AGENSI I IZVORI SOCIJALIZACIJE

Definicija socijalizacije kao socijalnog uenja koje se ostvaruje interakcijora sa

drugim osobama ukazuje na postojanje i delovanje faktora preko kojih se socijalizacija
ostvaruje, ukazuje na postojanje takozvanih agensa ili posrednika socijalizacije. Svaki lan
drutva moe biti agens socijalizacije, moe biti prenosilac drutvenih shvatanja o
ponaanju. esto su takvi agensi socijalizacije osobe i kad nemaju namere da deluju na
odreene oblike ponaanja i da nekoga socijalizuju. Meutim, agense socijalizacije
najee predstavljaju osobe koje svesno i namerno utiu na formiranje ponaanja deteta i
sa kojima je dete u trajnoj i afektivnoj vezi: roditelji i nastavnici. Iako se socijalizacija
ostvaruje, pre svega, direktnom interakcijom s drugim osobama, pre svega sa roditeljima,
nije neposredno delovanje drugih osoba jedini put socijalizacije. Prenosnike drutvenih
shvatanja i normi predstavljaju i razliite drutvene institucije, na primer, kola i sredstva
masovnih komunikacija.
Termin agens socijalizacije ili posrednik odnosno prenosilac socijalizacije
pokazuje istovremeno da, osim osoba i institucija preko kojih se prenose drutvena
shvatanja, deluju i faktori koji odreuju sadraj socijalizacije, od kojih se sadraj
socijalizacije prenosi. Takve faktore moemo nazvati izvorima socijalizacije. Od njih
zavisi koje e se norme, standardi, zahtevi za ponaanje preko agensa prenositi kao oblici
ponaanja koje dete treba da usvoji. Osnovni izvor socijalizacije jeste kultura zajednice
kojoj dete pripada, odnosno subkulture u koje su dete i njegova sredina ukljueni. Posebnu
i vanu ulogu u delovanju kulture kao izvora socijalizacije imaju drutveni sistem i
drutvena struktura karakteristini za odreenu kulturu.

AGENSI SOCIJALIZACIJE

Porodica
U strunoj literaturi najvea se vanost u procesu socijalizacije redovno pridaje
porodici. Ona se po pravilu i najdetaljnije prikazuje meu agensima socijalizacije.
Shvatanje skoro svih autora je da su uslovi porodinog ivota, i to posebno u prvim
godinama detinjstva, odluujui za formiranje linosti. Dete je otac oveka naglaavaju
ovi autori zajedno sa Frojdom (S. Freud). Ovom formulacijom oni ele da istaknu da, vie
od svega drugog, rano detinjstvo deteta odreu-

122

V
 AGENSI I IZVOP.I SOCIJ ALIZACIJE

je kakva e biti linost odrasla oveka. Porodica predstav lja socijalnu instituciju ijem
uticaju na dete je Frojd posvetio posebnu panju. Njegovu analizu strukture porodice i
dinamike uticaja porodice ocenjuju mnogi autori kao jedan od naroito znaajnih priloga
socijalnoj psihologiji. I Frojd i drugi psihoanalitiari nastoje da prikau da je porodica ne
samo institucija preko koje se ostvaruje socijalizacija u tom smislu to porodica deluje da
se usvoje drutvene norme nego da je porodica i faktor od kojeg zavisi u kakvu e se
linost dete razviti. Nain na koji roditelji nagraujui i kanjavajui nastoje da postignu
da dete usvoji drutvene norme odreuje ne samo norme ponaanja deteta nego determinie
i njegovu linost.
Pod uticajem psihoanalitikih shvatanja mnogi su autori u razmatranju procesa
socijalizacije pridavali poseban znaaj nekim posebnim aktivnostima u vezi sa
zadovoljavanjem dejih potreba: nainu zadovoljenja potrebe deteta za hranom, posebno u
prvoj godini ivota (u oralnoj fazi po Frojdu) i postupku u navikavanju na istou posebno
u toku druge godine ivota (u analnoj fazi po Frojdu). Ukazuje se na to da je za razvitak
linosti, za efekat socijalizacije, vano da li se dete doji ili ne i koliko dugo vremena se
doji. Niz autora ukazuje na to da e dete biti utoliko tolerantnije u svojim odnosima, da e
ono i kao linost pokazivati utoliko vie poverenja prema drugim ljudima ukoliko je due
dojeno. Rano prekidanje dojenja, navode neki psihoanalitiari, dovodi do formiranja
pesimizma, tzv. oralnog pesimizma, a kasno prekidanje do optimizma, tzv. oralnog
optimizma. Meutim, izvrena istraivanja nisu pokazala da postoji pretpostavljena
korelacija izmeu osobina linosti i dojenja ili nedojenja, odnosno ranog ili kasnog
prekidanja dojenja. Bar nisu pokazaia da postoji jednoznana korelacija. Neka istraivanja
ipak ukazuju na to da izvesna veza izmeu trajanja dojenja i osobina linosti postoji. Jedan
istraiva, Vajting (J. W. M. Whiting, 1954) na osnovu uporednog istraivanja u 37
razliitih drutava dolazi do zakljuka da postoji veza izmeu emocionalne stabilnosti i
perioda u kome je prekinuto dojenje. Zakljuuje da je relacija pozitivna ako se dojenje
obavlja do 18 meseci. Ukoliko je dete due dojeno do toga perioda, utoliko je njegova
emocionalna stabilnost izrazitija. Po Vajtingu, meutim, ukoliko se dojenje produi posle
toga perioda veza izmeu emocionalne stabilnosti i trajanja dojenja postaje negativna; im
je due dojenje iza 18 meseci, emocionalna nestabilnost je vea.
Spomenuto je da je posebna panja posveivana i uticaju postupaka u navikavanju
deteta na istou i uspehu ili neuspehu u tome navikavanju. Po Frojdu, od neuspeha ili
uspeha da dete bez posebnih tekoa preovlada stadij razvitka na kome se ostvaruje
navikavanje na istou zavisi javljanje ili nejavljanje karakteristika tzv. analnog karaktera.
Dete koje nije uspelo da preovlada potpuno analni stadij pokazae kao linost osobine kao
to su pedantnost, tvrdoglavost i krtost tri glavne karakteristike analnog karaktera.
Istraivanja koja su vrena sa ciljem da se potvrdi ova povezanost izmeu manje ili vie
neuspenog naina navikavanja na istou i tzv. analnog karaktera nisu dala oekivane
rezultate. Nisu pokazala da takva veza postoji. Dosta je istraivanja koja su potvrdila da je
mokrenje u krevet (enurezis) najee kod dece kod koje je bio izrazito strog postupak u
na-

123
 NIKOLA ROT

vikavanju na istou i prema kojoj majke nisu bile dovoljno srdane u svojim odnosima, a
same su patile od odreenih oblika anksioznosti. Ali nema potvrde da sa odreenim
postupcima u navikavanju na istou ide uporedo i javljanje spomenutih karakteristika
analnog karaktera. Treba, meutim, napomenuti da je vei broj istraivanja potvrdio da
postoji korelacija izmeu spomenute tri karakteristike analnog karaktera.
U strunoj se literaturi naglaava ne poriui znaaj ni naina ishrane ni naina
navikavanja na istou, ali ne pridajui tome odluujuu ulogu da je za razvitak budue
linosti deteta najvaniji momenat oseanje sigurnosti, oseanje deteta da ga roditelji vole
i da se brinu o njemu. Nisu toliko vani pojedini specifini postupci u odnosu prema detetu
koliko opti odnos i opta atmosfera u porodici, a prvenstveno oseanje sigurnosti deteta.
Nedovoljna briga za dete ili nedostatak ljubavi prema detetu, istie se, prvenstveni su
uzroci zbog kojih se kod deteta razvijaju odreene drutveno nepoeljne osobine:
agresivnost i neprijateljski stav prema okolini ili zatvaranje pred oko linom, povuenost i
pasivnost. Nee toliko smetati, smatra se danas, to dete nije dojeno; ak nee toliko
smetati daljem razvitku deteta ni strog postupak prema njemu (ako dete takav postupak
osea kao izraz brige za njega) koliko e negativne posledice za razvitak linosti deteta
izazvati nebriga za dete i loa atmosfera u porodici. Postupak u ishrani i nain navikavanja
na istou verovatno imaju takoe uticaja na socijalizaciju deteta, ali prvenstveno utoliko
ukoliko kroz ove postupke dolazi do izraaja opti odnos roditelja prema detetu, njihova
ljubav ili neljubav, njihova briga ili nebriga.
Opta atmosfera u porodici vanija je, dakle, nego pojedine vrste postupaka prema
deci. Deca iz porodica u kojima postoji meusobno poverenje, ljubav i drugarski odnosi i
izmeu roditelja samih i izmeu roditelja i dece, verovatnije je da e biti odrasli ljudi sa
pozitivnim osobinama (sa oseanjem nezavisnosti, sigurnosti u sebe, uravnoteeni, sa
dobrim socijalnim kontaktima) nego to e postati deca iz porodica u kojima su esti
sukobi i razmirice i u kojima nema dovoljno brige i ljubavi za dete.
Razmatrajui znaaj opteg odnosa prema detetu u strunoj literaturi istiu se
posebno kao vani za proces socijalizacije dva odnosa: srdaan odnos prema detetu
nasuprot hladnom odnosu, te omoguavanje slobodne aktivnosti detetu nasuprot strogom
ograniavanju njegove aktivnosti. Vei je broj istraivanja koji pokazuje da srdaan
roditeljski odnos prema deci predstavlja vaan uslov uspene socijalizacije u pravcu u kom
to roditelji ele. Ve je spomenuto da je ogledima utvreno da e dete vie podraavati
ponaanje modela ako mu model prua podrku, nego ako mu je ne prua, ako postoji
srdaan odnos prema detetu, nego ako ne postoji. Objanjava se to time to u situaciji u
kojoj postoji srdaan odnos lake dolazi do formiranja oseanja odgovornosti i lake se i
ee javlja oseanje krivice kad dete postupi suprotno postavljenoj normi. Modeli, tj.
roditelji koji pokazuju srdaan odnos bie efikasniji u procesu socijalizacije, pre svega,
zbog toga to e ih deca vie podraavati i to e od njih spremnije prihvatiti svaku pouku.
Dete se osea vezanijim za roditelje koji su srdani prema njemu. Dete, objanjava se
dalje, koje ima oseaj pozitivne vezanosti za roditelje, elee da bude to vi-

124
 AGENSl 1 IZVORI SOCIJ ALIZACIJE

e u prisustvu roditelja, pa e tako biti i vie mogunosti za ugledanje na roditelje. Dalje,

dete u sluajevima kad postoji srdaan odnos, posebno je motivisano da stekne
odobravanje roditelja a izbegne neodobravanje.
Tamo gde postoji srdaan odnos kao najefikasniji nain socijalizacije pokazuje se
korienje tzv. psiholokog kanjavanja, tj. povremenog manifestovanja uskraivanja
ljubavi. Pokazalo se, meutim, da ova tehnika kanjavanja deluje u veoj meri na javljanje
oseanja krivice nego na konformiranje ponaanja, na javljanje samokritinosti i
samoosude ukoliko je dete uinilo neki prestup. Pri tome vanu ulogu ima i korienje
kognitivnih momenata, ubeivanje i apelovanje na kognitivne funkcije deteta. Pokazuje se
da ve korienje oznaavanja pojedinih postupaka kao negativnih, na primer izjave ,,To je
ravo, ,,To je runo imaju izrazit efekt. Ali i ovo korienje kognitivnih momenata
deluje vie na ponaanje posle prestupa, na samokritiku i oseanje krivice nego to deluje
na same postupke.
Drugi opti stav roditelja o kome u strunoj literaturi ima mnogo diskusije jeste
davanje slobode aktivnosti deteta ili permisivnost nasuprot strogoj kontroli aktivnosti
deteta ili restriktivnosti u odnosu na dete. lako se ukazuje na vanost toga odnosa, nisu
sasvim jasne veze izmeu permisivnosti i restriktivnosti, s jedne strane, i njihovih
posledica u ponaanju deteta, s druge strane. Ukazuje se, naime, da e taj efekat zavisiti od
delovanja drugih faktora, posebno od emocionalnog konteksta u kome se ostvaruje kontrola
aktivnosti deteta. Neki autori istiu da e roditelji koji ostvaruju strogu kontrolu, koji su
izrazito restriktivni, ali imaju istovremeno i izraen srdaan odnos prema detetu postii da
deca budu posluna, utiva, ista ali istovremeno da e deca prema kojima postoji takav
odnos pokazivati manje kreativnosti i manje nezavisnosti nego deca roditelja koja imaju
srdaan odnos prema deci, ali su manje stroga u kontrolisanju dece, manje su restriktivni.
Miljenja, meutim, nisu podudarna. Neki autori smatraju da e najvei uspeh imati jaka
kontrola i dovoljno srdanosti u odnosu prema deci, dok drugi da e takav pozitivan efekat
imati pre svega umerena kontrola uz koju ide srdaan odnos prema deci. Ove razlike u
rezultatima istraivanja i u zakljucima pokuavaju se objasniti razlikama u definisanju
pojmova kontrole i razlikama u shvatanjima o tome to treba podrazumevati pod strogom a
to pod umerenom kontrolom. Dosta je, meutim, jedinstveno miljenje u tome da potpuna
tolerantnost, potpuna permisivnost, ne daje uspene rezultate u socijalizaciji. Ako nema
nikakve kontrole, i u sluaju da postoji srdaan odnos, verovatno je da e posledica biti
slabo kontrolisanje sopstvenih impulsa kod deteta i nizak nivo aspiracije deteta iako
posledica ne mora biti i antisocijalno ponaanje deteta. Meutim, ako sa preteranom
permisivnou ide uporedo odbacivanje deteta, verovatno je da e dete pokazivati, pored
drugih negativnih osobina, i antisocijalno ponaanje. Govorei o uenju imitacijom
spomenuto je da e model koji ima mo dete vie podraavati nego model koji nema moi.
Roditelji, po pravilu, imaju mo i oni se : doivljavaju od strane deteta kao osobe koje ih
zatiuju i sve mogu. Zato rodirelji ne bi trebalo da budu preterano restriktivni prema
detetu. Oni samim svojim poloajem izazivaju kod deteta podraavanja njihovog
ponaanja, oni su samim svojim roditeljskim poloajem model na koji se esto ugleda.

125
 NIKOLA ROT

U strunoj literaturi koja se bavi problemima vaspitanja ukazuje se na efekat

razliitih naina postupanja prema deci za formiranje linosti. Istie se, kao to je
spomenuto, da je najuspeniji nain socijalizacije naizmenino manifestovanje ljubavi za
dete i uskraivanje manifestovanja takve ljubavi. Dete treba da vidi da ga vole, ali i da
oseti kad postupi na nain koji nije u skladu sa zahtevanim ponaanjem da mu se ljubav
uskrauje. Ovaj postupak tzv. psiholoke discipline pokazuje se efikasnim jer kod dece
postoji intenzivna potreba za podrkom i za ljubavi. Neki oblik kanjavanja, meutim,
smatra se, mora da se primenjuje jer deca imaju nesocijalizovane impulse koje je potrebno
kontrolisati i menjati, a ovaj psiholoki vid kanjavanja pokazuje se najcelishodnijim.
Istraivai ukazuju i na odreene oblike vaspitanja koji oteavaju proces
socijalizacije i formiranja pozitivne linosti. Proces socijalizacije je otean, ako se detetu
dozvoljava da ini sve to hoe, a nita mu se ne zabranjuje, ako se manifestuje samo
ljubav prema detetu, a nikad uskraivanje ljubavi ili neka druga kazna. Takvo dete lako
postaje sebino i samoivo. Ne doprinosi uspenoj socijalizaciji ni nedovoljno
manifestovanje ljubavi prema detetu, i to ili zbog toga to takve ljubavi prema detetu
stvarno nema ili zbog toga to se ne vodi rauna o potrebi deteta da ga roditelji vole. Dosta
je verovatno da e u sluajevima gde nema manifestovanja ljubavi prema detetu doi do
razvijanja nezainteresovanosti za svoju sredinu i za drutvo, a esto i do formiranja
agresivnosti. Negativno deluje i nedosledno postupanje roditelja. Kad roditelji u pojedinim
sluajevima na neeljeno ponaanje deteta reaguju otrim sankcijama a u drugim
sluajevima ili uopte ne reaguju ili ak nagrauju ponaanje deteta, reagovanje roditelja
za dete bie nepredvidljivo i verovatno je da e ono postati nesigurno i da e se kod njega
razviti sklonost ka neurotinosti.
Postoji veliki broj istraivanja o pojedinim konkretnim iniocima porodinog ivota
i njihovoj ulozi u procesu socijalizacije. Jedan od takvih esto razmatranih posebnih
faktora jeste odnos izmeu roditelja. Rezultati istraivanja pokazuju vanost skladnih
odnosa izmeu roditelja za razvitak deteta. Nesklad izmeu roditelja dovodi do javljanja
konflikta i u samom detetu. Deca, po pravilu, vole oba roditelja, identifikuju se delimino i
sa jednim i sa drugim i zato konflikt meu roditeljima izaziva esto i konflikt u samom
detetu. Ono u sluajevima gde postoji razdor meu roditeljima ocenjuje da je ugroena
njegova potreba za sigurnosti i ljubavi, i to ponekad izaziva kod deteta reakcije koje
dobijaju vid antisocijalnog ponaanja i agresivnosti. Istraivanja pokazuju da postoji
pozitivna korelacija izmeu nesklada i sukoba u porodici, s jedne strane, i odreenih
nepoeljnih oblika ponaanja kod dece, s druge strane; javljanja ljubomore, sebinosti,
emocionalne nestabilnosti, straljivosti, svadljivosti, oseanja nesigurnosti. Zato neki
autori smatraju da je za decu bolje da se roditelji izmeu kojih postoji teak i nesavladiv
nesklad razvedu nego da ostanu, eventualno zbog deteta, zajedno. Vanost dobrih odnosa
meu roditeljima potvruju i ispitivanja koja pokazuju da stabilnost linosti, lina srea i
posebno uspean brak zavise u velikoj meri od toga da li su brakovi roditelja (jednog i
drugog branog druga) bili sreni ili nisu. Terman (L. M. Terman, 1938) na osnovu
sistematskog ispitivanja, dolazi do za-

126
 AGENSI I IZVORI SOCIJ AI.IZACIJE

kljuka da je najvaniji uslov za srean brak emocionalna stabilnost suprunika, a

najvaniji faktor od kojeg zavisi ova emocionalna stabilnost srean brak njihovih roditelja.
Neka istraivanja potvrujui Termanove zakljuke dolaze do rezultata da su u onim
sluajevima u kojima su brakovi roditelja oba suprunika bili uspeni u 3/4 sluajeva bili
uspeni i brakovi njihove dece. Gde su brakovi roditelja suprunika bili nesretni, bilo je
samo 28% uspelih a 38% izrazito ravih brakova. Neka istraivanja pokazuju da je za
uspeh u braku posebno vano da je bio srean brak roditelja sa muevljeve strane.
Drugi poseban faktor u vezi sa porodicom, iji je uticaj posebno ispitivan, jeste
nepotpunost porodice. Nepotpuna je ona porodica u kojoj nedostaje jedan od roditelja bilo
usled smrti bilo usled razvoda. Vei je broj istraivanja koja pokazuju da je meu
delinkventnom omladinom dva puta vie dece iz nepotpunih porodica nego meu
nedelinkventnom omladinom. Nepotpuna porodica ima u veoj meri negativan uticaj na
decu izmeu 8-10 godina nego na stariju decu. Ipak, istiu mnoga istraivanja, vaniji
faktor od nepotpunosti porodice i negativniji za socijalizaciju deteta predstavlja
neusklaenost odnosa meu roditeljima. U strunoj se literaturi razmatra delovanje i
drugih inilaca. Meu ostalim: uticaj na socijalizaciju deteta pripadnosti odreenoj klasi i
sloju, zaposlenosti majke, broja dece i reda roenosti.
Danas se opravdano ukazuje na to da na socijalizaciju i na razvitak linosti porodica
ne utie samo u periodu ranog detinjstva. I kasniji periodi ivota, a posebno period
adolescencije, predstavlja razdoblje u kojima je znaajan ne samo uticaj faktora van
porodice nego i porodice. Period adolescencije predstavlja posebno osetljiv period razvitka
jer se u to doba ostvaruje prelaz od potpune zavisnosti dece od roditelja u relativnu
samostalnost dece. Omladina u tom periodu izrazito tei za nezavisnou i samostalnou,
a ekonomska zavisnost od roditelja, kao i nedovoljna pripremljenost za ivot i nedostatak
uslova za to ne dozvoljavaju punu nezavisnost i samostalnost. Zato odnos roditelja u tom
periodu treba da je dobro odmeren i paljiv. Ako roditelji u tom periodu ne budu pokazali
izvesnu tolerantnost i ne budu davali izvesnu slobodu, moe to izazvati protest koji e se
manifestovati ili agresivnou ili zatvaranjem i povlaenjem u sebe.

kola
Vaan faktor socijalizacije, esto istican u literaturi, jeste i kola. kola je vana za
proces socijalizacije i za razvitak deteta iz vie razloga: zbog toga to dolazak u kolu
predstavlja dolazak u novu sredinu sa novim i stroim zahtevima, to se dolaskom u kolu
ulazi u nove, drugaije odnose sa osobama druge vrste nego to su to bili odnosi u
porodici; to i nastavnici, kao i roditelji, predstavljaju za dete uzore koje ono podraava i
preko kojih usvaja nova shvatanja i stavove; to drutvo putem kole nastoji da kod dece
razvije odreene osobine koje se smatraju u drutvu poeljnim a da sprei razvijanje onih
koje se smatraju drutveno negativnim; to je nastojanje kole da utie na formiranje
linosti deteta organizovano i veoma sistematsko; to je delovanje kole na dete u toku
mnogo i dugo vre-

127
 NIKOLA ROT

mena. Preko postavljenih ciljeva i zadataka vaspitanja i obrazovanja drutvo nastoji da se

kod deteta formiraju odreena drutvena shvatanja koja smatra bitnim i vanim. kola je
kontrolisani agens socijalizacije koji planski deluje u pravcu u kom to ele vladajue snage
u drutvu. kola je, kao to navodi Havelka (1980), najznaajnija od drutvenih institucija
koje nastoje da integriu nove generacije u drutveni ivot.
Proces intelektualnog, emocionalnog i naroito socijalnog razvitka, zapoet u
porodici, sistematski i intenzivno se produava u ko li ali u novim uslovima i sa mnogo
stroim i teim zahtevima. Dete uavi u kolu mora da prihvati mnoge nove oblike
ponaanja. Mora da naui da se uzdrava od zadovoljenja mnogih elja a koje su roditelji
bez odlaganja zadovoljavali. Mora, da naui da bude u toku dueg vremena mirno, da se
prilagodi situaciji u kojoj je ono jedna jedinka meu velikim brojem svojih vrnjaka. Treba
da se prilagodi i da se snae u mnogobrojnim novim zahtevima koje postavljaju i nastavnik
i drugovi. To su stroi i tei zahtevi od onih koje su detetu postavljali roditelji.
Dete e se utoliko lake snai u za njega novim kolskim uslovima ukoliko su
oekivanja i stavovi uitelja sliniji oekivanjima i stavovima roditelja. U poetku nastave,
u prvim godinama osnovnog kolovanja, namere i aktivnosti roditelja i nastavnika u vezi sa
socijalizacijom donekle su istovetni. To olakava veliki prelaz do kojeg je dolo za dete.
eli li nastavnik, posebno u prvim godinama osnovne nastave, a to je period u kome je
uticaj nastavnika izrazito velik, da uspe u svojim ciljevima socijalizacije, neophodno je da
vodi rauna o toj situaciji naglog prelaza i da ostvari personalni odnos prema svakom od
uenika u razredu. Za uspeh socijalizacije vano je da postoji srdaan odnos nastavnika
prema uenicima, kao to je to vano i u porodinoj situaciji. Mnogi autori, ipak, istiu da
taj odnos topline ne bi smeo biti izrazito lino emocionalno angaovanje, nego bi trebalo
da bude neki oblik srdane objektivnosti, jednaka zainteresovanost za sve uenike. Treba
napomenuti da, iako su sredstva kojima nastavnik raspolae u ostvarivanju ciljeva
socijalizacije znatna, ona su ipak manja nego sredstva kojima raspolau roditelji i mogu,
ako se kod deteta pojavi otpor, biti nedovoljna za uspeh socijalizacije.
Efekat socijalizacije u kolskim uslovima zavisi od velikog broja ini laca vezanih za
uenika, za nastavnika, ali i za njegovu domau sredinu. Takvi faktori su, meu ostalim,
line osobine deteta, line osobine nastavnika, odnos nastavnika prema ueniku, njegova
pedagoka umenost, odnosi meu uenicima i mnogi drugi. Izmeu velikog broja
momenata u vezi sa kolskim ivotom koji mogu uticati na proces socijalizacije i na
razvitak linosti deteta poseban znaaj imaju organizacija kolskog ivota, linost uitelja i
nastavni kolski program.
S obzirom na organizaciju kolskog ivota, kola moe da poiva na principu
autoritarnosti ili na vie-manje razvijenim demokratskim odnosima meu svim uesnicima
u procesu nastave. Po pravilu, u kolskim odnosima vlada vei ili manji stepen autoritarnih
odnosa. Potrebno je ulagati sistematski napor da se u to veoj meri razvijaju demokratski
odnosi i u kolskom ivotu jer e uticaj takvih odnosa biti veoma veliki na kasnije
ponaanje deteta. Drugi vaan momenat u vezi sa organizacijom kolskog ivota jeste
orijentacija: ili na doslovno usvajanje

