You are on page 1of 138

Agota Kristof

VELIKA SVESKA

DOLAZAK KOD BAKE

Stiemo iz Velikog Grada. Putovali smo celu no. Naoj Majci su crvene
oi. Ona nosi veliku kartonsku kutiju, a svaki od nas dvojice po mali kofer sa
svojom odeom i uz to veliki renik naega Oca koji predajemo jedan drugom
kada nam se ruke umore.
Dugo hodamo. Bakina kua je daleko od stanice, na drugom kraju Malog
Grada. Ovde nema tramvaja, ni autobusa, ni automobila. Saobraa jedino
nekoliko kamiona.
Prolaznici su malobrojni, grad je tih. Moe se uti odzvanjanje naih
koraka; hodamo utke, naa Majka u sredini, izmeu nas dvojice.
Pred kapijom Bakine bate, naa Majka kae:
- Saekajte me ovde.
Mi malo ekamo, zatim ulazimo u batu, obilazimo kuu, unemo ispod
jednog prozora kroz koji dopiru glasovi. Glas nae Majke:
- Kod nas vie nema niega za jelo, ni hleba, ni mesa, ni povra, ni mleka.
Niega. Ne mogu vie da ih hranim.
Jedan drugi glas kae:
- Dakle, setila si se mene. Celih deset godina nisi me se seala. Nisi
dolazila, nisi pisala.
Naa Majka kae:
- Dobro znate zato. Ja sam svoga oca volela.
Drugi glas kae:
- Aha, a sada se prisea da ima i majku. Dolazi i trai da ti pomognem.
Naa Majka kae:
- Ne traim nita za sebe. Volela bih samo da moja deca preive ovaj rat.
Veliki Grad je danonono bombardovan, a nema vie ni hrane. Decu evakuiu
na selo, kod roaka ili kod tuina, gde bilo.
Drugi glas kae:
- Trebalo je onda da ih poalje kod tuina, gde bilo.
Naa Majka kae:

- To su vai unuci.
- Moji unuci? Ja ih ak i ne poznajem. Koliko ih je?
- Dvoje. Dva deaka. Blizanci.
Drugi glas pita:
- ta si uradila sa drugima?
Naa Majka pita:
- Kojim drugima?
- Kuje okote etvoro ili petoro tenadi odjednom. Zadri jedno ili dvoje,
ostale udavi.
Drugi glas se veoma glasno smeje. Naa Majka ne kae nita, a drugi glas
pita:
- Imaju li oca, barem? Ti nisi udata, koliko ja znam. Nisam bila pozvana na
tvoju svadbu.
- Udata sam. Njihov otac je na ratitu. Nemam od njega vesti ve est
meseci.
- Znai, moe ve da ga prekrii.
Drugi glas se ponovo smeje, naa Majka plae. Mi se vraamo pred
kapiju.
Naa Majka izlazi iz kue s jednom staricom.
Naa Majka nam kae:
- Ovo je vaa Baka. Ostaete kod nje neko vreme, do kraja rata.
Naa Baka kae:
- To moe dugo potrajati. Ali uposliu ja njih, ne sekiraj se. Ni ovde hrana
nije besplatna.
Naa Majka kae:
- Slau vam novac. U koferima je njihova odea. A u kartonskoj kutiji
posteljina i ebad. Budite pametni, maleni moji. Pisau vam.
Ona nas ljubi i odlazi plaui.
Baka se veoma glasno smeje i kae nam:
- Posteljina, ebad! Bele koulje i lakovane cipelice! Nauiu ja vas kako
se ivi!
Mi plazimo jezik naoj Baki. Ona se jo glasnije smeje pljeskajui se po
butinama.

BAKINA KUA

Bakina kua je na pet minuta hoda od poslednjih kua Malog Grada. Posle
nje, ima jo samo pranjavi put, ubrzo preseen ogradom. Zabranjeno je ii
dalje, tu jedan vojnik uva strau. On ima mitraljez, dvogled, a kada pada kia,
skloni se u jednu straaru. Mi znamo da s one strane ograde, skrivena drveem,
ima tajna vojna baza, a iza baze, granica i druga zemlja.
Bakina kua je okruena batom u ijem dnu tee reka, zatim poinje uma.
Bata je zasaena svakojakim vrstama povra i vokama. U jednom uglu je
kavez za kunie, kokoinjac, svinjac i staja za koze. Pokuali smo da zajaemo
najkrupniju svinju, ali nemogue je odrati se na njoj.
Povre, voe, kunie, patke, pilie Baka prodaje na pijaci, kao i kokoija i
paija jaja i koziji sir. Prasie prodaje mesaru koji ih plaa novcem, ali takoe
dimljenim unkama i kobasicama.
Tu je jo i jedan pas da juri lopove i jedna maka da juri mieve i pacove.
Ne treba joj davati da jede, tako da uvek bude gladna.
Baka poseduje jo i vinograd s druge strane puta.
U kuu se ulazi kroz kuhinju koja je velika i topla. U pei na drva celi dan
gori vatra. Pored prozora se nalazi ogroman sto i ugaona klupa. Mi spavamo
na toj klupi.
Iz kuhinje jedna vrata vode u Bakinu sobu, ali ona je uvek zakljuana. U
nju ide samo Baka, uvee, na spavanje.
Postoji i druga soba u koju se moe ui ne prolazei kroz kuhinju, pravo iz
bate. U toj sobi stanuje neki strani oficir. Njena vrata su takoe zakljuana.
Ispod kue se nalazi podrum pun namirnica, a pod krovom tavanska sobica
u koju se Baka vie ne penje otkako smo mi pretesterisali i merdevine, te se
ona povredila pri padu. Ulaz na tavan je tano iznad oficirovih vrata, a mi se
gore penjemo pomou ueta. Tamo sakrivamo svesku za pisanje, renik naeg
Oca i druge stvari koje smo primorani da krijemo.
Ubrzo pravimo klju koji otvara sva vrata i buimo rupe u tavanskom
podu. Zahvaljujui tom kljuu, moemo slobodno da se kreemo i po kui kada

nema nikoga, a zahvaljujui rupama, moemo posmatrati Baku i oficira u


njihovim sobama, a da oni nita ne posumnjaju.

BAKA

Naa Baka je majka nae Majke. Pre nego to smo doli da stanujemo kod
nje, nismo znali da naa Majka jo uvek ima majku.
Mi je zovemo Baka.
Ljudi je zovu Vetica.
Ona nas zove kukini sinovi.
Baka je malena i mrava. Ima crnu maramu na glavi. Njena odea je
tamnosiva. Nosi stare vojnike cokule. Kada je lepo vreme, hoda bosonoga.
Njeno lice je prekriveno borama, smeim pegama i bradavicama iz kojih rastu
dlake. Ona vie nema zuba, barem nema vidljivih.
Baka se nikada ne kupa. Brie usta krajem svoje marame kada je jela ili
pila. Ne nosi gae. Kada mora da se pomokri, stane tamo gde se zatekne, rairi
noge i pia na zemlju ispod sukanja. Naravno, ne radi to u kui.
Baka se nikada ne svlai. Virili smo u njenu sobu uvee. Ona skine suknju,
a ispod nje je druga. Skine bluzu, a ispod nje je druga. Legne tako. Maramu ne
skida.
Baka malo pria. Sem uvee. Uvee uzme jednu bocu sa police, pije pravo
iz grlia. Ubrzo pone da govori nekim jezikom koji mi ne znamo. To nije onaj
jezik kojim govore strani vojnici, to je jedan potpuno razliit jezik.
Na tom nepoznatom jeziku, Baka sebi postavlja pitanja i na njih odgovara.
Katkada se smeje, ili se pak ljuti i vie. Na kraju, gotovo uvek, pone da
plae, odlazi u svoju sobu teturajui, srui se na postelju i ujemo je kako jeca
do kasno u no.

POSLOVI

Primorani smo da obavljamo za Baku neke poslove, inae nam ne da nita


da jedemo i ostavi nas da provedemo no napolju.
U poetku, odbijamo joj poslunost. Spavamo u bati, jedemo voe i
sirovo povre.
Ujutro, pre izlaska sunca, vidimo Baku kako izlazi iz kue. Ona nam se ne
obraa. Ide da nahrani ivotinje, muze koze, zatim ih vodi na obalu reke gde ih
privee za drvo. Potom zaliva batu i bere povre i voe koje tovari na svoja
runa kolica. Na njih stavlja i korpu punu jaja, mali kavez sa zecom i jedno
pile ili patku sa uvezanim nogama.
Odlazi na pijacu, gurajui kolica iji joj remen, prebaen oko njenog
mravog vrata, poginje glavu. Posre pod teretom. Izboine i kamenje na putu
izbacuju je iz ravnotee, ali ona grabi, s nogama iskrenutim unutra, kao patka.
Grabi ka gradu, ne zaustavljajui se sve do pijace, ne isputajui kolica ni
jedan jedini put.
Vrativi se s pijace, pravi supu od povra koje nije prodala i demove od
voa. Jede, ide na popodnevni poinak u svoj vinograd, odspava jedan sat,
zatim se bavi vinogradom ili se, ako tamo nema nikakvog posla, vraa kui,
cepa drva, ponovo hrani ivotinje, dovodi koze, muze ih, odlazi u umu,
odande donosi peurke i suvo granje, pravi sireve, sui peurke i pasulj,
sprema tegle sa drugim povrem, ponovo zaliva batu, slae stvari u podrum, i
tako redom, sve dok ne padne mrak.
estoga jutra, kada ona izae iz kue, mi smo ve zalili batu. Uzimamo joj
iz ruku teke kante s hranom za svinje, vodimo koze na obalu reke, pomaemo
joj da natovari kolica. Kada se ona vraa s pijace, mi upravo testeriemo drva.
Za rukom, Baka kae:
- Shvatili ste. Krov nad glavom i hranu treba zasluiti.
Mi kaemo:
- Ne radi se o tome. Rad je teak, ali gledati skrtenih ruku kako drugi radi
jo je tee, naroito ako je taj drugi star.

Baka se ceri:
- Kukini sinovi! Hoete da kaete kako ste se saalili na mene?
- Ne, Bako. Samo smo se postideli sebe.
Popodne, idemo po drva u umu.
Odsada obavljamo sve poslove koje smo sposobni da obavimo.

UMA I REKA

uma je veoma velika, reka je sasvim mala. Da bi se dolo do ume, treba


prei reku. Kada je nizak vodostaj, moemo da je preemo skaui s kamena
na kamen. Ali ponekad, ako je bilo mnogo kie, voda nam dopire do pasa, a ta
voda je ledena i muljevita. Odluujemo da sagradimo most od cigala i dasaka
koje nalazimo oko kua poruenih bombardovanjem.
Na most je vrst. Pokazujemo ga Baki. Ona ga isprobava, kae:
- Vrlo dobro, ali ne zalazite suvie duboko u umu. Granica je blizu,
vojnici e pripucati na vas. I pogotovu, nemojte da se izgubite. Ja vas neu
traiti.
Gradei most, videli smo ribe. Kriju se pod velikim kamenjem ili u senci
grmlja i drvea ije se granje mestimino splie iznad reke. Biramo najvee
ribe, hvatamo ih i stavljamo u kantu za zalivanje napunjenu vodom. Uvee,
kada ih donesemo kui, Baka kae:
- Kukini sinovi! Kako ste ih uhvatili?
- Rukama. To je lako. Treba naprosto biti nepomian i ekati.
- Onda, nahvatajte ih mnogo. to vie moete.
Sutradan, Baka tovari kantu na svoja kolica i prodaje nae ribe na pijaci.
esto idemo u umu, nikada se ne izgubimo, znamo s koje strane se nalazi
granica. Straari nas uskoro znaju. Nikada ne pucaju na nas. Baka nas ui da
razlikujemo jestive peurke od otrovnih.
Iz ume donosimo naramke drva na leima, peurke i kestenje u korpama.
Drva slaemo pod konac uza zidove kue, pod nadstrenicom, a kestenje
peemo na pei ako Baka nije tu.
Jedanput, duboko u umi, na rubu jedne velike jame koju je izdubila
bomba, pronalazimo nekog mrtvog vojnika. Jo uvek je ceo, samo mu oi fale,
zbog gavranova. Uzimamo mu puku, metke, rune bombe: puku sakrivamo u
naramak drva, metke i bombe u korpe, ispod peurki.
Stigavi kod Bake, paljivo uvijamo ove stvari u slamu i u vree od
krompira, i zakopavamo ih ispod klupe pod oficirovim prozorom.

PRLJAVTINA

Kod nas, u Velikom Gradu, naa Majka nas je esto kupala. Pod tuem ili u
kadi. Oblaila nam je istu odeu, sekla nam je nokte. Da bismo se oiali,
vodila nas je frizeru. Prali smo zube nakon svakog obroka.
Kod Bake, nemogue je kupati se. Nema kupatila, nema ak ni tekue vode.
Treba pumpati vodu iz bunara na dvoritu, i nositi je u vedru. U kui nema
sapuna, ni paste za zube, ni praka za pranje rublja.
U kuhinji je sve prljavo. Crvene ploice, nepravilno poreane, lepe se pod
nogama, veliki sto lepi se pod rukama i laktovima. Pe je potpuno crna od
masti, zidovi takoe, svuda unaokolo, zbog ai. Iako Baka pere sue, tanjiri,
kaike, noevi nikada nisu sasvim isti, a erpe su prekrivene debelim slojem
prljavtine. Krpe su sivkaste i smrde.
U poetku, nemamo elju ak ni da jedemo, naroito kad vidimo kako Baka
priprema jela, ne perui ruke i useknjujui se u rukav. Kasnije, vie ne
obraamo na to panju.
Kada je toplo, idemo da se kupamo u reci, umivamo se i peremo zube na
bunaru. Kada je hladno, nemogue je okupati se potpuno. Ne postoji nijedno
dovoljno veliko korito u kui. Naa posteljina, naa ebad, nai pekiri su
nestali. Nikada vie nismo videli veliku kartonsku kutiju u kojoj ih je donela
naa Majka.
Baka je sve preprodala.
Postajemo sve prljaviji, naa odea takoe. Uzimamo istu odeu iz naih
kofera ispod klupe, ali uskoro vie nema iste odee. Ona koju nosimo se
cepa, nae cipele se troe, pune su rupa. Kad god je mogue, hodamo bosonogi
i nosimo samo gae ili pantalone. Tabani nam tvrdnu, vie ne oseamo ni trnje
ni kamenje. Koa nam tamni, noge i ruke prekrivene su nam ogrebotinama,
posekotinama, krastama, ubodima insekata. Nokti, koje nikada ne seemo,
poinju da se lome, kosa, gotovo bela od sunca, see nam do ramena.
Zahod je u dnu bate. Nikada nema papira. Briemo se najveim listovima
izvesnih biljaka.

Poprimamo neki pomean miris ubreta, ribe, trave, peurki, dima, mleka,
sira, blata, mulja, zemlje, znoja, mokrae, plesni.
Zaudaramo kao Baka.

VEBA JAANJA TELA

Baka nas esto udara, svojim koatim rukama, metlom ili mokrim
otiraem. Vue nas za ui, upa nas za kosu.
Drugi ljudi takoe nas amaraju i utiraju, ne znamo ak ni zato.
Udarci izazivaju bol, rasplaemo se.
Padovi, ogrebotine, posekotine, rad, zima i vruina takoe su uzrok patnji.
Odluujemo da ojaamo svoje telo kako bismo mogli da podnosimo bol
bez plakanja.
Poinjemo time to jedan drugom zadajemo amare, zatim udarce
pesnicom. Videvi naa podbula lica, Baka pita:
- Ko vam je to uradio?
- Mi sami, Bako.
- Tukli ste se? Zato?
- Ni za ta, Bako. Ne brinite se, to je samo veba.
- Veba? Vi ste potpuno aknuti! Dobro, ako vas to zabavlja...
Goli smo. Udaramo jedan drugoga kaiem. Pri svakom udarcu kaemo:
- Ovo ne boli.
Udaramo jae, sve jae i jae.
Stavljamo ruke iznad plamena. Zasecamo noem svoje butine, ruke, grudi, i
sipamo alkohol na rane. Svaki put kaemo:
- Ovo ne boli.
Nakon izvesnog vremena, zaista ne oseamo vie nita. To nekog drugog
boli, to se neko drugi opekao, posekao, neko drugi pati.
Vie ne plaemo.
Kada je Baka ljuta i kada vie, kaemo joj:
- Prestanite da viete, Bako, radije udrite.
Kada nas udari, kaemo joj:
- Jo, Bako! Gledajte, pruamo vam i drugi obraz, kao to je zapisano u
Bibliji. Udrite i po drugom obrazu, Bako.
Ona odgovara:

- Neka vas avo nosi s vaom Biblijom i vaim obrazima!

POSILNI

Leimo na ugaonoj klupi u kuhinji. Glave nam se dodiruju. Jo uvek ne


spavamo, ali oi su nam zatvorene. Neko gura vrata. Otvaramo oi. Zaslepljuje
nas svetlost depne lampe. Pitamo:
- Ko je tamo?
Jedan muki glas odgovara:
- Nemoj se boji. Vi nemoj se boji. Dva vi ste ili ja preterala pie?
- On se smeje, pali petrolejku na stolu i gasi svoju depnu lampu. Sada ga
dobro vidimo. To je neki strani vojnik, bez ina. Kae:
- Ja bude posilni od kapetan. Vi ta radi ovde?
Mi kaemo:
- Mi stanujemo ovde. Kod nae Bake.
- Vi unuci od Vetica? Ja nikad jo video vama. Vi bude ovde otkad?
- Ima dve nedelje.
- A! Ja otila na odsustvo u moja kua, u mojo selo. Dobro provod.
Mi pitamo:
- Kako to da govorite na jezik?
On kae:
- Moja majka roeno ovde, u vaa zemlja. Dola radi kod nas, kelnerica u
kafana. Srela moja otac, vena se sa njega. Kada ja bilo mali, moja majka
meni pria vaa jezik. Vaa zemlja i moja zemlja, bude zemlje prijatelji.
Pobedi neprijatelj zajedno. Vi dva doe odakle?
- Iz Velikog Grada.
- Veliki Grad, mnogo opasno. Bum! Bum!
- Da, i nema vie niega za jelo.
- Ovde, dobro za jelo. Jabuke, svinje, pilii, sve. Vi ostaje dugo? Ili samo
ferije?
- Ostaemo do kraja rata.
- Rat brzo gotov. Vi spava ovde? Gola klupa, tvrda, ladna. Vetica nee
uzme vas u soba?

- Mi ne elimo da spavamo u Bakinoj sobi. Ona hre i zaudara. Imali smo


ebad i posteljinu, ali ona ih je prodala.
Posilni uzima tople vode iz kotlia na pei i kae:
- Ja moram istim soba. I kapetan vrati se sa odsustvo danas uvee ili sutra
ujutro.
On izlazi. Par minuta kasnije, vraa se. Donosi nam dva siva vojnika
ebeta.
- Nee prodaje ovo, matora Vetica. Ako ona jako mnogo zla, vi mene
kae. Ja, pum, pum, ja ubije.
On se ponovo smeje. Pokriva nas, gasi svetiljku i odlazi.
Tokom dana sakrivamo ebad na tavan.

VEBA JAANJA DUHA

Baka nam kae:


- Kukini sinovi!
Ljudi nam kau:
- Vetiiji sinovi! Kurvini sinovi!
Drugi kau:
- Budale! Bitange! mokljani! Magarci! Smrdljivci! Svinje! Dripci!
Mrcine! Mali govnari! Zlikovci! Seme zloinako!
Kad ujemo te rei, lice nam crveni, ui nam zvone, oi nas peku, kolena
nam se tresu.
Neemo vie da crvenimo ni da se tresemo, hoemo da se naviknemo na
pogrde, na rei koje vreaju.
Smetamo se za kuhinjski sto jedan naspram drugog i gledajui se pravo u
oi govorimo sve groznije i groznije rei.
Jedan:
- ubre! maroviu!
Drugi:
- Guziaru! Gade!
Nastavljamo tako sve dok rei ne prestanu da nam ulaze u mozak, pa ak i
u ui.
Vebamo na ovaj nain oko pola sata dnevno, zatim idemo da se etamo
ulicama.
Izazivamo ljude da nas vreaju, i ustanovljujemo da najzad uspevamo da
ostanemo ravnoduni.
Ali, postoje i nekadanje rei.
- Mili moji! Ljubavi moje! Sreo moja! Moje ljubljene bebice!
Kada se setimo tih rei, oi nam se pune suzama.
Te rei moramo zaboraviti zato to nam, sada, niko ne govori sline rei i
zato to nam seanje na njih suvie teko pada.
Prema tome, otpoinjemo vebu na drugi nain.

Kaemo:
- Mili moji! Ljubavi moje! Volim vas... Nikada vas neu napustiti... Voleu
samo vas... Veito... Vi ste mi sve u ivotu...
Tako ponavljane, rei malo-pomalo gube svoje znaenje, a bol koju u sebi
nose ublaava se.

KOLA

Ovo se desilo pre tri godine.


Vee je. Nai roditelji misle da spavamo. U drugoj sobi, priaju o nama.
Naa Majka kae:
- Oni nee podneti da budu razdvojeni.
Na Otac kae:
- Bie razdvojeni samo za vreme nastave.
Naa Majka kae:
- Nee to podneti.
- Morae. To je neophodno za njih. Svi kau. Uitelji, psiholozi. U poetku
e biti teko, ali e se navii.
Naa Majka kae:
- Ne, nikada. Ja to znam. Poznajem ih. Oni ine jednu jedinu i istu osobu.
Na Otac povisuje glas:
- Tano, to nije normalno. Oni misle zajedno, postupaju zajedno. ive u
jednom zasebnom svetu. U svom svetu. Sve to nije mnogo zdravo. ak je i
zabrinjavajue. Da, oni me brinu. udni su. ovek nikad ne zna ta sve mogu
da smisle. Suvie su napredni za svoj uzrast. Znaju suvie stvari.
Naa Majka se smeje:
- Nee im valjda zameriti njihovu inteligenciju?
Na Otac kae:
- Nije smeno. Zato se smeje?
Naa Majka odgovara:
- Sa blizancima su uvek problemi. To nije nikakva drama. Sve e se
srediti.
Na Otac kae:
- Da, sve moe da se sredi ako ih razdvojimo. Svaki pojedinac mora da
ima sopstveni ivot.
Nekoliko dana kasnije, polazimo u kolu. Svaki u svom razredu. Sedimo u
prvom redu.

Odvojeni smo jedan od drugog celom duinom zgrade. Ta udaljenost meu


nama ini nam se monstruozna, bol koju zbog nje trpimo je nepodnoljiva. To
je kao da nam je neko oteo polovinu tela. Nemamo vie ravnoteu, hvata nas
vrtoglavica, padamo, gubimo svest.
Budimo se u kolima hitne pomoi koja nas voze u bolnicu.
Naa Majka dolazi po nas. Smei se, kae:
- Biete u istom razredu ve od sutra.
Kod kue, Otac nam samo kae:
- Simulanti!
Uskoro, odlazi na ratite. On je novinar, ratni izveta.
Idemo u kolu dve i po godine. Uitelji takoe odlaze na ratite; zamenjuju
ih uiteljice. Kasnije, kola se zatvara, jer ima suvie uzbuna i
bombardovanja.
Znamo da itamo, piemo, raunamo.
Kod Bake, odluujemo da nastavimo uenje bez uitelja, sami.

