Preveo s nemakog

Slobodan Damnjanovi
Naslov originala

Christian Eisert
Kim & Struppi
Ferien in Nordkorea

Copyright by Ullstein Buchverlage GmbH, Berlin.

Published by ullstein extra Verlag

Photographies Christian Eisert

Translation copyright za srpsko izdanje 2015, LAGUNA

Za A.
 Nestali grad

K
o eli da izae pred kartu?, upitao je gospodin
Tomas na asu geografije. Po rasporedu je u stvari

bila matematika, ali se oekivala jedna delegacija:

ministar prosvete Severne Koreje Ri Dong Du i zamenik
ministra prosvete NDR; ministarka prosvete Margot Honeker
u tom trenutku bila je zauzeta nekim vanijim stvarima.
Javie se dve devojice i jedan deak.
Debeljukasta Sendi nije dolazila u obzir. Jasno se videlo
da je njenu plavu i retku kosu oiala majka, koja nije imala
nimalo frizerskog dara. Osim toga, Sendi nije nosila propisa-
nu pionirsku bluzu ve samo obinu plavu majicu. Druga je
bila Nensi. Njena gusta plava kosa bila je upletena u debelu
kiku koja joj je dopirala do struka, a pionirska marama joj
je bila u besprekornom stanju. Nensi je bila savrena, ali je
ve ranije prilikom posete jedne delegacije nastupila u ulozi
predstavnika uenika. Kada bi opet bila u prvom planu,
izgledalo bi da NDR ima samo jedno pametno dete.
I tako je izbor pao na deaka. On je nosio naoari iji je
ram bio neto vei nego to je trebalo da bude. Pionirska
8 Kristijan Ajzert

bluza i marama nisu bile u tako savrenom stanju kao kod

Nensi, ali su ipak mogle da prou.
Gospodin Tomas je dao poslednja uputstva i pritom je
sa tri i po prsta desne ruke palac i pola kaiprsta izgubio
je kao deak, kada je pravio prangije za Novu godinu pro-
verio da li mu je zakopan lic na pantalonama. Odeljenje
se za dve godine naviklo na taj njegov gest, koji se redovno
ponavljao; isto kao to se naviklo na tragove od krede na
tom mestu.
Sledeih nekoliko minuta i on i odeljenje u tiini su ekali
da iznenadna poseta prekine njihov sasvim uobiajen as.
Na tabli je pisalo: Geografske irine i duine, a ispod toga
koordinate Berlina, glavnog grada Nemake Demokratske
Republike. Nedostajale su koordinate Pjongjanga, glavnog
grada KNDR. To je bio natpis na tabli gospodina Tomasa
koji je mogao da se proita. Najzad je neko zakucao na vrata.
Gospodin Tomas je bez ikakvog uvoda rekao:
Danas emo obraivati geografske irine i duine. Ko e
nam rei gde se nalazi Pjongjang? A onda je zastao i sasvim
zbunjeno rekao: Oh, pa to neko kuca na naa vrata.
A na vratima se pojavila crvena puna nae direktorke.
Samo nastavite, kolega. Direktorka, njen zamenik, dvo-
jica nepoznatih ljudi u svetlosivim odelima i tri Korejca u
tamnosivim odelima, jedno za drugim, proli su du zida
uionice i stigli do njenog kraja. Severnokorejci su svi imali
isti razdeljak na kosi. Jedan od njih se nasmeio otkrivajui
niz nepravilno poreanih zuba; bio je to Ri Dong Du lino.
A na drugom kraju uionice, tamo pored zidnih novina
posveenih Meunarodnom danu deteta, nalazila se, narav-
no sasvim sluajno, prazna klupa sa dve stolice. Direktorka
i Ri Dong Du zauzeli su svoja mesta. A iza njih se naeio
jedan od preostale dvojice Korejaca; bio je to prevodilac.
 Kim i Tintin 9

Uitelj je prozvao onog deaka i postavio ga ispred kar-

te. Kakva gomila arenih zemalja! Sovjetski Savez oznaen
ruiastom bojom; pa zeleno obojene Sjedinjene Drave;
pa mala NDR nebeskoplave boje. Deak je na sebi oseao
poglede prisutnih odeljenja, delegacije i pogled gospodina
Tomasa. Zurio je u kartu ispred sebe. Posmatrana izbliza,
karta sveta je delovala sasvim nepregledno.
Pa!, ree gospodin Tomas sa naglaenom veselou,
koja je bila u suprotnosti sa podrhtavanjem njegovog glasa,
sada kreni sleva nadesno. Od Evrope ka Aziji.
Prevodilac prenese njegove rei.
Ali taj deak nikada nije umeo da bez oklevanja pogodi
koja mu je desna a koja leva strana. Bio je kao oamuen.
Naoare su mu skliznule s nosa. On ih kaiprstom vrati
nazad, pa se glupavo zagleda u gospodina Tomasa. A on je
petljao oko lica i oima pokazivao na drugi kraj karte. I to
je pomoglo.
Deak je Kinu brzo pronaao. uta podebela mrlja
postavljena ispod ruiastog Sovjetskog Saveza. A odmah
zatim pokazao je na Korejsku Narodnu Demokratsku Repu-
bliku KNDR.
Svi odahnue; pa i prevodilac.
A sad bismo eleli da ujemo, ukljui se direktorka
iz poslednje klupe, na kojoj se geografskoj irini i duini
nalazi Pjongjang. I ona je umesto p izgovorila f.
Prevodilac prenese njen zahtev, a Ri Dong Du s odo-
bravanjem klimnu glavom. I deblji od dvojice svetlosivih
drugova klimnu glavom. Verovatno je to bio zamenik Mar-
got Honeker.
Deak je blenuo u Korejsko poluostrvo. Taj komad
zemlje je liio na morskog konjia. Severnokorejska izdu-
ena njuka pruala se odozgo nadesno, a ispod nje izboio
10 Kristijan Ajzert

