ALBERT KAMI - STRANAC
Taj put preao sam
PRVI DEO
Majka mi je danas umrla. A moda i jue, ne znam. Primio sam
telegram iz doma staraca: Majka umrla. Sahrana sutra. S osobitim
potovanjem. Medjutim, to nita ne znai. Moda je to bilo i jue.
Dom staraca nalazi se u Marengu, osamdeset kilometara od Alira. Poi
u autobusom u dva sata i stii u toku popodneva. Tako u moi da
uvam pokojnicu, a vratiu se sutradan uvee. Zamolio sam gazdu da
mi da dva dana odsustva, to mi u ovakvom sluaju nije mogao odbiti.
Pa ipak, on nije bio zadovoljan, iako sam mu rekao: Nije moja
krivica. Nita mi nije odgovorio. Pomislih da nije trebalo da mu to
kaem. Uostalom, nisam imao zata da mu se izvinjavam. U stvari,
trebalo je da mi izrazi sauee. Verovatno e to uiniti prekosutra kad
budem u alosti. Za sada mi se ini kao da mi majka nije umrla. Posle
sahrane, naprotiv, bie to gotova stvar i sve e dobiti zvaniniji izgled.
Poao sam autobusom u dva sata. Bilo je vrlo toplo. Ruao sam, po
obiaju, u restoranu kod Selesta. Svi su me mnogo alili, a Selest mi
ree: Majka je jedna. Kad podjoh, ispratie me do vrata. Bio sam
malo zbunjen, jer je trebalo da odem do Emanuela i od njega uzajmim
crnu kravatu i traku za rukav. Njemu je pre nekoliko meseci umro ujak.
Trao sam da na vreme stignem na autobus. Od te urbe i tranja, kao i
od truckanja u kolima, mirisa benzina i bletavog treperenja puta i
neba, od svega toga sam zadremao. Prospavao sam skoro itavu
vonju. Kad sam se probudio, bio sam naslonjen uz nekog vojnika koji
mi se smekao i koji me upita dolazim li izdaleka. Rekoh da, da ne
bih vie razgovarao.
Dom staraca nalazi se dva kilometra od sela.
peice. Hteo sam odmah da vidim majku. Ali vratar mi ree da treba da
se vidim s upravnikom. Poto je bio zauzet, malo sam priekao. Za sve
to vreme vratar je govorio, a potom sam video upravnika: primio me
je u svojoj kancelariji. Bio je to stari s Legijom asti. Pogleda me svojim
svetlim oima. Potom mi stee ruku i zadra je tako dugo da upravo
nisam znao kako da je povuem. Pogleda u dosije i ree: Gospodja
Merso dola je ovamo pre tri godine. Bili ste joj jedini oslonac.
Pomislih da mi neto prebacuje i poeh da mu objanjavam. On me
prekide: Ne treba, drago dete, da se pravdate. Proitao sam dosije
vae majke. Vi niste mogli da podmirite sve njene potrebe. Bila joj je
potrebna negovateljica. Vaa zarada je mala. I sve u svemu, ovde je
bila srenija. Rekoh: Tako je, gospodine upravnie. On dodade:
Znate, ovde je imala prijatelje, svoje vrnjake. Njih je, kao i nju,
interesovala samo prolost. Vi ste mladi i mora da joj je s vama bilo
dosadno.
To je bila istina. Kad je bila kod kue, majci je vreme prolazilo u tom da
me utke prati oima. Prvih dana svog boravka u domu esto je plakala.
To je bilo iz navike. Nekoliko meseci kasnije, ona bi plakala da su je
odveli iz doma. I to opet po navici. To je bio, pored ostalog, jedan od
razloga to poslednje godine nisam tamo skoro ni odlazio. Sem toga,
izgubio bih nedelju, ne raunajui napor da idem na autobus, kupujem
karte i putujem dva sata.
Upravnik je i dalje govorio. Ali ja ga skoro nisam sluao. Zatim mi ree:
Pretpostavljam da elite da vidite majku. Ustadoh bez rei. On podje
ispred mene ka vratima. Na stepenicama mi objasni: Preneli smo je u
nau malu mrtvanicu. Da se ostali ne uzbunjuju. Uvek kad neki
pansioner umre, ostali su dva do tri dana uznemireni. To oteava
slubu. Proli smo kroz dvorite u kome je bilo mnogo staraca koji su
eretali. Dok smo prolazili, oni su uutali. Iza naih ledja, razgovori su
1
ponovo oiveli. ovek bi pomislio da to mali papagaji torou. Na
vratima jedne omalene zgrade upravnik me ostavi. Naputam vas,
gospodine Merso. Stojim vam na raspolaganju u svojoj kancelariji. U
naelu, sahrana je odredjena za deset sati. Mislili smo da ete na taj
nain moi da uvate pokojnicu. Jo neto: vaa majka, kanda je
izraavala elju svojim drugovima da bude sahranjena po verskom
obredu. Preduzeo sam sve to je potrebno. eleo sam samo da vas o
tome obavestim. Zahvalih mu. Mada nije bila bezbonica, nikada za
ivota majka nije mislila na veru. Udjoh. Bila je to vrlo svetla, belo
okreena dvorana, pokrivena arenim staklom. U njoj je bilo stolica i
nogara u obliku slova X. Na dvama u sredini nalazio se poklopljen
mrtvaki sanduk. Videli su se samo ovla utaknuti sjajni zavrtnji, koji su
se isticali na daskama premazanim mrkom bojom. Pored sanduka
stajala je bolniarka Arapkinja, u beloj odei sa svilenom maramom
ivih boja na glavi.
U tom trenutku pojavi mi se iza ledja vratar. Mora da je trao. Malo je
mucao: Pokrili smo je, ali treba samo da odvrnem zavrtnje da biste je
mogli videti. Priblii se sanduku, ali ja ga zaustavih. Ree mi: Neete?
Odgovorili: Ne. On zastade, ja se zastideh, jer osetih da nije
trebalo da mu to kaem. Odmah zatim pogleda me i upita: Zato?
ali ne prebacujui mi, ve kao da se za neto raspituje. Odgovorih: Ne
znam. Suui svoj beli brk, ree ne ogledavi me: Razumem. Imao je
svetloplave oi i malo crvenkastu boju lica. Dade mi stolicu, a sam
sede malo iza mene. Negovateljica ustade i uputi se prema izlazu. U
tom trenutku vratar mi ree Ona ima rak. Kako nisam razumeo,
pogledah bolniarku i primetih da ispod oiju ima zavoj koji joj je bio
obavijen oko glave. U visini nosa zavoj je bio plosnat. Na licu joj se
video samo beli zavoj.
Kad ona izadje, vratar ree: Ostaviu vas sama. Ne znam kakav pokret
uinih, ali on osta stojei iza mene. Smetalo mi je ovo prisustvo iza
ledja. Prostorija je bila puna blage svetlosti predveerja. Dva strljena
zujala su oko arenih stakala. Ne okreui se prema njemu, upitah
vratara: Jeste li ve dugo ovde? Odmah mi odgovori: Pet godina
kao da je ve odavno oekivao ovo pitanje. Zatim je mnogo askao. Vrlo
bi se zaudio da mu je neko nekad rekao da e zavriti kao vratar doma
staraca u Marengu. Imao je ezdeset i etiri godine i bio iz Pariza.
Upadoh mu u re: Vi niste odavde? Tada se setih da mi je pre no to
me je odveo upravniku govorio o majci. Rekao mi je da bi je trebalo
brzo sahraniti, jer je u ravnici toplo, naroito u ovom kraju. I tada mi je
kazao kako je iveo u Parizu i kako mu je bilo teko da ga zaboravi. U
Parizu ovek ostaje sa pokojnikom tri, katkada i etiri dana. Ovde za to
nema vremena, ovek se jo nije ni snaao, a ve mora da juri za
mrtvakim kolima. Na to mu je ena rekla: uti, o tim stvarima ne
treba da govori gospodinu. Starac je pocrveneo i zamolio da mu
oprostim. Umeao sam se i rekao: Ma ne, ma ne. Smatrao sam da
je to to je priao istinito i zanimljivo.
U maloj mrtvanici saznao sam da je u dom staraca doao kao puki
siromah. Poto se oseao zdrav, ponudio se za vratara. Rekoh mu da je
on, u stvari, isto to i ostali. Ree mi da nije. Bio sam ve ranije
iznenadjen kad je govorio oni, ostali, redje starci, govorei o
ostalima od kojih neki nisu bili stariji od njega. Razume se, to nije bila
ista stvar. On je bio vratar, i u izvesnoj meri imao je neko preimustvo
nad njima.
U tom trenutku udje negovateljica. Odjednom se smrklo. No se vrlo
brzo zgusnula iznad arenog staklenog krova. Vratar okrenu prekida i
iznenada me zaslepi mlaz svetlost!. Pozva me u trpezariju na veeru.
Nisam bio gladan. Ponudi mi olju bele kafe. Kako mnogo volim belu
kafu, prihvatih ponudu i on se za trenutak vrati s posluavnikom.
Popih je. Tada poeleh da puim. Bio sam neodluan, jer nisam znao
2
da li to mogu uiniti pred majkom. Razmislio sam, to nije bilo vano.
Ponudio sam vrataru cigaretu i zapalismo.
Odjednom mi ree: Znate, prijatelji vae gospodje majke takodje e
doi da je noas uvaju. Takav je obiaj. Treba da donesem stolice i crnu
kafu. Upitah ga da li se moe ugasiti jedna sijalica. Zamarao me je
blesak svetlosti na belim zidovima. Odgovori mi da ne moe.
Instalacija je tako uredjena: sve ili nijedna. Nisam se vie osvrtao na
njega. On izidje, vrati se i rasporedi stolice. Na jednu, oko ibrika s
kafom, poredjao je oljice. Zatim sede prema meni, s druge strane
majke. Okrenuta ledjima, negovateljica je takodje stajala udno
prostorije. Nisam video ta radi. Po pokretima ruku, mislio sam da
plete. Bilo je tiho, kafa me je zagrejala, a kroz otvorena vrata ulazio je
miris noi i svea. Mislim da sam malo zadremao.
Neko utanje me probudi. Kad otvorih oi, prostorija mi se uini jo
bletavija od beline. Preda mnom nije bilo ni senke, i svaka stvar,
svaki ugao, sve krivine ocrtavale su se s jasnoom koja mi je bola oi.
Tog trenutka udjoe majini prijatelji. Bilo ih je u svemu desetak;
neujno su ulazili u ovu zaslepljujuu svetlost. Seli su a da ni jedna
stolica nije zakripala. Video sam ih tako jasno kao to nikada nikoga
nisam video i nijedna pojedinost na njihovim licima ili na njihovoj
odei nije izbegla mome oku. Medjutim, nisam ih uo, i jedva sam
poverovao u njihovo postojanje. Skoro sve ene nosile su pregae, a
traka koja im je stezala struk isticala je jo vie njihov ispupeni trbuh.
Nikada jo nisam zapazio koliki trbuh mogu imati stare ene. Skoro svi
mukarci bili su vrlo mravi i nosili su tapove. Zaprepastih se to im na
licima ne videh oi, ve sarno neko mutno svetlucanje u spletu bora.
Kad su seli, veina me je posmatrala i snebivajui se klimala glavom,
usne su im bile uvuene u bezuba usta, tako da nisam znao da li me
pozdravljaju ili je to rdjava navika. Ipak mislim da su me pozdravljali.
Tada primetih da su svi seli prema meni oko vratara i tresli glavama. Za
asak sam imao udno oseanje kao da su ovde zato da mi sude.
