You are on page 1of 2

2. Однос Цркве и државе у Русији – Св.

Филип II и патријарх Филарет Романов

Филип II је рођен 11. фебруара 1507. године, као Фјодор Стефанович Коликов, у
граду Галичу, припадао је бојарској породици. велики кнез Василије III га je довео на двор
у Москви, где се упознао са царевићем Иваном, потоњим Иваном ΙV. Према житију св.
Филипа док је био на литургији 5. јуна 1537. године, чуо је да му се Господ обраћа речима:
,, Ниједан човек не може два господара“. Тајно је напустио Москву одевен као мужик
(сељак), једно време се скривао у близини села Кижне, где је радио као пастир. Затим је
отишао у манастир Соловкиј, где се замонашио и добио име Филип. После 11 година,
Филип је постао игуман манастира. За време његове управе, манастир је постао духовни
центар. И дан-данас многе зграде, подигнуте у време када је био игуман, постоје. Када је
митрополит московски Герман 1566. преминуо, Иван је пожелео да управо Филип буде
митрополит. Сагласио се да буде изгласан, али под условом да Иван распусти Опричину.
Филип је посвећен за епископа и устоличен 25. јуна 1566. године. Како ни после две
године Иван није распустио Опричину, дошло је до кварења односа између њега и
митрополита. На Крстопоклону недељу 1568. године, цар је дошао на Литургију. Филип је
одбио да га благслови, пребацујући му масакр. После овог сусрета у цркви, Иван је
оптужио Филипа за враџбине и блудни живот. Опричници су упали у цркву за време
Литургије, поцепали мнитроплитове одежде и свезаног у ланцима одвели у Богојављенски
манастир, а затим га пребацили у Отрошки манастир на Тверу. По царевом наређењу, у
новембру 1568. године, сабор је свргао Филипа.'Годину дана касније, два дана пред Божић
1569., по царевом наређењу, Маљута Скуратов је задавио Филипа у манастиру.
Овде се осликава тежња да се Црква стави под контролу цара Ивана IV, који је
желео да сва власт у земљи буде њему подређена. Филип није био вољан да устукне пред
царевим захтевима за подршку, јер су његови поступци кршили постулате хришћанског
живота и вере. Код патријарха Филарета се уочава тежња да власт преузме у руке сам
патријарх, па се може рећи да је он био савладар своме сину, Михаилу Романову.
Фјодор Никитович Романов, син угледног бојара Никите Романовича Фјодор, је
рођен 1553. године. Током владавине Фјодора I (1584-1598) се истакао као вешт војник и
дипломата. После смрти бездетног цара и доласка на власт Бориса Годунова, он као опасни
кандидат за престо, бива присиљен да се замонаши заједно са својом женом. Тако Фјодор
постаје монах Филарет. Доласком на власт лажног Димитрија I, њега ослобађају из
манастирског притвора и постављају за ростовског митрополита. За време Димитрија II
добија титулу ,,патријарх све Русије“, иако је његова јурисдикција била ограничена само
на мале делове тадашње Русије. Од 1610-1618. године је био затвореник Сигисмунда III
Васе. Митрополит Филарет се вратио 1619. године и званично постао патријарх целе
Русије, поневши исту титулу као цар – велики государ (велики владар). Све до своје смрти
1633. године, митрополит је управљао земљом, као и својим сином, царем Михаилом.
На плану државног уређења, он се постарао да боље уреди државну
администрацију на четири дела , везао је сељаке за земљу, спречивши бекства пореских
обвезника у области где се порез није убирати. Дао је чак себи овлашћења да суди људима
за неке преступе.
На пољу архипастирске делатности, он је био ревностан бранилац православља и
охрабривао писање теолошких радова, који ће постати језгро за потоњу Патријаршијску
библиотеку. Заповедио је да свака архиепископија мора имати богословију за обуку
будућих клирика.

Све у свему. . овај патријарх није сакривао жеље да влада и да се меша у државне послове и да заобилази свог сина и цара у издавању царских декрета и преузимању на себе световних дужности.