se junokorejski trup. Nedostajao je rep, koji kao da je bio

odseen. Severna i Juna Koreja morski konji koji kuka
zbog bolova.
Boje i linije, slova i brojke. Sve se to izmealo. Deaku
tada na pamet pade ogromni tobogan koji se nalazi tu negde,
u glavnom gradu Severne Koreje. Prethodnog dana uenici
su, u bioskopu Sojuz, gledali film o KNDR. Na deaka je
najvei utisak ostavio tobogan u duginim bojama, poklon
Velikog voe Kim Il Sunga korejskoj deci.
Stvar koja se nije mogla dobro iskoristiti u zakljunom
razgovoru o filmu. Bolje bi bilo da se pomene neka tekovina
komunizma, koja pokazuje kako sve stalno napreduje.
Iza sebe je uo apat i kripanje klupa. Pokuao je da se
koncentrie. Zatvorio je oi, pa ih opet otvorio. Nita nije
pomoglo. arena zbrka bila je i dalje na istom mestu. Deak
se okrenuo ka odeljenju. Zavladala je mrtva tiina. Na licima
drugova i drugarica videlo se sauee, ali i zluradost i srea
to nisu na njegovom mestu. Usta su mu se potpuno osuila.
Jedva se ulo kad je rekao: Ne mogu da naem.
I to se odmah prevede. Ri Dong Du zarea od neza-
dovoljstva.
Deak je uo kako gospodin Tomas izgovara Sendino ime i
video kako ona pria i tumai kartu i kako na taj nain spasava
ast odeljenja, kole i itave Nemake Demokratske Republi-
ke. I zakleo se da o tome nikad nee ni re progovoriti.
 Iznad duge

N
a Trgu Bokshagener drvee je u zimsko jutro isprui-
lo svoje ogolele grane. Jato vrana polete uvis. Umota-
ne majke vodile su svoje potomke kroz ulice oiviene
starinskim zdanjima. Njima se ranije irio miris uglja.
Radno mesto se, prvi put, nalazilo na novoj adresi Film-
ske akademije. Dok su uesnici mog seminara, posveenog
komediji, askajui zauzimali svoja mesta, ja sam ukucao
sledeu poruku:

Danas radim u tvojoj blizini. Moemo zajedno da

odemo na ruak.

U zlo doba stie i njen odgovor:

Kijam i kaljem. Imam groznicu. I tri puta dnevno

uzimam lekove.

Za vreme podnevne pauze odjurio sam u oblinju apote-

ku i kupio umee tablete od eukaliptusa, aj od alfije i aj
12 Kristijan Ajzert

od zovinog cveta. Zatim sam preao preko najblieg raskra

i kroz veliku kapiju uao u donje dvorite. Ustrao sam uza
stepenice i nekoliko sekundi kasnije opet bio na ulici, ali bez
kutijica kupljenih u apoteci. Na januarskom suncu ukucah
u mobilni:

Pogledaj ispred ulaznih vrata. Pozdrav

U etiri po podne stie i odgovor:

Nala sam ih. Ba si srce. Eukaliptus je odlian. aljem

ti jedan kijaviavi poljubac Kako to da nisi zvonio?

Od uesnika seminara zatraio sam da napiu deset sklo-

nosti jednog debeljka, pa mi je ostalo vremena da odgovorim:

Bojao sam se zaraze.

Neposredno pre zavretka vebe stie odgovor:

Pa bilo je jasno!

Uprkos tome, etiri sata kasnije sedeli smo u njenoj dnev-

noj sobi. Na prozoru se ogledala svetlost iz miriljave svee
na stolu.
Negde sam imala hirurku masku za lice. Hoe li da je
stavi? Uspelo joj je da ove dve reenice izgovori izmeu tri
napada kalja. Sedela je u proelju hrastovog stola, dugog tri
metra. Ja sam sedeo na suprotnoj strani i njenog labradora
mazio po glavi. Treba li da od tvoje gazdarice zatraim da
prestane da die? Zbog bakterija. Pas je nakrivio glavu i raz-
mislio. Zvao se Ujka Sem. Njegova gazdarica se nasmejala.
 Kim i Tintin 13

Uprkos jadnom stanju u kome se nalazila i odei za do-

giranje koja je landarala oko njenog tela, u sebi je imala vie
finoe nego svi itelji Fridrishajnerskog kvarta. Upoznali
smo se pre pet godina kada sam se u optoj guvi na jed-
nom prijemu okliznuo na lakovanom parketu i svoj sok od
pomorande prosuo na njen skupi ao dai, tradicionalnu
vijetnamsku haljinu od svile, prvi put obuenu specijalno
za tu priliku. Tada je ona opet postala svesna svojih korena.
Tan je, naime, bila Vijetnamka. Iz potonje korespondencije
preko imejla, posveene raunu za hemijsko ienje haljine
i razornoj snazi soka od pomorande, roeno je nae izuzet-
no prijateljstvo, koje i danas traje. Nekoliko meseci kasnije
poklonio sam joj novu ploicu za ulazna vrata na kojoj je
pisalo Tan Hoang.
Da je onda nosila frizuru kakvu ima danas, svakako je
ne bih prevideo i ne bih sok od pomorande prosuo na nju.
Svoju dugu tamnu kosu Tan je podigla uvis i vezala crvenom
trakom, ispod koje je virilo nekoliko pramenova. Svaki put
kad bi se snano zakaljala taj crveni toranj se klatio as na
jednu as na drugu stranu. Umesto uobiajenih kontaktnih
soiva, veeras je nosila naoari sa zatamnjenim staklima,
iji je ram bio preveliki za njen mali nos. Sigurno si gladan.
U friideru ima dosta toga za jelo.
Sa mesom?
Umesto odgovora, pogledala me je preko naoara i zako-
lutala oima, to je otprilike znailo: Kakvo glupo pitanje,
pa je rekla: Imam tikvice i plavi paradajz.
Napravio sam izraz lica pih-i-to-mi-je-neto. Ona otvori
kutiju marlbora. Onda aj?
Klimnuo sam glavom.
Mogu li da zapalim?
to pita? Pa ovo je tvoj stan.
14 Kristijan Ajzert

Pitam zato to puim pored otvorenog prozora.