Malo potom jedna ena zaplaka. Nalazila se u drugom redu,
zaklonjena jednom od svojih drugarica, pa sam je slabo video. Plakala
je jecajui neprestano: inilo mi se kao da nikad nee prestati. Ostali,
kao da je nisu uli. Bili su zgureni, setni i tihi. Gledali su u sanduk, ili u
svoj tap, ili bilo u ta, ali gledali su samo u to. ena je stalno plakala.
Bio sam vrlo iznenadjen, jer je nisam poznavao. Poeleo sam da je
vie ne ujem. Pa ipak, nisam imao smelosti da joj to kaem. Vratar se
nagnu prema njoj i neto joj ree, ali ona odmahnu glavom mrmljajui i
produi da plae. Vratar predje tada na moju stranu. Sede pored mene.
Ne gledajui me, posle dueg vremena saopti mi: Bila je vrlo odana
vaoj gospodji majci. Kae da joj je ona bila jedina prijateljica i da sada
nema nikoga.
Ostali smo tako dosta dugo. Uzdasi i jecaji one ene postajali su sve
redji. Mnogo je mrkala. Najzad uuta. Nije mi se vie spavalo, ali sam
bio umoran i bolelo me u krstima. utanje svih ovih ljudi sad mi je
teko padalo. S vremena na vreme uo sam neki neobian um i nisam
mogao da shvatim ta bi to moglo biti. Posle dueg vremena otkrio sam
da neki od staraca siu obraze iznutra i otuda ovo udno mljackanje.
Oni to nisu primeivali, toliko su bili obuzeti svojim mislima. Imao sam
utisak da ova pokojnica koja je leala izmedju njih ne znai nita u
njihovim oima. Medjutim, sada verujem da je to bio pogrean utisak.
Svi smo popili kafu kojom nas je posluio vratar. Zatim se vie niega ne
seam. No je prola. Seam se da sam za trenutak otvorio oi i spazio
da su starci spavali zbijeni jedan uz drugog, izuzev jednog koji me je,
naslonivi bradu na nadlanice ruku kojima je vrsto drao tap, uporno
posmatrao kao da je ekao da se probudim. Zatim sam ponovo zaspao.
Probudio sam se jer me je sve vie bolelo u krstima. Kroz areni
3
stakleni krov dan je poeo da prodire. Malo kasnije jedan starac se
probudio i mnogo je kaljao. Pljuvao je u veliku kockastu maramicu i
kao da se sa svakim ispljuvkom neto u njemu otkidalo. Probudio je i
ostale, a vratar im ree da moraju da odu. Ustadoe. Od probdevene
noi lica su im bila siva. Izlazei, na moje veliko zaprepaenje, svi se sa
mnom rukovae, kao da nas je ova no u kojoj nismo progovorili ni rei
jo vie zbliila.
Bio sam umoran. Vratar me odvede u svoj stan i tamo se malo
doterah. Ponovo popih belu kafu koja je bila vrlo dobra. Kad sam
iziao, bilo je ve svanulo. Iznad breuljaka koji dele Marengo od mora
nebo se ve rumenelo. Sa vetrom koji je duvao iznad njih dopirao je
miris soli. Bie lep dan. Odavno ve nisam bio u prirodi i oseao sam
kako bih, da nije bilo majke, uivao u etnji. ekao sam u dvoritu pod
platnom. Udisao sam miris svee zemlje i nije mi se vie spavalo. Mislio
sam na kolege iz kancelarije. U to vreme oni se spremaju na posao: za
mene je to uvek bio najtei as. Razmiljao sam malo o tim stvarima, ali
me u mislima omete zvono koje je zazvonilo u samoj zgradi. Iznutra se
kroz prozore ulo neko komeanje, zatim se sve stialo. Na nebeskom
svodu sunce je
malo vie odskoilo: poelo je da mi greje noge. Vratar prodje kroz
dvorite i ree mi da me trai upravnik. Otiao sam u njegovu
kancelariju. Dade mi da potpiem nekoliko akata. Primetih da je
obukao crni kaput i prugaste pantalone. Uze telefonsku slualicu u
ruku i upita me: Nametenici pogrebnog zavoda su ve neko vreme
ovde. Zamoliu ih da dodju i zatvore sanduk. elite li pre toga da
poslednji put vidite majku? Rekoh ne. Spustivi glas, upravnik
preko telefona naredi: Fiak, recite ljudima da mogu ii.
Zatim dodade da e prisustvovati pogrebu, i ja mu zahvalih. Sede za
svoj pisai sto i prekrsti svoje kratke noge. Napomenu da emo ja i on
biti sami sa deurnom bolniarkom. U naelu, ostali ne prisustvuju
sahranama. Doputao im je samo da uvaju mrtve: Iz ovenosti
primeti. Ali, u ovom sluaju, izuzetno je odobrio jednom starom
maminom prijatelju da uestvuje u pratnji: Tomi Perezu. Upravnik se
pri tom nasmei. Ree mi: Razume se, to oseanje je malo detinjasto.
Ali on i vaa majka nisu se razdvajali. U domu su se s njima alili i
govorili su Perezu: To je vaa verenica. Smejao se. To ih je
uveseljavalo. Smrt gospodje Merso zaista ga je duboko potresla.
Smatrao sam da ne treba da mu uskratim dozvolu. Ali, po savetu
lekara koji ih obilazi, zabranio sam mu da je jue uva.
Prilino dugo smo utali. Upravnik ustade i pogleda kroz prozor svoje
kancelarije, a onda primeti: Evo ve i svetenika iz Marenga. Doao je
ranije. Upozori me da ima najmanje tri etvrti sata hoda do crkve,
koja je u samom selu. Sidjosmo. Pred zgradom je stajao svetenik sa
dva ministranta. Jedan je drao kadionicu i svetenik se sagnu prema
njemu da podesi duinu srebrnog lanca. Kada i mi dodjosmo,
svetenik se uspravi. Oslovi me sa moj sine i izusti nekoliko rei.
Potom udje, i ja podjoh za njim.
Odjednom primetih da su zavrtnji zavrnuti i da se u prostoriji nalaze
etiri u crno odevena oveka. U isto vreme upravnik mi rei da kola
ekaju na putu i uh da svetenik poinje s opelom. Sve je potom ilo
vrlo brzo. Ljudi su prili kovegu s pokrovom. Svetenik, njegovi
pratioci, upravnik i ja izadjosmo. Pred vratima se nalazila neka
gospodja, koju nisam poznavao: Gospodin Merso ree upravnik.
Nisam uo gospodjino ime, samo sam razumeo da je bolniarka
odredjena za pratnju. Bez osmeha, ona nakloni svoje duguljasto i
koato lice. Sklonili smo se da propustimo koveg. Krenuli smo za
mrtvacem i izili iz doma. Pred vratima su stajala kola. Lakovana,
duguljasta i sjajna, podseala su na pernicu. Pored njih su se nalazili
redar pogrebnog zavoda, smeno odeven oveuljak, i neki starac
izvetaena dranja. Shvatio sam da je to gospodin Perez. Imao je mek
4
pusteni eir okrugle glave i iroka oboda (skinuo ga je kad je koveg
prolazio kroz vrata), odelo ije su se pantalone obavijale oko cipela i
manu od crnog tofa, i suvie malu za njegovu koulju s velikim belim
okovratnikom. Usne su mu podrhtavale ispod nosa punog crnih
takica. Iz njegove sede i tanke kose trale su neobine klempave i
nepravilne ui, ija me je kao krv crvena boja nasuprot bledom licu
zapanjila. Nametenik pogrebnog zavoda nam odredi mesta. Napred
je iao svetenik, iza njega kola. Oko njih etiri oveka. Za njima
upravnik, ja i, zavravajui povorku, bolniarka u slubi i gospodin Perez.
Na nebu je sunce ve uveliko sjalo. Poelo je da pritiskuje zemlju,
vruina je naglo rasla. Ne znam zato smo tako dugo ekali pre nego
to smo krenuli. Bilo mi je toplo u tamnom odelu. Oniski starac, koji je
bio stavio eir, ponovo ga je skinuo. Malo sam se okrenuo prema
njemu i posmatrao ga dok mi je upravnik govorio o njemu. Ree mi da
su majka i gospodin Perez esto ili u etnju do sela u pratnji bolniarke.
Gledao sam prirodu oko sebe. Prolazei kroz redove empresa, koji su
vodili prema breuljcima sve do ivice horizonta, kroz ovu crvenu i
zelenu zemlju, pored retkih kua koje su se jasno ocrtavale
razumevao sam majku. Vee je u ovom kraju moralo biti neki tuni
odmor. Od sunca koje je danas jako prilo podrhtavao je itav pejsa,
tako da je i on postajao neovean i sumoran.
Krenusmo. Primetih da Perez malo hramlje. Kola su se kretala sve bre
i starac je zaostajao. Jedan od onih koji su ili pored kola takodje je
bio zaostao i sada je koraao uporedo sa mnom. Zaprepastila me
brzina kojom je sunce odskoilo na nebu. Primetio sam da su ve
davno u polju zujali insekti i pucketala trava. Znoj mi je oblio lice.
Poto sam bio gologlav, hladio sam se maramicom. Nametenik
pogrebnog zavoda ree mi neto to nisam uo. U isto vreme brisao je
lubanju maramicom koju je drao u levoj ruci, podiui desnom rub
kaketa. Rekoh mu: ta? On ponovi pokazujui na nebo: Ala pee. primer, kada nas je poslednji put sustigao kraj sela. Od uzbudjenja i
Rekoh: Da. Malo kasnije me upita: To je vaa majka? Ponovo
rekoh: Da. Je li stara? Odgovorih: Pa tako, jer nisam znao tano
njene godine. Potom uuta. Okrenuh se i spazih starog Pereza
pedesetak metara iza nas. Zurio je i mahao eirom u ruci. Pogledah
takodje upravnika. Koraao je dostojanstveno, odmerenih pokreta.
Nekoliko kapi znoja blistalo mu je na elu, ali on ih nije brisao.
inilo mi se da pogrebna povorka neto bre odmie. Oko mene uvek
isto osvetljeno i suncem obasjano polje. Bletanje neba bilo je
nepodnoljivo. Neko vreme prolazili smo delom druma koji je
nedavno bio popravljen. Asfalt se topio na suncu. Noge su u njega
upadale i ostavljale trag u njegovoj sjajnoj smesi. Iznad kola koijaev
eir kod kuvane koe kao da je bio umoen u ovo crno blato. Oseao
sam se skoro izgubljen izmedju plavog i vedrog neba i monotonije ovih
boja, lepljive crne boje naprslog asfalta, tamnocrnih odela i crno
lakovanih kola. Sve to, sunce, miris koe i konjske balege, miris laka i
tamjana, umor od besane noi mutilo mi je pogled i misli. Jo
jednom sam se osvrnuo: uini mi se da je Perez, izgubljen u izmaglici
jare, vrlo daleko, a potom ga vie nisam video. Oima sam ga traio i
spazio kako je skrenuo s puta i udario preko polja. Primetio sam
takodje da put ispred mene vijuga. Bilo mi je jasno da je Perez, koji je
dobro poznavao ovaj kraj, krenuo najkraim putem kako bi nas
dostigao. Na okuci nam se pridruio. Zatim smo ga opet izgubili.