128
 AGENSI1 IZVORI SOCIJALIZAC IJ E

a- nastavnog gradiva ili na razvijanje spremnosti za samostalno miljenje i samostal-

m no reavanje problema. Oigledno je da je potrebno razvijati ovu drugu orijenta-
u ciju i to bre se osloboditi tradicionalne orijentacije kole uglavnom na memori-
), ranje gradiva.
u Nastavnici i kao linosti ve predstavljaju i naglaavaju odreene vrednosti
i time ve utiu na svoje uenike. Njihov uticaj zavisi, dalje, od toga koliku panju -t
poklanjaju svakom pojedinom ueniku i koliko vode rauna o individualnosti i in-
i dividualnoj situaciji svakog deteta pojedinano. Uticaj nastavnika pokazuju neka
e ispitivanja i razmatranja, u znatnoj meri zavisi i od njegovog drutvenog poloaja.
Na alost, sa razvitkom privrede u razliitim zemljama po pravilu ide smanjivaJ nje
drutvenog ugleda nastavnikog poloaja. To ima svoje negativne posledice i
l u selekciji nastavnikog kadra i u uticaju koji nastavnici imaju na svoje uenike,
ak i onda kad su nastavnici izrazito pozitivne linosti.
Preko sadraja nastave prenosi se sis.ematski odreeno gledanje na svet i drutvo.
Nastavni programi su svesno i namerno izraeni u skladu sa shvatanjima ) onih snaga i drutvenih
struktura koje predstavljaju vodee politike i drutvene
snage u drutvu. Pre svega, u skladu su sa koncepcijom i ideologijom na kojoj i poiva
drutveni sistem. Ne manje nego preko sadraja nastavnog gradiva, kola
deluje na formiranje linosti uenika angaujui se svesno i direktno na procesu
vaspitavanja linosti. ak i onda kad taj proces vaspitavanja nije dovoljno organizovan, on
se ostvaruje preko celokupne atmosfere kole, odnosno drutva iji je kola, u stvari, uvek
samo sastavni deo.
Mnogobrojna ispitivanja pokazuju kako postojei kolski sistem i dananja praksa u
procesu nastave imaju razliit uticaj na razliite kategorije uenika. kola je u svojim
zahtevima orijentisana, po pravilu, prema uenicima srednjih sposobnosti. Zato ona vri u
izvesnoj meri negativan uticaj i na one sa niim, kao i na one sa najvie razvijenim
sposobnostima. Neka ispitivanja pokazuju da manje sposobni deaci kao reakciju na
frustracije, do kojih dolazi jer ne mogu udovoljiti zahtevima kole, pokazuju odreene
negativne osobine: sklonost svai i nasilju, hvalisavost, sebinost, eventualno apatiju i
zatvaranje u sebe. Kod devojica je, navode ova ista istraivanja, esta pojava, kao
reakcija na frustraciju a zbog nemogunosti da se udovolji zahtevima koje postavlja kola:
nepaljivost, obeshrabrenost i zanoenje matom. kola je naroito teka za uenike sa
posebnim linim problemima. Vrlo esto nastavnici, ve zbog obino velikog broja uenika
u razredu, ne obraaju dovoljno panje individualnim situacijama i problemima. Jedno
starije istraivanje, a za koje postoje potvrde i u novijim razmatranjima, pokazuje da
uitelji kao glavne probleme kod uenika smatraju: laganje, varanje, povredu drutvenih
seksualnih normi, lenost i drskost. Oni manje panje obraaju osobinama kojima kliniari
posveuju veu panju i koje su upravo posledica posebnih linih problema uenika:
nesocijalnom ponaanju i agresivnosti kao simptomima linih problema uenika. I izrazito
dobri uenici ne dobijaju dovoljno podsticaja u tradicionalnoj koli. Poto su oni u
mogunosti da mnogo bre savladavaju materijal i da savladavaju znatno vie gradiva,
kolski zahtevi nisu za njih dovoljan podsticaj za angaovanje njihovih intelektualnih
sposobnosti. Naprotiv,

129
 NIKOLA ROT

dosta esto izazivaju kod njih dosadu, lenarenje, matanje ili agresivne oblike ponaanja.
Za uspeh socijalizacije u koli od znaaja je domaa sredina uenika. Verovatno je
da deca iz siromanih slojeva imaju vie tekoa da se snau u kolskim uslovima nego
deca iz porodica sa boljim ekonomskim i kulturnim uslovima. Deca iz razliitih sredina
gledaju razliito na koiu i na nastavnike. Ona koja su, zahvaljujui porodinim uslovima,
dola pripremljena u kolu, lako e savladavati kolsko gradivo i videti u nastavniku osobu
koja im pomae i koja im omoguava da ostvare ciljeve kojima i oni i njihovi roditelji tee.
Ona deca koja dolaze nedovoljno pripremljena, ili su nedovoljno sposobna da zadovolje
kolske zahteve, lako e u nastavniku videti osobu neprijateljski raspoloenu prema sebi,
kao osobu koja dete ne ceni i ne voli. Ako postoji takav odnos u poetku kolovanja, on e
se odraziti na ceo proces socijalizacije u toku kolovanja, kao i na celu linost.
U strunoj literaturi se naglaava da je za uspeh deteta u koli veoma vaan odnos
roditelja prema koli. Ispitivanja pokazuju da je u poetku kolovanja kod pretene veine
roditelja i dece odnos prema koli pozitivan. Roditelji ele da im deca idu u kolu i deca
vole da idu u kolu. Ali ako se dete posle nekog vremena ne oseti zadovoljnim, ako doe
do neuspeha u koli, promenie se ne samo oseanje deteta prema koli nego vrlo esto i
stavovi roditelja prema koli. A negativan stav roditelja prema koli doprinee tome da se
neuspeh deteta u koli jo vie povea i pojaa. U jednoj britanskoj studiji (H.
Himmelvveit i A. Sealy, 1966) pokazuje se da uenici iz radnikih slojeva koji su postizali
dobre rezultate u koli imaju u mnogo veoj meri podrku roditelja za rad u koli, a njihovi
roditelji, po pravilu, pozitivan odnos prema koli. Meutim, deca, inae jednakih
sposobnosti, ali koja su pokazivala neuspeh u koli, ponavljala razred ili naputala kolu
esto nisu imala u porodici podrku za svoj rad u koli, a njihovi roditelji esto su
pokazivali negativan odnos prema koli.
Treba napomenuti da ima mnogo opravdanja za shvatanja koja istiu da danas kola
nema vie onaj dominantan znaaj za socijalizaciju koji joj je nekada pridavan, a koji joj se
i danas ponekad pripisuje. Uticaj kole je danas manji ve zbog toga to je manji znaaj
svakog od tradicionalnih autoriteta. Osim toga, na proces socijalizacije utie danas
snanije nego ranije veliki broj drugih agenasa socijalizacije, pored porodice i kole.
Posebno veliki uticaj imaju vrnjaci i masovna sredstva komunikacija. Vea izloenost
upravo ovim uticajima danas nego u prolosti ini da je neopravdano pridavati izrazito
velik znaaj koli u procesu socijalizacije, kao to je i neosnovano kolu initi odgovornom
za svaki neuspeh u socijalizaciji.

Vrnjaci
Vei broj autora istie da vrnjaci grupa dece ili mladia i devojaka priblino istog
doba i sa slinim interesima a koja meusobno druguju imaju u detinjstvu i mladalakom
dobu veliki uticaj na formiranje linosti. Grupa vrnjaka znaajno utie na to koje e
vrednosti dete nastojati da ostvari, deluje na njegovo

130
 AGENSl 1 IZVOR I SOCIJ ALIZAC IJ E

nastojanje za nezavisnou i samostalnou, kao i na formiranje mnogobrojnih i linih, a

posebno socijalnih stavova. Po mnogim autorima, vrnjaci su moda najuticajniji faktori u
formiranju stavova deteta i mladia, a po miljenju nekih autora vaniji od nastavnika i
odmah po vanosti posle roditelja.
Grupe vrnjaka, po Hevigharstu (R. Havighurst, 1953), imaju nekoliko funkcija u
razvijanju linosti deteta i mladia: one omoguavaju da se dete razvija kao druga deca
istog uzrasta, da se postane drugaije i ekstravagantno; omoguavaju razvijanje novih
vrednosti i sticanje odgovarajuih socijalnih stavova i uloga; omoguavaju postizanje line
samostalnosti i nezavisnosti; doprinose tome da se razvija socijabilnost, normalno
ponaanje, da se shvataju i prihvataju drutveni ciljevi i uopte osigura normalan razvitak
mladog oveka. Zato ukljuivanje u razredni kolektiv i prijateljsko vezivanje sa vrnjacima
predstavljaju vane momente u procesu socijalizacije. Pijae u drugovanju sa vrnjacima
nalazi izvor autonomne moralnosti.
Uticaj vrnjaka ostvaruje se postepeno. Na ranom uzrastu dete jo nije spremno za
zajedniku aktivnost sa vrnjacima. Dvogodinje dete, na primer, i kad se zajedno igra sa
drugom decom igra se, u stvari, uporedo sa njima. U tom dobu malo ima saradnje u
aktivnosti. Sposobnost za zajedniku igru raste u treoj i etvrtoj godini. Tek sad je
mogue govoriti o zaecima formiranja grupe vrnjaka ili grupa za igru. Tek u to doba dete
postaje svesno prisustva druge dece i pokazuje elju za drugom decom. Ali ni u tom dobu
vrnjaci nemaju veeg znaaja na formiranje ponaanja deteta. Taj znaaj dobijaju tek
nekoliko godina kasnije, kad dete poe u kolu. Doavi u kolu dete eli da bude
prihvaeno od drugih, da se ukljui u razredni kolektiv i da se u njemu afirmie. Ono mora
da razvije odreene osobine koje e tome doprineti. Sociometrijska ispitivanja pokazuju da
su meu takvim osobinama kod deaka u osnovnoj koli osobine kao to su: fizika snaga i
vetina, smelost, sposobnost za kontakt s drugima, smisao za alu i humor. Deaci sigurni u
sebe lake su i bre prihvaeni od strane vrnjaka, a oni plaljivi i nesigurni lako postaju
meta napada ostale dece. Pri tom su deca osetljiva na tue ocene o njima. Prihvatanje od
strane druge dece podie njihovo oseanje sigurnosti i razvija njihovo samopotovanje.
esto kao zamenu za nepostignutu popularnost u razredu deca trae tenji prijateljski
kontakt sa jednim ili dva vrnjaka. Takvo prijateljstvo za veliki broj moe da postane
vanije nego prihvatanje od strane razreda i konformiranje normama razreda.
Kroz pripadnost grupi vrnjaka, pre svega u periodu adolescencije, mladi ljudi trae
svoj identitet, nastoje da postignu linu autonomiju i nau uspeniji put u svet odraslih. U
periodu od 14 godina veinu dece privlae vie zajednike aktivnosti sa vrnjacima nego
ivot u porodici. Ne mora to znaiti da se automatski naputaju roditeljske vrednosti, iako
se i to deava. Ali redovno je da mladi ljudi u to doba postaju otvoreniji za nova iskustva i
pokazuju vie samostalnosti. Oni tee da se emancipuju od roditeljskog ograniavanja i
nita nije neprijatnije adolescentu nego prebacivanje i ruganje da je nesamostalan, da je
potpuno pod kontrolom roditelja i posebno majke. Grupe vrnjaka ne karakterie samo to
to imaju neke zajednike vrednosti i stavove, to pokazuju odreene istovetne naine

131
 ponaanja nego je vana karakteristika drugovanja i ukljuenost u grupe vrnjaka,
nastojanje da se objasne i formuliu sopstvene dileme, da se izmene mnogobrojna
iskustva o drutvu i ivotu, da se stavljaju pod pitanje i u sumnju autoritativne
deklaracije roditelja, nastavnika i drugih odraslih s obzirom na to da su takve deklaracije
esto uproene idealizacije i mnogo puta suprotne njihovom konkretnom ponaanju.
Neki pisci (T. Parsons, 1951) govore o kulturi vrnjaka, a pod time podrazumevaju
standarde ponaanja koje postavlja odreena omladinska grupa. Omladinska grupa vri jak
pritisak na sve svoje lanove da se potine ovim standardima. Ti su standardi esto u
suprotnosti sa shvatanjima i normama roditelja i drugih odraslih osoba. esto se deava da
se zahtevi i oekivanja koje postavljaju roditelji podreuju zahtevima koje postavlja grupa
vrnjaka. Vrlo esto je kod adolescenata mnogo vanije odobravanje ili neodobravanje
vrnjaka nego odobravanje ili neodobravanje roditelja. Najizrazitiji uticaj je shvatanje
vrnjaka u periodu od 13 do 19 godina. Istraivanja pokazuju da se u to doba mladi ljudi
razlikuju u mnogim svojim stavovima od svojih roditelja.
To pokazuje, meu ostalim i jedno istraivanje (L. J. Neiman, 1963) o stavovima prema ulozi ene.
Autor je na 350 ispitanika od kojih je deo imao 1J-13 godina, deo 15-18 a deo 20-24 godine isipitivao koje su
norme za ispitanika vanije: one formirane u porodici ili one koje zastupaju vrnjaci; te koliko se razlikuju,
posebno stavovi o ulozi ene, kod ispitanika od stavova njihovih roditelja. Posebnim skalama ispitivana su
shvatanja o socijalnim i politikim pravima ena (ene imaju pravo da se takmie sa mukarcima u
razliitim poslovima), o seksualnom ponaanju (ene imaju isto toliko prava da imaju predbrane polne
odnose kao i mukarci), o porodinom autoritetu (Prirodno je da roditelji stroe kontroliu kerku nego
sina) i o ekonomskim pravima (,,Za jednak rad treba da bude jednaka nagrada enama kao i mukarcima).
Rezultati ispitivanja pokazuju da kod deaka postoji puno prihvatanje jednakih enskih prava na uzrastu od
11 do 13 godina, a neprihvatanje na kasnijim uzrastima, na uzrastu od 15 do 18 i na uzrastu od 20 do 24
godine. Kod devojaka se pojavljuje na svim uzrastima prihvatanje jednakih prava za mukarce i ene.
Utvreno je da je i za deake i za devojke postojala razlika u stavovima koje su oni imali i stavovima koje su
smatrali da ih imaju njihovi roditelji. Ta je razlika bila naroito velika kod ispitanika na uzrastu od 15 do 18
godina. Na uzrastu od 20 do 24 godine pokazuje se da ispitanici smatraju da izrazita razlika postoji samo
izmeu njihovih stavova i stavova roditelja suprotnoga pola. Kod mladia na tom uzrastu pojavljuje se
ponovo vraanje na antifeministike stavove i pribliavanje stavovima oca.

Manja se suprotnost javlja izmeu shvatanja mladih ljudi i shvatanja roditelja u

sluajevima gde postoje prisni i srdani porodini odnosi. Tamo, meutim, gde nema
vrstog porodinog ivota ili gde u samoj porodici postoje suprotnosti, prihvatanje
standarda i normi vrnjaka je izrazitije i znatnija je razlika izmeu tih standarda i
roditeljskih shvatanja.
U sluajevima kad dete ne bude dovoljno prihvaeno od strane drugova u razredu
verovatno je da e ono traiti grupe vrnjaka van razreda, i to, pre svega, takve grupe u
kojima se nalaze pojedinci koji imaju tekoe sline njegovim. To su redovno grupe iz
blieg susedstva koje mogu postati potencijalna osnova za devijantno ponaanje i za
regrutovanje u maloletne prestupnike. Mnoga istraiva-
 AGENSII IZVORI SOCIJ ALIZAC IJ E

nja sociologa i psihologa pokazuju veliku ulogu vrnjaka u razvijanju delinkventnoga

ponaanja. Po miljenju izvesnog broja, naroito starijih autora, delinkventi se prvenstveno
regrutuju iz odredenih gradskih rejona a preko odreenih grupa vrnjaka. Po njima je, na
susedstvu bazirana grupa vrnjaka, glavni izvor delinkvenata. Drugi autori ne prihvataju u
potpunosti ovo shvatanje. Oni govore o dve kategorije delinkvenata: a) o delinkventima
koji su u prestupnitvo upali, pre svega, druenjem sa drugim mladim Ijudima iako i u tom
sluaju postoje odreeni problemi u porodinom ivotu koji su doprineli javljanju
delinkventnog ponaanja, i
b) o onima kojima nisu sredina i drutvo osnovni uzrok delinkventnosti nego je to,
pre svega, nesreena porodina situacija i zbog nje njihov poremeen emocionalni
ivot. Danas se i smatra da delinkventnost i nije direktna posledica drugovanja,
nego da je osnovni uzrok pojave delinkvetnosti u nesreenim i nesrenim
porodinim prilikama. Ove prilike ine osnovu, a ukljuivanje u grupu vrnjaka
stvara priliku za orijentaciju mladih ljudi prema prestupnitvu.

Socijalizacija odraslih
Niti su roditelji, nastavnici i vrnjaci jedini agensi socijalizacije, niti socijalizacija
prestaje sa detinjstvom i mladalakim dobom. Socijalizacija se odvija u toku celoga ivota
a kao agensi socijalizacije deluju mnogobrojni faktori.
Socijalizacija ostvarena u detinjstvu i mladosti nije dovoljna da pojedinac moe sa
uspehom da udovolji zahtevima na koje nailazi u toku ivota. Ukoliko je drutveni razvitak
nagliji, potreba za sticanjem novih oblika ponaanja, potreba za daljom socijalizacijom,
sve je vea. Potrebne su stalne promene i u znanjima i u vetinama i u nainima
zadovoljenja svakodnevnih potreba (ishrani, stanovanju, odevanju), kao i u shvatanjima i
vrednostima i u odnosima sa drugim ljudima. Promene u ponaanju stalno se zbivaju, i to
bilo na taj nain to nam druge osobe direktno postavljaju zahteve za odreenim nama
novim oblicima ponaanja, bilo tako to ponaanje drugih, ocenjujui ga kao uspeno,
uzimamo kao uzor.
U novijoj literaturi opravdano se ukazuje na to da ljudi i samoinicijativno
preduzimaju napor da svoje ranije oblike ponaanja koriguju i zamene, sve radi toga da bi
uspenije odravali odnose sa drugim ljudima i sa veim uspehom obavljali razliite
aktivnosti. Zato se, po nekim autorima, moe govoriti i o sopstvenoj socijalizaciji, o
socijalizaciji samoga sebe. Iako to socijalizacija nikad nije, jer i kad sami ulaemo napor
da promenimo svoje ponaanje, mi ga menjamo prema nekome modelu, ipak je opravdano
govoriti o sopstvenoj inicijativi da se izmeni ponaanje. Podsticaji za to mogu bili odreeni
ekonomski motivi: nastojanje da se ponaa tako da se obezbedi vei prihod i bolje
materijalno stanje. Mogu to biti elja za priznanjem, za moi ili neki drugi motiv. Najee
je takvo sopstvenom inicijativom ostvarivano menjanje ponaanja menjanje koje se
ostvaruje uenjem uloga vezanim uz status koji se eli.
Kolike promene u linosti ovaj trajni proces socijalizacije izaziva, koje situacije
zahtevaju nove oblike socijalizacije, koji sve agensi i na koji nain deluju o tome jo ne
znamo mnogo. Moemo istai nekoliko faktora koji su, prema auto-
 NIKOLA ROT

rima, koji se bave pitanjima socijalizacije odraslih (O. Brim, 1968) posebno vani. Takvi
su faktori: zanimanje koje se obavlja, situacija u vezi sa njom, sopstvena porodica koja se
osniva i situacija u njoj, kao i ira zajednica u kojoj se odvija ivot pojedinca.
Zanimanja koja obavljamo esto zahtevaju izmene u nainu naega ponaanja. Mi
esto i ne obavljamo u toku svog ivota ona zanimanja za koja smo se pripremali. Ali i kad
ih obavljamo, pripreme za ta zanimanja samo su opte i redovno su nedovoljne za uspeno
obavljanje odreenih konkretnih poslova u okviru toga zanimanja i za usklaivanje svoje
aktivnosti sa stalnim usavravanjima u tehnolokom procesu koja zahvataju manje-vie sva
zanimanja. Zato je potrebno uiti nove vetine i sticati nova znanja. Potrebno je
istovremeno i uiti nove interpersonalne odnose, menjati navike, interese, stavove,
shvatanja, pa i vrednosti. Promene su u ponaanju potrebne vrlo esto i zbog toga to su,
kao to to potvruju istraivanja, oekivanja u vezi sa izabranim zanimanjem esto
nerealistika. esto se oekuje da e zanimanje pruiti pune mogunosti u zadovoljavanju
elja za prihodom i za drutvenim priznanjem, za uticajem i za manifestovanjem i
ispoljavanjem svojih sposobnosti i interesa. Kad se pokae da su oekivanja bila nerealna,
potrebno je menjati nivo svojih aspiracija, mnoge vrednosti, pa i sliku o samome sebi.
Istraivanja pokazuju da i u sluajevima kad nema promena zanimanja niti promena
u zanimanjima ve sama injenica da se ukljuuje u odreenu profesiju dovodi do menjanja
mnogih ranijih stavova i uverenja i formiranja novih normi. Ukljuivanje u odreenu
profesiju, meu ostalim, raa odreeno shvatanje o drutvenom znaaju te profesije,
shvatanje o drugim profesijama, odreena uverenja
1 svom sopstvenom poloaju u drutvu. Upranjavanje ma koje profesije utie na
razvijanje linosti i s obzirom na to koliko bavljenje odreenom profesijom prua
zadovoljstva pojedincu. Ako je pojedinac zadovoljan svojim zvanjem i aktivnou
vezanom uz svoje zvanje, to zadovoljstvo znaajno utie na njegovu linost, jer
predstavlja jedno od najtrajnijih zadovoljstava, budui da aktivnost u vezi sa
zvanjem ispunjava glavni deo delatnosti oveka. Zadovoljstvo koje donosi
sopstveno zanimanje i posao utie na samopotovanje, i oseanje sigurnosti, na
odnos prema drugim ljudima, na shvatanja o mnogim drutvenim pitanjima, na
opte oseanje
2 optimizam. Razume se, ne manji uticaj na linost ima nezadovoljstvo sopstvenim
poslom i zanimanjem.
Vaan podsticaj za promenu ponaanja, pa i vanih osobina pojedinca, predstavlja
enidba i udaja. Ulaskom u brak postavljaju se novi zahtevi za oba brana druga. Odnos
izmeu suprunika, mua i ene, verovatno je podsticaj za najvee promene u ponaanju
odraslih. Da bi brak bio uspean, potrebno je da se suprunici prilagode zajednikom
ivotu i jedno drugome. Oni moraju da podese svoje navike i nain ivota, da usklade
interese i stavove, pa i da menjaju neke svoje osobine. Ovakvo usklaivanje je uslov za
srean brak. Razvodi su pokazatelji neuspeha da se brani drugovi izmene koliko je to nov
zajedniki ivot zahtevao. Promene u ponaanju suprunika moraju biti utoliko vee
ukoliko je meu njima vea razlika u kulturi. Promene su neophodne ve i u sluaju kad
brani drugovi

134
 AGENSI IIZVORI SOCIJ ALIZAC IJ E

pripadaju istoj kulturi ili istoj subkulturi, kad su iz istog drutvenog sloja i sa slinim
obrazovanjem. Ali one su znatno vee kad pripadaju razliitim drutvenim slojevima,
razliitim etnikim grupama, kad postoje razlike u obrazovanju. Pripadnost razliitim
kulturnim sredinama esto znai razliit nain ishrane, odevanja, zabave, razliito gledanje
na podizanje dece, na seksualno ponaanjt. Sve to zahteva usklaivanje i menjanje i
uzajamno pribliavanje ponaanja.
U strunoj literaturi se posebno istie vanost usklaivanja motiva zavisnosti, za
dominacijom i za pomoi. Ako su ovi motivi kod oba suprunika izrazito razvijeni, a ne
doe do promena, verovatno je da e doi do sukoba. Brak e se odrati samo ako se pored
drugih oblika ponaanja usklade i ovi motivi. Istraivanja pokazuju da se zaista linosti
oenjenih, odnosno udatih, osoba vie menjaju nego linosti (iz kontrolne grupe)
neoenjenih i neudatih. Oni koji se mladi ene vie menjaju karakteristike linosti nego
oni koji su se enili u kasnijim godinama.
Ne samo da do promena dolazi u prvim godinama braka i da su te promene u tom
periodu potrebne nego je sa starenjem suprunika potrebno dalje menjanje ponaanja.
Moe se govoriti o kontinuiranoj uzajamnoj socijalizaciji suprunika. Prema nekim
podacima (a na osnovu vie ispitivanja projektivnim tehnikama TAT) muevi postaju
vremenom sve zavisniji; sve se vie konformiraju u razliitim odnosima na poslu, a u kui
raste autoritet ene. Neka ispitivanja o zadovoljstvu i srei u braku pokazuju da su oni
najvei u prvoj godini. Zatim da otprilike sledeih 15 godina to zadovoljstvo opada, a onda
ponovo raste i zaustavlja se na odreenom nivou, esto u periodu kad poslednje od dece
naputa kuu stvarajui svoju sopstvenu porodicu ili odlazei u samostalno zanimanje.
Mogue je da sklad izmeu suprunika, posle tog perioda u kom su sva deca odrasla i
napustila kuu, bude i vei nego u ranijem periodu. Sada su oni upueni vie jedno na
drugo i vode vie rauna jedno o drugome nego u vreme dok su deca bila u porodici.
Pitanje je, meutim, da li je uvek i zadovoljstvo u odnosu na sopstveni lvot vee budui
da ima dosta podataka koji pokazuju da ivot u tom periodu izgleda manje ispunjen i da je
sa manje oekivanja.
Znaajne promene u nainu ivota suprunika zahteva raanje dece. Potrebno je
nauiti starati se o deci, treba im posvetiti znatan deo vremena, neophodno je drugaije
organizovati i rad i odmor i zabavu. Pod uticajem dolaska dece u porodicu menjaju se i
mnoga gledanja na oblaenje, linu slobodu, na vanost autoriteta i reda. Neka
istraivanja, ukazuju na to da mnogi od mladih roditelja nisu spremni za zadatke oca i
majke i da treba da naue nove stavove, da formiraju nove motive i da promene mnoge od
uobiajenih naina ponaanja. Od njih se zahteva vie nesebinosti, vie staranja o
drugome, posebno o detetu, vie uzdravanja, i promene u mnogim drugim oblicima
ponaanja.
Sa dolaskom dece u porodici, a posebno sa njihovim razvitkom, stvaraju se i novi
interpersonalni odnosi. Kako se ponaati da bi ti odnosi bili dobri treba da naue ne samo
deca nego i roditelji. Sa rastom dece roditelji moraju formirati nove uzrastu i potrebama
dece usklaene stavove, moraju da vode rauna o potrebama i eljama dece na razliitim
uzrastima. Deca, sa svoje strane, utiu na pona-

135
 NIKOLA ROT

anje i stavove roditelja i nastoje da imaju uticaj ve zbog toga da bi dranje roditelja bilo
to vie u skladu sa njihovim eljama. Tako i deca postaju agensi socijalizacije za roditelje,
i moe se rei da je izmeu roditelja i dece u toku uzajamni proces socijalizacije. Uticaj
dece raste sa njihovim uzrastom i sa starenjem roditelja. Ako deca koja su odrasla ne ive
odvojeno, dolazi sa starou roditelja do inverzije u odnosima. Od prvobitne situacije u
kojoj su roditelji imali punu odgovornost, autoritet i mo nad decom dolazi do toga da deca
preuzimaju sve veu odgovornost za roditelje, imaju sve vei autoritet i sve veu mo nad
njima. Ponekad se ta promena odvija postepeno i bezbolno, a ponekad, meutim, raa
konflikte i krize.
I ivot u zajednici, komuni, posebno uoj, kao to su naselje, mesto ili optina utie
na promene ponaanja. Dolazi do interakcije sa prijateljima, lanovima razliitih
institucija, sa susedima i mnogim osobama iz okoline. Zajednica je institucija u kojoj se
pojedinac nuno susree sa normama i standardima ireg drutva kome zajednica pripada.
Tako i zajednica utie na prihvatanje odreenih drutvenih normi i shvatanja. Ali ona sama
se menja u zavisnosti od sastava njenih lanova. Promene u gustini populacije, u starosnoj
dobi, u etnikom sastavu, sastavu s obzirom na obrazovanje i kvalifikacije utiu i na
zajednicu. Sa promenom sastava zajednice menjaju se i mnoga shvatanja i uverenja.
Posebno, promena mesta boravka izaziva promene u ponaanju. Socijalna pokretljivost,
prelazak sa sela u grad, izaziva menjanje i naputanje starih, u seoskim uslovima
formiranih shvatanja i vrednosti i usvajanja novih, karakteristinih za novu gradsku
sredinu. Menja se shvatanje o nainu odevanja, ishrani, odmaranju, o podizanju dece, o
seksualnom ponaanju, odnosima meu ljudima.