Imala je nameru da otvori prozor i ledeni vazduh pusti
u sobu. Odmah sam se pobunio. Ti priziva smrt! S jedne
strane nikotin, s druge hladnoa.
Misli, ti priziva smrt. uo se zvuk njenog upaljaa.
Ali prozor je ostao zatvoren. Meni se po glavi vrtela ideja za
novu poslovicu koja e sadrati rei kia, streha, kuga
i kolera. Ona je kaljala, borila se za dah, i najzad rekla:
Zeko. Ne pije, ne pui, sedi kraj tople pei. Kako Izabela
izdrava sa takvim razmaenkom, takvim pekmezom?
Izabela je moja devojka. Radije ne bih sada priao o njoj.
Jer emo se onda posvaati zbog pitanja zato sam ja, Ber-
linac, izabrao ba tu vabicu. Moj ljubavni ivot, isto kao
i Tanin, bio je prepun turbulencije. Redovno smo jedno
drugom plakali na ramenu, nekad zbog problema sa svojim
partnerima, a nekad zato to smo se rastali od njih. Nae
prijateljstvo pak bilo je postojano. I pored toga to nas je
mnogo toga razdvajalo. Na primer, odnos prema toploti.
Otkud ti to? Prvo i prvo, napolju je minus etrnaest, a
drugo i drugo, ja sam u ivotu svata prolazio.
Ja sam tri dana provela u Sahari.
A ja sam etrnaest godina iveo u NDR.
Gotovo sam potpuno dehidrirala.
A ja sam bio pionir.
Ona je ispustila oblak dima. Ba je to opasno! Biti pionir
u koli Telman.
Moja se kola zvala kola prijateljstva izmeu Nemake
Demokratske Republike i Korejske Demokratske Narodne
Republike.
Molim?
Ponovio sam ime svoje kole. Sada bre nego prvi put.
Kad sam bio ak, od imena kole napravili smo brzalicu i
 Kim i Tintin 15

takmiili se ko e bre da je izgovori. Naravno, ne javno da

nas svi uju.
I ta ste tamo pravili? Tenkove od pirina?
Ne, doekivali smo prijateljske delegacije i vitlali ele-
mentima za mahanje.
Elementima za mahanje?
Da, suncokretima od plastike, koji su se rasturali im
malo ee mahne.
Iz njenih grudi i grla probi se nekakav promukli lave.
Ujka Sem nabra elo. ta li to njegova gazdarica eli da mu
kae? Ja ga blago umirih. Sve je u redu: ona se to samo
smeje. A onda joj objasnih u emu je stvar: Moja kola
je imala najdue ime u itavoj NDR. A seam se i jednog
impresivnog filma, koji sam gledao u bioskopu Sojuz, o Kim
Il Sungovom toboganu duginih boja.
Severnokorejci se klizaju na dugi?
Da, boje su put.
Zeko, mislim da ti je toplota malo udarila u glavu, pa
Tan je Zeko zvala one koji su joj posebno dragi. Mene je
tako prozvala jo onda kada sam se okliznuo na lakiranom
parketu. Tanije, prozvala me je Kuni. Ali o tome nismo
rado priali.
Plamen miriljave svee na hrastovom stolu povremeno
se povijao. Verovatno je kroz neki od prozora u sobu ulazio
hladan vazduh. Pomazio sam Ujka Sema. Tan je ugasila
cigaretu. Kad bih napravila fotografije Kim Il Sungovog
tobogana duginih boja, to bi bila velika stvar.
Mogla bi da dobije nagradu za njih, dodao sam. Uz
to i dobar honorar. Tan je, naime, po struci foto-reporter.
Osim ako nisi sve izmislio, pogleda me ona sumnjiavo.
injenica je da toga nema na internetu.
Vidi, Tan se zakalja.
16 Kristijan Ajzert

Onda moramo otii na lice mesta, rekao sam. Nezavi-

sno od tobogana, oduvek sam eleo da vidim Severnu Kore-
ju. Konano, danima smo vebali da Kima ne pomeamo
sa nekim drugim. To ne bi trebalo da bude sasvim uzalud.
Tan naduva obraze i lagano kroz stisnute usne ispusti
vazduh.
Ali ima tu jedna zakoljica. Mada sam ve bacio udicu.
Tu postoji veliki problem, draga moja. U Severnu Koreju
novinare ne putaju.
Meni se ini mnogo vei problem da tvoju vapsku lepo-
ticu ubedim da te pusti da putuje sa mnom.
To, dakle, znai?
Tan je kinula.
A to kijanje je znailo: Hajde da pokuamo

Osam nedelja kasnije Izabela i ja smo stajali u zgradi aero-

droma. Vratie se iv i zdrav, zar ne?
Ne eli da plae?
Izabela se priljubi uz mene.
Pomazio sam je po plavoj kosi.
Osim mene, samo jo jedna putnica nije ula u avion.
Ostaje ili kree sa mnom?
Izabela, vreme je Oslobodio sam se njenog zagrljaja.
Ona klimnu glavom. Hrabro i bez rei. Rastavismo se. Na
pamet mi padoe karikature sa debeljukastim zaljubljenim
parovima: Ljubav je
Ljubav je kad voljenog oveka pusti da otputuje u Severnu
Koreju. U zemlju kojom, ako je verovati novinarima, vlada
jedan umobolnik.
Za svaki dan svog odsustva napisao sam po jedno pismo
za Izabelu, i sakrio ih ispod njenog jastuka. Svakog jutra
 Kim i Tintin 17

imae velike muke da proita ono to sam joj napisao. Moj

rukopis je izuzetno neitak.
Moda je ljubav i to kada voljenog oveka pusti da sa
drugom enom ode na dalek put. Od Berlina do Abu Dabija,
od Abu Dabija do Pekinga, a onda dalje, i to uvek sa Tan.
Ali ona se vie nije tako zvala.
 Slepe letelice