Ponovo je udario preko polja, i tako nekoliko puta. Oseao sam kako
mi krv bije u slepoonicama. Posle toga sve se odigralo brzo, sigurno i
prirodno, tako da se niega vie ne seam. Samo jedne stvari: ulazei u
selo, bolniarka iz pratnje me oslovi. Ree mi: Ako ide polako, moe
dobiti sunanicu; ako suvie uri, oznoji se i u crkvi te uhvati
groznica. Imala je neobian glas, melodian i drhtav, koji nije
odgovarao njenom licu. Bila je u pravu. Nije bilo drugog izlaza.
Zadrao sam u seanju jo nekoliko slika toga dana: Perezovo lice, na
5
bola blistale su mu na licu krupne suze. Ali zbog toga su se
zaustavljale. Sirile su se, stizale jedna drugu i stvarale neku vrstu
sjajne vodene povrine na izmuenom licu. Bilo je i drugih slika: crkva i
seljaci na plonicima, crveni zdravci na grobovima, Perezova
nesvestica (reklo bi se rastavljena lutka), kao krv crvena zemlja koja
se kotrljala po maminom kovegu, belo korenje koje se s njom mealo,
zatim ljudi, glasovi, selo, ekanje pred kafanom, neprestano brujanje
motora i moja radost kad je autobus uao u mlazeve alirske svetlosti i
kad sam pomislio da u lei i spavati dvanaest sati.
II
Probudivi se, shvatio sam zato je moj poslodavac bio nezadovoljan
kad sam od njega traio ona dva dana odsustva: danas je subota. Na to
sam tako rei zaboravio, ali ustajui, ova mi misao pade na um. Gazda
je, sasvim razumljivo, mislio da u sa nedeljom imati etiri dana
odsustva. I to mu nije bilo drago. Ali, s jedne strane, nije bila moja
krivica to je majka sahranjena jue umesto danas, a s druge strane,
subotu i nedelju bih imao u svakom sluaju. Po sebi se razume da me
to ne spreava da potpuno razumem svog poslodavca.
S mukom sam ustao, jer sam bio umoran od jueranjeg dana. Dok sam
se brijao, pitao sam se ta da radim, i reio sam da idem na kupanje.
Uzeo sam tramvaj da bih otiao do kupalita u luci. Tamo sam skoio u
uvalu. Bilo je mnogo mladih ljudi. U vodi zatekoh Mariju Kardonu,
bivu daktilografkinju u mojoj kancelariji, koju sam u ono vreme
prieljkivao. Verujem da je i ona mene. Ali brzo je otila i nismo imali
vremena. Pomogoh joj da se popne na bovu i pri tom pokretu
dodirnuh joj ovla grudi. Bio sam jo u vodi kad je ona ve potrbuke
leala na bovi. Okrenu se prema meni. Kroz kosu koja joj je padala na
oi ona mi se smeila. Popeo sam se pored nje na bovu. Bilo je lepo i
kao u ali zabacio sam glavu i stavio je na njen trbuh. Nita mi nije
rekla, i tako sam ostao. Celo nebo bilo mi je pred oima. Bilo je plavo i
pozlaeno. Pod potiljkom sam oseao Marijin trbuh kako se lagano die
i sputa. Upola uspavani, ostali smo dugo na bovi. Kad je sunce suvie
pripeklo, skoila je u vodu i ja sam poao za njom. Stigao sam je,
obavio rukom oko pasa i tako smo zajedno plivali. I dalje se smejala.
Dok smo se na keju suili, ona mi ree: Pocrnela sam vie nego ti.
Upitah je da li bi htela veeras da ide u bioskop. Opet se nasmejala i
rekla da bi volela da gleda neki film sa Fernandelom. Kad smo se
obukli, zaudi se to me vidi sa crnom kravatom i upita me jesam li u
alosti. Rekoh joj da mi je majka
umrla. Kako je htela da sazna kada, rekoh joj: Jue. Ona malo
ustuknu, ali ne napravi nikakvu primedbu. Htedoh da joj kaem da to
nije moja krivica, ali se uzdrah, jer se prisetih da sam to ve rekao
gazdi. To nita nije znailo. Na svaki nain, neko je uvek pomalo kriv.
Uvee, Marija je ve sve zaboravila. Film je tu i tamo bio smean i,
uostalom, zaista glup. Noga joj je bila pored moje. Milovao sam joj
grudi. Zagrlio sam je pri kraju predstave, ali neveto. Kad smo izili,
pola je sa mnom u moj stan. Kad sam se probudio, Marija je ve bila
otila. Jo pre toga mi je rekla kako mora da ode do tetke. Setih se da
je nedelja, i to me oneraspoloi: ne volim nedelju. Tada sam se
okrenuo u krevetu da bih osetio na jastuku miris soli koji je ostavila
Marijina kosa i spavao sam do deset sati. Potom sam puio u postelji
sve do podne. Mrzelo me da kao obino ruam kod Selesta, jer bi me
tamo svata zapitkivali, a ja to ne volim. Skuvao sam jaja i iz istoga
suda pojeo ih, bez hleba, jer mi ga je ponestalo, a nisam hteo da
silazim i da ga kupujem. Posle ruka malo sam se dosadjivao i vrljao
po stanu. Prijatno je bilo u njemu dok je mama bila ovde. Sada je za
mene bio suvie velik i trebalo je da trpezarijski sto prenesem u svoju
6
sobu. ivim samo u ovoj prostoriji, izmedju malo pocepanih slamnih
stolica, ormana sa poutelim ogledalom, toaletnog stoia i kreveta od
mesinga. Sve ostalo bilo je zaputeno. Kasnije, da bih neto radio,
dohvatio sam neke stare novine i itao. Isekao sam reklamu
Krusenovih soli i zalepio je u staru svesku gde ostavljam stvari koje
me interesuju u novinama. Oprao sam ruke i iziao na balkon.
Moja soba gleda na glavnu ulicu predgradja. Bilo je lepo popodne.
Medjutim, plonik je bio prljav, prolaznici retki i nekud im se urilo.
Najpre su se videle porodice koje su ile u etnju, dva deaka u
marinskom odelu, u kratkim pantalonama, malo sputani u svojim
krutim odelima i jedna devojica sa velikom crvenom manom i crnim
lakovanim cipelama. Iza njih, majka, ogromna, u smedjoj svilenoj
haljini i otac, mali slabaan ovek, koga sam znao iz
vidjenja. Imao je slamni eir s ravnim obodom, leptir-manu i tap u
ruci. Gledajui ga sa enom, shvatio sam zato u ovoj gradskoj etvrti
govore da je otmen. Malo kasnije prodjoe neki mladii iz predgradja,
zalizane kose i sa crvenim manama, utegnuti u kapute, s izvezenom
maramicom u depiu, u cipelama etvrtastog vrha. Poto su poli
tako rano i urili prema tramvaju smejui se vrlo glasno, pomislih da
idu u bioskope u centru.
Iza njih, ulica je polako opustela. Predstave su, mislim, svuda poele.
Na ulici su ostali samo sitni trgovci i make. Nebo je bilo vedro, ali bez
sjaja, iznad fikusa koji su se pruali du ulice. Na ploniku preko puta,
prodavac duvana izneo je stolicu, stavio je ispred vrata, opkoraio je
oslanjajui se obema rukama na naslon. Maloas krcati, tramvaji su
sada bili skoro prazni. U maloj kafani Kod Pjeroa, pored prodavca
duvana, konobar je istio strugotinu u praznoj sali. Zaista se osealo da
je nedelja.
Okrenuo sam stolicu i postavio je isto onako kao i prodavac duvana,
jer sam smatrao da je tako ugodnije. Popuio sam dve cigarete, uao
u sobu da uzmem pare okolade i vratio se da je pojedem na prozoru.
Malo kasnije nebo se natmurilo i pomislio sam da e doi do letnje
oluje. Medjutim, postepeno se razvedrilo. Ali od prolaznog naoblaenja
to je nagovetavalo kiu, ulica postade mranija. Dugo sam posmatrao
nebo.
U pet sati tramvaji su pristizali s bukom. U njima su se sa stadiona u
predgradju vraale gomile gledalaca, koje su visile po stepenicama i
ogradama. Sledeim tramvajima vraali su se igrai, koje sam poznao
po njihovim malim koferima. Urlali su i pevali iz sveg glasa da njihov
klub nee izgubiti. Neki su mi mahali. Jedan je ak doviknuo: Udesili
smo ih. A ja sam dodao: Tako je, potvrdivi glavom. Potom poee
da pristiu automobili u velikom broju.
Dan je ve malo odmakao. Iznad krovova nebo je postalo crvenkasto i
sa sumrakom koji se sputao, ulice su oivele. etai su se vraali malo-
pomalo. Poznavao sam medju ostalima onog otmenog gospodina.
Deca su plakala ili molila da ih nose. Odmah zatim, iz bioskopa u etvrti
izlio se talas gledalaca. Medju njima mladii su bili ivahniji u pokretima
nego obino i verujem da su gledali, neki avanturistiki film. Oni koji su
se vraali iz bioskopa u gradu stizali su malo kasnije. inilo mi se da su
ozbiljniji. Jo su se smejali, ali s vremena na vreme su izgledali
zamiljeni i umorni. Zadravali su se na ulici, etajui po ploniku preko
puta. Gologlave devojke iz ove gradske etvrti drale su se za ruke.
Mladii su se postrojili u redove da im prepree put i dobacivali im ale
na koje su se one smejale okreui glavu. Mnoge koje sam znao davale
su mi znakove.
Odjednom se upalie uline svetiljke i od njihova sjaja pobledee prve
zvezde koje zasjae u noi. Osetih kako mi se zamaraju oi od
7
posmatranja plonika s tolikim mnotvom ljudi i svetlosti. Vlani plonik
blistao je na svetlosti sijalica, tramvaji su, u pravilnim razmacima,
bacali svoj odsjaj na neiju sjajnu kosu, neki osmeh ili srebrnu
narukvicu. Tramvaji su potom bivali sve redji, tamna no se sputala
iznad drvea i svetiljki, gradska etvrt postepeno se praznila, sve dok
prva maka lagano ne predje ponovo opustelu ulicu. Setih se da bi
trebalo veerati. Vrat me je malo zaboleo, jer sam dugo ostao
naslonjen na stolicu. Siao sam da kupim hleba i patete, sve sam to
pripremio i pojeo stojei. Hteo sam da popuim cigaretu na prozoru, ali
bilo je ve svee i bilo mi je malo hladno. Zatvorio sam prozore i
vraajui se, videh u ogledalu deo stola na kome je piritna lampa
stajala pored pareta hleba. Mislio sam da je prola jo jedna nedelja,
da je majka sahranjena, da u se opet prihvatiti posla i da se, sve u
svemu, nita nije izmenilo.
III
Danas sam mnogo radio u kancelariji. ef je bio vrlo ljubazan. Upitao
me je da li sam se mnogo umorio i eleo je da zna koliko je majci bilo
godina. Rekao sam oko ezdeset da ne bih pogreio, i ne znam zato
mi se uinilo kao da mu je laknulo i da smatra da je ta stvar okonana.