KUPOVINA PAPIRA, SVESKE I OLOVAKA

Kod Bake, nema papira, niti olovke. Idemo da ih potraimo u prodavnici


koja se zove: Knjiara-papirnica. Biramo jedan paket papira na kvadratie,
dve olovke i jednu veliku debelu svesku. Stavljamo sve to na kasu pred jednog
krupnog gospodina koji stoji iza nje. Kaemo mu:
- Potrebni su nam ovi predmeti, ali nemamo novca.
Knjiar kae:
- Kako? Ali... treba platiti.
Mi ponavljamo:
- Nemamo novca, ali apsolutno su nam potrebni ovi predmeti.
Knjiar kae:
- kola je zatvorena. Nikome nisu potrebne ni sveske ni olovke.
Mi kaemo:
- Mi izvodimo nastavu kod kue. Sami, lino.
- Traite novac od svojih roditelja.
- Na Otac je na ratitu, a naa Majka je ostala u Velikom Gradu. Mi
stanujemo kod nae Bake, ni ona nema novca.
Knjiar kae:
- Bez novca nita ne moete kupiti.
Ne kaemo vie nita, gledamo ga, I on gleda nas. elo mu je vlano od
znoja. Nakon nekog vremena, vie:
- Ne gledajte me tako! Izlazite odavde!
Mi kaemo:
- Raspoloeni smo da obavimo neke poslove za vas u zamenu za ove
predmete. Da zalijemo vau batu, na primer, da poupamo korov, da nosimo
pakete...
On opet vie:
- Ja nemam batu! Niste mi potrebni! I pre svega, zar ne moete da govorite
normalno?
- Mi govorimo normalno.

- Rei u vaim godinama: raspoloeni smo da obavimo, to je normalno,


ha?
- Mi govorimo pravilno.
- Suvie pravilno, da. Nimalo mi se ne svia nain na koji govorite! Niti
nain na koji me gledate! Izlazite odavde!
Mi pitamo:
- Posedujete li vi kokoke, gospodine?
On tapka svoje belo lice belom maramicom. Pita ne viui:
- Kokoke? Zato kokoke?
- Zato to smo mi, ukoliko ih ne posedujete, u mogunosti da raspolaemo
izvesnom koliinom jaja i da vam ih donesemo u zamenu za ove predmete koji
su nam neophodni.
Knjiar nas gleda, ne kae nita.
Mi kaemo:
- Cena jaja raste iz dana u dan. Naprotiv, cena papira i olovaka...
On baca na papir, nae olovke, nau svesku prema vratima i urla:
- Napolje! Ne trebaju mi vaa jaja! Uzmite sve ovo i vie ne dolazite!
Mi paljivo kupimo te stvari i kaemo:
- Biemo ipak primorani da ponovo doemo kada vie ne budemo imali
papira ili kada nam se olovke potroe.

NAE UENJE

Za nae uenje, imamo renik naega Oca i Bibliju koju smo nali ovde,
kod Bake, na tavanu.
Imamo asove pravopisa, pisanja sastava, itanja, rauna, matematike i
vebe pamenja.
Renik koristimo za pravopis, da bismo dobili objanjenja, ali takoe i da
bismo nauili nove rei, sinonime, antonime.
Biblija slui za itanje naglas, za diktate i za vebe pamenja. Uimo,
dakle, napamet cele stranice iz Biblije.
Evo kako se odvija as pisanja sastava:
Sedimo za kuhinjskim stolom s papirom na kvadratie, olovkama i Velikom
Sveskom. Sami smo.
Jedan od nas kae:
- Naslov tvog sastava glasi: Dolazak kod Bake.
Drugi kae:
- Naslov tvog sastava glasi: Nai poslovi.
Poinjemo da piemo. Imamo dva sata da obradimo temu i dva lista papira
na raspolaganju.
Nakon dva sata razmenjujemo listove, svaki od nas ispravlja pravopisne
greke drugome uz pomo renika i na dnu stranice pie: Dobro, ili Nije
dobro. Ako je Nije dobro, bacamo sastav u vatru i pokuavamo da
obradimo istu temu na sledeem asu. Ako je Dobro, moemo da prepiemo
sastav u Veliku Svesku.
Da bismo odluili da li je Dobro ili Nije dobro, imamo jedno veoma
jednostavno pravilo: sastav mora da bude istinit. Moramo opisivati ono to
jeste, ono to vidimo, ono to ujemo, ono to radimo.
Na primer, zabranjeno je napisati: Baka lii na veticu; ali je dozvoljeno
napisati: Ljudi zovu Baku Vetica.
Zabranjeno je napisati: Mali Grad je lep, jer Mali Grad nama moe biti
lep, a nekom drugom ruan.

Isto tako, ako napiemo: Posilni je dobar, to nije istina, jer posilni je
moda sposoban za bezobrazluke koje mi ne znamo. Prema tome, jednostavno
piemo: Posilni nam daje ebad.
Napisaemo: Jedemo mnogo oraha, a ne: Volimo orahe, jer re
,,voleti nije pouzdana re, nedostaje joj preciznosti i objektivnosti. Voleti
orahe i voleti nau Majku, ne moe da iskazuje istu stvar. Prvi izraz
oznaava prijatan ukus u ustima, a drugi oseanje.
Rei koje definiu oseanja veoma su neodreene; bolje je izbegavati
njihovu upotrebu i pridravati se opisivanja predmeta, ljudskih bia i samoga
sebe, to jest vernog opisivanja injenica.

NAA SUSETKA I NJENA KERKA

Naa susetka je ena koja nije tako stara kao Baka. Ona ivi sa svojom
kerkom u poslednjoj kui Maloga Grada. To je jedna potpuno oronula
uderica, krov joj je probijen na vie mesta. Oko nje je bata, ali nije
obraena kao Bakina bata. U njoj raste samo korov.
Susetka po ceo dan sedi na stoliici u svojoj bati i gleda ispred sebe, ne
zna se ta. Uvee, ili kad pada kia, njena kerka je uzme za ruku i uvodi je u
kuu. Ponekad, njena kerka je zaboravi ili nije tu, te onda majka ostane
napolju celu no, po bilo kakvom vremenu.
Ljudi kau da je naa susetka luda, da je poremetila pameu kada ju je
napustio ovek koji joj je napravio dete.
Baka kae da je susetka naprosto lenja i da vie voli da ivi siromano
nego da prione na posao.
Susetkina kerka nije vea od nas, ali je malo starija. Tokom dana, ona
prosi po gradu, pred kafanama, po ulinim okovima. Na pijaci skuplja gnjilo
povre i voe koje ljudi odbace i donosi ga kui. Ona takoe krade sve to
moe da ukrade. Morali smo vie puta da je oteramo iz nae bate u kojoj je
pokuavala da uzme voa i jaja.
Jedanput, zatiemo je kako pije mleko iajui vime jedne od naih koza.
Kada nas ugleda, ustaje, brie usta nadlanicom, ustukne, kae:
- Nemojte me tui!
Dodaje:
- Ja trim veoma brzo. Neete me uhvatiti.
Mi je gledamo. To je prvi put da je vidimo izbliza. Ima zeiju usnu,
razroka je, ima sline u nosu, a u uglovima svojih crvenih oiju utu prljavtinu.
Noge i ruke su joj prekrivene pritevima.
Ona kae:
- Zovu me Zeija Usna. Volim mleko.
Smei se. Ima crne zube.
- Volim mleko, ali najvie od svega volim da sisam vime. Super je. Tvrdo

je i meko u isti mah.


Mi ne odgovaramo. Ona prilazi.
- Volim takoe da sisam neto drugo.
Prua ruku, mi uzmiemo. Ona kae:
- Neete? Neete da se igrate sa mnom? Ja bih toliko volela. Tako ste lepi.
Poginje glavu, kae:
- Ja vam se gadim.
Mi kaemo:
- Ne, ne gadi nam se.
- Vidim. Vi ste suvie mladi, suvie stidljivi. Ali sa mnom ne treba da se
ustruavate. Nauiu vas veoma zanimljivim igrama.
Mi joj kaemo:
- Mi se nikada ne igramo.
- ta onda radite, po celi dan?
- Radimo, uimo.
- A ja, prosim, kradem i igram se.
- Ti se takoe stara o svojoj majci. Ti si dobra devojica.
Ona kae prilazei:
- Smatrate da sam dobra? Stvarno?
- Da. I ako ti neto treba za tvoju majku ili za tebe, samo zatrai od nas.
Daemo ti voa, povra, ribe, mleka.
Ona poinje da vie:
- Ne elim vaeg voa, vae ribe, vaeg mleka! Sve to mogu da ukradem.
To to elim je da me volite. Niko me ne voli. ak ni roena majka. Ali ni ja,
ni ja ne volim nikoga. Ni svoju majku ni vas! Mrzim vas!

VEBA PROSJAENJA

Oblaimo prljavu i pocepanu odeu, izuvamo cipele, zamazujemo lice i


ruke. Izlazimo na ulicu. Stanemo, ekamo.
Kada neki strani oficir proe ispred nas, diemo desnu ruku na pozdrav i
pruamo levu ruku. Najee, oficir proe ne zaustavivi se, ne videvi nas, ne
gledajui nas.
Najzad, jedan oficir se zaustavlja. Kae neto na nekom jeziku koji ne
razumemo. Postavlja nam pitanja. Mi ne odgovaramo, ostajemo nepomini, s
jednom rukom dignutom, drugom ispruenom napred. Onda on kopa po svojim
depovima, stavlja novi i pare okolade na na prljavi dlan i odlazi
odmahujui glavom.
Mi nastavljamo da ekamo.
Prolazi jedna ena. Pruamo ruku. Ona kae:
- Siroti maliani. Nemam nita da vam dam.
Miluje nas po kosi.
Mi kaemo:
- Hvala.
Neka druga ena daje nam dve jabuke, neka druga keks.
Prolazi jedna ena. Pruamo ruku, ona se zaustavlja, kae:
- Zar vas nije sramota da prosite? Doite kod mene, ima sitnih poslova
koji su laki za vas. Cepanje drva, na primer, ili ribanje terase. Vi ste dovoljno
veliki i jaki za to. A posle, ako budete dobro radili, dau vam supe i hleba.
Mi odgovaramo:
- Ne radi nam se za vas, gospoo. Ne jede nam se vaa supa, ni va hleb.
Nismo gladni.
Ona pita:
- Pa zato onda prosite?
- Da bismo saznali kakav uinak to proizvodi i da bismo posmatrali
reakcije ljudi.
Ona vie odlazei:

- Prljavi mali uliari! Pa jo i bezobrazni!


Na povratku bacamo, u visoku travu koja raste pored puta, jabuke, keks,
okoladu i novac.
Milovanje po kosi nemogue je baciti.

ZEIJA USNA

Pecamo udicom na reci. Nailazi Zeija Usna trei. Ne vidi nas. Lee u
travu, zadie suknju. Nema gaice. Vidimo njene gole guzove i dlake meu
nogama. Mi jo uvek nemamo dlake meu nogama. Zeija Usna ih ima, ali
veoma malo.
Zeija Usna zvidi. Stie jedan pas. To je na pas. Ona ga uzima u naruje,
valja se s njim po travi. Pas laje, otima se, strese se i odjuri. Zeija Usna ga
doziva umiljatim glasom, milujui svoju ribicu prstima.
Pas se vraa, njuka vie puta ribicu Zeije Usne i stane da je lie.
Zeija Usna iri noge, pritiska pseu glavu na svoj trbuh obema rukama.
Veoma duboko die i uvija se.
Psei ud postaje vidljiv, sve je dui i dui, tanak je i crven. Pas podie
glavu, pokuava da se popne na Zeiju Usnu.
Zeija Usna se okree, na kolenima je, nudi svoju stranjicu psu. Pas
stavlja prednje ape na lea Zeije Usne, njegovi zadnji udovi drhte. On trai,
pribliava se sve vie i vie, nameta se izmeu nogu Zeije Usne, priljubljuje
se uz njene guzove. Mie se veoma brzo napred-nazad. Zeija usna vriti i za
koji trenutak pada na stomak.
Pas se polako udaljava.
Zeija Usna neko vreme ostaje da lei, zatim se die, ugleda nas, pocrveni.
Ona vie:
- Prljave male uhode! ta ste sve videli?
Mi odgovaramo:
- Videli smo te kako se igra s naim psom.
Ona pita:
- Jesam li jo uvek vaa drugarica?
- Da. I dozvoljavamo ti da se igra s naim psom koliko god hoe.
- I nikome neete rei ta ste videli?
- Mi nikada nikome nita ne govorimo. Moe da rauna na nas.
Ona seda na travu, plae:

- Samo me ivotinje vole.


Mi pitamo:
- Je li istina da je tvoja majka luda?
- Nije. Ona je samo gluva i slepa.
- ta joj se dogodilo?
- Nita. Nita naroito. Jednoga dana je oslepela, a kasnije je ogluvela.
Ona kae da e i sa mnom biti isto. Jeste li videli moje oi? Ujutro, kad se
probudim, trepavice su mi slepljene, oi su mi pune gnoja.
Mi kaemo:
- To je sigurno neka bolest koju medicina moe da izlei.
Ona kae:
- Moda. Ali kako da idem kod lekara bez novca? U svakom sluaju, nema
lekara. Svi su na ratitu.
Mi pitamo:
- A tvoje ui? Bole li te ui?
- Ne, sa uima nemam nikakvih problema. A mislim da nema ni moja
majka. Ona se pravi da nita ne uje, to joj odgovara kad joj postavljam
pitanja.

VEBA SLEPILA I GLUVOE

Jedan od nas se pravi slep, drugi se pravi gluv. Da bismo se uvebali, u


poetku, slepi vee Bakinu crnu maramu preko oiju, gluvi zaepljuje ui
travom. Marama smrdi kao Baka.
Drimo se za ruke, idemo u etnju za vreme uzbune, kada se ljudi sakrivaju
u podrume i kada su ulice puste.
Gluvi opisuje ono to vidi:
- Ulica je prava i duga. Oiviena je niskim prizemnim kuama. One su
bele, sive, ruiaste, ute i plave boje. Na kraju ulice vidi se park s drveem i
fontanom. Nebo je plavo, s nekoliko belih oblaka. Vide se avioni. Pet
bombardera. Lete nisko.
Slepi govori polako da bi gluvi mogao da ita s njegovih usana:
- ujem avione. Proizvode neki isprekidan i dubok zvuk. Njihov motor se
napinje. Natovareni su bombama. Sada su proli. Ponovo ujem ptice. Izuzev
njih, sve je tiho.
Gluvi ita sa usana slepog i odgovara:
- Da, ulica je prazna.
Slepi kae:
- Ne zadugo. ujem korake koji se pribliavaju iz bone ulice, levo.
Gluvi kae:
- U pravu si. Evo ga, to je neki ovek.
Slepi pita:
- Kakav je?
Gluvi odgovara:
- Kao i svi ostali. Siromaan, star.
Slepi kae:
- Znam. Prepoznajem korake staraca. ujem jo da je bosonog, znai
siromaan je.
Gluvi kae:
- elav je. Ima neku staru vojniku bluzu. Ima prekratke pantalone. Noge

su mu prijave.
- Oi?
- Ne vidim ih. Gleda u zemlju.
- Usta?
- Usne suvie posuvraene. Mora da vie nema zuba.
- Ruke?
- U depovima. Depovi su ogromni i puni kojeega. Krompira, ili oraha,
to pravi mala ispupenja. Die glavu, gleda nas. Ali ne mogu da uoim boju
njegovih oiju.
- Ne vidi nita drugo?
- Bore, duboke kao oiljci, na njegovom licu.
Slepi kae:
- ujem sirene. To je kraj uzbune. Vratimo se.
Kasnije, s vremenom, vie nam ne treba marama za oi niti trava za ui.
Onaj koji se pravi slep jednostavno prevrne oima, gluvi zatvara ui za sve
zvukove.

DEZERTER

U umi nalazimo nekog oveka. ivog oveka, mladog oveka, bez


uniforme. Lei iza jednog grma. Gleda nas ne mrdajui.
Mi ga pitamo:
Zato ste ostali tu da leite?
On odgovara:
- Ne mogu vie da hodam. Dolazim s druge strane granice. Hodam ve dve
nedelje. Danju i nou. Naroito nou. Sada sam suvie slab. Gladan sam. Nita
nisam jeo ve tri dana.
Mi pitamo:
- Zato nemate uniformu? Svi mladi mukarci imaju uniformu. Oni su svi
vojnici.
On kae:
- Neu vie da budem vojnik.
- Neete vie da se borite protiv neprijatelja?
- Neu da se borim ni protiv koga. Ja nemam neprijatelja. Hou da se
vratim kui.
- A gde je to, vaa kua?
- To je jo daleko. Neu do nje stii ako ne naem neto za jelo.
Mi pitamo:
- Zato ne odete da kupite neto za jelo? Nemate novca?
- Ne, nemam novca i ne smem da se pokazujem. Moram da se krijem. Ne
valja da me neko vidi.
- Zato?
- Napustio sam svoj puk bez dozvole. Pobegao sam. Ja sam dezerter. Kad
bi me pronali, bio bih streljan ili obeen.
Mi pitamo:
- Kao neki ubica?
- Da, tano, kao neki ubica.
- Meutim, vi ne elite nikoga da ubijete. Vi samo elite da se vratite kui.

- Da, samo da se vratim kui.


Mi pitamo:
- ta hoete da vam donesemo od hrane?
- Bilo ta.
- Kozijeg mleka, kuvanih jaja, hleba, voa?
- Da, da, bilo ta.
Mi pitamo:
- I jedno ebe? Noi su hladne i esto pada kia.
On kae:
- Da, ali ne sme niko da vas vidi. I neete nikome nita rei, zar ne? ak ni
vaoj majci.
Mi odgovaramo:
- Nee nas videti, nikada nita nikome ne govorimo i nemamo majku.
Kada se vratimo s hranom i ebetom, on kae:
- Vi ste dobri.
Mi kaemo:
- Nismo hteli da budemo dobri. Doneli smo vam ove stvari jer su vam
apsolutno potrebne. To je sve.
On jo kae:
- Ne znam kako da vam se oduim. Nikada vas neu zaboraviti. Njegove
oi se vlae suzama.
Mi kaemo:
- Znate, plakanje ne slui niemu. Mi nikada ne plaemo. Premda jo uvek
nismo mukarci kao vi.
On se smei i kae:
- Imate pravo. Izvinite, neu to vie da radim. To je bilo samo zbog
iscrpljenosti.

VEBA GLADOVANJA

Najavljujemo Baki:
- Danas i sutra neemo jesti. Piemo samo vodu.
Ona slee ramenima:
- Ba me briga. Ali radiete kao i obino.
- Naravno, Bako.
Prvoga dana, ona zakolje jedno pile i pee ga u pei. U podne nas zove:
- Doite da jedete!
Idemo u kuhinju, lepo mirie. Malo smo gladni, ali ne suvie. Gledamo
kako Baka komada pile.
Ona kae:
- Kako lepo mirie. Oseate li kako lepo mirie? Hoete li svaki po batak?
- Neemo nita, Bako.
- teta, zato to je zaista odlino.
Ona jede prstima liui ih, briui ih o svoju kecelju. Gloe i sisa koske.
Kae:
- Ba je meko, ovo pilence. Ne mogu da zamislim nita slae.
Mi kaemo:
- Bako, otkako smo kod vas, jo nam nijednom niste ispekli pile. Ona kae:
- Ispekla sam jedno danas. Ima samo da jedete.
- Znali ste da danas neemo nita jesti, a ni sutra.
- Nisam vam ja kriva, To je opet jedna od vaih budalatina.
- To je jedna od naih vebi. Da se naviknemo da trpimo glad.
- Onda se navikavajte. Niko vam ne brani.
Izlazimo iz kuhinje, idemo da radimo u bati. Krajem dana, zaista smo
veoma gladni. Pijemo mnogo vode. Uvee, imamo muke da zaspimo. Sanjamo
hranu.
Sutradan u podne, Baka dokraji pile. Gledamo je kako jede kao kroz neku
maglu. Vie nismo gladni. Vrti nam se u glavi.
Uvee, Baka pravi palainke sa demom i belim sirom. Oseamo muninu

i greve u stomaku, ali im smo legli, tonemo u duboki san. Kada smo ustali,
Baka je ve otila na pijacu. Hoemo da dorukujemo, ali u kuhinji nema
niega za jelo. Ni hleba, ni mleka, ni sira. Baka je sve zakljuala u podrum.
Mogli bismo da ga otvorimo, ali odluujemo da nita ne diramo. Jedemo svee
paradajze i krastavce sa malo soli.
Baka se vraa s pijace, kae:
- Jutros niste obavili svoj posao.
- Trebalo je da nas probudite, Bako.
- Mogli ste i sami da se probudite. Ali ovoga puta u vam iznimno dati da
jedete.
Sprema nam supu od povra, sa onim to joj je ostalo na pijaci, kao i
obino. Jedemo malo. Posle obeda, Baka kae:
- Ta veba vam je glupa. I rava po zdravlje.

DEDIN GROB

Jednoga dana, vidimo Baku kako izlazi iz kue s kantom za zalivanje i


batovanskim priborom. Ali umesto da poe u vinograd, ona kree u drugom
pravcu. Pratimo je izdaleka, da saznamo kuda ide.
Ona ulazi u groblje. Zaustavlja se pred jednim grobom, sputa alatke.
Groblje je pusto, nema nikoga sem Bake i nas.
Krijui se iza grmlja i nadgrobnih spomenika, prikradamo se sve blie i
blie. Baka je kratkovida i nagluva. Moemo da je posmatramo a da ona nita
ne posumnja.
Ona upa korov s groba, okopava lopaticom, grabulja zemlju, sadi cvee,
ide na esmu po vodu, vraa se da zalije grob.
Kada je obavila posao, sprema alatke, zatim klekne pred drvenu krstau,
ali sedei na petama. Sklapa ruke na stomaku kao da e se pomoliti, ali ujemo
samo pogrde:
- ubre... gade... svinjo... pokvarenjaino... prokletinjo...
Kada Baka ode, prilazimo da vidimo grob: veoma je lepo odravan.
Gledamo krstau: prezime koje je na njemu upisano je Bakino, to je takoe
devojako prezime nae Majke. Ime je iz dva dela spojena crticom, a ta dva
imena su naa sopstvena imena.
Na krstai se takoe nalaze datumi roenja i smrti. Raunamo da je na
Deda umro sa etrdeset etiri godine, ima tome dvadeset tri godine.
Uvee, pitamo Baku:
- Kakav je bio, na Deda?
Ona kae:
- Kakav? ta? Vi nemate Dedu.
- Ali imali smo ga nekada.
- Ne, nikada. Kada ste se rodili, on je ve bio mrtav. Prema tome nikada
niste imali Dedu.
Mi pitamo:
- Zato ste ga otrovali?

Ona pita:
- Kakve su to izmiljotine?
- Ljudi priaju da ste otrovali Dedu.
- Ljudi priaju... ljudi priaju... Pustite ih da priaju.
- Niste ga otrovali?
- Ama ostavite me na miru, kukini sinovi! Nita nije dokazano! Ljudi
priaju kojeta.
Mi jo kaemo:
- Znamo da niste voleli Dedu. Zato se onda starate o njegovom grobu?
- Ba zato! Zbog toga to ljudi svata priaju. Da bi prestali da priaju i
priaju! A kako vi znate da se ja staram o njegovom grobu, ha? pijunirali ste
me, kukini sinovi, opet ste me pijunirali! avo vas odneo dabogda!

