bila
uspena. Poto je istin bila veoma zaljubljena u svog
mua, gospodin Soliman se uzdravao da svoje kritike
iznese javno, ne ele i da mu nakodi. On je jednostavno
izbegavao salonske skupove, pod izgovorom da se ne
ose a dobro, da je zauzet ili jednostavno da je spre en.
Aleksandar me utim nije bio lakoveran, a nije bio ni
ovek koji se lako dao zbuniti. Prema eninom ujaku je bio
na distanci i odnosio se sa potovanjem, ali sa pomalo

36

ironije, koju je ublaavalo njegovo dobro raspoloenje i

posebno njegov kreolski akcenat.
Etel je uvek unapred znala kakva e biti atmosfera na
tim skupovima, jer su oni bili deo njihovog porodi nog
ivota i dekor u kojem je odrastala. Dok je bila mala, brzo
bi ru ala, a zatim bi sedela na o evim kolenima najve i
deo popodneva, kada je on sedao u svoju konu fotelju da
razgovara sa gostima. Puio bi tada cigaretu za cigaretom
koje je sam zamotavao uz pomo male sprave. Etel je
imala privilegiju da prsti ima zahvati crni duvan i da ga
pritisne na traci od kau uka izme u valjaka, a zatim da
paljivo polie kraji ak lista job sve to pod prekornim
pogledom njene majke, koja se nije usudivala da kae bilo
ta, i uz usputni sarkazam neke od zvanica: Ne bi se
trebalo za uditi ako kasnije bude puila lulu, kao or
Sand ili Roza Boner! Aleksandar se nije dao zbuniti: A
zato bi to bilo loe? Pa mi ve imamo stanarku koja pui
cigaru i nosi pantalone! Bila je to gospo ica Deku, jedna
originalna osoba. U svom ateljeu u ulici Kotanten, ona je
vajala u kamenu siluete ivotinja, uglavnom pasa i
ma aka. Njeno ponaanje i njen na in obla enja, kao i
puenje, smetali su mnogim ljudima u etvrti, me utim,
ona je bila ivahna i ljubazna i zato se gospodin Soliman
nije ustezao da je primi na stanovanje iako nije sasvim
redovno pla ala kiriju. Ponekad bi odveo Etel u posetu
gospo ici Deku. U velikoj prostoriji koja je bila osvetljena
bledom svetlo u sa ulice, Etel je prolazila izme u
ivotinja koje su bile uko ene u svojim pozama, ma ke
koje vrebaju, psi podivljali, u sede em i lee em poloaju,
apa ispruenih ispred sebe, i glave u sveteni koj pozi.
Usred statua, kretale su se neuhvatljive forme, tr ale i
skrivale se u okovima, provla ile se sa zadnje strane
kroz Eteline noge, i to je bio jedan deo ive menaerije
gospo ice Deku, sastavljene naro ito od ma aka lutalica
koje je ona prihvatala i hranila, a zatim ih davala onima
koji su eleli ma ke.

37

Dok je bila mala, Etel je volela da zaspi na o evim

kolenima sluaju i
razgovor odraslih. Omiljena
Aleksandrova fotelja bila je iroka i udobna, izra ena od
koe boje vinskog taloga, ugla ana trenjem njegovih sakoa
od tvida i pantalona. Imala je blag, pomalo otuan miris,
pomean sa mirisom duvana, kuhinjskih za ina i konjaka,
koji je voleo da popije posle ru ka. uli su se isprekidani
delovi konverzacije, zatim usklici, pa pevue i
mauricijuski akcenat koji se podizao i sputao, uz duboki
Aleksandrov glas i piskave i melodi ne glasove ena,
tetke Polin, tetke Vilhelmine i tetke Milu.
... Plavih o iju i plave kose...
Dragi moj, uveravam vas...
Neverovatno!
Kona no, dragi boe!
Pre ili kasnije, razgovor je postajao nepovezan. To se
uvek deavalo. Etel je mogla da kae ta no u kom e
trenutku razgovor po i naopako. To se doga alo kao po
nekom tajnom signalu. Aleksandar bi odgurnuo svoj tanjir
u kojem je trag karija ostavio narandasti venac sli an
liniji koju ostavlja more nakon oseke na plai. Mrvice
hleba i zrnevlja sasvim su dobro imitirale alge koje donosi
plima.
ak i kada je porasla i prestala da sedi na o evim
kolenima, Etel je volela taj trenutak posle ru ka, kada se
ula umrtve. Pribliila bi tada svoju stolicu o evoj i
udisala opor i omamljuju i miris njegovih cigareta,
sluaju i ga kako govori o prohujalim vremenima, tamo
na ostrvu, kada je sve to jo postojalo, ta velika ku a,
vrtovi i ve eri pod verandom.
Se as li se stare Jaje, Milu? Kada smo se onomad
vra ali iz kole gospo ice Brigs, bili smo mrtvi gladni, a
onda ti se napravimo mangupi pa maznemo mango iz
njenog dvorita, a ona je bila sa uvala kotice od manga

38

koje smo pojeli i posle nas gadala naim sopstvenim

koticama! Smeh je odasvud praskao, a tetke
komentarisale, posebno Milu, starija Aleksandrova sestra,
onoliko crna koliko su druge bile plave, zelenih o iju u
kojima je igrala duica, zbog ega su svi govorili da je
nevaljala. To kotica kili! Ostali su ponavljali zacenjuju i
se od smeha: Kotica kili! To je bila omiljena Aleksandrova uzre ica: mango ukusan, a njena kotica kili, mango je
dobar, a ta se moe re i za njegovu koticu?
Zato je gospodin Soliman izbegavao sve to? On je
prekinuo veze i napustio ostrvo sa osamnaest godina i
nikada se nije vratio. Prezirao je svoje sunarodnike i
smatrao ih sitni avim, brbljivim i nezanimljivim. Jednog
dana Etel mu je postavila pitanje: Deda (volela je tako da
ga zove i da ga oslovljava sa vi), zato ste napustili ostrvo
Mauricijus? Zar tamo nije lepo? On ju je pogledao zamiljen, kao da nikada nije pomiljao na to, a zatim je jednostavno odgovorio: Mala zemlja, mali ljudi. Ali nita nije
objasnio.
Glasovi su se poja avali, pa stiavali. Odzvanjali su
nazivi mesta, Roz Hil, Bo Basen, Avantura, Rian O,
Balaklava, Maheburg, Moka, Minisi, Gran Basen, Tru o
Bi, Lez Amuret, Eben, Vije Katr Born, Kamp Volof,
Kartije Militer. Imena ljudi tako e... Tevenen, Malar,
Eleonor Bekel, Odil di arden, Madlen Pasero, Selin,
Etienet, Antoanet, i nadimci mukaraca, Dilo Kanal,
Rmpalija, Lepotan, Plehnati, Udarena Faca, Debeli Ziz,
Lisijen, Lalo, Lamen Lamok, Kostur.
Stranci su se ose ali isklju enima. Stranci su bili iz
klana Solimana, ujaci, tetke, kao i ro aci Eteline majke,
koji su uvek bili u manjini u odnosu na klan Brenovih, koji
ih je potpuno prevazilazio. Brenovi su bili poznati kao
dobri govornici, raspoloeni i komunikativni, obdareni
istovremeno humorom i maliciozno u, sposobni da se

39

nose sa bilo kojim govornikom kada su bili na okupu, pa

bio on i Parianin.
Uostalom, Aleksandar nije proputao da iskae
neuvaavanje koje je gajio prema Parianima: Imao je
obi aj da kae da se Parianin ra a pametan, a postaje
najve i glupak.
Bilo je i onih koji su povremeno dolazili na ostrvo.
Me u njima je bio i jedan mali ut i elav ovek, sa
izrazito crnim o ima, kog je Etel odmah zamrzela. ta li je
radio u ivotu? Nikom nije bilo jasno. Jednog dana, Etel
postavi to pitanje ocu. To je neki industrijalac, re e on, i
kao da je to bila nedovoljna kvalifikacija, dodade: To je
neki avanturista modernih vremena. On se bavi berzanskim poslovima. Kaludius Talon je nesumjivo uticao na
Aleksandra. Imao je odgovor na sve i poznavao je ceo svet
i ak pretendovao da raspolae podrkom u politi kim i
finansijskim krugovima. Me utim, Etel ga nije mrzela
zbog njegovih stavova ili njegove pretencioznosti. Jednog
dana, kada je sama bila u hodniku, Talon ju je pomilovao
po vratu i poto se nagnuo prema njoj, osetila je njegov
vlani dah na svom uhu. Imala je trinaest godina i nije
zaboravila strah koji ju je ukopao u mestu, dok joj je s le a
mali ovek svojim prstima dodirivao vrat i potiljak, kao da
je razmiljao o na inu na koji bi je zadavio. Pobegla je i
zabarikadirala se u svojoj sobi, ali nije nita rekla i
zamiljala kako njen otac, izvinjavaju i se, govori gostima:
Moja k erka se ne ose a najbolje, znate, to je nezahvalan
uzrast...
Eteli je, s druge strane, bio prijatan mladi po imenu
Loran Feld, Englez ri e i grgurave kose, lep kao devojka,
koji je s vremena na vreme pose ivao prodicu Bren. Etel je
imala utisak da ga oduvek poznaje, do te mere da ga je
smatrala delom porodice. Iz ponekih razgovora je
shvatila, me utim, da je Loran Feld bio samo prijatelj,
odnosno sin nekog Aleksandrovog prijatelja iz detinjstva,
doktora Felda, sa kojim se upoznao na Reinionu. I on je

40

bio poreklom sa ostrva, iako je izgubio melodi ni akcenat i

u me uvremenu pretrpeo uticaj Engleske, koja je ostavila
na njemu pe at kada je re o ponaanju i stilu odevanja, u
emu je odudarao od ostalih u salonu ulice Kotanten. Eteli
se dopadala njegova srameljivost i uzdranost, kao i
njegovo dobro raspoloenje. Kad je ulazio u salon, ona bi
ugledala nekakvu auru crvene svetlosti koja je okruivala
njegovo lice i ose ala radost a da nije bila svesna zbog
ega. Sedala je pored njega i postavljala mu pitanja o
njegovom ivotu u Engleskoj, o njegovim studijama
prava, hobijima, muzici koju je voleo i knjigama koje je
pro itao. Dopadalo joj se to to ne pui. Ono to ju je
verovatno najvie zainteresovalo kod tog momka bila
injenica da vie nije imao ni oca ni majku. Njegova majka
je umrla odmah po njegovom ro enju, a otac je umro od
bolesti kada je Loran imao desetak godina. Imao je stariju
sestru, Editu, i posle smrti roditelja podigla ih je tetka
Leonora i ona je pla ala njihove studije. Kada je Loran
dolazio u Pariz, odsedao bi kod svoje tetke u Latinskom
kvartu. Etel je zamiljala Lorana kao mladog oveka koji
ivi sam u Londonu, bez prave porodice, i zamiljala da bi
on mogao da bude njen stariji brat, kojem bi se ona divila i
pruala mu podrku, a on bi joj pri ao o svom ivotu, dok
bi ona sa njim podelila svoju usamljenost. To je mogao biti
na in da pobegne od roditelja, od napetosti koja je
neprekidno rasla izme u njenog oca i majke, od njihovih
sva a i rovovskog rata.
Odnos izme u istine i Aleksandra nije bio najbolji ni
jo dok je ona bila mala. Jednog dan, posle jedne od
njihovih sva a, ona je stala ispred njih o iju punih suza i
viknula je: Zato mi niste dali jednog malog brata ili
sestru? Sa kime u da razgovaram kada vi ostarite?
Se ala se posti enog izraza na njihovim licima. Kasnije na
to vie nisu mislili i sve se nastavilo kao i pre, a Etel to
vie nije ponovila.

41

Neto se promenilo u atmosferi, ili je Etel iznenada,

kao adolescent, postala prijem ivija za ono to se govorilo
u salonu porodice Bren. Reklo bi se da je tu re o nekom
vr ivanju i navikavanju na oporost ivota. Aleksandar
je uvek bio zalu en anarhisti kom revolucijom, tim
Sudnjim danom u kojem bi Pariz plamteo u poaru i krvi,
a buruji i veleposednici bili obeeni na uli ne bandere.
Koliko se se ala, to je ak bila tema sa kojom se sprdalo u
njenoj porodici. Kada se dosa ivao, ili nakon neke sva e
sa istinom, Aleksandar bi pokucao na Etelina vrata i
viknuo: Pakuj se, sutra idemo na selo, bi e Sudnji dan.
A ta u sa kolom, tata? On je bio nepopustljiv: Ne
nameravam da ostanem u Parizu dok bude plamtelo.
Uvek bi odlazili na isto mesto, u malu seosku ku u pored
ume u Ferte-Ale, koju je Aleksandar iznajmljivao na
godinu dana. Tamo je iao da gleda kako lete avioni. U
dvoritu ku e je sklopio, uz pomo lokalnog stolara po
imenu Biar, maketu diriabla sa krilima, koji je, prema
njegovoj tvrdnji, trebalo da prevazi e sve to je tee od
vazduha. To su gluposti, govorio je gospodin Soliman,
kada mu je jednog dana Etel govorila o o evim
planovima. Eto na ta tra i svoje vreme, umesto da radi.
Etel mu to vie nije pominjala. Volela je me utim da ide
na polje avijacije dre i oca za ruku i da hoda po blatu
usred tih udnih maina sa podignutim krilima i
nepomi nim elisama. Znala je sve njihove nazive: Latekoar,
Brege, Ho kis, Paleron, Voazen, Humber, Rajan, Farman.
Jednog dana je sa ocem videla model aviona kodron-reno
kojim je pilotirala Elen Bue. Bilo je to nekoliko meseci pre
njene smrti, juna ili jula 1934. Taj avion joj se inio
ogroman, sa njukom ajkule i kratkim krilima, sa
jedinstvenom elisom od aluminijuma. Sanjala je da sretne
Elen i da bude kao ona. Aleksandar se nasmeio: I i emo
na Orli da je vidimo kako leti, obe avam ti. Ali nisu
nikada otili, verovatno nije bilo vremena za to.

42

Ose ala se neka vrsta urbe, kao da su se urili da

neto zavre, ali ta? Etel je sluala odrasle ljude kako
govore i iznose svoje ideje. Bilo je to posle ru ka, kada je
sluavka Ida stizala da pospremi sto. Aleksandar je
organizovao raspravu poput pozorine predstave. S jedne
strane su bili oni koji su se vratili sa Mauricijusa i
Reiniona, a s druge stranci, Pariani ili oni koji su se
asimilovali. Pitanje se odnosilo na aktuelnu situaciju, ali je
rasprava ubrzo prerastala u sukob li nosti, ideologija,
verovanja. Etel je htela sve to da zapie, jer je sve to
smatrala suludim i smenim.
Kerenski je shvatio, i rekao je, ali ga niko nije sluao.
On je znao o emu govori. Bio je tu od samog po etka,
kada su boljevici uzeli vlast.
Revolucija je bila neizbena. Ali jedino je Kerenski
mogao neto da u ini i pripitomi zver. To je bio njihov
Mirabo.
Da, ali znamo ta se dogodilo sa Miraboom.
Jasno je da su ga svi rtvovali i sada peru ruke, a to
je isto kao sa Lokarnom.
Potom bi usledio agor, a to su bili trenuci u kojima
su svi istovremeno vikali. Posle toga bi nastala podua
tiina. Etel je posmatrala svoju majku koja je pokuavala
da nastavi razgovor sa nekom neutralnijom temom koja je
bila zanimljiva: ... Ono to mene brine to je sadanjost,
sve tei ivot i poskupljenja. Istog trenutka se javljao
Talon: Poskupljenja nisu zabrinjavaju a, gospo o, to je
dobar ekonomski znak. Ono to bi uistinu trebalo da nas
zabrine to je deflacija, smanjivanje cena ivotnih
namirnica. Proverite svoju korpu kada idete na pijacu, i
ako ima vie vo a, povr a i mesa, i to za istu cenu, to nije
razlog da se radujete, ve naprotiv, da se ozbiljno
zabrinete.

43

Na to bi pukovnik Ruar, generalica Lemersije i ostali

protestovali. Bilo je i onih koji su govorili Sve
poskupljuje! kao i onih koji su se alili na plivaju i kurs,
na rizik devalvacije i otputanja. Tetka Polin je nakon
zatija nastavljala: Sada je dakle pravi trenutak za
kupovinu. Kau da se na Azurnoj obali privatne vile u
lepim kvartovima prodaju u bescenje! istin: Da, na
Azurnoj obali, jeste li videli crte u Glasu! Jedan novinar
pita hotelijera: 'Kakva je sezona?' A hotelijer odgovara:
'Nije sjajna. ta ho ete, svi nai posetioci su u zatvoru!'
Ova replika nije, me utim, izazvala smeh. Nekako je u to
vreme Etel ula nekoga da izgovara ime Hitlera. U
po etku su govorili Adolf Hilter, kao to su govorili
Aristid Brijan, ili Pjer Laval. Ponekad je emen
upotrebljavao i izraze kancelar ili ef nema ke
drave, to je posebno bilo privuklo njenu panju. A
zatim, malo-pomalo, verovatno kako se on u vr ivao na
vlasti, i poto je postajao svetski poznata li nost,
jednostavno su govorili: Hitler. S vremena na vreme, ula
bi kako emen ili pukovnik Ruar, pa ak i njegova ena
krupna ena otrih crta, sa eirom na kojem je bila
udenuta ljubi ica, i koju su zvali pukovnica kau:
Firer, to je ona izgovarala kao francusku re koja zna i
bes (fureur) i Etel se pitala da li je ta re imala isto zna enje
na nema kom.
Hitler je rekao... Hitler je u inio... Jedne ve eri
istin je upalila radio u salonu i tada se za uo taj neobi an
glas, otar i hrapav; on je drao govor koji je na momente
bio nadja an zvukom aplauza ili cvr anja, to je teko bilo
ustanoviti. im je Etel stala da bi ula taj glas, majka je
kazala: To je Hitler. Dodala je neto to je kod
Aleksandra izazvalo podsmeh: Uasavam se tog glasa i
hvata me jeza... Pa ta, glas kao i bilo koji drugi,
pomislila je Etel i u inilo joj se da je taj glas udno podse a
na glas emena.

44

Kasnije, kada je sve potonulo, Etel je pokuala da se seti

tog nedeljnog popodneva u salonu svojih roditelja, a tiina
u kojoj se tog trenutka nalazila jo je vie potenci-rala
agor tih skupova, povike tetaka, njihov smeh, zveckanje
kai ica u oljicama za kafu, pa sve do muzi kih ta aka
koje je Aleksandar uveo a koje su bile prava pozlata
razgovorima. Svirale su se umanove sonate, ubertove,
Grigove, Masneove kompozicije, kao i kompozicije
Rimskog Korsakova. Etel je sa nestrpljenjem ekala ova
intermeca i tada bi sela za klavir i pratila oca, koji je svirao
flautu, a ponekad i pevao. Aleksandar Bren je imao lep
glas baritona i kada je pevao, njegov mauricijuski akcenat
se gubio i stapao u muzici i ona je tada mogla da zamisli
ostrvo odakle su vodili poreklo, njihanje palmi pod
povetarcem i um mora koje se razbijalo o hridi, kao i
cvrkut ptica i zrikanje zrikavaca na obodu polja e erne
trske. Katedrala koju je progutao ratni vihor pretvorila se
u brod potopljen na pu ini, a moda i u Zalivu grobova,
dok je zvono koje se moglo uti odjeknulo na krmi na
kojoj je fantomski mornar zvonio za uzbunu. Jednom ili
dvaput, za vreme njenog detinjstva, lepa Mod se pojavila,
izme u dva vokalna izvo enja, obu ena u sjajnu ve ernju
haljinu, plave petrolej ili crne boje, sa kreolskim
min uama u uima i gustom, prebogatom ri om kosom
koja je krila, govorkalo se, male avove kojima je zategla
bore na elu. Ona je imala lep glas kad je pevala arije iz
opera Aida i Ifigenija, ali je njena karijera ve bila na
zalasku i vie nije nastupala izuzev u provinciji, a da bi
povezala kraj s krajem, radila je u ateljeima za izradu
pozorinih kostima. Etel je vrlo rano shvatila koju je ona
ulogu imala u o evom ivotu. Bilo je to jo pre njenog
ro enja, ali su posledice te pri e jo trajale. Bra na la a
njenih roditelja bila je izloena talasima, pa ak i buri koja
je vie puta pretila da je potopi. A potom je vreme sve
prekrilo patinom i samo je poneka laganija zebnja mogla
da uzdrma tu veoma glatku povrinu. Mod se godinama

45

nije pojavljivala i Etel je ula da se pri alo o njenoj

avanturi i putovanju sa jednim bankarom. Kada je kro ila
u stan porodice Bren bez najave, izazvala je zaprepa enje.
Etel bi, oslukuju i lupanje svog srca, pratila fini alt
gospo ice Mod, iako je ona kod suvie visokih nota
falirala, a glas joj propadao. Aleksandar Bren, me utim,
kao uz pre utni dogovor, nikada u javnosti nije pevao s
njom.
Uve e bi Etel grozni avo ispisivala na stranicama
svoje agende prepis dijaloga koji su vo eni tokom
razgovora, kao da se radilo o re enicama od najvieg
zna aja, koje nikada nije trebalo zaboraviti:

Salonski razgovori
Neprijatelj, ne treba se prevariti kada je re
o nerijatelju, on je ovde, unutra, u naim
zidovima.
Neprijatelj iz unutranjosti, stari refren
nacionalisti ke desnice. (Smeh.)
Smejte se, smejte se, vide ete za nekoliko
godina, kada vam se dogodi ono to se
dogodilo u Rusiji, kad se na ete u Londonu u
ulozi ofera ili guvernante devoj ica u
Australiji!
Dopala bi mi se Australija (Polin), to je
jedina nova zemlja u kojoj vam doputaju da
budete ono to jeste.
Kanada, sneg, uma, eto o emu ja sanjam
(mama).
Tamo je suvie hladno za mene (tata).
Zato da se ne vratimo na Mauricijus?
Nikada vie! Kada smo jednom osetili Pariz.

46

 Pariz je grad iluzija (emen).

Grad arlatana (tata).
Ali neprijatelj, kona no, to treba da shvatite,
on se eta pod vaim prozorima i organizuje
trajkove, sve do robnih ku a u Samaru i kod
Galerija. Torpedovanje, sabotaa i osvajanje,
to je lozinka Moskve.
Vi postavljate kola ispred volova, dragi moj
prijatelju. Zaboravili ste da je to bilo na
svetskom nivou. To je po elo sa funtom
trideset prve godine, a sada je dolar izgubio
etrdeset jedan procenat za nekoliko sati.
Da, to su Amerikanci, samo znate, oni ine
ta ele sa svojim dolarom. Kada im to
odgovara, oni ga devalviraju! (Talon)
Vi uvek sa vaim finansijama! (Polin.) Neko
bi pomislio da smo u ku i bankara. Zar se ne
moe razgovarati o ne em drugom?
Da, da, (generalica Lemersije), sa pukovnikom
pri amo o automobilima, samo ga to interesuje, peo, matis, likorn IICV, ili viva est!
Meni se dopada fard V8, to je mo an auto
(tata).
Da, ali je veoma skup i ne znamo da li emo
imati gorivo idu e godine (marna). Mi smo
ovde ugradili jednu pe na sve vrste goriva,
ona puta vru vazduh, ak i u slu aju
nestaice nafte, loi emo otpatke.
Strahota (generalica Lemersije), moete li
zamisliti taj smrad.
Ma ne, dobro znate da dim nema mirisa
(Milu).
A uostalom ni tednja.
U svakom slu aju, sa ratom koji je na pragu
ionako ne e biti ni ega da se stavi u vau pe .

47

 Rat (.Polin), kakva li je to manija da se samo

govori o ratu, ja sam ube ena da je rat sasvim
nemogu , Nemci ne e nikada vie rizikovati
da budu ponovo poraeni.
Ali nisu tu samo Nemci (Milu), tu je i Italija i
panija.
Japan je po eo u Kini, videli ste ta su
uradili u angaju?
Da, ali oni ele da poljuljaju interese Evrope
i ve su po eli.
A sada se odjednom interesujete za ute?
(generalica Lemersije.)
Ni ja ne elim da verujem u rat (emen). Sve
je to zavera crvenih. Musolini je rekao i
ponovio, on nikada ne e napasti Francusku,
ima on dosta posla u Abisiniji i sa Sudetima,
ne, zaista, oni koji zagovaraju rat, njih znamo,
dovoljno je pogledati ko moe da profitira od
zlo ina.
Razgovor je trajao gotovo ceo dan, i uvek se
ponavljao.
Bu na diskusija se poja avala, odjekivala u velikoj
sobi i svi su govorili u isto vreme, istin, Polin i Milu,
profesor klavira Odil Severin i uvek nepodnoljivi
Kaludijus Talon, koji je od incidenta u hodniku izbegavao
da pogleda Etel. Ona je sistematski odlazila na drugi kraj
sobe, i kad je on bio pristuan, sela bi pored Lorana Felda.
Etel je bila zahvalna mladom oveku to se nije uklju ivao
u razgovor. Ona je sedela na stolici, uspravno, i povremeno bacala pogled na njegov profil, okruglu bradu i ri u
grguravu kosu, koja mu je davala izgled devojke i
obasjavala ten bojom puti, kao da je bio zbunjen. Nikada
nije odgovarao na provokacije i samo se namrtio kada se
Talon, verni italac novina Francuska akcija, obruio na
strance, zahtevaju i da se proteraju iz Francuske, kao i da

48

andarmerija uhapsi i protera panske izbeglice i preda ih

frankisti kim snagama.
Loran Feld je bio stalni prijatelj. Redovno je dolazio,
vitak i elegantan, neverovanto razli it od drugih ljudi koje
je Etel sretala u Parizu, i kao stranac bio je izuzetno
neobi an. Jednom je samo uzeo re u salonu. U tom
trenutku, Talon je krenuo sa svojom uobi ajenom
harangom, ciljaju i na Veliku Britaniju: To je nacija
izdajica, nitkova, prodatih dua, ratnih huka a; ne
zanosite se, oni e Francuze da oteraju na klanicu da bi
zatitili svoje interese, i sami znate ta se govori:
Francuska ima oklopne jedinice, a londonski Siti blindirane sefove! Loranovi rumeni obrazi su plamteli poput
njegove kose, kao da su bili obasjani poarom. Bio je
zabezeknut od indignacije. Vi, vi ne znate o emu
govorite to je neprihvatljivo, sramno, ja vam tvrdim da
je Engleska na jedini saveznik i da nikada ne e ostaviti
Francusku na cedilu! agor je bio nepodnoljiv. Svi su
govorili u glas, a galamu je nadja avao Talonov glas koji
je, naglaavaju i zavrne slogove, dodao glasom arlatana:
Aj'te, molim vas, jadni de e, vi ste ili naivni ili se
pretvarate da ste zaboravili... Aleksandar je udobno
sedeo u svojoj fotelji i povla io dim za dimom, o igledno
u svom elementu, usred te vike je podigao svoj duboki
glas, oteu i pomalo: Ajde da ne pri amo o Engleskoj; vi
znate da su na Mauricijusu podeljena miljena o toj velikoj
zemlji...
A moda zaboravljate, gospodine, nastavljao je
Talon, podiu i se na vrh prsta, i pri tom se vie nije
obra ao Loranu Feldu ve celom auditorijumu, omraenu
ulogu koju je Engleska odigrala za vreme poslednjeg rata,
kada je odbila da nam pomogne u trupama, dok nas je
neprijatelj masakrirao. Tetka Milu se uvek svrstavala
me u one koji su neto imali protiv Engleske i ak je u
Parizu osnovala klub iredentista koji se zalagao za
vra anje Mauricijusa Francuskoj. Bez daljeg treba ista i,

49

dragi moj, da er ilova politika nije jasna, a emberlenova jo manje. Pored toga, nemojte zaboraviti da nam je
boljevizam stigao iz Londona.
Talon: Stalno se ponavlja ista pri a. Uvek smo mi ti
koji treba da vadimo kestenje iz vatre. Loran Feld nije
vie znao ta da kae. Digao se da po e, ne obaziru i se na
Aleksandrove proteste. Pognuvi se prema Eteli, a to je
bio trenutak u kojem je prvi put osetila da je odrasla, jer joj
se obra ao kao jedinoj razumnoj osobi: Nemojte ih
sluati, gospo ice. Engleska je velika zemlja i bi e zauvek
saveznik Francuske. Ona nikada ne e prihvatiti zlo ina ki
reim Nema ke. agor je u me uvremenu prestao. To
me utim nije dugo trajalo. Etel je uzela Lorana za ruku i
potom su izali da udahnu vazduh u dvoritu. aj se
puio iz olja, i kai ice su zveckale o porcelan, dok se
miris kola a od kanele, koje je Polina umesila, meao sa
dimom cigareta i cigara u velikoj zastakljenoj sobi. Sve su
to bila puka naklapanja i nita od svega toga nije moglo da
izmeni stvarnost.

50

Doga aji su se nizali jedan za drugim. Kada je Etel o

tome kasnije razmiljala, shvatila je da nita od toga nije
predvidela. Sve se deavalo kao po nekom uhodanom
mehanizmu. Jedan proces je bio pokrenut i niko ga vie
nije mogao zaustaviti. Sve je po elo sa smr u gospodina
Solimana, pred kraj 1934. godine. Etel se se ala onoga to
su joj ispri ali o njegovim poslednjm trenucima. Sluavka
Ida mu je prethodnog dana pripremila ve eru, a on se
alio na umor i na glavobolju. Rano izjutra, nala ga je u
krevetu, odevenog u tamnosivo odelo, sa crnim izgla anim cipelama na nogama i kravatom vezanom oko
mravog vrata. Bio je tako miran i elegantan da je Ida
pomislila da spava, ali kada je dodirnula njegovu ruku,
osetila je da je hladna. Sahrana je odrana tri dana kasnije,
u crkvi San Filip di Rul. Samuel Soliman nije bio poboan,
ali je imao smisla za obi aje i na vidnom mestu, na
mermernoj plo i kamina, ostavio koverat sa instukcijama i
brojem grobnog mesta na groblju Monparnas, kao i ek za
upravitelja za trokove pogreba.
Etel je imala pravo da mu uputi poslednji pozdrav pre
nego to se poklopac kov ega zatvori. Idi, moe da ga
poljubi poslednji put, on te je tako voleo. Majka ju je
terala, ali je ona zastala i oduprla se. Ona to nije elela. Na
kraju se okrenula i izala iz sobe skrivaju i lice. Ostala je u
hodniku pred malim stolom prekrivenim crnom svilom na
koju su posetioci ostavljali svoje posetnice. Sve je to li ilo
na lou pozorinu predstavu. Kasnije je sluala majku koja
je prepri avala tu scenu, u kojoj je, toboe, Etel bila suvie

51

potresena za poslednji pozdrav. Ipak, njene o i nikada

nisu bile suvlje.
Pri ala je Kseniji o tome. Smrt Samuela Solimana nije
bila nita u pore enju sa smr u grofa avirova. Jednog
dana je ula kako ljudi govore o poslednjim trenucima
porodice Romanov, kako su ih crveni streljali u jednom
podrumu. Ona je bila ube ena da Ksenija nije zaplakala i
da nikada ne pla e. Bilo je ne eg vrstog u njenim plavim
ima, ne eg tvrdog i tunog. Ksenija je bila heroj.
Nije prolo mnogo vremena, a Aleksandar je poveo
Etelu kod advokata da pribavi dokument kojim bi dobio
dozvolu da raspolae sa nasledstvom svoje maloletne
erke.
Gospodin Bondi je bio karikatura od oveka,
lepukast i previe ugla en, sa fenomenalnim izuvijenim
brkovima, na kojima je oto Etelino oko prepoznalo
tragove crnila. Aleksandar Bren je bio neuobi ajeno
nervozan, to se kod njega ispoljavalo bujicom re i, koju je
njegov kreolski akcenat inio blago smenom. On Eteli nije
nita objanjavao, ali je ona te ve eri ula poviene glasove
koji su doprali iz sobe njenih roditelja, a zatim su se
zalupila vrata, i u tiini te no i ula je neto to je li ilo na
jecaje. Sutradan, kada su se za doru kom ona i njena
majka nale nasamo, Etel je uputila pogled majci kao da
od nje o ekuje neko objanjenje, istin je me utim
skrenula pogled, bila je bleda i nabor na kraji ku usne je
odavao gor inu na njenom jo uvek lepom licu.
Aleksandar je za nju govorio da ima gr ki profil, to je
bio kompliment.
Advokat je ponudio Aleksandru Brenu fotelju preko
puta svog radnog stola, a Etel je sedela malo dalje, na
stolici. Zatim je, stoje i, predao svom sagovorniku sveanj
papira, kao da je eleo da ih se to pre rei. Pretpostav-

52

ljam da vas je vas otac obavestio? obratio se udnovato

Eteli, dok je njegov pogled bio uperen prema Aleksandru,
koji se smatrao pozvanim da odgovori na pitanje. U
stvari nismo o tome stvarno razgovarali, a njena majka i ja
mislimo da treba pojednostaviti procedure, s obzirom na
njene godine... Gospodin Bondi je zatim nastavio, kao da
se to podrazumeva. Razume se, ali ipak bi trebalo...
Pokuavao je da na e prave re i, a za to vreme
Aleksandar je postajao nestrpljiv: Mila moja... Uzeo je
Etelinu ruku i pokuao da joj uputi pogled, ali mu uko en
vrat, zbog vrsto vezane kravate, nije doputao da se
okrene prema njoj. Etel ga je posmatrala iz profila;
dopadao joj se njegov uzdignuti nos, brkovi i brada i gusta
izuzetno crna kosa i esto je crtala njegov profil, kao da je
re o profilu nekog musketara ili gusara iz vremena
kapetana Sirkufa. Bilo mi je teko da ti o tome govorim,
jer i sama zna koliko te je tvoj stari ujak voleo, za njega si
bila kao njegova unuka i uvek je eleo da ti prepie veliki
deo svog nasledstva, a to je veoma teko breme za dete
tvojih godina...
Potom je gospodin Bondi po eo da ita dokument.
Jezik je bio teko razumljiv, posebno zbog toga to je
advokat zamuckivao dok je govorio, to je Etel podse alo
na njenog profesora istorije i geografije, kao i na ocenu
koju je o njemu izrekla njena kolska drugarica, izel
Amlen: Dakle, kad Piol govori, treba otvoriti kiobran.
Etel je shvatila smisao dokumenta koji je njenom ocu
davao puno pravo da upravlja, raspolae, i proda njeno
nasledstvo, uklju uju i i pravo da na njemu sagradi bilo
kakvu gra evinu i da pribavi neophodnu pozajmicu da bi
realizovao svoj projekat. Re enica je bila nedvosmislena,
pa ipak, Etel e se kasnije setiti da je u trenutku pomislila
da je njen otac odlu io da nastavi gradnju ljubi aste ku e i
istog trenutka je osetila talas zadovoljstva.
Advokat je prestao da zamuckuje i pruio papire
Aleksandru da bi ih on ponovo i itao, parafirao i potpi-

53

sao, a potom su nastavili razgovor o drugim stvarima.