Moj sto bio je zatrpan gomilom tovarnih listova i trebalo ih je sve
pregledati. Pre no to sam iziao iz kancelarije da odem na ruak,
oprao sam ruke. U podne mnogo volim ovaj trenutak. Uvee manje
uivam u tome, jer je runik koji se upotrebljava sasvim mokar: preko
dana svi su se njime sluili. Na ovo sam jednog dana skrenuo panju
efu. Odgovorio mi je da i on smatra da je tako neto za aljenje, ali da
to predstavlja beznaajnu sitnicu. Iziao sam s posla neto kasnije, u
pola jedan, s Emanuelom koji radi u ekspediciji. Kancelarija gleda na
more, i izgubili smo neto vremena Posmatrajui teretne brodove u
luci usijanoj od sunca. Tog asa dolazio je i jedan kamion uz tresak
lanaca i veliki prasak. Emanuel me upita: Da skoimo u njega i ja
poeh da trim. Utonuo sam u buku i prainu. Nita vie nisam video i
samo sam oseao neobuzdan zanos trke usred dizalica i maina,
jarbola koji su poigravali na horizontu i trupova brodova du kojih
smo jurili. Prvi sam se uhvatio za ogradu i uskoio. Zatim sam
pomogao Emanuelu da sedne. Bili smo zaduvani, kamion je skakao po
neravnoj kaldrmi keja, usred praine i sunca. Emanuel se toliko
smejao da se zagrcnuo.
Preznojeni stigosmo do Selesta. On je uvek tamo, sa svojim velikim
trbuhom, keceljom i svojim belim brkovima. Upita me: Kako si?
Odgovorih mu da nekako ide i da sam gladan. Jeo sam vrlo brzo i
popio kafu. Posle sam otiao kui i malo odspavao, jer sam popio
suvie vina pa, probudivi se, zaeleh da jednu zapalim. Bilo je kasno i
potrah da uhvatim tramvaj. Radio sam celo popodne. U kancelariji je
bilo vrlo toplo i kad sam uvee iziao, bio sam srean to se vraam
koraajui polako du keja. Ipak sam se vratio pravo kui, jer sam hteo da
spremim kuvani krompir.
Penjui se mranim stepenicama, sudario sam se sa starim Salamanom,
susedom iz hodnika. Bio je sa svojim psom. Ve deset godina vidjaju ih
zajedno. Prepeliar je imao neku konu bolest, mislim neko zapaljenje,
od koga mu je opala sva dlaka i dobio pege i smedje kraste. ivei tako
s njim, obojica sami u jednoj sobici, stari Salamano bio mu je najzad
potpuno slian. I on je imao crvenkaste kraste na licu i ukaste i
proredjene dlake. A i sam pas bio je povijen kao i njegov gospodar,
imao isturenu njuku i izduen vrat. Izgledalo je kao da su iste rase,
mada su jedan drugog mrzeli. Dva puta dnevno, u jedanaest i u est
sati, stari je vodio psa u etnju. Ve osam godina idu uvek istim putem.
8
Svako moe da ih vidi du Lionske ulice kako pas vue oveka sve dok se
stari Salamano ne spotakne. Tada on psa izmlati i izgrdi. Prestravljen
pas poinje da se vue po zemlji i puta da ga stari vue. U tom
trenutku je red na starog da ga vue. Kad pas na to zaboravi, ponovo
povue gospodara, i ovaj ga opet tue i
grdi. Tada se obojica zaustave na ploniku, gledaju se, pas sa strahom,
ovek sa mrnjom. I tako je to svakog dana. Kad pas hoe da mokri,
stari ga ne puta i povue ga, a prepeliar ostavlja iza sebe trag sitnih
kapljica. Ako to uini u sobi, sleduju mu batine. Tako to traje ve osam
godina. Selest uvek kae da je to nesrea, ali u stvari o tome niko
nita ne zna. Kad ga sretoh na stepenicama, Salamano je upravo grdio
psa. Govorio mu je prljavko, mrcino, a pas je cvilio. Rekoh mu:
Dobro vee, ali stari je i dalje grdio. Na to ga upitah ta mu je pas
uinio. Ne dade mi odgovora. Samo je grdio: prljavko, mrcino. Bi
mi jasno tek kad se sagnuo da mu neto popravi na ogrlici.
Progovorih glasnije. Zatim mi, ne osvrui se, odgovori nekom vrstom
priguenog besa: Uvek je tu. Potom ode vukui ivotinju koja je,
ukrutivi sve etiri noge, pustila da je on vue, ali je pri tom cvilela.
Upravo u tom trenutku udje moj drugi sused iz hodnika. U ovom kraju
grada govorilo se da ivi od ena. Kad bi ga neko upitao ta je po
zanimanju, odgovarao bi da je magacioner. Niko ga nije voleo. Ali sa
mnom esto porazgovara i katkada provede po neki asak kod mene,
jer ga ja sluam. Smatram da je ono to kae zanimljivo. Nemam,
uostalom, nikakvog razloga da s njim ne razgovaram. Zove se Remon
Sentes. Omalen je, irokih plea i bokserskog nosa. Uvek je
besprekorno odeven. Govorei o Salamanu, on mi ree: Zar to nije
nesrea? Upita me ujedno da li mi se to gadi, ali mu odgovorih:ne.
Popesmo se i kad naumih da odem, on mi ree: Imam kod kue
kobasica i vina. Da li biste hteli da zajedno pojedemo neko pare? ...
Pomislih da u tom sluaju ne bih morao da kuvam i prihvatih. I on ima
samo sobu i kuhinju bez prozora. Iznad kreveta visi andjeo od belog
ruiastog tuka, slike ampiona, i dva ili tri crtea golih ena. Soba je
bila prljava, krevet u neredu. Najpre upali petrolejku, zatim iz depa
izvadi zavoj sumnjive istoe i previ desnu ruku. Upitah ga ta je to.
Ree da je doao u sukob s nekim tipom, koji ga je izazivao.
Razumete, gospodine Merso, ree mi, nije to zbog toga to sam rdjav,
ve to sam prek. Onaj mi ree: ,Sidji s tramvaja ako si muko.'
Odgovorih mu: ,Ded, smiri se.' Na ovo onaj ree da nisam muko. Tada
sidjoh i rekoh mu: ,Bolje bi bilo da uuti inae u te udesiti.' On mi
odgovori: ,ta?' Tada ga zviznuh, i on pade. Htedoh da ga podignem.
Ali, iako na zemlji, on me udari nekoliko puta nogom. Udarih ga tada
kolenom i dvaput pesnicom. Krv mu obli lice. Upitah ga da li je sada
zadovoljan. Ree mi: ,Da'. Za sve to vreme Sentes je nametao zavoj.
Ja sam sedeo na krevetu. On mi ree: Vidite, ja to nisam hteo. On me
je izazvao. To je bila istina, i ja sam to uvideo. I onda mi ree da je ba
eleo da se o tom dogadjaju posavetuje sa mnom, da sam ja ovek, da
poznajem ivot, da mu mogu pomoi i da emo tada biti dobri prijatelji.
Nita ne odgovorih i on me ponovo upita da li bih hteo da budem
njegov prijatelj. Rekoh mu da mi je to svejedno: inilo mi se da je time
bio zadovoljan.
Izvadio je kobasicu, ispekao je na tiganju, postavio ae, tanjire,
pribor za jelo i dve boce vina. Sve je ovo radio ne govorei nita. Zatim
smo seli. Za vreme jela poe da mi pria o dogadjajima iz svog ivota. S
poetka se malo ustruavao. Upoznao je neku gospodju.. . bila je, kako
bih rekao, moja ljubavnica. ovek s kojim se potukao bio je brat te
ene. Ree mi da ju je izdravao. Nita ne odgovorih, a on ipak odmah
dodade da zna ta se sve pria u gradskoj etvrti, ali da mu je savest
ista i da je magacioner.
9
Ali da se vratim na svoju istoriju, ree mi, primetio sam da me
vara. Davao joj je dovoljno da moe iveti. Sam je plaao kiriju za
njenu sobu i davao joj dvadeset franaka dnevno za hranu. Trista
franaka soba, est stotina franaka hrana, par arapa s vremena na
vreme to je oko hiljadu franaka. Gospodja nije radila. Priznavala je
da je to sasvim u redu, ali da s onim to sam joj davao ne moe da
izadje na kraj. Medjutim, ja sam joj rekao: ,Zato ne radi bar pola
dana? Prilino bi mi pomogla za sve te sitnice. Ovaj mesec sam ti kupio
haljinu i mantil, dajem ti dvadeset franaka dnevno, plaam kiriju, a ti
popodne pije kafu s prijateljicama. Daje kafu i eer. Ja ti dajem
novac. inim ti dobro, ti mi vraa zlim.' Ali, ona nije radila i stalno je
govorila da ne moe s tim izii, i tako sam primetio da me vara.
Zatim mi je ispriao kako je naao u njenoj torbi sreku i da mu nije
mogla objasniti kako ju je kupila. Neto kasnije naao je kod nje
potvrdu zalagaonice iz koje se videlo da je zaloila dve narukvice.
Sve do tada nije znao da te narukvice postoje. Dobro sam video da
me vara. Tada sam je ostavio. Pre toga sam je izudarao. Potom sam
joj sve skresao. Rekao sam joj da je ona htela samo da se zabavlja s
onom svojom stvari. Kako sam joj to rekao, vi razumete, gospodine
Merso: ,Ti ne vidi da ti svi zavide na srei koju ti dajem. Tek kasnije
spoznae sreu koju si imala'.
Prebio ju je namrtvo. Ranije je nije tukao. Tukao sam je, ali tako da
kaem, neno. Malo bi vikala. Zatvarao sam kapke, i to se svravalo
kao i uvek. Sada je ozbiljno. to se mene tie, nisam je dovoljno
kaznio.
Potom mi je objasnio da zbog toga treba da se posavetuje sa mnom.
Zastao je da popravi fitilj na petrolejki koja se dimila. Ja sam ga
neprestano sluao. Popio sam skoro litar vina i ono mi je udarilo u
glavu. Puio sam Remonove cigarete, jer svojih vie nisam imao.
Prolazili su poslednji tramvaji i sa sobom odnosili sada ve daleku
buku predgradja. Remon je nastavio. Bilo mu je krivo to je jo eleo
da ima s njom odnoaj. Ali hteo je da je kazni. Najpre je mislio da je
odvede u hotel i da pozove policiju za javni red i moral da bi izazvao
skandal, tako da joj daju knjiicu prostitutke. Zatim se obratio svojim
prijateljima u podzemlju. Nita nisu smislili. I kako Remon primeti, ba
ti mnogo vredi to pripada podzemlju. To im je rekao, i oni su mu
tada predloili da je obelei. Pa ipak, on to nije hteo. Razmislie. Pre
toga hteo je neto da me pita. Uostalom, pre no to me upita, hteo je
da zna ta mislim o tom sluaju. Odgovorih mu da nita ne mislim, ali
da je zanimljiv. Upita me da li mislim da ga je varala; meni se zaista
inilo da ga je varala; zatim, da li smatram da je treba kazniti i ta bih
uradio na njegovom mestu. Rekoh da se to nikada ne moe znati, ali
da razumem to je eli kazniti. Popih jo malo vina. On zapali cigaretu i
otkri mi svoju nameru. Hteo je da joj napie pismo, da je izgrdi, ali da
joj napie i neto neno to bi je navelo da se pokaje. Zatim, kad se
vrati, lei e s njom i upravo u trenutku kad ona treba da svri,
pljunue joj u lice i izbaciti je napolje. Pomislih da e na taj nain biti
zaista kanjena. Ali Remon mi ree da se ne osea sposoban da napie
takvo pismo i da je mislio na mene da ga ja sastavim. Kako sam utao,
upita me da li bi me mrzelo da to odmah uinim, a ja mu odgovorih da
ne bi.
Poto popi au vina, ustade, odgurnu tanjire i ono malo hladne
kobasice to nam je preostalo. Paljivo je obrisao muemu na stolu.
Izvadi iz fioke nonog stoia list kockaste hartije, uti koverat, malu
dralju od crvenog drveta i etvrtastu mastionicu s ljubiastim mastilom.