Sredstva masovnih komunikacija

Ve je spomenuto miljenje Bandure i Valtersa da su simboliki modeli,
prezentovani ili slikom ili putem rei, vaan objekt podraavanja. Danas, pri ogromnom
broju sredstava masovnih komunikacija kojima smo izloeni, njihov uticaj, postaje veoma
veliki. U literaturi se navodi da je naroito uticaj televizije na ponaanje ljudi, a posebno
na ponaanje mladih, sve znaajniji. Modeli ponaanja prikazani na televizijskom ekranu
dobijaju sve veu ulogu u formiranju ponaanja i modifikovanju socijalnih normi. Jedan od
razloga to roditelji i kola postaju manje uticajni, po miljenju Bandure i Valtersa, jest
upravo u tome to sve uticajnija postaje televizija. Jedan od uzroka to je televizija sve
vie, a roditelji sve manje uticajni, lei u tome to su modeli dati televizijskom i filmskom
slikom daleko bogatiji detaljima, daleko jasniji, daleko konkretniji i, prema tome, mnogo
laki za podraavanje nego to su to pouke i verbalna uputstva o tome kako se treba
ponaati koje pruaju roditelji. Ako roditelji i svojim sopstvenim ponaanjem pruaju
model, bogatstvo detalja i jasan uzor za podraavanje, tek tada mogu imati znaajan uticaj
i eventualno vei od modela koje prua televizija i film.
Na osnovu laboratorijskih istraivanja u kojima je deci putem filma prikazano
devijantno ponaanje, najee agresivno, i meren uticaj na filmu prikazanog ponaanja,
proizlazi da je delovanje modela sa filma isto toliko snano i veliko kao

136
 AGENSl I IZVORl SOCIJ ALIZACIJE

i uticaj modela u realnom ivotu. Bandura i Valters na osnovu svojih istraivanja

zakljuuju da slikom prikazano ponaanje deluje ne samo na podraavanje novih oblika
ponaanja nego i na obnavljanje ranije steenih, a naputenih, agresivnih oblika ponaanja.
U istraivanjima Valtersa i saradnika (Walters, 1962,1963) od ispitanika je zahtevano da toboe
sudeluju u jednom ispitivanju pamenja. Njima je kao zadatak postavljeno da pomau eksperimentatoru u
ispitivanju deavanja kanjavanja na uenje. Za svaki pogreni odgovor trebalo je da ispitanika sa kojim su
saraivali kazne elektrinim okom. Ovi ispitanici su, meutim, bili u dogovoru sa ispitivaem i oni su,
prema unapred utvrenom planu, namerno davali pogrene odgovore. (Davanje elektrinih okova bilo je
podeeno tako da nije moglo izazvati nikakvo negativno dejstvo kod ispitanika.) Neki subjekti prethodno su
posmatrali tue agresivno ponaanje, a drugi nisu. Utvreno je da su subjekti koji su posmatraii agresivno
ponaanje davali intenzivnije elektrine okove nego subjekti koji nisu posmatrali agresivno ponaanje.
Posmatranje agresivnog ponaanja, zakljuili su istraivai, ima dezinhibitorni efekat, izaziva javijanje
neeljenog agresivnog ponaanja, koje je pod uticajem drutvenih normi dotad bilo uzdravano.

Ne samo posmatrano agresivno ponaanje nego i drugi posmatrani oblici ponaanja,

konstatuju isti autori, podraavaju se i postaju modeli prema kojima se oblikuje sopstveno
ponaanje. Nema sumnje, smatraju neki autori, ogromna masa seksualne i agresivne
stimulacije, na koje dete neizbeno nailazi u sredstvima masovne komunikacije, utiu na
njega i na tok njegove socijalizacije. Ta stalna seksualna i agresivna stimulacija vri
pritisak na dete i oteava uspeh njegova nastojanja da, u skladu sa roditeljskim i
drutvenim normama, kontrolie svoje impulse i kanalie ih u drutveno prihvaene oblike.
Treba napomenuti da ima i drugaijih miljenja o delovanju masovnih sredstava
komunikacija i posebno o uticaju u tim sredstvima prikazanog agresivnog ponaanja.
Prema ovom miljenju to delovanje je ogranieno, a sredstva masovnih komunikacija, i kad
se njima prezentuje agresivno ponaanje, mogu da poslue za oslobaanje od agresivnih
impulsa. Primer za podraavanje je samo za one osobe koje trae takav primer, dakle, samo
za one osobe koje su ve iz nekih uzroka sklone agresivnosti i devijantnom ponaanju. Isto
se tako ponekad iznose argumenti da su sadraji prezentovani u sredstvima masovnih
komunikacija upravo oni sadraji za koje postoji interes publike i da se ne moe rei da se
ljudi na odreeni nain ponaaju zato to im se neko ponaanje prezentuje u sredstvima
masovnih komunikacija, nego da stvar stoji obrnuto: da se prezentuje ono emu su ljudi
skloni i to oni ele da im bude prezentovano. Verovatno je, meutim, da je postojala
sklonost i interesovanje za odreeno drutveno nepoeljno opaanje ili ne da se
prikazivanjem pruaju konkretni modeli ponaanja i da interesovanje, i ukoliko ga je bilo,
postaje intenzivnije, a moe da se pojavi ako ga nije bilo. Verovatno je da je delovanje
cirkularno: postoji interes kome se udovoljava prezentovanjem odreenih naina
ponaanja, a to prezentovanje onda doprinosi razvijanju i irenju tog interesovanja.
Mi nemamo dovoljno pouzdanih naina utvrivanja delovanja sredstava
komunikacija na ponaanje ljudi, kao to nemamo ni dovoljno metodoloki do-

137
 NIKOLA ROT

bro zasnovanih sistematskih ispitivanja o tome. Pri nastojanju da se utvrdi delovanje

sredstava masovnih komunikacija na ponaanje obino se koriste tehnike intervjua i
upitnika. Eksperimentalna laboratorijska istraivanja, koja bi mogla dati pouzdanije
podatke, teko je organizovati pri ispitivanju ove problematike. Laboratorijska istraivanja
koja su vrili Bandura i saradnici zacelo su metodoloki korektnija istraivanja, a rezultati
dobijeni njime nedvosmisleniji i zakljuci koji se iz njih izvode opravdaniji. Za
opravdanost zakljuaka Bandure i saradnika govore i indirektni podaci o tome kako se
masovnim sredstvima komunikacija posredovani pojedini oblici ponaanja brzo i iroko
ire i podraavaju. Tako je, na primer, sa nainom odevanja kod omladine, nainom zabave
i drugim oblicima ponaanja. Ova proirenost ne obuhvata samo gradove nego i udaljenija
mesta jer upravo zahvaljujui sredstvima masovnih komunikacija, posebno televiziji,
prostorna udaljenost ne predstavlja vie prepreku za podraavanje odreenih modela.
Da sredstva masovnih komunikacija, a posebno televizija, snano utiu na sadraj
socijalizacije, pokazuju danas ve brojna istraivanja. Australijski psiholozi Mari i Susan
Kipaks (Murray i Kippax, 1979), daju pregled velikog broja istraivanja izvrenih u 16
zemalja u toku ezdesetih i sedamdesetih godina o gledanju televizije i njenom uticaju.
Podaci pokazuju da je esto da deca ve i u ranom uzrastu (od tri do pet godina) prate
dnevno televizijske emisije dva asa i vie. Na kasnijem se uzrastu trajanje gledanja jo
uveava. U Velikoj Britaniji, na primer, deca u uzrastu od 12 do 15 godina giedaju razne
televizijske programe od tri do tri i po asa dnevno. Slino je i u nekim drugim zemljama.
Angaovanou gledanjem televizije smanjuje se vreme za socijalne kontakte i sa
odraslima i sa drugom decom, za igru i za itanje. Tolika zaokupljenost gledanjem
televizije ne moe da ne utie i na formiranje odreenih osobina deteta. Televizija uveava
znanje, doprinosi realnijem gledanju na svet, znaajno olakava i ubrzava razumevanje
prirodnih i drutvenih zbivanja. Ali istovremeno, posebno odreenim svojim sadrajima
reklamom i obimom prezentovanog nasilja, dejem uzrastu neodgovarajuim nainima
prikazivanje razliitih meuljudskih odnosa ima i negativne posledice. Meu ostalim
razvija potroaki mentalitet, toleranciju prema nasilju koje se stalno prikazuje i vidi, a
verovatno kod odreenog dela gledalaca razvija i sklonost ka nasilju.

138
 IZVORl SOCIJ ALIZAC IJ E

IZVORI SOCIJALIZACIJE

KULTURA I SOCIJALIZACIJA Pojam

kulture; implicitna kultura

Svaka ljudska jedinka ve roenjem postaje deo odreene drutvene zajednice koja
ima svoje karakteristine naine regulisanja ivota i karakteristine norme svoga
ponaanja, tj. svoju kulturu. Drutveni sistem sa svojom ideologijom i kultura sa svojim
standardima i normama osnovni su faktori koji odreuju sadraj socijalizacije; glavni su
izvori socijalizacije. Za neku grupu karakteristini i normirani, naini ponaanja odreuju,
pre svega, sadraj socijalizacije. Svaka je socijalizacija zato i kulturalizacija, ili
akulturacija. Za odreenu kulturu karakteristian nain ivota, karakteristina shvatanja o
ivotu i norme ponaanja deluju kontinuirano od njihovog rodenja na sve lanove kulturne
zajednice. Ljudi pripadnici ma kog drutva moraju da reavaju mnoge probleme. Neki od
tih problema su opti za sve ljude, pa zato i za sva drutva. Takav je sluaj sa
zadovoljenjem biolokih potreba (za hranom, temperaturom, odnosno stanovanjem i
druge). Druge su potrebe specifine za pojedina drutva. Ali i jedne i druge potrebe
reavaju pripadnici razliitih drutava na donekle razliite naine. Pripadnici drutava vie
ili manje se razlikuju u tome na koji nain reavaju pitanja odravanja ivota, reguliu
odnose meu sobom, organizuju drutvo u kome ive. Sve to ini kulturu odreenog
drutva.
Kako e ljudi i drutva reavati pojedine probleme zavisi od nekoliko faktora. Zavisi
najpre od fizikalnih faktora: klime, oblika zemljita, prirodnog bogatstva zemlje. Ima
autora koji su naglaavali znaaj geografskih faktora za organizaciju drutva i ivot ljudi.
Nauna disciplina koja prouava uticaj ovih faktora na Ijudski ivot, geografska
antropologija, istie ove momente. Treba, meutim, imati na umu da ovek nije pasivno
bie i da ne postoji njegova potpuna zavisnost od fizikalnih faktora nego da je ljudska
karakteristika da aktivno i sistematski menja svoju geografsku sredinu. Kako e ljudi
reavati svoje probleme zavisi, zbog toga, i od tradicija odreene drutvene zajednice,
njene istorije, njenog kontakta sa drugim narodima i sa njihovim shvatanjima. Zasluga je
antropologa to su naglasili znaaj ovih faktora za objanjenje organizacije ivota ljudi i
naina njihovog ponaanja. Ali reavanje ivotnih problema ljudi i drutva zavisi, pre
svega, od razvitka proizvodnih snaga drutva, drutvenih odnosa i na tome izgraenog
drutve-

139
 NIKOLA ROT

nog sistema. Najvee razlike u organizaciji ivota i nainu ponaanja, najvee razlike u
kulturi, jesu meu drutvenim zajednicama koje se nalaze na razliitom stupnju privrednog
i drutvenog razvitka.
Od dvadesetih godina poeli su mnogi strunjaci, posebno antropolozi, ukazivati na
znaaj kulture za socijalizaciju. Kultura je faktor od kojeg zavisi formiranje osnovnih
karakteristika organizacije ivota ljudi, a onda i u velikoj meri, i njihovih osobina isticano
je. Pri tom se pojam kulture razliito odreuje. Pod kulturom se ponekad podrazumeva sve
ono to je ljudskom rukom stvoreno. U pojam kulture bi ulazili i objekti koje je ovek
izgradio, i obiaji koji su se kod pripadnika odreene zajednice formirali, njihova
ekonomska praksa, nain podizanja dece, politike institucije koje postoje u zajednici,
mitovi, verovanja, tradicije, znanja, nauka, umetnost i mnogo drugog. Jedan antropolog (C.
Wissler, 1923), pokuavajui da sistematizuje mnogobrojne momente koji po njegovom
shvatanju ulaze u pojam kulture, razlikuje 9 oblasti ivota, koje ine kulturu, i to: jezik,
materijalne karakteristike drutva (nain ishrane, stanovanja, saobraaja, orua, oruja,
nain odevanja, postojea zanimanja); umetnost; mitologiju, verovanja i znanja; crkvenu
organizaciju i religioznu praksu (u to se ukljuuje i tretiranje bolesnih i mrtvih); porodini
i socijalni sistem (nain sklapanja braka, meuljudske odnose, drutvenu kontrolu, nain
zabavljanja); vlasnitvo i sistem na koji je organizovano vlasnitvo; upravljanje drutvom
(politike organizacije, pravnu i sudsku praksu); ratovanje i nain ratovanja.
U ovako irokom i neodreeno fiksiranom sadraju lei slabost ovakve definicije
pojma kulture. Korienje tako irokog odreenja pokuavaju pravdati neki autori
primenom principa getalta preuzetim iz psiholoke teorije. Oni vele, meu ostalima
Kardiner i Linton, da su svi mnogobrojni momenti koji ine kulturu meusobno povezani,
da postoji koherentnost kulture jer svaki deo zavisi od celine i ima neke sline
karakteristike. ak i linost, smatraju oni, oformljuje se u zavisnosti od kulture kao celine.
Drugi autori, da bi taj toliko iroki i neodreeni pojam pokuali odrediti, prihvataju
razlikovanje eksplicitne i implicitne kulture. Pod eksplicitnom kulturom podrazumevaju
spoljne manifestacije ivota neke zajednice. Pod implicitnom: motive i osobine pripadnika
te zajednice, njihove ideje i verovanja. Oni ukazuju na to da su upravo motivi, osobine i
ideje faktori koji deluju na spoljno ponaanje i bez kojih je to spoljno ponaanje nemogue
objasniti. Ovakvo razlikovanje dvaju delova kulture nalazimo i u dosta esto citiranoj
definiciji kulture Krebera i Klakhona (L. Kroeber i C. Kluckhohn, 1952). Po njima, pod
kulturom treba podrazumevati sistem eksplicitnih i implicitnih naina ponaanja i propisa o
ponaanju, formiranih u toku ivota grupe, a koji se prenose od generacije na generaciju.
Jezgro kulture, po njima, ine upravo tradicionalne ideje i njima pridavana vrednost a koje
se prenose od jednog na drugo pokolenje.
Po naem miljenju, upravo ovaj momenat koji spomenuti autori naglaavaju kao
jezgro kulture, sistem tradicijom prenoenih ideja i vrednosti, ini ovako

140
 IZVOR l SOCIJ ALIZAC IJ E

odreenje spornim. Opravdano je, naime, postaviti pitanje da li su za ivot drutva

najvaniji naini organizacije ivota i shvatanja koja se zaista nepromenjeno prenose od
generacije na generaciju. Ako su stepen razvitka proizvodnih snaga i na njima izgraena i
tehnologija i drutveni odnosi od znaaja, a oni to jesu, onda je nuno prihvatiti da se
upravo najvaniji momenti u ivotu neke drutvene zajednice menjaju sa razvitkom
proizvodnih snaga te zajednice. Da je zaista tako, pokazuju uporeivanja razvoja pojedinih
drutava i u relativno kraim vremenskim periodima. U roku od 100 i manje godina
menjaju se mnogi osnovni i karakteristini naini ponaanja razliitih drutava. Ono to se
prenosi od generacije na generaciju po pravilu su manje znaajni elementi drutva: folklor,
obiaji, nain odevanja, odreene preferencije u ishrani i slino.
Opravdano je, meutim, prilhvatiti da postoje razlike u organizaciji ivota izmeu
pojedinih drutava i da na nain ivota i ponaanje ljudi utiu i istorija i tradicija
odreenog drutva, da te razlike ini veliki broj faktora koji povezano deluju, i da sve to
utie i na sadraj i nain socijalizacije. Zbog toga nam izgleda kao podesnija definicija
kulture odreenje po kome bi se pod kulturom podrazumevali za odreenu zajednicu
karakteristian nain organizovanja ivota i sistem ponaanja i vrednosti koji se formiraju i
menjaju u toku ivota grupe.
Radi boljeg objanjenja pojma kulture antropolozi su uveli pojam implicitne kulture.
Uvoenjem toga pojma pribliile su se antropoloka i psiholoka problematika. Granice
izmeu socijalnih psihologa koji se bave prouavanjem veze izmeu drutvenih uslova i
ponaanja i psiholoki orijentisanih antropologa, a takvim moemo oznaiti sve one koji
koriste pojam implicitne kulture i koji spoljne naine ponaanja odreene zajednice
objanjavaju korienjem psiholokih pojmova, postaju veoma neodreene. Zbog toga to
ono to ljudi ine i kako ine zavisi od njihovih saznanja, njihove motivacije i njihovih
osobina, stav mnogih antropologa je da, radi objanjenja odreenih spoljnih naina ivota,
za pripadnike odreenog drutva, treba utvrditi karakteristine ideje, motive i osobine. To
ini implicitnu kulturu ili sutinu kulture, kao to se izraava Klakhon. Utvrivati sve
faktore znai prouavati psiholoke faktore i tako dolazi do nune veze izmeu
antropologije i psihologije. U pojam implicitne kulture ulazi nekoliko kategorija
psiholokih fenomena. Prema Kreu, Krafildu i Balakiju (D. Krech, R. Crutchfield i L. E.
Ballachey, 1962); 1) saznanja i verovanja, 2) vrednosti i 3) norme.
Implicitnu kulturu ine saznanja i verovanja karakteristina za odreeno drutvo.
Ovamo pripadaju i sva steena saznanja o svetu i drutvu, nauna saznanja ali i verovanja,
praznoverice i mitovi. Mitovi i religiozna uverenja za pripadnike odreenog drutva nisu
proste fikcije kao to bi bio sadraj neke prie ili novele. Mitovi za njih realno postoje i
utiu na njihovu sudbinu. Pripadniku nekog nerazvijenog drutva mit znai isto to i
verniku hrianinu biblijska pria o stvaranju sveta ili o prvom oveku. To postaje sastavni
deo njegova gledanja na ivot i svet kao to su verska uenja postala sastavni deo
hrianske civilizacije, a onda i ponaanja i normi ljudi.

141
 NIKOLA ROT

Drugu kategoriju psiholokih fenomena koji ine implicitnu kulturu predstavljaju

vrednosti. Pod vrednostima podrazumevamo shvatanja o tome ta se ocenjuje kao dobro ili
loe i za ta se, prema uverenju pripadnika neke grupe, treba boriti i emu treba teiti. U
svakom drutvu postoje odreene vrednosti kao vie ili manje dominantne.
Opteprihvaene vrednosti predstavljaju drutvene ideale koji se postavljaju kao uzori i
zadaci pred pojedine lanove drutva, ak i onda ako oni te ideale ne ostvaruju trajno i u
svakodnevnoj aktivnosti.
Norme, trei momenat implicitne kulture, predstavljaju propise i standarde
prihvaene od lanova drutva ili grupe. Veliki broj normi postoji u svakom drutvu. Za
razumevanje drutva najvanije norme predstavljaju sistemi uloga koji postoje u drutvu.
Mogu se poeliti na: obiaje, norme ponaanja u uem smislu i institucionalizovane norme.
Za obiaje se ne zahteva njihovo bezuslovno odravanje. Da neko nosi kravatu ili ne nosi,
da se eni ili ne eni, da mukarac ne radi kune poslove ili da ih radi nije bitno za
odranje drutva. Odreeni nain ponaanja smatra se prirodnim i normalnim, ali ako
pojedinac drugaije postupi, to ne izaziva posebne posledice, ne kanjava se posebnim
kaznama. Moe samo biti ocenjeno u drutvu kao neobino i tue. Norme u uem smislu ili
tzv. moralne norme reguliu, meutim, ponaanje koje se smatra vanim za drutvo. Na
primer, norme da se ne smeju zlostavljati deca, da treba nemonim i bolesnim pomoi i
druge ukljuuju sankcije protiv krenja ovih vrsta drutvenih standarda, ponekad i
korienje utvrenih normi kanjavanja. Najvaniji oblik ponaanja za neko drutvo su
institucionalizovani oblici ponaanja. To su sistemi standarda ponaanja o tome kako se
mora postupiti u odreenim situacijama. Ne postupi li se, slede nuno sankcije drutva.
Tim standardima se reguliu za odranje drutva, onakvog kakvo jeste, bitni momenti i
zbog toga se standardi i uvaju korienjem razliitih drutvenih sankcija. U svakom
veem i razvijenijem drutvu ne postoji samo jedan sistem standarda i jedan sistem
ponaanja potpuno identian za sve lanove drutva. U okviru jednog opteg globalnog
sistema, opte kulture, obino imamo i nekoliko meusobno donekle razliitih sistema
ponaanja, nekoliko subkultura. One se formiraju, pre svega, na osnovu klasne, etnike ili
regionalne pripadnosti.

Istraivanja o vezi kulture i linosti

Na znaaj kulture za socijalizaciju i formiranje linosti ukazuju, pre svega,
antropolozi. Njihova istraivanja, od dvadesetih godina XX veka pruaju bogatstvo
podataka o tome da se pripadnici razliitih kultura meusobno razlikuju ne samo u nainu
organizovanja ivota drutva nego i u svojim shvatanjima, stavovima, vrednostima, pa i
crtama linosti. Dvadesetih godina Rivers (W. H. Rivers), Malinovski (B. Malinowski) i
Sapir (E. Sapir) sakupljaju veliki broj podataka o ivotu i karakteristikama pripadnika
razliitih kultura. Ova istraivanja postaju podsticaj brojnim istraivanjima tridesetih i
etrdesetih godina u kojima se ukazuje upravo na vezu izmeu odreene kulture i linosti
pripadnika te kulture. Meu ovim istraivanjima istiu se istraivanja Margaret Mid (M.
Mead), Rut Benedikt (R. Benedict), R. Lintona, A. Halovela (A. J. Hallowell) i drugih.