A
vionska se vrata zakljuae. u se neka kineska
reenica koja je otprilike znaila: Boarding com-
pleted ili: Sada ste upali u zamku.
Dakle, sada vie nema nazad, ree moja saputnica. I
ustade.
Radije ostani da sedi, zamolio sam je.
Ako je to zabranjeno, oni e me svakako odmah ustreliti.
Nee.
Nee?
To e uiniti posle sletanja.
Blesavko jedan, i premesti se na sedite sa druge strane
prolaza. Iz Berlina smo krenuli u etvrtak uvee, a sada je
petak, rano popodne. Poela je poslednja etapa naeg puta.
Boing je krenuo niz pistu, a dve kineske stjuardese davale
su nam neophodna bezbednosna uputstva. Hladno i odse-
no. Pekinki smog je sakrio od naih pogleda hangare i glav-
nu aerodromsku zgradu. Kao da je svet nestao.
Naa letelica je stigla na polazite. Zaustavio sam dah. Tur-
bine su zaurlale, avion se zatresao i pojurio napred. Polja
 Kim i Tintin 19

prekrivena poutelom travom smenjivala su se ispred naih

oiju. Grmljavina tokova je utihnula. Bili smo u vazduhu.
Sandra, Sandra, Sandra. Od samog poletanja u pravil-
nim razmacima ponavljao sam u sebi Tanino novo ime, na
koje sam tek morao da se naviknem. Pritom, ono uopte
nije bilo novo. Tan samo ve vie od pet godina nije koristila
svoje nemako ime.
Sandra, Sandra, Sandra. Ako tu uprskam, to bi moglo
da bude opasno po ivot.
Prethodnu no smo proveli u vazduhu, uglavnom budni, a
preko dana smo pokuavali da veselost odrimo kratkim izle-
tom do centra usputnih gradova u koje smo sletali. Odluili
smo se za jednu inostranu kompaniju koja u ovom trenutku
odrava liniju sa Severnom Korejom. Za Air China, koja tri
puta nedeljno leti na liniji PekingPjongjang. Isto toliko puta
leti i severnokorejska kompanija Air Koryo. Ali esto, i to
posebno zimi, zbog nedostatka putnika, izostanu i ovi letovi.
Naravno, samo su dve letelice Air Koryo sasvim ispunja-
vale stroge evropske standarde bezbednosti. Osim relativno
novih tupoljeva i Tu-204, za ostale njihove letilice evrop-
ski vazduni prostor je zatvoren. Poto nismo bili sigurni
kakvim e nas letelicama Severnokorejci prevoziti, reili
smo da ovaj rizik iskljuimo. Krenuli smo drugim avionima.
Ne moe se pouzdano rei koliko turista godinje poseti
Severnu Koreju. Vlast tvrdi kako ih ima vrlo mnogo, ali to ini
da bi podigla ugled svoje zemlje. Turoperatori iz istog razloga
tvrde upravo suprotno. Voa zemlje Kim Dong Un izjavio je
2012. da e u Severnu Koreju u najblioj budunosti godinje
dolaziti i po sto hiljada turista. Gledano aritmetiki, to znai
da e u tu zemlju svakog dana ui po dve stotine sedamdeset
i etiri putnika. Trenutno nema toliko ljudi koji ele da svoj
odmor provedu u Severnoj Koreji. U vreme naeg putovanja,
20 Kristijan Ajzert

prema nezvaninim procenama, ovu zemlju godinje poseti

izmeu etiri i pet hiljada turista sa Zapada. Kelnsku katedralu
svakog dana u proseku obie oko esnaest hiljada ljudi.
Otii na odmor u Severnu Koreju, samo po sebi, nije
naroito teko. Potrebno je samo da vas neko odande pozo-
ve. Budui da ima nekoliko nemakih turistikih firmi koje
tamo deluju, ovi pozivi su ukljueni u putni aranman. Po
svom sadraju, ovi aranmani gotovo se uopte ne razlikuju.
Smetaj i hrana su unapred utvreni. itav program borav-
ka propisuje severnokorejska turistika agencija Korean
International Tourism Company (KITC), koja, razume se,
preuzima brigu o svim turistima. Jedina razlika u ponudama
jeste da li se putuje ili u grupi ili individualno.
Individualno putovanje je skuplje. Ali i manje stresno.
Bar smo se tako nadali.
Osim nas, u avionu SA 121 bilo je jo oko pedeset drugih
putnika. Treina su bili Azijci. Veina putnika, po nainu
odevanja i oputenom izgledu, ostavljala je utisak turista.
Samo je nekoliko Zapadnjaka i Azijaca imalo odela i kravate,
to je govorilo da je re o diplomatama ili poslovnim ljudima.
U preporukama za ulazak u Severnu Koreju stoji da lju-
di treba da budu prikladno odeveni. Za posete posebno
znaajnim mestima mukarci treba da na sebi imaju tamne
pantalone od tofa.
Sandra je nosila izlizanu konu jaknu, majicu i farmerke;
ja sam imao jaknu sa kapuljaom, ispod nje vuneni demper
sa rol-kragnom, zbog mogue promaje, i naravno farmerke.
Moda nas nee ni pustiti da uemo u zemlju.

Posle sat vremena stjuardese nam podelie formulare za

ulazak u zemlju na listu formata A-5 i na ceduljici veliine
 Kim i Tintin 21

dlana, tankoj kao flispapir. Isto kao i prilikom podnoenja

zahteva za dobijanje viza, to smo pre etiri nedelje posred-
stvom turistike agencije uradili u severnokorejskoj ambasa-
di u Berlinu, i ovde smo morali da upiemo svoje ime, datum
roenja, zanimanje i firmu u kojoj radimo, kao i podatke o
svom saputniku i prirodi veze u kojoj se nalazimo.
U rubriku odreenu za ime Tan je upisala Sandra efer,
jo je imala vaei paso na to ime. to se tie profesije, tu
je ba slagala i, umesto novinar, upisala je prevodilac za
nemaki i vijetnamski jezik.
Budui lien privilegije da imam dva imena, ja sam u
tu rubriku upisao svoje pravo i jedino ime i prezime. Kao
zanimanje upisao sam nastavnik dramskih umetnosti, a ne
komediograf, jer nisam znao kako se u Severnoj Koreji odno-
se prema zabavi i smehu. Istovremeno sam u potpunosti
preinaio svoj sajt i profil na socijalnim mreama i svuda
upisao svoju drugu profesiju, a ne profesiju televizijskog
autora. Naime, ona se lako mogla pobrkati sa novinarskom
profesijom. U Severnoj Koreji inostrani dopisnici su bili pod
sumnjom da se bave pijunskim poslovima.
Naravno, rizik je i dalje postojao. Onaj ko paljivo tra-
i nai e na sajtovima na koje ne mogu da utiem tane
podatke o tome ime se zapravo bavim. Ipak, mi smo dobili
ulaznu vizu.
U podeljenim formularima bilo je i pitanja koja su se
odnosila na eventualni eksploziv ili oruje, kao i na elek-
tronske ureaje koje sa sobom nosimo.
Ja sam imao laptop, a Sandra je nosila svoj ajped. A kad sam
zakolutao oima, ona je zapisala da pored ajpeda nosi i ajfon.
U rubrici devize, napisao sam: 204,53 evra, 100 ameri-
kih dolara, 31,70 dirhama. A Sandra oko 100 evra, 5060
amerikih dolara.
22 Kristijan Ajzert