VEBA SUROVOSTI

Nedelja je. Hvatamo jedno pile i preseemo mu iju kao to smo videli da
Baka radi. Donosimo pile u kuhinju i kaemo:
- Treba ga ispei, Bako.
Ona se daje u dreku:
- Ko vam je dozvolio? Nemate na to pravo! Ja ovde komandujem, govnari
mali! Neu da ga ispeem! Radije u da crknem!
Mi kaemo:
- Svejedno. Sami emo ga ispei.
Poinjemo da erupamo pile, ali Baka nam ga otima iz ruku:
- Ne znate kako se to radi! Slinavci mali, bedo mog ivota, kazno Boija,
eto ta ste!
Dok se pile pee, Baka plae:
- Ono je bilo najlepe. Namerno su uzeli najlepe. Taman je bilo spremno
za pijacu u utorak.
Jedui pile, mi kaemo:
- Ba je dobro ovo pile. Jeemo po jedno svake nedelje.
- Svake nedelje? Vi ste poludeli? Hoete da me unitite?
- Jeemo jedno pile svake nedelje, hteli vi to ili ne.
Baka opet brine u pla:
- Ali ta sam im to uradila? Bedo nad bedama! ele mi smrt. Sirota starica
bez zatite. Nisam to zasluila. Ja koja sam tako dobra prema njima!
- Da, Bako, vi ste dobri, veoma dobri. Zato ete ba iz dobrote da nam
peete pile svake nedelje.
Kada se malo smirila, jo joj kaemo:
- Kad bude bilo neto za ubijanje, treba pozvati nas. Mi emo to da
obavimo.
Ona kae:
- Vi to mnogo volite, ha?
- Ne, Bako, mi to zapravo ne volimo. Ba iz tog razloga moramo na to da

se navikavamo.
Ona kae:
- Vidim. To je nova veba. Imate pravo. Treba znati ubijati kada je to
nuno.
Poinjemo s ribama. Uhvatimo ih za rep i tresnemo im glavu o kamen. Brzo
se navikavamo da ubijamo ivotinje namenjene za jelo: pilie, kunie, patke.
Kasnije, ubijamo ivotinje koje i nije neophodno ubiti. Hvatamo abe,
prikujemo ih za dasku i rasporimo im trbuh. Hvatamo takoe leptirove,
pribadamo ih na karton. Uskoro imamo lepu zbirku.
Jednoga dana, obesimo za granu drveta nau maku, jednog rieg maora.
Tako obeen, maak se istee, postaje ogroman. Trza se, gri se. Kada se vie
ne mrda, mi ga otkaimo. On ostaje ispruen na travi, nepomian, zatim, naglo,
ustane i strugne.
Otada, ponekad ga primetimo u daljini, ali ne prilazi vie kui. Ne dolazi
ak ni da pije mleko koje mu ostavljamo pred vratima u jednom tanjiriu.
Baka nam kae:
- Ova maka sve vie postaje divlja.
Mi kaemo:
- Ne sekirajte se, Bako, mi emo se pozabaviti mievima.
Pravimo miolovke, a mieve koji se u njih uhvate davimo u kljualoj
vodi.

DRUGA DECA

U Malom Gradu sreemo drugu decu. Poto je kola zatvorena, ona su po


itav dan napolju. Ima male i velike. Neka ovde imaju svoju kuu i svoju
majku, druga dolaze iz drugog mesta, poput nas. Uglavnom iz Velikog Grada.
Mnoga od ove dece smetena su kod ljudi koje ranije nisu poznavala. Ona
moraju da rade u poljima i u vinogradima; ljudi koji ih uvaju nisu uvek dobri
prema njima.
Velika deca esto napadaju onu najmanju. Uzimaju im sve to imaju u
depovima, a katkada ak i odeu. Takoe ih tuku, naroitu onu koja dolaze iz
drugog mesta. Ovdanje maliane tite njihove majke i oni nikada ne izlaze
sami.
Nas ne titi niko. Zato uimo da se branimo poput velikih.
Pravimo oruje: otrimo kamenje, punimo arape peskom i ljunkom.
Imamo i jednu britvu koju smo pronali u sanduku na tavanu, pored Biblije.
Dovoljno je da izvadimo nau britvu pa da veliki pobegnu.
Jednog vrelog dana, sedimo pored izvora gde ljudi koji nemaju bunar
dolaze po vodu. Sasvim blizu, deaci vei od nas lee na travi. Ovde je svee,
pod drveem, pored vode koja tee bez prestanka.
Stie Zeija Usna s jednim vedrom koje postavlja pod esmu odakle curi
tanki mlaz vode. eka da joj se vedro napuni.
Kada je vedro puno, jedan od deaka ustaje i pljuje u njega. Zeija Usna
isprazni vedro, isplakne ga i ponovo ga postavlja pod esmu.
Vedro je opet puno, drugi deak ustaje i pljuje unutra. Zeija Usna ponovo
stavlja isplaknuto vedro pod esmu. Vie ne eka da joj se vedro napuni, puni
ga samo dopola i pokuava da brzo pobegne.
Jedan od deaka je pojuri. epa je za ruku i pljuje u vedro.
Zeija Usna kae:
- Prestanite ve jednom! Moram da donesem istu i pitku vodu.
Deak kae:
- Ali to je ista voda. Ja sam samo pljunuo unutra. Nee valjda da tvrdi

da je moja pljuvaka prljava! Moja pljuvaka je istija od svega to vam je u


kui.
Zeija Usna prazni svoje vedro, plae.
Deak otvara lic i kae:
- Sisaj! Ako mi ga posisa, pustiemo te da napuni vedro.
Zeija Usna une. Deak se odmie:
- Misli da u staviti svoju kitu u tvoja odvratna usta? Gaduro!
On utne Zeiju Usnu u grudi i zatvara lic.
Mi prilazimo. Podiemo Zeiju Usnu, uzimamo vedro, dobro ga isperemo i
stavljamo ga pod esmu.
Jedan od deaka kae drugoj dvojici:
- Hajdemo, zezaemo se na drugom mestu.
Drugi kae:
- Ti si lud? Sada tek poinje zabava.
Prvi kae:
- Pusti! Znam ih. Opasni su.
- Opasni? Ove male barabe? Srediu ja njih. Videete ve!
On kree ka nama, hoe da pljune u vedro, ali jedan od nas dvojice mu
podmetne nogu, drugi ga udari po glavi vreicom peska. Deak pada. Ostaje na
zemlji, premlaen. Ostala dvojica nas gledaju. Jedan od njih naini korak ka
nama. Drugi kae:
- Ne glupiraj se! Ovi mali gadovi sposobni su za sve. Jednom su mi rasekli
slepoonicu kamenom. Imaju i britvu i ne oklevaju da je upotrebe. Zaklali bi te
bezobzirno. Potpuno su ludi.
Deaci odlaze.
Pruamo Zeijoj Usni napunjeno vedro. Ona nas pita:
- Zato mi niste odmah pomogli?
- Hteli smo da vidimo kako se brani.
- ta sam mogla da uinim protiv trojice velikih?
- Da im baci vedro u glavu, da im izgrebe lice, da ih udari nogom u
muda, da vriti, urla. Ili pak da pobegne i vrati se kasnije.

ZIMA

Sve je hladnije i hladnije. Preturamo po svojim koferima i navlaimo na


sebe sve to u njima naemo: nekoliko dempera, nekoliko pantalona. Ali ne
moemo da obujemo drugi par cipela preko naih gradskih cipela, dotrajalih i
punih rupa. Mi uostalom i nemamo drugih. Nemamo ni rukavice a ni kapu.
Ruke i noge su nam prekrivene promrzlinama.
Nebo je tamnosivo, gradske ulice su prazne, reka je zaleena, uma je
zavejana snegom. Ne moemo vie ii tamo. Dakle, uskoro e nam ponestati
drva.
Kaemo Baki:
- Trebalo bi nam dva para gumenih izama.
Ona odgovara:
- I ta jo? Gde ja da naem novac?
- Bako, gotovo da vie nema drva.
- Valja tedeti.
Vie ne izlazimo. Radimo sve vrste vebi, deljemo predmete od drveta,
kaike, daske za hleb i uimo do kasno u no. Baka ostaje skoro sve vreme u
svom krevetu. Samo retko navraa u kuhinju. Mirni smo.
Hranimo se slabo, nema vie ni voa ni povra, kokoke vie ne nose jaja.
Baka donosi svaki dan malo pasulja i par krompira iz podruma koji je,
meutim, pun dimljenog mesa i tegli pekmeza.
Katkada doe potar. Zvoni zvoncetom svog bicikla sve dok Baka ne izae
iz kue. Onda potar opljune svoju olovku, napie neto na paretu papira,
prui olovku i papir Baki koja stavi krsti na dnu papira. Potar joj dadne
novac, paket ili pismo, i odlazi prema gradu zviduui.
Baka se zatvara u svoju sobu s paketom ili s novcem. Ako ima neko pismo,
baci ga u vatru.
Mi pitamo:
- Bako, zato bacate pismo ne proitavi ga?
Ona odgovara:

- Ne znam da itam. Nikada nisam ila u kolu, oduvek sam samo rintala.
Nisam bila maena kao vi.
- Mogli bismo da vam itamo pisma koja primate.
- Niko ne treba da ita pisma koja ja primam.
Mi pitamo:
- Ko alje novac? Ko alje pakete? Ko alje pisma?
Ona ne odgovara.
Sutradan, dok je ona u podrumu, mi preturamo po njenoj sobi. Pod njenim
krevetom nalazimo jedan otvoren paket. Ima dempera, alova, kapa, rukavica.
Baki nita ne govorimo, jer bi shvatila da imamo klju koji otvara njenu sobu.
Posle veere, ekamo. Baka pije svoju rakiju, zatim, teturajui se, ide da
otvori vrata svoje sobe kljuem okaenim za pojas. Mi je pratimo, guramo je u
lea. Ona pada na krevet. Mi se pravimo da traimo i nalazimo paket.
Kaemo:
- To nije lepo od vas, Bako. Nama je hladno, nedostaje nam topla odea,
ne moemo vie da izlazimo, a vi hoete da prodate sve to je naa Majka
isplela i poslala za nas.
Baka ne odgovara, plae.
Mi jo kaemo:
- To naa Majka alje novac, to naa Majka pie pisma.
Baka kae:
- Ne pie meni. Ona dobro zna da ja ne umem da itam. Ranije mi nikada
nije pisala. Sada kada ste vi tu, ona pie. Ali meni ne trebaju njena pisma! Ne
treba mi nita to dolazi od nje!

POTAR

Odsada ekamo potara pred batenskom kapijom. To je starac s kaketom.


Ima bicikl s dve kone torbe okaene o reetku za prtljag.
Kada stigne, ne ostavljamo mu vremena da zazvoni: veoma brzo odrafimo
mu zvonce.
On kae:
- Gde vam je Baka?
Mi kaemo:
- Za nju ne brinite. Dajte nam to to ste doneli.
On kae:
- Nema niega.
Hoe da poe, ali mi ga gurnemo. On pada u sneg. Njegov bicikl pada na
njega. On psuje.
Kopamo po njegovim torbama, nalazimo pismo i novanu uputnicu.
Uzimamo pismo, kaemo:
- Dajte novac!
On kae:
- Ne dam. Adresirano je na vau baku.
Mi kaemo:
- Ali to je namenjeno nama. Naa Majka nam alje. Ako nam to ne date,
neemo vam dozvoliti da ustanete sve dok ne umrete od hladnoe.
On kae:
- U redu, u redu. Pomozite mi da ustanem, noga mi je prignjeena pod
biciklom.
Podiemo bicikl i pomaemo potaru da ustane. On je veoma mrav, veoma
lak.
Vadi novac iz jednog od depova i daje nam ga.
Mi pitamo:
- Hoete li potpis ili krst?
On kae:

- Dobar je i krst. Ovaj ili onaj krst, isto mu doe.


Dodaje:
- U pravu ste to se branite. Svi znaju vau baku. Nema vee cicije od nje.
Znai, sve vam to alje vaa majka? Ba je zlatna. Znam je jo dok je bila
sasvim mala. Dobro je uinila to je otila. Ovde nikada ne bi mogla da se
uda. Uz sva ta ogovaranja...
Mi pitamo:
- Kakva ogovaranja?
- Kao biva otrovala je svog mua. Hou da kaem, vaa baka je otrovala
vaeg dedu. To je stara pria. Zato su je i prozvali Vetica.
Mi kaemo:
- Ne elimo da se runo govori o naoj Baki.
Potar okree bicikl:
- Dobro, dobro, ipak valja da budete upueni.
Mi kaemo:
- Ve smo bili upueni. Ubudue ete nama predavati potu. Ne budete li,
ubiemo vas. Jeste li razumeli?
Potar kae:
- Vi biste za to bili sposobni, seme zloinako. Imaete svoju potu,
svejedno mi je. Briga me za Veticu.
On odlazi gurajui bicikl. Vue nogu da bi pokazao kako smo ga povredili.
Sutradan, toplo obueni, idemo u grad da kupimo gumene izme od novca
koji nam je poslala naa Majka. Njeno pismo nosimo ispod koulje, na smenu.

OBUAR

Obuar stanuje i radi u suterenu jedne kue pored stanice. Soba je


prostrana. U jednom uglu mu je krevet, u drugom kuhinja. Radionica mu je
ispred prozora koji je u visini tla. Obuar sedi na niskoj stoliici, okruen
obuom i alatom. Gleda nas preko naoala; gleda nae lakovane cipele, posve
ispucale.
Mi kaemo:
- Dobar dan, gospodine. Hteli bismo gumene izme, nepromoive, tople.
Prodajete li takve? Imamo novca.
On kae:
- Da, prodajem. Ali one postavljene, tople, veoma su skupe.
Mi kaemo:
- Apsolutno su nam potrebne. Hladno nam je po nogama.
Stavljamo na niski sto novac koji imamo.
Obuar kae:
- Ovo vam doe tano samo za jedan par. No, jedan par moe vam biti
dovoljan. Nosite istu veliinu. Izlaziete na smenu.
- To nije mogue. Nikada ne izlazimo jedan bez drugog. Svuda idemo
zajedno.
- Traite jo novaca od svojih roditelja.
- Nemamo roditelje. Stanujemo kod nae Bake koju zovu Vetica. Ona nam
nee dati novac.
Obuar kae:
- Vetica, to vam je baka? Jadni maliani! I doli ste od njene kue dovde u
tim cipelama!
- Da, doli smo. Ne moemo provesti zimu bez izama. Moramo ii u umu
po drva; moramo raiavati sneg. Apsolutno su nam potrebna...
- Dva para toplih nepromoivih izama.
Obuar se smeje i prua nam dva para izama:
- Probajte ih.

Mi ih probavamo; sasvim su nam po meri.


Kaemo:
- Zadraemo ih. Platiemo vam drugi par na prolee kada budemo prodali
ribe i jaja. Ili, ako vie volite, donosiemo vam drva.
Obuar nam prua na novac.
- Evo vam. Uzmite ga natrag. Neu va novac. Bolje kupite dobre arape.
Poklanjam vam ove izme zato to su vam apsolutno potrebne.
Mi kaemo:
- Ne volimo da primamo poklone.
- A to to?
- Zato to ne volimo da se zahvaljujemo.
- Niste duni da kaete bilo ta. Idite. Ne. ekajte! Uzmite i eve papue i
ove letnje sandale, i ove glenjerice takoe. Veoma su jake. Uzmite ta god
hoete.
- Ali zato hoete da nam date sve to?
- Meni to vie ne treba. Uskoro u otii.
Mi pitamo:
- Kuda idete?
- Otkud ja znam? Odvee me i ubie me.
Mi pitamo:
- Ko hoe da vas ubije i zato?
On kae:
- Ne zapitkujte. Idite sada.
Uzimamo cipele, papue, sandale. Na nogama imamo izme. Zastajemo
pred vratima, kaemo:
- Nadamo se da vas nee odvesti. Ili, ako vas ve i odvedu, da vas nee
ubiti. Do vienja, gospodine, i hvala, mnogo vam hvala.
Kad smo se vratili, Baka pita:
- Gde ste sve to ukrali, nitkovi?
- Nita nismo ukrali. To je poklon. Nisu svi krti kao vi, Bako.

KRAA

S naim izmama, toplom odeom, ponovo moemo da izlazimo. Kliemo


se na zaleenoj reci, idemo po drva u umu.
Uzimamo sekiru i testeru. Ne moemo vie da skupljamo suve grane opale
na zemlju; sneni pokriva je suvie debeo. Pentramo se na drvee,
testeriemo suve grane i seemo ih sekirom. Dok to radimo, nije nam hladno.
ak se i znojimo. Zato moemo da skinemo rukavice i stavimo ih u depove da
se ne bi suvie brzo pohabale.
Jednoga dana, vraajui se s naa dva naramka, skreemo s puta da
posetimo Zeiju Usnu.
Pred udericom nije raskren sneg i iz nje ne vodi nikakav trag. Iz odaka
se ne dimi.
Kucamo na vrata, niko ne odgovara. Ulazimo. Najpre ne vidimo nita,
toliko je mrano, ali oi nam se brzo privikavaju na pomrinu.
To je jedna prostorija koja slui kao kuhinja i spavaa soba. U
najmranijem uglu nalazi se krevet. Prilazimo. Zovemo. Neko se mie ispod
pokrivaa i stare odee; pomalja se glava Zeije Usne.
Pitamo:
- Majka ti je tu?
Ona kae:
- Da.
- Je li mrtva?
- Ne znam.
Odlaemo svoje naramke i loimo vatru u pei, jer u sobi je hladno koliko
i napolju. Zatim idemo do Bake i uzimamo iz podruma krompira i pasulja.
Muzemo kozu i vraamo se kod susetke. Grejemo mleko, topimo malo snega u
jednoj erpi i pristavljamo pasulj. Krompir peemo u pei.
Zeija Usna se die i posrui dolazi da sedne pored vatre.
Susetka nije mrtva. Sipamo joj kozijeg mleka u usta. Kaemo Zeijoj Usni:
- Kada sve bude gotovo, jedi i daj svojoj majci da jede. Doi emo

ponovo.
Od novca koji nam je vratio obuar, kupili smo nekoliko pari arapa, ali
nismo sve potroili. Idemo u bakalnicu da kupimo malo brana i da uzmemo
soli i eera ne plativi. Idemo i kod mesara; kupujemo mali reanj slanine i
uzimamo jednu debelu kobasicu ne plativi. Vraamo se kod Zeije Usne. Ona
i njena majka ve su sve pojele. Majka je ostala u krevetu, Zeija Usna pere
sue.
Kaemo joj:
- Donosiemo vam naramak drva svakog dana. Malo pasulja i krompira
takoe. Ali za ostalo treba para. Mi ih vie nemamo. Bez para, ne moemo ui
u prodavnicu. Treba neto da kupi kako bi mogao neto drugo da ukrade.
Ona kae:
- Ludo ste prevejani. U pravu ste. Mene ne putaju ak ni da uem u
prodavnice. Nikad ne bih pomislila da ste vi sposobni da ukradete.
Mi kaemo:
- to da ne? To e biti naa veba vetine. Ali treba nam malo novca.
Apsolutno.
Ona razmilja i kae:
- Idite da traite od gosn paroha. Ponekad mi ga je davao kada bih pristala
da mu pokaem svoju pukotinu.
- To je od tebe traio?
Da. A ponekad je stavljao prst unutra. I posle mi je davao para da nikome
nita ne kaem. Recite mu da Zeijoj Usni i njenoj majci treba para.

UCENA

Idemo kod gospodina paroha. On stanuje pored crkve u jednoj velikoj kui
koja se zove parohija.
Povlaimo kanap od zvona. Neka starica otvara vrata:
- ta hoete?
- Hoemo da vidimo gospodina paroha.
- Zato?
- Zbog nekoga ko umire.
Starica nas uvodi u predsoblje. Kuca na jedna vrata:
- Gospodine paroe, vie ona, zovu za poslednju pomast.
Jedan glas odgovara iza vrata:
- Dolazim. Neka me saekaju.
ekamo nekoliko minuta. Jedan visok i mrav ovek stroga lica izlazi iz
sobe. Ima nekakav beli i pozlaen ogrta preko tamne odee. Pita nas:
- Gde je to? Ko vas je poslao?
- Zeija Usna i njena majka.
On kae:
- Pitam vas pravo ime tih ljudi.
- Ne znamo njihova prava imena. Majka je slepa i gluva. One stanuju u
poslednjoj kui u gradu. Samo to nisu umrle od gladi i hladnoe.
Paroh kae:
- Iako apsolutno ne poznajem te osobe, spreman sam da im dam poslednju
pomast. Hajdemo. Vodite me.
Mi kaemo:
- Jo im ne treba poslednja pomast. Treba im malo novca. Mi smo im
odneli drva, malo krompira i pasulja, ali ne moemo da uinimo nita vie.
Zeija Usna nas je poslala ovamo. Vi ste joj ponekad davali malo novca.
Paroh kae:
- Mogue je. Dajem novac mnogim siromasima. Ne mogu svih da se
prisetim. Evo vam!

Kopa po depovima ispod svog ogrtaa i daje nam malo sitnia. Mi ga


uzimamo i kaemo:
- To je malo. Suvie malo. Nije dovoljno ak ni da se kupi vekna hleba.
On kae:
- ao mi je. Ima mnogo sirotinje. A vernici skoro da vie i ne daju milodar.
Svima je teko u ovo vreme. Odlazite i Bog vas blagoslovio!
Mi kaemo:
- Moemo se zadovoljiti tom sumom za danas, ali biemo primorani da
navratimo i sutra.
- Kako? ta to ima da znai? Sutra? Neu vas pustiti da uete. Smesta
izlazite odavde!
- Sutra emo zvoniti sve dok nas ne pustite da uemo. Lupaemo na
prozore, udaraemo nogom o vrata i ispriaemo svima ta ste radili Zeijoj
Usni.
- Nikada nita nisam radio Zeijoj Usni. Ne znam ak ni ko je to. Priala
vam je stvari koje je izmislila. Trabunjanja jedne maloumne balavice niko
nee uzeti za ozbiljno. Niko vam nee verovati. Sve to ona pria je la!
Mi kaemo:
- Malo je vano je li to istina ili la. Bitan je tra. Ljudi vole skandale.
Paroh seda na stolicu, tapka lice maramicom.
- Ovo je uas jedan. Znate li vi uopte ta je to to upravo inite?
- Da, gospodine. Ucena.
- U vaim godinama... alosno je.
- Da, alosno je to smo primorani da se time sluimo. Ali Zeijoj Usni i
njenoj majci apsolutno je potreban novac.
Paroh ustaje, skida ogrta i kae:
- Ovo je iskuenje koje mi alje Bog. Koliko hoete? Ja nisam bogat.
- Deset puta veu sumu od one koju ste nam dali. Jednom sedmino. Ne
traimo od vas nemogue.
On vadi novac iz depa, daje nam ga:
- Doite svake subote. Ali nipoto sebi ne umiljajte da to inim zato to
sam popustio pred vaom ucenom. inim to iz milosra.
Mi kaemo:
- Upravo to smo i oekivali od vas, gospodine paroe.

OPTUBE

Jednog popodneva, u kuhinju ulazi posilni. Nismo ga videli ve dugo


vremena. On kae:
- Vi doe pomae istovari dip?
Obuvamo izme, pratimo ga do dipa zaustavljenog na putu, pred
batenskom kapijom. Posilni nam dodaje sanduke i kartonske kutije koje
nosimo u oficirovu sobu.
Pitamo:
- Gospodin oficir e doi veeras? Mi ga jo nijednom nismo videli.
Posilni kae:
- Oficir ne doe na zima ovde. Moda nikad ne doe. On ima ljubavna
patnja. Moda on nae neko drugo posle. Zaboravi. To nije za vas takav pria.
Vi donese drvo da podgreje soba.
Donosimo drva, loimo vatru u maloj gvozdenoj pei. Posilni otvara
sanduke i kutije i stavlja na sto flae vina, rakije, piva, kao i gomilu stvari za
jelo: kobasice, konzerve s mesom i povrem, pirina, keks, okoladu, eer,
kafu.
Posilni otvara jednu flau, poinje da pije i kae:
- Ja, podgrejem konzerve u manjerka na reo sa piritus. Veeras, jede,
pije, peva sa drugari. Slavi pobeda protiv neprijatelj. Mi uskoro dobije rat
sa jedan novi oruje udo.
Mi pitamo:
- Znai rat e uskoro biti zavren?
On kae:
- Da. Mnogo brzo. Zato vi gleda tako jelo na sto? Ako vi bude gladna,
jede okolada, keks, kobasica.
Mi kaemo:
- Ima mnogo ljudi koji umiru od gladi.
- Pa ta? Nema misli na to. Mnogo oveka umrla od glad ili od drugo
stvar. Mi ne misli. Mi jede i ne umre.