142
 IZVORI SOCIJ ALIZACIJE

U jednom svom poznatom radu Margaret Mid (1930) prikazuje 3 fiziki meusobno slina plemena
sa Nove Gvineje, plemena Arape, Mundugumor i ambuli. Konstatuje da meu tim plemenima ima
znaajnih razlika u nainu organizovanja ivota, sa kojima idu uporedo i razlike u karakteristikama linosti.
Pripadnici plemena Arape istiu kao cenjene osobine linosti i sami se odlikuju njima: kooperativnost,
spremnost za meusobno pomaganje, oseanje odgovornosti, tolerantnost. Pripadnici plemena Mundugumor
istiu se kao svadljivi. skloni neprijateljskim aktima prema ostalim lanovima plemena, izrazito kompetitivni
i agresivni. Pripadnike treeg plemena, plemena ambuli, karakterie i izrazit smisao za umetnost, sklonost
ceremonijalu i formalistikom ponaanju. Kod tog su plemena jasno razgranieni poslovl izmeu mukaraca i
ena, kao to su i veoma precizno fiksirani naini ponaanja, s jedne strane, za ene, s druge, za mukarce.
Pri tom, ene, pre svega, privreuju i imaju realnu mo u drutvu.
Rut Benedikt, koja je takoer prouavala kulturu mnogih nerazvijenih plemena,
naglaava povezanost i koherentnost svih elemenata kulture i usklaenost linih
karakteristika sa odreenom kulturom.
U jednom istraivanju (1934) ona uporeuje kulture i linosti pripadnika indijanskog plemena Zunji
iz Novog Meksika, plemena Dobu sa Nove Gvineje i plemena Kvakiutl Indijanaca sa pacifike obale SAD.
Dok je za pripadnike plemena Zunji karakteristina umerenost, blagost, trezvenost, potiskivanje line
inicijative i uzdravanje od agresivnosti, pripadnici plemena Dobu estoki su, agresivini, lukavi i
nepoverljivi. Indijanci iz plemena Kvakiutl, opet izraziti su individualci koji strogo vode rauna o privatnom
vlasnitvu, kod kojih je veoma razvijena tenja za isticanjem, prestiom i slavom. Za njih je karakteristina
institucija ,,potla koja se sastoji u tome da se dugo vremena sabirana imovina izlae da bi se videlo koliko
je pojedinac bogat i moan i prilikom plemenske sveanosti spaljuje.
Autori Tomson i Dozef (L. Thomson i A. Joseph, 1947) prouavajui pleme Hopi
Indijanaca u SAD naglaavaju da se karakteristike linosti pripadnika toga plemena mogu
objasniti time to pomau pripadnicima plemena da se odre u veoma tekim prirodnim
uslovima u kojima ive. Oni istovremeno istiu da, iako je mogue govoriti o nekim optim
karakteristikama linosti pripadnika plemena, ipak postoje znatne varijacije meu
pojedincima.
Tomson i Dozef konstatuju da kod plemena Hopi i deca i odrasli izbegavaju manifestovanje
svakoga isticanja. Kod svih su razvijena nastojanja da se zadovolje zahtevi i oekivanja ostalih. Ispoljavanje
neprijateljstva i agresivnost kao i isticanje pred ostalim, smatraju se manom i sramotnim. Potisnuto je
spontano reagovanje i oigledna je tendencija ka rigidnom ponaaju. Linost, karakteristina za pripadnika
plemena Hopi, smatraju autori rezultat je uslova prirodne sredine u kojoj ive, infantilnih seksualnih
konflikata i odreenih emocionalnih odnosa u porodici.
Osim ovih autora, etrdesetih i pedesetih godina, veliki broj drugih poznatih
antropologa vri slina istraivanja. Klakhon (C. Klukhohn, 1941,1945) prouava Navaho
Indijance koji se po njemu odlikuju praktinou, izrazitim aktivitetom, energinou,
vitalnou i radoznalou. Halovel prouava druga indijanska plemena, meu ostalim
pleme Odibva, za koje je karakteristina dezinteresovanost za personalne veze,
neemocionalni odnosi meu lanovima. oslanjanje na samog sebe. Po miljenju ovih i
drugih autora, kultura u znatnoj meri odreuje kako e se pripadnici odreene grupe
ponaati u razliitim situacijama, kojim e

143
 NIKOLA ROT

vrednostima teiti i koje e osobine linosti razvijati. Postoji korelacija izmeu

karakteristika kulture i karakteristika linosti.
Od pedesetih godina ima vei broj pokuaja antropolokih istraivanja u kojima se
nastoje preovladati mnogi metodoloki nedostaci u ranijim antropolokim istraivanjima.
U njima se vie ne nastoji obuhvatiti prikazivanje celokupnog ponaanja, nego se orijentie
na utvrivanje odreenih sistema ponaanja, a istovremeno pokuavaju izvesti
generalizacije o osnovnim determinantama razlika u nainu ponaanja pripadnika pojedinih
kultura. Meu ovim istraivanjima mogu se pomenuti istraivanja Vajtinga i ajlda (J. V.
M. Whiting i 1.1. Child, 1953). Na osnovu posmatranja ponaanja pripadnika 75 kulturnih
zajednica, i to, pre svega, njihovih stavova prema bolesti i njihovih postupaka prema
bolesnicima, autori zakljuuju da strogost u suzbijanju agresivnosti u procesu vaspitavanja
dece i otri zahtevi za kontrolom agresivnosti idu uporedo sa shvatanjem da su bolesti
prouzrokovane bacanjem ini. Strog postupak u odvikavanju od dojenja povezan je, po
njima, sa verovanjem da bolesti izazivaju odreena jela koja su vrai svojim arolijama
uinili otrovnim.
Druga jedna grupa autora, Beri, ajld i Bejkn (H. Barry, 1.1. Child i H. Bacon,
1959) razliku u ponaanju vezuju uz razlike u obimu u kom se akumuliraju zalihe hrane.
Oni razlikuju privrede u kojima ima mnogo stvaranja rezervne hrane i u kojima se koriste
domae ivotinje i privrede koje poivaju, pre svega, na lovu i ribarenju i u kojima se ne
stvaraju zalihe hrane. Drutva za koja je karakteristian visok stepen akumuliranja hrane
tee da njihova deca socijalizacijom razvijaju crte linosti kao to su odgovornost, tanost,
poslunost, pokoravanje. Drutva u kojima se stvaraju samo male zalihe hrane nastoje da
se kod njihove dece razvijaju osobine kao to su tenja za linim uspehom i postignuem,
samostalnost, nezavisnost i upornost. Karakter privrede odreuje, dakle, sadraj
socijalizacije. Nije sadraj socijalizacije arbitraran nego zavisi od uslova ivota. Kad bi
lanovi drutava u kojima je razvijena poljoprivreda i u kojima se zajednikim
organizovanim radom akumulira hrana razvijali kod svoje dece vie tenju za linom
afirmacijom nego za saradnjom i poslunou, to bi dovodilo do konflikata i ometalo
uspeno ostvarivanje ciljeva drutva. U drugom jednom svom radu (1957) isti autori
pokazuju da je i razlikovanje mukih i enskih uloga, tj. postavljanje otrih razlika u
ponaanju izmeu pripadnika enskog i mukog pola, zavisno od ekonomskih uslova.
Najvee razlike u ulogama zahtevaju se u drutvima u kojima su ulaganje velikog napora i
razvijena vetina neophodni za privreivanje. Po miljenju ovih autora, koje iznose u
drugom jednom radu (1963), i frekvencija delinkvencije zavisi od odreenih karakteristika
drutava, od karakteristinih tipova domainstva i od toga zavisne prirode i koliine
kontakta oca porodice sa mukom decom.
Naveemo, najzad, jedan pokuaj razlikovanja tipova kultura koje je izveo ameriki
antropolog Hsu (F. L. Hsu, 1961). On je pokuao da vei broj kultura svede na etiri tipa
kulture koji se meusobno razlikuju prema tome koji je odnos u porodici dominantan:
odnos otac sin, odnos majka sin, odnos mu ena ili odnos brat brat.

144
 IZVORI SOCIJ ALIZAC IJ E

Prvi tip kulture ine drutva u kom je dominantan odnos otac sin. Karakteristina ku ltura u kojoj je
dominantan ovaj odnos jeste stara Kina. Panja se poklanja deacima koji treba da nastave tradiciju porodice,
i uvaju uspomenu na oca, dedove i pradedove. Od sina se zahteva da je pokoran a od oca da podrava sina.
enidbu organizuju roditelji. Brak se ne sklapa zbog ljubavi nego zbog toga da bi se produilo muko
potomstvo i produila porodica. ovek ija ena ne rodi sina ima pravo da uzme drugu enu. Drutva u
kojima je dominantan ovaj odnos konzervativna su drutva u kojima se naglaavaju obaveze, upravljanje je
autokratsko, a oboavanje predaka jena forma poliateizma.
Primer za kulturu u kojoj se naglaava odnos majka sin pruaju pojedina drutva u Indiji. Ovde je
karakteristina zavisnost sina od materinske brige. Iako se u kulturi odraslih naglaava uloga mukarca,
staranje o deci je briga majke. U ivotu deteta otac je manje vana figura i u religioznim verovanjima
nalazimo mnoga enska boanstva. Za verovanje karakteristina je zavisnost od natprirodnih sila. Kao to
deca zavise od majke, tako odrasli zavise od tih nadnaravnih snaga. Krajnje blaenstvo jeste u ponovnom
ujedinjenju sa boanstvom.
Dominacija odnosa mu ena karakteristina je za evropske kulture, kao i za SAD. U tim kulturama
m ladii i devojke samostalno trae svoje brane drugove. Vanu ulogu u ivotu m ladih ljudi ima romantina
ljubav. Svako treba da sam kri sebi put u ivot. Ne treba da oekuje da e to uiniti porodica za njega.
Naglaavaju se lina sloboda i oslanjanje na samog sebe. est je konflikt meu generacijama. Lake dolazi
do socijalnih promena.
Dominaciju odnosa brat brat sretamo kod mnogih plemena u Africi i kod nekih plemena amerikih
Indijanaca. Deaci rano naputaju roditeljsku kuu i ive sa vrnjacima. U ivotu plemena vanu ulogu ima
ritual brata po krvi. Njime se uvruje veza izmeu pojedinih vrnjaka. Manje se naglaavaju veze sa
prolou, a i slabija je orijentacija prema budunosti.

Treba napomenuti da, i pored metodolokog napretka u antropolokim

istraivanjima, ostaju otvorena mnoga metodoloka pitanja. Pre svega, pitanje o tome ta je
uzrok a ta posledica meu prikazanim pojavama. Posebno je pitanje da li zaista nain
vaspitavanja dece predstavlja uvek osnovni uzrok odreenog naina ponaanja
karakteristinog za odreeno drutvo. Osim ovog opteg metodolokog problema
diskutabilni su i mnogi konkretni postupci u istraivanju. Nije uvek obezbeena
relijabilnost i validnost razliitim od korienih tehnika. Otvoreno je pitanje opravdanosti
generalizacija, pitanje koliko je iz takvih, obino uporednih, studija vie kultura opravdano
izvoditi uoptavanja o znaaju pojedinih faktora za ponaanje uopte.

Pokuaji objanjenja povezanos.i kulture i linosti

Pokuavajui da nau objanjenje za utvrene veze izmeu karakteristika kulture i
odreenih naina ponaanja, a posebno odreenih osobina linosti, autori najee izvor te
veze nalaze u iskustvima u ranom detinjstvu. Ova iskustva, smatraju oni, karakteristina su
za pojedine kulture u kojima po tradiciji postoji odreeni nain podizanja dece,
determinisan eventualno i uslovima ivota, koji onda odreuje kakva e se linost
formirati. Pri tom neki autori naglaavaju neke posebne momente. Margaret Mid, na
primer, kao i neki drugi autori, kao vaan momenat koji e odrediti formiranje linosti
esto istie stepen tolerantnosti od-

145
 NIKOLA ROT

nosno netolerantnosti prema deci i od toga zavisnu veu ili manju frustriranost. to su
pripadnici plemena Arape blagorodni i plemeniti ljudi, uzrok lei u tome to se prema deci
ne vri nikakva presija, to se ona retko kanjavaju i to usled toga nisu frustrirana.
Suprotno tome, pripadnici plemena Mundugumor bili bi netrpeljivi i agresivni zbog toga
to se deca od malena surovo kanjavaju i to su, usled toga, veoma frustrirana.
Drugi autori, kao posebno vaan momenat, naglaavaju odnos prema ispoIjavanju
agresivnosti. Vajting, na primer, istie da e tamo gde se manje tolerie ispoljavanje
agresivnosti kod dece, biti i manje agresivnosti u ponaanju odraslih. U motivima i
narodnim priama takvih drutava pripadnici plemena se nikad ne prikazuju agresivnim,
agresivni su samo stranci koji se spominju.
Trei autori istiu razvijenost emocionalnih odnosa, odnosno njihovu nerazvijenost
u ranom detinjstvu. Sto su, na primer, stanovnici Bali otoja u Indoneziji, navode Bejtson i
Mid (B. Bateson i M. Mead, 1942), introvertirani i izrazito neemocionalni u svojim
odnosima objanjavaju oni time to malu decu podiu njihove neto starije, ali jo uvek i
same male i mlade, sestre. O svakom malom detetu brine se vie takvih malih majki.
Mala sestra igra se sa detetom dokle je to za nju zanimljivo, a redovno joj je staranje i
briga o detetu teret i dosadan posao. Ne dolazi do razvijanja srdanijih i trajnijih
emocionalnih odnosa. Na vanost emocionalnih odnosa za razvijanje odreene kulture
ukazuje i Hsu ije smo shvatanje izneli. Pored dominacije odreenih odnosa, navodi Hsu,
odreena kultura zavisie i od obima i veliine porodice, tolerisanja ili suzbijanja
agresivnosti i vee ili manje strogosti u vaspitavanju. Proirene porodice (a pod tim se ne
podrazumevaju samo porodice sa velikim brojem dece nego uopte porodice u kojima
postoji uska povezanost sa irom rodbinom) stvaraju decu koja se pokazuju tolerantna. U
takvoj proirenoj porodici uvaju se tradicije i tradicionalni naini ponaanja. Emocionalne
veze sa pojedinim lanom nisu intenzivne, ali zato postoje veze sa velikim brojem lanova
porodice i razliiti od lanova mogu se prihvatiti kao uzori. Deca se oseaju manje
frustrirana razliitim barijerama jer mogu da nau podrku i zatitu, ako im to ne daju
roditelji, kod nekog od mnogobrojnih roaka. U takvim drutvima, po miljenju Margaret
Mid, nema pojave Edipovoga kompleksa.
Mnogi autori istiu ne negirajui vanost naina vaspitavanja dece ulogu uslova
sredine, a prvenstveno ekonomskih uslova. Spomenuto je objanjenje Tomasa i Dozefa za
javljanje karakteristika Hopi Indijanaca. Napomenuli smo da vanost ekonomskog faktora
naglaavaju i Beri, ajld i Bejkn koji razlikuju drutva koja u veem i u manjem stepenu
akumuliraju rezerve hrane. Ulogu ekonomskih faktora pominju, meu ostalima, Kardiner i
drugi, koji pokazuju kako se sa promenom naina privreivanja menjaju mnoga uverenja i
mnoge osobine. U jednom svom ispitivanju M. Mid (1955) pokazuje kako sa uvoenjem
efikasnije uprave i izgradnjom eleznice u krajevima gde je ranije vladao kruti plemenski
hijerarhijski sistem i postojao izraziti autoritet starijih dolazi do promena u moralnim
shvatanjima, u nainu sklapanja brakova, gledanju na autoritete.
Spomenuemo posebno dva pokuaja da se sistematski prikae veza izmeu kulture i
linosti. To su pokuaji Lintona i Kardinera da objasne te veze i po-

146
 IZVORl SOCIJ ALIZAC IJ E

znat pokuaj objanjenja uticaja kulture na linost E. Froma. Linton i Kardiner (R. Linton,
1945) za objanjenje ove veze koriste pojam bazine strukture linosti. Ova struktura
linosti, po njima, ne obuhvata celu linost nego samo one delove linosti koji su
zajedniki za lanove grupe, a po kojima se, opet, lanovi jedne grupe razlikuju od lanova
druge grupe. Ova bazina struktura linosti usklauje se institucijama odreene kulture, a
do nje dolazi na osnovu odreenog ranog iskustva zajednikog svim lanovima drutva, pre
svega, usled odreenoga naina podizanja deteta. Pri tom podizanju naroito su vani
momenti: nain ishrane i odvikavanje od dojenja, emocionalni odnosi sa roditeljima, nain
disciplinovanja, odnos meu braom. Ovi momenti odreuju rano iskustvo deteta. A ovo
rano iskustvo determinie kasnije osobine linosti. Nain podizanja deteta povezan je sa
razliitim karakteristikama drutva, vladajuom mitologijom i karakteristinom tehnikom i
proizvodnjom. Osnovne karakteristike linosti formirane u ranom detinjstvu zajednike za
sve lanove drutva dolaze do izraaja putem projekcije u razliitim institucijama drutva,
u folkloru, umetnosti. Ovaj projektivni sistem odreuje onda, sistem realnosti, tj.
shvatanja o pojavama i odnosima u svetu i drutvu.
E. From (E. Fromm, 1941,1947. i 1955) naglaava da je linost rezultat
prilagoavanja ljudskih potreba uslovima drutvenog ivota uzetog u celini. Neopravdano
je prihvatiti, po njegovom miljenju, da su porodini odnosi sami za sebe i iskljuivo uzrok
formiranja odreene linosti. Nain ivota nekoga drutva rezultira iz kompleksa
istorijskih, ekonomskih, socijalnih i psiholokih faktora i manifestuje se u idejama,
stavovima, i celokupnom ponaanju koje dete usvaja putem vaspitanja. Ali roditelji koji
vaspitavaju dete samo su predstavnici drutva; oni predstavljaju osobe koje prenose na dete
za odreeno drutvo karakteristine ideje i vrednosti. Porodica nije poslednji uzrok
odreenih osobina linosti nego je i sama efekat odreene kulture, kao to je i agens
sredstvo kojim se odreena kultura slui u vaspitavanju novih generacija. Kao centralni
pojam kojim nastoji objasniti vezu izmeu kulture i linosti From koristi pojam socijalnog
karaktera. Pod tim on podrazumeva jezgro karakterne strukture koje je zajedniko za
veinu lanova iste kulture i u suprotnosti sa individualnim karakterom po kome se ljudi
koji pripadaju istoj kulturi meusobno razlikuju jedan od drugoga. Moemo, dakle, po
Fromu, razlikovati socijalni karakter, kao deo karaktera zajedniki za veinu pripadnika
odreenog drutva, i individualni karakter, kao deo karaktera po kome se svaki pojedinac
razlikuje od svakog drugog.
Uslovi u kojima neko drutvo ivi a koje ini nain proizvodnje, industrijska
tehnika, klima, naseljenost, politiki i geogr&fski faktori, kulturne tradicije i uticaji
dovode do toga da je svako drutvo struktuirano na svoj odreeni nain i da mi uvek imamo
posla sa odreenim specifinim drutvom. Socijalne strukture drutva su relativno fiksirane
(za odreeni istorijski period). lanovi drutva, klase i slojevi u drutvu, ponaaju se na taj
nain da drutvo bude sposobno da funkcionie u skladu sa postojeim drutvenim
sistemom. Funkcija je socijalnog karaktera upravo da formira linosti lanova drutva tako
da oni ele da deluju upravo onako kako treba da deluju da bi drutvo funkcionisalo. Preko
socijalnog

147
 NIKOLA ROT

karaktera kanalie se ljudska energija na aktivnost i na nain aktivnosti koji omoguavaju

odravanje odreenog drutva. Moderno industrijsko drutvo, na primer, veli From, trai i
formira odreene osobine koje omoguavaju uspeno funkcionisanje toga drutva. Takve su
osobine meu ostalim: disciplinovanost, urednost, tanost. Drutvo treba oveka koji e
maksimalno koristiti svoje energije za rad, koji e biti uredan i taan. Socijalni karakter
stvara se interakcijom ekonomskih, sociolokih i ideolokih faktora. U toj interakciji
najvaniji su ekonomski faktori jer se oni najsporije i najtee menjaju. Zato nain
proizvodnje determinie socijalne relacije u drutvu, nain i praksu drutvenog ivota. A li i
religiozna, politika i filozofska shvatanja nisu samo proste projekcije proizvodnih odnosa,
nego takoer utiu na socijalni karakter i stabilizuju ga. Dok su objektivni uslovi stabilni,
socijalni karakter ima ulogu drutvenog stabilizatora. Kad se, meutim, spoljni uslovi
promene i kad nisu vie u skladu sa tradicionalnim socijalnim karakterom, on postaje
elemenat dezintegracije drutva, dinamit namesto socijalnog maltera. Ali treba istai da
ovek, iako je u stanju da se prilagodi razliitim uslovima, nije ipak beli list hartije na
kome kultura pie svoj tekst. ovek ima svoje uroene karakteristine ljudske potrebe: za
sreom, harmonijom, ljubavi i slobodom. Ove potrebe su dinamiki faktori i izazivaju, kad
je njihovo zadovoljenje frustrirano, reagovanje i otpor. Ako se ne mogu trajno zadovoljiti,
izazivaju otuenje ili alijenaciju oveka. Do sada nijedno od postojeih drutava nije bilo
tako struktuirano da je zadovoljavalo ove osnovne potrebe oveka. Zato su sva dosadanja
drutva bila drutva u neskladu sa pravom ljudskom prirodom, drutva u kojima se nije
mogao razviti potpun i zdrav ovek. Bila su to nezdrava drutva. Stvar svesnog ljudskog
revolucionamog napora, je formiranje zdravog drutva.
Nesumnjivo da su prouavanja antropologa i korienje saznanja do kojih su oni
doli u vezi sa istraivanjem uloge kulture doprinela boljem razumevanju problema
socijalizacije linosti. Korienjem pojma kulture uveden je jedan nov vaan momenat u
objanjenje formiranja linosti. Ukazuje se, koristei ovaj pojam, na to da je veliki broj
faktora, a koji svi deluju povezano, od kojih zavisi efekat socijalizacije. Pri tom se
opravdano pridaje znaaj i ulozi tradicija, istorije i uopte specifinih uslova razvitka
pojedinog drutva. Sigurno je da i ovi momenti, povezani sa drugim, i u zavisnosti sa
njima, utiu na formiranje drutva. Zasluga je antropologa, dalje, to su, prouavajui
razliite kulture i za njih, karakteristine naine ponaanja pokazali da se pripadnici
razliitih kultura mogu razlikovati u bitnim momentima ljudskog ponaanja. Oni su
pokazali da ljudsku prirodu nije pravilno gledati ni kao nepromenjivu ni kao svuda istu,
niti smatrati da su karakteristike i naini ponaanja pripadnika ma kog drutva nuno i
univerzalni ljudski naini ponaanja i univerzalne ljudske karakteristike; istraivanja
antropologa znaajno su doprinela tome da se oslobodimo pogrenog etnocentrikog
shvatanja.
Ali, zakljuujui ovo izlaganje o pokuaju objanjenja veze izmeu kulture i
linosti, treba ukazati na odreene nedostatke i odreena pogrena shvatanja koji se dosta
esto javljaju kod antropologa i kod antropolokih pristupa. 1) Mnoge antropoloke studije
prikazuju lanove odreene kulturne zajednice suvie upro-

148
 IZVORI SOCIJ ALIZACIJE

eno, prikazuju ih kao manje-vie jednoobrazne linosti. Meutim, pripadnici jednog

istog plemena mogu biti i kooperativni i srdani, kao i to mogu biti i agresivni i
netolerantni. Ljudi jesu fleksibilni, menjaju se pod uticajem sredine, ali oni, ipak, nisu kao
glina od koje lonar formira oblike kakve hoe. Iako u ponaanju Ijudi vanu ulogu imaju
u odreenoj kulturi institucionalizovani oblici ponaanja, ipak postoje razlike u potrebama
pojedinaca i u mnogim njihovim karakteristikama. 2) esto se pojam kulture dosta
neodreeno upotrebljava, ne precizira se na koje se sve faktore misli kada se ukazuje na
determinisanost odreenih oblika ponaanja kulturom. Pojmom kulture vrlo esto
zamagljuje se uloga pojedinih vanih faktora drutvenog razvitka uopte, pa i razvitka
same kulture. 3) Kultura se tretira kao neto to postoji samo od sebe i samo po sebi, a ne
vidi znaaj, prvenstveno vanih za drutveni razvitak i ponaanje ljudi, proizvodnih snaga i
proizvodnih odnosa. Osobenosti drutvene organizacije i ponaanja Ijudi pripisuju se
kulturi u celini kao glavnoj determinanti. Zanemaruju se odreene zakonitosti drutvenog
ivota i ponaanja, i jedno i drugo pokuava objasniti delovanjem specifinosti kulture.
Takva koncepcija se oznaava kulturnim determinizmom. Ne uoava se da su esto vee
slinosti izmeu pripadnika razliitih klasa i slojeva, pripadnika grupa sa istom pozicijom
u drutvu a u razliitim nacijama i kulturama, nego to su razlike meu pripadnicima
razliitih slojeva i statusa u istoj kulturi. 4) Tome treba dodati mnogobrojne metodoloke
slabosti i ogranienja koja se pri istraivanju tako sloenih pojava, kao to su, s jedne
strane, kultura a, s druge strane, linosti, javljaju, a o kojima je ve bilo rei.

Nacionalne karakteristike
Bilo je i ima pokuaja da se utvrdi veza i izmeu karakteristinih osobina kulture i
osobina linosti i kod pripadnika razvijenih drutava zapane civilizacije. Takva drutva
su, po pravilu, organizovana na etnikom principu, predstavljaju nacionalne drave. Zato
se o karakteristikama pripadnika razvijenih drutava obino govori kao o nacionalnim
karakteristikama ili o nacionalnom karakteru. Pojam nacionalnog karaktera proiruje se i
na pripadnike odreenih etnikih grupa van matine nacionalne drzave. esto su autori
takvih prikaza novinari i publicisti koji uoavaju mnoge zanimljive osobine nekog naroda
ili zemlje, ali iji su zakljuci u velikoj meri zasnovani, pre svega, na impresijama i
predstavljaju, po pravilu, uoptavanja u stepenu u kome podaci kojima oni raspolau to ne
doputaju. Takvi prikazi su obino uproavanje stvarnog stanja stvari i mogu posluiti kao
korisne hipoteze koje je, meutim, potrebno stroim istraivakim postupcima proveravati.
Postoje pokuaji prikazivanja nacionalnih karakteristika i od strane strunjaka iz
pojedinih oblasti drutvenih nauka, pre svega od strane antropologa, a koji su zasnovani na
vie sistematskom posmatranju, ponekad i na sistematskom istraivanju. Ali ni od
strunjaka dosad dati prikazi nacionalnih karakteristika ne mogu zadovoljiti stroe naune
kriterijume. Zato se, za gotovo sve prikaze nacionalnih karakteristika kojima zasad
raspolaemc moe rei da ne predstavljaju do-

149
 NIKOLA ROT

voljno sigurne rezultate i zakljuke. Razloga za to ima vie. Ni osnovni pojmovi, na primer
pojam o tome ta treba smatrati nacionalnim karakteristikama, nisu do sada dovoljno
raieni. Nije fiksirano koje osobine linosti treba ispitivati i kako ih utvrivati. Takvo
istraivanje oteano je gotovo zakonitim delovanjem predrasuda onih koji zakljuuju o
karakteristikama odreenih naroda i njihovom vezanou za sopstvenu naciju i kulturu a
nenaklonou prema nacijama sa kojima je njihova vlastita bila u sukobu ili jeste u sukobu;
zatim ideologijom, aktualnom situacijom u svetu i naroito manje-vie svuda proirenim
etnikim stereotipijama. Metodoloke slabosti su dalji faktor koji se redovno javlja pri
datim istraivanjima, a koje izviru iz nerazraene teorijske osnove, nepostojanja pouzdanih
tehnika istraivanja, sklonosti ka neopravdanim generalizacijama. Zato vrlo esto prikazi
nacionalnih karakteristika pripadnika odreenih naroda, umesto da nas oslobaaju
stereotipnog gledanja na pojedine narode i umesto da doprinesu suzbijanju etnikih
stereotipija, esto doprinose jo njihovom proirivanju.
U naelu je opravdano postaviti zahtev za utvrivanjem odreenih nacionalnih
karakteristika. Opravdano je zbog toga to zaista kultura kao celina, pa tako i kultura neke
razvijene nacionalne drave, utie na psiholoke osobine Ijudi i to postoji verovatnoa da
u odreenoj nacionalnoj dravi nalazimo odreene psihike karakteristike kod pripadnika
odreenog naroda ee nego u drugoj nacionalnoj dravi kod pripadnika neke druge
nacije.
Od etrdesetih godina ovoga veka ima sve vie pokuaja prikazivanja karakteristika
pojedinih naroda. Antropolozi, sociolozi, a u manjoj meri psiholozi, pokuavaju da,
polazei od razliitih teoretskih pretpostavki, najee od psihoanalitike teorije, iznesu
sintetike prikaze nacionalnih karakteristika pojedinih naroda. Mi emo ovde ukratko
spomenuti neke pokuaje prikaza nacionalnih karakteristika: Amerikanaca, Nemaca i Rusa
naroda ijem je prikazu karakteristika u toku I svetskog rata i posle njega poklonjeno
najvie panje.
Karakteristike Amerikanaca pokazuje, meu osta lim, ve spomenuti istaknuti ameriki antropolog
Margaret Mid. Ona kao sutinske osobine Amerikanaca navodi tenju za uspehom, i to prvenstveno za
uspehom u ekonomskom napredovanju i poboljanju svog ekonomskog stanja, i sklonost ka konformiranju. U
tenju da postigne uspeh, Amerikanac se energino bori sa preprekama i tekoama. Uspeh vidi kao nagradu
za vrlinu a neuspeh kao znak i dokaz svoje nedovoljne line vrednosti. Iako redovno samosvestan i siguran u
sebe, u izrazito tekim situacijama pokazuje javljanje oseanja nesigurnosti. Nezainteresovan je za prolost,
osim u sluaju kad pozivanje na pretke doprinosi uglednijem statusu.
Drugi jedan antropolog G. Gorer, istie kao karakteristike Amerikanaca odbacivanje i nepriznavanje
autoriteta, dominaciju majke i ene u svakodnevnom ivotu, popustljivost prema deci i nastojanje da se
postigne to vii drutveni status. Ameriko je dete, veli Gorer nezasito u svojim zahtevima da mu se obraa
panja i da mu se ini po volji. Zbog toga i odrastao Amerikanac stalno tei da bude priznat, da bude uticajan
i da ima prijatelje. Zadovoljstvo u posedovanju maina ili sticanju razliitih predmeta, a radi toga da bi
dostigao i prestigao standard svojih suseda, dalja je karakteristika amerikog karaktera. Drugi se cene, prema
tome, koliko se pribliavaju amerikom shvatanju o vrednostima, drutvenim odnosima i drutvenom
ureenju.