***

Gledano iz vazduha, Severna Koreja je liila na vuneni pokri-

va koji su psi nagrdili svojim apama i zubima. Ali kako se
naa letelica sputala, tako se utisak menjao. Vuneni pokri-
va se pretvorio u krpe. Polja svih moguih oblika bila
su oiviena ivim ogradama, ija je pravilnost upuivala
na rad ljudskih ruku. Videla su se gradilita, prilagoena
neprestanim promenama pejzaa. A izmeu njih su bile
skupine belih kua i izduene industrijske hale. Konano se
pred nama pojavi aerodrom. Na pilot je prizemljio avion
elegantno i sigurno. Na nekom drugom mestu putnici bi
pljeskanjem pozdravili sletanje u zemlju odmora.
Beton piste je bio ispresecan sitnim pukotinama, po
emu je liio na piste panskih ostrvskih aerodroma. Rula-
jui pistom, na boing je protutnjao pored desetak drugih
aviona. Du njihovog belog aluminijumskog trupa, u visini
prozora, protezala se debela crvena linija obrubljena sa
dve uske plave crte. Iznad nje je plavim slovima pisalo Air
Koryo. A pored toga se nalazio natpis na korejskom jeziku.
Na nekim pistama nalazili su se i klipni avioni sa velikim
propelerima. Na ivici aerodroma, poreani po veliini, sta-
jali su tuponosi antonovi i tupoljevi. Ukoso u odnosu na
nas, ali meusobno pravilno postavljeni. Preko prozora
svih pilotskih kabina postavljene su marame. Mona flota
slepih letelica.
elo mi je utrnulo od siline kojom sam ga priljubio uz
prozorsko staklo. Na iseku sveta koji se video kroz prozor
nalazila se i aerodromska zgrada. Na njenom krovu bio
je veliki portret nekog oveka. Debelo lice, irok osmeh.
Nedostajao je samo slogan blend-a-med-winter-fresh sve
dah za vau okolinu. Ali, umesto toga, rei sastavljene od
 Kim i Tintin 23

crvenih slova upuivale su posetioce da to nije portret nekog

azijskog, sredovenog reklamnog modela ve slika osnivaa
drave Kim Il Sunga. Ispod portreta stajalo je Pyongyang,
engleski nain pisanja imena glavnog grada Severne Koreje.
Dvospratna staklena fasada izgraena je u duhu ez-
desetih godina prolog veka. Trebalo je da pleni svojom
impozantnou, ali je ipak vie liila na sportsku halu nekog
nemakog provincijskog grada nego na aerodromsko zdanje
prestonice naroda koji broji dvadeset etiri miliona ljudi.
Reprezentativnost zdanja naruavao je i granini toranj.
Dopola dovren i oskudan, on je kao neki pranjavi panj
trao ka nebu. Pored njega je bletala jedna prizemna gra-
evina ija je blistava fasada od stakla odmah upadala u
oi. Kua je bila pokrivena krovom kakvim se u Nemakoj
pokrivaju automehaniarske radnje. Tanije, tako izgledaju
krovovi provincijskih automehaniarskih radnji.
Odmakao sam se od prozora.
Jedna stjuardesa nam je poelela dobrodolicu u Korejsku
Demokratsku Narodnu Republiku i pritom nas zamolila
da ostanemo vezani za svoja sedita sve dok avion konano
ne stane. Nisam razumeo ni re kineskog jezika, ali sam
iskljuio mogunost da ta stjuardesa to je uinilo osoblje
prilikom sletanja u Abu Dabiju Alahu zahvaljuje za srean
zavretak putovanja. Ona je kazala ono to se uvek govori
prilikom sletanja, i zatraila od putnika da ostanu vezani na
svojim mestima, to se uvek govori i ega se niko ne pridr-
ava. Ali u naem avionu niko se nije pomerio dok letelica
nije konano stala.
Najzad se zau kljocanje sigurnosnih pojaseva i lupanje
runog prtljaga. Neko se nasmejao. Niko nije ukljuio mobil-
ni telefon. Ja sam svoj ostavio u Berlinu, na pisaem stolu.
Mobilni telefoni su ovde zabranjeni. To znai da carinski
24 Kristijan Ajzert

slubenici svakom putniku oduzimaju mobilni telefon. San-

dra je pritom rekla: Trebalo bi pokuati!
Sada su svi stajali. Neko ispred svog sedita, neko u pro-
lazu izmeu sedita. Mi smo sedeli. Sandra levo, a ja desno
od prolaza. Iz etvrtog reda mogli smo da vidimo ljude u
kabini i zapazimo da niko od personala nije pokuao da
otvori vrata na avionu.
Pogledao sam na sat. Siva plastika, digitalne kazaljke,
otporan na vodu. To je potrebno jer se ljudi esto znoje. Nas
dvoje smo ve ezdeset dva sata bili na putu.
Poeo sam da preraunavam vreme. U odnosu na nema-
ko vreme Severna Koreja ide sedam sati unapred, a vremen-
ska razlika izmeu Pekinga i Pjongjanga iznosi jedan sat.
Poto nisam znao da li ovde postoji letnje i zimsko raunanje
vremena, nisam pomerao kazaljke. Moda u Severnoj Koreji
vlada vena zima. U svakom sluaju, ovde se vreme drukije
rauna. U Severnoj Koreji godine se zvanino ne broje od
Hristovog roenja, ve od 1912, to jest od godine roenja
Kim Il Sunga.
Posle izvesnog vremena zapazio sam da moji prsti ne-
no dodiruju runi sat. Ja sam ga zapravo mazio. Bio je to
Izabelin poklon za rastanak. Vee pre poletanja kupili smo
ga u jednom diskontu. Drugi parovi su vee uoi rastanka
vie voleli da provedu uz neku dobru hranu. A nas dvoje
smo, drei se za ruke, prolazili izmeu polica sa izloenom
robom. Levo sprejovi za kosu, desno tamponi i uloci.
Moj sat, koji kota trinaest evra, pored ostalih funkcija,
moe i da budi svog vlasnika. Zato sam i izabrao ba njega.
Mobilni nije mogao da me budi jer nisam smeo da ga pone-
sem. Osim toga, ovo sivo plastino udo moglo je da meri
i puls svog vlasnika.
 ovek ledenog pogleda