Smeje se. Mi kaemo:


- Znamo jednu slepu i gluvu enu koja stanuje blizu nas sa svojom
kerkom. One nee preiveti ovu zimu.
- Ne moja krivica.
- Jeste, to je vaa krivica. Vaa i vae zemlje. Vi ste nam doneli rat.
- Pre rat, one ta radila za jelo, slepica i erka?
- Pre rata su ivele od milostinje. Ljudi su im davali staru odeu, stare
cipele. Donosili su im da jedu. Sada im niko nita ne daje. Svi su ljudi
siromani ili se plae da ne osiromae. Rat ih je uinio krtima i sebinima.
Posilni vie:
- Ja fuka se za sve to! Dosta! Ajde uti!
- Da, vama se fuka, a jedete nau hranu.
- Ne vaa hrana. Ja uzela to u rezerva od kasarna.
- Sve to se nalazi na ovom stolu potie iz nae zemlje: pia, konzerve,
keks, eer. Naa zemlja hrani vau vojsku.
Posilni se zajapurio. Seda na krevet, zagnjuri glavu u dlanove:
- Vi mislite ja htela rat i doe u vaa gadna zemlja? Ja mnogo bolje kod
moja kua, miran, pravi stolice i stolovi. Pije domao vino, zabavlja se sa
dobre cure kod nas. Ovde, svi pokvaren, i vi, mala deca. Vi kae sve ja kriv.
A ta ja moe uinim? Ako kae ja ne ide u rat, ne doe u vaa zemlja, ja
streljan. Vi uzme sve, ajde, uzme sve sa sto. Lumperaj gotov, ja tuan, vi
mnogo bezobrazni sa mene.
Mi kaemo:
- Ne elimo sve da uzmemo, samo par konzervi i malo okolade. Ali mogli
biste doneti s vremena na vreme, barem preko zime, mleka u prahu, brana, ili
ta bilo za jelo.
On kae:
- Dobro. To ja moe. Vi poe sa mene sutra kod slepica. Ali vi dobri sa
mene posle. Da?
Mi kaemo:
- Da.
Posilni se smeje. Stiu njegovi prijatelji. Mi odlazimo. ujemo ih kako
pevaju celu no.

PAROHIJSKA SLUKINJA

Jednog jutra, krajem zime, sedimo u kuhinji s Bakom. Neko kuca na vrata;
ulazi jedna mlada ena. Kae:
- Dobar dan. Dola sam po krompir za...
Zaustavlja se u sred rei, gleda nas:
- Kako su divni!
Uzima stoliicu, seda:
- Doi ovamo, ti.
Mi se ne miemo.
- Ili ti.
Mi se ne miemo. Ona se smeje:
- Ama doite, priite blie. Plaite me se?
Mi kaemo:
- Ne plaimo se nikoga.
Prilazimo joj; ona kae:
- Nebesa! Kako ste lepi! Ali kako ste prljavi!
Baka pita:
- ta hoete?
- Krompira za gospodina paroha. Zato ste tako prljavi? Nikada ih ne
kupate?
Baka kae, ljuta:
- To se vas ne tie. Zato nije dola baba?
Mlada ena se ponovo smeje:
- Baba? Bila je mlaa od vas. Samo, jue je umrla. To mi je bila tetka.
Sada je ja zamenjujem u parohiji.
Baka kae:
- Bila je pet godina starija od mene. Znai tako, umrla je... Koliko hoete
krompira?
- Deset kila, ili vie, ako imate. I jo, jabuka. I jo... ta jo imate? Paroh
je kost i koa, a u njegovoj ostavi nema niega.

Baka kae:
- Trebalo je na to misliti jesenas.
- Ove jeseni ja jo nisam bila kod njega. Tu sam tek od sino.
Baka kae:
- Upozoravam vas, u ovo doba godine sve to je za jelo je i skupo.
Mlada ena se opet smeje:
- Odredite cenu. Nemamo izbora. U radnjama nema skoro vie niega.
- Uskoro nee biti vie nigde niega.
Baka se ceri i izlazi. Ostajemo sami sa parohovom slukinjom. Ona nas
pita:
- Zato se nikada ne kupate?
- Nema kupatila, nema sapuna. Nema nikakve mogunosti za kupanje.
- A vaa odea! Kakav uas! Nemate druge odee?
- Imamo u koferima, pod klupom. Ali ona je prljava i pocepana. Baka je
nikada ne pere.
- Zar je Vetica vaa baka? Svakakvih ima uda!
Baka se vraa s dva daka:
- To vam je ukupno deset srebrnjaka ili jedan zlatnik. Ne primam
novanice. Uskoro e biti bezvredne, to je obian papir.
Slukinja pita:
- ta ima u dakovima?
Baka odgovara:
- Hrana. Uzmi ili ostavi.
- Uzimam. Novac u vam doneti sutra. Mogu li mi maliani pomoi da
odnesem dakove?
- Mogu ako hoe. Nee uvek. I ne sluaju nikoga.
Slukinja nas pita:
- Hoete, zar ne? Svaki e poneti po dak, a ja u nositi vae kofere. Baka
pita:
- O kakvim vi to koferima priate?
- Oprau im prljavu odeu. Doneu je sutra s novcem.
Baka se ceri:
- Praete njihovu odeu? Pa, ako nemate druga posla...
Polazimo sa slukinjom. Hodamo iza nje do parohije. Gledamo kako njene
dve plave kike pleu po njenom crnom alu, debele i dugake kike. Doseu joj
do struka. Njena bedra pleu pod crvenom suknjom. Mogu se videti delii
njenih nogu izmeu suknje i izama. arape su joj crne, a na desnoj je otila

jedna oica.

KUPANJE

Stiemo u parohiju sa slukinjom. Uvodi nas na stranja vrata. Sputamo


dakove u ostavu i idemo u veernicu. Tamo su svuda razapeti konopci za
suenje rubija. Ima raznih korita i meu njima jedna cinkana kada neobinoga
oblika, kao neka duboka fotelja.
Slukinja otvara nae kofere, pokiseli nau odeu u hladnu vodu, zatim loi
vatru da zagreje vodu u dva velika kazana. Ona kae:
- Odmah u oprati ono to vam je preko potrebno. Dok se vi budete kupali,
to e se osuiti. Ostalu odeu doneu vam sutra ili prekosutra. Treba je i
zakrpiti.
Ona sipa u kadu vrele vode; dosipa joj hladne vode:
- Onda, ko e prvi?
Mi se ne miemo. Ona kae:
- Hoe ti, ili ti? Hajde, skidajte se!
Mi pitamo:
- Vi nameravate da ostanete ovde dok se mi kupamo?
Ona se grohotom smeje:
- Dakako, ostau ovde! ak u vam istrljati lea i oprati vam kosu. Neete
se valjda ustruavati preda mnom, kojeta! Mogla bih skoro majka da vam
budem.
Mi se jo uvek ne miemo. Onda ona poinje da se svlai:
- Nema veze. Evo ja u prva. Vidite, ja se pred vama ne ustruavam. Vi ste
jo sasvim mali deaii.
Ona pevui, ali crveni u licu kada primeti da je gledamo. Dojke su joj
napete i iljate kao baloni koji nisu do kraja naduvani. Koa joj je veoma bela
i svuda ima mnogo plavih dlaka. Ne samo meu nogama i pod pazuhom, ve i
na stomaku i na butinama. I dalje peva u vodi trljajui se toaletnom rukavicom.
Kada izae iz kade, brzo navlai kunu haljinu. Menja vodu u kadi i poinje da
pere ve okrenuvi nam lea. Onda se i mi svlaimo i ulazimo zajedno u kadu.
Ima sasvim dovoljno mesta za obojicu.

Nakon nekog vremena, slukinja nam prua dva velika bela pekira:
- Nadam se da ste se svuda dobro istrljali.
Mi sedimo na jednoj klupi, umotani u pekire, ekajui da nam se odea
osui. Veernica je puna pare i u njoj je veoma vrue. Slukinja nam prilazi s
makazama:
- Podsei u vam nokte. I prestanite da se prenemaete, neu vas pojesti.
Podseca nam nokte na rukama i na nogama. Podseca nam i kosu. Ljubi nas
po licu i po vratu; i ne prestaje da pria:
- Oh, te lepe noice, tako slatke, tako iste! Oh, te predivne ui, taj vrati
tako nean, tako nean! Oh, kako bih volela da imam dva tako lepa deaia,
samo za sebe! Golicala bih ih svuda, svuda, svuda.
Miluje nas i ljubi po celom telu. Golica nas jezikom po vratu, pod
mikama, izmeu guzova. Klei pred klupom i sisa nae kitice koje rastu i
tvrdnu u njenim ustima.
Sada sedi izmeu nas dvojice; stie nas uza se:
- Kada bih imala dve tako lepe bebice, dala bih im da piju lepog i veoma
slatkog mleka, ovde, tu, tu, tako.
Vue nae glave ka svojim dojkama koje su ispale iz kune haljine i mi
sisamo njihove crvene vrhove koji su veoma otvrdli. Slukinja zavlai ruke
pod svoju kunu haljinu i trlja se izmeu nogu:
- Kakva teta to niste vei! Oh! Kako je dobro, kako je dobro igrati se s
vama!
Ona uzdie, dahe, zatim se naglo ukoi.
Kad krenemo, kae nam:
- Dolaziete svake subote na kupanje. Donosiete svoje prljavo rublje sa
sobom. Hou da uvek budete isti.
Mi kaemo:
- Mi emo vama donositi drva kao nadoknadu za va rad. I riba i gljiva
kada ih bude bilo.

PAROH

Sledee subote, ponovo dolazimo na kupanje. Posle toga, slukinja nam


kae:
- Doite u kuhinju. Skuvau aj i jeemo namazanog hleba.
Upravo jedemo namazani hleb kad paroh ulazi u kuhinju.
Mi kaemo:
- Dobar dan, gospodine.
Slukinja kae:
- Oe moj, evo mojih tienika. Unuci starice koju ljudi zovu Vetica.
Paroh kae:
- Poznajem ih. Poite sa mnom.
Sledimo ga. Prolazimo kroz jednu prostoriju u kojoj se nalazi samo okrugli
sto sa stolicama i raspee na zidu. Zatim ulazimo u jednu mranu sobu iji su
zidovi prekriveni knjigama sve do plafona. Naspram vrata je klecalo sa
raspeem, pored prozora, radni sto, u jednom oku uski krevet, tri stolice
poreane uza zid: to je sav nametaj u sobi.
Paroh kae:
- Mnogo ste se promenili. isti ste. Izgledate kao dva anela. Sedite.
Privlai dve stolice svom radnom stolu, mi sedamo. On seda iza radnog
stola. Prua nam jednu kovertu:
- Evo vam novac.
Premda uzimamo kovertu, kaemo:
- Uskoro ete moi da prestanete da nam ga dajete. Zeija Usna se leti
snalazi i sama.
Paroh kae:
- A ne. Nastaviu da pomaem te dve ene. Sramota me je to to nisam
inio ranije. A sada, da priamo o neem drugom?
On nas gleda; mi utimo. On kae:
- Nikada vas ne viam u crkvi.
- Mi tamo ne idemo.

- Molite li se ponekad?
- Ne, ne molimo se.
- Jadne ovice. Moliu se za vas. Znate li barem da itate?
- Da, gospodine. Znamo da itamo.
Paroh nam prua jednu knjigu:
- Uzmite, itajte ovo. Tu ete nai lepe prie o Isusu Hristu i o ivotu
svetaca.
- Te prie ve znamo. Imamo Bibliju. Proitali smo i Stari i Novi zavet.
Paroh die svoje crne obrve:
- Kako? Proitali ste celo Sveto pismo?
- Da, gospodine. ak iz njega znamo vie odlomaka napamet.
- Koje, na primer?
- Odlomke iz Postanja, Izlaska, Knjige propovednikove, Otkrivenja, i
druge.
Paroh na trenutak uti, zatim kae:
- Znai znate Deset zapovesti. Potujete li ih?
- Ne, gospodine, ne potujemo ih. Niko ih ne potuje. Zapisano je: Nikad
ne ubij, a svi ubijaju.
Paroh kae:
- Na alost... rat je.
Mi kaemo:
- Voleli bismo da proitamo i druge knjige sem Biblije, ali nemamo ih. Vi
ih imate. Mogli biste da nam ih pozajmite.
- To su suvie teke knjige za vas.
- Tee nego Biblija?
Paroh nas gleda. Pita:
- Koju vrstu knjiga biste voleli da itate?
- Knjige iz istorije ili iz geografije. Knjige koje priaju istinite stvari, a ne
izmiljene stvari.
Paroh kae:
- Do sledee subote, nai u vam knjige koje vam odgovaraju. Ostavite me
sada samog. Vratite se u kuhinju da dovrite svoje krike hleba.

SLUKINJA I POSILNI

Beremo trenje u bati, sa slukinjom. Posilni i strani oficir stiu dipom.


Oficir prolazi pravo, ulazi u svoju sobu. Posilni zastaje pored nas. Kae:
- Dobar dan mali prijatelji, dobar dan lepa gospojica. Trenje ve zrele?
Ja mnogo voli trenje, ja mnogo voli lepa gospojica.
Oficir doziva s prozora. Posilni ulazi u kuu. Slukinja nam kae:
- Zato mi niste rekli da kod vas ima mukaraca?
- To su stranci.
- Pa ta onda? Kakav lep ovek ovaj oficir!
Mi pitamo:
- Posilni vam se ne svia?
- Mali je i debeo.
- Ali ljubazan je i zabavan. I dobro govori na jezik.
Ona kae:
- Ba me briga. Meni se svia oficir.
Oficir dolazi i seda na klupu pod svojim prozorom. Slukinjma korpa je
ve puna treanja, mogla bi da se vrati u parohiju, ali ostaje tu. Gleda oficira,
smeje se veoma glasno. Vea se za granu od drveta, ljulja se, skae, lee u
travu i na kraju baca jedan krasuljak pred oficirove noge. Oficir se die, vraa
se u sobu. Malo kasnije, ponovo izlazi i odlazi dipom.
Posilni se naginje kroz prozor i vie:
- Ko doe pomae jadan ovek da isti mnogo trokava soba?
Mi kaemo:
- Rado emo vam pomoi.
On kae:
- Treba jedna ena pomae. Treba lepa gospojica.
Mi kaemo slukinji:
- Doite. Da mu malo pomognemo.
Sve troje idemo u oficirovu sobu. Slukinja uzima metlu i poinje da mete.
Posilni seda na krevet. Kae:

- Ja sanja. Jedna princeza, ja vidi u san. Princeza mora tipne mene da se


ja probudi.
Slukinja se smeje, veoma jako utine posilnog za obraz.
Posilni vie:
- Ja, budna sada. I ja oe tipne nevaljala princeza.
On privlai slukinju u naruje i tipa je za stranjicu. Slukinja se otima,
ali posilni je veoma jako stee. Kae nam:
- Vi, napolje! I zatvori vrata.
Mi pitamo slukinju:
- Hoete li da ostanemo?
Ona se smeje:
- A zato? Ja se sasvim dobro branim i sama.
Onda mi izlazimo iz sobe, zatvaramo vrata za sobom. Slukinja izlazi na
prozor, smei nam se, navlai zastore i zatvara prozor. Mi se penjemo na tavan
i kroz rupe gledamo ta se dogaa u oficirovoj sobi.
Posilni i slukinja lee na krevetu. Slukinja je potpuno gola; posilni ima
samo koulju i arape. Lei na slukinji i oboje se miu napred-nazad i levodesno. Posilni groke kao Bakina svinja, a slukinja vriti, kao da je neko
mui, ali se u isti mah smeje i vie:
- Da, da, da, oh, oh, oh!
Od toga dana, slukinja esto navraa i zatvara se u sobu s posilnim.
Ponekad ih gledamo, ali ne uvek.
Posilni vie voli da se slukinja sagne ili da se namesti etvoronoke, i
uzima je otpozadi.
Slukinja vie voli da posilni lei na leima. Onda ona sedne posilnom na
stomak i mie se gore-dole, kao da jae konja.
Posilni katkada pokloni slukinji svilene arape ili kolonjsku vodu.

STRANI OFICIR

Izvodimo nau vebu nepominosti u bati. Vruina je. Leimo na leima u


hladu oraha. Kroz lie vidimo nebo, oblake. Lie na drvetu je nepomino; i
oblaci izgledaju nepomini, ali kada ih dugo, paljivo posmatramo
primeujemo da menjaju oblik i isteu se.
Baka izlazi iz kue. Prolazei pored nas, ona utnuvi pesak i ljunak
zasipa naa lica i naa tela. Neto mrmlja i odlazi u vinograd na popodnevni
poinak.
Oficir sedi na klupi ispred svoje sobe, go do pasa, zatvorenih oiju, glave
naslonjene na beli zid, potpuno osunan. Najednom, dolazi kod nas; obraa
nam se, ali mi ne odgovaramo, ne gledamo ga. On se vraa na svoju klupu.
Kasnije, posilni nam kae:
- Gospodin oficir trai vi doe pria sa njega.
Mi ne odgovaramo. On jo kae:
- Vi ustane i doe. Oficir ljut ako vi ne poslua.
Mi se ne miemo.
Oficir neto kae i posilni ulazi u sobu. ujemo ga kako peva dok
posprema.
Kad sunce dotakne krov kue pored dimnjaka, mi ustajemo. Idemo do
oficira, stanemo pred njega. On zove posilnog. Mi pitamo:
- ta eli?
Oficir postavlja pitanja; posilni prevodi:
- Gospodin oficir pita zato vi ne mrda, uti?
Mi odgovaramo:
- Izvodimo nau vebu nepominosti.
Posilni ponovo prevodi:
Gospodin oficir kae vi radi mnogi vebe. I druga sorta. Videla vi bije
jedan drugi sa kai.
- To je bila naa veba jaanja.
- Gospodin oficir pita zato vi radi sve to?

- Da se naviknemo na bol.
- On pita vi uiva u bol?
- Ne. Mi samo hoemo da pobedimo bol, vruinu, hladnou, glad, sve to
izaziva patnju.
- Gospodin oficir oaran sa vas. On misli vi odlian.
Oficir dodaje nekoliko rei. Posilni nam kae:
- Dobro, gotovo. Ja mora poem sada. I vi, bei, ide peca.
Ali oficir nas vue za ruku smeei se i daje posilnom znak da ode. Posilni
naini par koraka, okree se:
- Vi, ide! Brzo! Ide eta u varo.
Oficir ga gleda i posilni odmie ka batenskoj kapiji odakle nam jo vie:
- Kidaj vi! Ne ostaje! Vi ne razume, budale jedna?
On odlazi. Oficir nam se smei, uvodi nas u svoju sobu. Seda na stolicu,
privlai nas k sebi, podie nas, stavlja nas na krilo. Mi mu prebacimo ruke oko
vrata, pripijamo se na njegove maljave grudi. On nas ljulja.
Pod nama, izmeu oficirovih nogu, oseamo jedan topao pokret. Zgledamo
se, zatim gledamo oficira u oi. On nas blago odgurne, mrsi nam kosu, ustaje.
Prua nam dva bia i lee na krevet potrbuke. Kae jednu jedinu re koju, i ne
znajui njegov jezik, razumemo.
Udaramo. Jedanput jedan, drugi put drugi.
Oficirova lea se brazdaju crvenim prugama. Udaramo sve jae i jae.
Oficir stenje i ne menjajui poloaj sputa pantalone i gae do gleanja. Mi
udaramo njegove bele guzove, butine, noge, lea, vrat, ramena, iz sve snage, i
sve postaje crveno.
Oficirovo telo, kosa, odea, aravi, tepih, nai dlanovi, ruke, sve se
crveni. Krv nam prica ak i u oi, mea se s naim znojem, a mi nastavljamo
da udaramo sve dok ovek ne ispusti zavrni, neljudski krik, i sve dok mi ne
padnemo, iscrpljeni, u podnoje njegovog kreveta.

STRANI JEZIK

Oficir nam donosi renik iz kojeg moemo da nauimo njegov jezik. Uimo
rei, posilni ispravlja na izgovor. Nekoliko nedelja kasnije, teno govorimo
taj novi jezik. Ne prestajemo da napredujemo. Posilni vie ne mora da
prevodi. Oficir je veoma zadovoljan nama. Poklanja nam usnu harmoniku.
Daje nam takoe klju od svoje sobe da moemo u nju da ulazimo kad god
hoemo (tamo smo ve ili s naim kljuem, ali kriom). Sada vie ne moramo
da se krijemo i moemo u njoj da radimo sve to nam se svia: da jedemo keks
i okoladu, puimo cigarete.
esto idemo u tu sobu, jer sve je u njoj isto, i tamo smo mirniji nego u
kuhinji. Tamo radimo zadatke, najee.
Oficir ima gramofon i ploe. Leei na leima, sluamo muziku. Jedanput,
da ugodimo oficiru, putamo nacionalnu himnu njegove zemlje. Ali on se ljuti i
lomi plou jednim udarcem pesnice.
Ponekad, zaspimo na krevetu koji je veoma prostran. Jednog jutra, tu nas
zatie posilni; nije zadovoljan:
- Vi brljivi! Vie ne radi takva glupost. ta desi se jedanput, ako oficir
vrati se uvee?
- ta bi se moglo desiti? Ima dovoljno mesta i za njega.
Posilni kae:
- Vi, mnogo glupav. Jedanput, vi plati glupost. Ako oficir vama radi loe,
ja njega ubije.
- Nee nam uraditi nita loe. Ne brinite za nas.
Jedne noi, oficir se vraa i zatie nas kako spavamo na njegovom krevetu.
Budi nas svetlost petrolejke. Pitamo:
- Hoete li da preemo u kuhinju?
Oficir nas miluje po glavi i kae:
- Ostanite. Samo ostanite.
On se svlai i lee izmeu nas dvojice. Zagrli nas, apue nam na uvo:
- Spavajte. Volim vas. Mirno spavajte.

Mi ponovo zaspimo. Kasnije, pred zoru, hoemo da ustanemo, ali oficir


nas zadrava:
- Ne miite se. Spavajte jo.
- Moramo da se pomokrimo. Treba da izaemo.
- Ne izlazite. Uinite to ovde.
Mi pitamo:
- Gde?
On kae:
- Na meni. Da. Ne plaite se. Piajte! Po mome licu.
Mi to radimo, zatim izlazimo u batu, jer krevet je skroz mokar. Sunce se
ve raa; zapoinjemo nae jutarnje poslove.

OFICIROV PRIJATELJ

Oficir se ponekad vraa s jednim prijateljem, drugim, mlaim oficirom.


Provode vee zajedno i prijatelj takoe ostaje na spavanju. Posmatrali smo ih
vie puta kroz rupu izbuenu u tavanici.
Letnje je vee. Posilni neto sprema na reou na piritus. Prostire stolnjak
na sto, a mi rasporeujemo cvee. Oficir i njegov prijatelj sede za stolom;
piju. Kasnije, jedu. Posilni jede pored vrata, sedei na stoliici. Potom, jo
piju. Za to vreme, mi se brinemo o muzici. Menjamo ploe, navijamo
gramofon.
Oficirov prijatelj kae:
- Ovi klinci me nerviraju. Izbaci ih napolje.
Oficir pita:
- Ljubomoran?
Prijatelj odgovara:
- Na ove? Groteskno! Dva mala divljaka.
- Lepi su, ta kae?
- Moda. Nisam ih ni pogledao.
- Ma nemoj, nisi ih ni pogledao. Onda ih pogledaj.
Prijatelj crveni:
- ta hoe, konano? Nerviraju me sa svojim podmuklim facama. Kao da
nas sluaju, prislukuju.
- Ali oni nas sluaju. Oni savreno govore na jezik. Sve razumeju.
Prijatelj bledi, ustaje:
- Ovo je suvie! Odlazim!
Oficir kae:
- Ne izigravaj budalu. Izaite, deco.
Mi izlazimo iz sobe, penjemo se na tavan. Gledamo i sluamo. Oficirov
prijatelj kae:
- Ismejao si me pred tim glupim deranima.
Oficir kae:

- To su dva najinteligentnija deteta koje sam ikada sreo.