150

V.
\
 IZVORI SOCIJ ALIZAC IJ E

Prema prikazivanju Amerikanaca, pa i pripadnika ma koga naroda, kao osoba sa

jednoobraznim trajnim osobinama veliku skeptinost izraava ameriki sociolog Risman
(D. Riesman, 1950), i to u svojoj poznatoj knjizi Osamljena gomila. Po njemu, mogue
je govoriti eventualno o tipovima ponaanja koji se sretaju u drutvu. To bi bili oblici
ponaanja ei od nekih drugih, ali predstavljaju posledice drutveno-ekonomskih uslova
u kojima ljudi ive. Sline, este oblike ponaanja mogue je sresti u svakom drutvu sa
jednakim uslovima. U jednom svom novijem radu (1967) Risman je jo vie rezervisan
prema pokuajima davanja nacionalnih karakteristika kao nekih optih i trajnih osobina
pripadnika nekog naroda. Takvi holistiki pristupi, veli on, pod uticajem su stereotipija.
Teko je govoriti da postoji neka karakterizacija opta za sve, jer postoje, posebno u
amerikom drutvu, znatne razlike izmeu etnikih grupa i klasa. Zatim i one
karakteristike koje se mogu eventualno uoiti pre svega su posledica razvitka drutva,
industrijalizacije i urbanizacije. One se mogu uoiti i kod drugih naroda sa slinim
stepenom razvitka. Nemogue je prihvatiti ni da su eventualne karakteristike koje moemo
u odreenom periodu uoiti trajne karakteristike. Prihvatanje fiksiranosti nacionalnih
karakteristika u suprotnosti je sa evidentnou ljudske plastinosti koju potvruju podaci iz
istorije razliitih drutava. Meu ostalim, engleskog i vedskog drutva, veli Risman. Ovi
narodi, koji su danas poznati po svojoj disciplinovanosti i stabilnosti, bili su jo u XIX
veku veoma nemirni, buntovni i skloni neredima. Sve karakteristike grupa menjaju se u
zavisnosti od razvitka. Zato je tesko prihvatiti da postoje neke trajne karakteroloke
osobine Amerikanaca. Osobine koje su danas eventualno tipine za Amerikance nisu
specifino amerike. One se javljaju, ili se mogu javljati, i van granica Amerike. Tako je,
na primer, uoljivo da je ono to je meu ostalim karakteristino za znatan deo amerike
omladine, na primer, interes za filmske zvezde, odreeni nain zabave, uticalo na omladinu
i van granica Amerike i postalo sastavni deo internacionalne omladinske subkulture.
Mogu se, eventual no, kao relativno este osobine koje se u amerikom drutvu naglaavaju i kao
vredne i kao este, prema Rismanu, spomenuti: egalitarizam, aktivizam ili bar nefatalizam, iskrenost i
otvorenost, nestrpljivost, mala uloga tradicionalnih veza. Veliki je uticaj masovnih sredstava komunikacija
koje ire kao vrednosti odreene oblike i ponaanja i odreeni izgled oveka: da je bo lje biti ivahan il
preduzimljiv nego inertan, da je vrednije teiti da se neto postigne nego biti rezigniran, da je bolje traiti
zadovoljstvo nego biti uzdrljiv, da je bolje biti drutven nego povuen u sebe, da je korisnije biti vitak nego
debeo, i slino. Masovna sredstva komunikacija utiu na shvatanja kako treba biti obuen, kako opremiti
kuu, kako se zabavljaiti i tako utiu na stvaranja tipinih naina ponaanja i ivota. Jedno od masovnih
sredstava komunikacija koje ima veliki uticaj na mlade Amerikance jeste, po miljenju Rismana, koled, koji
poseuje sve vei broj omladine a uskoro e ga poseivati i veina. Moe se oekivati da e obrazovanje koje
se tu stie i sve tolerantniji postupak u podizanju dece imati za posledicu da autoritarnost kao osobina
linosti pone da se gubi, a tolerantnost da postaje sve izrazitija. Stoga, to vie raste bogatstvo, verovatno je
da e biti manje izrazito kompetitivnih, manje tedljivih i manje onih ija je karakteristika izrazita tenja za
linim uspehom.

151
 NIKOLA ROT

U posleratnim godinama bio je veliki interes za utvrivanje i objanjenje

nacionalnih karakteristika Nemaca, naroda koga su njegovi upravljai u relativno kratkom
periodu poveli u dva velika rata. U tim prikazima nastoji se, pre svega, objasniti kako je
bilo mogue da se stanovnitvo Nemake ne samo pridobije za rat nego i skloni da se
odluno zalae u dva, po razaranjima i rtvama, za sve strana rata.
Po miljenju veeg broja autora, osnova nemakog nacionalnog karaktera je u autoritarnosti oca
porodice. Naroito naglaavana crta Nemaca je pokoravanje autoritetu i potovanje autoriteta. Dete se
identifikuje sa ocem, smatraju mnogi autori tih prikaza u skladu sa psihoanalitikom teorijom, i svoju
sk lonost ka autoritarnosti prenosi na ceo drutveni ivot. U autoritarnosti je koren i drugih karakteristinih
osobina: intezivnih nacionalistikih oseanja i spremnosti da se rtvuje za domovinu, na koju se gleda kao na
iru zajednicu slinu porodici a iji se upravlja predstavlja i doivljava kao otac. I domovina se oznaava
kao zemlja oca, otadbina Vaterland. Kao osobine istiu se i tenja za moi, i prestiem, jako i duboko
oseanje nesigurnosti (koje se oseanje nastoji kompenzirati tenjom za moi), grupna i nacionalna
solidarnost, oseanje dunosti, smisao za disciplinu, red i istou, te portvovanost (budui da se i dete i
graanin vaspitavaju da potuju autoritet i da mu se pokoravaju). Od Hitlera formirani dravni sistem,
nacionalsocijalizam, navode neki od ovih autora, predstavljao je model drave koji se zasniva na jednakim
principima autoritarnosti kao i autoritarna porodica i zato je imao iroku podrku Nemaca.

Po nekim autorima, nema znaajnijih promena u linosti Nemaca ni posle II svetskog rata. Po njima,
postoji i dalje izrazito potovanje autoriteta i jednaka spremnost da se pokorava nekom voi kao to je to i
dosad bila karakteristika Nemaca. Drugi autori, meutim, pozivajui se na mnogo uverljivih podataka
ukazuju na to da su bar kod jednoga dela mladih u Nemakoj nastupi le znatne promene. Umesto pokoravanja
autoritetu kao vana karakteristika javlja se kritinost prema autoritetu i izrazita tenja za individualnom
slobodom.

Iz navedenih primera se vidi da su mnoge karakterizacije dosta nesigurna

uoptavanja, da ima razliitih tumaenja istih podataka, a uvek mnogo slobodnoga
konstruisanja. Ovi nedostaci u prikazivanju nacionalnih karakteristika jo vie dolaze do
izraaja u pokuajima utvrivanja nacionalnih karakteristika Rusa. Kod ovih prikaza veliki
uticaj imaju i predrasude prema drutvenom sistemu u Sovjetskom Savezu.
Meu ostalim, antropolozi Corer i Rikman (G. Gorer i J. Rickman, 1949) pokuavaju konstruisati
sliku ruskog karaktera polazei od psihoanalitikih postavki o oralnom karakteru. Od luujul faktor za
formiranje ruskog nacionalnog karaktera, vele oni, ima dugo povijanje deteta i fiksacija na oralnoj fazi. Iz
toga proizlaze osobine kao to su: indiferentnost za fiziki bol i njeno lako podnoenje, prihvatanje razliitih
vrsta ograniavanja i sk lonost situaciji neodgovarajuem emocionalnom reagovanju.
Ne mogu se smatrati dovoljno zasnovanim ni generalizacije koje o Rusima iznosi Margaret Mid
(1951). Ona navodi da na osnovu tri vrste izvora ruskih linosti prikazanih u literaturi, ciljeva i ideala koji se
postavljaju u sovjetskom drutvu, te podataka o karakteristikama savremene generacije Rusa proizlazi da je
za Ruse karakteristino naglo i otro izmenjivanje intenzivnih oseanja ljubavi i mrnje, nepostojanje trajnog
uzajamnog poveranja u meulinim odnosima, jako oseanje krivice, slaba samokontrola i nepostojanje
planiranja vlastitih postupaka.

152
 IZVORI SOCIJ ALIZACIJE

Na primeru prikaza nacionalnih karakteristika Rusa, jo oiglednije nego na ostalim

prikazima, uoljivo je kako veliku ulogu imaju arbitrarne konstrukcije, stereotipije i
predrasude, obino povezane sa politikom orijentacijom i ideologijom. Mi zato, kao to je
spomenuto, veoma malo pouzdano znamo o nacionalnim karakteristikama. Cak je ostalo i
otvoreno pitanje koliko je opravdano govoriti o nacionalnim karakteristikama, kao to je
ostao dosta neodreen i sam pojam nacionalnog karaktera.
Ponekad se pojam nacionalnog karaktera odreuje naprosto kao kulturom formirano
ponaanje. Tako se, u stvari, kultura dovodi u vezu sa samom sobom, odreujui ponaanje
kao proizvod kulture i linost kao izraz odreene nacionalne specifine kulture. Ovog
nedostatka u odreenju pojma ne oslobaa se ni Kardiner, koristei pojam bazine
strukture linosti. Naime, njegova bazina struktura linosti odnosi se vie na socio-
kulturnu osnovu linosti nego na stvarnu linost. Opravdano naglaavaju Inkeles i
Levinson (A. Inkeles i D. Levinson, 1969) da, ukoliko uopte govorimo o nacionalnom
karakteru, onda pod tim treba podrazumevati odreene relativno trajne dispozicije linosti.
Ne moe se pojam karaktera izjednaiti sa za drutvo karakteristinim oblicima ponaanja,
formiranim pod uticajem drutvenih uslova: sa navikama, obiajima, folklorom. O
nacionalnom karakteru opravdano je govoriti tek ako se poe od koncepcije linosti kao
relativno trajnog i organizovanog sistema dispozicija. Pri tom ne mora se nuno
pretpostaviti, ak se to i ne sme, da e sve linosti pripadnika odreene nacije biti
jednoobrazne. Ono to se moe eventualno oekivati to je javljanje odreenog modalnog
tipa linosti, ili jo verovatnije, vie modalnih tipova linosti u odreenoj nacionalnoj
kulturi. Polazei od ovakvih pretpostavki, Inkeles i Levinson odreuju pojam nacionalnog
karaktera kao sistem relativno trajnih karakteristika i sklopova u linosti koji su modalni
meu odraslim lanovima drutva. Prihvatajui ovakvo odreenje, opravdano je
proveravati kolika je uloga socijalno-kulturnih faktora u stvaranju i menjanju modalne
linosti; drugim reima, u kojoj meri sistem uslova ivota u odreenom drutvu dovodi do
posebnih sklopova osobina u linosti svojih lanova. Ukoliko se utvrdi postojanje nekih
modalnih tipova linosti, opravdano je postaviti i drugi problem, a to je o ulozi modalne
linosti u odravanju stabilnosti, odnosno u menjanju drutvene strukture i drutvenih
odnosa.
Zbog sloenosti problematike istraivanja nacionalnih karakteristika pomenuti
autori opravdano predlau da bi istraivanje trebalo orijentisati ne prema utvrivanju
globalne linosti, nego, pre svega u sadanjem periodu istraivanja, obratiti panju na
utvrivanje odreenog ogranienog broja kategorija ponaanja. Po njihovom miljenju
takve kategorije koje bi za sada bilo mogue ispitivati jesu meu ostalima: odnos prema
autoritetu, shvatanje o vlastitom ja (shvatanje o tome ta pojedinac misli da jeste, ta bi
voleo da bude i ta oekuje da e biti), o osnovnim mehanizmima koje koristi za
odravanje ravnotee (ta ini da bi odrao oseanje samopotovanja), o glavnim formama
anksioznosti (koji su glavni oblici iskustva koji se ocenjuju da ugroavaju linost), o
agresivnosti, o nainima

153
 NIKOLA ROT

kognitivne aktivnosti i neke druge. Potrebno bi bilo kategorije operacionalno definisati,

utvrditi za njih odgovarajuu tehniku istraivanja, te vriti uporedna istraivanja
pripadnika veeg broja nacionalnih kultura. Tek veoma paljivim sistematskim
ispitivanjima mi emo moi da utvrdimo koliko je opravdano uopte govoriti o nacionalnim
karakteristikama i koliko je uopte celishodno razvijati istraivanja nacionalnog karaktera.

Istraivanja J. Cvijia o psihikim osobinama

junoslovenskih naroda
Postoji vie pokuaja da se utvrde nacionalne karakteristike i junoslovenskih naroda
Balkana. Najvredniji i najznaajniji od takvih prikaza jeste rad Jovana Cvijia, objavljen u
knjizi Balkansko poluostrvo. Knjiga je objavljena 1918. godine na francuskom. Na
srpskohrvatskom je izala 1931. a posle smrti Cvijieve. U prvom delu prikazuje geografiju
Balkanskog poluostrva, a u drugom govori o psihikim osobinama stanovnika Balkanskog
poluostrva smatrajui da je prouavanje psihikih osobina deo antropogeografije.
Cviji smatra da postoji etniko, pa i psiholoko jedinstvo junoslovenskih naroda.
Kao zajednike psihike karakteristike navodi osobine kao to su oseajnost, saoseanje,
bogata mata i sklonost oduevljenju i zanosu. Oznaava ih jednim imenom kao idealizam.
U okviru tog jedinstva postoje regionalne razlike: tipovi mentaliteta. Razlikuje etiri
glavna tipa: dinarski (sa varijetetima umadijskim, erskim, bosanskim i jadranskim),
centralni (sa varijetetima kosovsko-metohijskim, zapadno-makedonskim, moravsko-
vardarskim, opskim i juno-makedonskim), istono-balkanski (sa varijetetima:
donjodunavskim, srednjogorskim, rumelijsko-trakim i pomakim) i panonski (sa
varijetetima: sremsko-banatskim, slavonskim i alpijskim). Najdetaljnije i ne bez
idealizovanja, prikazuje dinarski tip koji, po njemu, obuhvata najvei deo slovenskog
stanovnitva Balkanskog poluostrva.
Daje detaljnu karakterizaciju ovog tipa, i kao njegove oznake, meu ostalim, navodi: mentalno
zdravlje i stoiko podnoenje tekoa, solidarnost koja je naroito izrazita u tekim pri likama, toplinu
oseanja i srdanost (koje se izraavaju u velikom razlikovanju razliitih vrsta srodstava), izrazito lino
dostojanstvo, potovanja starijih, dece i ena, i potovanje predaka, jaku naciona lnu svest i ivo oseanje
potrebe za naciona lnom slobodom, izrazite vojnike vrline, energinost i impu lsivnost, bistar i hitar duh,
smisao za pesnitvo, pripovedaku sposobnost i slikovit stil.

Sa manje idealizovanja i konkretnije prikazani su pojedini varijeteti u okviru

dinarskog tipa i pojedine grupe u okviru varijeteta. Meu varijetetima posebnu panju
poklanja prikazu erskog varijeteta koji smatra najhomogenijim i najpotpunijim
predstavnikom dinarskog tipa. U okviru njega razlikuje vie grupa. Jednu od takvih grupa
ine i dinarska plemena a pod kojim nazivom Cviji obuhvata Crnogorce.
Navodimo samo nekoliko karakteristika koje on daje za dinarska plemena: izrazito junatvo, junaka
sujeta, oholost, ponos, isticanje asti i dostojanstva, ozbiljnost do ukruenosti, snano javno mnjenje i njegov
veliki uticaj, veoma jaka elja za pohvalama,

154
 IZVORl SOCIJ AUZACUE

izrazit strah od sramote; ljudi i u punoj snazi malo rade, veli Cviji, ,,ne ure i ne vo-
de rauna o vremenu, ene rade mnogo a, nisu ravnopravne.

Sa manje detalja, a ne uvek bez predrasuda, prikazuje Cvijic ostale tipove i njihove
varijetete i grupe. Ali uvek daje ivu i bogatu karakterizaciju nastojei da kompleksno
objasni javljanje pojedinih osobina koje smatra karakteristinim.
Moemo istai da Cvijiev rad, iako relativno davno objavljen, i po svojim
teorijskim osnovama i po obradi predstavlja znaajno delo, u mnogo pogleda vrednije od
svih spomenutih izlaganja o nacionalnim karakteristikama pojedinih naroda. Cviji, iako
radi i pie u periodu kad su rasno etnika shvatanja bila proirena, odbacuje objanjenje
nacionalnih karakteristika pojmom rase. On sam veli da se malo koristio antropologijom,
podrazumevajui pod tim fiziku antropolgij u > i razlikovanjem po uroenim fizikim
karakteristikama. Istie da je to uinio zbog toga to se rase ne podudaraju sa etnikim
grupama. Iako smatra da je zadatak geografije, a posebno antropogeografije, da utvruje i
psihike karakteristike, on te karakteristike ne izvodi samo iz geografskih faktora nego kao
inioce koji determiniu odreene psihike osobine, navodi i istoriju, seobe i kulturu.
Veliki znaaj pridaje drutvenim i ekonomskim odnosima i nainu privreivanja. Ovim
momentima objanjava, na primer, glavnu razliku izmeu pripadnika dinarskog i
centralnog tipa. Za ovaj poslednji, centralni, tip jedna je od bitnih karakteristika, veli
Cviji, moralna mimikrija" socijalno preruavanje, zatim nepoverljivost i pretvorljivost.
Ali to su osobine, navodi Cviji, stvorene uslovima ivota i stanovnici centralnih oblasti
razvili su ih da mogu iveti i da se sauvaju od nasilja ugnjetaa. I jednu od njega
naglaenih optih karakteristika junoslovenskih naroda, matovitost, dovodi u vezu sa
nainom privreivanja, i konkretno sa ekstenzivnim stoarstvom koje ljudima ostavlja
dosta slobodnog vremena, Veina junakih srpskih pesama, i pripovedaka, basni i
poslovica su neosporno pastirskog porekla" jer se ,,u dokolici, na vrhovima visokih planina
esto poveava navika da se razmilja o svetu i o ljudskoj sudbini: stvaralaka mata se
razvija" ve-
li Cviji. Ali razvija se i sklonost ka sporom nainu rada, radu bez naprezanja i
sklonost besposlici dodaje Cviji.
Iako u uvodu govori o psiholokom jedinstvu junoslovenskih naroda, u stvari
razlikuje veliki broj tipova linosti. On, moemo zakljuiti, u skladu sa najnovijim
zahtevima strunjaka koji se bave problematikom utvrenja nacionalnih karakteristika,
prihvata u praksi multimodalni pristup. lako Cviji to izriito ne formulie, on u sutini
upotrebljava i pojam modalnog tipa. On, naime, govori o etnopsihikim profilima i
tipovima. To znai da, prikazujui psihike osobine junoslovenskih naroda, ne misli na
prikaz kompletnih linosti nego na utvrivanje najeih karakteristika kod pojedinih
tipova, varijeteta i grupa.
Iako je istraivanje izvreno pre mnogo godina, mora se odati priznanje postupku
istraivanja kojim se Cviji koristio. On sam veli da je koristio metodu direktnog i metodu
indirektnog posmatranja. Sam je izradio detaljne upitnike na osnovu kojih su njegovi
mnogobrojni saradnici beleili podatke koje je od njih traio. Koristei postupak
indirektnog posmatranja, on na osnovu folklora, narodnih

155
 NIKOLA ROT

pesama, narodnih shvatanja, zatim na osnovu istorije i politikih institucija, te najzad na

osnovu antropolokih razlika (a kojima, kao to sam veli, ne pridaje vei znaaj) zakljuuje
o odreenim karakteristikama grupa, varijeteta i tipova. Razume se, on nije preovladao,
niti je mogao preovladati, mnoge metodoloke tekoe i probleme koji su otvoreni jo i
danas, i za mnoge njegove zakljuke moe se postaviti pitanje njihove opravdanosti, kao
to se za pojedine od postupaka koje je koristio postavlja pitanje validnosti.
Kao to je esto pri istraivanju nacionalnih karakteristika, lina shvatanja i lina
orijentacija utiu na izbor podataka i na njihovu interpretaciju. Cviji je, kao to sam veli,
poao od postavke jedinstva junih Slovena i od ubeenja o potrebi njihovog ujedinjenja.
Pri tom on dinarski tip smatra najvanijim i osnovnim tipom meu svim junoslovenskim
tipovima. Ta koncepcija je uticala na rad i dinarski tip je detaljnije obraen i u izvesnoj
meri idealizovan. Pripadnici onih grupa koje, po Cvijievom miljenju, pokazuju manje
nacionalne svesti otrije su ocenjivani i nepotpunije prikazani. Zacelo je u njegovom radu
dolo do izraaja njegovo lino politiko angaovanje, njegove naklonosti i pristrasnosti.
Ali, i po bogatstvu podataka i opservacija, i po polaznim postavkama i metodologiji,
Cvijiev rad ima ne samo veliki znaaj za razvitak naunih disciplina, kao to su
geografija, antropogeografija i etnologija, nego i Cvijieva istraivanja i njegovi rezultati o
nacionalnim karakteristikama junoslovenskih naroda, i pored neizbenih nedostataka,
predstavljaju znaajan i do sada nedostignut prilog prouavanju nacionalnih karakteristika
junoslovenskih naroda.