Kad mi ree ime ene, videh da je Mavarka. Napisao sam pismo.
Napisao sam ga pomalo nasumce, ali sam se trudio da zadovoljim
Remona, jer nisam imao razloga da ga ne zadovoljim. Zatim sam
glasno proitao pismo. On me je puei i klimajui glavom sluao, zatim
me zamoli da mu ga ponovo proitam. Bio je sasvim zadovoljan. Ree
10
mi: Znao sam ja dobro da ti poznaje ivot. Nisam odmah primetio
da mi govori ti. Tek kad mi je rekao: Sad si mi pravi prijatelj to me
je iznenadilo. Ponovio mi je tu reenicu, a ja rekoh: Da. Bilo mi je
svejedno da li sam mu prijatelj, ali on je to izgleda zaista eleo. On
zatvori pismo, zatim popismo vino. I dalje smo, utei, neko vreme
puili. Napolju je sve bilo tiho, sluali smo kako automobil prolazei
klizi. Rekoh: Kasno je. I Remon je tako mislio. Primetio je kako je
vreme brzo prolo, i to je donekle bilo istina. Spavalo mi se, ali mi je
bilo teko da se dignem. Mora da sam izgledao umoran, jer mi Remon
ree da ovek ne treba da klone. Nisam ga odmah razumeo. Onda mi
objasni da je saznao za smrt moje majke, ali da je to pre ili posle
moralo doi. I ja sam tako mislio.
Ustao sam, Remon mi stegnu ruku i dodade da se mukarci uvek
izmedju sebe razumeju. Izlazei, zatvorio sam vrata i trenutak ostao u
mraku u hodniku. U kui je vladala tiina, sa stepenita je dopirao
mraan i vlaan dah. uo sam samo kako mi navire krv i zuji u uima.
Stajao sam nepomian. U sobi starog Salamana pas je prigueno cvileo.
IV
Cele sedmice sam marljivo radio. Remon svrati i ree mi da je poslao
pismo. Otiao sam dvaput u bioskop s Emanuelom, koji ponekad ne
razume ta se deava na platnu. Tada treba da mu objanjavam. Jue
je bila subota i Marija je dola kako smo se dogovorili. Mnogo sam je
eleo, jer je imala lepu haljinu sa crvenim i belim prugama i kone
sandale. Nazirale su se njene vrste grudi, a od sunca preplanulo lice
podsealo je na cvet. Seli smo u autobus i otili nekoliko kilometara od
Alira, na jednu plau pritenjenu stenama, i sa kopna obraslu trskom.
Popodne u etiri sata sunce nije vie jako peklo, ali je voda bila mlaka,
sa malim, dugim i sporim talasima. Marija me naui jednoj igri. Trebalo
je, plivajui, prskati s vrha talasa svu penu, skupiti je u ustima, zatim
lei na ledja i izbacivati je prema nebu. Tako je nastajala neka
penuava ipka koja je nestajala u vazduhu ili mi kao mlaka kia padala
na lice. Ali ubrzo zatim usta su me pekla od gorine soli. Marija mi se
tada priblii i privi se u vodi uz mene. Stavi svoja usta na moja. Njen
jezik osvei moje usne i neko vreme smo se ljuljukali na talasima. Kad
smo se obukli na plai, Marija me pogleda svojim sjajnim oima.
Zagrlio sam je. Od tog trenutka nismo vie razgovarali. Privio sam je k
sebi i pourili smo da uhvatimo autobus, da se vratimo, da odemo u
moju sobu i da se bacimo na krevet. Ostavio sam otvoren prozor i
prijatno smo se oseali to letnja no klizi preko naih pocrnelih tel
a.
Tog jutra Marija ostade kod mene i ja joj rekoh da emo zajedno ruati.
Sidjoh da kupim mesa. Vraajui se, u Remonovoj sobi uh neki enski
glas. Malo kasnije stari Salamano grdio je svog psa, uli smo kripu
djona i tapkanje apa na drvenim stepenicama, i prljavko, mrcino!
a zatim izadjoe na ulicu. Priao sam Mariji o ivotu ovog starca i ona
se smejala. Obukla je moju pidamu, ali je podvila rukave. Dok se
smejala, ponovo sam je poeleo. Neto kasnije ona me upita da li je
volim. Odgovorih joj da to nita ne znai, ali mi se ini da ne. Ona se
raalosti. Spremajui ruak, bez ikakvog povoda toliko se smejala da
sam je poljubio. Tog trenutka izbi buna prepirka kod Remona.
uo se najpre otar enski glas, potom Remon kako govori: Izvrgla si
me ruglu, izvrgla si me ruglu. Nauiu ja tebe koga ti izvrgava ruglu.
Nekoliko tupih udaraca i ena je tako strano jaukala da se na
stepenitu odmah skupilo mnogo sveta. Marija i ja takodje izidjosmo.
Zena je i dalje vikala, a Remon ju je i dalje tukao. Marija mi ree da je
to strano, ali joj nita ne odgovorih. Zamoli me da potraim policajca,
11
ali joj odgovorih da ne volim policajce. Jedan je ipak stigao zajedno s
nekim limarom, stanarom na drugom spratu. Zakuca na vrata, ali se
nita vie nije ulo. Zakucao je jae, a malo zatim ena je zaplakala, i
Remon je otvorio. Drao je cigaretu u ustima i izgledao licemerno.
Devojka jurnu ka vratima i ree policajcu da ju je Remon tukao. Tvoje
ime? upita policajac. Remon mu kaza. Izvadi cigaretu iz usta kad
sa mnom razgovara ree policajac. Remon je oklevao, pogledao
me i dobro povukao jo jedan dim. U tom trenutku policajac mu opali
amar svom snagom. Cigareta pade nekoliko metara dalje. Remon se
promeni u licu, ali nita ne ree, a zatim upita poniznim glasom moe li
da podigne pikavac. Policajac ree da moe, i dodade: Drugi put da
upamti da s policijom nema ale. Za to vreme devojka je plakala i
ponavljala: Tukao me je. On je podvoda. Gospodine policaje,
upita Remon, da li je po zakonu da se oveku kae da je podvoda? Ali
mu policajac naredi da zavee. Tada se Remon okrenu prema devojci
i ree: ekaj, mala, nai emo se. Policajac mu ree da umukne, da mislio sam da je to vrlo prijatan trenutak.
devojka treba da ide, a on da ostane u sobi i da saeka dok ga pozovu u
komesarijat. Dodade da bi trebalo da se stidi to je tako pijan da se sav
trese.
Remon mu na ovo dobaci: Pijan nisam, gospodine policaje. Tresem
se, jer sam pred vama, to je neizbeno. Zatim zatvori vrata i svet se
razidje. Marija i ja zavrili smo sa pripremanjem ruka. Ona nije bila
gladna, i ja sam gotovo sve pojeo. Otila je u jedan sat, ja sam malo
spavao.
Oko tri sata neko zakuca na vrata i Remon udje. Ostao sam leei u
krevetu. Seo je na kraj kreveta. Za trenutak je bio bez rei, a ja ga
upitah kako se cela stvar odigrala. Ispria mi da je uinio to je hteo, ali
da ga je ona oamarila, i on ju je tada istukao. Ostalo sam video. Rekoh
da mi se ini da je sada kanjena i da treba da bude zadovoljan. To je
bilo i njegovo miljenje, i on primeti da se policajac uzalud upinjao, on
joj nee skinuti batine koje je dobila. Dodao je da dobro poznaje
policajce i da zna kako s njima treba postupati. Zatim me upita jesam li
oekivao da e policajcu uzvratiti amar. Odgovorih mu da nita nisam
oekivao i da, uostalom, ne volim policajce. Remon je izgledao vrlo
zadovoljan. Upitao me elim li s njim da izadjem. Ustao sam i poeo da
se eljam. Rekao mi je da bi trebalo da mu budem svedok. To mi je
bilo svejedno, ali nisam znao ta treba da kaem. Po njegovom
miljenju, bilo je dovoljno da izjavim da ga je devojka izvrgavala ruglu.
Pristao sam da mu budem svedok.
Izili smo, i Remon mi ponudi konjak. Zatim je hteo da odigramo
partiju bilijara, i ja sam je s pravom izgubio. Hteo je zatim da idemo u
javnu kuu, ali ja sam rekao da neu, jer to ne volim. Tada smo se
polako vratili kui i on mi ree koliko je zadovoljan to mu je polo za
rukom da kazni svoju ljubavnicu. Bio je vrlo ljubazan prema meni i
Izdaleka sam na pragu kapije spazio starog Salamana, koji je izgledao
uzbudjen. Kad se pribliismo, video sam da je bez svog psa. Zurio je na
sve strane, osvrtao se oko sebe, pokuavao da prozre tamu hodnika,
mrmljao rei bez veze i nastavljao da svojim malim, crvenim oima
ispitivaki posmatra ulicu. Kad ga Remon upita ta mu je, on ne
odgovori odmah. Jedva sam uo kako mrmlja: Prljavko, mrcino ne
prestajui da se uzbudjuje. Upitah ga gde mu je pas. Brzo mi odgovori
da je nestao. Zatim odjednom poe brzo da govori: Poveo sam ga kao
i obino na Manevarsko polje. Bilo je mnogo sveta oko sajamskih
baraka. Zastao sam da pogledam Kralja u bekstvu. I kad sam hteo
da podjem, nije ga vie bilo. Zaista, ve poodavno hteo sam da mu
kupim manju ogrlicu, ali nikad ne bi poverovao da bi ta mrcina mogla
na taj nain da ode.
12
Remon mu potom objasni da je pas mogao da zaluta i da e se vratiti.
Naveo mu je nekoliko primera kako su psi prelazili i desetine
kilometara da bi se vratili svojim gospodarima. Uprkos tome, stari je
izgledao jo vie uzbudjen. Ali uzee mi ga, razumejte! Kad bi ga jo
neko prihvatio. Ali to je nemogue, svima se gade njegove kraste.
Uhvatie ga policajci, sigurno. Na to mu rekoh da treba da ode u
kafileriju i da e mu ga vratiti ako plati taksu. Upita me da li je taksa
velika. To nisam znao. On se razbesni: Dati novac za tu mrcinu. O,
neka crkne! I poe da ga psuje. Remon se nasmeja i udje u kuu.
Podjoh za njim i rastadosmo se na odmoritu sprata. Malo kasnije uo
sam stareve korake i on zakuca na vrata. Kad otvorih, on asak zasta
na pragu i ree: Oprostite, oprostite! Pozvah ga da udje, ali nije
hteo. Gledao je u vrh svojih cipela, dok su mu krastave ruke
podrhtavale. Ne gledajui rne, on upita: Nee mi ga uzeti, recite,
gospodine Merso. Vratie mi ga. ta bi inae bilo od mene. Rekoh mu
da u kafileriji dre pse tri dana na raspolaganju vlasnicima, a posle toga
ine s njima ta im je volja. Zanemeo je. Onda mi ree: Laku no.
Zatvorio je vrata, uo sam kako eta amo-tamo. Njegov krevet zakripe.
Medjutim, po neobino tihom zvuku koji je dopirao kroz pregradni zid,
razabrao sam da plae. Ne znam zato pomislih na majku. Trebalo je
sutra rano ustati. Nisam bio gladan, legoh bez veere.
V ozlojedio, ali nisam video razloga da menjam svoj ivot. Razmislivi
Remon mi je telefonirao u kancelariju. Rekao mi je da me jedan
njegov prijatelj (on mu je priao o meni) poziva da provedem nedelju u
njegovoj vikend kuici, kraj Alira. Odgovorih mu da bih se rado
odazvao, ali da sam taj dan obeao svojoj prijateljici. Remon odmah
uzvrati da i nju poziva. ena njegova prijatelja bie vrlo zadovoljna da
ne bude sama u drutvu mukaraca.