Bilo je re i o pozajmici, o bankarskim garancijama, a
moda i o me unarodnoj politi koj situaciji, ali Etel vie
nije sluala razgovor. elela je da to pre napusti tu
zaguljivu atmosferu advokatske kancelarije pretrpane
papirima i da sebe lii prisustva tog oveka, njegovih
brkova i crnih o iju, i njegovog mu nog govora i zapljuckivanja. Imala je zakazan sastanak sa Ksenijom ispred
Liceja i urilo joj se da joj ispri a ono to se dogodilo, da
joj govori o ljubi astoj ku i koja je uskoro trebalo da
iznikne iz zemlje, sa svojim velikim prozorima okrenutim
prema dvoritu i vodenim ogledalom u kojem bi se
presijavalo jesenje nebo. U ku i bi Ksenija imala jednu
sobu za sebe i ne bi vie morala da stanuje u smrdljivom i
mra nom prizemlju u ulici Voirar, u toj upi u kojoj je
cela njena porodica spavala na duecima.
im je izala, poljubila je oca: Hvala ti, hvala. On ju
je gledao bez re i, zbunjen, kao da je mislio na neto
drugo. Iao je na Monparnas da obi e banke i ru a kao
samac, kako je govorio. Etel je bez zastajkivanja otr ala do
ulice Margeren. Imala je samo petnaest godina, a upravo
je bila izgubila sav svoj imetak.

54

Salonski razgovori (nastavak)

Jednog popodneva, istin je zablistala, moda se pre
toga kriom napila ili ju je neto mu ilo. Mod je bila
prisutna, kao i uvek glasna i koketna, u centru panje,
govorila je o operetama, koncertima, projektima, kao da je
jo uvek bila peva ica koja e uskoro i i na turneju, a ne
stara i usamljena cura u oskudici, koja je ivela, kao to se
govorkalo, u potkrovlju jedne zgrade u ulici akob, sa est
ma aka. Loran Feld je sedeo na pufu, malo povu en,
pored Etele. Bilo je teatralnosti u svemu tome, pomisli
Etel, isprazne i nestvarne, gotovo ironi ne atmosfere.
Ljudi su za to vreme umirali u Nankingu, u Eritreji i u
paniji, a kampovi izbeglica blizu Perpinjana bili su
prepuni ena i dece koja su ekala odluku vlade koja bi ih
izvukla iz te rupe i vratila im slobodu. A tu, u ulici
Kotanten, u salonu obasjanom blagim prole nim suncem,
agor razgovora je ispredao nekakvo zatitno gnezdo,
stvarao mirnu luku i mirnu i amneziju bez posledica.
istin je u tom trenutku najavila: Bubamara, pesma
Viktora Igoa. Tetka Vilhelmina ju je pratila na klaviru,
sva ponosna, kao da se spremala da svira neku himnu.
istin je imala jasan i pomalo zvidav glas, savren
izgovor i naglaavala je svaki slog, sa zvu nim izgovorom
svakog suglasnika. Pevala je tu ariju prvi put pred
publikom.
Ona mi neto re- e
Uznemirava me i tada videh

55

Njen sneni vrat, a na nje-mu

Ma-lu ru-i- astu bubu!
Etel oseti crvenilo i peckanje u obrazima. Imala je
uko en pogled i nije nita oko sebe prime ivala. Sada je
agor konverzacije u salonu bio utihnuo. Mlada devojka je
upravo najvie mrzela taj manir izveta ene u tivosti,
na in da se iskae dragocena panja, koja je u stvari bila
rafinirana la, kojom su prikrivali sopstvene strahove i
zlobu.
Reklo bi se koljka
Crvenih le a sa crnim ta kicama
Slavuji se u li n
Naginju da nas vide!
Ta ka se oduila i tekla je sporo. Tetka Vihlemina je
sviruckala na klaviru posle svakog katrena, verovatno da
bi oponaala cvrkut ptica u kronjama. ene su se hladile
lepezama jer je vazduh bio topao i teak generalica
Lemersije, sa oduevljenim izrazom, napu ila je svoje
naborane usne kao da e da izgovori slovo o. Etel je
ose ala kako joj se kapi znoja slivaju niz rebra, ispod
pazuha. Gledala je istinu i nije treptala i pratila je njen
tanki glas, kao da je time htela da spre i i najmanju
greku. Iznenada, nastupio je komi an trenutak: majka je
upravo pratila svoju k erku, kao da je re o nekom kolskom takmi enju na kraju kolske godine. Pa jo i ta
pesma, zapostavljena, jadna, besmislena, tla neukusna i
umiljena dosetka, te re i koje su odzvanjale kao otar
zvon , prebrz i isprekidan, kao na vratu nekog iski enog
ponija sa de jeg ringipila.
Medne usne behu te
Pognuh se nad le-po-ti-com
I uzeh bubamaru, kad poljubae od-le-te!!

56

Posle novog refrena, istin nastavi: Ali po-lju-bac

od-le-te! to je bilo propra eno smehom, dok se
generalica ustezala da aplaudira, lupkaju i svojom
sklopljenom lepezom po jabu ici leve ruke.
Zato Etel u tom trenutku mrzela Mod, tako estoko
da je srce po elo da joj lupa? Prestala je da slua, dok je
istin, ohrabrena apatima prisutnih, ponovila zavrni
stih o lepotici, bubamari i odletelom poljupcu.
... ivotinje su Boje,
ali glupost je ljudska!
Poslednji stih, koji je tetka Vilhelmina propratila
isprekidanim i drhtavim tonovima, bio je do ekan
aplauzima publike. Etel se spremala da ustane, ose aju i
mu ninu, a Loran Feld, koji je sasluao pesmicu bez
primedbi, dade joj papiri ispisan na brzinu. Etel je
pro itala: Neka nas Bog sa uva ovog francuskog ludila!
Izgledao je ozbiljno i lupkao po kolenima svojim
dugim prstima, a Etel je u njegovim plavim o ima tada
ugledala iskricu aljivosti i istog trenutka je dola k sebi.
Jedan talas snanog podsmeha prostrujao je njenim bi em.
Talon: Situacija je rovita, ali kao da to nikoga
naizgled ne brine, iako je krah neminovan, a
sadanja klika nije u stanju da ga spre i.
Aleksandar: Vi uvek preterujete u svemu, zar
ono najgore nas nije mimoilo?
Talon: Da to je ono u ta ele da nas ubede, i
berzanski trgovci su za to posebno zainteresovani, ali zapamtite ono to u vam re i...
Tetka Vilhelmina: Ne ete valjda opet sa tim
vaim krahom!
Glasovi ena: Da, da, pri ajmo o ne em
drugom, a ne uvek o novcu!

57

emen: Zlato e nestati kad Blum do e na

vlast.
Izneli su ga ve odavno!
U svakom slu aju, Narodni front je na
izdisaju.
Talon: Na svu sre u Hitler isti Nema ku od
boljevika, ali ovde je za to ve kasno.
istin: Pri ajte mi malo o tom vaem Hitlerru.
(Glasovi su ispravljali: nije Hitlerr nego Hitler).
To je isto! U njega nemam poverenja!
emen: Jeste li itali lanak akademika Abela
Bonara u Malim novinama? On je iao da se
sastane sa kancelarom u Berlinu koji mu je
rekao do koje mere je ljut to ga u Francuskoj
prikazuju kao diktatora.
Aleksandar: Molim vas, pa ta je on drugo
nego to?
emen: Dragi moj, jedan narodni reim ne
moe da postoji bez prinude! Hitler je to sam
kazao, narod je uz mene zato to zna da dobro
zastupam njegove potrebe i da je ono to me
zanima, njegova dua.
Vilhelmina: Njegova dua! Pri ajte mi malo o
dui jednog vabe!
emen: Ali gospodo, nema ki narod ima
veliku i lepu duu, zar vi kao muzi ar...
Vilhelmina: Molim vas nemojte da sve trpate
u isti ko! Mocart, ubert i Hitler, to ne ide
zajedno! (Smeh)
Talon: Mogli ste kao i ja da pro itate u tampi
o veli anstvenom do eku koji su mu priredili
na izvo enju Majstora peva a u Nirnbergu.
Do ekali su kancelara sa ovacijama, a to se ne
bi dogodilo u Parizu, to je prava istina!
emen: To je zato to smo mi u dubokoj
dekadenciji, Debisi, Ravel i njima sli ni.

58

Etel je planula: To nije istina, vi se u to ne razumete,

Ravel je genije, a Debisi... Imala je suze u o ima, a Loran
joj je stezao ruku da bi joj iskazao svoju podrku.
Aleksandar: ekajte malo, pa muzika
zavre uje vie od jedne sva e. Nastavimo sa
razgovorom o politici, to je mnogo... lake!
(Smeh.)
Polin: Za to vreme neki profitiraju, uli ste za
prodaju slika koje je va kancelar vratio
vajcarskoj zato to ih smatra izopa enim?
Zamislite, Vlamenkove slike prodate svaka za
dvesta vajcarskih franaka! Generalica
Lemersije: A pored toga, va Hitler ini takve
stvari, hmm... poput greaka nae nazovi
vlade, zar ne mislite tako? Pla eni odmori,
fabrike okruene cve em, sve je to udvaranje
najniim slojevima!
emen: Treba priznati da se s njim ta zemlja
izmenila. Imam prijatelja koji je bio nedavno u
Berlinu. On kae da je od dolaska na vlast
kancelara, Nema ka postala ista i prijatna i
da svugde ima cve a, ak i na farmama i na
selu...
Milu: Jo malo pa ete nas uveriti da je tamo
raj!
Talon: On je ipak otvorio plae na Baltiku za
milion radnika, nije li to bolje od onoga to su
uradili socijalisti?
Polin: Balti ko more, kakav uas! (sa mauricijuskim akcentom): To je verovatno jo gore od
vae Bretanje! (Smeh)
Aleksadar: nema sumnje, Rigen nije isto to i
Nica!
Moja sestra vidi samo Rivijeru!

59

Milu: Pri ekajte da Firer poalje svoje radnike

u Nicu!
emen: Za to vreme, on upotrebljava izraze
koje se Blum nikada nije usudio da izgovori
pred svojim bira ima, on im govori o
napretku, o tome da im je vratio radni ku
ast, moete li zamisliti politi ara koji bi to
rekao kod nas?
Generalica: Nije ni udo! On im omogu uje da
rade manje da bi vie zara ivali! On kupuje
njihove glasove pla enim odmorima i
letovanjem na moru!
emen: On se ne ustee da kae neke stvari
koje boljevici i socijalisti nisu nikada
izgovorili, da treba vratiti dostojanstvo
manuelnim
radnicima,
da
za
njega
specijalizovan radnik obavlja umni posao, a
jedan ra unovo a u banci mehani ki posao.
Generalica: Da li je to to se vama, kao
ra unovo i, dopada?
emen: U krajnjoj liniji, treba prevazi i li ni
interes, treba gledati malo ire i dalje! Zato
biste hteli da pori em istinu? Zbrajati cifre, to
nije kompleksnije od rada jednog radnika koji
popravlja mehaniku nekog automobila ili
rada zanatlije koji pravi stilski nametaj.
Aleksandar: emen je sada postao socijalista,
ko bi to poverovao?
emen: Nemojte tako da govorite. Dobro
znate da mrzim lai socijalista i zlo ine
boljevika u Rusiji! Ali treba izmisliti neki
novi put, to je upravo ono to kae Bonar,
pro itajte to! Evo!
Polin: Jedan novi put! Zar vi u to verujete?
Izvinite me, ali va Hitler je jedan prepredenjak koji govori ono to narod eli da uje, ali

60

on nita ne e uraditi. Moete li da zamislite

zemlju u kojoj radnici komanduju gazdama?
ak se ni u Rusiji to nije dogodilo! Vidite
Staljina!
Aleksandar: Tja, tja! Eto opet pri amo o
politici!
Talon: U me uvremenu, Nema ka je u boljoj
ekonomskoj situaciji od Francuske, ona se
oporavila!
Generalica: Nije ni udo, nita nisu platili od
ratnih reparacija, eto vam jo jednog poklona
socijalista!
Zar ne vidite, vi ste nepopravljivi!
istin: Izgleda da su u Nema koj napravili
neke nove sorte rua, izuzetno bele.
Ho ete da kaete, draga moja, da su ukrali
nae 1914. godine, vi to niste mogli da znate,
to je bilo lionsko udo, rua koju su prekstili u
frau, ne znam vie kako Duski, Drui, i sve
su prekopirali, nau malmezon, nae zlatno
sunce i dali su im stravi na imena koja ne
moete ni da izgovorite!
Aleksandar: ta sad? Sada ratujemo ak i u
rui njacima!
Polin: Ma, Aleks, ne budite naivni! Dobro
znate da nita nije isto, ni kod cve ara. Sve to
vie mirie na nametaljku nego na rue, zar
se ne slaete? Aleksandar: Ajmo, prestanimo
da rue pretvaramo u vapske! Eto, to vam ja
nare ujem!

61

Uvek je to bio isti zvuk, razgovora, smeha, zveckanja

kai ica u oljicama za kafu. Sede i u dnu sale za
ru avanje, Etel je posmatrala zvanice jednu za drugom, sa
znatieljom, dok je nekada imala ose aj sigurnosti, ili
bolje re eno neke omamljenosti dok je sluala njihove
glasove, mauricijuski raspevani akcenat koji je i naje im
tiradama davao neki arm, a sve je to bilo naglaeno
usklicima, zvu nim Ajo! koje su tetke isputale,
okruene maglom cigareta svetlog duvana. istin je
postigla da se zabrani puenje tamnog duvana koji je
terao na kaalj. Etel je najednom osetila nalet anksioznosti
i besa, ustala sa stolice i otila u kuhinju u kojoj je
sluavka Ida prala posu e i pomogla joj da obrie i sloi
tanjire. Jednog dana dok joj je istin uputila prekor:
Zna koliko je stalo tvom ocu da prisustvuje
sedeljkama, on te je traio o ima, ona je neu tivo
odgovorila: Da, sve te vake i ti kankani! Sigurno se
neto sli no doga alo i na Titaniku pre nego to se
potopio.
Kako se porodi ni brod udaljavao, Eteli su se vra ali
svi ti glasovi, te apsurdne i beskorisne konverzacije, kao i
ta u koja je pratila tok tih razgovora, kao da se od
jednog do drugog popodneva, iz trivijalnosti diskusija,
izdvajala neka vrsta otrova koji je izjedao okolinu, lica,
srca, pa ak i zidni tapet u stanu.
U istoj svesci u kojoj je, jo od svog devojatva,
zapisivala dobre izraze, Aleksandrove poetske re enice,
romanti na raspoloenja svojih tetaka sa Mauricijusa, ona

62

je sada sa besom ispisivala komi ne momente, optube,

loe jezi ke obrte i slike mrnje:
Luter, Ruso, Kant i Fihte, etvorica jeva elista Kakanije.
Jevrejske i protestantske familije, Iseljeni ka
drava ili monod, masonski svet.
Semitska lepra.
Poteni Francuz ekploatisan od strane
kosmopolitskog jevrejskog bankara.
Kabala, vladavina Satane (Gueno de
Muso, odobren od Nj. s. Pija IX).
Kontraproduktivni Jevrejin (Prudon).
Jevreji nisu kao mi: oni imaju kukast nos,
etvrtaste nokte, ravne tabane i jednu ruku
kra u od druge (Drimon).
Oni smrde.
Prirodno su imuni na bolesti koje nas
ubijaju.
Njihov mozak nije sazdan poput naeg.
Za Jevreja, Francuska je prolazna zemlja. On
ne veruje ni emu drugom osim novcu; njegov
raj je na zemlji (Moras).
Jevreji su u vezi sa hijeromantijom i
vradbinama.
Nai veliki politi ari se zovu an Zaj, zvani
Isaija Jezekijel i Leon Blum, zvani Karfunkeltajn.
Saradnici Imanitea se zovu Blum, Rozenfeld,
Herman, Mok, Ziromski, Vejl-Rejnal, Koen
Adrija, Goldild, Modiano, Openhajm,
Hirovic, varcentruber (nazdravlje!), Imre
Gjomaj i Hauser.
Englezi su ve i varvari od Nemaca,
pogledajte samo Irsku.

63

Olije Mordrel je rekao: Ne treba dopustiti da

se Bretanja ocrni.
Hitler je rekao u Nirnbergu: Francuska i
Nema ka me usobno imaju vie razloga da se
dive jedna drugoj nego da se mrze.
On je predvideo krivce: Jevreji i boljevici
ne e biti zaboravljeni.
Moras je napisao u Aleji filozofa: semitski
genije se ugasio posle Biblije: Danas je
Republika drava bez poretka, u kojoj
trijumfuju etiri saveznika, Jevreji, masoni,
protestanti i stranci.
Julijus trajher je rekao u Nirnbergu: jedino
reenje je fizi ko unitenje Izraeli ana.
Posle ovih u nih polemika usledilo bi primirje,
konstatovala je Etel, kao kada je nalet popustio, nije
ostajalo nita osim te bolne iznemoglosti, sramne
izlomljenosti koju je pri ljivost tetaka teko mogla da
razbije. Pri alo se o modi, kolima, sportu ili filmu:
Peo 402, model leer e poraziti sve druge,
Reno, Dela, Talbo, De Dion, Panhard, Ho kins,
pa ak i Rols Rojs!
Videli smo ga u vitrini u ulici Vagram,
prelep je!
A cena, jeste li videli cenu?
Sa svim tim devalvacijama, najpe u Americi,
a ovog leta i kod nas!
Pla eni odmori i njihovi ka keti!
Na kraju ipak je normalno da i ti jadni ljudi
idu da vide more! (istin.)
Da li ste uli o poslednjem izumu, radioviziji?

64

 Zamislite, Beatris Breti dolazi kod vas da

vam se obrati! Pa Sara Bernar!
Da, ali u zelenom, drage moje! Sve u
zelenom, kao trolovi!
Ja vie volim da idem u bioskop, jeste li
videli Veliku iluziju?
A ne, nemojte opet o ratu! Ja u radije i i da
gledam bra u Marks u filmu Pa ja supa!
Tu je generalica obavezno komentarisala: Ja
u i i u bioskop kada se film usavri.
Mukarci su sa svoje strane obrazovali mali
komitet. U nastavku, atmosfera se oputala.
Etel je vie volela ovaj deo salona. Sluala je
brujanje. Upravo ono brujanje aviona koje je
Aleksandar voleo. Njegov veliki projekat
sastojao se u konstruisanju letelice sa krilima i
elisama. Da li je u to jo uvek verovao? Etel se
pitala da li je bila jedina koja je znala da se
bankrotstvo pribliava. Posmatrala je tog
visokog oveka, njegov ten starog Mauri anina koji pariska zima nije uspela da izbledi,
njegovu jo uvek crnu i sjajnu kosu, bradu,
koja je bila uredno potkresana i ruke
umetnika sa dugim i izuvijanim prstima.
Sve je u elisi, to govorim od samog po etka.
Integrala je dobra i sa njom smo oborili prve
rekorde, Polan u Engleskoj, pa Moran i avez.
U to vreme, motor je bio Gnom, sedamdeset
konja i dvostuko rastere enje. Ali ja dajem
prednost elisi Ratmanov. Slaem se, ona je
stara, ali prua maksimum snage u
minimumu prostora.
Zna i vi ste za drvene elise?

65

 Naravno. To se brzo popravlja i to je bitno,

lake je.
A ta emo sa Bregeom?
On radi za vojsku i to nema nikakve veze, za
borbu je eli na elisa neophodna.
Puio je svoje cigarete, dok je njegov plavosivi pogled
bio izgubljen u visinama, Etel je mogla da ga mrzi, zbog
zla koje je naneo, njegovih lai i prevara prema njenoj
majci i njegovih hvalisanja. Ali nije joj polazilo za rukom
da se od njega udalji i da ga posmatra hladno, kao stranca.
Moda sad kada je bio na ivici bankrotstva, pred
samim padom, ose ala je da mu je blia nego ikada.
Prise ala se stroge ocene koju je gospodin Soliman dao na
ra un mua svoje sestri ine: Od suve vo ke ne moe
nita dobro da nastane. Izuzev tebe! Kao da je to bila
slu ajnost, rezultat udesnog provi enja. On je Eteli
govorio: Ti mi donosi sre u, ti si moja sre na zvezda.
Znate li za priru nik Drevijeckog
avionskim elisama? To je moja biblija!

Tema o avionima bila je za mukarce nepresuni izvor

konverzacije:
Verujte mi da e u slu aju rata avioni odneti
prevagu. Me utim, izgleda da u Francuskoj to
niko ne shvata!
A diriabli! Ne zaboravite diriable!
(Aleksandar)
Ali videli smo ta se doga a sa diriablima!
(Ruar)
Nesre e! Pa i avioni se rue svakodnevno!
Da, ali ih je tee pogoditi!
Jo uvek nismo izvuki pouke iz rata, Setite
se pre dvadeset godina, su predskazali efekte

66

avionskih bombardovanja, ali to nije nimalo

potreslo nae ministre rata!
Sve su karte stavili na liniju!
Ali linija je sasvim na mestu, jeste li itali
Ilustraciju? ak i u slu aju da nai avioni
pre u preko nje, bi e neophodno da se
peadija pokrene! To nisu patke! (generalica)
U pravu ste gospodo, znate li me utim da
nai avioni mogu da ponesu etiri hiljade
projektila sa krilcima i da mogu, sa pet naleta
dnevno da za est meseci izbace vie od
jednog miliona i esto hiljada projektila, to bi
zna ilo, pod pretpostavkom jednog posto
pogodka, dvadeset hiljada neprijateljskih
vojnika izba enih iz stroja! Pomnoite ovo sa
sto aviona i dobi ete rezultat! (Aleksandar)
Dva miliona mrtvih za est meseci, to tera
na razmiljanje! Dobro je re eno, vazduno
oruje je apsolutno oruje. Ono je tako
zastrauju e da rat ini nemogu im. (Ruar)
Da, izuzev to se ve pokazalo u paniji.
uveni avioni Potez koje su socijalisti
predali Crvenoj armiji!
U Gerniki!
Uz put, jeste li videli Pikasovu sliku na
Izlobi?
Hvala lepo, Kakav uas! (enski glasovi)
Upravo to, bombardovanja su uasna!
Moda je to hteo da kae! (Poneki smeh)
Tenzija se vra ala u talasima. Etel je ose ala istu
mu ninu u grlu, dok je sluala taj koncert re i i uzvika.
Ona je nesumnjivo zbog svoje mladosti bila jedina koja je
sluala ne progovaraju i ni re i, nije se uklju ivala u
razgovor. Oni drugi su ve prevalili veliki deo svojih
ivota i re i su u njihovom slu aju bile samo tlapnja, vetar.

67

One nisu imale vrstinu stvarnosti. Moda su im

sluile za to da reskiraju ivot.
Kona no, avion, aerostat, to nisu samo
naprave za vo enje rata! Verovatno ste itali
mali lanak H.G.Velsa naslovljen Aniticipacije? (Aleksandar)
Ali on je ve odavno mrtav, zar ne?
To je bilo pre rata. On je predskazao da e za
manje od sto godina, avion zameniti voz i
brod za duga ka putovanja.
Ali avion jo uvek to ne moe. (istin.)
Reenje je u automatskom letu. (Aleksandar)
Kakve li strahote! Ho ete da kaete avion
bez pilota?
Ne, ho u da kaem da e raspolagati
sistemom koji
e automatski ispravljati
nestabilnosti, vazdune rupe.
U svakom slu aju, postoji oblast u kojoj vai
avioni ne e na initi napredak, a to su nebeske
putanje! Oni i dalje lete bilo kud!
Da, to me podse a na aferu Bik. (Poneki
smeh)
Ne vi ste suvie mladi da se toga se ate.
Kako se zvao taj pametnjakovi ? Big?
Birg. (Generalica)
Da, Birg, to je on. On je osnovao univerzalno
drutvo za naplatu prava nadletanja svim
avionima koji bi proli iznad polja u okolini
aerodroma. Tako je prevario hiljade
lakovernih seljaka.
On je definisao vlasnitvo seljaka kao
prizmu ija je baza bila polje, a ije su se
strane uzdizale ka nebu!
U sutini, moda je bio u pravu? (istin)
Zamislite diriabl koji je neprekidno

68

ak

stacioniran iznad vas i ta ako padne u vae

dvorite, da li vam on pripada?
Dobro, recimo da vam duguje bocu
ampanjca! (Smeh)
Ali Vels je u pravu, iako mi moda ne emo
vie biti tu da se u to uverimo, ali ja vam
tvrdim da e avioni i diriabli biti isto toliko
brojni na nebu Pariza, kao to su danas na
ulicama automobili.
Svako e imati svoj? Zar to ne vodi
katastrofi?
Da, ukoliko rat ne uniti sve! (istin)
Ja verujem da e s neba sti i mir. (Talon)
Neka vas nebesa posluaju, dragi moj!
(Aleksandar)
Ajmo, opet rat! Da li je doputeno da se
pri a o ne em drugom? (Odobravanje ena)
Bilo je to kao da su sve prikrili. Etel je ose ala tu
vrtoglavicu i bol. Jedno popodne, posle povratka iz kole,
kada je imala oko deset godina, salon je bio nenormalno
pust. U polumraku dok su pliane zavese bile razvu ene,
primetila je veliku fotelju u kojoj je njen otac obi no sedeo,
itao novine i dremao posle ru ka. Videla je u fotelji jednu
tamnu siluetu, obu enu u preveliki sivi ogrta sa eirom
na glavi, malo zakrivljenim napred, kao na glavi spava a.
Etel se tiho priunjala, bez re i. Velika fotelja je zaklanjala
svetlost koja se probijala kroz zavese. Uspavana silueta se
nije pomerala. Etel je zaustavila disanje. Da bi hodala to
ne ujnije, ostavila je polako torbu na parket, uz nogu
fotelje kako se ne bi prevrnula.
Zato se nije uo nikakv zvuk u ku i? Prepoznala je
sivi kaput pripadao je gospodinu Solimanu, koji ga ve
due nije nosio, jo od onda kada je prestao da eta
Luksemburkim parkom. Ali u fotelji nije bio gospodin
Soliman. To je bio jedan urueni lik, mrav, u prevelikoj

69

ode i. Pa ko se to usudio? Etel s pribliila i pognula

napred. Iznenada ga je ugledala. Sunce je tog trenutka
izalo iza oblaka i osvetlilo njegovo lice. Njegovo lice je
bilo stravi no, sivo, izbrazdno dubokim borama, sa
irokim ustima ljubi astih usana i monstruoznim dugim i
kvrgavim nosem sa rairenim nozdrvama. To lice ju je
gledalo ispod eira i razvla ilo grimase, a tupe o i su bile
oivi ene crvenim podo njacima. Etel se se ala da je
vritala i otr ala u hodnik, sve do svoje sobe, i da je osetila
da su joj se najeile sve dlake na nogama i rukama, dok joj
je telom prostrujala hladno a niz le a. Srce joj je lupalo
kao da e da isko i. Plakala je u maj inom zagrljaju, ali
nikako nije mogla do i do vazduha. A potom je, neto
kasnije, za ula duboki o ev glas, koji je odgovarao na
prekore i pokuavao da smiri istin, glasom koji joj je
dotad bio nepoznat i koji je zvu ao jadno, ispunjen
ose ajem krivice. inilo joj se da je vie volela kada se
ljutio i vikao svojim naglaskom Senje ezi! I kad je
nastavljao na kreolskom sa svojim ki koz-la ili bataklan.
Tada je, me utim, shvatila ta se me u njima deavalo i
zbog ega je majka bila tuna, a njen otac nesre an taj
sitni arski rat koji su svakodnevno vodili, ni zbog ega.
Kada se vratila u salon, poto se smirila, velika fotelja
je bila prazna, a sivi ogrta , eir i nalatene cipele
gospodina Solimana bili su sloeni u plakar, a stravi na
ise ena glava na kojoj su o i bile svedene na dve crne
rupe, nestala je zauvek.
Kasnije, ona je potraila ime tom neznancu, tom
provalniku. Kada je o tome govorila Aleksandru, on bi se
pravio da se ne se a. Maska od kartona, kae? Ne, ne
znam gde bi mogla da bude... Moda ga je bilo stid ili je
stvarno bio zaboravio na incident.
Me utim, to je mogao biti samo on. To se dogodilo
jednog obi nog dana, ne onog koji je bio predvi en za
porodi ne skupove. Bio je pripremio alu bez istininog
znanja i sakrio se iza vrata. Kada je video ta je usledilo,

70

ok i suze, bio je zapanjen i pobegao u svoju radnu sobu,

prave i se da ne uje. To je jo bilo vreme kada je emen
dolazio gotovo svaki dan. Da nije to moda bio on? Ne on
to sebi nikada ne bi dopustio.
Znatno kasnije, Etel ga je ula kako razgovara sa
Aleksandrom u salonu. ta li je govorio? Izgovorio je neko
ime i dodao: Prava glava ajloka, sa debelim usnama,
upavim trepavicama i malim nedovoljno udaljenim
ima, naboranim elom i kovrdavom kosom. A nos,
kakav nos! Kljun ptice grabljivice, ogroman kljun
leinara! Etel se najeila. On je govorio o svojoj maski! O
tom oveku u sivom ogrta u koji je sedeo u fotelji, u senci
salona. Ona je pocrvenela od ljutnje, izala je iz salona bez
izvinjenja i ne uputivi nikom pogled. To se davno
dogodilo, pa ipak je jo uvek drhtala. Maska od kartona,
sa grimasom, siva poput odse ene glave, jednistven
komar, i odjednom je shvatila ta to zna i i na ta se
odnosilo. Neka vrsta zadaha mrnje i vradbine koju je
emen uneo u njihovu ku u da bi je razorio, nju i njenu
porodicu.
Jednog popodneva, dok je Aleksandar iao za poslom
(gradilite u ulici Armorik je upravo po elo da radi) i dok
je istin bila u kupovini, Etel je preturila ceo stan da bi
pronala ajlokovu glavu. Sistematski je pregledala sobu
za sobom, maj inu sobu, zatim o evu radnu sobu i
sobi ak u kojem je Ida provodila dane vikenda, sklonite,
praonicu i plakare. Uspela je samo da iskopa jedan trofejni
revolver koji je njena majka sakrila u svom ormaru ispod
naslaganih i hrapavih arava.
Provela je vie od jednog sata u pretraivanju svih
okova, vadila je sadraj sanduka od trske i pregledala
igra ke iz svog detinjstva (da li bi odrasli bili toliko
bezose ajni da sakriju komaran predmet usred
igra aka?), ali bezuspeno.
istin se vratila neto ranije i zatekla Etel na podu
usred nereda. Umesto da odgovori na pitanja, Etel se

71

rasplakala, i kao nekada stisla se uz majku. Kada je

kona no bila u stanju da neto objasni, majka je reagovala
u afektu, to je bio dokaz da to nije zaboravila. Masku, da
tu famoznu masku sam ja odmah bacila u sme e, jer to
nije bila de ja igra, ve neto stravi no, zlo udno i zato
sam je bacila istog dana. Nisam znala da te je to povredilo,
oprosti nam!
Etel je plakala, ali se kona no osetila oslobo enom. To
je, me utim, bila samo iluzija. Maska je i dalje postojala.
Bila je serijski sa injena, i oni koji su hteli da izazovu smeh
nisu se promenili. Maska ju je i dalje gledala svojim
praznim o ima, u senci, sa platnenim eirom, neizbrisiva
i neizbena.
Etel je kasnije shvatila da nita nije zaboravljeno. Ona
je bila isuvie osetljiva, to je sve. Bila je jedinica u porodici
u kojoj se ratovalo, u ku i koja je bila ugroena. Ona nije
imala samisao za humor, to je ono to bi Aleksandar
rekao. Sitnica bi je izbacila iz koe.