N
aa se letelica pribliila nebeskoplavom ulazu.
Odmah zatim izali smo u severnokorejsko
popodne. Vetar je bio vlaan, vazduh topao, a nebo
sivo. Mirisalo je na prolee.
Kaiprstom sam pritisnuo dugme na satu pomou koga
se meri puls. Kad sam stupio na tlo, sat je zapitao. Moj puls
je iznosio 121. Isto kao i broj naeg leta.
Na donjem nivou niskog zdanja sa staklenom fasadom
gorelo je samo nekoliko neonskih sijalica. inilo se da se
itava zgrada sastoji samo od jedne prostorije. Drveni zidovi,
visoki koliko prosean ovek, odvajali su tri etvrtine tog
prostora. Ovde su sve pridolice morale da saekaju. Oni
koji su odlazili nalazili su se u preostaloj etvrtini i mi ih
nismo mogli videti.
Na svakom oku nalazile su se maslinastozelene unifor-
me. Napred levo nalazio se carinski alter; ispred njega su sta-
jali aparat za skeniranje i pokretna traka sa prtljagom putnika.
Poslovni ljudi su obrazovali grupe, pet Zapadnjaka i est
Azijaca. Turisti su uglavnom stajali u parovima. Samo je
26 Kristijan Ajzert

jedan, ini se, bio sam. Bio je to ovek divovskog rasta, ode-
ven u vojnike pantalone i jaknu boje pustinjskog peska sa
bezbroj depova na sebi. Idui okolo, on povika: Jangakdo?
Ko vozi za Jangakdo? Ima li koga ko tamo vozi? Jangakdo!
Svi su ili u Jangakdo interneenel. U hotel za strance.
Prie mu jedna seda debela Engleskinja, odevena u zele-
nu vetrovku, sa tanom preko ramena. On je nije razumeo.
Ali ona je umela da se snae: Ima li ovde Nemaca?
Odgovor stie od mrave ene u poznim tridesetim, sa
crvenim rasta-pletenicama. Ja sam Austrijanka. Govorim
nemaki.
Oh, sweethart, would you help him?
Ispostavilo se da veina turista iz aviona pripada jednoj
istoj grupi. Sedam dana obilaenja Severne Koreje. Sandra
i ja se pogledasmo. Ona namignu.
Da, rekoh. Bogu hvala.
Putovanje u grupi ne bih mogla da podnesem.
Moramo istrajati.
Na kraju zdanja, tamo gde se izlazi napolje, ekali su
Korejci u tamnim odelima i uvek po dvojica. Uglavnom
mukarci. Ono malo ena nosilo je crne kostime i suknje
ija duina je bila tano do kolena. Po nainu na koji su
te osobe stajale bilo mi je jasno da smo nas dvoje predmet
vee panje nego oni to su putovali u grupi. Na oku nas je
drao po jedan vodi. Da smo u grupi, oni bi svakako izgubili
pregled situacije.
Ko e nam biti dodeljen, to se sa naeg stanovita nije
moglo utvrditi. Oni e nas ve nai.
Dok smo ekali na nae kofere ja sam se zabavljao tako
to sam posmatrao carinike. Kao i carinici svih ostalih zema-
lja, i ovi su imali bezizraajna lica, crtu umesto usta i oi koje
su sumnjiavo letele tamo-ovamo.
 Kim i Tintin 27

Pomislio sam na Sandrin ajfon i pokuao da dokuim

koliko e oni pokazati dobronamernosti prema vlasnici jed-
nog takvog telefona, koja ima nameru da taj aparat zadri
pored sebe. U najboljem sluaju, vratie nas natrag.
Iznenada iza sebe zauh Sandrin glas.
Oh, no, Iam no Korean. Im Vietnamese.
Vietnamese, really?, Engleskinja se izvini. Sandra pome-
nu re vacation odmor, i jo ree kako je ovde sve pomalo
aknuto. I da je mogue da ona lii na Korejku.
Kako?
Ona je pomislila da sam ja jedan od vodia, ree San-
dra, a onda odmahnu glavom i pokaza u pravcu izlaza. Ja
ipak ne liim na one ene.
Naravno, one ne nose kone jakne.
Po liku, Zeko, po liku mislim.
Pre nego to sam uspeo da kaem ta sam zapravo mislio,
ona ree: Pa stvarno, Zeko! Njene bademaste oi uvreeno
su zablistale.
Uskoro se na pokretnoj traci pojavie Sandrina tana i
moj kofer. Tek to smo uzeli svoj prtljag, jedan carinik nam
dade znak da mu priemo. Lice mu je bilo prepuno bora, a
oi boje gleera.
On pokaza na aparat za skeniranje prtljaga. Obuze me
talas vruine. Da bih se uverio da li misli ozbiljno, pokazah
mu prstom prvo na svoj kofer, a onda na aparat za skenira-
nje. Prema meni polete nekoliko otrih korejskih rei.
Podigoh svoj kofer samsonajt sa pokretne trake. Ledeni
pogled pokaza mi na malu slubenicu koja je radila na apa-
ratu za skeniranje. Ru za usne i crvenilo na obrazima davali
su joj izgled devojke na zimi sa slike nekog slikara naivca.
Da umesto uniforme ima krzneni kaput, pomislio bih da
sam usred zime.
28 Kristijan Ajzert