POLOAJII ULOGE Pojam i vrste

poloaja i uloga
Veza izmeu kulture i drutvene strukture, s jedne strane, i linosti i ponaanja, s
druge, ostvaruje se, izmeu ostalog, kroz poloaje koje pojedinci zauzimaju u drutvu i
kroz ponaanje koje se vezuje uz odreeni poloaj. U razliitim drutvima mogu se
razlikovati kategorije stanovnitva koje imaju razliite funkcije i poloaje u drutvu i od
kojih se zahteva i oekuje, u odreenom drutvu, odreeno ponaanje. Ljudi se u svakom
drutvu ponaaju vodei rauna o tome kakav poloaj zauzimaju, kakve poslove obavljaju i
kakvo se ponaanje od njih oekuje. Socijalizacija u svakom drutvu znatnim delom sastoji
se upravo u usvajanju odreenog naina ponaanja, onoga koje se od strane lanova
drutva oekuje od onih koji imaju odreene pozicije i funkcije.
Svako drutvo predstavlja jednu sloenu organizaciju u kojoj se kategorije
stanovnitva razlikuju po funkcijama. Za funkcionisanje drutva u celini neophodno je da
postoje takve razliite kategorije stanovnitva koje e ostvarivati razliite zadatke u
drutvu. Za svaku vrstu takvih mesta u drutvu postoje propisi i norme o tome kako treba
da se ponaaju oni koji zauzimaju odreena mesta u sloenoj drutvenoj organizaciji.
Mesta razliita po zadacima i funkciji, i u drutvu u celini i u

156
 1ZVORI SOCIJ ALIZACIJE

pojedinim veim i manjim grupama, nazivaju se poloajima ili statusima. Ponaanje koje
se oekuje od pojedinaca koji imaju odreene poloaje naziva se ulogom. Moe se rei da
se usklaivanje aktivnosti lanova drutva u celini, a tako i usklaivanje lanova pojedinih
grupa i kontrola njihove aktivnosti ostvaruje upravo pomou sistema poloaja i uloga koji
postoje u odreenim drutvima i grupama.
Ukazivanje na postojanje poloaja i uloga od strane antropologa predstavIjalo je
vaan prilog razumevanju i objanjenju organizacije i ivota drutva. Pojmovi poloaja i
uloga pokazali su se veoma plodnim i korisnim. Zbog njihove vrednosti za objanjenje i
drutvenih odnosa i ponaanja ljudi oni su iz antropologije preli u socioloke i socijalno-
psiholoke prikaze drutvene strukture i drutvenog ponaanja.
Na alost, odreenje pojmova u vezi sa postojanjem odreenih funkcija i
oekivanog ponaanja u drutvu nije u strunoj literaturi uvek ujednaeno. Neki autori
upotrebljavaju termin pozicija, drugi termin status za oznaavanje postojanja razliitih
funkcija koje pojedine kategorije stanovnitva u drutvu imaju. Neki od njih smatraju da je
opravdano samo korienje termina pozicija jer termin status sadri ukazivanje na ugled i
vrednost koji se pridaju odreenoj funkciji. Ima ih opet koji smatraju da, upravo zbog toga
to uz svaku funkciju ide i shvatanje o vrednosti te funkcije, postoji opravdanje da se za
oznaavanje razliitih funkcija u drutvu koristi termin status i govore o hijerarhiji statusa
koja, smatra se, postoji u svakom drutvu. Neki autori opet koriste oba pojma naizmenino
i ne prave razlike izmeu njih. Dok, najzad, neki pojam statusa upotrebljavaju kao iri
pojam u okviru kojeg je mogue razlikovati vie razliitih pozicija.
Mi emo u izlaganju koristiti termin poloaj. Tek kad budemo eleli da istaknemo
razlike u ugledu koju neka funkcija u drutvu ima, upotrebiemo termin status. Poloaj
moemo definisati kao mesto u odreenom socijalnom sistemu koje se sastoji u
upranjavanju odreenih aktivnosti ili obavljanju odreenih funkcija i ispunjavanju
odreenih zadataka, a uz koje se vezuju odreeni oblici ponaanja. Svaki pojedinac, ma u
kom drutvu, ima bar jedan poloaj. Ve i malo dete ima odreeni poloaj u drutvu:
poloaj malog deteta. Obino odrastao ovek ima vei broj poloaja; svoj klasni poloaj,
zatim poloaj s obzirom na profesiju koju obavlja, poloaj u porodici iji je lan, poloaj u
preduzeu ili ustanovi u kojoj radi, pa u krugu prijatelja sa kojima druguje, kao i u drugim
organizacijama i grupama kojima pripada.
Ima poloaja koji se mogu sresti u svim drutvima. To su univerzalni poloaji.
Mogue je da se u razliitim kulturama uz iste poloaje vezuju razliita oekivanja o
ponaanju osoba koje imaju te poloaje. Antropolog Linton (R. Linton,
1945) , koji je veoma mnogo uticao na to da se u drutvenim naukama koriste
pojmovi statusa (kako se on izraavao) i uloga, definisao je status kao mesto koje
u odreenom sistemu zauzima pojedinac za odreeno vreme. Drutvo se po njemu
moe prikazati kao organizovani sistem raznih statusa. U razliitim drutvima
postoje razliiti statusi. Neki su statusi (ili poloaji) opti i nalaze se u svim
drutvima. Linton razlikuje pet vrsti takvih optih ili univerzalnih statusa, s
obzirom na: 1) pol i doba (a s obzirom na ovaj status mogue je razlikovati vei
broj uih sta-

157
 NIKOLA ROT

tusa: status malog deteta, deaka, devojice, odrasla oveka, odrasle ene, starog oveka i
stare ene); 2) profesije koje obavljaju lanovi drutva (u svakom drutvu postoje odreena
zanimanja: poljoprivrednici, zanatlije, lekari itd.); 3) drutveni presti i hijerarhiju (u
svakom drutvu postoji rangovanje ljudi i pojedinih grupa ljudi s obzirom na razliite
kriterijume ili s obzirom na posed, na obrazovanje ili na zanimanje); 4) porodinu ili
plemensku pripadnost (u svim drutvima razlikuju se grupe stanovnitva s obzirom na
zajedniko poreklo, zajedniko krvno srodstvo) i 5) pripadnost grupama iji lanovi imaju
nekakav zajedniki interes. (Takve grupe mogu biti: klase, politike stranke, verske
organizacije.) Ovih pet vrsta Lintonovih univerzalnih statusa moemo razlikovati i u
nerazvijenim i u razvijenim drutvima. Ali oni nisu jedini poloaji koji postoje u drutvu.
Osim njih postoji veliki broj poloaja specifinih za odreeno drutvo, a kojih u mnogim
drugim drutvima nema. Svi poloaji koji postoje u nekom drutvu utiu na ponaanje
osoba koje zauzimaju te poloaje. Neki utiu vie, a drugi manje. Kao dva naroito vana
poloaja, na ijem emo se mi prikazivanju neto vie zadrati, moemo spomenuti klasni
poloaj i poloaj s obzirom na pol.
Dok poloaj oznaava mesto u drutvenoj strukturi ili, eventualno, mesto pojedinaca
u nekoj grupi, pojam uloge oznaava ponaanje vezano uz odreeni poloaj, oznaava
ponaanje koje lanovi drutva oekuju od onih koji imaju odreeni poloaj. Obino se
uloga i definie kao oekivano ponaanje u odreenoj kulturi od pojedinca koji ima
odreeni poloaj. Ovo oekivano ponaanje ukljuuje u sebi: a) postupke koji se smatraju
obaveznim da ih izvrava onaj koji ima odreeni poloaj, b) postupke na koje ima pravo
onaj koji ima odreeni poloaj i
c) odreene naine psiholokog reagovanja koji se smatraju prirodnim za osobe koje
imaju odreene poloaje u drutvu ili u grupama. Ove tri kategorije ponaanja
vezanog uz odreeni poloaj, a koje nazivamo ulogom, mogue je ilustrovati na
primeru ponaanja koje se oekuje od lekara. Lekar je obavezan za odreene
postupke: da se stara o bolesniku, da nastoji da ga izlei, da se uzdrava od
iznoenja privatnih stvari svojih pacijenata, da se prema bolesnicima i potinjenom
osoblju moralno ponaa itd. Lekar istovremeno ima i pravo na odreene postupke:
da naredi odreeni sistem ishrane i higijene, da zahteva otvorenost i iskrenost od
svojih pacijenata itd. Najzad od lekara se oekuje da ima odreene stavove i tei
za odreenim vrednostima: da, na primer, smatra nauku vanom i da je ceni kao
znaajno sredstvo u razvijanju znanja u borbi protiv bolesti i za zdravlje, da je
trajno zainteresovan za uveavanje svog medicinskog znanja. Slino je mogue
utvrditi za poloaj pripadnika neke druge profesije, ili za poloaj oca ili majke ili
deteta. U odreenom drutvu vezuju se uz ove poloaje odreeni postupci koji se
smatraju obaveznim, odreeni postupci za koje se smatra da nosioci tih poloaja na
njih imaju pravo kao i odreeni karakteristini naini psiholokog reagovanja.
Potrebno je istai da zauzimanje nekoga poloaja u drutvu ili grupi ne dovodi do
karakteristinog ponaanja samo zbog toga to ostali ljudi oekuju odreeno ponaanje.
Zauzimanje odreenog poloaja, a naroito nekih, izaziva samo po sebi izvesne oblike
ponaanja. Do tih oblika ponaanja ne dolazi naprosto zbog

158
 IZVORI SOCIJ ALIZACIJE

toga to se oekuju i zahtevaju nego i zbog toga to ih poloaj sam po sebi determinie. Na
primer, klasni poloaj ili status prate odreeni oblici ponaanja, ali ne prvenstveno zbog
toga to se takvo ponaanje zahteva, nego zbog toga to ono proizlazi iz toga mesta koje
pojedinac u drutvenoj strukturi zauzima. Kao to se dete sa kojim se loe postupa moe
formirati kao osoba sa odreenim negativnim osobinama, i to ne zato to se te osobine od
njega oekuju, nego zbog toga to po odreenim psiholokim zakonitostima odreeni
postupak izaziva odreeno reagovanje tako i pripadnost odreenom poloaju raa ponekad,
sama po sebi, odreene karakteristike linosti onoga koji zauzima taj poloaj. Zato je
potpunija definicija uloga odreenje da su uloge oekivano i karakteristino ponaanje
osobe koja zauzima odreeni poloaj.
Oblici ponaanja vezani uz neki poloaj nisu svi podjednako bitni. Neki su vaniji i
zahtevaju se uvek, a drugi su manje vani i ne zahtevaju se redovno. Bitni i neophodni deo
ponaanja vezanog uz odreeni poloaj naziva Njukom (T. M. Newcomb, 1950)
propisanom ulogom, odnosno zabranjenom ulogom. Propisanu ulogu ini ponaanje koje se
bezuslovno oekuje ili bezuslovno zabranjuje nekome koji ima odreeni poloaj. Ponaanje
koje se vezuje uz odreeni poloaj moe se prikazati linijom na ijem jednom kraju
nalazimo oblike ponaanja koji se zahtevaju kao obavezni od svih onih koji zauzimaju
odreen poloaj, a na drugom kraju naine ponaanja koji su svima koji imaju taj poloaj
zabranjeni. Izmeu ova dva ekstrema, izmeu propisane i zabranjene uloge, nalazi se
ponaanje koje se smatra vie ili manje poeljnim, odnosno vie ili manje nepoeljnim.
Njukom to ilustruje ulogom majke u savremenom amerikom drutvu. Od nje se kao bezuslovno
ponaanje oekuje staranje da dete dobije dovoljno hrane (u 100% sluajeva), kao poeljno njeno nastojanje
da dete bude u svojim akcijama poteno (u 70%), kao relativno poeljno ponaanje da se bavi detetom
nastojei da zadovolji njegov interes za sluanjem pria (5%), kao ponaanje koje se u znaajnoj meri
zabranjuje da lae detetu i da ga obmanjuje (u 50%) i kao ponaanje koje se apsolutno zabranjuje da fiziki
maltretira dete (100%).

Poloaj i uloge mogu se meusobno razlikovati na osnovu vie kriterijuma. Mogu

se, pre svega, razlikovati s obzirom na njihovu proirenost ili optost meu lanovima
drutva. Neke poloaje zauzimaju svi lanovi drutva i od svih njih se oekuje odreeno
ponaanje, na primer poloaj i uloga graanina. Drugi poloaj i uloge ogranieni su samo
na ue grupe, na primer lekare, trgovce, zanatlije. Propisi o ponaanju za pojedince od tih
grupa ne vae i za pripadnike drugih grupa.
Uloge se mogu, dalje, razlikovati s obzirom na doslednost ili pervazivnost
mamfestovanja odreenog ponaanja. Ponaanje vezano uz odreeni poloaj moe se
oekivati kao ponaanje koje se mora manifestovati u svakom odnosu koji nosilac tog
poloaja ima prema drugim Ijudima. Od uloga vezanih, na primer, za poloaj nastavnika ili
svetenika zahteva se da se odreeno ponaanje manifestuje u svim kontaktima koje
pojedinac na tom poloaju ima sa drugim osobama. Druge uloge, meutim, mogu da se
manifestuju samo povremeno, samo u odnosu sa odreenim Ijudima. Na primer, od
studenta se izriito zahteva odreeni

159
 NIKOLA ROT

nain ponaanja samo pri ispunjavanju njegove osnovne funkcije studiranja, a u razliitim
odnosima u razliitim situacijama od njega se ne zahteva neko odreeno ponaanje kao
studenta.
Nadalje se uloge razlikuju s obzirom na specifinost ili odreenost ponaanja koje
se vezuje uz poziciju. Ponaanje vezano uz neki poloaj moe biti vie ili manje odreeno.
Uz neke poloaje vezano je sasvim odreeno i specifino ponaanje, podjednako obavezno
za sve koji imaju taj poloaj. Tako je, na primer, sa ponaanjem vojnika i vojnika posebnih
inova. Uz druge poloaje vezuje se slobodnije variranje ponaanja; nema tako vrstih
propisa o ponaanju. Lekar, na primer, treba da to bolje lei svoje pacijente, ali mnogi od
oblika njegovog ponaanja nisu propisani.
Uloge se, najzad, mogu razlikovati i s obzirom na njihovo trajanje. Neke uloge traju
tokom celog ivota, a neke su samo povremene. Uloga mukarca ili ene ukljuuje
ponaanje koje se manifestuje u toku celog ivota. Uloga studenta je, meutim, samo
privremena.
Uloge su uzajamno povezane, one su komplementarne i reciprone. Svaka uloga je
deo sistema uzajamno zavisnih odnosa. Neko ko treba da vri neku ulogu treba da naui ne
samo ponaanje vezano uz poloaj koji on zauzima nego i uloge i drugih osoba sa kojima
je njegov poloaj u vezi. Na primer, poloaj majke i oca i njihove uloge su reciprone i
komplementarne. Uloga majke ukljuuje ne samo znanje o oekivanom ponaanju vezanom
uz poloaj majke nego i znanje o oekivanom ponaanju vezanom uz poloaj oca. I
obrnuto: poloaj i uloga oca povezani su sa poloajem i ulogom majke. Upravo ovakvo
usklaivanje i dopunjavanje uloga omoguava da se akcije lanova drutva usklade i da se
njihova aktivnost kontrolie, tj. omoguavaju ostvarenje dveju vanih funkcija uloga:
njihovu funkciju da kanaliu razliite aktivnosti lanova grupe tako da se te aktivnosti
dopunjuju i usklauju, i drugu funkciju, vanu za pojedinca, da mu omogue da se lake
snalazi u razliitim situacijama a na osnovu znanja kakvo ponaanje se od njega oekuje i
kakvo ponaanje moe da oekuje od onoga sa kime je u kontaktu.

Uloga i ponaanje linosti

Budui da izmeu poloaja i uloge postoji povezanost, opravdano je oekivati da e
sa promenom poloaja doi do promene ponaanja pojedinca. Mladi, poto se oeni,
verovatno e, zato to je promenio jedan od svojih drutvenih poloaja, promeniti i mnoge
oblike ponaanja. Da se zaista sa promenom poloaja menja i ponaanje, potvruje vie
istraivanja.
Uloge vezane uz odreene poloaje razliite su u razliitim drutvima. Ali one mogu
da se menjaju u toku vremena i u istom drutvu. Sa razvitkom i promenom drutva menjaju
se i uloge vezane uz mnoge poloaje. Sa razvitkom drutva menja se, na primer, i shvatanje
o ulozi ene; priznaju joj se vea prava nego u

160
 1ZVORI SOCIJ ALIZACIJE

manje nerazvijenom drutvu. Mogue je da sa razvitkom drutva i neki poloaji nestanu, a

novi da se pojave. Prouavajui drutvene promene mi moramo prouavati promene u
poloajima, funkcijama i zadacima, kao i promene u sadrajima uloga uz poloaje koji su
eventualno ostali nepromenjeni. Danas je, meu ostalim, veoma iv proces promene uloge
studenata, a i omladine uopte, u velikom broju drutava.
Treba istai da ponaanje pojedinca nije odreeno samo poloajem koji neko
zauzima. Ono zavisi od sklonosti, sposobnosti i raznih linih karakteristika pojedinca.
Razliite osobe na istom poloaju pokazuju razliku u svom ponaanju a da time jo uvek ne
kre standarde o oekivanom ponaanju vezanom uz taj poloaj. Po pravilu, meutim, u
relativno stabilizovanom drutvu postojae, makar delimino, prihvatanje propisanih
naina ponaanja. Neki elementi ponaanja, oni koji se smatraju, bitnim za odreeni
poloaj, javljae se kao zajedniki za sve one koje imaju taj poloaj. Istovremeno e biti
ipak mogue da oni u ispoljavanju tih uloga manifestuju svoj lini stil.
Kao to je spomenuto, zauzimanje nekog poloaja u drutvu ili u grupi ne dovodi do
odreenog ponaanja samo zbog toga to lanovi drutva oekuju odreeno ponaanje od
nekoga ko zauzima odreeni poloaj. Zauzimanje naroito nekih od poloaja izaziva samo
po sebi neke karakteristine oblike ponaanja. Zauzimanje nekog poloaja utie na
formiranje odreenih osobina linosti kao to pokazuje vei broj istraivanja.
U jednom istraivanju (W. E. Henry, 1949) na osnovu ispitivanja 100 osoba na rukovodeim
poloajima u amerikoj privredi utvrdio je da se kod njih mogu nai kao zajednike, meu ostali m, sledee
osobine linosti: izrazita tenja za prestiom, agresivnost, odlunost, organizaciona sposobnost,
identifikovanje sa viima od sebe, hladan i poslovan odnos prema potinjenima, oseanje nesigurnosti i strah
od gubitka poloaja. Verovatno je, pretpostavlja istraiva, da svi ispitanici nisu imali sve te osobine pre
nego to su zauzimali rukovodee poloaje. Oni su ih stekli upravo upranjavajui odreene poloaje.
U jednom drugom ispitivanju u kome su registrovane osobine linosti odreenog broja nastavnika
pokazalo se da je veliki broj nastavnika, dok su radili u razredu sa decom, pokazivao smisao za humor,
demokratinost, kooperativnost. Kad su ovi isti nastavnici bili unapreeni na vie administrativne poloaje,
konstatovano je da su ove osobine izgubili, a umesto njih su se pojavile osobine autoritarnosti i formalizma u
odnosima sa Ijudima.

Kao to proizlazi iz analize uloga, pojam uloga koristi nam da potpunije objasnimo
ponaanje pojedinca. Koristi nam zato to je ponaanje, vezano uz odreeni poloaj, jedna
od vanih determinanti ponaanja ljudi. Ljudi e se u konkretnoj situaciji ponaati i u
zavisnosti od toga kako se u odreenom drutvu oekuje da se u takvoj konkretnoj situaciji
ponaa. Uzimanje u obzir pojma uloga pomae nam da objasnimo neke nedoslednosti u
ponaanju pojedinaca. Ljudi, naime, ne mogu da postupaju samo u skladu sa svojim trajnim
dispozicijama nego moraju voditi rauna o situaciji i o ponaanju koje drutvo oekuje od
njih u odreenoj situaciji. Zbog toga i neki autori zahtevaju da se pri utvrivanju osobina
linosti po-

161
smatra ponaanje pojedinca u razliitim situacijama. Pretpostavka da se osobine linosti
manifestuju konzistentno i nezavisno od situacije u kojoj se pojedinac nalazi, smatraju oni,
nije ispravna. Bilo bi korisno, predlau, na primer, Serdent i Pis (S. S. Sargent i K. Pease,
1950), da se konstruiu takvi testovi osobina linosti kojima e se odreena osobina
proveravati u veem broju razliitih situacija u koje pojedinac dolazi. Korienje pojma
uloge pomae nam, dalje, u objanjenju ponaanja ljudi i zbog toga to zauzimanje
odreenih poloaja i ponaanje kakvo se oekuje od onoga ko zauzima odreeni poloaj
moe da utie kao to je navedeno na formiranje nekih trajnih osobina linosti.
Sve to, meutim, ne znai da se linost moe tretirati samo kao subjektivni aspekt
kulture i da se neije ponaanje moe svesti na uloge koje on u drutvu i grupama zauzima.
Postoji tendencija da se drutvo i njegova kultura tretiraju kao neto to postoji i mimo
lanova drutva i ima egzistenciju samu po sebi. Neki sociolozi zastupaju miljenje da je za
upoznavanje ponaanja ljudi dovoljno poznavati kulturu i uloge karakteristine za odreenu
kulturu. Da bismo upoznali ponaanje ljudi, smatraju oni, vanije je upoznati kulturu kojoj
pojedinci pripadaju nego utvrivati individualne karakteristike pojedinaca. Ovakvo
shvatanje, ve smo istakli, neopravdano je jer svaki pojedinac ima i nasleem date osobine
i linim specifinim iskustvom formirane karakteristike. Ponaanje je uvek, pa i u
konkretnim situacijama, odreeno ne samo poloajem i ulogom nego i manje-vie trajnim
osobinama linosti. Kad tako ne bi bilo, mi ne bismo imali ni razlike meu ljudima u efektu
socijalizacije ni neuspele socijalizacije. Linost nije prost zbir uloga karakteristinih za
odreenu kulturu. Drutvo i kultura nisu svemone institucije koje bi u potpunosti
determinisale ponaanje pojedinca. To, razume se, ne znai da kultura, i posebno poloaji i
uloge koje postoje u odreenoj kulturi, nisu vaan inilac za razumevanje ponaanja ljudi.
Oni sigurno utiu na to da se formiraju odreeni modeli ponaanja koji se onda
podraavaju i u ponaanju pojedinaca lanova odreenog drutva. Izmeu kulture i linosti
postoji interakcija. Nije linost prosti otisak kulture, ali ni proces socijalizacije, koji je
uvek determinisan odreenom kulturom, ne ostaje bez delovanja na linost i njeno
ponaanje.

Sukobi uloga
Uloge predstavljaju, kao to je reeno, oekivano ponaanje. Ponekad je, meutim,
takvo oekivano ponaanje teko ili nemogue ostvariti, ili zbog toga to je neka uloga u
neskladu sa drugim ulogama koje isto lice treba da ostvaruje, ili zbog toga to oekivanja
jednih, koja se vezuju uz odreeni poloaj, nisu uskladiva sa oekivanjima drugih ili sa
mogunostima onoga koji ima ulogu. U prvom sluaju imamo sukob vie uloga ili sukob
meu ulogama, a u drugom sluaju sukob u vezi sa jednom ulogom ili konfliktom unutar
uloge.
Odrastao ovek ima po pravilu vei broj uloga. Obino on moe da ih obavlja bez
tekoa jer se one ostvaruju u razliito vreme i jedna drugoj ne protivree. Neko je otac
porodice, lan radne jedinice i lan prijateljske grupe. Sve ove uloge, po pravilu, on moe
bez ikakvog sukobljavanja jedne uloge sa drugom da ostvaru-
 IZVORI SOCIJ ALIZACIJE

je. Mogue je, meutim, da uloge postanu neuskladive, da jedna uloga zahteva ponaanje
koje je u suprotnosti sa drugom ulogom. Na primer, uloga ispravnog graanina zahteva od
svakoga da osuuje prestupe i krenja zakona i trai kaznu za prestupnike. Takav graanin
istovremeno moe biti otac ili prijatelj neke osobe koja vri prestup. U takvom sluaju su
njegova uloga kao dobrog graanina i njegova uloga kao oca u sukobu. U takvom je
sukobu, na primer, lekar koga bolesnik poziva uvee, a on eli da prisustvuje proslavi koju
prireuju njegovi prijatelji; njegove uloge kao lekara i kao prijatelja nalaze se u tom
sluaju u sukobu.
Da bi dolo do sukoba izmeu vie uloga, potrebno je da postoji zahtev da ista osoba
obavlja istovremeno vie uloga i da te uloge sadre suprotno ponaanje, ponaanje koje se
ne moe uskladiti. Takvu situaciju imamo esto kod ena koje su zaposlene a koje
istovremeno treba da se staraju o porodici i deci.
Sukobi meu ulogama esto su samo privremeni; trae se i nalaze naini da se one
usklade. To se postie obino na taj nain to se uloge vre u razliito vreme. U normalnim
situacijama konflikt obino moe da se izbegne. Ali u vanrednim situacijama pojavljuje se
esto dilema u kojoj je nemogue uskladiti uloge. Takva je, na primer, situacija kad izbije
poplava, potres, kad doe do poara, a pojedinci koji pripadaju razliitim grupama meu
ostalim, porodici i odreenoj radnoj organizaciji moraju se opredeliti koja e im grupa biti
vanija. Jedan ameriki istraiva (L. M. Killian, 1952) ispitivao je kako bi se ponaali
pripadnici razliitih grupa kad u takvoj vanrednoj situaciji doe do konflikta meu
ulogama. On je utvrdio da u takvim situacijama prevladava ponaanje koje je odreeno
pripadnou primarnim grupama, pre svega pripadnou porodici. Veina ispitanika je
saoptavala da bi se u sluaju neke elementarne katastrofe pre svega zaloila za to da spase
svoju porodicu, a tek potom da uva interese ustanove u kojoj radi.
ei su sukobi druge vrste: konflikti unutar jedne uloge. Do takvih sukoba moe
doi ili zbog toga to postoji nesklad izmeu osobina nosioca uloge i ponaanja koje se
oekuje od osobe na tom poloaju ili zbog toga to postoje razliita shvatanja i oekivanja
o tome kako treba da se ponaa onaj koji ima odreeni poloaj. Prvi sluaj imamo kad neko
nema sposobncsti da uspeno ostvaruje zadatke na poioaju koji zauzima ili kad nije
dovoljno motivisan da ini ono to se od njega oekuje. Na primer, neki lekar koji ne bi
mogao da podnese krv ili rane, teko obavlja posao lekara. Najei su konflikti usled toga
to postoje protivreni zahtevi u vezi sa ponaanjem uz odreeni poloaj. Postoje razliita
shvatanja o tome kako treba neko ko ima odreeni poloaj da se ponaa. Mogu postojati
razliita shvatanja o tome kako treba da se ponaa direktor k'ile; jedno shvatanje imaju
vii administrativni organi, a drugo shvatanje mogu da imaju nastavnici. Ako ona osoba
koja ima poloaj direktora ocenjuje da je opravdano i jedno i drugo oekivanje i da ima
obaveze i prema jednima i prema drugima a nije u mogunosti da ih uskladi ona e se nai
u konfliktnoj situaciji.
Jedan istraiva (M. Komarovska, 1946) izvetava da se esto devojke studentkinje nalaze u
konfliktnoj situaciji zbog teko usk ladivih oekivanja koja im se postavljaju. Od njih se oekuje, a one to i
same ele, da budu to marljiviji studenti i postanu

163
 NIKOLA ROT

to bolji strunjaci i da se to vie posvete svome studiju. S druge strane, roditelji, a i one same, ele da ree i
svoje line probleme; da osnuju porodicu. Zahtevaju od njih i da se dopadnu, da se scaraju o svome izgledu,
da poseuju drutva. Tako se ova dva oekivanja sukobljavaju.
Isti istraiva govori, o jo jednoj estoj konfliktnoj situaciji kod devojaka studentkinja. Ova
proizlazi iz, ne tako retkog, shvatanja da ena ne treba da se istie svojim intelektualnim sposobnostima i da
suvie pametna i suvie obrazovana ena nije dobra ena. Istraiva saoptava o izvetaju jedne od svojih
ispitanica koja se nalazi u tako nastaloj konfliktnoj situaciji. Ona izvetava da ima mladia iz sredine koja
smatra da ene niti mogu niti treba da budu naroito pametne. U toj situaciji studentkinja, prema svom
saoptenju, ponaa se ponekad tako da daje izgled da je nedovoljno obrazovana. Ona ostav lja mladiu da
objanjava stvari koje zna inae bolje od njega, namerno izgovara neispravno strane rei, ne pobija njegove
vr lo uproene i primitivne sudove o umetnosti ili slino. Sve radi toga da svoje ponaanje i karakteristike
uskladi oekivanjima mladia.
Postoje pokuaji i eksperimentalnog istraivanja o tome kako se ljudi ponaaju kad
doe do konflikta uloga.
Izmeu ostalih, eksperimentalno su to istraivali Gros, Mekiem i Mejsn (N. Gross, A. W.
McEachern, I. W. Mason, 1958). Kao ispitanike uzeli su 108 kolskih upravitelja u jednoj od drava SAD.
Svojim su ispitanicima najpre prezentovali situacije koje su ukljuivale probleme sa kojima se upravitelji
sretaju. Meu ostalim, saoptili su da uite lji kojima oni upravljaju postavljaju zahtev za poveanjem plate, a
istovremeno da gradski finansijski odbor, koji reava o sredstvima za kole, zahteva da se p late ne poveaju.
Ispitanici su trebali da oznae: a) smatraju li opravdanim zahteve uitelja ili zahteve gradskog odbora; b)
kakve reakcije i sankcije oekuju ako ne podre zahteve jednih odnosno drugih i c) kako bi se u takvoj
situaciji ponaali. Utvrdi li su da je veina ispitanika bila svesna da je dolo do konflikta u vezi sa njihovom
ulogom upravitelja ko le. Na pitanje kako bi se ponaali, veina (64%) je izjavila da bi preporuila najvie
plate na koje uitelji, s obzirom na svoj posao, imaju pravo. Manji deo (9%) saoptilo je da ne bi poveao
plate i da bi se pridravao zahteva gradskog odbora. Jedan znatan deo (28) izjavio je da bi u nastaloj situaciji
traio nekakav kompromis.
Na osnovu rezultata istraivanja Gros i saradnici izvode zakljuke (koje oni
oznaavaju teorijom) o moguem ponaanju kad doe do konflikta u vezi sa ulogom. Osoba
koja se nalazi pred suprotnim oekivanjima moe izabrati jednu od sledee tri mogunosti:
a) da prihvati jedno ili da prihvati drugo oekivanje; b) da trai kompromis i c) da pokua
da izbegne ponaanje i prema jednom i prema drugom zahtevu. ta e ta osoba izabrati,
zavisi od tri inioca: a) ta ocenjuje kao opravdano, b) koliko uvaava mogue sankcije i c)
ta smatra vanijim: opravdanost oekivanja ili sankcije. Kad bi se rukovodila samo
opravdanou oekivanja, samo time to smatra da je pravedno, onda bi ona mogla da
postupi na sledee naine: a) ako smatra jedno od oekivanja pravednim ili pravednijim
nego drugo, da postupi prema njemu; b) ako smatra oba oekivanja jednako opravdanim,
da trai kompromis i c) ako ne smatra ni jedno opravdanim, da izbegava da donese odluku.
Kad bi se ta osoba pri svom odluivanju rukovodila samo sankcijama, ona bi; a) ako uz
udovoljenje i jednog i drugog oekivanja idu sankcije, ali jedna je pozitivna (nagrada) a
druga negativna, izabrala onaj postupak od kojeg e imati veu korist i b) ako uz
udovoljenje i jednog i drugog oekivanja idu jednako negativne

164
 IZVOR l SOCIJ ALIZAC IJ E

sankcije, ona bi traila kompromis. Budui da oba momenta, i ocena opravdanosti i

sankcije, utiu na ponaanje, mogua su tri naina ponaanja. Prvi nain predstavlja
ponaanje osobe koje moemo nazvati moralnim tipom ponaanja. O takvom ponaanju
govorimo kad se daje uvek prvenstvo opravdanosti oekivanja nad sankcijom. Postoji
spremnost da se prihvati ono to se ocenjuje da je pravo, bez obzira na sankcije. Samo u
sluaju kad se ocenjuje da su oba suprotna oekivanja opravdana, trai se kompromis. Ako
se ocenjuje da su oba neopravdana, ne pristupa se uopte akciji. Drugi nain ponaanja je
ono koje pokazuje praktini tip. O tom tipu govorimo kad se prvenstvo daje sankcijama.
Postupie se tako da negativne sankcije i negativne posledice budu to manje. Da li neko
ima pravo ili nema, za osobe toga tipa nije od znaaja. Trei tip se moe nazvati moralno-
praktinim tipom. Uzimaju se u obzir i opravdanost oekivanja i sankcije, ne dajui
prvenstvo ni jednom ni drugom. Situacija se lako reava ako oba momenta upuuju na isto
reenje. Ali ako nije tako, trai se izlaz u kompromisu.
Neki drugi istraivai predlau korienje jednog drugoga modela ponaanja u
konfliktnoj situaciji vezanoj uz uloge. Prema njima, za odluku o ponaanju nisu toliko bitni
opravdanost oekivanog ponaanja i sankcije koliko je vano shvatanje i oekivanje za
pojedinca njemu najvanije referentne grupe. U konkretnoj situaciji postupae onako kako,
po njegovom miljenju, od njega oekuje grupa sa kojom se on identifikuje i kojoj se on
konformira.