72

II
PAD

Etel je vest saznala od Ksenije. Vi ale su se re e neko

vreme, mada nije bilo posebnog razloga da se udalje. U
pitanju je bio po svoj prilici zamor, kako s jedne, tako i s
druge strane, a Etel je bila umislila da je Ksenija bila ta
koja se zamorila. Tome su bile doprinele i ivotne teko e.
Ksenija se nije pojavila na po etku kolske godine. Etel joj
je bila napisala ceduljicu i adresirala je na ulicu Voirar
broj 127, ali odgovor nije stizao. Leto je pred po etak
kolske godine bilo vrelo. Etel je u Bretanji bila upravo
otkrila zadovoljstvo druenja u oporu sa devojkama i
mladi ima koji su provodili godinji odmor u PeroGireku. Vozili su bicikle po okolini, kupali se u moru do
devet sati uve e, plesali na igrankama, flertovali pomalo u
pe anim dinama, bio je tu jedan zgodan mladi , sme ,
zelenih o iju, po imenu Stefan, pa partije karata u kafi ima
uz obalu mora. Razmenili su adrese i obe ali jedno
drugom da e se ponovo videti. Po povratku u Pariz, Etel
je ponovo ophrvao neki teak ose aj pod o nim
jabu icama i inilo joj se da ne moe da die slobodno.
Bilo je to ose aj sli an onom koji bi izazvale glasne
rasprave Aleksandra i istin oko sitnica zbog kojih bi
Etelino srce nekad uzdrhtalo, kao kad bi se, kao dete,
bacila me u roditelje uzvikuju i: Tata, mama, molim vas,
prestanite! Da bi se smirila, svirala je klavir isuvie
glasno, birala najenergi nije i najbu nije komade poput
dela Cake Walk od Debisija ili mazurki ili bi pak stavljala
plo u na stari izan ali gramofon. Loran Feld joj je iz
Londona doneo plo e koje su u to vreme bile jo
nepoznate u Francuskoj, Gervinovu Rapsodiju u plavom,

74

Dimitrija Tiomkina, Dizi Gilepsija, Kaunt Bejsija, Edija

Kondona, Biks Bajderbeke. Bio je to, svakako, Loranov
odgovor na ponovljene albe Aleksandrovih gostiju protiv
Afrikanaca i onih ro enih u meovitim brakovima koji
osvajaju Francusku, prete i da katedralu Notr Dam
pretvore u sinagogu ili damiju.
Jednog dana, na par dana uo i Boi a, Etel je srela
Kseniju po izlasku iz liceja. Bila je zapanjena promenom
koju je uo ila. Ona je ve izgledala kao ena, imala je
tamnoplavi kostim, a na glavi je nosila mali eir. Obrve
su joj bile iscrtane krejonom, stavila je rumenilo na obraze,
dok je njena lepa plava kosa bila upletena u pun u. Nije
bilo boanstvenih lokni du kojih su bile upletene svilene
manice. Hodale su nasumice ulicama, kao nekada.
Ksenija je u jednom trenutku rekla: Od sada vie ne emo
i u batu tvog starog ujaka. Kako ju je Etel pogledala ne
shvataju i, rekla je: Zar ne zna? Radovi su otpo eli. Etel
se vratilo se anje na neto davnanje, iako nije bilo prolo
vie od dve godine. Ne, nisam znala. Ksenija ju je otro
pogledala: Zar ti roditelji nisu rekli? Oni tu upravo
podiu zgradu, a radove su otpo eli pre leta. To je bio
razlog zbog kojeg je Etel uzdrhtala. Se anja su sobom
nosila tu neprijatnost. Bilo je to kao da je, bez njenog
znanja, vreme doprinelo sazrevanju jednog izdajstva i
pripremilo neminovnost. Pomalo se iznenadila to nije
bila vie zaprepa ena tom izdajom. Trep i, ali sigurnog
glasa, odgovorila je Kseniji: Da, naravno, ja sam u toku,
tata mi je je o tome govorio kad sam mu potpisala
ovla enje, ali moe shvatiti da jednostavno ne elim da
odem tamo i da to vidim. Ksenija je rekla: Da,
razumem. Njen pogled je bio hladan. Smatrala je da je to
posao bogatih ljudi koji upravo nastoje da uve aju svoje
bogatstvo, dok su njeni roditelji morali da smiljaju svake
sedmice kako da sastave kraj s krajem.
Rastale su se posle etnje u Luksemburkom parku
kao nekada, kada su gledale kako se deca igraju svojim

75

apsurdnim jedrilicama u ustajaloj vodi. Bilo je hladno i

nije vie bilo li a na drve u. Ksenija je rekla: Dobro,
odoh ja sad ovuda.
I Etel je pourila da ode odatle. Ja moram da beim,
imam as klavira. Ksenija se iznenada prisetila, jer su o
tome naduga ko raspravljale u prole e prethodne godine.
Ah, da, jo uvek se sprema za konkurs? U parku, u
ulici Armorik, u hladovitom seniku pomiljale su ak da
konkuriu zajedno, Etel na odsek za klavir, a Ksenija na
odsek za solo pevanje. Bile su pripremile za audiciju
romansu Deborda-Valmora, na muziku ila Masnea. Sve
je to izgledalo tako daleko poto je leto prolo, a bubnjevi
povika porodi nih rasprava utihnuli u salonu u ulici
Kotanten. Sada je postojala samo ta zgrada, koja e se
uzdi i na ruevinama njihovog sna, to izdajstvo. Brzo su
se poljubile. Etel je primetila novi Ksenijin parfem, ili,
bolje re eno, ispravila je u se anju miris njenog lica,
pomalo opor od pudera na obrazima ili ampona od nane
kojim je odisala njena kosa. Bio je to zadah siromanih,
miris oporosti, nastao iz potrebe da se neto postigne.
Upravo je na to mislila dok je brzo hodala ulicom Voirar,
a razumela je u trenutku kada je ovla dodirnula vrsto
stegnuti grudnjak, koji je Ksenija nosila ispod bluze i kada
su se njene o i ispunile suzama srama ili alosti, u svakom
slu aju gorkim suzama.
Bila je tako nestrpljiva da nije ula u autobus za
Monparnas, ve je pruala korak, ostavljaju i za sobom
gomilu ljudi. Izbegavala je prepreke, provla i se me u
automobilima u zastoju, kao kad se u Bretanji kretala po
crnim stenama u vreme oseke, prora unavaju i svaki
korak, svaki skok sa ulima u punoj pripravnosti. Nije
obra ala panju na dobacivanja prodavaca niti na
trubljenje razjarenih voza a.
Nije znala kuda ide. inilo joj se da su proli meseci i
godine od kada je posetila ljubi astu ku u i park u ulici
Armorik. U mislima je prebirala protekle doga aje, jesen,

76

zimu. Sedela je i pri ala sa Ksenijom na crvoto noj klupi.

Li e vinove loze u zadnjem delu bate bilo je crveno, dok
je velika cirada prekrivena katranom sakupljala kiu i
pueve. Ksenija je bila veoma bleda, pepeljaste kose
skrivene u maramu kao to to nose ruske seljanke, a
njihove re i su tekle uporedo s kiom, emocijama, pri ama
koje je trebalo ispri ati. Drala je Ksenijinu malu i hladnu
ruku u svojoj. Jednog dana, Ksenija joj je rekla da ima aku
de aka. To je zbog klavira, sviranje ja a ake, odgovorila
je Etel. Pomalo se stidela svojih velikih ruku. Zimi je u
bati bilo veoma hladno i ruke su joj bile crvene, kao ruke
pralja. A zatim je bilo lepo vreme, bez obzira na kiu i sivo
nebo. Veliko drve e koje je nekada posadio gospodin
Soliman kao da ih je titlo od zelenih isparenja. Sedele bi
tu satima. Bilo je to, uistinu, kao da vreme nije ni
postojalo.
Zastala je na po etku ulice. Sve je bilo tiho i mirno,
kao uvek. Gospodin Soliman joj je bio skrenuo panju na
tiinu: Ne mogu da shvatim kako je ovaj deo seoskog
ambijenta mogao da preivi u srcu Pariza. Uve e bi s
njim sluala pesmu slavuja me u paulonijama.
Kada bude ovde ivela, rekao je, budi u te no u da
uje kako slavuj peva. Zbog toga e ovo dvorite biti
otvoreno i ima e bazen. Ja u tu posaditi trenjino drvo
zato to ptice oboavaju trenju. Visoki zar ali kameni zid
predstavljao je trajnu ogradu sve do kraja ulice. Iza njega
su se nizale radionice i skladita. elezni ka pruga se
nalazila na manje od sto metara udaljenosti u nekakvoj
zadimljenoj rupi. S vremena na vreme bi se ulo kripanje
skretnica. Gospodin Soliman je voleo zvuk vozova. Moda
je to bila njegova nostalgija za putovanjima u daleke
predele. A govorio je i da je okolina elezni ke stanice,
nespojiva sa buroaskom klasom, bila omiljeno mesto za
okupljanje umetnika i politi kih disidenata. Pri ao je da je
pre rata i Oktobarske revolucije igrao ah u jednom kafi u

77

nadomak elezni ke stanice, s izvesnim Ili em, koji se

kasnije pro uo kao Lenjin.
Tek kad je prila, Etel je shvatila. Kafana preko puta je
bila neugledna. Kafedija je, uo i Boi a, ukrasio vitrinu
boikovinom, uz koju je iao natpis Sre ni praznici.
Kameni zid je bio ote en na oko desetak metara.
Mala bo na drvena vrata su jo uvek bila tu, ali je od silne
upotrebe dovratak spao blokiraju i prolaz. Nekakvo iblje
je tu visilo, a moda i orlovi nokti. Umesto zida, drvene
grede inile su prepreku. Iznad nje, nalazio se natpis na
kome se mogla videti dozvola za gradnju, ali Etel nije
elela da pri e i pro ita. Pogledala je kroz ogradu od
dasaka. Na mestu dvorita i sve dokle dopire pogled
nalazila se velika crna rupa. Kia ju je bila ispunila
prljavom vodom, dok se mestimi no mogla videti po koja
porozna bela stena nalik na kost. Ostala je tu izvesno
vreme, cela oslonjenog o balustradu. Crna rupa je
prodirala u nju, stvarala prazninu u njenom telu. S
detinjim o ajanjem, Etel je pokuala da razmakne grede,
da osmotri samo dno dvorita, mesto na kome se nalazila
crna cirada koja je pokrivala stubove i grede ljubi aste
ku e. Pomislila je, sa zebnjom u srcu, da je tako ogoljen
teren, iskr en od rastinja bio mali i neravan. ak ni drve a
vie nije bilo. A polonija koju je gospodin Soliman
namenio slavuju kao da je bila izgurana u dno zida,
odba ena, s li em koje kao da je izjela r a. Za veliko
udo, Etel nije ose ala bes. Jednostavno je shvatila, pilje i
u taj uas, ono to se bez njenog znanja dogodilo. Shvatila
je rasprave i sva e oca i majke, lupanja vratima, nejasne
pretnje. Shvatila je odlazak kod advokata Bondija i
potpisivanje punomo i. Da li je zaista neto propustila? Ili
moda nije elela da shvati, nije htela da uje? Delovi
re enica bi joj se vra ali u svesti poput imena arhitekte
Pola Penvena, albe suseda Konara, ali je i tada jo uvek
mogla poverovati da je re o osveti dedi-ujaku, ija je

78

drvena konstrukcija predstavljala opasnost za itav kvart,

a bila je tavie sa injena u isto domoroda kom stilu!
Sve se to vrtelo oko nje, kruilo u njenoj svesti, izazivaju i
mu ninu. Naslonila je le a na drvene grede. S druge
strane ulice, kod raskr a, kafi sa sendvi ima oki en
povodom Boi a kao da je prizivao i za ikavao. Bez
razmiljanja, korakom automata, udaljila se odatle,
krenula prema zgradi i otvorila vrata. Nikada ranije nije
videla unutranjost kafane, osim samo kraji kom oka, dok
je prolazila s Ksenijom.
Ugledala je tamni nametaj i udahnula miris apsinta
ili anisa. O ekivala je da vidi zaprepa eno lice vlasnika
bistroa pa joj je laknulo kada ju je do ekala ena koja nije
bila ni runija ni vulgarnija od bilo koje druge u trenutku
kada je tiho prila njenom stolu. Grog, zatraila je Etel.
ena se pomalo dvoumila. Da, da, moete me posluiti,
navikla sam, rekla je. Nije bila okusila alkohol od smrti
gospodina Solimana. Bila je to njihova mala tajna, prst
ruma preliven klju alom limunovom vodicom i e erom
koji bi popila s njim sluaju i zvuk kruenja kaike po
staklu. Zapalila je potom cigaretu iz paklice vikend iz
Virdinije koji je uvek nosila u tani kada se nalazila s
Ksenijom.
Nedeljama i mesecima posle tog dana, Etel je u sebi
nosila tu traumu. Bila je to bol, praznina. Ponekad bi zbog
nje gubila ravnoteu. Tlo bi se pelo do nje dok bi hodala
ulicom ili bi na odmoru izme u dva asa traila zid na
koji bi se oslonila, drvo, stub, bilo ta. Jednog jutra, u
vreme kad se dizala da bi stigla u kolu, pod njene sobe je
poao ulevo, kao brod na ivici potonu a. U pomo joj je
dola majka, a potom otac. Telefonirali su lekaru, doktoru
Guzmanu. Nije to nita gospo ice, to se zove vrtoglavica.
To je mali mehani ki kvar u vaem srednjem uvu. Nita
opasno za vae godine. Potreban vam je samo odmor.
Prepisao joj je kapljice laudanuma, a dobra Ida joj je
kuvala ajeve od umbira kako bi joj podigla krvni

79

pritisak. Potom je sve dolo u red, ali je praznina i dalje

bila tu. Nekoliko no i Etel je sanjala da stoji pred grobom
starog ujaka. Stajala je na ivici groba i u toj blatnjavoj raki
videla je obrise njegovog veoma velikog tela i veoma
bledog lica, ali je njegova kosa bila duga ka i crna kao u
vreme kada je imao etrdeset godina.
Potom se, postepeno, vratila ravnotea. Bio je to kraj
zime, a radovi na izgradnji zgrade su ve bili poodmakli.
Sa istom odlu no u s kojom je htela da spre i ostvarenje
projekta, Etel je elela da sve sazna i upozna. Sama je
otila u kancelariju arhitekte Penvena na bulevar Monparnas da bi videla planove. Na velikom listu hartije za
kopiranje ugledala je plan sasvim obi ne zgrade od est
spratova. Vidite, gospo ice, pokazivao je arhitekta
ornamente ispod balkona i sa svake strane ulaznih vrata.
inilo se da se iri kao kakav veliki golub koji bi nadimao
vratno perje. Va otac je mislio da biste voleli fasadu koja
bi imala neto malo vie fantazije, neto, hm, mladala ko.
Na posebnom delu, pored plana, Penven je nacrtao neku
vrstu gipsanog ukrasa, a iznad nadvratnice biljke koje su
uokvirivale lice ene gr ko-rimskog profila bio je to
naravno, istinin profil. Sve je to delovalo groteskno. Etel
je hladno i cini no rekla: Zar vi tu vidite neku fantaziju? I
to vam se ini mla e? ovek ju je gledao zaprepa eno.
Ali, vas otac je... Etel ga je prekinula: Moj otac nije
nacrtao ove uase. Nije re o ornamentima. Upamtite.
elimo sasvim glatku fasadu. Otila je, iznenada, kako bi
prikrila ljutnju koja ju je obuzela. I sama pomisao da bi se
mogla ulepavati ta stvar koja e narasti u dvoritu u ulici
Armorik inila joj se nepodnoljivom do povra anja.
Svakog dana je ila ili u advokatsku kancelariju ili
kod preduzima a pod imenom arpantije Reini ili kod
firme Pika i Heter koji su vladali tritem na veliko. Ona je
raspravljala o narudbinama, ispravljala greke i svakoja-

80

ka preterivanja. Odbila je da se tu stave mozaik u holu

zgrade, kovano gvo e unutar lifta, vitrai na stepenicama, kristalna kugla na rampi u dnu stepenica, prozori
sa sputenim svodovima, imitacije mermera, podovi u
ma arskom stilu, rezbarije na unutranjem delu vrata,
kamini s karijatidama, bakarne ru ke, zaobljeni uglovi,
niski klizni salonski prozori, ukrasni plafoni sa prostorom
za ostavu, zaravnjeni radijatori, pomo ne stepenice za
poslugu, dugmi i od slonova e, sandu i za pisma od
skupocenog drveta, crveni tepih du stepenica. Odbila je
ak i ime Tebaida koje je arhitekta dao toj celini, retko i
pretenciozno koliko je to bio i on sam, s obzirom da je Etel
sarkasti no rekla: A zato ne i Atlantida, kad smo ve
dotle doli? Zauzvrat, uspela je da ga nagovori da proiri
deo namenjen budu oj ku epaziteljki i da u njega ugradi
radijator.
Posle toga, krenula je da sre uje ra une. Preispitala je
svaki prora un, odbila je da se zida punim ciglama od
trideset centimetara, dok je umesto njih zahtevala mlinski
kamen. Odbacila je pregrade od osam i opredelila se za
one od petnaest centimetara, dok je umesto panskog
fasadnog zida birala glatku povrinu i dogovarala se bar a
bar sa predstavnicima firme arpantije-Reini i Pika i Heter
ne bi li smanjila cenu za krupnije radove poplo avanja,
ugra ivanja septi ke jame i uvo enja vodovodne mree
na sve spratove. Nakon due rasprave, uspela je da cenu,
bez zavrnih radova, smanji na 857,14 franaka po
kvadratnom metru, to je za est spratova i uz zavrne
radove iznosilo 1.542.850 franaka. Za ugradnju lifta i
zavrne radove trebalo je dodati oko 70.000 franaka. Kada
je pao dogovor oko cene, pola je s ocem u banku kako bi
dobila pozajmicu na petnaest godina 200.000 franaka,
tako da je trebalo da vra a 99.000 franaka godinje tokom
prvih pet godina, a 96.000 po ev od este godine i 88.570
po ev od jedanaeste.

81

Sve je to radila u nekakvoj groznici, nestrpljenju, kao

da je urila da tom odvratnom i skupom gradnjom izbrie
s lica zemlje staru batu gospodina Solimana, kako bi,
govorio bi njen otac, sebi obezbedila rentu do kraja ivota,
pa i kasnije.
Uvidela je, me utim, da se stvari nisu odvijale kako je
on predvideo, jer su se, kako su se meseci smenjivali,
teko e umnoavale i da je neko baksuzirao sam projekat.
Nikako da se zavri postavljanje temelja. U svakom trenutku su stizali izvetaji o nestabilnom tlu, pukotinama u
kre nja kim stenama, o podzemnim vodama, da ne
govorimo o pretnjama gospodina Konara, ija je ku a bila
uz samu parcelu i koji se alio na naprsnu a u zidovima,
vibracije i uasan smrad kao kod aktiviranja mina ili
eksplozija gasa u rudniku. Zbog njega im je, u vie
navrata, obustavljana dozvola za rad i sve je moglo pasti u
vodu. Posredovanje arhitekte Penvena je privremeno
smirilo situaciju, ali je zato trebalo davati bakie i mita i
menjati temelje. Umesto jednostavne podloge trebalo je
kopati bunare u kre nom kamenu i praviti betonske
stubove tako da je iz nedelje u nedelju dubina rasla prvo
est metara, pa dvanaest, pa osamnaest metara. Prolazilo
se kroz pe ine koje su moda nekada bile stara groblja.
Etel je sanjarila o vrstama koje ive duboko pod zemljom i
slika starog ujaka joj se vra ala u svesti, kao da je i dalje
stanovao u tom donjem svetu, kao da se protivio
podizanju zgrade, liavanju unuke nasledstva i brisanju
njegovog indijskog sna. Kada su radovi zapo eli i kada je
Etel prvi put otila da vidi gradilite, zatraila je od
nadzornika da joj objasni ta se dogodilo s materijalom
koji se nalazio u dnu dvorita. ovek je pokuao da se
seti, a potom rekao A, da, ho ete re i o gomili starih
istrulelih dasaka? Odneli smo to na otpad, nita se tu nije
moglo iskoristiti. Kako se Etel usprotivila i kako je htela
da sazna neto vie, slegao je ramenima i rekao:
Uveravam vas, gospo ice, da se nita nije moglo

82

upotrebiti, sve je istrulelo pod ciradom, istrulelo i zar alo,

ak je i kamen bio u loem stanju. Etel se bunila tek tako.
U dnu due bilo joj je lake pri pomisli to nita ne e ostati
od ljubi aste ku e, apsolutno nita, ak ni kakva sitnica da
se ukrasi fasada neke stambene zgrade u predgra u.
Ru kovi u ulici Kotanten su se nastavljali, ali se
ose alo da ambijent vie nije bio isti. Uprkos optoj
diskreciji, bila se pro ula vest o katastrofi. Tra evi bi
dolazili nesumnjivo od porodice, tetaka i ro aka koji su
iveli u iluziji prosperiteta ku e Bren i koji su po eli da
prime uju zabrinjavaju e znake, pukotine, raseline. Tamo
gde su nekada tetka Polin, tetka Milu, tetka Vilhelmina ili
parazit Talon, kada im je bila potrebna pomo ,
pozajmljivali sto ili hiljadu franaka pitali bi istinu, koja
bi posredovala kod svog mua, a sada su bili primorani
da se obrate Aleksandru da insistiraju, da se prepiru, a
onda su bivali odbijeni. Zaista nije trenutak, ao mi je, ali
situacija je veoma komplikovana, vide emo to slede eg
meseca. tedelo se na svemu. To je obuhvatalo hranu,
vino, izlaske, pa ak i cigarete. Za ru ak se jelo so ivo sa
suvim karijem, uz vrlo malo mesa i malo alkohola.
Razgovor se vodio na istu temu, ali se videlo da tu
vie nema nekadanje slobode. Etel je konstatovala da su
se naju nije rasprave i najve a ube ivanja ranije
okon avali smehom. Tetka Polin i tetka Milu su bile prave
ene s Mauricijusa, znale su da se dure, da za ikavaju
dobro poznavaju i na in kako da izbegnu nezgodne
teme. Sada njihove dosetke nisu izazivale isti smeh.
istina je, me utim, bila zaista mra no raspoloena. ak i
pre nego to je Aleksandar, kome je bilo stalo do toga,
servirao kafu koju je sipao u oljice, ustajala bi od stola i
odlazila da se osami u svojoj sobi pod izgovorom da ima
migrenu, vrtoglavicu ili iznenadnu slabost.

83

Etel je ostajala tu. Napustila bi sedite do oca da bi

sela u dno prostorije blizu prozora kako bi se to lake
izmigoljila, to je u ali primetio Aleksandar, koji ju je
istovremeno posmatrao kraji kom oka. Traio bi da
odobri svaku njegovu re , re enicu, o ekivao njen osmeh.
Ponekad, a to ju je najvie zbunjivalo, ne bi progovorio ni
re , delovao je izgubljeno i sanjarski, dok bi prazan pogled
uputio Eteli. nekakav lebde i plavosivi pomalo tuan
pogled. Ona je elela da neto kae kako bi ga razvedrila.
Imala je osamnaest godina. Nije jo bila nita
doivela, nita upoznala, ali je i pored toga ona bila ta koja
je sve znala, sve razumela, dok su Aleksandar i istin li ili
na decu. Bili su sli ni egoisti nim i kapricioznim
adolescentima. Njihove strasti, ljubomore, smene i
mui ave akcije, ceduljice provu ene ispod vrata, sva ta
podrazumevanja, gorke i osvetoljubive re i, male osvete i
male zavere.
Jednoga dana po izlasku iz liceja bilo je to poslednje
godine posle koje su se srednjokoki nali pred
neizvesno u i slobodom devojke su pri ale o udaji.
Jedna od njih, lepotica po imenu Florans, bila je najavila
svoje skoro ven anje. Govorilo se o pripremama, haljini,
korpi cve a, prstenu i bogzna o emu jo. Etel nije mogla a
da sarkasti no ne primeti: Pa ta tvoja pri a li i vie na
licitaciju. Prkosno je dodala: Ja se nikada ne u udati.
emu to slui? Znala je da e se o toj njenoj opaski
pri ati, da e je svi komentarisati, ali nije tome pridavala
zna aj. Momaka ima na pretek, nije potrebno udati se da
bi se s nekim ivelo. A deca? E, tu je Etel bila
zadovoljna kad je odgovorila A, tako? Zbog dece se
dakle udaje? Ho e da te posle dre u aci i da ti prete da
e ti ih oduzeti? Ko ra a decu? Mukarci svakako ne,
koliko znam!
Dok se govorilo o svadbi, desilo se neto novo. Bilo je
to uo i raspusta, u junu. Vreme je bilo lepo, a nebo lagano
i prepuno oblaka koji su li ili na pupoljke. Etel je

84

ekivala pismo iz Engleske, Loran Feld je zavrio studije,

ekala je njegov dolazak, etnje u parku Vensen, a potom
odlazak u Bretanju hteo je da iznajmi bicikle u Kemperu,
za veliku turneju, eleo je da spava u stajama, da poseti
crkvice.
Tada je stiglo obavetenje o veridbi. istin ga nije
otvorila, ali jedan pogled na de ju kaligrafiju bio je
dovoljan da Etel, ne pro itavi sadraj, uporedi koverat s
onim koji joj je Ksenija uputila. Ona je bila napisala adresu
i pozivnicu, a Etel je prepoznala na in na koji je stavljala
crticu na slovo t i kako je veliko A napisala poput zvezde:
Gospo ici Etel Bren
E. V.
Ona se trudila da to bude lepo, ali je njen pomalo
smeni gest zadao bol Eteli, kao da nije bilo dovoljno to
joj je javljala za veridbu s tim gospodinom Donerom, koji
se zvao Danijel, pa te izukrtane adrese, ona u ulici
Voirar, a on u vili Solferino.
Ona se prenemagala.
Etel je slegla ramenima. Narednih dana, htela je da
zaboravi. Gradilite u ulici Armorik zadralo je svu njenu
panju. Tamo je ila ak tri puta na dan, da pogleda
najzad ugradene temelje i delove zida koji su po eli da
ni u iz zemlje. Mesecima su radovi vo eni u grozni avom
ritmu, uprkos tome to se trajkovalo i to je na pomolu
bila revolucija. Etel je ose ala zadovoljstvo gledaju i zid
susednog imanja gospodina Konara prekriven ciradama
kako bi se zatitio od praine. Vra ale su se tube
adresirane na gospodina Solimana. Konstatovao sam da
izme u deset sati izjutra i tri sata posle podne vae drve e
baca senku na moje vo ke, upozoravam vas da u za osam
dana... A sada je svaki udarac u tlo, svako kripanje

85

metala i lanaca, svaki oblak praine iz dakova cementa

postajao jedan vid osvete koja je grizla u zimogroljivo
meko meso neprijatelja njenog starog ujaka, koji je spre io
da se sagradi ku a boje slezovog cveta. Bilo je prekasno,
ali je ona to ose ala kao pobedu.
Zatim, posle izvesnog vremena, sve bi se vratilo.
Vrtoglavice, praznina. Etel je obu ena leala na krevetu,
nije ve eravala, otvorenih o iju uprtih u kvadrat prozora
na kome je nebeska svetlost stvarala male crte. Nije se
zapravo ose ala tunom, pa ipak su joj suze tekle niz
obraze i kvasile jastuk, kao kad neto jednostavno prekipi.
Zaspala je misle i da e ose aj praznine koji ju je obuzeo
sutradan nestati, ali je posle bu enja shvatala da rana u
njoj i dalje nije bila zarasla.
Naj udnije je bilo to sto se s tim moglo iveti. Moglo
se odlaziti, dolaziti, raditi poneto, izlaziti u kupovinu, i i
na cas klavira, sretati prijateljice, piti aj kod tetaka, iti na
maini dugu plavu haljinu za godinji bal Politehni ke
kole, govoriti, govoriti, jesti neto manje, piti u tajnosti
alkohol bila je tu flaa viskija nokandu, tajni Loranov
poklon, u drvenoj kutiji zatvorenoj konim remenima
mogle su se itati novine, zanimati se za politiku, sluati
na radiju govor nema kog kancelara u Bikebergu
povodom praznika etelaca, glas mu je vibrirao kod otrih
tonova, zanesen, pateti an, smean, opasan kada je
govorio: Sloboda je od Nema ke napravila lepu batu!
Ali sve to nije popunjavalo prazninu i zaceljivalo
ranu, ostavljaju i njeno bi e ispranjenim od sadraja koji
je iz godine u godinu nestajao.
istin je pokuala neto. Ula je jedne ve eri u sobu,
sela na ivicu kreveta. Prolo je vie godina od kako to vie
nije inila. A tome je pribegavala tokom Etelinog
detinjstva, posle estokih sva a s Aleksandrom, kada su
se jedno drugom obra ali grubo, sa zlobom, ali bez
uvreda; on bi tada bio ljut, a ona sarkasti na, dok su
njihove re i bile surove i ranjavale na isti na in kao kad bi

86

se tukli pesnicama, bacali naokolo posu e i knjige kako se

to inilo u drugim brakovima. Etel je bila uko ena u fotelji
i srce joj je udaralo svom silinom dok su joj se ruke tresle.
Nije nita mogla da kae, ali je samo jedanput ili dvaput
uzviknula: Dosta! istin bi ula u njenu sobu, sela na
krevet, kao ove ve eri, ne govore i nita, a moda je i
plakala u tami. Sada je sve to bilo svreno. Nisu se vie
svadali, ali je praznina porasla, iskopala izme u njih anac
koji nita nije moglo da ispuni. Ksenija je takode izdala
Etel, udaljila se, verila se s bezvrednim momkom, koji nije
bio za nju.
Trebalo je napustiti detinjstvo i postati odrasla li nost.
Trebalo je otpo eti svoj ivot. A sve to zbog ega? Zato da
se vie ne bismo pretvarali. Biti neko, postati neko.
vrsnuti, zaboraviti na sebe. Najzad se smirila. O i su joj
bile suve. Sluala je kako istin die pored nje i taj
ravnomerni ritam ju je uspavljivao.
Pad je otpo eo a da ga niko nije stvarno osetio. Pa
ipak, Etel je bila oprezna. Znala je da bi do njega moglo
do i. ak ga je i gospodin Soliman predvideo davno
unapred. Govorio bi o tome ponekad apatom. Kad vie
ne budem tu, mora e dobro da pazi. Etel je imala
jedanaest, dvanest godina, zar je mogla da razume?
Govorila je: Bi ete uvek tu, deda. Zato to govorite? On
je izgledao ozbiljno, ak pomalo zabrinuto. Voleo bih da
nema briga vezanih za budu nost, hteo bih da ni u emu
ne oskudeva. Odlu io je, napisa e testament, ostaviti joj
sve, zemljite, stan u bulevaru Monparnas, tako e sigurno
znati da je ona obezbe ena ma ta se desilo. Nije on mrzeo
svog zeta, ali jednostavno nije u njega imao poverenja.
Na in na koji se Aleksandar Bren palio, na koji se zanosio
praznim
sanjarijama,
gradio
makete
aerostata,
eksperimentisao s elisama i naro ito tu sklonost da se
poveri iftama, industrijakima, prevarantima. Otac ti je