Onaj carinik stisnu oi, na licu mu se pojavi nekoliko

bora. I pritom neto zarea. Bucmasta slubenica dva puta
posluno klimnu glavom.
Rendgenski aparat prvo proguta moj kofer, a onda San-
drinu putnu torbu. Po elu mi izbie grake znoja, naoari
mi skliznue sa nosa. Poslednji put sam se tako oseao kad
sam stajao ispred velike karte sveta i kad je trebalo da na njoj
pronaem Severnu Koreju. Evo, sada mi je to polo za rukom.
Da li e njena pretraga biti uspena?
Nas dvoje smo dugo razmiljali ime bismo, kada se za
to pojavi prilika, mogli da usreimo starosedeoce. Pritom
nismo hteli da im, kao stari pomorci, poklanjamo ogledalca
i staklene perle. Osim toga, to nije smelo da lii na poklone
ve na stvari koje se nose radi sopstvenih potreba.
Da emo ve na tranzitnom podruju upasti u nepriliku,
tome se nisam nadao. Strogo uzev, mi jo nismo uli u zemlju.
U oba prtljaga stavili smo po pola kilograma okolade,
podeljene na table od po dvadeset grama. Na svakom koma-
du stajala je po jedna poslovica. Na primer: Ko visoko leti,
nisko pada.
Prva optuba: podmiivanje povezano sa irenjem bun-
tovnikih parola.
Osim toga, Sandra je u Pekingu i Abu Dabiju kupila
nekoliko luksuznih asopisa sa slikama. Druga optuba:
unoenje neprijateljskog propagandnog materijala. Inostra-
na broura, namenjena putnicima u Severnu Koreju, moe
biti ocenjena kao neprijateljska delatnost.
U koferu sam nosio i model porea. Nameravao sam da
u Pjongjangu napravim fotografije igraaka sportskih kola;
trebalo mi je to za Fejsbuk stranicu moje poslednje knjige.
U njenom zavrnom poglavlju Sandra i ja nagi igramo oko
 Kim i Tintin 29

jednog porea. O mojim foto-namerama Sandra nije nita

znala. etvrta optuba: uvoz malog crvenog automobila.
etvrta nezvanina optuba: Zeko, pa ti nisi normalan.
Ve sam bio ljut zbog Sandrinog trijumfa koji e osetiti
kada me budu hapsili. Mada sam svoj telefon ostavio kod kue.
Na okruglom licu slubenice kraj monitora nije se mogla
videti nikakva reakcija. Ili je aparat bio prevara, kao neke
rakete koje se pokazuju na severnokorejskim paradama, ili je
ona traila neto opasnije od okolada, ilustrovanih asopisa
i igraaka. Mobilni telefon, na primer.
Naborani carinik pokaza na krstie upisane na Sandri-
nom formularu pored rubrike Hand phone, cell phone and
other communication means.
Sandra odmahnu glavom.
Uniformisani je pogleda u oi. Ispusti iz sebe neku re.
Svakako ne lepu.
Da mu skrenem panju, pokazah na svoj laptop. Sa ovog
malog kompjutera detaljno i temeljito sam uklonio sve kom-
promitujue podatke. Ovaj aparat sam zvanino naveo kao
sredstvo pomou koga u na licu mesta obraivati svoje
fotografije napravljene tokom odmora.
On me nije ni pogledao.
Moda je na ovom mestu ve trebalo da saznam da vie
nikad neemo videti aerodrom.
Sad mu ga predaj, navalio sam.
Sandra me poslua. Meutim, mogli su da je uhapse zbog
naina na koji je svoj mobilni gurnula u ruku naboranog
carinika.
Moj puls je sam sebe prevaziao.
Prilikom prolaska kroz detektor za metal nita se nije
ulo, nita nije zapitalo. Na carinskom alteru uniformisani
30 Kristijan Ajzert

slubenik udari peate na nae pasoe i zadra ih kod sebe.

Sada su posedovali tri nae stvari.
Ipak, smeli smo da napustimo tranzitno podruje.
Konano smo i zvanino bili u zemlji koja je dve nedelje
ranije izvrila svoju poslednju atomsku probu.
Nismo imali vremena ni da odahnemo a ve su nam
prila dva mukarca.
Gospoa afer, gospodin Ajzert?
Stajali su ispred nas osmehujui se, obueni u svoja crna
odela. Na reveru su imali bed sa slikom dvojice veitih
voa Kim Il Sunga i Kim Dong Ila, postavljenih ispred
crvene zastave.
Do 2011. Severna Koreja je bila jedina zemlja kojom
upravlja jedan mrtvac. Otac nacije Kim Il Sung, posle njegove
smrti 1994, proglaen je za veitog predsednika. Njegov sin
Kim Dong Il, po starom konfuijanskom obiaju, proglasio
je trogodinju alost. A kada je 2011. umro Kim Dong Il, i on
je ubrzo dobio titulu Venog generalnog sekretara Radnike
partije Koreje i Venog predsednika Nacionalnog saveta
odbrane. Tako je Severna Koreja, bar zvanino, postala jedina
zemlja u istoriji sveta koju vode dva mrtvaca.
Budui da dotine linosti, po samoj prirodi stanja u
kome se nalaze, svoju uzvienu dunost mogu da obavljaju
samo pasivno, dravne poslove od 29. decembra 2011. vodi
lider tree generacije Kimova: Kim Dong Un, najmlai sin
Kim Dong Ila. Roen je 8. januara 1984. godine. Ali, radi
boljeg usaglaavanja datuma njegovog roenja i roenja
Velikog oca nacije Kim Il Sunga, za godinu roenja Kim
Dong Una zvanino je odreena 1982. godina. Tako je
sadanji predsednik napunio trideset godina i zapoeo svoju
vladavinu upravo na stogodinjicu roenja osnivaa drave
i oca nacije. Odmah zatim Kim Dong Un je postavljen za
 Kim i Tintin 31