Hteo sam odmah da spustim slualicu, jer znam da ef ne voli da nam
telefoniraju iz grada. Medjutim, Remon me zamoli da priekam i ree
da mi je o ovom pozivu mogao javiti veeras, ali je eleo da mi saopti
neto sasvim drugo. Ceo dan pratila ga je grupa Arapa, medju kojima
se nalazio i brat njegove bive ljubavnice. Ako ga, kad se bude
veeras vraao vidi u blizini kue, javi mi. Uredu,odgovorih.
Odmah zatim pozvao me je ef i za trenutak mi bi vrlo neprijatno, jer
sam pomislio da e mi rei da manje telefoniram, a vie radim. Ipak,
nije bilo to. Ree mi da emo razgovarati o nekoj jo nesazreloj nameri.
Nameravao je da osnuje u Parizu agenciju koja bi na licu mesta
svravala njegove poslove, i to neposredno sa velikim kompanijama i
hteo je da zna da li bih pristao da idem tamo. To bi mi omoguilo da
ivim u Parizu, a uz to i da putujem jedan deo godine. Vi ste mladi, i
ini mi se da bi vam se takav ivot svideo. Rekoh mu da je tako, ali da
mi je, sve u svemu, svejedno. On me tada upita ne bih li eleo da
promenim ivot. Odgovorih mu da se ivot ne moe nikada promeniti i
da u svakom sluaju jedan vredi koliko i drugi, i da mi se ovaj ovde ba
svidja. Izgledao je nezadovoljan, rekao mi je da uvek odgovaram
drukije od ostalog sveta, da nemam ambicija i da je to strano za
poslove. Zatim sam se vratio na posao. Voleo bih da ga nisam
dobro o svemu, nisam bio nesrean. Dok sam bio student, imao sam
mnogo ambicija ove vrste. Ali kad sam morao da napustim studije,
shvatio sam odmah da je sve besmisleno.
Te veeri Marija dodje po mene i upita me da li bih se s njom oenio.
Odgovorih joj da mi je to svejedno i da bismo mogli to uiniti ako ona
eli. Tada je ona htela da zna da li je volim. Odgovorih joj, kao to sam
13
to ve jednom uinio, da to nita ne znai, ali da sam siguran da je ne sva jela, odreito i na brzinu. ekajui predjelo, otvori torbu, izvadi pare
volim. Zato onda da se sa mnom eni? izusti ona. Objasnih joj etvrtaste hartije i olovku i, dodavi napojnicu, sve srauna unapred, a
da to nije vano i, ako ona eli, moemo se venati. Ona je to, zatim iz novanika izvadi taan iznos koji stavi ispred sebe. Donesoe
uostalom, traila, i meni je preostalo da na to pristanem. Ona primeti joj predjelo, koje je lakomo na brzinu progutala. Dok je ekala sledee
da je brak ozbiljna stvar. Odgovorih: Nije. Za trenutak je uutala i jelo, izvadi iz torbice plavu olovku i neki nedeljni asopis koji objavljuje
nemo me posmatrala. Zatim produi da govori. Htela je samo da zna programe radioemisija. Jednu za drugom, vrlo paljivo je podvukla
da li bih prihvatio takvu ponudu i kad bi dolazila od neke druge ene s skoro sve emisije. Kako je asopis imao dvanaestak stranica, ona je
kojom bih odravao iste veze. Odgovorih: Razume se. Ona tada savesno nastavila ovaj posao za sve vreme ruka. Ja sam ve bio ruao,
samu sebe upita da li me voli, ali ja o tome nisam nita mogao znati. a ona je i dalje podvlaila s istom marljivou. Potom se digla, obukla
Poto je opet malo utala, promrmlja da sam udan, da me, sigurno, aket s onim istim pokretima preciznog automata i otila. Kako nisam
zbog toga voli, ali da u joj jednog dana moda iz istih razloga dojaditi. imao ta da radim, iziao sam i ja i jedno vreme iao za njom. Stala je
Kako sam utao nemajui ta da dodam, ona me smeei se uze za ruke i na ivicu plonika i, ne skreui i ne osvrui se, neverovatno brzo i
ree da eli da se uda za mene. Odgovorio sam joj da emo to uiniti im sigurno krenula svojim putem. Najzad sam je izgubio iz vida i vratio se
bude htela. Zatim sam joj govorio o predlogu moga poslodavca, i Marija istim putem. Mislio sam kako je udna, ali sam je brzo zaboravio.
mi ree da bi volela da vidi Pariz. Kazao sam joj da sam neko vreme
iveo u Parizu, a ona me je ispitivala kako je tamo. Rekoh joj: Prljavo. Na pragu svojih vrata nadjoh starog Salamana. Pozvah ga da udje, a
Ima golubova i mranih dvorita. Ljudi imaju belu kou. on mi saopti da se pas izgubio, jer nije bio u kafileriji. Nametenici su
mu kazali da je moda pregaen. Pitao je da li je mogue neto saznati
Zatim smo etali i proli gradom glavnim ulicama. ene su bile lepe i u komesarijatu. Odgovorili su mu da se o ovakvim stvarima ne vodi
ja upitah Mariju da li je to primetila. Ree mi da jeste i da me razume. rauna jer se dogadjaju svakog dana. Rekao sam starom Salamanu da
bi mogao nabaviti drugog psa, ali bio je u pravu kad mi je rekao da je
Neko vreme nismo vie razgovarali. eleo sam, medjutim, da ostane navikao na ovog.
sa mnom i rekoh joj da bismo mogli zajedno veerati kod Selesta. I ona
je zaista za tim udila, ali je imala neto da radi. Bili smo nadomak moje Skupio sam se na svom krevetu, a Salamano je seo na stolicu pored
kue i ja joj rekoh do vidjenja. Ona me pogleda: Ne eli da zna ta stola. Sedeo je prema meni, s rukama na kolenima. Nije skinuo svoj
treba da radim? eleo sam da znam, ali nisam na to mislio, i kao da stari eir. Kroz poutele brkove procedi nekoliko nevezanih reenica.
mi je to zamerila. Videvi me zbunjena, ona ponovo prasnu u smeh i Bio mi je malo dosadan, ali nisam imao ta da radim, a nije mi se
primae mi se celim telom da mi prui svoje usne. Veerao sam kod spavalo. Da bih neto kazao, poeo sam da ga ispitujem o psu. Ree mi
Selesta. Ve sam poeo da jedem kad udje neka udna mala ena i upita da ga je nabavio posle enine smrti. Oenio se prilino kasno. U
me moe li da sedne za moj sto. Razume se da je mogla. Pokreti su joj mladosti je eleo da postane glumac, i u vojsci je igrao u aljivim
bili mehaniki, a oi sjajne na licu malom kao jabuka. Skinula je aket i pozorinim komadima iz vojnikog ivota. Ali se ipak zaposlio na
nervozno bacila pogled na jelovnik. Pozvala je Selesta i odmah poruila eleznici i nije poalio, jer je sada primao malu penziju. Nije bio srean

14
sa enom, ali, sve u svemu, bio se navikao na nju. Kad je umrla, oseao
se vrlo usamljen. Tada je zamolio svog druga iz radionice da mu
nabavi psa i dobio je ovoga, sasvim mladog. Morao je da ga hrani na
cuclu. Ali kako pas ivi manje od oveka, najzad su zajedno ostareli.
Bio je udljiv, ree Salamano. S vremena na vreme dohvatili bismo
se. Ali ipak je bio dobar pas. Rekoh mu da je bio dobre rase i
Salamano je izgledao zadovoljan. Sem toga, dodade, niste ga znali
pre njegove bolesti. Imao je najlepu dlaku. Svake veeri i svakog
jutra otkako je pas dobio ovu konu bolest Salamano ga je mazao
nekom mau. Medjutim, prema njegovom miljenju, njegova prava
bolest bila je starost, a starost se ne lei.
U tom trenutku ja sam zevnuo i stari mi ree da ide. Rekoh mu da
moe ostati i da alim to se to dogodilo njegovom psu. On mi zahvali.
Ree da je mama mnogo volela psa. Govorei o njoj, zvao ju je vaa
sirota majka. On izrazi svoju bojazan da mora da sam vrlo nesrean
otkako je majka umrla, ali mu na to nita ne odgovorih. Tada mi, brzo i
usteui se, ree da zna da su me u etvrti osudjivali to sam majku dao
u dom, ali on me poznaje i zna da sam majku mnogo voleo. Odgovorih
mu, ni sam ne znam zbog ega, da do sada nisam znao da me u vezi s
tim osudjuju, ali da mi je dom izgledao kao neto sasvim prirodno, jer
nisam imao dovoljno novaca da plaam negovateljicu. Uostalom,
dodao sam, ima ve dugo kako nije imala ta da mi kae i bilo joj je
dosadno ovako samoj. Da, ree on, u domu bar ovek stekne
drugove. Zatim se izvinio. Hteo je da spava. ivot mu se sada izmenio
i nije znao ta da radi. Prvi put otkako ga poznajem, on mi bojaljivo
prui ruku i ja osetih njegovu hrapavu kou. Malo se nasmei, i pre
nego to podje, ree: Nadam se da psi noas nee lajati. Stalno mislim
da je to moj.
VI
U nedelju sam se jedva probudio i Marija je morala da me zove i
prodrmusa. Nismo jeli, jer smo hteli rano da podjemo na kupanje.
Oseao sam neku prazninu i malo me je bolela glava. Cigareta mi je
bila gorka. Marija se sa mnom alila i rekla mi je da izgledam kao da su
mi svi pomrli. Obukla je belu haljinu i opustila kosu. Rekao sam joj da
je lepa i ona se zadovoljno smejala.
Silazei, zakucali smo na Remonova vrata. Odgovorio nam je da silazi.
Zbog toga to sam bio umoran i to nismo otvorili kapke na
prozorima, na ulici me zapljusnu dan pun sunca. Marija je skakutala
od radosti i neprestano govorila kako je lepo. Oseao sam se bolje i
primetih da sam gladan. Rekoh to Mariji, a ona mi pokaza svoju torbu
od votanog platna u koju je stavila naa dva kupaa kostima i pekir.
Ostalo mi je samo da ekam, a zatim smo uli kako Remon zatvara
vrata. Imao je na sebi plave pantalone i belu koulju s kratkim
rukavima. Medjutim, na glavu je stavio slamni eir, zbog ega se
Marija smejala, a njegove podlaktice belele su se ispod crnih malja.
Zbog toga osetih neko gadjenje. Zvidao je silazei i izgledao vrlo
zadovoljan. Ree mi: Zdravo, stari, i nazva Mariju gospodjice.
Dan pre toga bili smo u komesarijatu i ja sam svedoio da je devojka
Remona izvrgavala ruglu. Bio je oslobodjen uz opomenu. Nisu
proveravali moju tvrdnju. O svemu tome porazgovarasmo s
Remonom ispred vrata, a zatim odluismo da podjemo autobusom.
Plaa nije bila daleko, ali tako emo pre stii. Remon je mislio da e mu
prijatelj biti zadovoljan kad nas vidi da smo poranili. Ba smo hteli da
krenemo kad mi Remon odjednom dade znak da pogledam preko
puta. Videh grupu Arapa naslonjenu na izlog prodavnice duvana.