Razlike izmeu mukaraca i ena;

muke i enske uloge
Nijedna od razlika meu ljudima nije toliko uoljiva kao razlika izmeu mukaraca i
ena, i to razlika i u njihovom izgledu i u njihovom ponaanju. Pre svega, izrazite su
fizike i fizioloke razlike: u visini, u teini, u telesnoj snazi, a naroito u anatomskoj
konstituciji i u morfologiji. Utvrene su i druge fizioloke i bioloke razlike: vea smrtnost
muke dece, vea otpornost ena prema bolestima i fizikim tegobama, vei proseni vek
ena, ee javljanje odreenih bolesti i nedostataka kod muskaraca (slepoa za boje,
mucanje, epilepsija, ir u stomaku, kostobolja, bolesti srca).
Ukazuje se i na znatne razlike u psiholokim karakteristikama: u osobinama
temperamenta, u sposoonostima, zatim u razliitim crtama linosti, vrednostima i
interesima. Mnogi naglaavaju da je, u vezi sa temperamentom, karakteristina vea
podlonost ena emocijama, a vei aktivitet i izrazitija agresivnost da su karakteristike
mukarca. Navodi se da su, po pravilu, deaci nemirniji, neposluniji, a devojice
plaljivije, osetljivije i vie ekstravertirane.
Mnogo je diskusije i o razlikama u sposobnostima. Danas se smatra dokazanim da
nema nikakve znaajne razlike u optoj inteligenciji i da izmeu proseka velikog broja
mukaraca i velikog broja ena nema signifikantne razlike u stepenu inteligencije.
Distribucija inteligencije, prema nekim nalazima, dodue, jest razliita i vee su razlike u
kvocijentu inteligencije meu mukarcima nego meu

165
 NIKOLA ROT

enama. Ima, prema tim navodima, neto vie mukaraca sa izrazito visokom
inteligencijom, ali ih vie ima i sa izrazito niskom. Na osnovu ispitivanja pokazuju se,
meutim, izvesne razlike u pojedinim sposobnostima koje ulaze u sklop inteligencije kao
opte sposobnosti. Prema tim nalazima, ene su superiornije u verbalnoj sposobnosti,
sposobnosti pamenja i perceptivnoj diskriminaciji, a mukarci u numerikoj i spacijalnoj
sposobnosti.
Meu psihikim osobinama veoma esto se naglaavaju razlike u pojedinim crtama
linosti u vrednostima i interesima. Prema veem broju nalaza kod mukaraca je izrazitija
tenja za linom afirmacijom, za dominacijom i moi, ee se kao osnovna vrednost javlja
tenja za saznanjem (teorijska vrednost), izrazitiji su interesi za sport, politiku, tehniku,
nauku, otkria. Za ene se navodi da je kod njih ee najvanija estetska ili religiozna
vrednost, da su saoseajnije, moralistinije, da je izrazitiji interes za socijalne odnose, za
humane aktivnosti, za odevanje i ukraavanje.
Brojna istraivanja i razmatranja u psiholokim razlikama rezimiraju Mekobi i
Deklin (Maccoby i Jacklin, 1974). Navode da je mogue navesti tri grupe osobina za koje
se spominje da se po njima razlikuju mukarci i ene: osobine u kojima je verovatno da
postoje razlike, takve u kojima je sasvim nesigurno da li postoje, te takve u kojima nema
razlika, iako se istie da postoje. Verovatna je vea agresivnost kod deaka i razvijenija
spacijalna sposobnost, a izraenija verbalna sposobnost kod devojica. Sasvim je
nesigurno, kako se esto navodi, da su deaci aktivniji, kompetitivniji i sa jaom tenjom
za dominacijom, a devojice anksioznije i pasivnije. Prema nalazima istraivanja moe se
rei da nije tano, iako se esto misli da jeste, da su devojice socijalnije, sugestibilnije, sa
manjim samopotovanjem, slabijim motivom za postignuem i sa osobinama vie
odreenim nasleem nego to su to deaci.
Ali i onda kada se razlike pojavljuju, postavlja se pitanje o poreklu tih razlika. O
tome postoje dva shvatanja. Prvo je shvatanje da su sve razlike vie ili manje zasnovane na
nasleu, da imaju svoju genetiku osnovu. Ne samo fizioloke i bioloke nego i razlike u
osobinama temperamenta, pa onda i razlike u vrednostima i interesima da imaju svoj koren
u nasleu. Te razlike su, navodi se, nune i one proizlaze iz same pripadnosti odreenom
polu.
Drugo je shvatanje da su sve razlike, osim onih koje proizlaze neposredno iz
fiziolokih funkcija vanih za reprodukciju vrste, rezultat kulturne elaboracije kako se
izraava Margaret Mid. Do njih je dolo zato to se u odreenim kulturama sretaju
odreena shvatanja o enama, jer se od ena oekuje odreeno ponaanje. Do razlika,
drugim reima, dolazi jer se pridaju razliite uloge enama i razliite uloge mukarcima.
Margaret Mid, koja je najodluniji zastupnik ovoga shvatanja, iznosi miljenje da su
gotovo sve, ako ne i sve, crte linosti koje nazivamo maskulinim ili femininim isto tako
malo vezane uz pol kao i oblaenje i maniri. Po njenom miljenju, nema ni osobina
temperamenta za koje bi se moglo rei da su karakteristine osobine za enu odnosno
karakteristine osobine za mukarca. Ona se poziva na rezultate antropolokih istraivanja
prema kojima kod onih na-

166
 IZVORI SOCIJ AUZAC IJ E

roda kod kojih je karakteristika blag i tolerantan odnos, kao to je to sluaj kod Arapea,
takvu osobinu blagosti i tolerantnosti nalazimo u istoj meri i kod mukaraca i kod ena.
Kod onih kod kojih je karakteristina agresivnost, kao kod Mundugumora, nalazimo je u
istoj srazmeri i kod mukaraca i kod ena. Osobine temperamenta, iako se baziraju na
nasleu, smatra Margaret Mid, jednako su distribuirane i kod mukaraca i kod ena. to se
tie razliitih drugih crta linosti, posebno vrednosti i interesa, oigledno je da su razlike u
tome rezultat kulturne elaboracije, posledica shvatanja o tome kakve treba da budu ene i
kakvi treba da budu mukarci i kakvo se od njih ponaanje oekuje. Glavni uzrok
razlikama u psiholokim osobinama izmeu mukaraca i ena koje su se javljale u toku
istorije i koje se javljaju i danas jest, smatra V. Smiljani (1979), u tome to postoje
razliita oekivanja i razliiti naini gajenja muke i enske dece.
Danas nema sumnje o tome da su mnoga shvatanja o karakteristikama ena izazvana
predrasudama prema eni. Te predrasude vuku svoj koren iz razliitih izvora, i iz
religioznih shvatanja i shvatanja mnogih uticajnih filozofa. I jevrejsko-hrianska religija,
i na njoj zasnovana zapadna civilizacija i kultura, naglaavaju superiornost mukarca.
Slino je i u mnogim drugim religijama: hinduistikoj, muslimanskoj. Slina miljenja o
manjoj vrednosti ena iznose i mnogi uticajni filozofi klasike. Opravdano je zbog toga
shvatanje da veliki broj miljenja o enama kao manje vrednim poiva na prenoenim i
prihvaenim predrasudama. Da je to tako potvruju radikalne promene i u ponaanju i u
mogunostima ena do kojih dolazi u drutvima u kojima se stvaraju uslovi za
ravnopravnije uee ena u celokupnom ivotu drutva i u kojima se oslobaa od
predrasuda.
Sporno je, ipak, da li zaista postoji puna izjednaenost u svim crtama linosti,
posebno u crtama temperamenta. Dosta je autora koji smatraju da je vei broj osobina
linosti, posebno temperamenta, determinisan pripadnou odreenom polu, meu ostalim,
da je osobina agresivnosti vezana uz pol. Dosta je podataka da su, po pravilu, kod ivih
bia mujaci i bolje opremljeni za borbu i agresivniji. Navodi se, dalje, da u svim
kulturama mukarci ratuju. Ukazuje se na razlike u aktivitetu izmeu muke i enske
(male) dece. Sigurno je, meutim, da su razlike u vrednostima, interesima, kao i u mnogim
drugim osobinama linosti, rezultat kulturne elaboracije, posledice shvatanja o tome kakva
treba da bude ena a kakav mukarac i kako treba da se ponaaju. Ove propise o ponaanju,
karakteristine za odreena drutva i odreene sredine, po pravilu i same ene prihvataju,
pa i samo prema tome usmeravaju svoj razvitak. U borbi protiv predrasuda o inferiornosti
ena mnogi od onih koji se zalau za ravnopravnost ena smatraju da e opravdanost
takvih zahteva dokazati ako budu dokazali da postoji potpuna jednakost izmeu mukaraca
i ena, i to u svim njihovim osobinama. Meutim, za opravdano pnhvatanje ravnopravnosti
ena nije uopte od znaaja da li su ene po svim osobinama jednake sa mukarcima. One
to, verovatno, nisu i nema potrebe ni da budu. Reenje ravnopravnosti jeste u oslobaanju
od predrasuda prema enama i u jednakom vrednovanju i mukih i enskih osobina, bilo da
su te osobine posledica naslea ili rezultat kulturne elaboracije.

167
 NIKOLA ROT

DRUTVENA STRUKTURA I SOCIJALIZACIJA

PONAANJA Vanost drutvene strukture za razvitak
linosti
Najznaajniji meu poloajima jeste socijalno-ekonomski poloaj i, posebno, klasni
poloaj koji pripadnici odreenog drutva zauzimaju. To je jedan od najproirenijih
poloaja, budui da se svi lanovi drutva mogu svrstati u odreene klase i slojeve. On je,
dalje, veoma trajan poloaj, jer da ga lanovi, po pravilu, zauzimaju u toku celog svoga
ivota. Uz njega se zatim, vezuje veliki broj oblika razliitog ponaanja i on znaajno utie
na razvitak linosti pojedinaca, pa se o njemu moe govoriti kao o veoma pervazivnom
poloaju. Iako su drutvena struktura i klasna pripadnost tako znaajni za objanjenje
ponaanja ljudi, ipak je dosta kasno poelo da se prouava kako i koliko klasna pripadnost
utie na razvitak linosti i na ponaanje. Interesovanje sociologa i socijalnih psihologa za
prouavanje uticaja drutvene strukture i klasne pripadnosti na ponaanje poinje relativno
kasno, u zapadnoj literaturi zapravo tek od etrdesetih godina XX veka.
Drutvena struktura i pripadnost odreenim klasama znaajno deluju na razvitak
linosti i na ponaanje, i to i neposredno i posredno. Drutveni sistem u kom pojedinac ivi
odreuje i porodine odnose, i kolski sistem, i vrednosni sistem, i pravni sistem, kao i
mnogobrojne druge institucije drutva i preko svih njih utie na socijalizaciju. Odreeni
drutveni poredak deluje ne samo posredno nego i neposredno. Svako drutvo, u skladu sa
svojim ureenjem, postavlja odreene zahteve ponaanja, namee odreeni moral,
podrava odreene vrednosti i stavove i orijentie na formiranje pojedinih motiva i crta
linosti.
Drutveni sistem, dalje, utie na razvitak linosti svakog pojedinog lana drutva i
na taj nain to od njega i od pripadnosti odreenoj klasi ili odreenom sloju u drutvu
zavise mogunosti razvitka linosti svih pripadnika drutva. U klasnom drutvu takve su
mogunosti nejednake. Pripadnici vladajue klase potencijalno imaju daleko vee
mogunosti nego pripadnici eksploatisane klase. Opravdano se, meutim, iznosi da ni
pripadnici vladajue klase nisu u stanju da koriste mogunosti koje im se pruaju upravo
zbog svoje klasne vezanosti. Oni, da bi zadrali svoj privilegovani poloaj, razvijaju
upravo one osobine linosti koje pogoduju odravanju tog poloaja i na taj nain koe i
onemoguavaju razvitak linosti. From je u pravu kad veli da je linost koju je ovek
mogao da razvije u svakom od klasnih drutvenih sistema bila uvek samo kompromis
izmeu tenji pojedinca i zahteva koje je postavljalo odreeno drutvo. Linost se, istie
From, zato i moe razumeti samo ako se poznaje struktura drutva u kome pojedinac ivi.
Obrazlaui opravdanost izuavanja veza izmeu klasne pripadnosti i ponaanja
mnogi autori istiu da su i linost i ponaanje determinisani socijalnom sredinom u kojoj se
pojedinac kree. Pripadnost odreenoj klasi upuuje na kontakte sa pripadnicima iste klase
a oteava kontakte sa pripadnicima drugih klasa
i slojeva. Psiholoki efekat klasne pripadnosti, naglaavaju Dejvis i Hevigharst

168
 IZVORI SOCIJ ALIZAC IJ E

(A. Davis i R. J. Havighurst, 1946), jeste da postavlja razliitu okolinu i razliito uenje za
decu razliitih klasa. Ljudi slinog socijalnog ekonomskog poloaja, slinih zanimanja,
slini po obrazovanju i prihodima vie saobraaju meusobno nego ljudi koji se razlikuju
po tim karakteristikama. Ljudi slinog socijalno-ekonomskog statusa i ive, kao to to
pokazuju amerika istraivanja, u sasvim odreenim delovima grada, njihova deca idu u
kole u kojima je malo pripadnika drugih klasa i slojeva. Jedan istraiva, Trajon (R. C.
Tryon, 1955. i 1959), mogao je pokazati za vei broj amerikih gradova da su pojedine
etvrti naseljene pripadnicima istih slojeva. Drugi jedan autor, Senters (R. Centers, 1949)
pokazao je kako odreena zanimanja velikim delom preuzimaju pripadnici odreenog sloja.
Jedan autor (A. Hollingshead, 1949), razlikujui pet klasa, mogao je utvrditi u jednom
amerikom gradiu da pretena veina (63%) uenika jedne kole druguje sa pripadnicima
iste klase, jedan manji postotak (33%) sa pripadnicima dveju susednih klasa, a samo
neznatan broj (4%) sa onim uenicima koji pripadaju udaljenijim klasama. Ali odreena
sredina i uestali kontakt sa takvom sredinom nisu ni jedini ni osnovni uzrok postojanja
veze izmeu pripadnosti odredenoj klasi ili sloju i ponaanja. Vaniji je uzrok u tome to
pripadnost odreenoj klasi utie i posredno i neposredno kao to je navedeno na razvitak
linosti i na formiranje ponaanja i to klasna pripadnost znai odreeni socijalno-
ekonomski poloaj i samim tim stvara razlike u potrebama, interesima i drugim osobinama.
Ponekad se pokuava negirati znaaj klasnog kriterijuma za razlikovanje populacije
uopte i posebno za razlike u ponaanju i osobinama linosti. Meu ostalim, ameriki
psiholog R. Braun (R. Brovvn, 1965), u svom pregledu socijalne psihologije, navodi da bi
se znaaj klasnih razlika za ponaanje mogao prihvatiti samo u sluaju da postoje jasne i
odreene granice izmeu: a) objektivne pripadnosti nekoj klasi, b) svesti o pripadnosti
nekoj klasi i c) stila i naina ivota. Po svim ovim karakteristikama klase bi morale da se
jasno razlikuju, a i razlike da se dosledno podudaraju. Ovakav je zahtev, meutim,
neopravdan, jer ni u razmatranju efekata drugih varijabli u determinisanju odreenih oblika
ponaanja mi nemamo potpunu podudarnost ni uvek otre distinkcije. Ako postoje globalna
podudarnost, i modalne razlike opravdano je i potrebno uzimati u obzir delovanje klasne
pripadnosti na ponaanje. Ako mi zaista moemo razlikovati, s jedne strane, bogate,
uticajnije i uglednije, a s druge strane, siromane, manje uticajne i manje ugledne i, ako uz
te razlike idu opte razlike u ponaanju opravdano je razlikovati populaciju odreenoga
drutva s obzirom na klasnu pripadnost i uz klasnu pripadnost vezane oblike ponaanja.
Veliki broj istraivanja pokazao je da je to zaista tako i da mi moemo bez tekoa svrstati,
s jedne strane, stanovmtvo nekog drutva u klase i slojeve, a s druge strane, utvrditi za
pojedine klase i slojeve karakteristine modalne oblike ponaanja.
lako je pokazano da postoji uticaj klasne pripadnosti, i to pervazivni uticaj, tj. uticaj
koji se manifestuje u velikom obimu razliitih oblika ponaanja, ipak ne bi bilo ispravno
smatrati da pripadnost odreenoj klasi ili odreenom sloju automatski odreduju neke
odreene line karakteristike, stavove i vrednosti. Veza je

169
zaista samo opta. Ne postoji potpuna korelacija izmeu pripadnosti nekoj klasi ili sloju i
odreenog oblika ponaanja. Da takve pune korelacije nema, razumljivo je iz vie razloga.
Pre svega, ne postoji podudarnost izmeu realne klasne pripadnosti i svesti o toj
pripadnosti. To je, meu ostalim, utvrdio i Senters (R. Centers, 1949) koji je, zahtevajui,
od svojih ispitanika da sami oznae u koju klasu pripadaju, utvrdio da je dosta velik broj
ispitanika koji su objektivno pripadali radnikoj klasi a sebe svrstali u srednju klasu.
Istraivanja su pokazala da su takvi pripadnici radnike klase koji su se identifikovali sa
srednjom klasom zastupali konzervativnija shvatanja od onih radnika koji su se
identifikovali sa radnikom klasom. Ne postoji potpuna podudarnost, dalje, zbog toga to
se ekonomska pozicija, pripadnika srednjih slojeva menja u toku razvitka i to postoji vea
ili manja drutvena mobilnost. Postoji u svim drutvima i prelaenje iz jednog sloja i jedne
klase u drugi sloj i drugu klasu, tzv. drutvena pokretljivost.
Jedan od vanih razloga to ne postoji potpuna podudarnost jeste i tzv. dinamika
zavisnost izmeu klasne pripadnosti i odreenog ponaanja. Vie autora, meu njima i
Konvers (Ph. E. Converse, 1958), prihvatajui postojanje zavisnosti odreenih oblika
ponaanja od pripadanja odreenoj klasi, smatraju da je stepen ove zavisnosti razliit u
razliito vreme i u toku vremena se menja; da je zavisnost dinamina. ak i u kratkim
vremenskim periodima dolazi, po Konversu, do promena u stepenu zavisnosti stavova i
drugih psihikih karakteristika od odreene klasne pripadnosti. Konvers to zakljuuje na
osnovu uporeivanja rezultata istraivanja o vezi izmeu klasne pripadnosti i ponaanja
izvrenih 1945. i 1956. godine. On je mogao da utvrdi da je 1956. ta zavisnost bila manja.
Kao neke od inilaca slabljenja stepena zavisnosti u periodu od 1945. do 1956. u SAD
Konvers iznosi: a) porast ekonomskog prosperiteta posle 1945. godine, a time i smanjenje
klasne polarizacije u odnosu na period slabijeg ekonomskog stanja, posebno u odnosu na
period ekonomske depresije; b) delovanje rata i spoljno-politike situacije u situacijama u
kojima postoje (ili se prihvata da postoje) zajedniki problemi za sve pripadnike drutva,
klasne razlike se smanjuju, tako je redovno u ratnoj situaciji, a tako je bilo i sredinom 50-
tih godina u periodu kad je voen intenzivan hladni rat; c) razliite momente u vezi sa
politikim ivotom: smanjivanje razlika u politikim stavovima dveju velikih amerikih
partija, privlanost kandidata za predsednika drave i druge. Ovakvo prilaenje pitanju
zavisnosti izmeu klasne pripadnosti i ponaanja, a koje Konvers naziva dinamikom
zavisnou, ima svoje opravdanje. Ali treba naglasiti, a i sam autor navodi taj momenat, da
je eventualno slabljenje zavisnosti privremeno. Sa promenom nekih od faktora moe doi
do ponovnog jaanja zavisnosti izmeu ponaanja i klasne pripadnosti. Dogod postoje
klase, klasna pripadnost ostaje vana determinanta ponaanja.
Ne moe, najzad, biti pune korelacije izmeu ponaanja i klasne pripadnosti i zbog
toga to na ponaanje ljudi utiu mnogobrojni faktori: nasledni momenti, lino iskustvo,
obrazovanje, pripadnost odreenoj etnikoj ili religioznoj grupi, uopte pripadnost
odreenim subkulturama itd. Zbog svega toga, na povezanost izmeu psihikih
karakteristika i klasne pripadnosti treba gledati kao na odnos

170
 IZVORI SOCIJ ALIZAC IJ E

koji postoji kad se posmatraju pripadnici pojedinih slojeva u celini i kad se misli samo na
ee oblike ponaanja kod pripadnika jednog sloja nego kod pripadnika drugog sloja; kad
se utvruju modalni oblici ponaanja.