87

govorio o onome to radi, o planu izgradnje kanala u

Americi, zlatnim rudnicima u Gurara- Tuatu, o svemu
tome? Ali nije moglo biti re o pijunai, odmah se
izvinjavao: Zaboravi sve to ak i ako uje da se o tome
govori, zaboravi. To su gluposti, ti se u to nemoj meati.
Sada je Etel mogla da na ini spisak tih gluposti. Nije
za to morala da prislukuje na vratima. U salonskim
razgovorima to se uvek ponavljalo. Na po etku je to bilo
kao kakva fantasti na litanija, sa imenima mesta, nazivima
firmi, opisima. Razvoj Tonkina, industrija dijamanata u
Pretoriji, investicije u stanove u Sao Paolu, Skupoceno
drvo iz Kameruna i Orenoka, izgradnja luka u Port Saidu,
Buenos Ajresu, na u u Nigera. Htela je da pita, ne iz
interesa, ve iz radoznalosti. Aleksandar bi penuio,
izgovarao sva ta imena kao da su klju evi snova i kao da
nemaju stvarnu podlogu. On je smatrao da je na po etku
avanture, verovao je u progres, u nauku, u ekonomski
prosperitet. Francuze je smatrao zimogroljivim,
samoivim, nedoslednim. alio je to je promaio ivot jer
je ostao u Parizu posle studija. On nije traio Mauricijus.
Ostrvo ga je guilo. Kao i gospodin Soliman, smatrao je da
mala zemlja stvara male ljude. eleo je ve u scenu za
svoje aktivnosti. Junu Ameriku, pampu. Ili ameri ki
Zapad, ume kanadskog severa pod mrazom. Njegovi
junaci su bili Don Rid, Dek London, Stenli. Ali nije mu
trebalo pominjati arla de Fukoa, pijuna francuske
vojske, intriganta i varalicu. Na to se generalica Lemersije
obi no bunila, dok su tetke sa Mauricijusa dozvoljavale da
se sve kae.
U me uvremenu on je davao, pozajmljivao, gubio
novac na sve strane. Od poslova, tih famoznih investicija
koristi su imale samo gulikoe, pa ni oni se nisu ba
obogatili. Etel bi mogla odrecitovati itav spisak lanih
prijatelja i skaradnih saveta. Svi oni su dolazili na skupove
u ulicu Kotanten. Donosili bi kutije cigara, konjak, cve e
za istin. Podnosili bi papire na potpisivanje. Kartoteke i

88

dosje bi rasli, a svaki je predstavljao malo bogatstvo. Bere,

Selije, Pele, Salandon, Forestije, Konjar. Smenjivali bi se, a
potom nestajali bez traga. Kada bi Etel upitala za njih,
Aleksandar bi postajao odsutan, izbegavaju i da odgovori.
Taj, pa izvesno vreme ga zaista nisam video. Kada bi ga
istin pritisla, ljutio bi se: Pa dobro, nisam na
optueni koj klupi! Ako ba toliko elite da se bavite
biznisom, prosledi u vam sva dosjea!
U tim trenucima delovao je kao pokisao pas. Neto
pre toga izbio je skandal. Berzanske operacije oko
eleznice bile su potpuno lane, izmiljene. Posao oko
rudnika Gurara-Tuat u Aliru, naftnim poljima Sfaks u
Tunisu, transsaharske eleznice, sve je to bilo krivotvoreno. Formiralo se udruenje rtava kako bi se stvar izvela
pred sud i dobila odteta. istin je insistirala, ljutila se
kako bi naterala Aleksandra da se pridrui tuiocima,
tako da je, posle mnogobrojnih scena, dvoumljenja,
uzaludnih izliva besa, ipak pristao da uloi albu.
To ga je, me utim, inilo nesre nim. Kada je Etel
jednog dana popri ala s njim o svemu tome, naravno
izokola, jer se pretpostavljalo da ne bi trebalo da bude
upoznata s tim, zapanjila se kada je shvatila da to to ga je
prijatelj izneverio i oplja kao nije bilo ono to ga je
rastuivalo, ve injenica da se on ubudu e vie ne e
pojavljivati na nedeljnim skupovima. Najzad, tata, shvati
samo koliko nam je zla naneo! Zbog njega smo mogli oti i
na dobo!
Aleksandar se tvrdoglavo opirao k erki.
Na dobo, ba preteruje! Jadan ovek e izgubiti
mnogo vie nego mi! A potom je posle pauze sve ano
dodao: Moe izgubiti ast! Etel je odgovorila ast! Ti
si taj koji ukazuje ast toj drumskoj protuvi! Aleksanadar
se sklonio u svoj kutak namenjen cigari. Ne elim da
ujem da tako govori, rekao je.

89

Su enje se najzad odigralo po povratku sudija s

odmora i razvuklo se gotovo celu godinu. Svedoci su
defilovali, ali je Aleksandar odbio da govori. Pod pritiskom porodice, njegov potpis je ostao na tubi me u oteenima, a njegov zahtev se odnosio samo na principijelnu
osudu. emen se li no obratio sudu. Pro itao je, pla nog
glasa, dugu izjavu u kojoj se ponizno izvinjavao svojim
dragim prijateljima, tvrde i da su njegove namere bile
iskrene, a to se ti e krivice, priznao je samo to da je bio
nesmotren i da je verovao u ove anstvo. Obe ao je da
e popraviti tetu svakom pojedina no pa makar, kako
je rekao, bio prisiljen da rtvuje svoj ivot, porodicu i
li nu sre u. Etel je kraji kom oka pratila svog oca.
Litanija je upalila, jer je u tom trenutku Aleksandar skinuo
nao are i stidljivo obrisao obla ak pare na njima. Presuda
je pala u optoj pometnji, a sudija ju je iznova itao kako bi
sve svima bilo jasno. Gospodin emen, an-Filip, sa
stanom u Parizu u ulici Asas, osu en je na uslov-nu
zatvorsku kaznu od est meseci, da plati znatnu odtetu
rtvama i sudske trokove. Bio je uniten, ali njegovo lice
nije odavalo preveliko o ajanje. Aleksandar ga je ekao na
izlazu. U toj guvi, uhvatio ga je za obe ruke i rekao:
Drugar, uz tebe sam svim srcem! Etel je gledala tu scenu
kao bulevarsko pozorite. Trenutak kasnije gomila je
epala emena, dok se poneko javio da mu estita i uveri
ga u svoje prijateljstvo. Posle svega to im je uradio!
prokomentarisala je Etel. Ose ala je bes koji je rastao u
njoj, a taj bes je nadja avao i najmanji deli saaljenja i
ljubavi prema ocu. Moda je ipak na kraju zasluio to to
mu se desilo.
Posedica svega toga bilo je bankrotsvo. Ni posle
godinu dana nedovrena Tebaida nije nala kupca. A bilo
je nemogu e iznajmiti stanove kako je to bilo predvi eno
prvobitniin projektom. U tom trenutku je izglasan moratorijum na poskupljenje stanarina za iznajmljene stanove.
Nije se vie isplatilo izdavati stan i rizikovati pritom

90

nemogu nost prodaje zgrade u kojoj bi ve bili stanari.

Aleksandar je prestao da grmi protiv Narodnog fronta,
protiv trajka a i demonstranata. Za svoje neda e je krivio
nedostatak sre e. Novac od eninog miraza se istopio, a
nasledstvo s Mauricijusa pojeli su izgradnja ku e i o eva
lakomislenost. Etel je uvidela veli inu pada. Gospodin
emen nije radio sam. Na desetine preuzima a defilovalo
je kroz salon u ulici Kotanten. Etel se se ala. Videla ih je u
prolazu obu ene u crno, sa eirima na glavi, li ili su joj na
pogrebnike. Nosili su kone torbe, u kojima su drali
svoje papire. Dolazili su da prodaju maglu. Japanski
papir, duvan iz Virdinije, brodogradilita, buotine,
aerodrome, malezijski kau uk i brazilsku kafu.
Umesto da se pripremi za maturski ispit opteg
smera, Etel je te godine pro eljala o eve papire. Posle
su enja emenu, Aleksandar je napustio taktiku poricanja. Pustio je da Etel pregleda njegovu arhivu, pa ak joj je
to savetovao. Na tebi je da na sve odgovori, ja vie
nisam u stanju da mirno rasu ujem, preoptere en sam, to
je sve. Ali, na i emo izlaz iz ovog, vide e. Suo emo se
s tim svi zajedno, kao prava porodica. Itd.
Ba umiruju e re i, mislila je Etel. Kad je dola na sam
po etak te pri e, videla je da tu nema izlaza. Kupovine
akcija, pozajmice, sve su to bile kojetarije. Partneri su bili
na drugom kraju sveta, na izmiljenim mestima. Akcije su
bile tampane na lepom papiru japanskom, po svoj
prilici sa neukusnim ornamentima i uvojima, bile su
parafirane i potpisane, a potpisnici su bili lideri kompanija
iskrsli iz nekog drugog vremena. Li ile su na akcije za
ruske eleznice ili panamski kanal sa branama, a fioke
istinine komode su njima bile zatrpane. Ponekad su bile
neo ekivane, pa je gledaju i ih, Etel upadala u sanjariju i
doivljavala vrtoglavicu.
Bio je tu jedan pove i dosje, nepovezan sa emenom,
s naslovom Drutvo za istraivanje blaga Klondajka, Nova

91

otkri a, Mauricijus. To je bila stara pri a. Etel je u vie

navrala ula ime Klondajk jo dok je sedela ocu u krilu.
Govorio bi Klondajk ovo, Klondajk ono. Nikog to nije
zanimalo, ali kada bi ula Aleksandra da o tome govori
dubokim glasom, bez akcenta, uz tremolo i kako se
zanosi, elela je da poveruje. Jednog dana upitala ga je:
ta je to Klondajk? Nije jo umela da izgovori to ime,
zapinjala je kod prvog sloga K-lon-dajk. On je utiao
glas. Bio je uzbu en. Govorio je o tajni kojom odie to
mesto. Na severnoj obali Mauricijusa, na jednom
usamljenom mestu, gde talasi udaraju gonjeni stalnim
vetrom, Ostrvo trave, Ostrvo ma ke, Ostrvo ilibara.
Tamo se nalazio jedan potopljeni brod, koji je pripadao
jednom od poslednjih gusara iz doba Amijenskog mira.
Otimanje blaga Oranga Zeba, kralja Golkonde, otkup koji
je morao da plati za svoju k er, zlato, mnogo zlata, brdo
zlata, drago kamenje, rubini, topazi smaragdi. Bilo je to
tamo usred zemlje, pod brdom kamenja i lave, u
nekakvom klancu. Kako se saznalo za to? Etel je morala
da sa eka odgovor ili se moda nije usudila da postavi
pitanje. A bila je tu i pri a o asovniku, konim stolovima,
Leerovoj anteni. Ukleti gusar je progovorio iz groba. Bila
je to predstava koju je izvela Leonida jedne ve eri u
Mapuu. A ko bee Leonida? Etel ju je zamiljala pomalo
kao vilu, a pomalo kao veticu. Leonida B., rekao bi
Aleksandar, ba kao da bi i samo njeno ime moralo ostati
tajna. Ona je okretala stolove, cerekala se istin. Ali nije
bilo samo to. Leonida je pisala po diktatu duhova.
Kopaju i po dosjeima, Etel je nala pravi galimatijas. Pero
je zapinjalo tako da se mastilo razlivalo. Bio je to tanak
uvrnut rukopis, re i su bile vezane jedne za druge, neke
su bile precrtane ili podvu ene. Nerazumljive re i na
nema kom, pomislila je, a potom joj je sve to li ilo na
holandski. Holandski gusar, poslednji koji je plovio u
vodama Mauricijusa. Oxmuldeeran, ananper, diesteeha-

92

lmaarich, sarem, sarem. Bilo je to smeno, sramno apsurdno, najgluplja stvar koju je ikada pro itala, ali u istom
trenutku dok je itala te re i, dok ih je deifrovala s
naporom, jeila se od strave ili zadovoljstva, bila je i dalje
pognuta nad starim i zguvanim papirom, sklona da
poveruje da je to bio klju njihove loe sre e, nesre ne
zvezde, ukratko talisman koji im je doneo nesre u.
Leonida je sedela za stolom, krvgavih prstiju poloenih
na list papira i izbe enih o iju pisala dok je vetar s mora
zvidao me u zatvo4renim aluzinama i granama
drve a, taj isti vetar koji je nasukao holandski brod na
crne stene Mauricijusa, ta stenovita uzvienja koja su
obeleavala mesto ukletog blaga. A zatim se pojavilo to
ime Klondajka, ta re iji su je slogovi zanosili dok je bila
dete i te re i u nekom izmiljenom jeziku koje nisu imale
nikakvo zna enje ali su ipak samo ukazivale na dim, ad i
siromatvo. Taj nepostoje i Klondajk nije bio stvaran.
Trebalo je prodati imanje. istin nije imala obi aj da
se ali. Nije bila pri ljiva i povremeno je uzdisala: Aha,
ivot je teak. Samo bi rekla: ivot je preteko breme.
ta li je bilo u tom bremenu? Etel je toga bila svesna od
samog detinjstva i poznavala je svaki kami ak koji je bio
utovaren u to breme. Mod je za nju ozna avala tu nikad
prekinutu vezu, jednu vrstu ponora koji je razdvajao
Aleksandra od istine, a koji nita nije moglo ispuniti. Ali
ipak su ostali zajedno. Lai se ne e izbrisati, kao ni otisci
nanetih udaraca, ali je bra ni splav nastavljao da... Etel se
iznenadila da moe da psuje kao i Ksenija. Do avola! Do
avola i to stalno spasavanje braka, ti kompromisi i te
dobre namere. Oni su ipak ve bili stari. Aleksandar je
prili no usporio hod od kako se okliznuo na plo icama
hodnika. Od tada je provodio dane i no i u krevetu, hr i
i kukaju i, prebledelog lica, zarastao u bradu, sa licem kao
u mrtvaca.

93

Bilo je tu raznih prevara, mutnih poslova. Novca

potroenog u ogromnim koli inama ni na ta. Tako je
potroen novac od miraza, novac od prodaje e erana, u
Almi, Loni, Ri an Ou. Bili su to nazivi za koja je Etel znala
jo od detinjstva. U famoznim papirima, nala je slede i
crte:

Nasmejao ju je uprkos svoj gor ini koju je ose ala.

Legendarna Alma je na crteu hranila svoje gladne i beskrupulozne naslednike u situaciji u kojoj je tas na vagi
ozna avao deficit pod teretom ogromnih gasova.
Karikaturu je Aleksandar nacrtao osvetni kim perom, s
obzirom da je to bilo sve to je ostalo od porodi nog
imetka na Mauricijusu!
ta je preostalo iz tog vremena? Svi su propali, a
mnogi su umrli u bedi. Stare tetke nisu nita imale. To je
naro ito vailo za Milu, koja se nije udavala i proivela
ivot zahvaljuju i dobro instvima svog brata i sestara. Ni
druge nisu bolje prole. I one su izgubile na kocki, a ostalo
u brakovima u kojima su bile zduno varane.
Bilo je to uo i leta. Etel e se se ati tog doga aja jer je
vru ina bila nenormalna, a grad kao uspavan. Aleksandar,
koji se postepeno oporavio od pada, po eo je da izlazi.
Krenuo bi na posao sa eirom na glavi, besprekorno

94

obu en u svoje trodelno sivo odelo iz vremena sjajne

prolosti, potkresane brade i dobro o eljane crne kose.
emu se nadao? Da li je mislio da e na i novu
zlatnu ilu? komentarisala je Etel. Ne govori tako, rekla
bi istin, tvoj otac je pogo en time toje morao sve da
proda. Etel nije mogla da prihvati istininu popustljivost. Nije ni udo to je time pogo en! ta li e on
uraditi? I sa kime? A ta e se sa nama dogoditi? Gde
emo i i i od ega emo iveti? Bilo je to ja e od nje. Ona
se guila od pitanja i ose ala je da naviru jedno za drugim
iz dubine njene due, kao da su pritiskivala njenu
dijafragmu. Oputenost Pariza uo i meseca jula bila je
tegobna za nju i stvarala joj mu ninu. To bledo sunce
sli no aspirinu i ta prljava reka. Nebo joj je stiskalo
slepo nice kao neki poklopac. U svojoj belenici je
napisala te besmislene stihove: Baciti aspirin u Senu i
izle iti parisku migrenu.
Gde je bila Ksenija? Mesecima se nije javila. Ven anje
sa Danijelom je otkazano. U to je bila sigurna. Njegova
porodica je oklevala. Sina su smatrali dragocenom
nagradom koju je trebalo zasluiti. Pitanje je i da li je on to
uopte eleo. Da li je znao u kojoj je meri Ksenija
jedinstvena, divna i da moda nije zasluio ni da joj vee
pertle na cipelama, a kamoli da spoji pogled s njenim
sivoplavim o ima.
Ose ala je vrtoglavicu. Uzela je istinu za ruku.
Ajdemo, po imo dalje! Ne moemo biti dokoni. Treba se
boriti!
Doivljavala je sebe kao malog vojnika koji odlazi u
borbu bez iskustva, ali sa arom i verom u mladost. istin
se mrtila. Kona no je popustila, stavila eir sa velom na
glavu (onaj koji je nosila na sahrani gospodina Solimana) i
pruila ruku k erki, dok je u stvari Etel bila ta koja ju je
vodila. Ule su u kancelariju advokata Bondija. Poto se
ponovo suo ila sa dekorom u kome je izgubila nasledstvo,

95

Etel je osetila stravi an bes. Zar advokat nije bio isto toliko
odgovoran kao i Aleksandar?
Gospo o, gospo ice, ta elite? Bio je to isti ovek
sivog roavog tena, koji je izgledao kao da se dosa uje.
Kako je Aleksandar uopte mogao da ima poverenje u
takvog oveka? Etel nije svojoj majci ni dopustila da kae
bilo ta. Vi znate u kakvoj smo materijalnoj situaciji, zar
ne? Znate da je moj otac sve izgubio. Ostao nam je stan u
kojem ivimo, komad zemlje i atelje koji iznajmljujemo
gospo ici Deku. ta vi predlaete?
Bondi se pretvarao da pretura po dosjeima. itao je.
Njegovi brkovi, ri e ofarbani, bili su izmeani sa sivim
dlakama koje su virile iz njegovih nozdrva. Kaete da je
va tata sve izgubio. Ali on to meni nije rekao. On,
odnosno mi, trenutno pregovaramo sa jednim zna ajnim
investitorom i mogu da vam garantujem...
Ne, nije to ono to ja traim od vas. Etelino srce je
kucalo suvie brzo, iako je nastojala da govori to mirnije.
Njemu ne trebaju obe anja. Potrebna mu je izvesnost da
e, onog trenutka kada sve regulie i otplati, mo i da i
dalje stanuje u svom stanu u ulici Kotanten.
Gospodin Bondi je bio uhva en na prepad. Verovatno
nikada nije u svojoj karijeri imao posla sa devojkom od
devetnaest godina koja je od njega traila da poloi
ra une. On se svakako ose ao zati en zakonom i nije
inio nikakvu malverzaciju. Akt kojim je Aleksandar
dobio pravo raspolaganja nad nasle em gospodina
Solimana bio je sasvim legalan. Stvarnost je me utim bila
druga ija: on je to mogao jasno da vidi na o ajni kom
istininom licu i u strogom i uarenom Etelinom pogledu.
Video je propast, strah pred budu no u, Aleksandrovu
bolest i nesposobnost tih dveju ena da prona u izlaz iz te
situacije. Tada je zaklopio dosjea, moda ganut, a moda
je bio i posramljen.
Gospo ice Bren, vide u ta mogu da u inim. Nadam
se da nije isuvie kasno da se pregovara s bankom, ali

96

nemojte previe o ekivati od mene. Ja mogu da dam

vaem ocu savet, ali ne mogu da razreim ono to je on
inio.
Zar ak i ako je zbog zdravstvenog stanja bio
spre en da donese ispravnu odluku?
Advokat Bondi je ove re i shvatio bre od istine.
Da, da, jo uvek se moe zatraiti stavljanje vaeg
oca pod starateljstvo, s obzirom na ono to mu se
dogodilo. Bi e neophodno uverenje doktora koji...
Nikada! istin je jedva zadrala krik. Ne dolazi u
obzir, ja nikad ne u prihvatiti da se on izloi takvom
be a u.
Napustile su kancelariju. Ovog puta Etel nije pruila
ruku majci. Hodala je brzo lupaju i petama o trotoar. Na
bulevaru Monparnas je bilo mnogo bu nog sveta. Na
terasama kafi a mesta su bila zauzeta, mukarci i ene su
pili pivo, luksuzni automobili i kamion i bili su u
zastoju na uglu avenije Men. Etel je kora ala bez usporavanja, ula je iza sebe pomalo alosni zvuk potpetica svoje
majke, koja je skakutala, bez daha, tako da se veo sa eira
po svoj prilici lepio za njen nos svaki put kad bi udahnula.
Koliko sveta, pomislila je. Koliko ravnodunog sveta, a
svaki pojedinac je bio zatvoren u svoj balon , u svoju
koljku. Bilo je tu ljudi koji su etali i onih koji su se pravili
da su veoma zauzeti. Bilo je strogih lica, grizeta,
umetnika. Svi oni su bili deo bulevarske komedije. Niko
tu nije mario ni za koga. Grad je bio mesto u kome su se
ljudi gubili, a kada biste prijateljicu izgubili iz vida, kao
to to biva u tr anju na asovima gimnastike u liceju,
moglo se desiti da je vie nikad i ne prona ete!
Iznenada je pomislila na Kseniju. Njen lik joj se
ukazao odjedanput, kao da je sama injenica da ju je
izbegavala mesecima u inila njeno prisustvo jo
neophodnijim. Negde u Parizu, Ksenija je ivela svoj
ivot. Porodica avirov se odselila ne ostavivi adresu.
Etel je pomislila na radnju u ulici ofroa-Mari, ali nije

97

imala hrabrosti da tamo ode. Mogla je da se poslui

lukavstvom, da se pritaji u kafi u i da i ekuje da Ksenija
ili njena sestra Marina tuda pro u, ali ju je uasavala
pomisao na podrugljiv pogled kafedije ili na namigivanje
mukaraca koji trae devojke u toj etvrti na zlu glasu.
Ksenija je bila njena prijateljica. Njena jedina prijateljica.
Bila joj je najblia, tako da je na nju uticala. Hodaju i tim
trotoarom prepunim ljudi, udaraju i tiklama o beton,
kre i se napred, imitirala zapravo Kseniju, onu Kseniju
koja je donosila odluke, koja se borila da preivi. Imitirala
je Kseniju, koja je mogla svemu da se smeje, svima da se
ruga, Kseniju koja je dola izdaleka i koja je odlu ila da
uspe u ivotu.
Zapljusnuo ju je talas sre e, kao nekakvo pijanstvo.
Etel je usporila korak, ak je na trenutak stala na ivicu
trotoara, kao da je traila svoj put. istin ju je sustigla,
pomalo zadihana, i uhvatila ju je pod ruku. Hoda
prebrzo za mene, rekla je, a delovala je krhko gotovo kao
pti ica.
Etel je shvatila. Pogledala je svoju majku. Obra ala se
Kseniji, koja je bila na drugom kraju grada. ovek ne bira
svoj ivot. On mu je dat ak i kad ga ne trai i ne treba niti
moe da ga odbije.
Sve se naravno pokazalo beskorisnim. Kao da je
sudbina ve bila odre ena, nevidljiva nit koja je vezivala
istin o Aleksandra vukla ih je u nesre u, na dno. Advokat Bondi je telefonirao slede eg dana. Uspeo je da
obustavi licitaciju, a jedan je kupac ponudio da otkupi
dug uz garantiju koju bi mu pruili zemljite i nedovrena
zgrada. Aleksandar bi zadrao stan u ulici Kotanten i
radionicu. inilo se kao da je neko doao i izbrisao ruan
san. istin je o ekivala povratak svog mua tako to je
obukla lepu haljinu, o eljala se, napuderisala lice, stavila
parfem. Spremila je aj, kola e od kukuruznog brana, a
Etel joj je pomogla da postavi sto. To je delovalo pomalo

98

preterano, pomislila je Etel, kao povratak Odiseja na Itaku.

Sve u svemu to joj je li ilo na maskaradu. Aleksandar je
predve e doao slomljen. Spoljna vru ina ga je premorila
do krajnjih granica te se bacio u fotelju ne pogledavi na
ajnik. Gotovo je, rekao je. Sve je zavreno. Nema vie
dugova. Otpo emo novi ivot. Etel je gledala u majku.
istin jo nije shvatala. Postavljala je pitanja i glas joj bio
sve glasniji i piskaviji. To je sad li ilo na komediju. Opera
ili bolje re eno opereta. Etel je zamiljala muziku, neto
lagano, pomalo prozuklo, kao tubalica. Zato? Zato?
A potom Aleksandrov duboki glas, njegov mauricijski
pevue i akcenat, kao: ta se moglo u initi? Ba kako je
to inio tokom salonskih razgovora: ta se tu moe?
Zbog vru ine, njegovo lice je bilo garavo, dok su se sedi
pramenovi pojavljivali sa obe strane obraza zato to je,
posle pada, prestao da farba bradu.
Kakav novi ivot! Aleksandar je sve prodao pariskoj
kompaniji javnog prevoza Gradski automobil iz ulice Dito,
broj 29, uklju uju i stan i atelje. Da je mogao, rasprodao bi
jevtino i nametaj, klavir, pa ak i omraenog Josifa koga su
izdala njegova bra a sliku za koju se pretpostavljalo da ju
je naslikao Fladren. Tokom itavog dana, posvetio se samo
stavljanju svog slavnog parafa na zvani ne papire, na
kojima je ime Alaksandar bilo okrueno ukrasima, a oni
su svi navodili jedno te isto, da ni eg vie nije bilo, da nije
ostalo nita do istininih o iju, iz kojih su kapale suze.
Etel nije mogla da se uzdri od ironi nog komentara:
taksi kompanija je otkupila Drutvo za istraivanje blaga
Klondajka, ta pri a mora da ima svoju pouku! Aleksandar
nije sluao njihovu vrisku i proteste. U jednom trenutku
mu se sve to u inilo fantasti nim. Isukanih brkova, o iju
poput eravica, tvrdoglavo se odupirao svim napadima.
Zatim je otiao da se zatvori u svoj kavez za puenje.
Otkako mu je zdravlje popustilo, lekari su mu zabranili
duvan, ali sada ta zabrana vie nije imala smisla. Duvan

99

mu je bio poteban. Dim mu je sluio kao ekran kojim je

maskirao stvarnost. Vreme koje mu je preostalo vie nije
bilo vano. Uskoro je trebalo oti i negde ili umreti, a u
tome i nije bilo nekakve velike razlike.
Etel je znala da se on vra a unazad, daleko, ka ostrvu
svog detinjstva, ka arobnom imanju Alme u kome je sve
delovalo ve no. Ni ona, a ni istin nisu mogle da dosegnu
taj san. Mozda je to bila tajna blaga Klondajka, bilo je to
mesto gde niko drugi nije imao pristupa.

100

Puldi
Etel je imala ose aj da plovi nebom. Ona je volela
oblake. Dok je leala u pesku, me u dinama, gledala je
kako odmicu velikom brzinom, lagani i slobodni. Sanjala
je prostor koji su preplovili, nepregledne okeane, polja
talasa iznad kojih su proli pre nego to su stigli do nje.
Prolazili su, naizgled na dohvat ruke, u malim belim
grudvama koje su se katkad sudarale, spajale, razdvajale.
Me u njima je bilo ludih koji su klizili bre od ostalih,
rastakali se u pamu ne grudvice, u zrna masla ka, u
peruke vrbe. Zemlja se pod njima njihala u laganom
kretanju koji je izazivao vrtoglavieu. um talasa na plai
podse ao je na uklju en motor koji je gurao morski tanjir i
neodoljivo preokretao svet. Potom bi naiao veliki sivobeli oblak koji joj je zaklonio sunce i Etel je videla kita s
ogromnom glavom i malim repom na kraju pove eg tela.
Pesak dine je okruivao Etel, stezao je i polako uvla io u
sebe. Svaki udar vetra ibao joj je lice, noge i ruke
milionima sitnih uboda. inilo joj se da nikada nije
napustila taj krajolik, to mesto na samora vrhu pe anog
nasipa, u belom i suvom prahu koji more nikad ne doti e,
na granici na kojoj rastu bodljikave biljke, eljuge na
kojima se mogu videti crvena zrna tamarisa.
U leto kada je napunila dvanaest godina, prvi put se
zaljubila u momka od petnaest-esnaest godina, ije je ime
zaboravila. Uzdrhtala je kad joj je priao i poljubio je
razdvojivi njene usne vrhom jezika. Oblaci su prolazili,
kao danas, ose ala je toplotu, vrelinu koja se otvara i
zatvara na nebu, ali i unutar svog tela. Taj ose aj je za nju
bio nepoznat i zastrauju i.