15
Posmatrali su nas utke, na svoj nain, kao da smo, ni vie ni manje,
kamenje ili klade. Remon mi ree da je onaj drugi s leve strane njegov
protivnik, i pri tom je izgledao zamiljen. Zatim dodade da je ta stvar
svrena. Marija nije razumela i upita nas o emu je re. Rekoh joj da su
to neki Arapi koji su neto kivni na Remona. Htela je odmah da
krenemo. Remon se ispravi i nasmeja rekavi da treba pouriti.
Podjosmo prema autobuskoj stanici, koja se nalazila neto dalje.
Remon mi ree da nas Arapi ne prate. Okrenuh se. Stajali su jo na
istom mestu i ravnoduno i dalje posmatrali mesto koje smo upravo
napustili. Popeli smo se u autobus. Remon, kome je izgleda laknulo,
nije prestajao da se ali s Marijom. Oseao sam da mu se svidja, ali ona
mu je jedva odgovarala. S vremena na vreme pogledala bi ga smeei
se.
Sili smo u predgradju Alira. Plaa nije daleko od autobuske stanice.
Ali trebalo je prei malu uzviicu, koja se die iznad mora, a zatim se
strmo sputa prema obali. Bila je pokrivena ukastim kamenjem i
asfodelima sasvim belim prema ve dubokom plavetnilu neba.
Udarajui snano svojom torbom od votanog platna, Marija se
zabavljala da im rasipa latice. Koraali smo izmedju redova malih vila
sa zelenim ili belim ogradama, neke od njih bile su sa svojim
verandama sakrivene ispod tamarisa, dok su druge stajale bez
zelenila usred kamenja. Pre nego to smo se uspeli na uzviicu, ve
smo ugledali mirno more, a neto dalje sanjivi i masivni rt u bistroj
vodi. Do nas je kroz tiinu dopirao laki um motora. U daljini spazismo
malu ribarsku barku koja se neosetno primicala po bletavom moru.
Marija ubra nekoliko perunika sa stenja. Sa padine koja se sputala
prema moru, videli smo ve nekoliko kupaa.
Remonov prijatelj stanovao je u vikend-kuici na kraju plae. Kuica se
naslanjala na stene, a prednji stubovi ve su se kupali u moru. Remon
nas predstavi. Njegov prijatelj se zvao Mason. Bio je to visok, krupan
ovek, irokih plea, sa punakom i prijatnom enicom, koja je govorila
pariskim akcentom. Odmah nam ree da se oseamo kao kod svoje kue i
da je ve isprio ribe koje je jutros ulovio. Rekoh da smatram da mu je
kua lepa. On mi uzvrati da ovde provodi subotu, nedelju i ceo godinji
odmor. Dobro se slaem sa enom dodade. Zena mu se upravo
neto smejala sa Marijom. Tada sam moda prvi put pomislio da u se i
ja oeniti.
Mason je hteo da se kupa, ali njegova ena i Remon ne htedoe poi.
Nas troje se spustismo i Marija se odmah baci u vodu. Mason i ja malo
poekasmo. Govorio je lagano i primetio sam da je imao obiaj da sve
to bi rekao upotpuni sa dodao bih jo ak i onda kad u stvari nita
ne bi dodao smislu reenice. Sto se tie Marije, ree mi: Sjajna je, i
dodao bih, draesna. Nisam vie obraao panju na ovu rdjavu naviku,
jer sam oseao kako mi sunce prija. Od peska poee da mi bride tabani.
Uzdravao sam se od elje da udjem u vodu, ali najzad rekoh Masonu:
Idemo li? Skoio sam. On je polako uao u vodu i bacio se tek kad
mu se tlo izmaklo pod nogama. Plivao je na prstima i dosta slabo, tako
da sam ga ostavio da stignem Mariju. Voda je bila hladna i uivao sam
u plivanju. Slaui se u pokretima i oseajui isto zadovoljstvo, Marija i ja
zaplivasmo daleko.
Na puini smo se okrenuli na ledja i sa mog lica, okrenutog prema
nebu, sunce je osuilo poslednje kapi vode koje su mi se slivale u usta.
Videli smo da se Mason vratio na obalu i ispruio na suncu. Iz daljine
izgledao je ogroman. Marija je htela da zajedno plivamo. Postavio
sam se iza nje da bih je uhvatio oko struka, a ona se kretala plivajui
rukama dok sam joj ja pomagao udarajui nogama. Laki ubor vode
pratio nas je celog jutra sve dok nisam osetio umor. Tada sam ostavio
Mariju i vratio se sam plivajui pravilno i diui duboko. Na obali se
pruih potrbuke pored Masona i zagnjurih lice u pesak. Rekoh mu da
16
je to vrlo prijatno; i on je bio istog miljenja. Malo posle stie i
Marija. Okrenuh se da je posmatram kako se primie. Sa kosom
zabaenom unazad, sva je bila lepljiva od slane vode. Isprui se pored
mene i dve topline njenog tela i sunca malo me uspavae.
Marija me prodrma i ree mi da je Mason uao u kuu i da bi trebalo
ruati. Odmah sam ustao jer sam bio gladan, ali mi Marija primeti da
je od jutros nisam poljubio. Bilo je to istina, a sem toga i sam sam to
eleo. Dodji u vodu ree mi. Potrasmo da se bacimo na prve
male talase. Zaplivasmo malo i Marija se pripi uz mene. Osetih njene
noge oko svojih i poeleh je.
Kad se vratismo, Mason nas je ve zvao. Rekoh mu da sam vrlo gladan,
a on odmah ree svojoj eni da mu se svidjam. Hleb je bio dobar i ja
halapljivo progutah svoj deo ribe. Zatim su doli meso i pren krompir.
Jeli smo i utali. Mason se esto hvatao ae s vinom i meni je stalno
dolivao. Kad je dola kafa, glava mi je bila teka i mnogo sam puio.
Mason, Remon i ja razmatrali smo mogunost da mesec avgust
provedemo zajedno na plai i da zajedniki snosimo trokove. Marija
odjednom ree: Znate li koliko je sati? Pola dvanaest. Svi smo se
zaudili, a Mason ree da smo ruali rano i da je to prirodno, jer se rua
onda kad se ogladni. Ne znam zato se Marija tome smejala. Mislim
da je malo vie popila. Mason me tada upita da li bih hteo da s njim
proetam po plai. Moja ena se uvek odmara posle ruka. Ja to ne
volim. Treba da se kreem. Uvek joj govorim da je to bolje za zdravlje.
Ali, uostalom, to je njeno pravo. Marija dodade da e ostati da
pomogne gospodji Mason da opere sudove. Mala Parianka ree da
zato treba isterati mukarce. Nas trojica sidjosmo do obale. Sunce je
padalo skoro pravo na pesak i njegov blesak na moru bio je
nesnosan. Na plai nije vie bilo nikoga. U vikend-kuicama, koje su se
nalazile na ivici visoravni i bile nagnute ka moru, ulo se zveckanje
tanjira i pribora za jelo. Jedva smo disali od vreline kamenja, koja je
izbijala iz zemlje. Mason i Remon razgovarali su najpre o stvarima i
ljudima koje nisam znao. Shvatio sam da se odavno znaju i da su,
tavie, jedno vreme zajedno iveli. Uputili smo se prema vodi i ili du
mora. Katkad bi mali talas, dui od ostalih, pokvasio nae platnene
cipele. Ni na ta nisam mislio, jer sam bio upola omamljen od sunca
iznad moje gole glave.
U tom trenutku Remon ree neto Masonu, to nisam dobro uo. Ali u
isti mah, sasvim na kraju plae i vrlo daleko od nas, spazih dva Arapina
koji su nam se pribliavali. Pogledah Remona i on mi ree: To je on!
Poli smo dalje. Mason upita kako su mogli sve dovde da nas prate.
Pomislih da su nas morali videti kad smo s torbom za plau ulazili u
autobus, ali nita ne rekoh.
Arapi su se polako primicali, i ve su nam bili sasvim blizu. Mi smo i
dalje produili istim korakom, ali Remon ree: Ako dodje do tue,
Masone, ti uzmi na sebe onog drugog. Ja u se obraunati s onim
mojim. A ti, Merso, ukoliko se pojavi trei, taj je tvoj. Rekoh: U
redu. Mason gurnu ruke u depove. inilo mi se da se vreo pesak
uario. Nastavili smo istim korakom prema Arapima. Razdaljina se
ravnomerno smanjivala. Kad smo bili nekoliko koraka jedni od drugih,
Arapi su stali. Mason i ja usporili srno korake. Remon podje prema
svom tipu. Nisam dobro uo ta mu je rekao, ali onaj napravi pokret
kao da e ga udariti glavom. Tada ga Remon udari i pozva u pomo
Masona. Mason podje na onoga koji mu je bio odredjen i udari ga
dvaput svom snagom. Arapin se isprui u vodu, licem prema dnu, i
ostade tako nekoliko sekundi stvarajui oko svoje glave mehurove na
povrini vode. Za to vreme je ponovo i Remon udario i ovome krv obli
lice. Remon se okrenu prema meni i ree: Videe ta e izvaditi. Ja
mu doviknuh: Pazi, ima no, ali je Remonova ruka ve bila poseena,
a usta raseena.
17
Mason je priskoio, ali se drugi Arapin podie i stade iza onog
naoruanog. Nismo smeli da se pomaknemo. Oni su se polako povlaili,
gledajui nas i dalje netremice i drei nas u strahu od noa. Kad su
videli da su dovoljno odmakli, nestadoe vrlo brzo, dok smo mi stajali
kao prikovani na suncu, a Remon stezao ruku iz koje je ikljala krv.
Mason onda ree da ovde boravi neki lekar koji provodi nedelju na
uzviici. Remon htede odmah da podje k njemu, ali svaki put kad bi
progovorio, krv iz rane pravila bi mehurove u njegovim ustima.
Pridravali smo ga i vratili smo se u kuicu to smo bre mogli. Tu nam
Remon ree da su njegove rane povrinske i da moe da ide lekaru. Ode
s Masonom, a ja ostadoh da objasnim enama ta se dogodilo.
Gospodja Mason zaplaka, Marija preblede. Bilo mi je dosadno da im
objanjavam, najzad uutah i zapalih cigaretu Posmatrajui more.
Oko pola dva Remon se vrati s Masonom. Na ruci je imao zavoj, oko
usta flaster. Lekar mu je rekao da to nije nita, ali on je izgledao
natmuren. Mason pokua da ga nasmeje, medjutim on ne progovori.
Kad ree da e sii na plau, upitah ga kuda ide, a on mi odgovori da
ide na vazduh. Mason i ja rekosmo da emo ga pratiti. Tada se naljuti i
poe da nas vredja. Mason dodade da mu ne treba protivreiti, ali ja
sam ipak poao za njim.
Dugo smo etali po plai. Sunce je bilo strano. Kao da se lomilo u
komade na pesku i na moru. Imao sam utisak da Remon zna kuda ide,
ali to je svakako bilo pogreno. Sasvim na kraju plae stigosmo najzad
do malog izvora, koji je tekao kroz pesak iza jedne velike stene. Tu
zatekosmo ona naa dva Arapina. Leali su u svojim prljavim, plavim
kombinezonima. Izgledali su sasvim mirni i skoro zadovoljni. Na
dolazak nije nita izmenio. Onaj koji je udario Remona, gledao ga je
utei. Drugi je svirao na maloj trsci i ponavljao bez prestanka, gledajui
nas ispod oka, tri note koje je izvodio na svom instrumentu.