vrhovnog komandanta Korejske narodne armije, nekoliko

meseci kasnije dobio je in marala, a zatim i mesto prvog
sekretara Radnike partije Koreje. U meuvremenu, pro-
glasio je sebe i za Velikog vou, to se njegov otac za ivota
nije usudio da uradi. Radi spremanja za ulogu budueg
diktatora, Kim Dong Un se vie godina kolovao u vaj-
carskom gradu Bernu.
Pogledi naih vodia ili su od naih lica do fotokopija
pasoa i natrag. Po svemu sudei, dosta smo liili na svoje
fotografije u pasoima i zahtevima za izdavanje viza. Dobro
doli u nau Koreju, srdano je rekao vii od te dvojice. Osim
tekoa pri izgovoru nekih nemakih glasova, ini se da su
dobro nauili nemaki jezik na Univerzitetu Kim Il Sung.
Pa ovo su deca, promrmljala je Sandra. Nai vodii,
inilo se, nisu imali vie od esnaest godina. Samo je onaj
koji nam se obratio dosta izrastao. Imao je uredno oelja-
nu tamnu kosu, a pune usne su skrivale niz otrih belih
zuba. Ispod crnog odela nosio je svetloplavu koulju i crnu
leptir-manu.
Drugi je bio nii, ali stameniji. Na zaeljanoj kosi sve-
tlucao je gel. elo mu je bilo visoko. Ispod gustih i debelih
obrva blistala su dva crna oka. I njegova koulja bila je sve-
tloplava, ali je na kragni imala dugmad, i imao je kravatu
blistavosrebrnaste boje.
Zdravo, dobar dan. Sandra je pruila ruku, ja uinih
isto. Prvi put u ivotu imali smo priliku da dotaknemo prave
Severnokorejce. ake su im bile tople.
Jeste li lepo putovali? Bila je to napamet nauena fraza.
Manji je dohvatio Sandrinu putnu torbu.
Rekosmo da smo zadovoljni putovanjem.
Ja se zovem ung, ree visoki.
A ja Rim, kaza niski.
32 Kristijan Ajzert

Oni tamo, ree Sandra, oduzeli su mi mobilni telefon.

O, ne brinite, visoki je oigledno bio ef. Slubenici e
ga sauvati. I vae e pasoe sauvati, takoe. Kad krenete
natrag, u svoju otadbinu, sve e vam biti vraeno.
To je lepo, odvrati Sandra, ali mi se neemo vraati
avionom.
Sa lica naeg vodia nestade osmeh.
Da bismo malo bolje upoznali zemlju, nas dvoje smo
odluili da iz Pjongjanga u Peking otputujemo vozom. Otu-
da se pojavio problem uvanja mobilnog na aerodromu na
koji se mi vie neemo vraati. Duguljasti gospodin ung je
shvatio u kom grmu lei zec. I obeao je da e se pobrinuti
za to.
Dijalog izmeu njega i naboranog carinika liio je na
rafalnu paljbu. A mali gospodin Rim nam je predloio:
Zato ne biste izali napolje na lep sunan dan!
Posluali smo ga. Mada sunce nije sijalo.
Napolju je u redu stajalo nekoliko modernih minibuseva,
sve blistaviji jedan od drugog. Svi iste marke, sa srebrnastom
reetkom na prednjem delu. Savreni inostrani proizvodi i
pravi izazov za ljubitelje automobila. Popesmo se u jedno
od tih vozila, koje nije imalo brisae za staklo. Gole metalne
drke pritiskale su stakla. Neki zbrkani starac sivo ode-
lo, kratke ruke, kratke noge paljivo je brisao poslednje
trunke praine sa kola. Bio je to najstariji Severnokorejac
koga smo videli.
Saekaemo dok se gospodin ung ne vrati, nasmeio
se gospodin Rim. Ispod njegove veselosti vrebalo je neto to
se nije moglo tako lako definisati. Pogled mu je pao na moj
sat. elite li da znate koliko je kod nas sati?
Moralo bi biti sat vie nego u Pekingu, ili kako?
 Kim i Tintin 33

Gospodin Rim je pogledao na svoj sat. Vrlo kratko. Ipak,

mogao sam da utvrdim boju kaia. Sada je tano esnaest
asova i etrdeset minuta.
Moj sat, navijen po pekinkom vremenu, pokazivao je
etiri sata po podne. Moje sivo udo, dakle, nije crklo ve
posle tri dana? Navio sam ga na esnaest sati i etrdeset
minuta na Kim Il Sungovo vreme.
Oko nas su ljudi ulazili u minibuseve, samo je grupa ode-
vena za kruno putovanje ula u veliki autobus. Gospodin
ung nam se pridruio. Gospoo afer, stvar oko vaeg
telefona bie odmah reena. Dok je prenosio ovu vest bio
je poletan i pun neke radosne nade. Uopte uzev, on je bio
simpatiniji lan nae dvojke. Njemu su se i oi sijale.
to se tie moje saputnice, ona je poslednju cigaretu
popuila pre vie od etiri sata, pa je zato njeno sledee
pitanje ilo u tom pravcu: Sme li se ovde puiti?
U naoj zemlji moete puiti gde vam je volja. U glasu
gospodina Rima osetio se ponos. Oigledno je znao kako
zapadna demokratija brutalno gazi ljudska prava svojih gra-
ana koji ne mogu da se odreknu cigarete.
Volim ovu zemlju, klicala je Sandra. Na te rei svi se
pomalo trgnusmo. A ona dodade: Zbog njenog odnosa
prema puaima. Ostalo tek moram da upoznam. Sandra
ponudi svoj marlboro, zauzvrat, gospodin ung izvadi paklo
u zlatastom pakovanju. Ona prijateljski odbi: Moda kasni-
je. Posle toga nai vodii se posluie svojim cigaretama.
Gospodin ung galantno prui svoj upalja.
Sve troje zadimie. Udruie se. Ostalo je samo jo da sa
prekrtenim nogama sednu ukrug.
Jedini ja nisam puio, nalik na trgovca vatrenom vodom
koji ne eli da sa Indijancima sklapa prijateljstvo.
34 Kristijan Ajzert

Nemojte se uditi, gospodine, ree Sandra i cigaretom

pokaza na mene. On je pomalo udan. Ne pui, ne pije
alkohol, pa ak ni kafu ne voli.
Gospodin ung se izbei na mene: Vi ni kafu ne pijete?
Ne.
Gospodin ung se iskliberi: Jeste li uopte Nemac?
Onom zbrkanom ii umalo ne ispade krpa iz ruke, pa
se svi glasno nasmejasmo tom prizoru.
A onda se iza oblaka probi sunce i kosi popodnevni zraci
zlatnim sjajem obasjae Sunan, aerodrom u Pjongjangu.
elei da pojaa tek roeno poverenje, Sandra ree: Kod
nas u Nemakoj ljudi se jedni drugima obraaju sa ti. Dakle,
ja sam Tan.
Meni srce prestade da kuca.