Prijatelj kae:
- Kae to da bi me povredio, da bi me ranio. Sve ini da bi me muio, da
bi me ponizio. Ubiu te jednog dana!
Oficir baca svoj revolver na sto:
- Samo to i traim! Uzmi ga. Ubij me! Hajde!
Prijatelj uzima revolver i niani u oficira:
- Uradiu to. Videe, uradiu to. Sledei put kad mi bude priao o njemu,
o drugom, ubiu te.
Oficir sklapa oi, smei se:
- Bio je lep... mlad... snaan... mio... prefinjen... obrazovan... nean...
sanjar... hrabar... bezobrazan... Voleo sam ga. Umro je na Istonom frontu. Imao
je devetnaest godina. Ne mogu da ivim bez njega.
Prijatelj baca revolver na sto i kae:
- ubre!
Oficir otvara oi, gleda svog prijatelja:
- Kakav nedostatak hrabrosti! Kakav nedostatak karaktera!
Prijatelj kae:
- Pa zato sam to ne uradi, kad si toliko hrabar, kad toliko pati. Ako ne
moe bez njega da ivi, sledi ga u smrti. Hteo bi jo da ti ja pomognem?
Nisam lud! Crkni! Crkni sam samcijat!
Oficir uzima revolver i prislanja ga na svoju slepoonicu. Mi silazimo s
tavana. Posilni sedi pred otvorenim vratima sobe. Pitamo ga:
- Mislite da e se ubiti?
Posilni se smeje:
- Vi, ne plai se. Oni uvek radi to kada mnogo pije. Ja ispraznila obojica
revolveri pre.
Ulazimo u sobu, kaemo oficiru:
- Mi emo vas ubiti ako to zaista elite. Dajte nam svoj revolver. Prijatelj
kae:
- Mali pokvarenjaci!
Oficir kae smeei se:
- Hvala. Ba ste zlatni. Samo smo se igrali. Idite na spavanje.
Ustaje da zatvori za nama vrata, ugleda posilnog:
- Vi ste jo tu?
Posilni kae:
- Nisam dobio dozvolu da odem.

- Odlazite! Hou da imam mir! Jasno?


Kroz vrata ga ujemo kako jo kae svom prijatelju:
- Kakva lekcija za tebe, krpo jedna obina!
ujemo takoe zvuke tue, udarce, tresak prevrnutih stvari, pad, krike,
dahtanje. Zatim je muk.

NAA PRVA PREDSTAVA

Slukinja esto peva. Stare narodne pesme i nove pesme u modi koje
govore o ratu. Sluamo te pesme, ponavljamo ih na naoj harmonici. Traimo i
od posilnog da nas naui pesme svoje zemlje.
Jedne veeri, kasno, kada je Baka ve legla, odlazimo u grad. Pored
zamka, u nekoj staroj ulici, zastajemo pred jednom niskom kuom. Buka,
glasovi, dim dopiru kroz vrata od kojih vodi stepenite. Silazimo niz kamene
stepenice i izbijamo u podrum preureen u krmu. Ljudi, stojei ili pak sedei
na drvenim klupama i bavama, piju vino. Veinom su stari, ali ima i nekoliko
mladia, kao i tri ene. Niko na nas ne obraa panju.
Jedan od nas poinje da svira harmoniku, a drugi da peva jednu poznatu
pesmu u kojoj se radi o eni to eka svog mua koji je otiao u rat i koji e se
uskoro vratiti, pobedonosno.
Ljudi se, malo pomalo, okreu prema nama; glasovi zamuknu. Mi pevamo,
sviramo sve glasnije, ujemo kako naa melodija odjekuje, odbija se o
svodove podruma, kao da to neko drugi svira i peva.
im je naa pesma zavrena, diemo pogled ka umornim i upalim licima.
Jedna ena se smeje i aplaudira. Jedan mlai ovek kome nedostaje ruka kae
promuklim glasom:
- Jo. Svirajte jo neto!
Mi menjamo uloge. Onaj koji je bio s harmonikom predaje je onom drugom
i zapoinjemo novu pesmu.
Jedan veoma mrav ovek prilazi nam teturajui, vie nam u lice:
- Tiina, dukci!
Grubo nas odguruje, jednoga desno, drugoga levo; gubimo ravnoteu;
harmonika pada. ovek se penje uz stepenice oslanjajui se o zid. ujemo ga
jo kako vie na ulici:
- Neka svi uute!
Mi pokupimo harmoniku, istimo je. Neko kae:
- On je gluv.

Neko drugi kae:


- Nije samo gluv. Pre svega, potpuno je lud.
Jedan starac nas miluje po kosi. Suze teku iz njegovih upalih oiju, s crnim
podonjacima:
- Kakva nesrea! Kakav nesrean svet! Jadni maliani! Jadan svet!
Jedna ena kae:
- Gluv ili lud, on se vratio. Ti si se takoe vratio.
Ona seda u krilo oveku kome nedostaje ruka. ovek kae:
- U pravu si, lepotice, ja sam se vratio. Ali ime u da radim? ime u da
drim dasku za testerisanje? Praznim rukavom svog sakoa?
Neki drugi mladi, koji sedi na klupi, kae zavitlavajui se:
- Pa i ja sam se vratio. Samo to sam oduzet ka dole. Noge i sve ostalo.
Nee mi se vie nikada dii. Vie bih voleo da sam smesta otiao ceo, eto, da
sam ostao tamo.
Jedna druga ena kae:
- Nikada niste zadovoljni. Oni koje gledam kako umiru u bolnici, svi kau:
U kakvom god da sam stanju, voleo bih da preivim, da se vratim kui, da
vidim svoju enu, svoju majku, bilo kako, samo da poivim jo malo.
Jedan ovek kae:
- Ti, zavei. ene nita nisu videle od ovog rata.
ena kae:
- Nita nisu videle? Budalo jedna! Sav posao je na nama, sva briga: treba
prehraniti decu, negovati ranjenike. A vi, im je rat zavren, svi ste vi heroji.
Mrtav: heroj. Preiveo: heroj. Osakaen: heroj. Zato ste i izmislili rat, vi,
mukarci. To je va rat. Vi ste ga eleli, vodite ga onda, heroji moje guzice!
Svi se raspriaju, razgalame. Starac, pored nas, kae:
- Niko nije eleo ovaj rat. Niko, niko.
Penjemo se ka izlazu iz podruma; odluujemo da se vratimo. Mesec
osvetljava ulice i pranjavi put koji vodi do Bake.

RAZRAIVANJE NAIH PREDSTAVA

Uimo da ongliramo s vokama: jabukama, orasima, kajsijama. Najpre s


dve, to je lako, onda s tri, etiri, sve dok ne doemo do pet.
Izmiljamo razne maioniarske trikove s kartama i cigaretama.
Uvebavamo se takoe u akrobatici. Znamo da izvedemo toak, salto
mortale, kolut napred i nazad, i sposobni smo da hodamo na rukama sa
savrenom lakoom.
Oblaimo veoma staru odeu, preveliku za nas, koju smo nali u sanduku
na tavanu: karirane sakoe, lampave i poderane, iroke pantalone koje steemo
oko struka kanapom. Pronali smo, takoe, jedan okrugli i tvrdi crni eir.
Jedan od nas prilepi sebi crvenu papriku na nos a drugi lane brkove
napravljene od kukuruzne svile. Nabavljamo ru za usne i iscrtavamo usta sve
do uiju.
Tako prerueni u klovnove, odlazimo na pijani trg. Tamo ima najvie
prodavnica i najvie sveta.
Zapoinjemo nau predstavu pravei mnogo buke s naom harmonikom i
jednom upljom bundevom pretvorenom u bubanj. Kada ima dovoljno
posmatraa oko nas, ongliramo s paradajzima, pa ak i s jajima. Paradajz je
pravi paradajz, ali jaja su ispranjena i napunjena sitnim peskom. Kako to
ljudi ne znaju, oni vrite, smeju se, aplaudiraju kada ih mi kobajagi hvatamo u
poslednji tren.
Nastavljamo nau predstavu maioniarskim trikovima, a zavravamo je
akrobatikom.
Dok jedan od nas i dalje izvodi toak i salto mortale, drugi obilazi
posmatrae hodajui na rukama, sa starim eirom u zubima.
Uvee, obilazimo kafane neprerueni.
Ubrzo poznajemo sve kafane u gradu, podrume u kojima vinar prodaje
svoje domae vino, birtije u kojima se pije stojei, kafie u koje odlazi dobro
obuen svet i neki oficiri koji trae devojke.
Ljudi koji piju lako daju novac. Lako se i poveravaju. Saznajemo svakakve

tajne o svakakvim ljudima.


esto nas nude piem i mi se, malo-pomalo, navikavamo na alkohol.
Takoe puimo cigarete koje nam daju.
Svuda postiemo mnogo uspeha. Smatraju da imamo lep glas; aplaudiraju
nam i pozivaju nas vie puta.

POZORITE

Ponekad, ako su ljudi paljivi, ne suvie pijani i ne suvie buni,


predstavljamo im jedan od naih malih pozorinih komada, na primer Priu o
siromahu i bogatau.
Jedan od nas glumi siromaha, drugi bogataa.
Bogata sedi za stolom, pui. Ulazi siromah:
- Iscepao sam sva vaa drva, gospodine.
- Dobro. Telesna veba mnogo prija. Veoma dobro izgledate. Obrazi su
vam se sasvim zarumeneli.
- Ruke su mi se smrzle, gospodine.
- Priite! Pokaite! Odvratno! Ruke su vam skroz ispucale i pune su ireva.
- To su promrzline, gospodine.
- Vi, siromasi, vi veito imate neke gadne boletine. Prljavi ste, vazda
nevolje s vama. Drite, evo za va rad.
On baca paklo cigareta siromahu koji zapali jednu i poinje da pui. Ali
nema pepeljare tamo gde stoji, pored vrata, a ne usuuje se da prie stolu. On
prema tome otresa pepeo cigarete u svoj dlan. Bogata, koji bi voleo da
siromah ode, pravi se da ne vidi da oveku treba pepeljara. Ali siromah nee
odmah da napusti prostoriju jer je gladan. On kae:
- Lepo mirie kod vas, gospodine.
- Mirie na istou.
- Mirie i na toplu supu. Jo nita nisam jeo danas.
- Trebalo je da jedete. to se mene tie, veerau u restoranu, jer sam dao
slobodan dan svom kuvaru.
Siromah njui:
- Pa ipak, ovde mirie na jednu dobru, veoma toplu supu.
Bogata vie:
- Kod mene ne moe da mirie na supu; kod mene niko ne sprema supu; to
mora da dolazi od komija, ili to mirie supa u vaoj mati! Vi siromasi, vi
samo mislite na svoj stomak; zato nikada i nemate novaca; potroite sve to

zaradite na supu i salamu. Vi ste svinje, eto ta ste, a sada mi prljate parket
pepelom cigarete! Izlazite odavde, i da vas nikad vie ne vidim!
Bogata otvara vrata, utne siromaha koji se isprui na plonik.
Bogata zatvara vrata, seda pred tanjir supe, i kae sklopivi ruke:
- Hvala, Gospode Isuse, za sva tvoja dobroinstva.

UZBUNE

Kada smo doli kod Bake, bila je tek poneka uzbuna u Malom Gradu. Sada
ih ima sve vie i vie. Sirene stanu da urlaju u bilo koje doba dana i noi,
potpuno isto kao u Velikom Gradu. Ljudi tre u zaklon, sklanjaju se u podrume.
Za to vreme, ulice su puste. Ponekad vrata od kua i radnji ostanu otvorena. Mi
to koristimo da uemo i mirno uzmemo sve to nam se dopadne.
Mi se nikada ne sklanjamo u na podrum. Ni Baka. Danju nastavljamo
svoja zanimanja, nou nastavljamo da spavamo.
Najee, avioni samo preleu na grad i idu da bombarduju s druge strane
granice. Ipak se dogodi da na neku kuu padne bomba. U tom sluaju, mi
odredimo to mesto prema pravcu dima i idemo da vidimo ta je uniteno. Ako
ostane neto da se uzme, mi to uzmemo.
Zapazili smo da su ljudi koji se nalaze u podrumu neke bombardovane
kue uvek mrtvi. Naprotiv, dimnjak na kui gotovo uvek i dalje stoji.
Dogaa se takoe da neki avion pikira da bi mitraljirao ljude na poljima
ili na ulici.
Posilni nas je nauio da treba biti oprezan kada avion nailazi prema nama,
ali im se nae iznad nae glave opasnost je prola.
Zbog uzbuna, zabranjeno je uvee paliti svetiljke pre nego to se potpuno
ne zamrae prozori. Baka misli da je praktinije ne paliti ih uopte. Patrole
krue po celu no da bi se propis potovao.
Tokom jednoga obeda, priamo o avionu koji smo videli kako pada u
plamenu. Videli smo i pilota kako iskae padobranom.
- Ne znamo ta je bilo s njim, s neprijateljskim pilotom.
Baka kae:
- Neprijateljskim? To su prijatelji, naa braa. Uskoro dolaze.
Jednoga dana, etamo se za vreme uzbune. Jedan izbezumljen ovek okomi
se na nas:
- Ne treba da ostanete napolju za vreme bombardovanja.
Vue nas za ruke ka nekim vratima:

- Ulazite, ulazite unutra.


- Neemo.
- To je sklonite. Tu ete biti bezbedni.
On otvara vrata i gura nas ispred sebe. Podrum je pun sveta. U njemu vlada
potpuna tiina. ene stiu svoju decu uza se.
Najednom, negde, eksplodiraju bombe. Eksplozije se pribliavaju. ovek
koji nas je doveo u podrum baca se na gomilu umura koja se nalazi u jednom
oku i pokuava da se u nju zavue.
Nekoliko ena prezrivo se ceri. Jedna starija ena kae:
- ivci su mu popustili. Zbog toga je na odsustvu.
Odjednom, jedva uspevamo da diemo. Otvaramo vrata podruma; jedna
visoka i debela ena nas odguruje, zatvara vrata. Vie:
- Jeste li ludi? Ne moete sada da izaete.
Mi kaemo:
- Ljudi u podrumima uvek umru. Hoemo da izaemo.
Debela ena se naslanja na vrata. Pokazuje nam traku Civilne zatite na
svojoj ruci.
- Ja ovde komandujem! Ostaete tu!
Zarivamo zube u njene mesnate ruke; utiramo je u cevanice. Ona vriti,
pokuava da nas udari. Ljudi se smeju. Najzad, sva zajapurena od besa i stida,
kae:
- Hajde! Tornjajte se! Crknite napolju! Nee biti velika teta.
Napolju prodiemo. To je prvi put da smo se uplaili.
Bombe i dalje pljute.

LJUDSKO STADO

Doli smo u parohiju po isto rublje. Jedemo namazani hleb sa slukinjom


u kuhinji. ujemo galamu koja dopire sa ulice. Ostavljamo krike hleba i
izlazimo. Ljudi stoje pred svojim vratima; gledaju u pravcu stanice. Uzbuena
deca tre viui:
- Dolaze! Dolaze!
Na okuci ulice pomalja se jedan vojni dip sa stranim oficirima. Dip se
kree sporo, prate ga vojnici s pukama preko grudi. Za njima, neka vrsta
ljudskog stada. Deca poput nas. ene poput nae majke. Starci poput obuara.
Ima ih oko dvesta ili trista, dolaze okrueni vojnicima.
Nekolicina ena nosi svoju malu decu na leima, na ramenu ili privijenu na
grudi. Jedna od njih pada; ruke vrsto prigrabe dete i majku; nose ih, jer je
jedan vojnik ve uperio puku.
Niko ne govori, niko ne plae; oi su prikovane za tlo. uje se samo klopot
potkovanih vojnikih cokula.
Tano ispred nas, iz gomile izranja jedna mrava ruka, prua se prljava
ruka, jedan glas moli:
- Hleba.
Slukinja, nasmejana, pravi pokret da ponudi ostatak svoje krike hleba;
prinese je pruenoj ruci, a zatim, uz grohotan smeh, ponovo prinosi kriku
svojim ustima, grize je i kae:
- I ja sam gladna!
Jedan vojnik, koji je sve video, pljesne slukinju po stranjici; utine je za
obraz, a ona mu mae maramicom sve dok nam pred oima ne ostane samo jo
oblak praine na zalazaem suncu.
Vraamo se u kuu. Iz kuhinje, vidimo gospodina paroha kako klei pred
velikim raspeem u svojoj sobi.
Slukinja kae:
- Dovrite svoje krike hleba.
Mi kaemo:

- Nismo vie gladni.


Idemo u sobu. Paroh se osvre.
- Hoete li da se pomolite sa mnom, deco moja?
- Mi se nikada ne molimo, dobro znate. elimo da shvatimo.
- Ne moete shvatiti. Suvie ste mladi.
- Ali vi niste suvie mladi. Zato vas i pitamo: Ko su ti ljudi? Kuda ih
vode? Zato?
Paroh ustaje, dolazi do nas. Kae sklopivi oi:
- Nedokuivi su putevi Gospodnji.
Otvara oi, polae nam svoje ruke na glave:
- alosno je to ste bili primorani da prisustvujete jednom takvom prizoru.
Vi drhtite svim udovima.
- Vi takoe, gospodine paroe.
- Da, ja sam star, pa drhtim.
- A nama je pak hladno. Doli smo goli do pasa. Navui emo jednu od
onih koulja koje je oprala vaa slukinja.
Idemo u kuhinju. Slukinja nam prua na paket istog vea. Uzimamo
odatle svaki po koulju. Slukinja kae:
- Suvie ste osetljivi. Najbolje bi vam bilo da zaboravite to to ste videli.
- Mi nikada nita ne zaboravljamo.
Ona nas gura ka izlazu:
- Hajde, smirite se! Sve to nema nikakve veze s vama. Vama se to nikada
nee dogoditi. Ti ljudi su obina stoka.

BAKINE JABUKE

Iz parohije idemo trei do obuarove kue. Okna njegovog prozora su


polupana; vrata su provaljena. Unutra je sve opljakano. Po zidovima su
ispisane gnusne rei.
Jedna starica sedi na klupi pred susednom kuom. Pitamo je:
- Obuar je otiao?
- Ve odavno, jadan ovek.
- Da nije bio meu onima koji su danas proli kroz grad?
- Ne, ovi dananji su doli odnekuda. U stonim vagonima. Njega su ubili
ovde, u njegovoj radionici, njegovom sopstvenim alatom. Nita se ne brinite.
Bog sve vidi. Prepoznae Svoje.
Kada stignemo kui, zatiemo Baku kako lei na leima, pred batenskom
kapijom, rairenih nogu, s jabukama razasutih oko nje.
Baka se ne mie. elo joj krvari.
Trimo u kuhinju, pokvasimo jednu krpu, uzimamo rakije s police.
Stavljamo mokru krpu na Bakino elo, sipamo joj rakije u usta. Nakon nekog
vremena, ona otvara oi. Kae:
- Jo!
Sipamo joj jo rakije u usta.
Ona se pridie na laktove, poinje da vie:
- Skupljajte jabuke! ta ekate, to ne skupljate jabuke, kukini sinovi?
Mi skupljamo jabuke u praini na putu. Stavljamo ih u njenu kecelju.
S Bakinog ela je spala krpa. Krv joj curi u oi. Ona je brie krajem svoje
marame.
Mi pitamo:
- Boli li vas, Bako?
Ona se ceri:
- E nee mene ubiti udarac kundakom.
- ta se dogodilo, Bako?
- Nita. Ba sam skupljala jabuke. Izala sam pred kapiju da vidim

povorku. Kecelja mi je ispala; jabuke su popadale, otkotrljale se na put. Usred


povorke. To nije razlog da te neko izudara po glavi.
- Ko vas je izudarao po glavi, Bako?
- ta mislite ko? Niste valjda toliko blesavi? Udarali su i po njima.
Udarali su naslepo. Nekoliko njih je ipak uspelo da ih pojede, moje jabuke!
Pomaemo Baki da se podigne. Vodimo je u kuu. Ona poinje da ljuti
jabuke da skuva od njih kompot, ali pada, i mi je nosimo na njen krevet.
Izuvamo joj cokule. Njena marama spada; pojavljuje se jedna potpuno elava
lobanja. Ponovo joj stavljamo maramu. Ostajemo dugo pored njenog kreveta,
drimo je za ruke, nadgledamo njeno disanje.

POLICAJAC

Dorukujemo s Bakom. Neki ovek ulazi u kuhinju bez kucanja. Pokazuje


svoju policijsku legitimaciju.
Istoga asa, Baka poinje da vie:
- Neu policije u svojoj kui! Nita nisam uradila!
Policajac kae:
- Niste, nikada, nita. Tek poneki otrovi ovde-onde.
Baka kae:
- Nita nije dokazano. Ne moete mi nita.
Policajac kae:
- Smirite se, Bako. Neemo iskopavati mrtve. Ionako ve imamo muke da
ih pokopamo.
- Pa ta onda hoete?
Policajac nas gleda i kae:
- Ne pada iver daleko od klade.
Baka nas gleda takoe:
- Toplo se nadam. ta ste to opet uradili, kukini sinovi?
Policajac pita:
- Gde ste bili sino?
Mi odgovaramo:
- Ovde.
- Niste ste smucali po kafanama, kao obino?
- Ne. Ostali smo ovde jer se Baki dogodila nesrea.
Baka veoma brzo kae:
- Pala sam silazei u podrum. Stepenice su obrasle mahovinom, pokliznula
sam se. Razbila sam glavu. Maliani su me uzneli, negovali su me. Ostali su
pored mene celu no.
Policajac kae:
- Imate gadnu vorugu, vidim. Treba biti oprezan u vaim godinama.
Dobro. Pretraiemo kuu. Doite sve troje. Poeemo od podruma.

Baka otvara podrumska vrata; silazimo dole. Policajac premee sve


redom, dakove, kante, korpe, gomile krompira.
Baka nas tiho pita:
- ta to trai?
Mi sleemo ramenima.
Posle podruma, policajac pretrauje kuhinju. Zatim Baka mora da otvori
svoju sobu. Policajac razvaljuje njenu postelju. U krevetu nema nita, a ni u
slamarici, samo neto novca pod jastukom.
Pred vratima oficirove sobe, policajac pita:
- ta je ovde?
Baka kae:
- Ta soba je iznajmljena jednom stranom oficiru. Od nje nemam klju.
Policajac gleda vrata tavanske sobice:
- Da nemate merdevine?
Baka kae:
- Slomile su se.
- Kako se penjete gore?
- I ne penjem se. Samo se maliani tamo penju.
Policajac kae:
- Hajdemo onda, maliani.
Pentramo se na tavan pomou ueta. Policajac otvara sanduk u kome su
sloene stvari neophodne za nae uenje: Biblija, renik, papir, olovke i Velika
Sveska u kojoj je sve zapisano. Ali policajac nije doao da ita. Paljivo
razgleda jo hrpu stare odee i ebadi i onda silazimo. Kada smo sili dole,
policajac se osvre oko sebe i kae:
- Oigledno, ne mogu da prekopam celu batu. Dobro. Poite sa mnom.
Vodi nas u umu, do ivice velike jame gde smo nali le. Le vie nije
tamo. Policajac pita:
- Dolazili ste ve ovamo?
- Ne. Nikada. Bilo bi nas strah da idemo tako daleko.
- Nikada niste videli ovu jamu, ni mrtvog vojnika?
- Ne. Nikada.
- Kada smo nali tog mrtvog vojnika, falila mu je puka, meci, rune
bombe.
Mi kaemo:
- Mora da je bio veoma rasejan i nemaran, taj va vojnik, kad je izgubio
sve te stvari neophodne jednom vojnom licu.