101

Pravila je planove s mladi ima iz druine, da se voze

biciklima putevima koji vode do farmi, od zaseoka do
zaseoka, od grada do grada, spavalo se na plaama ili, ako
bi padala kia, u ambarima. Njeni prijatelji su bili momci i
devojke iz okolnih ku a, u Puldiju, Beg-Meilu, a ona je sa
roditeljima stanovala u pansionu gospo e Liu. Tog leta je
prvi put razgovarala sa Loranom Feldom, koji je stanovao
u iznajmljenoj vili na obali mora, sa tetkom i sestrom. U
po etku joj je izgledao stidljiv, pa ak i smotan. Njegovi
obrazi bi se zacrveneli bez ikakvog razloga. U to vreme
Etel je uveliko prijateljevala s Ksenijom, a on je bio ista
Ksenijina suprotnost, imao je para, bio je ozbiljan, niti se
smejao niti je plakao.
Postepeno, tokom tih susreta rodila se ljubav. Nije to
bila velika ljubav uz preterivanja i bes, nije bila ni dramati na poput Ksenijinih zaruka s Danijelom Donerom koje
su predstavljale neobjanjiv ugovor po kome je k erka
pripadnice ruskog plemstva, emigrantkinja koja je ivela u
bedi, trebalo da pripadne krupnom,
utljivom i
nepoverljivom momku koji bi joj pruio bezbednost i
potovanje u okviru porodice industrijalaca uz svu
udobnost ruanske gra anske stalei. Ne, nije to bilo nita
sli no tome. Loran Feld je bio jako zaljubljen u Etel, od
prolog leta slao joj je jedno, a katkad i dva pisma
nedeljno, na koji ma bi kaligrafski, na koverti od vrstog
papira, bilo ispisano:
Gospo ica Etel Bren
30. ulica Kotanten,30
ParizXV
Na potanskoj marki sa likom Dorda VI, zamrljanoj
pe atom, moglo se pro itati: Charing X Station.
Otvarala je koverat, udisala pomalo kiselkast miris
papira, miris znoja. Pogled bi joj prelazio preko pravilnog
rukopisa, isuvie kratkih re enica, u kojima je Loran

102

govorio o politici, literaturi, dezu, ali nikada o svojim

ose anjima. Ponekad ne bi pro itala pismo. Poto bi
omirisala papir, zadovoljila bi se da ga vrati u koverat i
pravila se da ga nije otvorila. Bila je sre na zato to je
volela manje nego to je bila voljena. To Ksenijino pravilo
joj je padalo na pamet kad god bi rekla: Ono to ja ho u,
to je da sretnem oveka koji e me voleti vie nego to u
ja voleti njega.
Sada je Loran bio tu. Iskrcao se iz broda Njuhejven u
potpuno novoj uniformi britanske peadije apka,
ogrta , svetlosme e pantalone i besprekorno izglancane
crne cipele. Etel se nije osmehnula ironi no zato to je
izgledao ba onako kako uvek izgleda, ne kao vojnik, ve
kao advokat koji odlazi u svoju kancelariju u Siti, ali jo
kru i, lica rumenog od morskog zraka, izgorelog nosa i
veoma kratko oiane kose. Nosio je kofer u ruci, a crni
urolani kiobran pod mikom.
Rezervisao je sobu u istom pansionu, tako da su se
strmim puti ima vozikali preko brda do plae biciklima
koje su iznajmili u garai Konan, jeli su u farmi selja ki
hleb i mast, pala inke u bistroima, kupali se u morskoj
plimi i ispirali se ledenom re nom vodom Laite. Mirisali
su na alge i blato, vukli sivi pesak u sandalama, majicama
i u kosi, koja se mrsila od soli. Zbog jakog sunca, Loranov
nos se perutao, a koa ljutila po nogama sve do stopala.
Dok su leali na plai, Etel se zabavljala tako to mu je
otkidala par e izumrle koe i putala da ih nosi vetar.
Uve e bi se vra ali u pansion umorni, razbarueni, Loran
bi iz pristojnosti sedao za sto sa porodicom Bren i sluao
Aleksandra, dok bi Etel ila pravo u svoj sobi ak u
potkrovlje, bacala se na krevet u ode i i tonula u san ne
uvi vetar koji je zvidao u krovnim crepovima.
Ose ala je neku vrstu besa u sebi. To bi dolazilo poput
groznice, vreline istovremeno o aravaju e i uasavaju e,
neodoljive i nerazumijive. O tome, naravno, nije mogla ni

103

sa kim da razgovara osim sa Ksenijom da je kojim

slu ajem bila tu. Ali Ksenija bi joj se rugala. Rekla bi joj da
je njen ivot bio previe lak, da je imala previe para,
previe svega. To je razlog zato ne zna ta ho e. ivot
treba grabiti, a ne proputati, sve zavisi samo od tebe. Itd.
A moda Ksenija ne bi rekla nita. Ona je bila surovi
egoista, ono to joj je bilo strano, za nju jednostavno nije ni
postojalo.
Da li je svet zaista bio bolestan? Ta zebnja, to ga enje,
dolazilo je izdaleka i trajalo je odavno. Sad, dok je trajalo
leto u dinama Puldua, dok je i ekivala vreme sastanka sa
svojim ljubljenim, Etel je mogla da broji korenje, ilice,
venice i kapilare tog zla koje je, poput pokrova, prekrilo
ceo njen ivot. Nije tu bilo ni eg izmiljenog. Bile su to
sitne izdaje, svakodnevno utanje koje se smestilo u srca,
praznina. Ponekad glasno izgovorene re i, estina ose anja, kada bi istinin glas odjekivao u no i, da bi se razbio
u jecaju koji je li io na zvono, pa Aleksandrov glas, koji bi
odgovarao, ozbiljno kr anje koje je raslo, grmelo. Zatim bi
se ulo lupanje vratima, bat koraka koji se udaljavaju u
hodniku, jo jedna vrata bi se zalupila, pa zvuk odjeka
pendetiranih cipela po asfaltu koje nestaju u no i. Etel bi
i ekivala, nadala se o evom povratku, a potom bi tonula
u san pre nego to bi mogla da oseti tihe umove u
hodniku, oteano disanje nekog koje bio pospan i ko je
boravio u dimu cigareta.
Svi ti bezna ajni hvalisavi salonski razgovori, ti
glasovi, melodi ni akcenti ena sa Mauricijusa, miris
vanilije, e era i cimeta na ostacima karija boje afrana i
kiselkasti ukusi, sve je to stvaralo tu o iglednu, nepravednu prazninu proisteklu iz na ina na koji je njena porodica
odbacivala stvarnost pri aju i o davno nestalim ro acima,
koji po svoj prilici nisu ni postojali. Ta suluda imena,
izmiljena, puna zvezdanog praha, sitnog mauricijskog
plemstava sa kojim je bila povezana pri om porodice Bren
(koja ipak, hvala bogu, nije prezimenu dodala plemi ku

104

oznaku) li ila su joj na operetska, na imena ergela

ukrtanih skupocenih pasmina konja i kobila.
Bila su to prezimena Arambo, Benijer, Deersiji,
Degramon, Degranpre, Depar, Roben Detuar, Desirvil,
Dester, Desen-Dalfur. Desen-Nolf, Pion Devanv, Kleri
Diar, Pontalanver, Lesek Desterling, Kraon Delamot,
Eduards Deonvil, Krea Direze, Desult, Desina, Darmor.
U septembru prole godine, ta nije 23. i 24, irile su se
vesti o egzodusima sa severne granice, mnotvo ljudi
nalo se na drumovima u kolima sa konjskom zapregom i
dvokolicama. Oluja koja ih je do ekala polegla je drve e
po putu. Bila je to zima pre njenog kalendarskog vremena, novac je gubio na vrednosti, banke su traile hitno
vra anje dugova, a potom bi stavljale klju u bravu, dok
su njihovi vlasnici nastojali da pobegnu u vajcarsku,
Englesku i Argentinu.
Glas koji je kripao iz radio-prijemnika, hrapav,
promukao, mo an, nadimao se, ja ao. Re enice ba ene u
etar i okolna buka koja je zduno rasla, kao kripanje mora
preko kamenja na obali, obruavanje talasa na grebene,
predstavljala je uzvike neke svetine, tamo negde u
Minhenu, Be u, Berlinu, a moda su to bili, u amfiteatru
Veldiva, pristae iz La Roka, Moraa, Dodea, koji su je
podravali zato to urla protiv komunista. A tek glasovi
ena, luda a, u salonu u ulici Kotanten kad bi oduevljeno
govorile: Kakva snaga, kakav genije, kakva mo , drage
moje, kakva volja koja moe da vas gane, ak i kada ga ne
razumemo, on nas naelektrie, on je taj koji e nas spasti
od naih starih demona, zatititi od Lenjina, tog Azijate
lupekog pogleda, i pobediti Staljina, sa uvati nas od
varvara.
Etel je svoje telo zavla ila u vreo pesak, gledala kako
se borova uma pribliava pod naletima oblaka. U samo
predve erje, jednog popodneva, kada se ini da zrak
miruje i kada su slepi mievi otpo injali svoj ples u
dinama u potrazi za muicama, dok je plima rasla uz

105

klokotanje du obale, Etel i Loran su se dugo kupali, ali

nisu plivali ve su doputali da ih nosi neki lenji talas.
Plaom je vladala duboka tiina i kilometrima unaokolo
nije bilo ive due. Vodili su ljubav ne skidaju i mokre
kupa e kostime, bilo je to u stvari podraavanje ljubavi, s
obzirom da je Loranov nabrekli ud pod crnom tkaninom
dodirivao samo udubljuju i beli Etelin kupa i kostim. U
po etku je to bilo sli no dugom i sporom plesu, zatim
neto brem, tako da im se koa jeila u sveini zraka,
oroena kapljicama slanog znoja poput morske vode.
Etelino lice je bilo zaba eno unazad tako da je, zatvorenih
iju, bila okrenuta nebu. Loran je bio povijen, otvorenih
iju, lice mu je odavalo grimasu napora, dok su mu
mii i le a i ruku bili zategnuti. Sluali su isprekidane
otkucaje sopstvenog srca i zvuk sopstvenog ubrzanog
disanja. Etel je prva doivela klimaks, a potom i Loran,
koji se odmah bacio u stranu, sa rukom preko kupa ih
ga ica na kojima se irila topla zvezda.
Loran je bio tih u nastojanju da povrati dah, eleo je
da se izvini, nespretno, gotovo srameljivo, ali mu Etel
nije dala vremena za to. Bacila se na njega i pritiskala ga
svom svojom teinom, pesak joj je kripao me u zubima,
dok su joj pramenovi kose poput crnih algi skrivali lice.
Ljubila ga je, ne daju i mu da progovori. Nije trebalo nita
re i, nije trebalo izgovarati re i, a naro ito nije trebalo re i:
volim te ili bilo ta sli no tome.
Uve e su se vratili u pansion Liu pedaliraju i
energi no po pe anom putu, crvenih obraza, razbaruene
kose, pod udarima vetra. Ve erali su ranije da ne sluaju
buku trpezarije niti Aleksandrov glas kada dri govor
pred svojom svakodnevnom publikom. Samo ih je istin
pogledala uputivi im dug, pomalo tuan pogled iskosa,
koji je kazivao da ona sve zna. Poli su na spavanje svako
u svoj uski krevet u istu posteljinu, sa uarenim peskom
u le ima i preponama, sa grumenom o vrslog peska na
mestu pupka.

106

Loran je potom otiao u Englesku. Stajao je na peronu

pariske Severne stanice sa malim koferom u ruci, raskopane bluze zbog vru ine, s vojni kom kapom skupljenom
pod epoletu, jo preplanuo od sunca i mora. Etel je stavila
svoj obraz na mladi eve grudi, ali joj buka, koja je dolazila
s perona, nije dopustila da uje otkucaje njegovog srca.
Trebalo je odmah potom uroniti u realnost. Bilo je to
kao kad se sve ubrzava, film iju bi ru icu neko besno
okretao, tako da su prizori isprekidano smeno poskakivali, ljudi su tr ali, neki su kolutali o ima, pravili grimase.
Prodaja na licitaciji odigrala se po povratku iz Bretanje. U
salonu je vladala atmosfera kao posle sahrane. Nametaj je
bio sloen, kao i cirade, klavir erar je bio otvorenog
poklopca kako bi trgovci mogli da isprobaju svaki ton,
kao da se razumeju u muziku. Etel, koju je u trenutku
savladao bes, sela je na tabure, uspravljenih le a, i duboko
udahnula. Po ela je da svira u po etku pomalo kruta, da
bi zatim osetila kako je obuzima neka unutranja toplina.
Svirala je lagano openov Nokturno, zvuci muzike su
klilizili kroz otvorena vrata i prozore i ispunjavali zvukom
dvorite, koje je jesen obojila u uto. Verovala je da nikada
nije tako dobro svirala, da nikada ranije nije osetila u sebi
toliku mo . Li e na granama kestena imalo je kruno
kretanje usled vetra, dok se svaki pasa Nokturna
poklapao s li em koje je padalo, svaka nota, svaki list...
Bio je to njen oprotaj od muzike, mladosti, ljubavi, njeno
zbogom Loranu, Kseniji, gospodinu Solimanu, Ku i
slezove boje, svemu to je dotle upoznala. Uskoro nita
ne e ostati. Kad je prestala da svira, Etel je spustila
poklopac kao to se zatvara kutija s blagom, dok je stari
klavir ispustio udan dubok i vibriraju i zvuk koji je
poticao iz svih struna istovremeno. Tubalica ili bolno
cerekanje, pomislila je Etel. istin je stajala iznad nje, o iju
crvenih od suza. Pravi trenutak za plakanje, proaputala je
Etel, ali re i nisu prele preko njenih usta. Pravi trenutak

107

za suze, da, ali trebalo je da ridate ju e, dok ste jo mogli

neto da u inite.
Posle tog muzi kog intermeca poslovi su nastavljeni
uobi ajenim tokom. Staretinari, antikvari, skuplja i stare
ode e smenjivali su se kao i ljudi zadueni za selidbu.
Tetke su tako e dole da potajno, kao mali mievi, ape tu
i tamo neku sitnicu, par kineskih vaza, iniju za vo e od
bakara kristala, tanjir s granama u cvatu donesen iz Indije,
mali zidni sat sa skladno udeenim zvonima, dra za
papire od bronze u obliku hrta, koji je Etel oduvek vi ala
uz pribor za pisanje gospodina Solimana. Uzimale bi sve
ono to su izbezumljeni istin i Aleksandar putali da ode
iz ku e. Uspomene na dobra vremena, govorile su tetke,
kao da se izvinjavaju. Etel ih je gledala strogo. Zar sudski
izvrilac, koji je na inio prvi inventar nije i sam, ne
trepnuvi, stavio u dep kolekciju kai ica ukraenih
crvenim draguljima i umilnim glasom rekao: Ne
uzbu ujte se, gospo ice, na ini u inventar koji e vama i i
u prilog.
Jedina stvar zbog koje se istin pobunila bila je slika
Josifa izdaju njegova bra a, ta velika slika koju pripisuju
slikaru Ipolitu Flandrenu, koju je dobila od babe po majci,
a koja nije bila upisana u inventar. U trenutku kada je
rekao skinite mi je sa zida, stala je pred slikom prekrstivi
ruke, sa takvom odlu no u u pogledu da se nosa i nisu
usudili da joj pri u. Slika je odneta u hodnik gde su bile
najrazli itije stvari koje su ostale neprodate i nezaplenjene. Tada niko, pa ni istin, nije mogao da nasluti da e
zape eni vagon u kojem su bile smetene te stvari biti
bombardovan u jednom od poslednjih naleta tuka na
elezni ki most i da e voz biti oplja kan, a Josif ukraden i
zauvek izgubljen! Izdala su ga, kao to je nalagala njegova
sudbina, bra a, ti ubogi ljudi koji su se urili da isprazne
sadraj vagona raspolu enih bombama.

108

III
TIINA

Tiina je pritiskala Pariz u junu. Posle raspomamljenih glasina i nekolio bombi koje su slu ajno pale na grad,
sirena pasivne odbrane, jurnjave porodica u podrume,
povratka na povrinu dece ija su lica bila za
ena
ugljenom, beanja po hodnicima metroa nastavljala su
se rekla-kazala, komentari, pri e, prognoze i bombasti
naslovi u tampi, naro ito posle Mers el Kebira, Boduen,
navodni ministar spoljnih poslova, saoptio je: Engleska
je prekinula poslednju vezu koja nas je s njom spajala.
Sledili su razgovori izme u Bloha i Pomarea u zatvoru
Pelvoazen u drutvu Bluma, Oriola, Mandela, Daladijea i
ana Zeja Ministra sporta i dokolice! to je saoptila
generalica Lemersije, citiraju i Grengoar.
Tiina se spustila na Pariz, a topla sitna kia dobovala
je po naputenom vrtu. Aleksandar nije progovorio od
dvanaestog juna. Vie nije sluao ni radio, taj glas koji je
izgovarao lai, u stilu 'nae trupe zadravaju neprijatelja
na frontu na Mezi i nikade ne e pre i Marnu', u trenutku
kada su Nemci stigli do samog Pariza, a njihovi tenkovi i
oklopna kola tutnjali asfaltom, bulevarima Monparnas,
Sen-ermen i Jelisejskim poljima!
Stan je li io na poruenu etvrt. Na zidovima su se
videli tragovi nestalih slika, a na podu tragovi koje su
utisnule noge klavira. Bili su tako e vidljivi tragovi
plakara i stilskih komoda odnetih iz Aleksandrove radne
sobe. Svugde su bili razbacani kolutovi papira, elektri ne
ice. Stakleni lusteri koje niko nije hteo da uzme virili iz su
iz pranjavih kartonskih kutija zajedno sa odelima,
cipelama, posu em i kuhinjskim priborom. Neto se

110

i ekivalo. Po svoj prilici povratak u normalu. Kriza je bila

prola, a potom se vie nije nita doga alo. Nije bilo ak ni
pravog rata. Sve je bilo zavreno i pre nego to je po elo.
Vesti su bile zbunjuju e, a firerov glas, taj glas koji je
odzvanjao me u praznim zidovima, koji se poja avao,
koji kao da je dolazio iz vedra neba, oglaavao je oluju.
Vie nije bilo nedeljnih ru kova. Uobi ajeni gosti su
nestajali jedni za drugima, bez objanjenja. Nisu vie znali
ni gde da sednu. Tu je bila samo stara istinina crvoto na,
izbledela fotelja, izlepljena lepkom za drvo i povezana
icom, koju nijedan staretinar nije eleo da uzme. Me u
poslednjima je bio Klodijus Talon. Nosio je na reveru
malu metalnu zna ku od hromiranog emajliranog,
trobojnog metala, sa oznakom L.V.F. Nadugo i nairoko je
besedio. Francuska Akcija je zahtevala da se Jevrejima
zabrani da dre bioskope! Sve anim tonom je itao
deklaraciju kapetana Kazabjanke: Nema ki narod je
ushi en idejom da bi Francuska, koja je do ju e bila njen
neprijatelj, mogla danas postati njegov saveznik. Etel je
ose ala mu ninu, i koliko god da je etala pustim ulicama,
u njenim uima je odzvanjao glas Talona sa njegovim
sarkazmima: Goldenberg, Vajskopf, Levi, Kot, ena
Tabuija, ero, Ovde London, Francuzi govore Francuzima"! Na zidovima optine XV arondismana bili su
nalepljeni dekreti koje su objavile Zvani ne novine:
lan prvi: Jevrejinom se smatra svaka osoba koja ima tri
pretka jevrejske rase ili dva pretka, ukoliko je suprunik
Jevrejin. lan drugi: Pristup i obavljanje javnih funkcija i
mandata zabranjuju se Jevrejima kao to sledi: 1) ef drave,
lan vlade, lan Dravnog saveta, Saveta Legije asti,
Kasacionog suda, nprave rudnika, gra evinske operative,
prvostepenih sudova, mirnodopske sudije; 2) slubenici
Ministarstva spoljnih poslova, prefekti, zamenici prefekata,
zvani nici nacionalne policije; 3)generalni rezidenti, guverneri
i adminsitratori kolonija; 4) prosvetni radnici; 5) oficiri kopnene

111

vojske, vazduhoplovstva i mornarice; 6) slubenici administracije i javnih preduze a. Jevreji, pored ostalog, ne e mo i da
obavljaju slede e poslove: redaktora ili urednika novina, revija
(izuzev nau nih), filmskih producenata, reisera, scenarista,
upravnika bioskopskih dvorana i direktora pozorita. Dekret se
primenjuje na celokupnoj teritoriji, kao i u Aliru i drugim
kolonijama.
Potpis: Peten, Laval, A liber, Darlan, Huncinger, Belen.
Neto kasnije se pojavio drugi proglas:
Zakon od 2. juna kojim se propisuje popis Jevreja:
Svaka osoba za koju je utvr eno da je jevrejske rase treba da
se n roku od mesec dana javi prefektu departmana i u pismenoj
formi obavesti o svojoj profesiji, bra nom stanju i podnese spisak
svoje imovine. Protiv prekrilaca predvi ena je zatvrorska
kazna. Zakon e se primenjivati u Francuskoj, Aliru,
kolonijama, kao i u Siriji i Libanu.
Zatim:
Zakon od 17. juna:
Svakoj osobi jevrejske rase zabranjene su slede e profesije:
bankar, agent osiguranja, publicista, poverilac, berzanski
trgovac, trgovac itom, prodavac slika, antikvar, umar, vlasnik
kockarnice, novinar pisane tampe ili radija, izdava .
Potpis: Peten, Darlan, Bartelemi (ministar pravde), Leide
(dravni sekretar za industrijsku proizvodnju), Zerom
Karkopino (dravni sekretar za nacionalno obrazovanje).
U Grenguaru objavljena su slede a imena:
Herel Grinspan, ubica fon Rata, Leb i Blum, okrivljeni za
izazivanje Anlusa, za otvaranje granica panskim izbeglicama,
za predaju aviona panskim komunistima.

112

Imena koja otkrio Anri Bero su: an Zej, zvani Isaija

Jezekijel, Leon Blum, zvani Karfunkeltajn. Imena
predsednika jevrejskih kompanija oka ena na javniom
mestu u Zvani nom glasniku, pore ana abecednim redom,
predstavljaju beskona ni, sramni spisak:
Askebrad
Atenkijem
Abramovski
Astrovic
Berger Gidel
Blumkind
Braun
Kaen
Saponik
Korn
David
Fajn
Faterman
Finkeltajn
Fonks
Fridman
Galaska
Etel je ova imena itala uz put i instinktivno je traila
ime Lorana Felda, kao da ga je taj sramni spisak mogao
dosti i tamo gde se nalazio, sa druge strane Lamana i kao
da je mogao da otkrije njegovo sklonite i njegovu tajnu u
Etelinom srcu, koju bi odao Talonov promukli glas ili
generalica Lemersije svojom ironijom i na inom na koji je
okretala glavu izgovaraju i vrhom jezika ccc... ccc! kada bi
dola, oduevljena velikim skupom V.L.F. u Veldivu, gde
je sa 20.000 Pariana izrazila nepoljuljanu podrku nema kim, finskim i rumunskim trupama u velikoj borbi protiv
svetskog boljevizma! Aleksandar bi pognuo glavu, a

113

istin se zgraavala i odvela je do vrata razvaljenog

salona, kao da je jo uvek imala neto to bi mogla spasti,
ast, se anje ili bogzna ta!
Sve je to bilo pateti no, pomalo smeno i zasigurno
otrovno. Etel je mislila tada da je prekasno i da ne e mo i
da napusti porodicu kao to je elela da bi se otisnula u
avanturu na drugi kraj sveta, prema Kanadi tom snu
Marije apdelene, snu o hladnoj i istoj zemlji, gde sneg
svetluca pod nebom i gde umama nema kraja, gde bi joj
se Loran pridruio da zapo nu novi ivot. O tome su
pri ali na plai kuju i planove za vreme posle rata. Po eli
su da govore o svojim planovima on e raditi u
me unarodnoj kancelariji, a ona e predavati poeziju u
privatnom liceju.
Sada je me utim bilo kasno, na ivici tog splava
brodolomnika koje e vetar realnosti odneti. Usred
ruevina, koferi su ve bili spakovani, a kartonske kutije
povezane konopcem, uz mnotvo plutaju ih predmeta
noenih haoti nim doga ajima, u haosu pogrenih
informacija, lanih saoptenja, propagandnih lanaka,
mrnje prema strancima, zaziranja od pijuna, naklapanja
trgovaca bakalukom, gladi i nematine, nedostatka ljubavi
i asti.

114

1942.
Do promene je dolo u hladnim martovskim danima
na stanici Osterlic okruenoj barikadama i zati enoj
protivavionskim eli nim mreama, bodljikavim icama i
vre ama peska. Aleksandar se nije pojavio. Ostao je u
svojoj fotelji potiten i utljiv. Posle kraha, odustao je od
svih onih malih navika u kojima je odvajkada crpeo
ivotnu snagu, od sama kog ru avanja u bistroima u
kojima su se okupljali slikari na Monparnasu, od kafa sa
Mauri anima u ulici Voirar, od etnji Jelisejskim poljima
(Da bi prisustvovao smeni strae vaba, hvala lepo, sa
svim tim upara enim govnarima, komentarisala je
istin). Otkazao je pretplatu na Grengaar zbog nedostatka
novca, kao i zbog Maksansovog lanka o Tri arijama
povodom jednog masakra u rubrici Odasvud, u kojoj je ovaj
reagovao na pljuvanje Marsela uandoa na Renea voba
jetkom re enicom: Odbijam da se devica Marija tretira
kao mala Jevrejka iz ulice Rui njaka. Vie nije sluao ni
vesti preko radija. Ostajao je kod ku e i puio sav duvan
koji je istina mogla da nabavi na ta kice. Kaljao je kao i
obi no. Moda nije ni na ta mislio.
Etel je posmatrala njegov profil, sa orlovskim nosom,
visokim elom, lepo oblikovanom malom bradom, dugom
za eljanom crnom kosom, neverovatno bujnom za
oveka njegovih godina. Zamiljala ga je onakvog kakav je
izgledao sa dvadeset pet godina, kada je prvi put napustio
Mauricijus da bi zapo eo nov ivot u Francuskoj, smelog,
bez prebijene pare, zavodljivog. Sva prolost vezana za te
slavne godine njegove mladosti otila je u nepovrat,
nestajala godinu za godinom, sve do tog momenta u

115

kojem se naao u praznoj prostoriji iz koje e uskoro biti

oteran.
istin je sve bila uzela u svoje ruke. Na elezni koj
stanici je uurbano davala savete i napojnice nosa ima.
Ovuda, ogledalo stavite u dno, izme u dve komode, a
kutije sa posu em, rastavljeni orman i sanduke, kofere od
trske, koji su bili napunjeni poutelim lanenim aravima i
ode om, i taj dak u koji je bila strpala sve Eteline igra ke,
lutke sa procelanskim glavama, de je tanjiri e, utog
patuljka, kutije od lotoa, domina, dijabola, iroskop, bube
na navijanje, magi nu lampu, 'ne ljuti se ove e', hvatanje
aba, mini kroket, pa ak i masku koja guta lopte, koja je
toliko plaila Etel kada je bila mala. Bila je to figura
ljudodera od lepljenog papira, sa ogromnim razjapljenim
ustima, i gutala je krpenja e, a morali su zbog toga da je
sakriju u podrum. emu e nam sve to sluiti u Nici?
upitala je Etel iz pristojnosti u trenutku kada su ukrcavali
te drangulije. A ime e se igrati moji unuci? istinin
odgovor je razljutio Etel. Unuci? Ho e re i moja deca.
Zar je to bio trenutak da se o tome govori na tom
peronu pretrpanom prestravljenim i uurbanim ljudima,
ija je jedina briga bila da spasu svoj nametaj i prnje, kao
da je bilo kome na svetu to trebalo, moda neprijatelju, a
moda i krvolo nom Rusu koji se spremao da porui
brane i osvoji Evropu. To je ono o emu je govorila
poludementna generalica Lemersije dok je jo pose ivala
salon u ulici Kotanten.
Prastari automobil izvu en iz garae u kojoj je amio
poslednjih godina zbog besparice i nemogu nosti da se
kupi benzin, li io je na prepotopsku ivotinju. Bio
uzdignut na tankim to kovima, a uto-crna karoserija mu
je bila izbrazdana r om. istin je za veliku selidbu
na inila prekriva od gume sa somotnom postavom
(crvena zavesa sa tegovima od olova na ulaznim vratima
posluila je kao materijal) kako bi se zaitili od vetra i kie.
Limar je dovrio posao tako to je zaletovao svodove

116

iznad pokvarene tende, na koju se nadovezivala drvena

plo a nalik na krov neke gondole. Sve ono to nije moglo
da bude utovareno u teretni vagon nalo je tu svoje mesto:
jorgani, savijeni tepisi, tapiserije, a sasvim pozadi,
naslagane jedne preko drugih, stare batenske fotelje od
panske trske. U njih je istin uspela da utrpa posteljinu,
arave, pekire, sapun, pa ak i vre e krompira sakrivene
me u krpama, kao u vreme kad se strahovalo od zaplene.
Bilo je to tugaljivo i komi no, a istovremeno i pomalo
sramotno, pomislila je Etel. Imala je novu voza ku
dozvolu, koja ju je proizvela u pilota tog tenka sa klupama
(Aleksandar bi padao na ispitu pri svakoni pokuaju da
dobije voza ku dozvolu, iako je vozio otkako se pojavio
prvi automobil).
Ona je u drutvu istine otila do optine XV
arondismana da bi potraila dozvolu za kretanje koja im je
omogu ila da izbegnu zasede u Parizu. Primili su ih
elegantan, besprekoran i u tiv nema ki oficir i njegov
prevodilac podmukao mlad ovek obu en u crnu konu
jaknu, koji je li io na mangupa i sve vreme tokom
razgovora gutao o ima Etel kao da je pokuavao da
obuhvati njenu siluetu i noge pokrivene sme im
kaputom.
Potvrda o preseljenju drumskim prevozom.
Heimschaffungs-Bestatigung
Der Fluchtlinge durch Strassebwerkehr
Pe at staviti u optini Lisak-le-ato.
U nezape enoj koverti nalazili su se bonovi za
benzin od po pedeset litara, koje je morala da podnese na
uvid u optini Lisak, a etiri dana kasnije u optini
Gastelno-le- Lez.
Naravno, trebalo je sluiti se laima. Kada je mladi
pregledao, sa panjom kakvu imaju nepismeni ljudi,

117

Aleksandrovu li nu kartu, sri i: ro en u okrugu Moka,

osrtvo Mauricijus, izleteo mu je nepristojan komentar na
ra un stranaca koji su zakr ili puteve... Etel ga je presekla:
Re je o bolesnom starcu, gospodine, a podneblje juga
Francuske jedina je ansa da preivi. istin se nije na to
ni osvrnula. Bolesni starac, eto ta je postao njen mu.
Neko bi na jugu o ekivao atmosferu godinjih
odmora. Uskrs na obali Mediterana u parkovima u kojima
rastu mimoze i limunovi, u dnu uvale blizu Tulona, kod
Alonskog zaliva ili na plaama Ijera na Lavanduu. esto
je o tome pri ala sa Loranom, o mirisnom putovanju
ispunjenom ljubavlju, ali daleko od onog to bi moglo
podsetiti na sladunjavi medeni mesec.
Putevi su sada bili pravi, isti i vodili su kroz
predivne predele, polja zasejana penicom, panjake i
visoravni obrasle u paprati. Nebo je bilo lagano,
proarano malim nenim oblacima isprane svetloplave
boje na horizontu. Etel je pevala razne arije dok je vozila
Travijatu, Luciju od Lamermura, Milosr e Tita. Bradati kralj
napreduje, uje uje napreduje. A kad je iscrpela repertoar,
pevala je Pono , Hri ani, Dingl bels, pa ak O
Tannenbaum, poto se od sada ivelo u vabiji, pa je
trebalo vebati taj jezik! Bio je to njen fazon da zaboravi na
isprekidani zvuk motora koji je pretio da se svakog trena
zaustavi, kao i na Aleksandrovo besomu no hrkanje,
poto je leao preko paketa na zadnjem seditu. istini se
vratilo samopouzdanje. Pridruila se Eteli u pesmi.
Moda je Aleksandrova uvena formula kona no nala
mesto u njenom duhu: po inje novi ivot!
Da li je uopte obra ala panju na tragove rata du
puta, te polurazvaljene zidove na kojima se moglo
pro itati poneko ime, neka parola, crne rupe u poljima,
olupine ugljenisanih automobila, jednu konjsku zapregu
bez to kova, kostur konja napola propetog uz ogradu boje
crvenog voska, razjapljenih eljusti, koje su se cerile na

118

vrapce i avke? To nije bilo nita u odnosu na ruevine

Denkerka, Verdena, Salona, u pore enju sa poruenim
mostovima u Orleanu i Poatjeu. Ali tu, du tog
beskona nog puta, to nisu bile fotografije niti slike koje
podrhtavaju sa platna filmskih novosti u bioskopima Pate.
Uokolo nije bilo nijednog glasa koji bi lagao i izbrisao
stvarnost. Naj udnovatiji i najstraniji je upravo bio taj
preterani mir, ta prelepa polja, to nebo tako plavo,
beskrvni mir ili bolje re eno, vrtoglava praznina poraza.
U mestu Lisak-le-ato suo ili su se sa stvarno u.
ekalo se u redu za prolazak na mestu koji je
prepre avala bodljikava ica. Zakr ili su put automobili,
kamioni, autobusi, zaprege i teretne dvokolice kojima su
ljudi nastojali da pro u bodljikavi tesnac. ule su se
komande jednog kaplara i dvojice andara, glasovi
danguba, uplakanih udovica, prehla ene dece, svi su itav
dan ekali napreduju i polako, metar po metar, a trebalo
je i gurati automobil kako se ne bi potroilo dragoceno
gorivo. Na ulazu u selo, odmorili su se u kafani
trgova kog centra, bio je to trg kao bilo koji drugi, sa
raskr em i crkvom sa zvonikom kakav bi se mogao na i i
u Brazilu. Aleksandar se probudio. Ne se ara se ko mi je
to rekao, ali uo sam davno da je ovde zbirka sarkofaga iz
doba Merovinga, sa kosturima ena koje su navodno bile
dinovske gra e! Etel je podrugljivo uzvratila: Mogli
bismo, moda, da to pogledamo? On je bio nepopravljiv.
Bio je sposoban da poljubi ruku neke ene u kanalu, da
kae utenu re usred katastrofe. Pomislila je na elegantne
i tako uzviene veleposednike na Mauricijusu koji su
svojevremeno bili spremni da u trenu poseku potkolenicu
pobunjenim robovima ili da prospu svoje seme u utrobu
obojenih devojaka.
Danas sve to nije imalo nikakvu vanost. Ilo se na
jug, da se, moda nikada odatle ne vrati. Etel je imala
ose aj gor ine u ustima. Taj strmi, pravi, prazan put usred
polja i svaka kilometarska oznaka kao da je neto otkidala,

119

razotkrivala, unitavala, okamenjivala. Etel je shvatila da

ima dvadeset godina i da nikada nije bila mlada. Ksenija
joj je to jednog dana rekla: Pa ti izgleda kao ve na
usedelica! Zatim ju je, kako joj je to bilo prelo u naviku,
udarila svojim malim vrstim pesnicama: Hajde, ne pla i!
To ti je moj ro endanski poklon!
Kretali su se se pravo tim putem u automobilu bel epok
oki enom prolom slavom kao kakva stara frajla s
demodiranim nakitom i krznima koje su izjeli moljci.
istin je bila dostojanstvena i prava, nosila je eir i rukavice kako bi se bolje suprotstavila vabama. Aleksandar,
posivelog tena kakav imaju ljudi koji su boravili u
kolonijama, podse ao je pomalo na Indijca, sa sedim
pramenovima koji su bojili njegovu crnu grivu. Neverovatna skalamerija nalazila se na krovu auta, vezana
kanapima, mornarskim vorovima, a iz nje je tr ala
kolekcija tapova sa bodeima sa Mauricijusa, od kojih se
Aleksandar nije odvajao. Ne zna se da li je uspeo da
ponese kriju i od ene model drvene elise u razmeri jedan
prema tri, koju je, prema njegovim planovima, na inio
stolar, a koja je definitivno trebalo da dovede do revolucije
u pokretanju lakih vazduhoplova. A moda je istina u
poslednjem trenutku uspela nekom da uvali napravu
(Ako nas uhapse, s obzirom na pijune koji se muvaju u
ovom trenutku, poteno bismo nagrabusili!)?
Posle Bezijea deavao se kvar za kvarom. Benzin je
bio razvodnjen, a Etel je morala da otvara karburator i da
duva u prskalicu, a zatim da okre e kurblu, paze i da joj
se ne odbije i povredi ruke. Trebalo se zaustaviti u blizini
pojita, odvrnuti krpom poklopac hladnjaka i du puta
pratiti kripu, itanje i zvidanje spojnica na glavi
motora, svaki udar zamajca koji je predskazivao skori kraj
automobila de dion, a za njegove putnike suo avanje sa
tom nedo ijom, cvetnom pustinjom, u tom ubita nom i
mrtva kom ambijentu sela, proaranog na obodima

120

ponekim borovim drvetom iza kojeg su se moda krili

hajduci i ubice.
U kafanama u kojima su zastajkivali i u motelima za
trgova ke putnike, koji bi ranije izazivali istinin
podsmeh sindikalna odmaralita, kako bi ona rekla
svake ve eri mogle su se uti iste glasine: Nemojte i i
ovamo, ne idite onamo, izbegavajte most na reci Vijeni,
izgleda da je miniran, ne razgovarajte sa asnim sestrama
na drumu, uhapen je jedan svetenik sa sluavkom to
su bili petokolonai. Gospo ice, nikada se ne raspitujte za
pravac, moete se na i na pogrenom putu i hop! Mogu
vas ubiti i, to je jo gore, baciti u kanal. vabe se svete za
ono to su Marokanci inili u Nema koj. ak i porodica s
decom moe predstavljati zamku!
Njihov itinerer je bio zabeleen na listu papira
presavijenom na etvrt, na kome je, preko plavog indiga,
bio ispisan slede i tekst:
Bescheinung
Die Frau Brun, Ethel Marie,
Aus... Paris ist berrechtigt, mit ihrem Kraftfahrzeug
No. 1451 DU 2
Nach... Nizza zu fahren.
Es fahren mit ihr Familiaren
Paris, XII, 1942
Der Standortkommandant
Potpis: Oberleutenant Ernst Broll
Na papiru je bio utisnut pe at sa orlom rairenih krila,
glave okrenute nalevo, dok je u kandama drao krunu i
kukasti krst.