Odreivanje klasne pripadnosti u socijalno-psiholokim

istraivanjima
U socijalnoj psihologiji obraa se panja na znaaj klasne pripadnosti za ponaanje
tek od pre nekoliko decenija. Pojam klase pri tome ne odreuje se ni u socijalnoj
psihologiji, kao to je to sluaj sa drugim drutvenim naukama, jednoznano i uvek
dovoljno jasno.
Poznato je Lenjinovo odreenje pojma klase, dato u oslonu na radove Marksa i
Engelsa. Klasa je po njemu velika grupa ljudi koja se razlikuje po svom mestu u istorijski
odreenom sistemu drutvene proizvodnje, i to: a) po svome odnosu prema sredstvima
proizvodnje (jedni su vlasnici sredstava za proizvodnju, a drugi to nisu); b) po svojoj ulozi
u drutvenoj organizaciji rada (jedni upravljaju i odluuju, a drugi to ne ine), i c) po
nainu raspodele i veliini udela u raspodeli drutvenog bogatstva (jedni prisvajaju rad
drugih i uzimaju za sebe preteni deo proizvedenih dobara a drugi se moraju zadovoljiti
neznatnim delom, neophodnim za njihovo odravanje). Prema klasicima marksizma,
postoje svega dve klase: jedna koja je vlasnik sredstava za proizvodnju i koja iskoriava
drugu klasu i druga koja radi i stvara vrednosti ali je eksploatisana i siromana. Ali i
marksizam prihvata da se u okviru ovih dveju osnovnih klasa mogu razlikovati i sporedne
klase ili slojevi, kao to mogu postojati i meuklase i prelazne klase, a koje objedinjuju
karakteristike dveju osnovnih klasa.
Primenjujui u potpunosti gornje kriterijume, u svakom savremenom drutvu bilo bi
mogue podeliti stanovnitvo na dve osnovne ili eventualno na tri klase i nastojati utvrditi
i postotak stanovnitva koji pojedina od ovih klasa obuhvata. Po nekim autorima (na
primer, G. Watsonu, 1966), primenjujui taj kriterijum na stanovnitvo SAD, utvrdilo bi se
da 2/3 stanovnitva pripada radnikoj klasi, 10% klasi vlasnika nad sredstvima za
proizvodnju a koji ne ive od svog vlastitog rada nego od rente, dividendi i kamata i oko
23% onima koji delom ive od svog rada, a delom od povlastica koje im pruaju imovina i
posed. Meutim, takva podela ne pokazuje se najpodesnijom za empirijska istraivanja,
posebno u razvijenim drutvima, jer je teko nai pokazatelje po kojima bi bilo mogue
relativno lako kategorisanje stanovnitva na pojedine klase. Zbog toga je traen takav
indikator podele na klase i slojeve ijom primenom emo relativno lako moi svrstati
populaciju u odreene kategorije, a istovremeno dobiti razlike u ekonomskoj
i drutvenoj moi, kao i razlike u psiholokim karakteristikama pripadnika
pojedinih kategorija.
U amerikoj sociolokoj i socijalno-psiholokoj literaturi nalazimo najee tri
kriterijuma na osnovu kojih se pokuava izvriti klasifikacija po klasnoj pripadnosti: 1) na
osnovu ocene prestia i ugleda pripadnika pojedinih kategorija; 2) na

171
 NIKOLA ROT

osnovu svesti o pripadnosti odreenoj klasi ili odreenom sloju i 3) na osnovu objektivnih
indeksa kao to su visina prihoda, obrazovanje ili vrsta zanimanja. Istraivanja su pokazala
da na osnovu sva ova tri kriterijuma, kao i korienjem nekih drugih, moemo razlikovati
slojeve razliite i po ekonomskoj i drutvenoj moi i po odreenim psiholokim
karakteristikama.
U ranijim sistematskim istraivanjima veze izmeu drutvene strukture i ponaanja korien je prvi
od spomenutih kriterijuma razlikovanje pripadnika pojedinih klasa na osnovu prestia i ugleda. Vorner (L.
Warner, 1941) i saradnici na osnovu istraivanja stratifikacije stanovnitva jednoga grada na istonoj obali
SAD, a koristei slobodne intervjue u kojima je pitano za ugled koji imaju pojedinci i za razlike u ponaanju,
dobili su (i danas najee korienu) pode lu na tri klase i, u okviru svake od njih, na dve potklase. Tako su
oni doli do poznate podele na gornju klasu (sa potklasama gornja gornja i donja gornja), srednju klasu (sa
potklasama gornja srednja i donja srednja) i donju klasu (sa potklasama gornja donja i donja donja). Oni su
utvrdili da u svakoj od potklasa gornje klase ima oko 2% stanovnitva: u gornjoj gornjoj nalaze se oni koji se
odlikuju bogatstvom i ugledom po poreklu, a u donju gornju ulaze oni koji se odlikuju takoe bogatstvom i
ugledom, ali koji su stekli prvenstveno sopstvenim uspehom. U gornju srednju potklasu, a koju po njihovim
nalazima ini 10% stanovnitva, ulaze prvenstveno osobe koje obavljaju vane rukovodee poslove u
privredi i administraciji: i pripadnici slobodnih profesija, a u donju srednju, koja obuhvata 28% stanovnika,
ulaze inovnici, poslovni ljudi na manje vanim poloajima i kvalifikovani radnici. U gornju donju, koja
obuhvata 33% populacije, ulaze polukvalifikovani radnici i u poslednju od potklasa, donju donju, koja
obuhvata 25% stanovnitva, nekvalifikovani radnici i razne vrste najamnih radnika.
Slian kriterijum pri klasifikovanju u klase i slojeve upotrebio je u jednoj od poznatih studija
(Elmtovvn-studiji, 1949) i Holingshed (A. B. Hollingshead) i zakljuio o postojanju pet klasa: I koju ini 1%
najbogatijih; II koju ini oko 7% stanovnika koje karakterie vrlo dobar socijalno-ekonomski poloaj i dobro
obrazovanje; III koju ini 13% inovnika i visokokvalifikovanih radnika; IV koju ini 39% stanovnitva a
sastavljena je od po lukvalifikovanih radnika, i V koju ini 37% stanovnitva a sastavljena je od
nekvalifikovanih radnika.
Drugi od spomenutih kriterijuma razvrstavanje na osnovu svesti o pripadnosti odreenoj klasi
koristio je sredinom 40-tih godina Senters i 13 godina kasnije (1958) Konvers. Oni su traili od ispitanika da
sami sebe uvrste u neke od ponuenih kategorija. Kategorije koje su bile ponuene bile su sledee: gornja,
srednja, radnika i donja klasa. Oni su uveli termin radnika klasa, ukazujui opravdano na to da je
korienje tog termina ispravnije nego termina donja klasa i da bi upotreba termina ,,donja klasa za
radniku klasu verovatno uticala na to da se izbegava svrstavanje u tako nazvanu klasu. Mogli su utvrditi da
je distribucija, a na osnovu sopstvenog opredeljivanja, 1945. i 1958. bila slina. U gornju k lasu svrstalo se
3% odnosno 1%, u srednju 43% odnosno 35%, u radniku 51 odnosno 59%, u donju 1 odnosno 2%. Kao to
je ve spomenuto, pokazalo se da ovo svrstavanje u klase nije bilo u potpunom skladu sa objektivnim
kriterijuma i objektivnom pripadnou odreenoj klasi.
Kao to se vidi, postoji relativna podudarnost na osnovu klasifikacije po oba pomenuta kriterijuma.
Sa tim se rezu ltatima delimino podudaraju i podaci svrstavanja u klase na osnovu objektivnih kriterijuma
kao to su: visina prihoda, stepen obrazovanja i vrsta zanimanja. Na osnovu svrstavanja prema ovim
kriterijumima, koje je izvreno u SAD 1958. i 1959. pokazalo se da onih sa visokim prihodima (iznad 10 000
dolara) ima 12%, onih sa zavrenim fakultetom 18% i otprilike 25% populacije koji se po zanimanju mogu
svrstati meu slobodne profesije, direktore i vlasnike. Tako bi gornji sloj

172
 IZVORI SOCIJ ALIZACIJE

sainjavao, prema ovoj klasifikaciji, izmeu 12 i 25% stanovnitva. Onih sa prihodima od 5-10 000 dolara
bilo je 43%, sa srednjim kolskim obrazovanjem 41%, a oko 34% onih koji su po zanimanju bili inovnici,
trgovci ili visokokvalifikovani radnici. Prema tome, srednji sloj obuhvatao bi izmeu 34 i 43%. Najzad onih
sa manjim prihodom od 5 000 dolara bilo je 43%, sa obrazovanjem niim od srednjeg 39%, a oko 41% onih
koji su bili polukvalifikovani i nekvalifikovani radnici. Ove bi kategorije sainjavale donji sloj, a koji bi
obuhvatao izmeu 35% i 49% populacije SAD. Kao to se vidi, podudarnost izmeu tri upotrebljena
objektivna kriterijuma nije potpuna, ali je priblina.

lspitivanja pokazuju da je na osnovu sve tri vrste kriterijuma ocenjivanja ugleda,

vlastitog svrstavanja i na osnovu objektivnih pokazatelja mogue razlikovati nekoliko
kategorija stanovnitva, koje se razlikuju meusobno po svom mestu u drutvenoj
proizvodnji, kao i po svojim prihodima, zanimanju, svom uticaju i ugledu, te svojoj klasnoj
svesti. Razume se dobijeni postoci i podaci vae samo za onu zemlju u kojoj je izvreno
ispitivanje. Sigurno je, takoe, da postotak pojedinih kategorija populacije varira i sa
vremenom u kome se vri ispitivanje, a verovatno i sa uzorkom na kom se vri ispitivanje.
Pokazuje se, meutim, da je na osnovu svakog od pomenutih kriterijuma takva klasifikacija
na klase i slojeve mogua.
U utvrivanju drutvene stratifikacije mogue je poi i od drugih kriterijuma. Jedan takav drugi
kriterijum primenio je jedan ameriki istraiva (P. Goodman, 1960) koji je razvrstavao ispitanike prema
uticaju koji imaju u amerikom drutvu i prema stavovima koje su saoptili da imaju prema vladajuem
socijalnom sistemu. On je na taj nain doao do razlikovanja 4 kategorije stanovnitva, veoma razliite po
postotku populacije koji ulaze u pojedine kategorije. Po njemu, prvu kategoriju inili bi uprav ljai koji
predstavljaju vrh drutva. To su oni na monim kljunim poloajima u zemlji, koji upravljaju odborima
velikih finansijskih i industrijskih korporacija, zatim guverneri drava, senatori, lanovi vrhovnog suda i neki
drugi; ini ih 1/100% SAD. Drugu kategoriju naziva organizatorima. To su oni kojima je povereno da
organizuju aktivnost u razliitim preduzeima i ustanovama i koji istovremeno zarauju vie od 10 000
dolara godinje a obuhvataju 5% amerike populacije. Preteni deo stanovnitva ovaj autor uvrstava u
,,mase. U ovu kategoriju ulazi oko 75% populacije a koja se meusobno dosta razlikuje. U nju ulaze, kako
se autor izraava, alijenirani izvrioci razliitih poslova za nekoga drugoga koji se po pravilu ne brinu o tome
da li su principi amerikog ekonomskog sistema i drutva ispravni i opravdani ili nisu, i koji se trude da se
odre na povrini drutva. Najzad, u IV kategoriju ulazi oko 20% onih koji su po strani u drutvenom
ivotu, ,,autsajderi, kako se autor izraava. To su siromasi razliitog porekla; najamni radnici na farmama,
Crnci, Portorikanci i drugi.

Istraivanja o povezanosti klasne pripadnosti i

osobina linosti
Govorei o drutvenoj strukturi i njenoj vezi sa socijalizacijom i ponaanjem,
mogue je ukazati samo naelno na povezanost izmeu drutvene strukture i ponaanja. To
smo i uinili u uvodnom izlaganju. elimo li, meutim, da konkretnije ukaemo na vezu,
potrebno je pristupiti istraivanju o povezanosti pripadnosti sasvim odreenoj strukturi i
odreenih karakteristika linosti. Takvi su pokuaji od etrdesetih godina dosta esto
vreni u SAD. U poetku etrdesetih godina nastojalo se, pre svega, utvrditi kakve veze
postoje izmeu klasne pripadnosti i oso-

173
 NIKOLA ROT

bina linosti uopte; pristup je bio, moe se rei, globalan. Uviajui nedostatak ovakvoga
pristupa, od pedesetih godina postoje pokuaji da se utvrdi veza izmeu klasne pripadnosti
i konkretnih sistema ponaanja.
Jedan od vanih podsticaja za utvrivanje znaaja klasne pripadnosti za ponaanje
ljudi, a pri kom je korien globalni pristup, jeste istraivanje prikazano u radu Vornera i
Lanta (L. Warner i P. S. Lunt, 1941). Istraivanje je izvreno u jednom amerikom gradu
koji su naunici smatrali tipinim za SAD. Bez tekoa, vele autori, bilo je mogue
stanovnitvo svrstati u tri klase: gornju, srednju i donju i u po dve potklase svake od njih.
lanovi pojedinih klasa i potklasa, zakljuuju autori, misle o sebi kao o manje-vie
jedinstvenoj grupi i pokazuju slinost u svojim gledanjima na mnoge drutvene pojave.
Njihovo oseanje solidarnosti dolazi naroito do izraaja kad govore o klasi koja je iznad
one kojoj oni pripadaju, alei se na njenu ekskluzivnost, i kad govore o klasi ispod svoje
klase, kritikujui njenu pokretljivost, tj. nastojanje da se uvrste u klasu vie od vlastite.
Pripadnici jedne klase ocenjuju pripadnike druge klase kao drugaije od sebe, i to s
obzirom na njihov poloaj u drutvu, s obzirom na odreene naine ponaanja i na pojedine
osobine linosti. Ovakvo ukazivanje na razlike utoliko je detaljnije ukoliko su klase i
potklase blie jedna drugoj. im je stvarna klasna razlika vea, ona se manje detaljno
istie. Opte uzev, manje se jasno uoavaju klasne razlike i razlike u ponaanju kod klasa
iznad sopstvene nego kod klasa ispod sopstvene. Zbog toga pripadnici najviih potklasa
prave otrije razlike u stratifikaciji, ukazuju na vie pojedinosti u razlikama meu klasama
nego pripadnici ostalih klasa i potklasa. I ovi autori konstatuju da se ne moe govoriti o
jednoobraznosti u ponaanju kod pripadnika pojedine klase ili potklase nego da se moe
govoriti samo o nekoj ,,modalnoj sredini s obzirom na ponaanje.
Iznosei karakteristike pojedinih klasa i potklasa Vorner i Lant, kao karakteristike
gornje klase navode, meu ostalim: tenju za novcem, isticanje vanosti porekla, oseanje
line sigurnosti, odbijanje da se drava mea u ekonomski ivot. Sline karakteristike
nalazi i Stagner (R. Stagner, 1948), koji rezimira rezultate veeg broja razliitih
istraivanja. Prema njemu, karakteristike su gornje klase jo i: izrazita tenja za moi,
sebinost, bezobzirnost, autokratski odnos prema ljudima, netrpeljivost, konzervativnost, a
istovremeno vee samopouzdanje, vea emocionalna uravnoteenost, vea otvorenost u
ponaanju i vea sigurnost u sebe nego kod pripadnika niih klasa.
Za srednju klasu karakteristino je, prema Vorneru i Lantu, meu ostalim: tenja za
sticanjem imovine, nastojanje da se povea ivotni standard, izrazit napor da se vlastitoj
deci omogui uspeh u drutvenoj hijerarhiji i obezbedi udobniji ivot. Prema rezultatima
koje saoptava Stagner, za srednju klasu je karakteristino: oseanje nesigurnosti i
nezadovoljstva vojim poloajem. Naroito ekonomski slabiji deo ove klase (donja srednja
potklasa) nastoji da pokae da je njen socijalni poloaj vii nego to je poloaj
pripadnika ,,nie, radnike klase. Ovaj deo srednje klase karakterie: konzervativnost,
netolerantnost i sklonost agresivnosti. Pripadnici ove potklase esto nastoje da se uvrste u
vii sloj. Kako im to po

174
 IZVOR I SOCIJ ALIZAC IJ E

pravilu ne uspeva, kod njih je najvie nezadovoljstva i sa svojim poloajem i sa samim

sobom. To je i razlog, navodi se u nekim sociolokim analizama, da pripadnici ove
potklase predstavljaju najpogodniji materijal za prihvatanje razliitih nacionalistikih
ideologija i rasnih i etnikih predrasuda.
Vorner i Lant, iznosei psiholoke karakteristike radnike klase, istiu da je za
gornji sloj te klase takoe karakteristina tenja za sticanjem imovine i novca, zatim
nastojanje da se pripadnici ove potklase pokau kao vii po drutvenom statusu nego to
jesu, ambicija da napreduju u drutvenoj hijerarhiji, nastojanje da svojoj deci daju bolje
obrazovanje nego to su ga sami stekli. Za donji sloj, meutim, novac nema tako veliki
znaaj; tei se za novcem, radi toga to je potreban za odravanje. Manje se brine za
podizanje dece, manje su ambicije da se napreduje u drutevnoj hijerarhiji i manje su
aspiracije uopte. Treba istai da razliiti autori prikazujui karakteristike pripadnika
radnike klase u SAD esto iznose suprotne karakteristike kao njihove odlike. Dosta esto
se istie oseanje manje sigurnosti u sebe, manja spontanost u reakcijama i slabija
emocionalna uravnoteenost. Po nekima i vea sklonost ka neurotinosti. Po drugima,
meutim, pojave neuroze ee su kod viih klasa, a najree upravo kod najnie s obzirom
na drutvenu hijerarhiju i mo. Dosta se esto ukazuje na postojanje agresivnosti kod
radnike klase a koja se manje ispoljava na radnom mestu, a vie prema razliitim
manjinskim grupama, pa i prema lanovima vlastite porodice.
Vei broj istraivanja pokazuju da pripadnost odreenoj klasi i potklasi ima za
posledicu daleko intenzivniju komunikaciju izmeu pripadnika istog sloja nego izmeu
pripadnika razliitih slojeva. Spomenuto je ve Holingshedovo istraivanje kojim je to
pokazano za uenike osnovnih kola. Slini su nalazi u vezi sa komunikacijama izmeu
studenata, kao i meu odraslima. Uporedo sa uzajamnom komunikacijom meu
pripadnicima istog sloja ide i participacija u pojedinim organizacijama i institucijama. U
odreenim institucijama, klubovima, organizacijama nalaze se po pravilu lanovi koji su iz
iste potklase ili klase. Ova uzajamnost u komuniciranju i zajednika participacija u istim
organizacijama i institucijama doprinose da se oformljuju slini stavovi, slina uverenja i
sline vrednosti, kao i mnoge sline osobine linosti ne samo u vezi sa pojavama koje su
bitne za pripadnost odreenoj klasi nego i u odnosu na pojave za koje karakteristini
stavovi nisu nuno determinisani klasnom pripadnou.

Veza izmeu drutvene strukture i pojedinih sistema

ponaanja
Pedesetih i ezdesetih godina istraivai nastoje da utvrde konkretnije veze izmeu
klasne pripadnosti i ponaanja. Oni vie ne idu na traenje veze izmeu klasne pripadnosti
i globalnog ponaanja i linosti u ceiini nego pokuavaju, koristei razraeni metodoloki
postupak, da utvrde povezanost izmeu pripadnosti odreenom sloju i odreenih uih
segmenata i sistema ponaanja. Tako, meu ostalim, nastoje da utvrde vezu izmeu klasne
pripadnosti i ponaanja u porodici,

175
 NIKOLA ROT

klasne pripadnosti i stavova prema deci, klasne pripadnosti i agresivnosti itd. Neke
od rezultata ovakvih istraivanja ukratko emo navesti.
Istraivanja pokazuju da su porodice srednje klase stabilnije nego porodice nie
klase. U porodicama koje imaju vii drutveni status, prema nekim istraivanjima, muevi
donose vie odluka u kui nego ene, dok je u porodicama sa srednjim statusom
(porodicama koje pripadaju srednjoj klasi) visok stepen ravnopravnosti meu branim
drugovima u odluivanju. U porodicama sa niskim socijalnim statusom, prema nekim
rezultatima, ena bi bila dominantnija u porodinim odnosima nego u grupama sa srednjim
i viim statusom.
Roditelji svih klasa manifestuju sline vrednosti u vaspitavanju svoje dece. Svi ih
pouavaju da budu razumni, umereni, posluni, da se pridravaju drutvenih normi i slino.
Utvrene su, meutim, i izvesne razlike: roditelji iz srednjih klasa ulau poseban napor da
se kod dece internalizuju drutveni standardi, posebno drutveni mor;;l, samokontrola,
promiljenost u akcijama. Roditelji iz radnike klase vie naglaavaju, istiu neki
istraivai, zahtev za poslunou, urednou, portvovanou. Roditelji srednje klase
pokazuju najtolerantniji odnos prema deci, manifestuju najvie ravnopravnosti u
kontaktima sa njima i pokazuju najveu pristupanost. Istovremeno deca iz srednje klase
ocenjuju svoje roditelje kao zainteresovane za njih, kao kompetentne, i uopte, ocenjuju
svoje roditelje pozitivnije nego to to, prema istraivanjima, ine deaci iz radnike klase.
Razmatrajui povezanost klasne pripadnosti sa agresivnim ponaanjem vei broj
istraivanja konstatuje da odrasle osobe iz radnike klase svoju agresivnost ee
ispoljavaju u otvorenom neprijateljstvu prema drugima nego pripadnici gornje i gornje
srednje klase. Oni iz viih klasa ee pokazuju agresivnost prema samima sebi,
potcenjujui sami sebe; u tim klasama je i vie sluajeva samoubistava. Ideca iz radnike
klase pokazuju se agresivnijima u odnosu na drugu decu nego deca iz srednje klase. To se
moe konstatovati, prema nekim istraivaima, i analizirajui deje fantazije. U njima se
javlja vie agresivnosti kod dece iz niih klasa. Deca iz srednje klase, meutim, vie
naglaavaju nezavisnost i potrebu za nezavisnou, pokazuju vei nivo aspiracija, posebno
u vezi sa kolom i u vezi sa uspehom u koli, manifestuju veu veru u uspeh, pokazuju
veu istrajnost u aktivnostima i izrazitiju internalizaciju motiva za postignuem, ali
istovremeno manifestuju i veu spremnost ka konformisanju.
U istraivanjima posebna je panja posveena utvrivanju razlika u nainu
podizanja dece u zavisnosti od klasne pripadnosti. Na pitanje zato postoje razlike u
ponaanju pripadnika razliitih klasa, esto se odgovara da je tako upravo zbog toga to
postoje razlike u nainu podizanja dece.
Izvren je veliki broj sistematskih istraivanja sa ciljem da se utvrdi ovakva
povezanost izmeu klasne povezanosti i naina podizanja dece. Prvo vee i poznato
istraivanje izvrili su Dejvis i Hevigharst (A. Davis i R. J. Havighurst,
1946) u Cikagu. Oni su nali da su deca iz radnike klase ee i due dojena, da
su i, kad je prekinuto dojenje, ee hranjena i da im je davana hrana kad god su to
deca elela, da je kod njih kasnije poelo navikavanje na istou, ali i kasnije

176

\
 IZVORI SOCIJ ALIZACIJE

zahtevano da preuzimaju odgovornosti i dunosti u kui. Kod dece iz srednje klase bio je
stroi sistem dojenja i ishrane, ranije se poelo sa navikavanjem na istou, ali manje su
strogo kanjavana za neodravanje istoe kad je vebanje na istou zapoeto, ee su
pohvaljivana i nagraivana. Ipak, u celini uzeto, prema ovom istraivanju, koje je poznato
pod nazivom ikaka studija, postupak kod roditelja srednje klase stroi je, sa vie
zahteva samodiscipline i vie ograniavanja nego kod roditelja iz radnike klase. Roditelji
iz radnike klase prema ovoj studiji, pokazuju se permisivnijim i tolerantnijim prema deci
u prvim godinama ivota.
U istraivanju izvrenom desetak godina kasnije (R. Sears, E. E. Maccoby i H.
Levin, 1957), u Bostonu dobijeni su, meutim, gornjim rezultatima suprotni rezultati.
Prema ovoj bostonskoj studiji, roditelji srednje klase poinju kasnije sa navikavanjem na
istou, manje fiziki kanjavaju, uopte su manje strogi, srdaniji su prema deci i, u celini
uzeto, tolerantniji su i permisivniji prema deci od roditelja iz radnike klase. Traei
objanjenje za to to se rezultati razlikuju od rezultata autora ikake studije ovi autori
(bostonske studije) smatraju da Dejvis i Hevigharst nisu ispravno interpretirali svoje
rezultate i da je i iz njihovih podataka bilo mogue zakljuiti o veoj permisivnosti
roditelja srednje klase. Dejvis i Hevigharst ne prihvataju, meutim, takvo objanjenje i
navode da njihovi podaci ukazuju nesumnjivo na veu permisivnost kod roditelja radnike
klase. Razlog to su rezultati razliiti, oni smatraju da je u tome to nisu bili korieni
jednaki i adekvatni uzorci.
Da bi proverili opravdanost bilo jednog bilo drugoga zakljuka, vei broj istraivaa
ponovio je ispitivanja o vezi izmeu klasne pripadnosti i naina podizanja dece. To su,
meu ostalima, uinili Ltman (N. Littman, 1957) i saradnici u dravi Oregon, i Vajt (M.
White, 1957) u Kaliforniji. Iz oba ova istraivanja proizlazi da su zakljuci bostonske
studijo, po kojoj postoji vea permisivnost kod roditelja srednje klase, ispravniji. Obe
studije, meutim, istovremeno pokazuju da su razlike u nainu podizanja dece meu
klasama neto manje nego to se to u bostonskoj studiji navodi.
Pokuavajui da nau uzrok razlika u rezultatima istraivanja etrdesetih i
istraivanja pedesetih godina, Bronfenbrener (U. feronfenbrenner, 1958) proverava
mogunost da razlike potiu otuda to su stvarno postojali razliiti postupci kod pripadnika
pojedinih klasa u razliitim periodima. On smatra da su od etrdesetih godina nastupile
znaajne promene u shvatanjima pripadnika srednje klase o najpogodnijem nainu
podizanja dece. Pre Drugog svetskog rata, po njemu, amerike radnike majke bile su
zaista popustljivije u vaspitavanju dece, a posle Drugog svetskog rata to su postale i majke
iz srednje klase. Do toga je, po Bronfenbrenerovom miljenju, dolo usled toga to su se i
shvatanja strunjaka o tome kako treba podizati decu izmenila. On za ovo nalazi potvrdu u
analizi sadraja strunih publikacija o podizanju dece. Mogao je konstatovati da je u tim
publikacijama od kraja dvj desetih do kraja tridesetih godina naglaavano da roditelji treba
da budu tani ; sistematini u postupcima prema deci: da majke strogo po od-

177
 NIKOLA ROT

reenom vremenskom redosledu doje decu, da ponu u tano odreeno vreme sa davanjem
vrste hrane deci ne vodei rauna o otporu deteta, da tano i odluno ponu sa vebanjem
na istou, da paze da dete ne zagospodari roditeljem itd. Meutim, deset godina kasnije
naglaava se u strunoj literaturi da je za uspeno podizanje dece, pre svega, vano
manifestovanje brige i poklanjanje panje detetu, da mu panju treba ukazati kad god dete
pokazuje potrebu za njom, da je korisniji blai postupak, da sisanje palca nije tako tetno i
opasno, da se moe prekinuti sa dojenjem i navikavanjem na istou i kasnije itd. Majke
srednje klase, srnatra Bronfenbrener, bolje su upoznate i vie se dre preporuka strunjaka
o tome kako treba podizati decu. One su etrdesetih godina sluale jedan savet a pedesetih
godina drugi savet, drugaiji od ranijeg. Zbog toga majke iz srednjih klasa postaju
tolerantnije prema impulsima i eljama dece pedesetih godina nego to su bile etrdesetih.
One dozvoljavaju veu slobodu izraavanja, vie toleriu agresivnost svoje dece, doputaju
veu slobodu kretanja van kue. Istovremeno roditelji iz srednje klase i vie oekuju od
dece, postavljaju im vee zahteve, vie nastoje da deca produe kolovanje i da se osposobe
za to bolji i ugledniji drutveni poloaj. Roditelji radnike klase, meutim, zahtevaju veu
disciplinu, skloni su korienju otrijih kazni, ponekad i fizikih, odlunije zahtevaju od
svoje dece pokornost i poslunost. Razlike izmeu postupaka roditelja pripadnika srednje
klase i radnike klase, meutim, konstatuje i Bronfenbrener, postaju sve manje.