Policajac kae:
- Nije ih izgubio. Ukradene su mu posle smrti. Vi koji esto dolazite u
umu, da nemate neku ideju o tome?
- Ne. Nemamo pojma.
- Pa ipak, neko je sigurno morao uzeti tu puku, te metke, te bombe.
Mi kaemo:
- Ko bi se usudio da dirne u tako opasne stvari?

SASLUAVANJE

Mi smo u kancelariji policajca. On sedi za stolom, mi stojimo naspram


njega. On priprema hartiju, olovku. Pui. Postavlja nam pitanja:
- Otkada poznajete slukinju iz parohije?
- Od proletos.
- Gde ste je upoznali?
- Kod Bake. Dola je da trai krompira.
- Vi snabdevate drvima parohiju. Koliko vam plaaju za to?
- Nita. Donosimo drva u parohiju da zahvalimo slukinji to pere na ve.
- Ona je dobra prema vama?
- Jako dobra. Daje nam namazanog hleba, podseca nam nokte i kosu,
priprema nam kupke.
- Kao majka, sve u svemu. A gospodin paroh, je li on dobar prema vama?
- Jako dobar. Pozajmljuje nam knjige i ui nas mnogim stvarima.
- Kada ste poslednji put doneli drva u parohiju?
- Pre pet dana. U utorak ujutro.
Policajac se eta po sobi. Navlai zavese i pali lampu na stolu. Uzima dve
stolice i nareuje da sednemo. Uperi svetlost lampe u naa lica:
- Vi ste je mnogo voleli, slukinju?
- Da, mnogo.
- Znate li ta joj se desilo?
- Neto joj se desilo?
- Da. Uasna stvar. Jutros je, kao i obino, loila vatru i kuhinjska pe je
eksplodirala. Sve joj je otilo pravo u lice. U bolnici je.
Policajac prestaje da govori; mi ne kaemo nita. On kae:
- Nita ne kaete?
Mi kaemo:
- Eksplozija u lice, to zasigurno vodi u bolnicu, a ponekad i u mrtvanicu.
Prava je srea to nije mrtva.
- Unakaena je za ceo ivot!

Mi utimo. Policajac takoe. Gleda nas. Mi njega gledamo. On kae:


- Ne izgledate naroito tuni.
- Zadovoljni smo to je ostala iva. Posle jedne takve nesree!
- To nije bila nesrea. Neko je sakrio eksploziv u drvo za ogrev. Metak iz
vojnike puke. Nali smo auru.
Mi pitamo:
- Zato bi neko to uradio?
- Da je ubije. Nju ili gospodina paroha.
Mi kaemo:
- Ljudi su okrutni. Vole da ubijaju. Rat ih je tome nauio. A ima eksploziva
koji se svuda povlai.
Policajac poinje da vie:
- Prestanite da izigravate nevinaca! Vi snabdevate drvima parohiju! Vi se
smucate po ceo dan u umi! Vi peljeite leeve! Vi ste sposobni za sve! Nosite
to u krvi! I vaa Baka ima ubistvo na savesti. Otrovala je svog mua. Ona
otrov, a vi eksploziv! Priznajte, hulje male! To ste bili vi!
Mi kaemo:
- Nismo mi jedini koji snabdevaju drvima parohiju.
On kae:
- To je tano. Ima jo i stari. Ve sam ga ispitao.
Mi kaemo:
- Bilo ko moe da sakrije metak u gomilu drva.
- Da, ali bilo ko ne moe da doe do metaka. Briga me za vau slukinju!
Ono to hou da znam je gde su meci? Gde su bombe? Gde je puka? Stari je
sve priznao. Tako sam ga dobro ispitivao da je sve priznao. Ali nije mogao da
mi pokae gde su meci, bombe, puka. Nije on krivac. To ste vi! Vi znate gde
su meci, bombe, puka. Vi to znate, i rei ete mi!
Mi ne odgovaramo. Policajac udara. Obema rukama. Desno i levo.
Krvarimo iz nosa i iz usta.
- Priznajte!
Mi utimo. On je sav pobeleo, udara i opet udara. Padamo sa stolica.
Zadaje nam udarce nogom u rebra, u bubrege, u stomak.
- Priznajte! Priznajte! Vi ste! Priznajte!
Ne moemo vie da otvorimo oi. Vie nita ne ujemo. Telo nam je
okupano znojem, krvlju, mokraom, izmetom. Gubimo svest.

U ZATVORU

Leimo na podu od utabane zemlje u jednoj eliji. Kroz prozore sa


eleznim reetkama prodire malo svetlosti. Ali ne znamo koje je vreme, pa ak
ni da li je jutro ili poslepodne.
Svuda nas boli. I najblai pokret nanovo nas baca u polusvesno stanje. Vid
nam je zamagljen, u uima nam zuji, u glavi bui. Strano smo edni. Usta su
nam suva.
Tako prolaze sati. Ne govorimo. Kasnije, ulazi policajac, pita nas:
- Treba li vam neto?
Mi kaemo:
- Da pijemo.
- Govorite. Priznajte. I dobiete da pijete, da jedete, sve to hoete.
Mi ne odgovaramo. On pita:
- Deda, hoete li neto da jedete?
Niko mu ne odgovara. On izlazi.
Shvatamo da nismo sami u eliji. Sa oprezom malo pridiemo glavu i
vidimo da u oku lei jedan presamien starac. Polako dopuzimo do njega,
dodirnemo ga. Ukoen je i hladan. Svejednako puzei, vraamo se na nae
mesto pored vrata.
Ve je no kada se policajac vraa sa depnom lampom. Osvetljava starca,
kae mu:
- Lepo spavajte. Sutra ujutro moi ete da se vratite kui.
Osvetljava i nas posred lica, jednog po jednog.
- Jo uvek nemate nita da kaete? Svejedno. Imam vremena.
Progovoriete ili ete krepati ovde.
Kasnije, u toku noi, vrata se opet otvaraju. Ulaze policajac, posilni i
strani oficir. Oficir se naginje nad nas. Kae posilnom:
- Telefonirajte u bazu za kola hitne pomoi!
Posilni odlazi. Oficir pregleda starca. Kae:
- Pretukao ga je na smrt!

Okree se ka policajcu:
- Skupo e to da plati, gnjido! Kad bi samo znao kako e sve to da
plati!
Policajac nas pita:
- ta kae on?
- Kae da je starac mrtav i da ete vi to skupo platiti, gnjido!
Oficir nas miluje po elu:
- Mali moji, deaii moji. Usudio se da vas povredi, ta gnusna svinja!
Policajac kae:
- ta e mi uraditi? Recite mu, ja imam decu... Nisam znao... Je li vam to
otac, ta vam je on?
Mi kaemo:
- To nam je stric.
- Trebalo je da mi kaete. Kako sam mogao da znam. Molim vas izvinite.
ta mogu da uinim za...
Mi kaemo:
- Molite se Bogu.
Stie posilni s drugim vojnicima. Stavljaju nas na nosila i nose nas u kola
hitne pomoi. Oficir seda pored nas. Policajca, okruenog s nekoliko vojnika,
odvode u dip koji vozi posilni.
U vojnoj bazi, odmah nas pregleda lekar u velikoj beloj sali. On
dezinfikuje nae rane, daje nam injekcije protiv bolova i protiv tetanusa. Radi
nam i radiografiju. Nemamo nita slomljeno, sem nekoliko zuba, ali u pitanju
su mlenjaci.
Posilni nas vraa kod Bake. Lee nas u oficirov veliki krevet i smeta se
na ebe pored kreveta. Ujutro, ide po Baku koja nam donosi toplog mleka u
krevet.
Kada je posilni otiao, Baka nas pita:
- Jeste li priznali?
- Ne, Bako. Nismo imali ta da priznamo.
- To sam i mislila. A policajac, ta je bilo s njim?
- Ne znamo. Ali sigurno se vie nikada nee vratiti.
Baka se ceri:
- Deportovan ili streljan, ha? Svinja! Proslaviemo to. Podgrejau pile od
jue. Ni ja nisam jela.
U podne ustajemo, idemo u kuhinju da jedemo.
Za vreme obeda, Baka kae:

- Pitam se zato ste hteli da je ubijete? Imali ste svoje razloge,


pretpostavljam.

STARI GOSPODIN

Samo to smo veerali, jedan stari gospodin dolazi s jednom devojicom


malo veom od nas.
Baka ga pita:
- ta hoete?
Stari gospodin izgovara neko ime, a Baka nam kae:
- Izaite. Proetajte se po bati.
Mi izlazimo. Obilazimo kuu i sedamo pod kuhinjski prozor. Sluamo.
Stari gospodin kae:
- Imajte milosti.
Baka odgovara:
- Kako moete da traite tako neto od mene?
Stari gospodin kae:
- Poznavali ste njene roditelje. Oni su mi je poverili pre nego to su
deportovani. Dali su mi vau adresu u sluaju da ne bude vie bezbedna kod
mene.
Baka pita:
- Znate li kakvoj opasnosti se izlaem?
- Da, znam. Ali radi se o njenom ivotu.
- Ima jedan strani oficir u kui.
- Ba zato. Niko je nee ovde traiti. Dovoljno e biti da kaete da je to
vaa unuka, roaka ova dva deaka.
- Svi znaju da nemam drugih unuka sem ovo dvoje.
- Moete da kaete da je iz porodice vaeg zeta.
Baka se ceri:
- Tog nikad nisam ni videla!
Nakon dueg utanja, stari gospodin nastavlja:
- Traim od vas samo da hranite devojicu nekoliko meseci. Do kraja rata.
- Rat moe da potraje jo godinama.
- Ne, nee on jo dugo.

Baka poinje da kukumavi:


- Ja sam jedna sirota starica koja se ubija od rada. Kako da prehranim
tolika usta?
Stari gospodin kae:
- Evo vam sav novac koji su imali njeni roditelji. I porodini nakit. Sve je
to vae, ako je spasite.
Malo posle, Baka nas zove:
- Ovo je vaa roaka.
Mi kaemo:
- Da, Bako.
Stari gospodin kae:
- Igraete se zajedno, sve troje, zar ne?
Mi kaemo:
- Mi se nikada ne igramo.
On pita:
- Pa ta onda radite?
- Radimo, uimo, izvodimo vebe.
On kae:
- Razumem. Vi ste ozbiljni ljudi. Nemate vremena za igru. Paziete svoju
roaku, zar ne?
- Da, gospodine. Paziemo je.
- Hvala vam.
Naa roaka kae:
- Ja sam vea od vas.
Mi odgovaramo:
- Ali nas smo dvojica.
Stari gospodin kae:
- U pravu ste. Udvoje, mnogo si jai. I neete zaboraviti da je zovete
roaka, zar ne?
Ne, gospodine. Mi nikada nita ne zaboravljamo.
- Imam poverenja u vas.

NAA ROAKA

Naa roaka je pet godina starija od nas. Oi su joj crne. Kosa joj je ria
od jednog proizvoda koji se zove kana.
Baka nam kae da je naa roaka kerka od sestre naega Oca. Mi kaemo
to isto onima koji postavljaju pitanja o naoj roaci.
Znamo da na Otac nema sestru. Ali znamo i to da bi bez ove lai ivot
nae roake bio u opasnosti. A obeali smo starom gospodinu da emo je
paziti.
Posle odlaska starog gospodina, Baka kae:
- Vaa roaka e spavati s vama u kuhinji.
Mi kaemo:
- Nema vie mesta u kuhinji.
Baka kae:
- Snaite se.
Naa roaka kae:
- Rado u spavati pod stolom, na podu, ako mi date jedno ebe.
Mi kaemo:
- Moe da spava na klupi i moe da zadri ebad. Mi emo spavati na
tavanu. Vie nije tako hladno.
Ona kae:
- Ja u da spavam s vama na tavanu.
- Ne treba nam. Ne sme nikada kroiti na tavan.
- Zato?
Mi kaemo:
- Ti ima jednu tajnu. Mi imamo jednu takoe. Ako ti ne bude potovala
nau tajnu, ni mi neemo potovati tvoju.
Ona pita:
- Vi biste bili sposobni da me otkucate?
- Ako se popne na tavan, umire. Jasno?
Ona nas neko vreme posmatra utke, zatim kae:

- Vidim. Vi ste dve male bitange, skroz-naskroz udarene. Nikada se neu


popeti na va svinjac od tavana, obeavam.
Ona dri obeanje, nikada se ne penje na tavan. Ali nam sve vreme smeta
na drugim mestima.
Ona kae:
- Donesite mi malina.
Mi kaemo:
- Idi sama po njih u batu.
Ona kae:
- Prestanite da itate naglas. Parate mi ui.
Mi nastavljamo da itamo.
Ona pita:
- ta radite vi tamo, leei na zemlji nepomino, ve satima?
Mi nastavljamo nau vebu nepominosti ak i kada nas ona gaa trulim
voem.
Ona kae:
- Prestanite da utite, stvarno me nervirate!
Mi nastavljamo nau vebu utanja ne odgovarajui joj.
Ona pita:
- Zato nita ne jedete danas?
- Ovo je na dan za vebu gladovanja.
Naa roaka ne radi, ne ui, ne izvodi vebe. esto posmatra nebo,
katkada plae.
Baka nikada ne udara nau roaku. Niti je psuje. Ne trai od nje da radi.
Nita od nje ne trai. Nikada joj se ne obraa.

NAKIT

Iste veeri kada je dola naa roaka, idemo da spavamo na tavanu.


Uzimamo iz oficirove sobe dva ebeta i prostiremo slamu na pod. Pre nego to
legnemo, gledamo kroz rupe. Kod oficira nema nikoga. Kod Bake ima svetla,
to se retko deava.
Baka je uzela petrolejku iz kuhinje i okaila je iznad svog toaletnog stola.
To je stari komad nametaja s tri ogledala. Ono u sredini je uvreno, druga
dva su pokretna. Moe ih pomicati da se ogleda iz profila.
Baka sedi ispred toaletnog stola, gleda se u ogledalu. Na vrh glave, na
svoju crnu maramu, stavila je neku blistavu stvar. Oko vrata joj visi vie
ogrlica, ruke su joj nakinurene narukvicama, prsti prstenjem. Promatra se
priajui sama sa sobom:
- Bogata, bogata. Lako je biti lepa sa svim ovim. Lako. Kolo sree se
okree. Moj je, sada, sav taj nakit. Moj. To ti je pravda. Sija li, sija.
Kasnije, kae:
- A ta ako se vrate? Ako mi ga trae natrag? im proe opasnost,
zaboravljaju. Zahvalnost, ne znaju oni ta je to. Obeavaju brda i doline, a
onda... Ne, ne, oni su ve mrtvi. Stari gospodin e takoe umreti. Rekao je da
mogu sve da zadrim... Ali mala... Ona je sve videla, sve ula. Ona e hteti da
mi ga oduzme. To je sigurno. Posle rata e ga traiti. Ali ja neu, ja ne mogu da
ga vratim. On je moj. Zauvek.
Treba da umre, i ona. Tako, nema dokaza. Ni traga ni glasa. Da, ona e da
umre, mala. Desie joj se nesrea. Tano pred kraj rata. Da, dobra je nesrea.
Ne otrov. Ne ovog puta. Neka nesrea. Davljenje u reci. Drati joj glavu pod
vodom. Teko. Gurnuti je s podrumskih stepenica. Nije dovoljno visoko.
Otrov. Preostaje jedino otrov. Neto sporo. Dobro dozirano. Neka bolest koja
je polako razjeda, mesecima. Nema lekara.
Mnogo ljudi umre tako, zbog nemogunosti leenja, za vreme rata.
Baka die pesnicu, preti svom liku u ogledalu:
- Nita mi neete moi! Nita!

Ceri se. Skida nakit, stavlja ga u jednu platnenu vreicu i gura vreicu u
svoju slamaricu. Lee u krevet, mi takoe.
Sutradan ujutro, kada je naa roaka izala iz kuhinje, kaemo Baki:
- Bako, hoemo neto da vam kaemo.
- ta je opet?
- ujte dobro, Bako. Mi smo obeali starom gospodinu da emo paziti
nau roaku. Prema tome, nita joj se nee desiti. Ni nesrea, ni bolest. Nita.
A ni nama.
Pokazujemo joj jednu zatvorenu kovertu:
- Ovde je sve zapisano. Daemo ovo pismo gospodinu parohu. Ako se bilo
ta desi nekome od nas troje, paroh e otvoriti pismo. Jeste li dobro razumeli,
Bako?
Baka nas gleda, skoro murei. Die veoma jako. Kae veoma tiho:
- Kukini, kurvini i avolji sinovi! Proklet neka je dan kada ste roeni!
Popodne, kada Baka ode da radi u vinogradu, mi prekopavamo njenu
slamaricu. U njoj nema niega.

NAA ROAKA I NJEN DRAGI

Naa roaka postaje ozbiljna, vie nam ne dosauje. Svaki dan se kupa u
velikom koritu koje smo kupili novcem zaraenim u kafanama. Veoma esto
pere svoju haljinu a i gaice. Dok joj se odea sui, ona se umota u pekir ili
se pak isprui na suncu u gaicama koje se sue na njoj. Sva je pocrnela. Kosa
je prekriva do stranjice. Ponekad se okrene na lea i sakrije grudi kosom.
Predvee, odlazi u grad. U gradu ostaje sve due i due. Jedne veeri,
pratimo je a da ona ne posumnja.
Pored groblja, pridruuje se grupi mladia i devojaka, svi su vei od nas.
Sede pod drveem, pue. Imaju i flae vina. Piju iz grlia. Jedan od njih dri
strau na rubu staze. Ako se neko priblii, straar pone da zvidue jednu
poznatu pesmu i dalje sedei mirno. Grupa se razilazi i sakriva u grmlje ili iza
nadgrobnih ploa. Kad je opasnost prola, straar zvidi neku drugu pesmu.
Grupa tiho pria o ratu i o dezertiranju, deportovanjima, otporu,
osloboenju.
Po njima, strani vojnici koji su u naoj zemlji i koji su toboe nai
saveznici u stvari su nai neprijatelji, a oni koji e uskoro doi i dobiti rat nisu
neprijatelji ve, naprotiv, nai oslobodioci.
Oni kau:
- Moj otac je preao na drugu stranu. Vratie se s njima.
- Moj otac je pak dezertirao im je objavljen rat.
- Moji roditelji su prili partizanima. Bio sam suvie mlad da bih poao s
njima.
- Moje su odveli ti gadovi. Deportovani su.
- Nee ih vie nikada videti, svoje roditelje. Ni ja svoje. Svi su oni sada
mrtvi.
- To nije sigurno. Bie preivelih.
- A mrtve emo osvetiti.
- Bili smo suvie mladi. teta. Nita nismo mogli da uradimo.
- Uskoro e biti zavreno. ,,Oni e stii za koji dan.

- Doekaemo ih na Velikom trgu, sa cveem.


Kasno u no, grupa se razilazi. Svako se vraa svojoj kui.
Naa roaka odlazi s jednim mladiem. Mi je pratimo. Oni ulaze u male
uliice zamka, iezavaju iza jednog poruenog zida. Ne vidimo ih, ali ih
ujemo.
Naa roaka kae:
- Lezi na mene. Da, tako. Ljubi me. Ljubi me.
Mladi kae:
- Kako si lepa! elim te.
- I ja tebe. Ali se plaim. ta ako ostanem trudna?
- Oeniu se tobom. Volim te. Venaemo se posle Osloboenja.
- Suvie smo mladi. Treba saekati.
- Ja ne mogu da ekam.
- Stani! Boli me. Ne treba, ne treba to da radimo, dragi.
Mladi kae:
- Da, u pravu si. Ali mazi me. Daj ruku. Mazi me ovde, da, tako. Okreni se.
elim da te ljubim tu, tu, dok me mazi.
Naa roaka kae:
- Ne, nemoj. Stid me je. Oh, nastavi, nastavi! Volim te, toliko te volim.
Mi se vraamo.

BLAGOSLOV

Primorani smo da ponovo odemo u parohiju da bismo vratili knjige koje


smo pozajmili.
Opet nam neka starica otvara vrata. Uvodi nas, kae:
- Gospodin paroh vas oekuje.
Paroh kae:
- Sedite.
Mi stavljamo knjige na njegov sto. Sedamo.
Paroh nas na trenutak gleda, zatim kae:
- Oekivao sam vas. Ve dugo niste dolazili.
Mi kaemo:
- Hteli smo dovriti knjige. I veoma smo zauzeti.
- A vae kupanje?
- Sada imamo sve to nam treba da se okupamo. Kupili smo korito, sapun,
makaze, etkice za zube.
- ime? Kojim novcem?
- Novcem koji zaraujemo svirajui u kafanama.
- Kafane su leglo poroka. Naroito u vaim godinama.
Mi ne odgovaramo. On kae:
- Niste dolazili ni po novac za slepu. Sada je to ve velika suma. Uzmite
je.
Prua nam novac. Mi kaemo:
- Zadrite ga. Dovoljno ste dali. Uzimali smo vam novac kada je to bilo
apsolutno potrebno. Sada zaraujemo dovoljno novca da ga moemo davati i
Zeijoj Usni. Sem toga, nauili smo je da radi. Pomogli smo joj da obradi
zemlju u svojoj bati i u njoj zaseje krompir, pasulj, bundeve, paradajz. Dali
smo joj pilia i kunia da ih uzgaja. Ona se bavi svojom batom i svojim
ivotinjama. Vie ne prosi. Vie joj ne treba va novac.
Paroh kae:
- Onda uzmite taj novac za sebe. Tako neete morati da radite po kafanama.

- Mi volimo da radimo po kafanama.


On kae:
- Saznao sam da su vas isprebijali, muili.
Mi pitamo:
- ta je bilo s njom, s vaom slukinjom?
- Otila je dobrovoljno na ratite da neguje ranjenike. Mrtva je.
Mi utimo. On pita:
- Hoete li da mi se poverite? Ja sam zavetovan na ispovednu tajnu.
Nemate ega da se plaite. Ispovedite se.
Mi kaemo:
- Nemamo ta da ispovedimo.
- Greite. Jedan takav zloin je veoma teko breme na dui. Ispovest bi
vam olakala. Bog prata svima onima koji iskreno ale zbog svojih greha.
Mi kaemo:
- Mi ni zbog ega ne alimo. Nemamo zbog ega da alimo.
Nakon dueg utanja, on kae:
- Sve sam video kroz prozor. Kriku hleba... Ali osveta pripada Bogu. Vi
nemate pravo da se stavljate na Njegovo mesto.
utimo. On pita:
- Mogu li vas blagosloviti?
- Ako vam to ini zadovoljstvo.
Polae nam svoje ruke na glavu:
- Boe svemogui, blagoslovi ovu decu. Kakav god da je njihov zloin,
oprosti im. Zabludele ovice u jednom uasnom svetu, i sama rtve naeg
izopaenog doba, ne znaju ta ine. Preklinjem Te da spasi njihovu detinju
duu, da je oisti u Tvojoj beskonanoj dobroti i u Tvome milosru. Amin.
Zatim, jo nam kae:
- Svratite da me obiete s vremena na vreme, ak i ako vam nita ne treba.