121

Ausvajs je ispunio elegantan ali strog ovek u crnoj

uniformi, bez apke, koji ju je, na prvi pogled, podse ao
na profesora filozofije u Liceju u ulici Margeren. Imao je
isti kratkovidi, pomalo zamagljen pogled, isti krt osmeh
koji je na njegovim obrazima stvarao jamice. Ispisao je
ausvajs paljivo, a zatim svojim iskoenim rukopisom
dodao u dnu, s leve strane, moda da bi ublaio izgled
surovog leinara koji je nosio najomraeniji znak na svetu,
taj poja ani krst koji je li io na osovinu na koju su dodate
kose, slede u re pra enu usklikom:
Fluchtlinge!
Etel je naivno pomislila da im je poeleo sre u.
Znatno kasnije, kada je potraila u re niku, shvatila je da
je taj ovek, prileni slubenik, jednostavno jednom re ju
ozna io ono to su ti ljudi zaista bili porodica cigana
utovarena u razvaljenom automobilu, usred svojih
zaveljaja:
Izbeglice!

122

Glad
je udan, trajan, nepromenljiv, gotovo poznat ose aj.
Kao zima koja nikada ne prestaje.
Sivilo, odsustvo sjaja. Nica je nekada, dok su tetke sa
Mauricijusa pri ale o tom gradu, predstavljala arobno
mesto. More je tu bilo veoma plavo, palme, sunce,
karneval sa gipsanim maskama, bitke sa cve em i
limunovima, blage ve eri pod somotnim nebom i taj
osvetljeni zaliv kome su se divile sa pristanita i etalita.
Polin je tada govorila: Moja dijamantska ogrlica.
Po dolasku Etel je osetila lupanje srca, kao pred
po etak nove avanture. Juni vetar je po istio horizont.
Planinski vrhovi su bili pod snegom, a na plai od
belutaka pliva ice su vebale vedsku gimnastiku.
Plavokosa pocrnela deca su se kupala naga.
Bilo je tu i Italijana! Oni su bili veoma mladi i
simpati ni. Izgledali su neozbiljno u zelenim uniformama
sa perukama od petla. Posmatrali su devojke! Govorili
francuski naglaavaju i slovo r i svirali u peva kim
drutvima. Slikali su akvarele!
Etel je itave dane provodila na suncu u zalivima
etvrti Lazareta. Ose ala je za tim potrebu do
iznemoglosti. Plivala je dugo u hladnom moru u kome su
se kretale meduze, zatim ekala na plai da sunce osui
svaku kapljicu slane vode na njenoj koi.
Uokolo nije bilo nikoga, izuzev, s vremena na vreme,
ena s decom i nekoliko staraca. Naj e e nije bilo nikoga.
Pusti horizont bez brodova i ptica.
Jedog dana uhvatio ju je strah. Pribliio joj se ovek
od oko pedeset godina, egzibicionista. Ustala je i otila ne
pogledavi ga. Drugi put, dvojica mladi a su hteli da joj

123

preseku put dok se pela uz stene. Tada je zaronila i plivala

to je mogla dalje prema pu ini. Zatim je spustila noge na
branu u blizini ribnjaka. Vratila se tek kasnije po svoje
stvari u mali zaton. O tome nije govorila istini. Smatrala
je da je odgovorna za sebe samu. To je bio njen na in da
preivi rat.
Njena koa je dobila toplu sme u boju, a kosa joj je
posvetlela. Volela je da prstima prelazi po listovima kako
bi osetila glatko u koe i pratila tu i tamo male neravnine.
Novac je polako nestajao. Ute evina koju je istina
prikupila prodaju i ono to je promaklo pohlepi sudskih
izvrilaca, ve je bila dobro na eta po etkom zime.
Trebalo je nabaviti ugalj za poret, strugotinu, gas za
lampe zbog prekida struje. Stan se nalazio na poslednjem
spratu jedne bezimene zgrade na uzviici iznad luke.
Pogled je bio veli anstven, ali je hladno a prodirala kroz
krovnu konstrukciju, dok je promaja duvala kroz prozore
na mansardi. Zbog zabrane napla ivanja kirije (bio je rat,
zar ne?), vlasnici stanova vie nisu vrili popravke, kia se
slivala u kuhinju i klozet. istina je podmetnula lavore
ispod slivnika i krenula da sadi salatu i argarepe u
ardinjerama zaka enim na ivicama balkona. Aleksandar
je meao osuene listove argarepe sa duvanom koji se
delio na ta kice i verovao da im tako dodaje slatkasti ukus
duvana iz Virdinije.
Malo po malo svakodnevnica je zauzimala sve ve i
prostor. Izgledalo je kao da je pogled uvek bio okrenut ka
tlu u potrazi za ne im, nov em, zihernadlom, opukom.
U ulicama se ose ao miris memle i dima u dvoritima
zgrada. Etel se vra ala rivom guraju i ispred sebe bicikl
natovaren hranom, povr em i drvima za potpalu. Ose ala
je zadah podruma du zidova, tamni dim koji se
osloba ao iz podrumskih stanova. Uzdrhtala bi kao
nekada kada je silazila u podrum u ulici Kotanten vsto
steu i ruku ku ne pomo nice kada bi ile da uzmu
poneku flau vina ili korpu sa krompirom.

124

Trebalo je i i sve dalje i svaki put ranije. Na pijaci je

sve bilo skupo. Sve se prodavalo. Etel je kupovala listove
repe, bundeve i kupusa. Biti sa Mauricijusa (barem
poreklom), iz zemlje margoza (amargos, nejestivih) za
nju je bila prednost, jer je umela da sa malo afrana i praha
od karija na ini ze ji paprika.
Ve oko podne, na pijaci nije bilo gotovo ni ega.
Izme u tezgi su prolazile senke, starci, siromane ene
koje su skupljale otpatke zailjenim tapom i odlagale ih u
kese od jute. Pokvareno povr e, uvenulo vo e, plesnjivo
korenje, otpatke i kore. Tihi poput pasa i povijeni, ogrnuti
u krpe, prekriva e, sa crnim akama i naraslim noktima,
ispijenih lica i duge, povijene brade. To ak bicikla se
okretao usred otpadaka, a pedala je dodirivala Etelin
lanak. Nije bilo potrebno da zazvoni na zar alom
zvoncetu, jer su se senke pred njom sklanjale i
zaustavljale, glave okrenute, iskoenog pogleda. Jedna od
njih, starija ena, sakata i iskopnela, iznenada je podigla
glavu, a Etel se izbezumila poto joj se u inilo da je
prepoznala namazane o i crnilom i obraze obojene crvenilom koje je stavljala Mod. Njeno srce je snano lupalo dok
je beala ka pija nom izlazu guraju i bicikl. Pobegla je
okre i pedale svim snagama kroz splet ulica starog
grada, progonjena slikom starice sa orlovskim nosem,
sivih zenica oivi enih ugljenom sa naboranim usnama
namazanim ruom. Izraz tog lica odavao je pohlepu i
tugu. Etel je istovremeno sebi govorila, kako bi samu sebe
ubedila, da to nije bila Mod, ve naputena starica koja
polako umire od gladi.
O tom susretu nije nita rekla istini. Da li je mogu e
da je ona, koja je bila neprijatelj porodice i izazvala skandal, pojavivi se u trenutku kada je Aleksandar po eo da
propada, mogla da postane prosjakinja u potrazi za trulim
povr em da bi preivela?
Etel je razmiljala. U izvesnom smislu, pravda je
postojala. Svi su oni bili kanjeni, naputeni i prevareni,

125

kao da su platili za nekadanju oholost. Mutivode,

umetnici, biznismeni, ifte i grabljivci. Platili su i svi oni
koji su nadobudno isticali svoju moralnu i intelektualnu
superiornost, rojalisti, furijeristi, rasisti, suprematisti,
misti ari, spiritisti, sledbenici Svedenborga, Klod de SenMartena, Martinez de Paskvalija, Gobinoa, Rivarola,
Morasovci, kraljevi podanici, Mordrelijanci, pacifisti,
pristalice minhenske konferencije, kolaboracionisti, anglofobi, keltomani, oligarsi, sindikalni anarhisti, anarhisti,
imperijalisti, klerofaisti i zastupnici neutralnosti. Tokom
svih tih godina oni su se isticali, epurili na tribinama,
pljuvali na sve oko sebe u svojim antijevrejskim, anticrna kim, antiarapskim govorima i hvalisanjima, glume i
delioce pravde i junake na re i.
Svi oni, kao i Aleksandar Bren, plaili su se da izgube
privilegije u is ekivanju Velikog sumraka, boljevi ke
revolucije i anarhisti ke zavere. Oni koji su se okupljali
kod Vel Diva da bi pozdravili olobadanje arla Morasa,
oni koji su ohrabrivali Ligu protiv Daladijea i koji su se
gadili kada se La Rok uzdravao, koji su pozdravili Pija XI
i Hitlera u trenutku kada su ovi pozivali na pogrom
komunista. Oni koji su se zalagali za smrtnu kaznu na
su enju Ngujenu Ai Kuoku kada je traio pravo Indokine
na samoopredeljenje, oni koji su aplaudirali javnom
pogubljenu profesora Ngujena Tai Hoka, koji je proklamovao nezavisnost Anama, svi oni koji su itali Pola aka, .
P. Maksensa i L. F. Selina, koji su se smejali gledaju i u
novinama Karbove crtee: Zaboga," Francuska vie nije
zemlja za apatride! Zatim, Kip slobode u Njujorku, sa
udignutom bakljom sa sedam krakova, ispod koje je
pisalo: Ujak Sem.
Sada se njihov svet sruio, raskomadao i bio je
pretvoren u slivnik. Sada su i svi oni bili osu eni da lutaju
poput senki bez ikakve nade i hrane osim otpadaka i
plesnjivog korenja, kao kada bi jeli zemlju, ugalj i gvo e
u toj beskrajnoj zimi.

126

Novi svet za kojim su udeli nije stigao. Pomislili su

da pripadaju rasi gospodara, potomci gospodara i Velikih
ljudi koji su oblikovali svet prema svojim eljama.
Stvarnost im je jedva otvorila o i. Bili su vra eni svojim
imaginarnim prezimenima, kao potomci druge rase. Ali
to jo nisu sasavim razumeli i nisu predvideli ono to e
do i.
ta li su jo o ekivali? Neki od njih su prieljkivali da
se Englez, omraen jo od bitke kod Velike luke, taj
izdajni ki Englez koji se iskrcao na Nesre nom rtu i
preao polja e erne trske u Mapuu, oblau i konjska
kopita krpama da bi nenadano napao francusku zalaznicu
u Por Luju, pokvareni Englez iz Mers el Kebira koji je
unitio francusku flotu ne pruaju i joj ansu, on koji je
odbio da se bori na Denkerku, da taj Englez kona no
padne sa svog trona i pogne glavu kao to su je oni sami
pognuli, pa da i on spozna bes a e crveno-crne zastave
ukraene zlokobnim paukom!
Malo-pomalo svet se suavao. Oni su hteli da vladaju,
i da bi postigli svoje ciljeve, bili su spremni na sve gadosti.
Sada su shvatili da okupator ne e praviti nikakvu razliku
izme u njih i ostalih, i da e biti ise eni i pokupljeni kao
oni koje su prezirali, sve te skitnice i nikogovi i ro eni bez
porekla da bi ih sluili.
Neki od njih su uspevali i dalje da plivaju, ako je
suditi po onome to je Etel ula od generalice Lemersije,
koju je gor ina inila jo otrovnijom. Prepredeni emen je,
me u ostalima, svoje ume e notara stavio u slubu
Nema ke i u svojim registrima popisao inventar otetih
jevrejskih dobara prodatih na dobo. Bilo je i gorih: Talon,
odvratni Talon, titonoa novih gospodara, proglasio se
administratorom preduze a i zgrada koje su konfiskovane
od Jevreja i u bulevaru Kapisin (broj 9), a zatim i u ulici
Monmartr, zajedno sa nekim Labroom i ampionom,
otvorio je kancelariju za upravu nad vlasnitvom

127

Rubintajna i Vajnberga, a u Virofleu je otvorio jo jednu

ispostavu za posede Abrahama Leva. Etel je pomislila na
njih sa stravi nim besom, jer se nisu promenili, a dramatini dogadaji, egzodus, osiromaenje, deportacije sugra ana, daleko od toga da im nanesu tetu, uve ali su njihovu
mo .
Da li je zamerala onim drugima, tim ljudskim
fantomima koji su se bili bacili u vu je eljusti i koji nisu ni
razmiljali, ve su progutali sve lai epohe, veruju i u
svoju sudbinu, kao da su zaista bili sa injeni od uzviene
sutine, potomci neke druge rase? Verovatno vie nije ni
imala vremena da ih mrzi.
Nica je bila operetski grad, dekor za Engleze u vreme
lorda Broama i Voa, Rusa iz vremena carice i Marije
Bakirceve, taj ravnoduan i surov grad, isuvie izloen
suncu i otrom vetru koji je dolazio iz kamenitih dolina,
dok su njegovi stanovnici li ili na crne senke rezane u
asfaltu bila je to privla na zamka, pomislila je Etel.
Prise ala se nekog poglavlja u knjizi Avanture
gospodina Pikvika, u kome je re o zatvoru za dugove gde
su zatvoreni svi oni koji su propali, lano plemstvo i pravi
paraziti koji se kre u ukrug i dozivaju sa balkona,
nastavljaju i da se bave svojim poslovima kao da su i dalje
na slobodi u Sitiju.
Malo-pomalo, ulice su se zatvarale, a sa njima i lokali
za provod, a vrtovi sa svojim fontanama ljubavi pretvorili
su se u lovita ma aka lutalica. Park ambren, Vila Smit,
vila Viije, dvorac Nesle, dvorac Skofije, palata Atene, svi
ti divni i zastareli veliki hoteli Rur, Negresko, Splendid,
Vestminster, Plaza i onaj koji su Aleksandar i istina
nekada obilazili, u vreme raskoi i sjaja, Ermita, do kojeg
se dolazilo uspinja om i iji park je Aleksandra verovatno
podse ao na divlje terene sa palmama njegove rodne ku e
u Moki (ostrvo Mauricijus).

128

Italijanski oficiri su se smestili na jednom od spratova

sve do onog dana kada ih je jer su postojale kategorije i
za rasu gospodara odatle oterala nema ka vojska.
Jednom dok je etala u centru sa istin, ova se zaustavila
da joj pokae belu zgradu, na kraju ulice, pripijenu uz
samo brdo Simijez i drsko osvetljenu zimskim suncem:
To je sve to je preostalo od naeg medenog meseca,
uzdahnula je. Etel zamalo nije izgovorila sarkatis an
komentar: Zar sam za eta u tom karavan seraju?
Kolutovi bodljikavih ica zatvorili su parkove, brda
puna mimoza, plae. Zidovi od kamena onemogu avali
su pristup moru. Na proplanku sa koga je Etel nekada
volela da gleda kretanje talasa pre nego to bi zaronila
izme u stena, ugledala je jednog dana vojnike koji su
cementirali nekakvu platformu za top koji se kretao na
inama. Prozori na velikom semenitu bili su zacrnjeni, a
vojnici i ranjenici zamenili su svetenike u mantijama.
Svuda naokolo nikli su zidovi, dok su kamuflane mree
prekrile krovove. Polja maslinjaka su minirana. Tu je
postavljen dvojezi ni natpis na kome je mrtva ka glava
pretila prolaznicima. Od osamnaest asova otpo injao je
policijski as. Jedne ve eri kada je zadocnila i dok se
peice pelauz stepenice, metak je izbuio rupu u okruglom
prozoru na petom spratu i zario se u zid. Od tada, kada bi
silazila niz stepenice, Etel nije mogla da se uzdri a da ne
stavi prst u rupu ne bi li dodirnula vrh metka, koji je
umalo nije kotao ivota.
Kada bi sirena odjeknula na svim gradskim
krovovima, trebalo je si i u podrum uz svetlost sve e dok
se ne okon a uzbuna. U prvo vreme, istin je uspela da
natera mua da ih prati, a potom je on reio da ostane u
svojoj fotelji s rukama zarivenim u njene strane. Idite,
ako ho ete, ja vie volim da umrem na vazduhu nego
ukopan kao pacov!

129

Nije se umiralo pod bombama Engleza i Amerikanaca, ali se umiralo malo-pomalo, zbog nedostatka hrane,
vazduha, slobode, snova. More je bilo tek plava linija u
daljini me u palmama, iznad crvenih krovova. Etel je
satima ostajala da gleda kroz prozor sobe svojih roditelja,
kao da je neto o ekivala. Iskoeni vrh krana koji je tr ao
iznad krovova hangara bio je nepokretan i nepotreban.
Brodovi su u luci bili potopljeni tako da niko vie nije
mogao da uplovi ili isplovi. Svetionik se no u vie nije
palio. Na pija nim tezgama vie nije bile ni ega ili gotovo
ni ega. Iste senke su i dalje promicale u prolazima, ali
sada su se prodavali otpaci i ubu alo korenje. Ma ke
lutalice su se u batama jele me usobno. Nije vie bilo
golubova, a klopke koje je istin postavljala na krov
privla ile bi samo pacove.
Etel je pronala Mod u podrumu jedne zgrade na rivi.
Nije je videla est godina, proteklo vreme joj se inilo kao
ve nost i trebalo je vratiti se u mislima u vreme kad je bila
devoj urak. istin joj je rekla gde ivi Mod. Zgrada je bila
vlasnitvo jednog starog naprasitog Rusa koji se prezivao
Filatijev. On je stanovao na prvom spratu, a izdavao je
prizemlje i podrum starim, siromanim, elegantnim i
zastarelim ljudima kakav je i sam bio. Izdavao je sobu,
kuhinju i kupatilo i u svakoj od tih prostorija iveo bi po
jedan stanar. Mesto je bilo prostrano ali neudobno, uasno
hladno zimi, pretoplo leti, ali je Mod zato do ekala Etel
pomalo prisilnom rado u kojom je imala nameru da joj
pokae svoju naklonost. Najzad, moda je ose ala neto za
erku oveka u koga je nekada bila zaljubljena, u vreme
kada je bila neko. ak je i poljubila Etel bez oklevanja im
je otvorila vrata, kao da ju je o ekivala iz dana u dan. To
Etel instinktivno nije volela jer jednostavno nije htela
dodir te uvele koe, deset puta zatezane. Nije htela da
oseti miris osuenog pirin anog pudera koji se zadravao
u malim borama oko o iju i usta, niti da dodirne taj

130

pomalo lepljiv karmin koji je Mod zama ivala ne bi li to

due trajao, kako se govorkalo pre rata kad bi se
pomenulo koliko je bila krta.
Prostorija je imala niski plafon, bila je siva, odisala
bedom i u njoj se ose ao miris ma je mokra e. Tu je,
naravno, bilo ma aka. Tr karale su na sve strane i kao
kakve preplaene senke skrivale se ispod nametaja,
skakale na komodu i nestajale me u nogama starog
ratimovanog klavira. Mimin, Rama, Folet! Dodite da
vidite ko je doao, hajde, pokaite se, pa to je Etel, ne e
vas pojesti! Mod se izvinjavala: Bilo bi im bolje napolju,
u dvoritu, vreme je lepo, ali ta e? Ima ovde divljaka
koji ih hvataju da bi ih prodali za vivisekciju. Ubili su mi
dve ma ke i sada sam primorana da ih drim u stanu.
apatom je dodala: Znam gada koji to radi, ali ne u nita
da kaem, ivimo u udno vreme, zna. Bila je uvek ista,
pomalo luda, ali zanimljiva i energi na. Preivela iz nekog
drugog, prolog vremena, a ostala je opet tako ivahna da
se moglo posumnjati u to da se to vreme zaista zavrilo. S
njom se moglo zamisliti da, negde daleko od ove bede i
ovog sivog grada, s druge strane horizonta, u Mostaganemu, na primer, mukarci i ene nastavljaju da ive po
starom, da pleu uz zvuke Cake Walka i polke, po inju i
neprekidno istu fetu, i da podiu crvenu zavesu za
premijeru Bolera! Nije ona kriva ni za ta, pomislila je Etel.
Bilo je neke ednosti u njoj, posedovala je nekakav ivotni
apetit koji ju je osloba ao prolih greaka i ekscentri nosti.
Etel je uobi ajila da dolazi u vilu Sivodnija. U po etku,
inila je to pomalo iz saaljenja, a pomalo iz radoznalosti.
A i ime ku e je tako lepo zvu alo, Danas, Podse alo ju je
na Kseniju, taj na in koji je imala da iskoristi svaki
trenutak, da voli ivot bez iluzija, bez lane gor ine. Ime
Mod tako e je dobro stajalo njenoj stanarki ne bi bilo
bolje pogo eno ni da ga je sama bila izabrala.
Postepeno, javili su se i drugi razlozi, a da ih Etel nije
bila svesna. Staro pitanje koje se nikada nije usudila da

131

postavi, moda i zato to nije znala kako da ga formulie

a moda i zato to nije bila sigurna ni da li Mod zna pravi
odgovor. Ta duga veza koja je tu enu vezala za njenog
oca, pre njenog ro enja, ak i pre nego to je Aleksandar
sreo istin. Bilo je to neko drugo vreme, to bi se reklo,
drugi ivot. Njeno ose anje se vuklo kao zakasneli oblak
koji ami, koji se razvla i itav jedan ivot, bezimen,
bezizlazan. Imala je se anje na prisustvo u okviru
porodice, prisustvo duha, koji nije bio tajna za Etel iako
niko o njemu pred njom nije govorio. Zar su odrasli mogli
biti tako glupi da poveruju da dete ne moe da shvati u
pola, u etvrt izgovorene re i ili u samoj tiini? Se ala se
jo uvek ve eri kad je imala otprilike osam godina i kada
je s Mod bila na premijeri Bolera. Ta muzika je narastala,
bivala sve glasnija, a publika je stajala, urlala i pljeskala.
Sve to je izgledalo daleko kao san, pa ipak, na udan
na in, javljalo se tu, u groznom podrumu te ku e, tako da
bi njeno srce ubrzano tuklo kad bi otvarala vrata na
kojima je itala ima Sivodnija.
Dolazila je tu pre podne oko deset, jedanaest sati.
Mod bi je ekala pored vrata, otvarala ak i pre nego to bi
pokucala. esto bi proteklo par dana da ne ode u
Sivodniju, ali ju je Mod primala bez primedbi.
Kad je tu ula prvi put, Etel je shvatila razmere
katastrofe u ivotu te ene. Na stolu pored sudopere,
videla je ostatke obroka koji je Mod delila sa svojim
ma kama. Sitne, ljuske, komadi i bajatog hleba umo eni
u posudicu s mlekom. Mod je umirala od gladi, ali to
nikad nije elela da pokae. Kasnije se trudila da sakrije
stvarnost. Nalazila je poneto da pripremi, stare biskvite
koje je dugo uvala, poneku mumulu ubranu u dvoritu
Rusa ili bi se setila starog mauricijskog recepta sa prenim
bajatim hlebom uvaljanim u umance. Sve to bi posluila
uz svoj zamiljeni aj, kako je govorila. U okrnjenom
ajniku u japanskom stilu iz vremena Pjera Lotija,
spravljala bi izmiljene napitke od narandinog cveta,

132

bagrema, ruinih ili latica hrizanteme, oljutene kore

jabuka i eukaliptusovih iarki, timijana, od listova lanog
stabla bibera i mente koju je gajila u konzervama na svom
podrumskom prozoru. Uglavnom je to bilo tako oporog
ukusa da se nije moglo piti. Etel bi umo ila usne i rekla bi:
Mod, oprosti, da li bih mogla dobiti malo belog aja?
Donosila joj je male poklone, sitnice koje porodici Bien
nisu bile potrebne, a koje su za Mod bile od vitalnog
zna aja: pirina , e er, svinjske kourice tako tvrde da su
se od njih mogli praviti onovi, cikoriju, porciju masti
koju bi ma ke halapljivo lizale kao da je pavlaka.
Usred zime, u toj podrumskoj prostoriji je bilo tako
hladno da se moglo videti kako im vodena para izlazi iz
usta dok su govorile. Nije bilo ni ega za loenje, pa ak ni
stare novine koje je Etel uzimala iz hrpe koju je istin
ostavljala u svoj podrum, nisu mogle da gore zbog vlage.
Mod je ivela umotana u svoje alove i ebad i tako je
li ila na veticu. Spavala je s ma kama na grudima.
Kad je prolo izvesno vreme posle susreta, nisu vie
mnogo pri ale. Etel je malo govorila i nikada nije
postavljala pitanja. Mod bi eretala u talasima, govorila
re enice bez glave i repa, izuvijano, nepredvidivo, kao to
je i sam ivot. Nikada se ni na ta nije alila. Rat, okupacija
od strane italijanske vojske, sve se to nje nije ticalo. To je u
stvari samo jo malo suzilo horizont njenog ivota: za nju
je postalo sloenije prikupljanje otpadaka. Ranije nije
mogla da utoli glad, sada je bila gladna i to je bilo sve. O i
su joj zasijale na e er i pirina koji bi joj Etel donela, ali ne
bi pohrlila da to uzme. Kad bi se Etel pojavila s novim
sledovanjem, Mod bi joj s detinjastim zadovoljstvom
pokazivala: Vidi, ostalo mi je jo od prolog puta. Ili bi
rekla: Mojoj staroj siromanoj kominici e dobro do i.
Kao da ona sama nije bila stara i siromana i kao da njoj
sve to nije bilo preko potrebno.
Upravo je taj ponos Etel nau ila da voli kod Mod.
Mislila je na sve one godine u kojima je ta ena ivela u

133

vihoru muzike, pevala na sceni, na koncertima, pa ak i na

velikom brodu za krstarenje koji je plovio Sredozemnim
morem, od ostrva do ostrva. Ona je na sceni opere u
Mostaanemu kolonizatorima pevala operete u modi.
Upoznala je drugu stranu crvene zavese, gde se javlja
trema pred izlazak na scenu. ta joj je preostalo iz tog
vremena? U njenim sivozelenim bademastim o ima
povu enim ukosnicama prika enim tik uz slepo nice
ispod kose Etel je pokuavala da deifruje sekvence
uspomena.
Sada nije sumnjala: pitanje koje ju je mu ilo a nije ga
nikad postavila odnosilo se na ljubav koju je njen otac
gajio prema peva ici dok je studirao pravo u ulici Asas,
vreme tako davno kao i vreme pisarnica. Jesu li zaista bili
ljubavnici? Da li je Mod zaplakala kada se Aleksandar
oenio tom devojkom mla om od nje, iz burujskih
krugova Reiniona? Da li je tada odlu ila da pobegne, da
ode u Alir s prvim bankarom na koga je naletela, kao
kakva laka ena?
Istog trenutka, Etel se posramila to je pomislila na ta
mala inkvizitorska i bedna pitanja. Odbacivala je
bestidnost te starice koja je padala u ljubavni zanos pred
tim gluperdom, visokim, elegantnim mladim ovekom sa
dugom crnom kosom, bradom, plavim o ima i njegovim
neverovatnim kreolskim naglaskom, kao i sigurno u koju
je odavao kao sin vlasnika plantae u najprometnijoj
svetskoj metropoli!
Mod je retko pokazivala svoje relikvije. Imala je
medaljon na kome je navodno bio lik njene majke, ali koji
je isto tako mogao biti portret Gabrijele Destre, krunicu od
slonova e i, u jednoj maloj kutiji od sandalovine itav niz
ogrlica i prstenja od ada, lapis lazulija, korala, trasa, sve
to kao da je bilo pokradeno iz neke grobnice, ali Mod je
imala svoj komentar, za nju se tu radilo o stvarnom blagu:
Zna, ne u da kaem tvojoj majci, ali posle moje smrti to
e biti tvoje.

134

Poto je izala iz stana, Etel je osetila blagu mu ninu

pri pomisli da bi u tom kru mogli da se na u prsten ili
min ue koje joj je svojevremeno poklonio Aleksandar, a
moda je tu bio i deo porodi nog nakita koji je bio sramno
raskr mio. Nju nije toliko ljutio gubitak komada nakita,
ve komi nost same situacije.
Ose ala je udno sau esnitvo sa prolim vremenom,
sa tim ludilom izgubljenog vremena. Te ogrlice, te
amajlije, perle, to su tako e bile suze njene majke, povici,
sva e koje je sluala od ranog detinjstva, neka vrsta
priguenog gneva, koji se ustalio u tom braku, u kome je
svako iveo na drugom kraju velikog stana, razdvojen od
onog drugog dugim hodnikom, kao na drugom kraju
bojnog polja posle primirja.
Njen bes je bio toliko jak da nekoliko dana nije
pose ivala Mod. istina je pripremila porciju, uz ostatke
hrane za ma ke i paketi jaja u prahu. Zar ne e i i kod
Mod? upitala je. A to ti sama ne ode? odgovorila je
Etel. A to da ne? Zar ta stara pomalo mra na, a pomalo
glupa pri a nije ve dovoljno trajala? Sada su oni ostarili,
bio je rat, crkavalo se od gladi u lepim etvrtima. Velike
ka iperke su sada bile siromane, a nekadanji lepotani
ostareli i mui avi.
Ponovo je krenula do Sivodnije, a Mod ju je do ekala
sa ponizno u od koje se posramila. Iza veselog izgleda i
neuskla enih pokreta, Etel je prepoznala uas pred
usamljeno u, strah od smrti i pusto. ak su i ma ke bile
dirljive. Omravela Minet belo-utog krzna sko ila je
devojci u krilo, milovala ju je apicama i prela. Izgledalo je
kao da je sve bilo nameteno. Da li je bilo mogu e da je
Mod bila takva vetica da je mogla naterati svoje ma ke
da odigraju sentimentalnu komediju? Kao da je htela da
potvrdi zaveru, Mod je pripremila uinu na svoj na in, aj
od ko zna ega i stavila na sto tanjir sa jednom jedinom
crvenom jabukom, to je bio neverovatan luksuz u to
vreme.

