EKSPRES ZA SEVER

Možda niko nije umeo da te želi ovako

kao ja noćas

tvoje ruke bele kao samoća

tvoja bedra sa ukusom platna i voća
tvoj malo šuštavi glas

sa nosom dečačkim prilepljenim

uz okno vagona,

nejasan samom sebi

kao oproštajno pismo padavičara,

i čudno uznemiren toplinom

kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem

da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,

da se vrtim kao lišće,

kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice

da malo nemam plan

da imitiram klavijature,
liftove
i okean

da zaboravim ruku na tvom struku

i lice uz tvoje lice.

Miroslav Mika Antić