BEANJE

Preko noi, po zidovima Grada osvanjuju plakati. Na jednom plakatu, vidi


se starac koji lei na zemlji, tela probodenog bajonetom neprijateljskog
vojnika. Na nekom drugom plakatu, neprijateljski vojnik udara jedno dete
drugim detetom koje dri za noge. Na nekom drugom, pak, neprijateljski vojnik
vue jednu enu za ruku, a drugom rukom dere joj bluzu. eni su otvorena usta,
a iz oiju joj teku suze.
Ljudi koji gledaju plakate uasnuti su.
Baka se egai, kae:
- To su lai. Ne treba da se plaite.
Ljudi kau da je Veliki Grad pao.
Baka kae:
- Ako su preli Veliku Reku, vie ih nita nee zaustaviti. Uskoro e biti
ovde.
Naa roaka kae:
- Onda u moi da se vratim.
Jedan dan, ljudi kau da se vojska povukla, da je primirje i da je rat
zavren. Sutradan, ljudi kau da je postavljena nova vlada i da se rat nastavlja.
Mnogo stranih vojnika dolazi vozom ili kamionima. Vojnici iz nae zemlje
takoe. Brojni su ranjenici. Kada ljudi ispituju vojnike iz nae zemlje, ovi
odgovaraju da ne znaju nita. Oni prolaze Gradom. Idu u drugu zemlju putem
koji vodi pored logora.
Ljudi kau:
- Bee. To je rasulo.
Drugi kau:
- Povlae se. Pregrupiu se iza granice. Ovde e ih zaustaviti. Oni nikada
nee pustiti neprijatelja da pree granicu.
Baka kae:
- Videemo jo.
Mnogo ljudi prolazi ispred Bakine kue. I oni idu u drugu zemlju. Kau da

treba zauvek napustiti nau zemlju, jer stie neprijatelj i svetie se. Gurnue
na narod u ropstvo.
Ima ljudi koji bee peice, s torbom na leima, drugi guraju svoje bicikle
natovarene najrazliitijim stvarima: perina, violina, prase u kavezu, erpe.
Drugi su naikani na konjskim zapregama: oni nose sav svoj nametaj.
Veina je iz naeg grada, ali nekolicina stie izdaleka.
Jednoga jutra, posilni i strani oficir dolaze da se oproste s nama.
Posilni kae:
- Sve propalo. Ali bolje bude pobeen nego mrtav.
On se smeje. Oficir stavlja jednu plou na gramofon; sluamo je utke,
sedei na velikom krevetu. Oficir nas stie uza se, plae.
- Vie vas neu videti.
Mi mu kaemo:
- Imaete svoju sopstvenu decu.
- Ne elim ih.
On jo kae, pokazujui ploe, gramofon:
- Zadrite ovo kao uspomenu na mene. Ali ne i renik. Biete primorani da
nauite drugi jezik.

BRDO LEEVA

Jedne noi, ujemo eksplozije, pukaranja, mitraljeske rafale. Izlazimo iz


kue da vidimo ta se deava. Na mestu logora die se velika buktinja.
Verujemo da je stigao neprijatelj, ali, sutradan, Grad je tih; uje se samo
gruvanje topova u daljini.
Na kraju puta koji vodi u bazu, nema vie straara. Neki gusti dim
odvratnog mirisa die se ka nebu. Odluujemo da izvidimo.
Ulazimo u logor. Prazan je. Nigde nikoga. Neke zgrade i dalje gore. Smrad
je nepodnoljiv. Zaepljujemo nos i ipak produavamo dalje. Zaustavlja nas
ograda od bodljikave ice. Penjemo se na osmatranicu. Vidimo jedan veliki
trg na kome se uzdiu etiri velike crne lomae. Uoavamo jedan otvor, procep
u ogradi. Silazimo sa osmatranice, pronalazimo ulaz. To je velika elezna
kapija, otvorena je. Iznad nje je napisano na stranom jeziku: Tranzitni logor.
Ulazimo.
Crne lomae koje smo videli odozgo, u stvari su ugljenisani leevi. Neki
su sasvim dobro sagoreli, ostale su samo kosti. Drugi jedva da su i pocrneli.
Ima ih mnogo. Velikih i malih. Odraslih i dece. Mislimo da su ih najpre pobili,
zatim nagomilali i polili benzinom da bi mogli da ih zapale.
Povraamo. Izlazimo iz logora trei. Vraamo se. Baka nas zove da
jedemo, ali mi ponovo povraamo.
Baka kae:
- Opet ste jeli neko ubre.
Mi kaemo:
- Da, zelenih jabuka.
Naa roaka kae:
- Logor je izgoreo. Trebalo bi otii da vidimo. Sigurno nema vie nikoga.
- Ve smo bili tamo. Nema niega zanimljivog.
Baka se ceri:
- Junaci nita nisu zaboravili? Sve su odneli sa sobom? Da nisu ostavili
neto korisno? Jeste li dobro pogledali?

- Da, Bako. Dobro smo pogledali. Nema niega.


Naa roaka izlazi iz kuhinje. Pratimo je. Pitamo je:
- Kuda e?
- U grad.
- Ve? Obino ide samo uvee.
Ona se smei:
- Da, ali ekam nekoga. Sluajte!
Naa roaka nam se opet smei, zatim trei odlazi ka gradu.

NAA MAJKA

Mi smo u bati. Pred kuom se zaustavlja jedan vojni dip. Iz njega izlazi
naa Majka, u pratnji nekog stranog oficira. Prelaze preko bate gotovo trei.
Naa majka u naruju dri bebu. Ugleda nas, vie:
- Doite! Brzo doite u dip. Kreemo. Pourite. Ostavljajte poslove i
doite!
Mi pitamo:
- ija je beba?
Ona kae:
- To je vaa sestrica. Doite! Nema vremena za gubljenje.
Mi pitamo:
- Kuda idemo?
- U drugu zemlju. Prestanite da zapitkujete i dolazite.
Mi kaemo:
- Neemo da idemo tamo. Hoemo da ostanemo ovde.
Naa Majka kae:
- Ja sam primorana da idem tamo. A vi ete poi sa mnom.
- Neemo. Ostaemo ovde.
Baka izlazi iz kue. Kae naoj Majci:
- ta ti radi ovde? ta to dri u rukama?
Naa Majka kae:
- Dola sam po svoje sinove. Poslau vam novaca, majko.
Baka kae:
- Neu tvoj novac. I neu ti vratiti deake.
Naa Majka trai od oficira da nas dovede silom. Brzo uspuemo na tavan
pomou ueta. Oficir pokuava da nas uhvati, ali mi ga udaramo nogama u lice.
Oficir psuje. Povlaimo ue gore.
Baka se ceri:
- Vidi, nee da idu s tobom.
Naa Majka veoma jako vie:

- Nareujem vam da smesta siete!


Baka kae:
- Oni nikada ne sluaju nareenja.
Naa Majka poinje da plae:
- Doite, mili moji. Ne mogu da poem bez vas.
Baka kae:
- Nije ti dovoljno tvoje strano kopile?
Mi kaemo:
- Ovde nam je dobro, Majko. Mirno poite. Veoma nam je dobro kod
Bake.
uje se paljba iz topova i mitraljeza. Oficir grabi nau Majku za ramena i
vue je prema kolima. Ali naa Majka se otima:
- To su moji sinovi, hou ih! Volim ih!
Baka kae:
- Meni su oni potrebni. Ja sam stara. A ti sebi moe jo da napravi druge.
Evo dokaza!
Majka kae:
- Preklinjem vas, ne zadravajte ih.
Baka kae:
- Ja ih ne zadravam. Hajde, deaci, smesta silazite i poite s vaom
majkom.
Mi kaemo:
- Neemo da idemo. Hoemo da ostanemo s vama, Bako.
Oficir privue nau Majku u zagrljaj, ali ona ga odgurne. Oficir seda u dip
i pali motor. Upravo u tom trenutku, u bati dolazi do eksplozije.
Odmah posle toga, ugledamo nau Majku na zemlji. Oficir tri ka njoj.
Baka hoe da nas udalji. Kae:
- Ne gledajte! Vratite se u kuu!
Oficir psuje, tri u dip i kree pod punim gasom.
Mi gledamo nau Majku. Iz trbuha joj izlaze creva. Svuda je crvena. Beba
takoe. Glava nae Majke visi u rupi koju je iskopala granata. Oi su joj
otvorene i jo uvek vlane od suza.
Baka kae:
- Idite po lopatu!
Mi na dno rupe prostiremo ebe, polaemo nau majku na njega. Beba je
jo uvek priljubljena na njene grudi. Prekrivamo ih drugim ebetom, zatim
zatrpavamo rupu.

Kada se naa roaka vrati iz grada, ona pita:


- Neto se dogodilo?
Mi kaemo:
- Da, jedna granata je napravila rupu u bati.

ODLAZAK NAE ROAKE

Celu no sluamo pucnjavu, eksplozije. U zoru, naglo, tajac. Zaspemo na


oficirovom velikom krevetu. Njegov krevet je postao na krevet, a njegova
soba je postala naa soba.
Ujutro, idemo u kuhinju da dorukujemo. Baka je ispred pei. Naa roaka
smotava svoju ebad.
Ona kae:
- Ba se nisam naspavala.
Mi kaemo:
- Spavae u bati. Nema vie buke i toplo je.
Ona pita:
- Niste se plaili, noas?
Mi sleemo ramenima ne odgovarajui.
Neko kuca na vrata. Ulazi jedan ovek u civilu, u pratnji dva vojnika.
Vojnici imaju mitraljeze i nose uniformu kakvu nikada nismo videli.
Baka neto kae jezikom kojim govori kada pije rakije. Vojnici odgovaraju.
Baka im se vea o vrat, ljubi ih jednog po jednog, zatim nastavlja da pria s
njima.
Civil kae:
- Vi govorite njihov jezik, gospoo?
Baka odgovara:
- To je moj maternji jezik, gospodine.
Naa roaka pita:
- Jesu li tu? Kada su stigli? Hteli smo da ih doekamo na Velikom Trgu s
buketima cvea.
Civil pita:
- Ko to, mi?
- Moji prijatelji i ja.
Civil se smei:
- E pa, ve je kasno. Stigli su noas. A ja, odmah posle njih. Traim jednu

devojku.
On izgovara neko prezime; naa roaka kae:
- Da, to sam ja. Gde su moji roditelji?
Civil kae:
- Ne znam. Ja sam zaduen samo da pronaem decu koja su na mojoj listi.
Ii emo najpre u jedan prihvatni centar u Velikom Gradu. Zatim emo tragati
da pronaemo vae roditelje.
Naa roaka kae:
- Imam jednog prijatelja ovde. Da li je i on na vaoj listi?
Ona kae prezime svog dragog. Civil pregleda listu:
- Jeste. On je ve u glavnom tabu vojske. Putovaete zajedno. Spremite
svoje stvari.
Naa roaka, veoma vesela, pakuje svoje haljine i skuplja svoj toaletni
pribor u pekir.
Civil se okree prema nama:
- A vi? Kako se zovete?
Baka kae:
- To su moji unuci. Ostae kod mene.
Mi kaemo:
- Da, ostaemo kod Bake.
Civil kae:
- Voleo bih ipak da mi kaete svoje ime.
Mi mu ga kaemo. On gleda svoje papire:
- Niste na mojoj listi. Moete ih zadrati, gospoo.
Baka kae:
- Dakako da ih mogu zadrati!
Naa roaka kae:
- Spremna sam. Hajdemo.
Civil kae:
- Vama se ba uri. Mogli biste barem da se zahvalite gospoi i da se
oprostite sa ovim malim deacima.
Naa roaka kae:
- S malim deacima? S malim bitangama, da.
Ona nas stie uza se, veoma jako:
- Neu da vas ljubim, znam da to ne volite. Ne glupirajte se mnogo, budite
pametni.
Stie nas jo jae, plae. Civil je uzima za ruku i kae Baki:

- Hvala vam, gospoo, na svemu to ste uinili za ovo dete.


Svi izlazimo. Pred batenskom kapijom stoji dip. Dva vojnika smetaju se
napred, civil i naa roaka pozadi. Baka jo neto vie. Vojnici se smeju. Dip
kree. Naa roaka se ne osvre.

DOLAZAK NOVIH STRANACA

Nakon odlaska nae roake, idemo u grad da vidimo ta se deava. Na


svakom ulinom oku ima tenk. Na Velikom Trgu, kamioni, dipovi,
motocikli, motocikli s prikolicom, a na sve strane mnogo vojnika. Na Pijanom
trgu, koji nije asfaltiran, razapinju atore i postavljaju poljske kuhinje.
Kada prolazimo pored njih, smee nam se, neto nam govore, ali mi ne
razumemo ta kau.
Sem vojnika, nema nikoga na ulicama. Vrata na kuama su zatvorena,
roletne navuene, zastori na prodavnicama sputeni.
Vraamo se, kaemo Baki:
- U gradu je sve mirno.
Ona se ceri:
- Za sada se odmaraju, ali popodne ete videti!
- ta e se dogoditi, Bako?
- Krenue u premetainu. Ulazie svuda i preturae. I uzimae sve to im
se dopadne. Ve sam preivela jedan rat, znam kako to ide. Mi nemamo ega
da se plaimo: ovde nema ta da se uzme i znam s njima da govorim.
- Ali ta trae oni, Bako?
- pijune, oruje, municiju, satove, zlato, ene.
Popodne, doista, vojnici poinju sistematski da pretrauju kue. Ako im
neko ne otvori, pucaju u vazduh, zatim provaljuju vrata.
Mnoge kue su prazne. Stanovnici su zauvek otili ili se pak kriju u umi.
Te nenastanjene kue oni pretrauju poput ostalih, kao i sve bakalnice i radnje.
Posle prolaska vojnika, u radnje i naputene kue nagru lopovi. Ti lopovi
su pre svega deca i starci, te pokoja ena, koji se ne plae niega ili su
siromani.
Sreemo Zeiju Usnu. Ruke su joj natovarene odeom i obuom. Kae
nam:
- Pourite dok jo ima ta da se uzme. Ja ve trei put idem u nabavku.
Ulazimo u Knjiaru kojoj su provaljena vrata. Tu je samo grupica dece

manje od nas. Uzimaju olovke i krede u boji, gumice, rezae, kolske torbe.
Mirno biramo ono to nam treba: jednu kompletnu enciklopediju u vie
tomova, olovke i papir.
Na ulici, neki starac i starica tuku se oko dimljene unke. Okrueni su
ljudima koji se egae i bodre ih. ena grebe starcu lice i konano ona odnosi
unku.
Lopovi se napijaju ukradenim alkoholom, tuku se, razbijaju prozore na
kuama i izloge na prodavnicama koje su opljakali, lome posue, bacaju na
zemlju stvari koje im ne trebaju ili koje ne mogu poneti.
Vojnici piju takoe i vraaju se u kue, ali ovoga puta da nau ene.
Svuda se uju pucnji i krici ena koje siluju.
Na Velikom Trgu, jedan vojnik svira harmoniku. Ostali vojnici igraju i
pevaju.

POAR

Ve nekoliko dana ne viamo susetku u njenoj bati. Ne sreemo vie


Zeiju Usnu. Idemo da vidimo.
Vrata uderice su otvorena. Ulazimo. Prozori su mali. U prostoriji je
mrano, iako napolju sija sunce.
Kada nam se oi naviknu na pomrinu, uoavamo susetku, lei na
kuhinjskom stolu. Noge joj vise, rukama je prekrila lice. Ne mie se.
Zeija Usna lei na krevetu. Gola je. Izmeu njenih rairenih nogu je
osuena lokva krvi i sperme. Zauvek slepljenih trepavica, usana zadignutih nad
crnim zubima, u venom osmehu, Zeija Usna je mrtva.
Susetka kae:
- Odlazite.
Mi joj prilazimo, pitamo:
- Vi niste gluvi?
- Ne. Nisam ni slepa. Odlazite.
Mi kaemo:
- Hoemo da vam pomognemo.
Ona kae:
- Ne treba mi pomo. Nita mi ne treba. Odlazite.
Mi pitamo:
- ta se ovde dogodilo?
- Dobro vidite. Ona je mrtva, zar ne?
- Da. To su bili novi stranci?
- Da. Sama ih je pozvala. Izala je na put, mahnula im da dou. Bilo ih je
dvanaest ili petnaest. I dok su se redali na njoj, nije prestajala da vriti: Kako
sam zadovoljna, kako sam zadovoljna! Doite svi, doite, jo jedan, i jo
jedan! Umrla je srena, izjebana na smrt. A ja, ja nisam umrla! Ostala sam da
leim ovde, ne jedui, ne pijui, ne znam vie otkada. A smrt ne dolazi. Kada
je prizivamo, nikada ne dolazi. Zabavlja se muei nas. Prizivam je ve
godinama, a ona nee za mene da zna. Mi pitamo:

- Zaista elite da umrete?


- A ta bih drugo mogla da elim? Ako hoete da uinite neto za mene,
onda zapalite kuu. Neu da nas pronau ovakve.
Mi kaemo:
- Ali strahovito ete se muiti.
- Ne brinite se za to. Zapalite vatru, i to je sve, ako ste sposobni za to.
- Da, gospoo, sposobni smo za to. Moete raunati na nas.
Prereemo joj grkljan jednim potezom brijaa, zatim idemo da ispumpamo
benzina iz nekog vojnog vozila. Polivamo benzinom oba tela i zidove uderice.
Palimo vatru i vraamo se.
Ujutro, Baka nam kae:
- Susetkina kua je izgorela. Obe su ostale unutra, i ona i njena kerka.
Mora da je kerka neto zaboravila na vatri, kakva je luda.
Ponovo se tamo vraamo da uzmemo kokoi i zeeve, ali drugi susedi su ih
ve uzeli tokom noi.

KRAJ RATA

Ve nedeljama gledamo kako ispred Bakine kue defiluje pobednika


vojska novih stranaca, koju sada zovu Oslobodilaka vojska.
Tenkovi, topovi, borna kola, kamioni prelaze granicu danju i nou. Ratite
se sve vie udaljava u unutranjost susedne zemlje.
Iz suprotnog pravca, stie jedan drugi defile: ratni zarobljenici, pobeeni.
Meu njima, mnogi ljudi iz nae zemlje. Oni jo uvek nose uniformu, ali
nemaju vie oruje, ni irite. Idu peice, pognute glave, do stanice gde ih
ukrcavaju u vagone. Kuda e i na koliko vremena, niko ne zna.
Baka kae da ih vode veoma daleko, u jednu hladnu i nenastanjenu zemlju
gde e ih prisiljavati da rade tako naporno da se niko od njih nee vratiti. Svi
e umreti od hladnoe, iscrpljenosti, gladi i svakojakih boletina.
Mesec dana poto je naa zemlja osloboena, svugde je kraj rata, a
Oslobodioci se nastanjuju kod nas, kau, zauvek. Onda mi traimo od Bake da
nas naui svoj jezik. Ona kae:
- Kako mislite da vas ja nauim? Nisam ja profesor.
Mi kaemo:
- To je jednostavno, Bako. Treba samo da nam govorite tim jezikom po ceo
dan i mi emo na kraju razumeti.
Ubrzo znamo dovoljno da sluimo kao tumai izmeu stanovnika i
Oslobodilaca. Koristimo to za trgovanje proizvodima kojih vojska ima u
izobilju: cigaretama, duvanom, okoladom, koje razmenjujemo za ono to
poseduju civili: vino, rakiju, voe.
Novac vie nema vrednosti; svi se bave trampom.
Devojke spavaju s vojnicima u zamenu za svilene arape, nakit, parfeme,
satove i druge stvari koje su vojnici uzimali po gradovima kroz koje su
prolazili.
Baka ne ide vie na pijacu sa svojim kolicima. Sada dobro obuene
gospoe dolaze kod Bake preklinjui je da im da pile ili kobasicu u zamenu za
prsten ili minue.

Dele se bonovi za hranu. Ljudi ekaju u redovima pred mesarom i pekarom


od etiri sata izjutra. Ostale prodavnice ostaju zatvorene, u nedostatku
namirnica.
Svima nedostaje svega.
Baki i nama ne nedostaje niega.
Kasnije, ponovo imamo svoju vojsku i vladu, ali sada nai Oslobodioci
upravljaju naom vojskom i naom vladom. Njihova zastava se vijori na svim
javnim zdanjima. Fotografija njihovog voe izloena je svuda. Ue nas svojim
pesmama, svojim plesovima, prikazuju nam svoje filmove u naim
bioskopima. U kolama, jezik naih Oslobodilaca je obavezan, ostali strani
jezici su zabranjeni.
Na raun naih Oslobodilaca ili na raun nae nove vlade, nikakva kritika,
nikakva ala nije dozvoljena. Na najobiniju prijavu, ma ko to bio, bacaju ga u
zatvor, bez suenja, bez presude. Mukarci i ene nestaju a da se ne zna zato,
a njihove porodice vie nikada od njih nee dobiti vesti.
Granica je ponovo podignuta. Sada je neprelazna.
Naa zemlja okruena je bodljikavom icom; potpuno smo odseeni od
ostatka sveta.

OPET POINJE KOLA

Na jesen, sva deca se vraaju u kolu, osim nas.


Kaemo Baki:
- Bako, ne elimo vie nikada da idemo u kolu.
Ona kae:
- Toplo se nadam. Potrebni ste mi ovde. A i ta biste jo mogli da nauite u
koli?
- Nita, Bako, apsolutno nita.
Uskoro primamo jedno pismo. Baka pita:
- ta pie?
- Pie da ste vi odgovorni za nas i da moramo da se javimo u kolu.
Baka kae:
- Spalite pismo. Ja ne znam da itam, a ni vi isto. To pismo niko nije
proitao.
Spaljujemo pismo. Uskoro primamo drugo. U njemu pie da ako ne
budemo ili u kolu, Baka e biti kanjena zakonom. Spaljujemo i to pismo.
Kaemo Baki:
- Bako, ne zaboravite da je jedan od nas slep, a drugi gluv.
Nakon par dana, pojavljuje se kod nas neki ovek. On kae:
- Ja sam inspektor za osnovne kole. Vi drite kod sebe dva deteta na
uzrastu obaveznog kolovanja. Ve ste primili dva upozorenja u vezi s tim.
Baka kae:
- Govorite o pismima? Ja ne znam da itam. A ni deca.
Jedan od nas pita:
- Ko je to? ta kae?
- Pita znamo li da itamo. Kakav je?
- Visok je, deluje opasno.
Zajedno viemo:
- Odlazite! Nemojte nas povrediti! Nemojte nas ubiti! U pomo!
Sakrivamo se pod sto. Inspektor pita Baku:

- ta im je? ta ih je spopalo?
Baka kae:
- Oh, jadnici, plae se svakoga! Preiveli su uasne stvari u Velikom
Gradu. Uz to, jedan je gluv, a drugi slep. Gluvi mora objanjavati slepom ta
vidi, a slepi mora objanjavati gluvom ta uje. Inae, ne bi nita shvatili.
Mi urlamo pod stolom:
- U pomo, u pomo! Eksplodira! Strahovito tutnji! Seva na sve strane!
Baka objanjava:
- Kada se nekoga uplae, uju i vide stvari koje ne postoje.
Inspektor kae:
- Imaju halucinacije. Trebalo bi ih odvesti na leenje u bolnicu.
Mi urlamo jo jae.
Baka kae:
- Boe sauvaj! U bolnici ih je i zadesila nesrea. Navratili su kod svoje
majke koja je tamo radila. Kada su na bolnicu pale bombe, oni su bili tamo,
videli su ranjene i mrtve; i sami su ostali u komi nekoliko dana.
Inspektor kae:
- Jadna deica. Gde su im roditelji?
- Mrtvi ili nestali. Ko e znati?
- Mora da su teko breme za vaa plea.
- ta da se radi? Nemaju nikog drugog osim mene.
Odlazei, inspektor prua Baki ruku:
- Vi ste jedna veoma estita ena.
Primamo i tree pismo u kome pie da smo osloboeni od pohaanja kole
zbog naih telesnih mana i zbog naih psihikih trauma.

BAKA PRODAJE VINOGRAD

Jedan oficir dolazi kod Bake traei od nje da proda vinograd. Vojska hoe
na tom zemljitu da podigne zgradu za graniare.
Baka pita:
- A ime mislite da mi platite? Novac ne vredi nita.
Oficir kae:
- U zamenu za vae zemljite, uveemo tekuu vodu i struju u vau kuu.
Baka kae:
- Ne treba meni ni vaa struja ni vaa tekua voda. Oduvek sam ivela bez
toga.
Oficir kae:
- Mi vam isto tako moemo oduzeti vinograd bez ikakve nadoknade. A to
emo i uraditi ako ne prihvatite na predlog. Vojsci je potrebno vae zemljite.
Vaa patriotska dunost je da joj ga date.
Baka otvara usta, ali mi se umeamo:
- Bako, vi ste ve u godinama i umorni. Vinograd vam zadaje mnogo posla
a ne donosi gotovo nita. A vrednost vae kue e, naprotiv, mnogo porasti s
vodom i strujom.
Oficir kae:
- Vai unuci su pametniji od vas, Bako.
Baka kae:
- Kako moete to da kaete! Pregovarajte onda s njima. Neka oni odlue.
Oficir kae:
- Ali treba mi va potpis.
- Potpisau sve to hoete. U svakom sluaju, ja ne znam da piem.
Baka poinje da plae, die se, kae nam:
- Imam poverenja u vas.
Ona odlazi u svoj vinograd.
Oficir kae:
- Kako voli svoj vinograd, jadna bakica. Dakle, jesmo li sklopili posao?