135

Etel je paljivo podelila vo ku. Ona i Mod su svaku

kriku grizle zajedno sa korom, dok je Mod jela samo s
jedne strane zbog nedostatka zuba. Pri a o jabuci je bila
glavna tema razgovora tog dana: Moe li mene da
zamisli na pijaci kako obavljam male kupovine, nita
krupno, povr e za supu, repu, korenje, kako se ono zovu?
Kau da ih uvoze iz Meksika i Brazila, a zatim i iznutrice
za ma ke... Zna i ta senka me u senkama, povijena
prema zemlji (Aleksandar je to zvao zov zemlje) bila je
upravo ona dok je na tezgama skupljala trulo vo e i uvelu
zelen da bi napunila korpu.
Rat je, pored ostalog, bio i ta amotinja, u kojoj je
svaki dan li io na prethodni, sa izuzetkom jednog detalja
polako je nailazila zima. Etel je posmatrala istinu dok je
sedela u fotelji ispred prozora, pred tim pejsaom crvenih
krovova i palmi, iskoene dizalice iznad zgrada,
poruenog svetionika i eli noplavog horizonta. Mirni
krajolik, koji bi mogao pesnika da inspirie na stihove, da
poslui kao osnova za ljubavnu pesmu, prazan,
nedoku iv, pomalo zamagljen hladno om. Sa desne
strane, iznad mlinova mogao se videti veliki jarbol
ameri kog jedrenjaka koji su Nemci potopili na po etku
okupacije, poput poziva na opte milosr e, krilo
pogo enog albatrosa, znak osvete prekaljenog vojni ine.
Svuda su kolale glasine. Etel je imala utisak da se
nalazi na ostrvu dovoljno daleko od svega da joj nita nije
izgledalo dramaticno, ali ipak dovoljno blizu da oseti talas
nasilja, toplotni udar poara, koji se doga ao negde tamo i
paralisao volju i imaginaciju.
Ona tu nije mogla nita. Govorilo se o armiji u senci, o
otporu patriota, britanskih vojnika koji su se s
padobranima sputali u sela. Ali gde?
Povremeno je ose ala potrebu za muzikom, ali ne
samo da uje zvuke ili odsvira nokturno, ve je to bila
fizi ka potreba od koje je ose ala bol do same utrobe. Dva
ili tri puta je pokuala da odsvira neto na klaviru kod

136

Mod, jer su ak i kripavi zvuci klavirskih tipki od

slonova e vie vredeli od nego srebrni noevi pore ani na
kuhinjskom stolu. Ali nije klavir zakazao, ve volja.
Sviraj, lepa moja, sviraj, a ja u pevati, rekla bi Mod, ali
nije vredelo.
Aleksandar je bio skruen kada je od neke dobre
due uo, ubrzo poto je Etel po ela da pose uje
Sivodniju, da je Mod obilazila dvorita ku a u bogatim
etvrtima da bi pevala operske arije i kupila sitninu koju
su joj bacali kroz prozor. To je bilo uasavaju e. Etel je
pomislila da je Aleksandar verovatno obrisao skrivenu
suzu poto je glavu drao rukama.
Glasine su bile sli ne tim lanim vestima koje su tada
kruile, uhva ene preko radija. Englezi, Amerikanci e
krenuti... Savezni ke trupe su po ele da potiskuju Japance
u Pacifiku. Kana ani su poslali trupe. Papa je izjavio...
Iskrcavanje je po elo u Kalabriji, u Gr koj... istin je
verovala ovim vestima, ona se njima hranila, i kad ih je
donosila ku i, njene o i su grozni avo sijale. Bila je to
osveta za ono vreme kada se zadovoljavala time da slua i
samo potvr uje na nedeljnim salonskim sedeljkama, posle
kojih bi stidljivo rekla: taj emen i Talon mi se ba mnogo
ne svi aju. To je bilo vreme kada je slegala ramenima, dok
je Aleksandar u zanosu grmeo protiv socijalista i
anarhista: Ti uvek preteruje!
Povremeno bi do njih stizale vesti o hapenjima. To se
deavalo kod hotela Ekselzior, blizu elezni ke stanice, gde
su Nemci zarobljenike ispitivali, tukli i davili u vodi. U
podrumima hotela Ermita, palati u kojoj su Aleksandar i
istin upoznali ljubav, ljudi su mu eni no u, a njihovi
krici su se razlegali poput lavea, dok su im upali nokte.
ene su silovane i nabijane na kolac, dok su im vrhove
dojki palili lampama na gas. istin o tome nikada nije
pri ala iako su vesti o tome do nje dopirale. Ona bi samo
skrenula pogled kada ju je Etel o tome ispitivala. inilo se
da su demoni zaposeli uzviice grada i nadgledali ulice.

137

Etel bi ponekad susrela patrolu Nemaca koji su marirali

ulicom. Oni uopte nisu li ili na dobro udne italijanske
petlove koji su joj pomagali da ponese torbu i zajedno s
njom uzbrdo gurali bicikl.
Etel je samo jednom primila pismo, koje joj je predao
bivi konzul Sjedinjenih Drava, Irac po imenu O'Gilvi,
koji je stanovao u susednoj zgradi. Delovao je tajanstveno
dok je pruao Eteli oja an koverat uvezan konopcem, bez
imena adresanta. Etel je napola otvorila pismo i
prepoznala lep i zaokrugljen Loranov rukopis. Uzela je
koverat i sakrila ga u dep kaputa da bi na neki na in
nastavila zagonetnu konzulovu igru. ovek joj se tada
obratio tihim glasom: Recite svojim roditeljima da
napuste grad. Gra ani britanskog porekla vie nisu
bezbedni, treba da se sakrijete u brdima. Zatim je, ne
ekuju i odgovor, okrenuo le a, daju i joj do znanja da
vie nije trebalo da se vide.
Loran po obi aju u pismu nije rekao bogzna ta.
Govorio je o politici, kritikovao zaslepljenost vladaju ih
krugova, koji su dopustili da se dogodi nepopravljivo.
Rugao se zvanicama salona u ulici Kotanten, Talonu i
generalici Lemersije. Ose ala je bes u njegovim re ima,
kao da se to samo njega ticalo. Nita nije govorio o svom
ivotu ni o mestu u kome se nalazio. Bio je rat. Nije ni
ekivao odgovor.
Etel je pismo pro itala dvaput i udila se to ju je
ostavilo ravnodunom. Pismo je bilo hladno, udaljeno i
tako britansko. Ta suzdranost i ton koji je jedva bio
podrugljiv... Shvatila je da su u jednoj drugoj zemlji
nastavili da piju aj, da avrljaju, imali su vremena da
gledaju nebo i da raspravljaju o aktuelnim pitanjima. Oni
su mogli da komentariu istoriju zato to su bili njen deo.
Etel je drala pismo u rukama, ponovo je itala svaku re
kao da je trebalo da ih nau i napamet. Instinktivno je

138

na inila nekadanji gest, privukla je pismo i pomirisala ga

u potrazi za prisnim mirisom, kao to je miris slane koe
izloene suncu u pesku i dinama. Pismo je potom bacila u
pe , a ono je izgorelo u jednom jedinom, svetlom,
plavi astom plamenu.

139

Otili su u zoru, ne ele i da privuku panju. Etel je

sve nadgledala, dozvolu policijske prefekture, propusnice,
benzinske bonove zvani ni dokument, potpisan od efa
slube za saobra aj na okupiranoj teritoriji, gde je
navedeno da je re o staroj i bolesnoj osobi, vaio je samo
za 14. decembar. Stari automobil sputen sa nosa a,
omogu io je udo. Preao je kilometre bez zastoja, na
zamrznutom putu i na dnu kanjona iznad kojih su visili
stalaktiti. Ku a porodice Alberti u Rokbijeru je bila runa
kamena zgrada na izlasku iz sela, preko puta Vezibije.
Aleksandar je bio u stanju bliskom komi. Bilo je
potrebno da ga odvuku na sprat dok su ga Etel i istin
pridravale odpozadi, a gospo a Alberti ga je vukla
spreda. Stavili su ga na krevet obu enog. Njegovo lice je
posivelo i bio je zarastao u dugu kosu i neurednu bradu,
to mu je davalo izgled odbeglog zarobljenika. istin, koja
je provela ceo svoj ivot u senci velikog oveka, iznenada
je smogla hrabrosti. Preuzela je na sebe brigu o malom
stanu, istila, spremala i ukraavala ga kao da e on biti
njihovo kona no boravite. Aleksandar se postepeno
oporavio. Nije bio od onih koji se ale. Pronaao je sebi
mesto u fotelji od panske trske pored pe i na drva i puio
zamenu za cigarete od listova argarepe i krabuljice.
ivot je ponovo iao svojim tokom a da istin toga
nije ni bila svesna. U selu su se irile glasine. Visoke
okolne planine uzdizale su se prema spoljnom svetu
poput ledene brane. Mladi i su odlazili u Italiju da se bore
protiv faista, kao da idu u lov na divokozu, bez galame,
ali i ne kriju i se. Prelazili su granicu prevojima

140

obavijenim oblacima, a vra ali se bisagama punim

suenog mesa, svetlog duvana, okolade i municije. Bili su
obu eni u ov je jeleke, preplanuli, obrasli u brade i
nepokolebljivi. Devojke su li ile na Brojgelove seljanke.
Etel se obukla kao i one da bi se preruila, ali i zato to im
se divila. Nosile su pelerine, grube vunene suknje,
gojzerice. ene su tu bile velikodune i tihe. Po dolasku u
ku u udovice Alberti, koju im je preporu io lu ki fratar,
Etel i njena porodica su bili pod zatitom itavog sela.
Znala je da je oni ne e izdati, da e pre dozvoliti da ih
iseku na komade nego da ih potkau.
Novaca nije bilo, ali su svugde, kod pekara i mesara,
imali kredit. Kad se rat zavri, govorila bi gospo a
Alberti. Podrazumevalo se da e se rat zavriti. Ovde nije
bilo potrebno da se pogled sputa nanie i da se izme u
tezgi skupljaju ostaci. Nije bilo skrivenih zaliha koje su se
mogle trampiti za zlatne satove ili porodi ni nakit. Selo je
bilo siromano i suvo, zimsko nebo je bilo isto, vetar je
ledio kosti, ali su u ku ama pe i bile zaloene i mirisalo je
na dobru supu, na doma i hleb i na dim od zapaljenog
suvog drveta. Svud naokolo se uo jasni um reke.
Etel je pratila majku svakog jutra dok su ile u
kupovinu. S prole a su lastavice prekrile nebo. Sunce je
osvetljavalo vrhove jo uvek pokrivene snegom dok je u
dolini duvao blag povetarac koji je donosio miris mora od
koga je Etel ose ala jezu.
Mesar je noem sekao meso na veoma tanke nicle
proarane slaninom, na koje su sletale plave muve. istin
je zaradila ir na desnoj nozi zbog briga, kako je govorila, i
napora koji je svake no i ulagala da bi pomogla
Aleksandru da ode do klozeta. Etel je vi ala te iste muve
koje su se lepile na nogu njene majke, na ivice rane, i
ose ala mu ninu, kao da su muve nagrizale njenu ivu
majku. Ona ih je terala, ali su se muve vra ale i lepile na
ir ak i kada bi istin hodala. Nedostajali su lekovi i

141

zavoji. Lokalni apotekar je imao samo metilen kojim je

uzalud premazao istininu nogu.
Etel je posmatrala svoje roditelje, istin ispruenu na
nekoj vrsti sofe koja je sluila kao krevet u dnu dnevne
sobe i Aleksandra zavaljenog u fotelji od panske trske i
glave oslonjene na jastuk u blizini ugaene pe i, sa
primerkom otvorenog Vremena iz 1940. godine dok je
matao i bio odsutan u mislima. Bilo je prekasno da bi se
saznala istina o njihovim ivotima o tome kako su se
upoznali, zato su eleli da se ven aju i ta ih je podstaklo
da na svet donesu k erku. Etel je otkrila da ih ne voli, ali
da za njih ose a neku vrstu slabosti. Bila je to veza, a
moda i okov. Ona je mogla da ih napusti u svakom
trenutku, da ode na vrhovima prstiju i da polako za
sobom zatvori ulazna vrata. Mogla je da se popne u
kamionet gospodina Negra, bakalina, kako joj je on to
predloio, i da si e vijugama reke Vezubije do mora. ta
bi moglo da joj se desi? Imala je dvadeset godina, umela je
da se tu e, da se slui lukavstvima i da se sna e u svakoj
situaciji. Na kontrolnim punktovima samo je imala da
odbere koga e da zavede njukala ili karabinjera. Ona je
mogla da pro e sve prepreke. Otila bi do Specije i
Livorna. Ukrcala bi se na brod i otila na kraj sveta, do
Kanade. Nita ne bi moglo da je zadri.
Jednog majskog jutra za ula je nepoznat zvuk. Tresla
se zemlja, prozori i ae na stolovima. Otr ala je do
prozora neodevena. Povukla je zavesu i na putu pored
reke ugledala vojnu kolonu koja se kretala sa upaljenim
farovima na vozilima. Bili su to kamioni, blindirani
automobili i motori, koje su pratili tenkovi. Digla se
praina u vazduhu pred insektima koji su hrlili ka novoj
teritoriji. Napredovali su polako, zbijeni jedni uz druge.
Proli su pored ku e i nastavljali uzbrdo prema severu i
planinama. Etel je bila nepomi na i jedva je disala. Iza

142

kamiona, tenkovi su tutnjali putem uz zagluuju u buku

koju su stvarale njihove gusenice. Topovske cevi su im
bile okrenute napred. Li ili su na beskorisne igra ke.
Buka je probudila i istinu. Ona se pribliila prozoru
u spava ici, ruku pomalo razmaknutih od tela, bosih i
skupljenih stopala na hladnim plo icama. Etel je jednim
dahom rekla: Oni odlaze. Nije bila sigurna ko su oni,
ak i onda kada su se iza tenkova pojavili nepokriveni
kamioni u kojima su bili vojnici, a buka motora je tada
unosila jo ve i nemir me u njih. istin je drala Etel za
ruku. Do i, aputala je, kao da vojnici na kamionima
mogu da uju. Ali Etel se odupirala. Htela je da ih vidi
sve, do poslednjeg. Ti ljudi, obu eni u teke injele i
zbijeni jedni uz druge, naj e e bez lema, izgledali su
iscrpljeni od umora. Nijedan nije podigao glavu da
pogleda prema prozorima. Moda su se plaili. Ova slika
pustoi je ostavila snaan pe at na Etel i izbrisala sva
prethodna se anja. Kasnije e saznati da su ljudi koje je
ugledala sa prozora kuhinje u Rokbijeru bili ostaci Afri ke
armije marala Romela, na putu ka severu, u nadi da e se
domo i Nema ke preko Alpa. Ona e tako e uti da
njihov ef nije bio u konvoju i da se ve bio vratio u Berlin
avionom, ostavljaju i svoje trupe naputene na
neprijateljskoj teritoriji. Pokuavala je da zamisli ta su
ose ali ti ljudi natovareni u kamione, dok su se kretali ka
sve viim planinskim vrhovima, uz zagluuju e vibracije
tenkovskih gusenica, dok su se kretali u tiini radiostanica, bez efa, bez nare enja, da bi peice preli planine
Boreona prekrivene snegovima u pratnji vukova.
Tiina koja je usledila, dok su prolazili dan za danom
i mesec za mesecom, jedva da je bila poreme ena vestima
koje su pristizale na kai icu, poput dalekog apata. A
zatim, jednog letnjeg dana, za ula se vreva jedne druge
armije, ovog puta pobedni ke, i svi stanovnici su sili na
ulicu da ih do ekaju, kao da se radilo o nekakvoj trci.

143

istin je otpratila Etel do mosta. Oko podne, povorka je

ula u selo. Me u prvima su bili motori i dipovi, a za
njima kamioni bez cirada, na kojima su stajali ameri ki,
britanski i kanadski vojnici. Na stepenicima kamiona,
Francuzi u civilnim odelima drali su se za vrata,
naoruani lova kim pukama. Bilo je nekoliko povika i
aplauza. Deca su tr ala du puta i ve su nau ila lekciju,
pruala su ruku i obra ala se vojnicima sa chewinggum! To su izgovarali svojim planinskim naglaskom:
uin-gom.
Letele su table okolade, paketi pirin anog hleba,
konzerve govedine, od Spama. istin se sagla i brzo
pokupila sve to joj je bilo na domaku. Etel je, me utim,
stajala kao ukopana. istin, koja se pretovarila, utrpala joj
je u ruke jedan paket hleba i kutiju Spama. Etel je gledala
kao da nita ne razume. Ona nije nita ose ala, samo tu
zagluuju u tiinu, kao posle neke buke. Kao da su se
beskona no ponavljala etiri takta Bolera, ali ne izvedena
timpanima, ve eksplozijama bombi koje su pale na Nicu
uo i njihovogo odlaska, a posle kojih je, dok su odjekivale
sve gradske sirene, pod u kupatilu njihovog stana bio
poplavljen.
Te ve eri u kuhinji gospode Alberti, Aleksandar i
istin su ve eravali uma i tedljivo par e hleba u
supu, hleba koji je bio odvie beo, zae eren i bljutav, kao
hostija, a Etel je ose ala u ustima ukus spama sa rui astim
mesom, oivi enim jednom trakom ute pene koja se topila
u ustima.
Loran se vratio iz rata. Nedelju dana pre njegovog
dolaska, stigla je dopisnica, par e kartona koji je tampala
sluba britanske armije u Francuskoj, sa nazna enim
datumom i vremenom njegovog dolaska vozom iz Pariza.
U karti je bilo precizirano da voz stie na elezni ku
stanicu u Nici, ali svi su znali osim onih koji su je

144

bombardovali da most na reci Varu vie ne postoji i da

vozovi tu ne prolaze.
Etel je sela na bicikl i vozila se du mora sve do u a
Vara u more, tamo gde se nalazio most Bejli. Dolazak voza
je bio predvi en za jedanaest sati, ali Etel je ve od devet
sati bila tu. Sunce je ve bilo uprilo. Ispod nagomilanih
ruevina mosta, reka je bila nadola usled otapanja
snegova i irila je prema moru veliku blatnjavu mrlju. Jato
galebova kruilo je iznad u a, u potrazi za hranom.
Privremeni most se izvijao prema uzvodnoj strani, tamo
gde je reka najua, ali put koji je tuda vodio li io je na tek
prokr en put usred strme obale. andarmi su pokuavali
da usmere saobra aj, dok su teki kamioni jedva uspevali
da se uspnu na most, a pri silasku su kripali ko nicama.
Gomila u kojoj su bili putnici sa koferima, parovi i deca,
pokuavala je da pre e reku. Etel je uspela da pre e most
guraju i bicikl. Uz buku motora, upaljenih farova, prainu
i dim iz auspuha, imala je utisak da mir jo nije doao.
Na stanici u Sen Loranu nije bilo nita bolje.
elezni ari su manevrisali lokomotive pripremaju i se za
polazak, dok su mainovo e vikale, a efovi stanice
zvidali, daju i protivre na nare enja. ula se ak i kripa
skretnica. Vozovi koji su polazili za Marsej bili su toliko
pretovareni da su pogonski to kovi lajfovali u mestu,
bacaju i iskri avi plamen, na veliku radost dece.
Prilikom svakog ulaska voza u stanicu, reke
mukaraca i ena su se tiskale na peronima kako bi uli na
mala vrata vagona. Bilo je tu vojnika u uniformama i
bivih zarobljenika me u kojima su neki nosili zavoje. Etel
se podigla na prste. Nije ni znala zato tu eka, jer je Loran
mogao da stigne iz nekog drugog pravca. Srce joj je brzo
kucalo, mimo njene volje, i inilo joj se da se ponaa kao
mlada ili kao verenica. Da bi sebe urazumila, rekla je sebi
da e ak i da se Loran ne pojavi, iskoristiti priliku da se
snabde sveim povr em na pijaci pored obale. Bilo je to

145

jedino mesto gde su mogle da se nabave argarepe, repe i

cvekle. Uz malo sre e mogla je da kupi i pola tuceta jaja.
Svi putnici iz Pariza su sili iz voza. Gomila ljudi je
prola pored Etel. Upu ivali su joj ispitiva ke poglede, a
poneko bi je pogledao uz osmeh i nadu. Odjednom, u
trenutku kada je nameravala da po e, ona ga je ugledala.
Loran se nalazio na drugom kraju perona i ekao. Njegova
silueta je bila udna, bio je obu en u ve i broj uniforme,
to je isticalo njegov mrav izgled. utosme e pantalone
su na njemu lelujale. Nosio je crne cipele i mali crni kofer,
kao onda kada se iskrcao iz Nju Hevna da bi stigao u
Bretanju. Etel je pomislila da je podse a na arli aplinavojnika i dolo joj je da se nasmeje.
Trenutak kasnije bili su jedno drugome u zagrljaju, i
razmenili poljubac koji nije li io na strastveni poljubac
dvoje zaljubljenih koji se susre u posle dugog odsustva,
ve je to bio gotovo muki zagrljaj. Loran je rukama obuhvatio Etel oko ramena stiskaju i je snano na svoje grudi.
Etel se pitala da li e joj se vratiti ose anja, neto od
uspomene na poslednje leto koje su zajedno proveli u
Puldiju. U njenim grudima je odjekivao zvuk njegovog
glasa dok je ose ala dodir grube vojni ke bluze i miris tog
oveka. Pokuavala je da se prebaci u prolost kada su,
lee i na peskovitim dinama, verovali da e sve biti lako i
da e trajati celu ve nost. Loran je bio, po obi aju, krut, na
distanci. Kad ju je ugledao, zamalo da joj nije pruio ruku
i persirao joj. Za vreme svog odsustva, svakog trenutka je
mislio ona nju, na miris njene kose, na ukus soli na njenim
usnama, na pesak koji je ulazio u pore njene koe. Pisao joj
je pesme koje nije mogao da poalje.
Tiina je podigla nevidljiv zid me u njima. Loran se
pomalo stideo to je zaboravio Etelinu sliku koju je bio
stavio na zid sobi ka u Sautemptonu, na mestu na kojem
ju je ukucao, da bi bio sli an ostalim vojnicima.

146

Trebalo je zatim pre i biciklom put od obala reke, uz

more, mada taj predeo nije li io na puteljke Puldija.
Trotoar du etalita bio je zakr en preprekama,
bodljikavom icom i naputenim straarnicama. Ne
ekaju i na mesto u prepunim autobusima, krenuli su
drumom. Loran je rairenih nogu okretao pedale, a Etel je
sedela na pre ki bicikla kao amazonka, dok je jednom
rukom bila zagrlila Lorana oko vrata. Kofer
je bio
zaka en iznad zadnjeg sedita, preko korpe za povr e!
Bilo je smeno i pateti no. Stari bicikl je kripao usled
preoptere enosti i zanosio se. Zaustavili su se nekoliko
puta da se odmore na bankini uz more, a noge su im visile
naspram pu ine. Du puta prolaznici su posmatrali mladi
par, ri okosog britanskog vojnika i njegovu francusku
verenicu s kosom uvezanom u maramu, sa kalja ama na
nogama. Pljeskali su im, a Loran bi ozbiljno odgovarao
pokazuju i prste u obliku slova 'V' oznaku er ilove
pobede. Tu se naao i nekakav novinski fotograf koji ih je
uslikao za prvu stranu lokalnih novina, da bi pri tome
zaradio neku paru, a ko zna, moda tom slikom obiao
svet.
Etel se tome smejala. Bilo je to prvi put, posle mnogo
vremena, da su joj o i zasuzile, ali to je bilo blagotvorno.
Njihovo srce se budilo izlaze i iz zimskog sna. Se ali su se
svake sekunde provedene zajedno, iako vie nisu bili
deca. Se ali su se svoje sre e.
Loran je samo jednom posetio porodicu Bren u stanu
u potkrovlju. istin ga je do ekala sa preteranim izlivima:
Eto naeg spasioca! dok ga Aleksandar po svoj prilici
nije prepoznao. Pri tom nije ni progovorio, ali je u
trenutku rastanka stisnuo Loranove ruke ne putaju i ih,
uz izraz zebnje u o ima. Moda je shvatao da e zauvek
izgubiti Etel.
Pre povratka u Pariz u autobusu kompanije Fosen
Loran je upitao Etel: Ho e li do i da ivi sa mnom u

147

Kanadi? Etel nije odgovorila. Nije zatraila da pojasni ta

je hteo da kae tim iveti sa mnom. Da li da bude
njegova ljubavnica, ili ena? Poklonio joj je svoju najnoviju
pesmu, napisanu uo i polaska iz Engleske. Bila je
napisana na ote enom i vlanom papiru koji je imao
udan miris znoja i zamora.
Rukopis ispisan olovkom ve je pomalo bio izbrisan.
Pro itala je slede e stihove:
Svakog trena bez razloga na tebe mislim
Tvoje o i i tvoj glas
Na in na koji ostavlja re enice nedovrene
Miris tvoga lica
Tvoju mokru kosu
Plimu koja je u nama rasla dok smo leali
na pesku
Trnje koje sam vadio sa tvojih stopala dok smo hodali
po dinama
Sa mnom si doivela svaki tren banalnosti
baraka u Sautemptonu
U Portsmutu
U Penzensu
A sutra u dota i tlo Francuske
Dodirnuti tebe

148

Zbogom
Francuskoj, prolosti. Zbogom Parizu.
Pre odlaska za Toronto, Etel je kora ala tim gradom
koji je poznavala bolje nego iko drugi na svetu, a koji je
volela i mrzela vie nego ita na svetu. Udisala je topao
vazduh na obalama Sene, gledala svetlucanje vode
izme u kestenovog li a. U nebu je bilo izvesne blagosti.
inilo se da kupole i kule lebde iznad krovova ku a.
Susretala je raznorazne ljude. Grupe nasmejanih,
podrugljivih i nepristojnih devojaka, mladi e koji su
buljili u nju uprkos tome to je na sebi imala stari sme i
kaput koji ju je potpuno pokrivao. Na raskrsnicama, u
haustorima i na terasama bistroa mukarci su razgovarali
i puili, komentarisali su vesti ili rezultate konjskih trka,
sa takvim arom kao da je bila u pitanju njihova
budu nost. inilo joj se da se nalazi u nepoznatoj
prestonici.
Nasuprot tome, u blizini ulice Kotanten se nita nije
promenilo. Banka je iznajmila stan i atelje. Mnogi ljudi su
se navodno obogatili kupuju i u bescenje imovinu
odbeglih kolaboracionista. A ta se dogodilo sa emenom
i Talonom? Etel je bila sigurna da su se oni izvukli. ak
su uspeli da ubede nove vlasti da su upravljali imovinom
konfiskovanom od Jevreja najbolje to su mogli. U ateljeu
gospo ice Deku nastanio se agent osiguravaju eg
drutva. Etel je pomislila na ma ke. Kako su mogle da
preive? Bez sumnje su zavrile kao i ve ina pariskih
ma aka, u loncu. Dok je hodala ulicama svoje etvrti, u
pravcu Liceja u ulici Margeren, imala je utisak da se
duhovi provla e me u prolaznicima, da je ne ujno doti u

149

i vrebaju iza prozorskih zavesa. Zgrada u ulici Armorik

broj 32 i 34, koja je zape atila budu nost porodice Bren,
bila je kona no sazidana. Bila je to visoka petospratnica,
sa leve strane u zajedni kom vlasnitvu, sagra ena od
sivog, bezli nog kamena sli nog cementu, sa etvrtastim
prozorima. Li ila je na nekakav runi, mra an, uski zid,
kao gra evina koja je u ta nesre na vremena progutala
zemlju.
Sa desne strane, paviljon Konar, ukleti neprijatelj
ku e slezove boje, bio je naputen. Mogli ste se opkladiti
da e i on uskoro biti sravnjen sa zemljom i zamenjen
novom zgradom. Etel se pred njim nije zaustavila. Nije ni
pokuala da pro ita imena stanara na sandu ima za
pisma. Imala je ose aj gorke pobede, poto je ona bila ta
koja je spre ila da arhitekta doda bilo kakav ukras toj
celini, odbijaju i sve to je predlagao, korintske ukrase i
karijatide, mozaike i podlone plo ice. Ostao je samo
smean i pomalo mra an naziv ispisan na ulaznim
vratima: Tebaida.
Etel je sasvim neo ekivano pre polaska pod pljuskom
zamolila Lorana da je otprati do groblja Monparnas u
potrazi za grobom njenog starog ujaka.
uvar je prelistao kartoteku grobnih mesta i ozna io
mesto: Ne moete promaiti, to je pored arhangela
Gavrila. Lako su pronali nadgrobnu plo u od sivog
mermera, bez ukrasa, ali sa ugraviranim imenima od kojih
su neka jo bila itljiva, a druga gotovo izbrisana. Posle
imena Samuela Solimana bila su dva datuma: 8. X 1851.
10. VII 1934. Ostalo je samo ime i odjeci njegove legende.
Sa uvala je od gospodina Solimana samo jednu
fotografiju na kojoj je bio starac sa brkovima i zulufima
obu en u starinski ogrta , sa eirom na glavi, a pored
njega je stajala jedna posluna devoj ica sa uvojcima, u
ravnoj haljini s mornarskom kragnom, koja je drala obru
ve i od nje. Bila je to Etel. On je, istina, na izvestan na in

150

li io na arhangela Gavrila, visok i snaan, sa zulufima koji

su bili poput krila, i tapom u ruci, koji je nosio kao ma .
Zadrali su se nekoliko trenutaka ispred nadgrobne
plo e, sluaju i kako kia dobuje po kiobranu. Nad
grobljem se dizala vlaga sa mirisom zemlje i trave. Negde
iza lovorike za uli su se krici kosa. Loran je pomislio da bi
to moglo biti mesto na koje bi mogli esto da dolaze, kao
da idu u posetu veoma starom ro aku.
Usput bi poneli etkicu za zube i lopaticu da o iste
plo u i osvee masnom bojom ne itka slova. Osetio je
stezanje u srcu. On nije imao porodi nu grobnicu, parcelu,
a ni jednostavnu nadgrobnu plo u koja bi nosila ime
njegove tetke, gde bi se pomolio. Nije imao nita to bi ga
vezivalo za ovo tlo.
Loran i Etel su se veoma brzo ven ali, gotovo ne
razmiljaju i, u maloj crkvi Sen-an Batist de la Sal, ispod
mozaika Leluea, na iji je ra un Aleksandar Bren esto
pravio ale: Kad dodu unuci, poaljite mi lift za raj!
Loran Feld nije imao primedbu savesti. Isus je ipak
bio Jevrejin! Loranova kuma je bila njegova sestra Edit, a
Etelin kum njen stari duhovnik koji ju je krstio.
Etel bi volela da je to bila Ksenija, me utim, ratne
godine su sve po upale i sve izbrisale. Ksenija i Danijel
Doner su nestali, otili a da nisu ostavili adresu, otisnuli
su se u vajcarsku ili ak na drugi kraj sveta.
istin nije mogla ili nije htela da do e. Njen izgovor je
bio Aleksandar i njegovo zdravstveno stanje, koje se u
poslednje vreme znatno pogoralo, ali i nedostatak novaca
i zamor. Ali pravi razlog je bila njena posramljenost ili
neto sli no tome. Nije elela da se vrati u grad iz koga je
bila proterana, a pored toga ose ala je srdbu i ga enje.
ta vredi da dolazim? Pa ti ne e iveti u Parizu. Etel joj
je naizgled poverovala. To zna i da e nas onda posetiti
tamo? istin joj je obe ala. Krenuti brodom i vozom... To
je, me utim, zna ilo oprostiti se definitivno.

151

Vru ine su u Parizu, u mesecu avgustu, bile nesnosne,

a grad je bio pijan od novoste ene slobode. Svuda su bile
istaknute zastave i transparenti. Na jo uvek pustim
ulicama nalazile su se britanske, ameri ke i kanadske
oklopne jedinice. Pratili su ih rasklimatani automobili
jedinica FFI. Rodoljubi su krstarili trgovima u autobusima
i mahali zastavama. U toj guvi jedna grupa mukaraca
zgrabila je Etel i ponela je sli no snanoj bujici dok je
rukom pokuala da se domogne Loranove. Oni su je
vrteli, okretali i s njom igrali valcer uz zvuke orkestra
skrivenog u oblinjem parku. Jedan mukarac ju je grubo i
nespretno poljubio, rukama doti i njeno telo i grudi.
Ona se istrgla vrite i, a oni su se potom razbeali i nestali
u no i. Etel se privila uz Lorana, dok su joj se noge tresle,
a srce snano lupalo. Kada joj je Loran rekao da su to bili
kanadski vojnici, ona je za udo osetila izvesno zadovoljstvo i nasmejala se. To su dakle bili njeni novi sugra ani!
Gotovo da je poelela da ih ponovo vidi i da sazna njihova
imena.
U danima koji su usledili posle ven anja, obili su
mnoga mesta i ili iz hotela u hotel i zare ali kvart za
kvartom. Hotel Blome u ulici Blome, zatim hotel Fleri u ulici
Falgijer, pa hotel Plomion u ulici Voirar i hotel Voaja u
ulici Dito. Blizu elezni ke stanice hotel Edimburg u
istoimenoj ulici, hotel Voajaer u ulici an Buton, hotel
Bretanj u ulici Depar. Sledili su zatim hoteli u Latinskom
kvartu; hotel Luizijana u ulici Biki, hotel Balson u ulici
Mesje le Prens, hotel Ekolije u ulici Serpant. A zatim na
severu u etvrti Gut Dor, na Monmartru i brdu omon.
Sobe su bile male, pregrejane, ali je u kupatilu voda bila
hladna jer nije bilo ogrevnog uglja. Stizali bi bez prtljaga, a
Loran je nosio samo svoj kofer
sa brija em, sa par
Etelinih sredstava za ulepavanje i sa malo vea. Povremeno bi pogled oveka na recepciji zasvetlucao ili bi gazdarica sa razumevanjem prokomentarisala golup i ili

152

neto sli no tome. Etel je to malo pogodilo: Zamisli, oni

ne veruju da smo ven ani! Ali, njemu je bilo svejedno.
Upisivao bi ak namerno u knjigu gostiju gospo ica... a
potom bi to ispravio u gospo a.
Nekada davno su planirali druga putovanja ele i da
istrae Bretanju i da otputuju u Irsku. Sada su se
zadovoljavali obilaskom Pariza autobusom. Ili bi na
piknik na obale Sene, a zatim bi nastavili sve do Marne.
Jednog popodneva Etel je poelela da povede Lorana do
mesta gde se nekada nalazila sa Ksenijom, u Aleji
labudova. Ponovo je ugledala kip uspravljenog starog
satira od oguljenog gipsa, koji baca pogled na zaljubljene
po ipraju. Povukla je Lorana za ruku i dovela ga do
slonovskog drveta odakle se odli no vidi Ajfelov toranj.
Nisu mogli da sednu jer su klupe bile pokradene, a nasip
je bio isuvie blatnjav. leperi su prolazili sporo, podiu i
na pramcu talas prljave vode. Etel je htela da Loranu
pokae sve ono to je volela, trake od algi koje su lelujale u
vodi, svetlosne vrtloge, vodenu penu koja se u obliku
cvetova skupljala oko podvodnog korenja, Loran je utao.
Zapalio je cigaretu i ubrzo je bacio u reku. Nije eleo da tu
ostane, a Etel je pomislila tog trenutka da je ljubomoran
poto je na to mesto dolazila sa Ksenijom.
Neto kasnije u sobi hotela Antreprener, u istoimenoj
ulici on je objasnio: To je jedno stravi no mesto za mene.
Upravo preko puta se nalazi Vel Div, gde je moju tetku
Leonoru odvela policija zajedno sa svim pariskim
Jevrejima, da bi je deportovali prema Dransiju. Ne elim
da vidim to mesto i da mu se pribliim, razume me?
Etel nije mogla da razume. Zato ona o tome nita nije
znala?
Shvatila je zato je Loran hteo da ode odatle i da se
vie nikada ne vrati. Nije to bilo iz avanture, a ni zato to
je u Kanadi naao posao. Ni ona se vie tu ne e vratiti.
Samo je jednom poveo Etel do stana svoje tetke ulici
Vilerseksel. Nikada nije upoznao Etel sa svojom tetkom.

153

Moda zbog stidljivosti ili zato to nije imao priliku.

Popeli su se stepenicama do drugog sprata, lift je bio
pokvaren od po etka rata. Bila je to lepa zgrada od cigle,
sa predvorjem, vitraima i ornamentima na vratima.
Stepenice od tamnog drveta bile su prekrivene crvenim
izlizanim tepihom. To mesto je bilo tiho i zastrauju e. Na
drugom spratu Loran je zastao ispred jednih vrata. Iznad
zvonceta nalazila se mesingana plo ica na kojoj je Etel
pro itala ime: Vikont Dademar de Berijak. Etel je u sebi
rekla da je to ime sli no famoznim imenima sa Mauricijusa. Loran je stajao jedno vreme pred vratima i kao da je
razmiljao. Ne e pozvoniti? upitala je Etel. On se
odbrecnuo: Nema potrebe, oni nita ne znaju. Edit ih je
ve pitala. Oni su se upravo uselili. Niko o mojoj tetki
nita ne zna, a to je kao da ona ovde nikada nije ni
stanovala. Polako se povukao, o iju i dalje uprtih u
pomalo runa izguljena vrata, koja su na dnu nosila
tragove udaraca. Da li su to bili otisci koje su na inili
policajci, udaraju i nestrpljivo izmama dok su ekali da
stara gospo a navu e svoj penjoar? Loran i Etel nisu o
tome pri ali ni toga, a ni narednih dana. Vie nisu odlazili
do Aleje labudova niti do mosta Grenel. Grad je
odzvanjao kao prepuna dvorana, od zvukova svetkovine i
opijenosti slobodom. ulo se brujanje motora, automobilskih sirena, muzika iz kafi a, iz kr mi na Bastilji, na trgu
Mober, kod kapije Sent Antoan. Loran, me utim, nije
prestajao da misli na tu otvorenu ranu, na tu zonu tiine u
centru Pariza, stravi nu biciklisti ku stazu, tribine, vrata
koja su se zatvorila iza tih mukaraca, ena i dece. Bili su
uhapeni u svojim domovima, u cik zore, i odvedeni a da
nisu ni slutili niti bili svesni onoga to ih je ekalo.
Policajci su im rekli: Dobri ljudi, ne brinite, to je samo
kontrola, znate, re je o novim zakonima, to je za vae
dobro i bezbednost, vlast vas titi, nemate ega da se
bojite, nema potrebe da nosite bilo ta, vrati ete se ku i
ve eras.

154

Loran je govorio o zatvoru u Dransiju i to je bilo prvi

put da je Etel ula za to ime. To su bile velike zgrade na
severu Pariza sagra ene pre rata da bi posluile, kakve li
ironije, kao kasarna za andarme i u kojima je Daladije
zatvarao komuniste. Kakve li je veze tetka Leonora imala
sa komunistima? On, zatim, vie nita nije rekao, verovatno zato to nije nita drugo saznao. utali su u komesarijatu policije etvrti i u prefekturi policije. Oprezno su
ukazivali na istragu u toku i ljubazno sugerisali da se
uloi alba. Gde su bili krivci? Moda su pobegli, a moda
i ubijeni po oslobo enju i obeeni o stubove. Bi e
nesumnjivo su enja i presuda. Ali, kako je bilo mogu e
ukinuti tiinu koja se produbljivala u srcu Pariza, preko
puta Aleje labudova?
Loran se promenio. To nije vie bio momak kojeg je
Etel ranije poznavala, koji je crveneo bez razloga i kome
su se devojke rugale. Sada je postao grublji. Malo je
govorio tokom medenog meseca, koji su proveli u
etvrtima Pariza. Ulazio je u autobus sa Etel i hodao
ulicama brzim korakom. Kada bi pronaao hotel, odvukao
bi Etel u sobu. urilo mu se da vodi ljubav, sve dok
njihova tela ne bi bila u znoju i dok zadihani ne bi zapali u
neku vrstu mrtvila bliskog bolu.
Etel nikada nije mogla da zamisli da se moe biti u
takvom stanju. To je bilo istovremeno estoko, ivotinjski,
puno zanosa i elje. Prepustila se talasu kao onda u
gomili, kada su je kanadski vojnici povukli u svoje kolo.
Sada je ona bila ta koja trai i zahteva. Stiskala se uz
Lorana dok su im noge bile isprepletene, slepljenih tela,
ine i jedno i dele i istu kou. Disali su istim ritmom,
podrhtavali istom energijom mii a i tetiva. Tek bi
zavrili, a Etel bi pogledala Lorana grozni avim o ima bez
osmeha: Ho emo li ponovo? inilo joj se da bi, svaki
put kada bi se zaustavili, ponovo bila zahva ena strujom.

155

Nisu vie razgovarali. Jedanput joj je ispri ao epizodu

iz rata. Bila je u toku operacija na severu Francuske, du
reke ije ime nije ni znao. Na sve strane je video
zarobljenike u ritama, izbezumljene i izgladnele, o iju koje
su svetlele na licima umrljanim blatom, sli ni kloarima i
ubicama.
Etel je razmiljala i inilo joj se kao da ustvari nije bilo
rata. Setila se sebe i svoje porodice kako su lutali drumovima, a zatim se sakrili u planinu. Bilo je samo zlo ina,
zlo ina i zlo inaca, bandi putenih po selima da plja kaju,
ubijaju i siluju. Nije ispri ala Loranu o gladi koja je
svakodnevno izjedala stomak, o starcima koji su se sva ali
oko otpadaka ba enih ispod pija nih tezgi na Azurnoj
obali i u dolinama u unutranjosti, gde je ivot bio
usporen i gde su rojevi muva sletali na istininu ranu na
nozi. To nije moglo lako da se ispri a, jer se dogodilo u
nekom drugom svetu.
Vesti o Kseniji stigle su na potpuno neo eklivan
na in. Loran je pro itao u jednom broju Ilustracije u kome
je bilo re i o mondenskom doga aju modnoj reviji u
Parizu odranoj u kafani Rele u Bulonjskoj umi.
Fotografija nije bila sasvim jasna, ali je prikazivala devojke
koje su pripadale cvetu buroazije. U komentaru je bilo
re i o grofici avirov. Poto je telefonom pozvala Rele, a
zatim agenciju, Etel je uspela da stupi u kontakt sa
Ksenijom. Preko telefona njen glas je uvek bio isti, pomalo
dubok i promukao. Bilo je malo ustezanja. Ipak su se
dogovorile da se sastanu, ne u Aleji labudova ve na terasi
kafea Luvr. I to je ozna ilo promenu.
Etel je stigla pre vremena ali nije odmah sela. Nije ni
bila sigurna da eli da sa eka. Ksenija je stigla sama.
Izgledala je neto via i mravija. Nije nosila ekstravagantnu haljinu ve strog sivi kostim, dok joj je kosa bila
savijena u pun u. Etel je ne bi ni prepoznala. Poljubile su
se, a Etel je primetila da vie nije odavala taj miris
siromatva koji je inio da joj srce zatreperi od uzbu enja.

156

Govorile su o raznim stvarima, kao da su elele da

izbegnu da pomenu prolost. Ksenija je i dalje imala isti
pogled, ali sada neto hladniji.
A ta se s tobom dogodilo?
Pri ala je o svom braku, o firmi visoke mode koju je
nameravala da osnuje, o stanu koji je Danijel kupio u lepoj
etvrti blizu Ajfelovog tornja. Sluala je Etel s nedovoljnom panjom. Imala je tikove za koje Etel ranije nije znala,
ekala je desnu slepo nicu i puckala prstima.
Terasa je bila izloena suncu i ve je bilo veoma toplo.
Postepeno su uspostavile nekadanje raspoloenje.
Ksenija nije izgubila svoj smisao za humor i podsmevala
se devojkama koje su nosile kratke suknje i sedele sa
ameri kim redovima. To su iste one koje su o ijukale sa
Nemcima prole zime! Prisetile su se vremena kada su
ile u licej u ulici Margeren, kolskog nadzornika, zatim
profesora francuskog i gospo ice anson u haljini koju je
podizao vetar, devojaka koje su se udale zato to su ostale
u drugom stanju i onih koje su se zaposlile u Ministarstvu
mornarice ili u Poti. Kada je Etel govorila o Loranu i o
svom novom ivotu sa njim u Kanadi, ose ala je da se to
Kseniji ne dopada. Nije mogla da zamisli da bi Ksenija
mogla biti ljubomorna i da bi bila od onih osoba koje ne
prihvataju sre u drugih. Zaista mi je drago zbog tebe, jer
uistinu... ta je time htela da kae? Ksenija je nastavila i
ovog puta to nije bio sarkazam: Vidi, kad sam o tome
pri ala sa ostalima u liceju, mislile smo da e loe pro i,
da e biti kao Karvelis, ili kao ona ena koja je pravila
skulpture ma aka o kojoj si mi govorila, kako se ono
zvala? Etel je posmatrala Kseniju i udila se to ne ose a
stid. U osnovi, vie je volela da se sve zavri obi no. Poto
ju je napustila prva mladost, u Kseniji je sada bila ena
kao i ostale, i dalje veoma lepa, bez sumnje, ali pomalo
trivijalna, pomalo zla, zasigurno nezadovoljna. Tako je,
moda, bilo i bolje, jer ne moe se provesti ivot u
oboavanju jedne ikone.

157

Utom je stigao i Danijel Doner. Nije bio onakav

kakvim ga je Etel zamiljala. Bio je visok, crnomanjast,
elegantan, ozbiljnog izgleda. Seo je naspram Ksenije i
naru io espreso. Nije mnogo govorio, puio je cigaretu za
cigaretom i polagano brisao stakla na nao arima. U
jednom trenutku, poto je Etel govorila o Ksenijinom
poslu i mogu nosti da plasira svoje kreacije i proiri
projekat na Ameriku, Danijel je prekinuo razgovor: Ono
to ja elim je da ivim normalnim ivotom. Etel je
osetila da je time naneo uvredu njenoj prijateljici, ali
Ksenija nije nameravala da postavi pitanje ta je za tog
momka bio normalan ivot. Ona je Danijela okretala
oko malog prsta, on je bio njeno vlasnitvo i bila je
spremna sve da prihvati. Etel je tada shvatila da se
njihovo prijateljstvo ugasilo. To se potvrdilo trenutak
kasnije, kada su se Ksenija i Danijel pogledali kao da kau:
Ho emo li da krenemo?
Etel je naglo ustala i insistirala da plati pi e. Pruila je
ruku Danijelu i daju i znak Kseniji, neveto izgovorila:
Dosvidenija? u znak se anja na prolost. Moda je
nejasno sebe tako e doivljavala kao nekog ko je postao
egoista. Otila je tr i, kao da e nekud zakasniti.
Aleksandar je umro tih dana, dok su Loran i Etel
putovali ulicama Pariza od hotela do hotela i bili
nedostupni. Imao je edem na plucima od kojeg se uguio.
Bitka protiv bolesti trajala je i posle primirja i
bombardovanja. Na kraju je bolest pobedila.
Sahrana je bila u Nici na jednom potpuno novom
groblju na zapadnoj strani visoravni koja je bila veoma
udaljena od grada; bilo je to groblje za strance, sa
jednostavnim betonskim oznakama na padini brda. Nije
bilo drugog izbora. Grobnica na Monparnasu, gde je
po ivao gospodin Soliman, bila je nedostupna, jer nije vie
bilo zape enih sanduka koji su se mogli prevesti vozom,
a pored toga bilo je i veoma vru e. Kad je stigla,
Aleksandar je leao u mrtva nici. Slubenica je objasnila

158

da je to tako odlu eno zbog zadaha i hitnosti. Etel, kojoj je

pomagao Loran, pobrinula se za sve i sve platila novcem
koji je pozajmila od svog mua. Odbila je natpis na odru
zbog ega se kapelnik sablaznio: Gospo ice, barem bi
trebalo da stavimo R.I.P., to je minimum. On je
verovatno bio pla en shodno duini teksta. To je
nepotrebno, moj otac je mrzeo latinski jezik. Stavi ete
samo ime, datum ro enja i datum smrti i to je sve.
Vratila joj se odlu nost sa kojom je odbila karijatide na
fasadi u ulici Armorik.
Ubrzo posle toga, okupili su se gotovo svi kod
istine. Tetke sa Mauricijusa, ro aci Solimanovih, pa ak i
pukovnik Ruar i generalica Lemersije, koji su preli preko
bivih sva a. To je moglo stvoriti iluziju ponovnog
okupljanja familije, kao da se nita nije dogodilo ili pak da
je Aleksandrova smrt saprala glupost ovih ljudi koji ni po
emu nisu bili krivi za dramu i uas koji su se upravo bili
okon ali.
Etel ih je paljivo gledala i pokuavala da ih povee
sa prolo u, sa vremenom svog detinjstva. To joj,
me utim, nije polazilo za rukom. Greka nije mogla da se
ispravi. Zurila je da otputuje na drugi kraj sveta i da
kona no po ne da ivi.
Posle bdenja i sahrane, istin je priredila kratko
okupljanje u stanu. Nije to bio salon u ulici Kotanten sa
pesmom i briljantnim konverzacijama, ali se kroz prozor
mansarde moglo videti svetlucanje mora u daljini,
povratak jedrenjaka i ribarskih brodova sa ulovom,
teretnih brodova sa Korzike, koji su plovili ka luci u
Vilfrau. Nepokretne na pu ini, poput Kerbera, mogle su
se videti britanske i ameri ke krstarice. Na podru ju luke,
obnova je ve po ela ruenjem zatitnih zidova i platformi
za topove, dok se uve e far na svetioniku ponovo palio.
Zato ne bi dola da ivi sa nama? ponovo je
upitala Etel. istin nije ak ni uzdahnula. ta bih ja tamo

159

radila? Samo bih vam smetala... suvie sam stara i

umorna. Nadam se da ete vi s vremena na vreme dolaziti
da me posetite.
Na inila je jedan instinktivni gotovo okantan gest.
Spustila je ruku na Etelin stomak: Kad se rodi, obavesti
me da se pomolim. Kako je mogla da pogodi? Etel je
primetila izostanak menstruacije, ali jo uvek nije bila
sasvim sigurna i o tome nije nita rekla Loranu. istin se
sau esni ki osmehnula i na inila neku vrstu nene
grimase. Pii mi da znam da li ti je stomak iljat, jer u u
tom slu aju znati da je to de ak.
Prvi put je bila u pravu. Ona se ve saivela sa tim
gradom. Kad bi se pognula, sa balkona svoje sobe, mogla
je da ugleda na drugom kraju zaliva tuno brdo na kojem
je po ivao Aleksandar. U malom stanu u potkrovlju
sakupila je sve ono to ju je podse alo na zajedni ki ivot,
predmete, knjige, nametaj koji je preiveo selidbe i
licitacije. Tu su bile i slike i gravire. Crte koji je Samuel
Soliman nactao kad je imao sedamnaest godina pre
povratka sa Mauricijusa, a koji je prikazivao Pitera Bota
na mese ini. U hodniku je sa posebnim pijetetom zaka ila
kolekciju tapova-sablji koje su kolima proputovale
Francusku. Od kada je Aleksandar umro, istin je
pokazala izvestan smisao za poslove. Ostaci nasledstva
njenog ujaka, predati na upravljanje advokatskoj
kancelariji, omogu ili su joj doivotan prihod, s kojim je
mogla da preivi. Sa tim je mogla i dalje da neto novca
alje tetki Milu i da joj omogu i da starost provede sa
asnim sestrama. Ostali su mogli sami da se sna u.
Moda je ve bila oprostila Mod i spremala se da joj alje
male pakete sa hranom da ne umre od gladi. Nameravala
je, tako e, da se jednom ili dvaput nedeljno uputi do
Sivodnije.

160

Danas
Verovatno je to bilo u smiraj dana. Jula meseca u
Parizu vru ina osvoji hotelske sobe i one postanu
zaparloene. Da bi pobegao od zaguljivog vazduha, od
jutra do mraka besciljno hodam ulicama.
Nisam otiao da vidim spomenike. Na izvestan na in
se ne ose am turistom. Neto me vee za taj grad, uprkos
razdaljini, a ne znam ta. Neko udno ose anje, izme u
krivice i nepoverenja, a moda je re i o pove enosti
ljubavnog ose anja. Koraci i autobuske linije su me
insitinktivno vodili u juni deo grada, u etvrt koju po
uvenju dobro poznajem. Nizala su se imena ulica,
bulevara, avenija, trgova i raskrsnica koja mi je majka jo
od detinjstva ponavljala i koja sam nau io napamet. Svaki
put kada bi govorila o Parizu, vra ala bi se ova imena:
ULICA FALGIJER
ULICA DOKTORA RU
ULICA DOBROVOLJACA
ULICA VIE-LEBREN
ULICA KOTANTEN
ULICA ARMORIK
ULICA VOIRAR
AVENIJA MEN
BULEVAR MONPARNAS
A zatim:
ULICA PREDUZIMA A
UL1CA LURMEL
TRGOVA KA ULICA
GOSPA VE NOG SPASA

161

Tragao sam za mestom gde se nekada nalazio Vel

Div. To se danas zove platforma.
Uzdignuta terasa, pusta, kojom duva vetar i na kojoj
se igra poneko dete. Okruena je visokim zgradama,
kulama od petnaest spratova u tako loem stanju da sam u
prvi mah pomislio da su predvi ene za ruenje. A zatim
sam ugledao ve na balkonima, televizijske antene i
zavese na prozorima. Iz ardinjera su virili sasueni
geranijumi.
Bila je to pustinja, ni ija zemlja nad kojom je lebdela
neizvesnost. Zgrade su imale nakaradna i pretenciozna
imena kao u filmovima nau ne fantastike: zvale su se
Ostrvce Orion, Kula Kasiopeja, Betelgez, Kosmos, Omega, Kula
magline, Kula odblesaka. Nekada bi ta imena dali gr kim,
indijskim ili skandinavskim boginjama. U vreme kada je
bila izgra ena Platforma, arhitekte su sanjale prostor,
dolazili su iz drugih svetova, poto su ih kidnapovali
vanzemaljci, a moda su suvie gledali filmove nau ne
fantastike.
Hodam po ispucanoj platformi. Nema senki, cement i
zidovi zgrada odbijaju sirovu svetlost koja zaslepljuje o i.
Sustigla su me deca koja su se malo as igrala, dok su
njihovi glasovi odjekivali kao u pe ini. Jedan od njih, ije
su ime drugi izgovorili, Hakim, pribliio mi se: ta vi
traite? Izgledao je provokatorski i agresivno. Ta naputena terasa, te kule, sve je to bilo njihovo, njihov teren za
igre i avanture. Ovde, ispod njihovih nogu, pre pedeset
godina dogodilo se neto stravi no, nezamislivo i
neoprostivo. Moda su to bili isti glasovi dece koja su se
igrala uge izme u redova sedita i smejala, dozivala, a
isti odjek se odbijao po zatvorenim zidovima stadiona
nadja avaju i kuknjavu i pla ena. Komadi betona su
otpadali sa fasada zgrada na Platformu. Kula odblesaka je
bila prekrivena tirkiznim plo icama. Orion tamnoplavim.
Kosmos je bio dugim balkonima ukraenim krugom na
kome se nalazio nekada pozla eni zaobljeni krst nalik na

162

oznaku starih Egip ana ankh. To su piramide naeg

doba, u istoj meri tate i nepotrebne kao i njihove slavne
prethodnice, samo manje postojane. Ogromna i uska cilindri na kula sli na minaretu dominirala je celim kvartom i
na osnovu njenog poloaja izra unao sam da bi trebalo da
se nalazi ta no u geometrijskom centra piste Vel Diva.
Spustio sam se na ulicu s druge strane terase gde se
nalazio naputen kineski restoran sa istrulelim stepenitem pred zgradom Berenis (opet udno ime). Ispod
Platforme nalazile su se pokrivene ulice, garae, benzinska pumpa Fina, jedan superkojeta, niz pomalo sumnjivih praznih kancelarija. Izbio sam na Ulicu bra e Penjo,
zatim ulicu Linoa, pa Ulicu inenjera Roberta Kelera. Gde
su se nalazile tribine? A gde su bila vrata kroz koja je
Leonora morala da pro e sa svim zatvorenicima kada je
sila iz policijskog kamiona? Ko ih je tu ekao? Da li je
neko prozivao imena kao prilikom poziva na zabavu? Ili
su ih tu ostavili pred ulazom na uarenom suncu, da
gledaju ogromno igralite stadiona kao da je trebalo da
igre svakog asa otpo nu? Sigurno je o ima traila
poznato lice, mesto gde bi sela, neki oak u senci, a
moda i toalet. Verovatno je odmah razumela da je re o
zamci u koju je upala zajedno sa svim tim mukarcima,
enama i decom i shvatila da to ne e potrajati sat ili dva,
pa ni jedan dan, ve zauvek, i da vie nema izlaza i nade...
Otvorio sam vrata fotografskog muzeja koji se nalazi
uz samu sinagogu. Instinktivno sam ose ao da bi to
trebalo da bude vertikala visokog belog dimnjaka u
sreditu Platforme. Obi no me posebno ne privla e sveta
mesta. Ovde to nije isto. Lica na slikama prodiru u moj
duh, kr e put do mog srca i useljavaju se u moje
pam enje. To su anonimna lica, koji nemaju nikakve veze
sa mnom, pa ipak ose am ok njihove stvarnosti kao
nekada kada sam u arhivama u ulici Udino listao
kartoteke sa spiskovima imena robova prodatih u Nantu,
Bordou, Marseju.

163

MARION, KAFRES, IL DE FRANS, KUMBO,

KAFRES, IL DE FRANS. RAGAM, MALBAR, PONDIERI. RANAVAL, MALGAS ANTONIL. TOMA, MILATR,
BURBON.
Deca su stajala na ivici staze, a odrasli iza njih. Bilo je
to u Dransiju u podnoju visokih etvrtastih zgrada, koje
su veoma li ile na one novih getoa Sartruvila, Rieja,
Lerensija. Nosili su pretople ogrta e za to godinje doba, a
deca su na glavama imala beretke. Jedno od njih, u prvom
planu, nosi zvezdu zaka enu na grudima. Osmehuju se u
objektiv, kao da poziraju za porodi nu fotografiju. Oni ne
znaju da e umreti.
Na jednoj dopisnici itam geografiju uasa:
Fuhlsbutell
Neuengame
Esterwegen Rawensbuck
Sachenhausen
Orianenburg Treblinka
Hetogneboseh
Bergen-Belsen
Motingen Dora
Lichtenburg

Kulmhof

Sobibor
Niederhagen-Wewelsburg
Bad-Suza
Lublin-Majdanek
Buchenwald
Sachsenburg
Gross-Rosen Belzec
Theresienstadt
Plaszow
A uschwitz-Birkenau
Hinzert

Flossenburg

Natweiler-Struhof
Dachau
Mauthausen

164

Bila su ispisana i imena tranzitnih elezni kih stanica

Dransi, Rojalije, Pitivije, Riviera di Saba, Bokano, Borgo
san Dalmaco, Ventimilja. Trebalo bi svugde i i, upoznati
sva ta mesta, razumeti kako je ivot tamo iznova otpo eo,
koje je drve e posa eno, koji su spomenici i natpisi
postavljeni, a naro ito posmatrati lica ljudi koji danas
tamo ive, sluati njihove glasove, povike, smeh, vrevu
gradova koji su uokolo izrasli, te zvukove vremena koje
proti e...
Sve to izaziva vrtoglavicu i ga enje. Dok hodam
ulicama du Platforme i keja Grenel, automobili i autobusi
se izvijaju u obliku duga ke zmije, iji se segmenti
razvla e na raskrsnicama i oglaavaju sirenama. Sena
verovatnmo ima isti izgled koji je imala tih julskih dana
'42. godine, a Leonora i ostali su je moda opazili izme u
prozorskih reetaka policijskog autobusa, dok su se vozili
ka biciklisti kom stadionu. Reke ispiraju Istoriju, to je
poznato. One odnose tela i nita se dugo ne zadrava na
njihovim obalama.
Moja majka mi nikad nije pri ala o Aleji labudova.
Ipak, ja sam se instinktivno spustio stepenicama sve do
dugog puteljka koji je vodio do sredine reke u senci
jasenova. Uprkos lepote tog mesta, posetioci su retki.
Naiao sam na jedan par sa osmogodinjom devoj icom i
nekoliko junoameri kih turista ili Italijana i Japanku
obu enu u crno, koja je slikala drve e. Dva-tri zaljubljena
para sedela su na klupama i tiho razgovarala, ne oba aju i
panju na Ajfelov toranj.
Zaustavio sam se pored jednog starog izuvijanog
drveta, pokraj Sene. Sa svojim niskim granama, li io je na
neku ivotinju, neku vrstu reptila koji je izaao iz re nog
blata. U njegovom podnoju, izme u korenja, nalazile su
se duge crne alge koje su treperile u vodi poput kose.

165

Preko puta, Platforma je izgledala nerealno u jari.

Posmatrao sam visoke zgrade koje su naspram ve ernjeg
neba li ile na crne stele. U sredini, neverovatna kula bez
glave i o iju stapala se sa oblacima. Shvatio sam da nije
bilo potrebno i i dalje. Pri a nestalih je ovde bila uklesana,
zauvek.
To jednako sporo proticanje reke odnosilo je grad, a sa
njim i njegovo pam enje. Hakim, de ak sa Platforme je bio
u pravu. Strogog pogleda, glatkog ela i tamnih o iju
uzviknuo je: ta vi traite?
Ostrvo labudova, ostrvo Mauricijus, Isla Cisneros.
Nikada nisam pokuao da ih uporedim. Bio sam utonuo u
te misli dok sam se vra ao na drugu obalu, ubrzavaju i
korak zbog pljuska koji se pribliavao iz pravca Sene i bilo
mi je teko da suzbijem osmeh.

166

Poslednji taktovi Bolera su napregnuti, estoki i

gotovo nepodnoljivi. Zvuk se poja ava, ispunjava
dvoranu, dok publika ustaje i posmatra scenu na kojoj se
plesa i vrte i ubrzavaju svoje pokrete. Neki ljudi uzvikuju,
dok njihove glasove pokrivaju zvuci tam-tama. Ida
Rubintajn tvrdi da su plesa i lutke ponete ludilom.
Flaute, klarineti, engleski rog, trube, saksofoni, violine,
bubnjevi, cimbale, timpani, svi su prenapregnuti do
pucanja, spremni da se zadave, da polome svoje ice i
glasove, da razbiju samoivu tiinu sveta.
Kad mi je majka prvi put pri ala o Boleru, prenela mi
je svoje emocije, povike, aplauze i zviduke, taj vrtlog
sveta. Negde u istoj sali sedeo je mladi Klod Levi-Stros,
koga nikada nije srela. Mnogo kasnije rekao mi je u
poverenju ono isto to sam uo od majke, a to je da je ta
muzika promenila njegov ivot.
Sada mi je jasno zato. Shvatio sam ta je za njenu
generaciju zna ila ta ponovljena muzi ka fraza, kao na
verglu, nametnuta ritmom i kreendom. Bolero nije
muzi ki komad kao drugi. On je predskazanje. Govori o
istoriji besa i gladi. Kad se okon ava u nasilju, tiina koja
iz toga proizlazi je stravi na za preivele koji od toga ne
mogu da se povrate.

167

Ovu pri u sam napisao u znak se anja na devojku

koja je i pored svojih dvadeset godina bila junakinja.

Poznajem glad........................................................................ 7

I KU A BOJE SLEZA......................................................... 9
Etel........................................................................................10
Ksenija .................................................................................20
Salonski razgovori .............................................................36
Doga aji su se nizali.............................................................51
Salonski razgovori (nastavak) ..........................................55
Uvek je to bio isti zvuk..........................................................62
II PAD ................................................................................73
Etel je vest saznala od Ksenije...............................................74
Puldi ..................................... ............................................101
III TIINA...................................................................... 109
Tiina nad Parizom........................................................ 110
1942 ............................................................................... 115
Glad....................................................................................123
Otisli su u zoru............................................................... 140
Zbogom .............................................................................149
Danas .................................................................................161
Poslednji taktovi................................................................. 167

Izdava : IPS Media, Beograd

IP Prosveta, Beograd
Urednik: Danko Jei
Prevod: Ljiljana Proi -Krakovi
Lektura: Mirko Raji
Dizajn korica: Biljana Babi
tampa: Colorgrafx, Beograd
www.ipsmedia.rs