Mi kaemo:
- Kao to ste mogli i sami da ustanovite, to zemljite ima za nju veliku
sentimentalnu vrednost i vojska sigurno nee hteti da lii teko steenog dobra
jednu jadnu bakicu koja je, sem toga, poreklom iz zemlje naih junakih
Oslobodilaca.
Oficir kae:
- A, je l? Ona je poreklom...
- Da. Savreno govori njihov jezik. Mi takoe. I ako imate nameru da
poinite zloupotrebu...
Oficir veoma brzo kae:
- Ma ne, nipoto! ta elite?
- Osim vode i struje, elimo kupatilo.
- Samo to! A gde elite da bude vae kupatilo?
Vodimo ga u nau sobu, pokazujemo mu gde elimo kupatilo.
- Ovde, da se ulazi iz nae sobe. Sedam do osam kvadratnih metara.
Ugraenu kadu, lavabo, tu, bojler, wc.
On nas dugo gleda, kae:
- To je izvodljivo.
Mi kaemo:
- Hteli bismo takoe radio-aparat. Nemamo ga, a ne moe da se kupi.
On pita:
- I to je sve?
- Da, to je sve.
On prasne u smeh:
- Imaete vae kupatilo i va radio. Ali bolje bi mi bilo da sam pregovarao
s vaom bakom.

BAKINA BOLEST

Jednoga jutra, Baka ne izlazi iz svoje sobe. Lupamo na njena vrata,


dozivamo je, ona ne odgovara.
Idemo iza kue, razbijamo jedno okno na prozoru njene sobe da bismo
mogli ui unutra.
Baka lei na krevetu, ne mie se. Ipak die i kuca joj srce. Jedan od nas
ostaje pored nje, drugi ide po lekara.
Lekar pregleda Baku. Kae:
- Vaa Baka je imala napad apopleksije, modano krvarenje.
- Hoe li umreti?
- Ne moemo znati. Stara je, ali srce joj je jako. Dajte joj ove lekove tri
puta dnevno. A onda, trebalo bi da se neko brine o njoj.
Mi kaemo:
- Mi emo se brinuti o njoj. ta treba raditi?
- Davati joj da jede, kupati je. Verovatno e ostati zauvek paralizovana.
Lekar odlazi. Mi spremamo kau od povra i dajemo Baki da jede na
kaiicu. Predvee se osea vrlo neprijatan miris iz njene sobe. Podiemo
njenu ebad: njena slamarica je puna izmeta.
Idemo po slamu kod jednog seljaka, kupujemo pelene i gumene gaice za
bebe.
Svlaimo Baku, kupamo je u naoj kadi, nametamo joj istu postelju. Ona
je toliko mrava da joj gaice za bebe veoma dobro pristaju. Menjamo joj
pelene vie puta na dan.
Nedelju dana kasnije, Baka poinje da mrda rukama. Jednog jutra,
doekuje nas grdnjama:
- Kukini sinovi! Ispecite koko! Kako mislite da povratim snagu s vaim
zeleniem i kaama? Hou jo i kozijeg mleka! Nadam se da nita niste
zapustili dok sam bila bolesna!
- Ne, Bako, nita nismo zapustili.
- Pomozite mi da ustanem, nitarije!

- Bako, treba da ostanete u krevetu, tako je rekao lekar.


- Lekar, lekar! Kakva budala! Zauvek paralizovana! Pokazau ja njemu
kako sam ostala paralizovana!
Pomaemo joj da ustane, pratimo je u kuhinju, posaujemo je na klupu.
Kada je koko peena, ona jede sama. Posle obeda, kae:
- ta ekate? Napravite mi jedan vrlo vrst tap, pourite, dangube, hou
da ispregledam je li sve u redu.
Jurimo u umu, nalazimo odgovarajuu granu i teemo tap po Bakinoj
meri, na njene oi. Ona ga zgrabi i preti nam:
- Teko li se vama, ako sve nije u redu!
Odlazi u batu. Pratimo je izdaleka. Ulazi u zahod, ujemo je kako mrmlja:
- Gae! Kakva ideja! Potpuno su ludi!
Kada se ona vrati kui, mi idemo u zahod da izvidimo. Bacila je gaice i
pelene u rupu.

BAKINO BLAGO

Jedne veeri, Baka kae:


- Dobro zatvorite sva vrata i sve prozore. Hou neto da vam kaem, i neu
da nas neko uje.
- Niko nikada ne prolazi ovuda, Bako.
- Graniari se svuda pomalo etkaju, to dobro znate. I ne ustruavaju se da
prislukuju na vratima. Donesite mi i list papira i olovku.
Mi pitamo:
- Hoete da piete, Bako?
Ona vie:
- Posluajte! Ne postavljajte pitanja!
Zatvaramo prozore i vrata, donosimo papir i olovku. Baka, sedei na
drugom kraju stola, crta neto na papiru. apatom kae:
- Evo gde se nalazi moje blago.
Prua nam papir. Nacrtala je na njemu jedan pravougaonik, jedan krst, a
ispod krsta krug. Baka pita:
- Jeste li shvatili?
- Da, Bako, shvatili smo. Ali to smo ve znali.
- Molim, ta ste to ve znali?
Odgovaramo apuui:
- Da se vae blago nalazi pod krstaom na Dedinom grobu.
Baka na trenutak uti, zatim kae:
- Mogla sam i da pretpostavim. Znate li ve dugo?
- Odavno, Bako. Otkako smo vas videli da se starate o Dedinom grobu.
Baka veoma glasno die:
- Nita mi ne vredi da se nerviram. U svakom sluaju, sve je vae. Sada ste
dovoljno pametni da znate ta ete s tim.
Mi kaemo:
- Za sada, ne moe se s tim uiniti bogzna ta.
Baka kae:

- Ne moe. U pravu ste. Treba ekati. Umeete da ekate?


- Da, Bako.
utimo neko vreme sve troje, zatim Baka kae:
- To nije sve. Kada budem imala novi napad, znajte da neu vaeg kupanja,
vaih gaa ni vaih pelena.
Ona ustaje, trai po polici meu teglama. Vraa se s jednom plavom
bocom:
- Umesto vaih svinjarija od lekova, sasuete sadraj ove boce u moju
prvu olju mleka.
Mi ne odgovaramo. Ona vie:
- Jeste li razumeli, kukini sinovi?
Mi ne odgovaramo. Ona kae:
- Moda se plaite autopsije, usranci mali? Nee biti autopsije. Niko nee
terati mak na konac kad umre jedna starica posle drugog napada.
Mi kaemo:
- Ne plaimo se mi autopsije, Bako. Samo mislimo da se vi moete
oporaviti i po drugi put.
- Ne. Neu se oporaviti. To znam. Dakle, treba svriti s tim to bre.
Ne kaemo nita, Baka poinje da plae:
- Ne znate vi ta znai biti paralizovan. Sve vidi, sve uje, a ne moe da
se pomeri. Ako niste sposobni da mi uinite ni tu malu uslugu, onda ste
nezahvalnici, guje koje sam gajila u nedrima.
Mi kaemo:
- Prestanite da plaete, Bako. Uiniemo to; ako to zaista elite, uiniemo
to.

NA OTAC

Kada stigne na otac, mi sve troje radimo u kuhinji jer napolju pada kia.
Otac zastaje pred vratima, prekrtenih ruku, razmaknutih nogu. On pita:
- Gde je moja ena?
Baka se ceri:
- Svata! Ona je zbilja imala mua.
Otac kae:
- Da, ja sam mu vae kerke. A ovo su moji sinovi.
Gleda nas, dodaje:
- Mnogo ste porasli. Ali niste se izmenili.
Baka kae:
- Moja kerka, vaa ena, poverila mi je decu.
Otac kae:
- Bolje bi uradila da ih je poverila nekom drugom. Gde je ona? Rekli su mi
da je otila u inostranstvo. Je li to istina?
Baka kae:
- Zastarelo je, sve to. Gde ste do sada bili?
Otac kae:
- Bio sam ratni zarobljenik. A sada hou da pronaem svoju enu. Ne
pokuavajte bilo ta da mi sakrijete, vetice jedna matora.
Baka kae:
- Mnogo mi se svia nain na koji mi zahvaljujete na svemu to sam uinila
za vau decu.
Otac vie:
- Ba me briga! Gde mi je ena?
Baka kae:
- Ba vas briga? Za vau decu i za mene? E pa, pokazau vam gde je ona,
vaa ena!
Baka izlazi u batu, mi je pratimo. Svojim tapom pokazuje leju cvea koju
smo zasadili na grobu nae Majke:

- Evo! Ona je ovde, vaa ena. Pod zemljom.


Otac pita:
- Mrtva? Od ega? Kada?
Baka kae:
- Mrtva. Od granate. Par dana pred kraj rata.
Otac kae:
- Zabranjeno je pokopavati ljude bilo gde.
Baka kae:
- Pokopali smo je tu gde je i umrla. A to nije bilo gde. To je moja bata. To
je bila i njena bata kada je bila mala.
Otac gleda mokro cvee, kae:
- Hou da je vidim.
Baka kae:
- Bolje nemojte. Ne treba uznemiravati mrtve.
Otac kae:
- U svakom sluaju, treba je sahraniti na groblju. Takav je zakon. Donesite
mi lopatu.
Baka slee ramenima:
- Donesite mu lopatu.
Na kii, gledamo Oca kako unitava na mali cvetnjak, gledamo ga kako
kopa. Dolazi do ebadi, razgre ih. Tamo lei jedan veliki kostur, s jednim
sasvim malim kosturom priljubljenim na njegove grudi.
Otac pita:
- ta je ovo, ova stvar na njoj?
Mi kaemo:
- To je beba. Naa sestrica.
Baka kae:
- Lepo sam vam rekla da ostavite mrtve na miru. Doite u kuhinju da se
operete.
Otac ne odgovara. Gleda kosture. Lice mu je mokro od znoja, suza i kie. S
mukom izlazi iz jame i odlazi ne okrenuvi se, ruku i odee punih blata.
Mi pitamo Baku:
- ta emo sada?
Ona kae:
- Treba ponovo zatrpati jamu. ta bismo drugo mogli da uradimo?
Mi kaemo:
- Idite u toplo, Bako. Mi emo se pobrinuti za sve.

Ona se vraa.
Pomou jednog ebeta prenosimo kosture na tavan, rasporeujemo kosti na
slami da se osue. Potom silazimo i zatrpavamo jamu u kojoj nema vie
nikoga.
Kasnije, mesecima, glaamo, lakiramo lobanju i kosti nae Majke i bebe,
potom briljivo sastavljamo kosture, privezujui svaku kost tankom iicom.
Kada je na posao zavren, veamo kostur nae Majke za jednu tavansku gredu
i kaimo bebin kostur o njen vrat.

NA OTAC SE VRAA

Naega Oca emo ponovo videti tek nekoliko godina kasnije.


U meuvremenu, Baka je imala novi napad i mi smo joj pomogli da umre
kao to nam je traila. Sada je sahranjena u istom grobu u kome je i Deda. Pre
nego to je grob otvoren, pokupili smo blago i sakrili smo ga pod klupu ispred
naeg prozora, gde se nalaze jo i puka, meci, rune bombe.
Otac stie jedne veeri, pita:
- Gde vam je Baka?
- Umrla je.
- ivite sami? Kako se snalazite?
- Veoma dobro, Oe.
On kae:
- Doao sam ovamo krijui se. Treba da mi pomognete.
Mi kaemo:
- Niste nam se javljali godinama.
On nam pokazuje svoje ruke. Nema vie nokata. Iupani su mu iz korena:
- Izlazim iz zatvora. Muili su me.
- Zato?
- Ne znam. Nizata. Ja sam politiki sumnjiva osoba. Ne mogu da
obavljam svoj posao. Neprestano sam pod prismotrom. Redovno mi pretresaju
stan. Nemogue mi je i dalje iveti u ovoj zemlji.
Mi kaemo:
- Hoete da preete granicu.
On kae:
- Da. Vi koji ivite ovde, vi mora da poznajete, znate...
- Da, poznajemo, znamo. Granica je neprelazna.
Otac poginje glavu, na trenutak posmatra svoje ruke, zatim kae:
- Mora da ipak postoji neka pukotina. Mora da ipak postoji nain da se
proe.
- Ako rizikujete svoj ivot, da.

- Vie volim da umrem nego da ostanem ovde.


- Treba da se odluite znajui dobro stvar, Oe.
On kae:
- Sluam vas.
Mi objanjavamo:
- Prva tekoa je da doete do prve bodljikave ice a da ne naiete na
patrolu, da ne budete primeeni sa osmatranice. To je izvodljivo. Mi znamo
vreme patroliranja i mesto osmatranica. Ograda je visoka metar i po a iroka
metar. Potrebne su dve daske. Jedna da se uspuete na ogradu, druga koju treba
postaviti gore tako da se moete na njoj odrati uspravno. Ako izgubite
ravnoteu, padate izmeu ica i ne moete vie izai.
Otac kae:
- Neu izgubiti ravnoteu.
Mi nastavljamo:
- Treba pokupiti obe daske da na isti nain preete drugu ogradu koja se
nalazi sedam metara dalje.
Otac se smeje:
- To je deija igra.
- Da, ali prostor izmeu dve ograde je miniran.
Otac bledi:
- Onda je to nemogue.
- Ne. To je pitanje sree. Mine su postavljene u cikcak, u w. Ako sledite
pravu liniju, rizikujete da nagazite na jednu jedinu minu. Ako pravite velike
koraaje, ansa vam je otprilike jedan naprema sedam da je izbegnete.
Otac na trenutak razmilja pa kae:
- Prihvatam taj rizik.
Mi kaemo:
- U tom sluaju, rado emo vam pomoi. Otpratiemo vas do prve ograde.
Otac kae:
- Dogovoreno. Hvala vam. Da nemate sluajno neto za jelo? Posluujemo
ga hlebom i kozijim sirom. Nudimo ga i vinom koje potie iz biveg Bakinog
vinograda. Sipamo u njegovu au par kapi sredstva za uspavljivanje koje je
Baka tako dobro umela da priprema od biljaka.
Vodimo Oca u nau sobu, kaemo:
- Laku no, Oe. Lepo spavajte. Probudiemo vas sutra.
Mi odlazimo da legnemo na ugaonu klupu u kuhinji.

RAZDVAJANJE

Sutradan ujutro, ustajemo veoma rano. Uveravamo se da je na Otac u


dubokom snu.
Pripremamo etiri daske.
Iskopavamo Bakino blago: zlatnike i srebrenjake, mnogo nakita. Stavljamo
najvei deo u jednu platnenu torbu. Uzimamo, takoe, svaki po runu bombu,
za sluaj da nas iznenadi patrola. Uklonivi je, moemo dobiti na vremenu.
Pravimo jedan izvidniki krug pored granice, da odredimo najbolje mesto:
mrtvi ugao izmeu dve osmatranice. Tamo, u podnoju jednog velikog drveta,
kamufliramo platnenu torbu i dve daske.
Vraamo se, jedemo. Kasnije, nosimo doruak naem Ocu. Moramo da ga
prodrmamo da bi se probudio. Trlja oi i kae:
- Odavno se nisam ovako dobro naspavao.
Stavljamo mu posluavnik na krilo. On kae:
- Kakva gozba! Mleko, kafa, jaja, unka, maslac, dem! Ove stvari ne
moe da nae u Velikom Gradu. Kako uspevate?
- Radimo. Jedite, Oe. Neemo imati vremena da vam ponudimo i drugi
obrok pre vaeg odlaska.
On pita:
- Znai veeras?
Mi kaemo:
- Znai odmah. im budete spremni.
On kae:
- Vi ste ludi? Odbijam da preem tu usranu granicu u po bela dana! Videli
bi nas.
Mi kaemo:
- Ali i nama je potrebno da vidimo, Oe. Samo glupi ljudi pokuavaju da
preu granicu nou. Patrole su nou uetvorostruene i zonom neprestano
araju reflektori. Naprotiv, nadzor popusti oko jedanaest sati ujutro. Graniari
misle kako niko nije dovoljno lud da pokuava prelazak u to vreme.

Otac kae:
- Sigurno ste u pravu. Uzdam se u vas.
Mi pitamo:
- Dozvoljavate li da pretresemo vae depove dok jedete?
- Moje depove? Zato?
- Ne treba da vas identifikuju. Ako bi vam se neto desilo i ako bi saznali
da ste na otac, bili bismo optueni za sauesnitvo.
Otac kae:
- Vi na sve mislite.
Mi kaemo:
- Primorani smo da mislimo na svoju bezbednost.
Pretresamo njegovu odeu. Uzimamo njegove isprave, linu kartu, adresar,
jednu voznu kartu, raune i fotografiju nae Majke. Spaljujemo sve to u
kuhinjskoj pei, sem fotografije.
U jedanaest sati, polazimo. Svaki od nas nosi po dasku.
Na Otac ne nosi nita. Traimo od njega samo da nas sledi pravei to
manje buke.
Stiemo blizu granice. Kaemo naem Ocu da legne iza jednog velikog
drveta i da se vie ne mie.
Ubrzo, na par metara od nas, prolazi jedna patrola od dva oveka. ujemo
ih kako priaju:
- Pitam se ta e biti za klopu.
- Isto sranje kao i obino.
- Ima sranja i sranja. Jue je bilo odvratno, ali ponekad je dobro.
- Dobro? Ne bi to rekao da si nekad jeo supu moje majke.
- Nikad nisam jeo supu tvoje majke. Majku ja nikad nisam ni imao. Oduvek
sam jeo samo sranja. U vojsci barem s vremena na vreme jedem dobro.
Patrola se udaljava. Mi kaemo:
- Krenite, Oe. Imamo dvadeset minuta pre nailaska sledee patrole.
Otac uzima dve daske pod mike, ide napred, prislanja jednu od dasaka na
ogradu, pentra se.
Mi leerno potrbuke iza velikog drveta, zaepljujemo ui rukama,
otvaramo usta.
Eksplozija.
Trimo do bodljikave ice s druge dve daske i platnenom torbom.
Na Otac lei pored druge ograde.
Da, ima jedan nain da pree granicu: da pusti nekoga da je pree ispred

tebe.
Uzevi platnenu torbu, hodajui po stopama, zatim po nepominom telu
naega Oca, jedan od nas odlazi u drugu zemlju.
Onaj koji ostaje vraa se u Bakinu kuu.

AGOTA KRISTOF roena je 1935. godine u maarskom gradiu Kosegu,


pored austrijske granice. Tokom krvavih dogaaja u njenoj domovini, 1956,
primorana je da emigrira, najpre u Austriju, potom u vajcarsku, gde godinama
naporno radi u fabrici satova. I danas ivi u vajcarskoj, u Neatelu, skromnim
i povuenim ivotom.
Najpre pie pozorine komade, a zatim poinje svoju romanesknu trilogiju,
direktno na francuskom. Prvi od tri romana - Velika Sveska (Le Grand Cahier,
1986), doiveo je munjevit uspeh irom sveta. Sledi Dokaz (La Preuve, 1988)
i Trea la (Le Troisieme Mensonge, 1991), dobitnik francuske nagrade Livre
Inter 1992.
Svaki roman je nastavak (i protivrenost!) prethodnog, iako se mogu itati
i odvojeno. Prevedeni su u dvadesetak zemalja. Ovu trilogiju, kao i poslednji
roman Jue (flier, 1995), objavio je pariki izdava Seuil.
VELIKA SVESKA poinje poput bajke brae Grim. U Velikom Gradu
neke bezimene i okupirane zemlje besni rat. Majka odvodi svoje sinie
blizance u pogranini gradi kod njihove bake, da ne bi umrli od gladi. Deaci
su aneoski lepi, pametni. Baka je strana: nepismena, prljava, krta, zla, pa
ak i ubica, zbog ega je metani zovu Vetica. Ona kinji svoje unuke i mui ih
glau kada odbiju da obavljaju za nju najtee poslove. Zove ih kukini
sinovi. I drugi ljudi ih tuku, vreaju. Ali, blizanci su daleko od obinih... Ne
preputajui se okrutnoj sudbini, oni sa zastraujuom logikom grade sopstveni
svet u kome razvijaju metode preivljavanja. Sistematski podvrgavaju telo i
duu nizu vebi, prose, lau, kradu, ucenjuju, ubijaju... ako ocene da je to
apsolutno potrebno. Kako se svet oko njih iri, postaju nepobedivi. Sve to
rade i vide marljivo zapisuju u Veliku Svesku, ograniavajui se na istinite
stvari. Nikada ni o emu ne sude, poput svoga tvorca, gospoe Kristof.
Ogoljenim stilom, s minimalnim fondom rei i dobro doziranim humorom
(malo predaha!) Agota Kristof u Velikoj Svesci vodi itaoca do vrhunca
apsurdne surovosti, predoavajui mu, u naizgled bezazlenim i naivnim
dijalozima, najvee uase i poroke naeg veka. Ova udesna knjiga, u kojoj
ljudski kostur nije skriven u plakaru, ve bukvalno visi iznad deije postelje,
ita se bez daha. Njen kraj zapanjuje i zbunjuje. No, s blizancima, iji su
depovi krcati blagom (opet kao u bajci!), rastajemo se samo privremeno. U
sledea dva romana trilogije oni rastu, ali raste i itaoeva zbunjenost. Ko su
zapravo blizanci... da li su ikada iveli kod Bake? Postoji li negde Dokaz za
to? Ili je sve La!

V. C.


Agota Kristof VELIKA SVESKA
DOLAZAK KOD BAKE
BAKINA KUA
BAKA
POSLOVI
UMA I REKA
PRLJAVTINA
VEBA JAANJA TELA
POSILNI
VEBA JAANJA DUHA
KOLA
KUPOVINA PAPIRA, SVESKE I OLOVAKA
NAE UENJE
NAA SUSETKA I NJENA KERKA
VEBA PROSJAENJA
ZEIJA USNA
VEBA SLEPILA I GLUVOE
DEZERTER
VEBA GLADOVANJA
DEDIN GROB
VEBA SUROVOSTI
DRUGA DECA
ZIMA
POTAR
OBUAR
KRAA
UCENA
OPTUBE
PAROHIJSKA SLUKINJA

2
4
6
8
9
11
12
14
16
18
20
22
24
26
28
30
32
34
36
38
40
42
44
46
48
50
52
54
56

KUPANJE
PAROH
SLUKINJA I POSILNI
STRANI OFICIR
STRANI JEZIK
OFICIROV PRIJATELJ
NAA PRVA PREDSTAVA
RAZRAIVANJE NAIH PREDSTAVA
POZORITE
UZBUNE
LJUDSKO STADO
BAKINE JABUKE
POLICAJAC
SASLUAVANJE
U ZATVORU
STARI GOSPODIN
NAA ROAKA
NAKIT
NAA ROAKA I NJEN DRAGI
BLAGOSLOV
BEANJE
BRDO LEEVA
NAA MAJKA
ODLAZAK NAE ROAKE
DOLAZAK NOVIH STRANACA
POAR
KRAJ RATA
OPET POINJE KOLA
BAKA PRODAJE VINOGRAD
BAKINA BOLEST
BAKINO BLAGO
NA OTAC

59
61
63
65
67
69
72
74
76
78
80
82
84
87
89
92
94
96
98
100
102
104
106
109
112
114
116
118
120
122
124
126

NA OTAC SE VRAA

129

RAZDVAJANJE

131