Za sve to vreme nita nije postojalo sem sunca i tiine, lakog ubora
izvora i ove tri note. Remon prinese ruku depu s revolverom, ali se
onaj ne pokrenu: samo su se gledali. Primetio sam da onaj to je
svirao na fruli ima vrlo razmaknute prste na nogama. Ne skidajui oiju
sa svog protivnika, Remon me upita: Da ga ubijem? Pomislih da e
se, ako kaem ne, uzbuditi i da e sigurno opaliti. Samo mu rekoh:
Nije ti jo nita rekao. Bilo bi runo pucati tek onako. I dalje se,
usred tiine i vreline, uo samo tihi ubor vode i frule. Tada Remon
ree: Vredjau ga, dakle, i kad odgovori, ubiu ga. Odgovorih: Ali ako
ne izvue no, ne moe pucati. Remon je poeo da se pomalo
uzbudjuje. Onaj drugi stalno je svirao, a obojica su posmatrala svaki
Remonov pokret. Ne, rekoh Remonu. Uhvati se s njim kao ovek s
ovekom i daj mi revolver. Ukoliko se drugi umea ili izvue no, ubiu ga.
Kad mi Remon predade revolver, sunce predje preko njega. Stajali
smo i dalje nepomini kao da se sve oko nas zatvorilo. Gledali smo se ne
sputajui oi i sve se odluivalo ovde izmedju mora, peska i sunca, u
dvostrukoj tiini frule i vode. U tom trenutku pomislio sam da se moe
pucati ili ne pucati. Medjutim, Arapi se odjednom, uzmiui, povukoe
iza stene. Remon i ja vratismo se istim putem. Izgledao je bolje i
govorio o autobusu za povratak.
Ispratih ga do kuice i dok se on peo uz drvene stepence, zastadoh
pred prvim stepenikom, glave oamuene od sunca, obeshrabren pred
naporom koji je trebalo da uinim da bih se popeo na drveni sprat i
vratio enama. Ali ega je bila tolika da mi je bilo teko da stojim
nepomian pod zaslepljujuom kiom koja je padala s neba. Ostati ili
otii, isto mi se hvatalo. Posle izvesnog vremena Okrenuh se prema
obali i krenuh dalje.
18
Bilo je to ono isto crveno bletanje. Na pesku more je dahtalo punim,
brzim i priguenim dahom svojih malih talasa. Iao sam lagano prema
stenju i oseao da mi je elo nabreklo od sunca. Sva ta vrelina me je
pritiskala i sputavala korake. A svaki put kad bih na licu osetio njen
vreli dah, stisnuo bih zube, stegao pesnice u depovima, napregnuo
svu. svoju snagu da savladam sunce i onu maglovitu opijenost koja se
na mene sruila. Pri svakom mlazu svetlosti koji je izbijao iz peska, iz
pobelele koljke ili krhotine stakla, vilice su mi se grile. Dugo sam
hodao.
Iz daljine sam spazio malu, tamnu masu stene opasanu zaslepljujuim
prstenom svetlosti i morske praine. Pomislio sam na svei izvor iza
stene. Zaeleo sam da jo jednom oslunem ubor vode, da se sklonim
od sunca, napora, plaa ena i da pronadjem hlad i mir. Ali kad sam se
pribliio, primetio sam da se Remonov protivnik vratio.
Bio je sam. Leao je na ledjima s rukama pod potiljkom, elom u senci
stene, ostalim delom tela na suncu. Njegov plavi kombinezon
isparavao se na vruini. Bio sam malo iznenadjen. Za mene je sve to
bila svrena stvar i doao sam ovamo ne mislei vie na to.
im me vide, Arapin se malo podie i gurnu ruku u dep. Ja sam,
razume se, stezao u depu od kaputa Remonov revolver. On se
ponovo spusti unazad ne vadei ruku iz depa. Bio sam dosta daleko
od njega, oko desetak metara. S vremena na vreme nazirao sam
njegov pogled ispod poluotvorenih kapaka, ali je u uarenom vazduhu
njegov lik igrao pred mojim oima. um talasa bio je jo sporiji, jo tii
nego u podne. Bilo je to ono isto sunce, ona ista svetlost na onom
istom pesku koja se ovuda proirila. Ve dva sata dan nije odmicao, ve
dva sata kako je bacio sidro u okean usijanog metala. Na horizontu je
proao neki brodi, a ja sam krajikom oka nazreo samo crnu mrlju, jer
sam neprestano posmatrao Arapina.
Pomislio sam da treba samo da se okrenem, pa da sve bude svreno.
Ali sva plaa iza mene, koja je treperila od sunca, pritiskala me je.
Primakao sam se malo izvoru. Arapin se nije micao. I pored toga bio je
jo dosta daleko. Moda zbog senke na licu, izgledalo je da se smeje.
ekao sam. Lice mi je od sunca gorelo i osetio sam kako mi se kapljice
znoja skupljaju na obrvama. Bilo je to ono isto sunce kao i onog dana
kad sam sahranio majku, i kao i tada mnogo me je bolela glava i sve su
mi ile kucale pod koom. Zbog ove vreline koju vie nisam mogao
podneti, koraknuo sam napred. Znao sam da je to glupo i da se neu
osloboditi sunca ako se pomaknem za jedan korak. Ali uinio sam ve
jedan korak, samo jedan korak. A tada, ne diui se, Arapin trgnu no,
koji mi pokaza na suncu. Svetlost iknu na elik i uini mi se kao da me
duga, blistava otrica pogodi u elo. U istom asu znoj skupljen u
obrvama potee odjednom niz one kapke i prekri ih mlakim i gustim
velom. Ova koprena od suza i soli zaslepi mi oi. Oseao sam samo kako
mi sunce kao cimbal udara po elu i nejasno, blistavo seivo kako seva
na nou stalno uperenom u mene. Ovaj usijani ma palio mi je
trepavice i kopao oi. Tada mi je sve zaigralo pred oima. S mora je
dopirao teak i vreo dah. inilo mi se kao da se nebo nada mnom irom
otvorilo i kao da iz njega pada ognjena kia. Napregnuh se svim svojim
biem i ruka mi stee revolver. Obara okinu, dodirnuh glatko
ispupenje drke, a tada uz prasak, u isto vreme rezak i zagluan, sve
poe. Sa sebe stresoh znoj i sunce. Bi mi jasno da sam poremetio
ravnoteu dana i onu vanrednu tiinu plae na kojoj sam bio srean.
Tada opalih jo etiri puta u nepomino telo, u koje su meci neprimetno
prodirali. I to je bilo kao etiri kratka udarca kojima sam zakucao na
vrata svoje zle kobi.
19
DRUGI DEO
I je nosio pod mikom, predstavi se i ree da je prouio moj predmet.
Odmah posle hapenja bio sam sasluan nekoliko puta. Ali, poto je
bilo rei samo o uzimanju generalija, to nije dugo trajalo. Prvi put, u
komesarijatu, izgledalo je kao da moj sluaj nikoga ne interesuje.
Osam dana kasnije, islednik me je, naprotiv, posmatrao sa
radoznalou. Najpre me upita samo za ime, adresu, datum i mesto
rodjenja. Zatim je eleo da zna da li sam izabrao advokata. Priznadoh
da nisam i postavih mu pitanje je li neophodno potrebno da ga
uzmem. Zato? ree. Odgovorio sam da smatram svoj sluaj vrlo
prostim. On se osmehnu govorei: Stvar shvatanja. Medjutim, postoji
zakon. Ukoliko vi ne izaberete advokata, odrediemo ga po slubenoj
dunosti. Smatrao sam da je to vrlo podesno to se sud bavi tim
sitnicama. To sam mu i rekao. On se sloio sa mnom i zakljuio da je
zakon sve dobro predvideo.
U prvo vreme nisam ga ozbiljno shvatao. Primio me je u prostoriji sa
navuenim zavesama, na njegovom pisaem stolu stajala je samo
jedna svetiljka koja je osvetljavala naslonjau koju mi ponudi da
sednem, dok je on ostao u senci. Nekada sam u knjigama itao slian
opis, i sve mi se uini kao neka igra. Posle naeg razgovora, naprotiv,
posmatrao sam ga i video oveka pravilnih crta, dubokih, plavih oiju,
visoka rasta, dugih, prosedih brkova i guste, skoro bele kose. inilo mi
se da je vrlo pametan i ukratko, simpatian, uprkos nervoznom grenju
miia na licu, koje mu je zatezalo usta. Izlazei, hteo sam ak da se
rukujemo, ali se na vreme setih da sam ubio oveka.
Sutradan me u zatvoru poseti advokat. Bio je omalen i debeljukast,
jo dosta mlad, pomno doterane kose. Uprkos vruini (ja sam bio u
koulji), bio je u tamnom odelu, imao izguvan oko vratnik i neobinu
kravatu sa irokim, crnim i belim prugama. Na krevet spusti tanu koju
Moj sluaj je bio vrlo delikatan, ali on nije sumnjao u uspeh, pod
uslovom da mu se poverim. Zahvalih mu, a on mi ree: Udjimo u
sutinu stvari.
Seo je na krevet i objasnio mi da su se raspitivali o mom linom ivotu.
Znali su da mi je majka nedavno umrla u domu staraca. Posle toga
vodili su istragu u Marengu. Isledni organi saznali su da sam pokazao
bezoseajnost na dan majine sahrane. Razumejte, ree moj
advokat, malo mi je neprijatno da vas o tome pitam, ali to je vrlo
vano, i bie jak dokaz za optubu ako ne budem mogao nita
odgovoriti. Hteo je da mu pomognem. Upita me da li sam tog dana
bio mnogo alostan. Ovo pitanje me vrlo zaudi i uini mi se da bi i meni
bilo vrlo neprijatno kad bih ga nekome postavio. Ipak mu odgovorih
da sam se odvikao da sam sebi postavljam pitanja i da mi je teko da
mu o tome neto kaem. Nema sumnje, voleo sam majku, ali to nita
ne znai. Sva zdrava bia poelela su, vie ili manje, smrt onima koje su
voleli. Vrlo uzbudjen, advokat me prekide. Traio je od mene da mu
obeam da to neu rei ni na sasluanju ni pred islednikom. Medjutim,
objasnih mu da sam po prirodi takav i da zbog fizikih potreba esto
potiskujem svoja oseanja. Na dan majine sahrane bio sam vrlo umoran
i spavalo mi se. Zbog toga se nisam obazirao na ono to se dogadja.
Ono to sam mogao pouzdano da mu kaem bilo je da bih vie voleo
da majka nije umrla. Ali moj advokat nije bio s tim zadovoljan. Rekao
mi je: To nije dovoljno.
Razmiljao je. Zatim me upita moe li da kae da sam toga dana vladao
svojim prirodnim oseanjima. Odgovorio sam mu: Ne, jer to nije
20
tano. Pogledao me nekako udno, kao da sam mu se pomalo gadio.
Skoro zlurado mi ree da e upravnik i osoblje u domu u svakom sluaju
biti sasluani kao svedoci i da bi mi to moglo napraviti gadnu
nepriliku. Skrenuo sam mu panju da ova pria nema veze s mojim
sluajem, ali mi on samo odgovori da se po svemu vidi da nikada nisam
imao posla sa sudom.
Otiao je ljutita izgleda. Hteo sam da ga zadrim i da mu objasnim da
elim njegovu simpatiju, ne da bi me bolje branio, ve, ako mogu tako
da kaem, obinu ljudsku simpatiju. Naroito zbog toga to sam
primetio da sam ga doveo u nepriliku. Nije me shvatao i malo se na me
naljutio. Bila mi je elja da ga ubedim da sam ja, kao i svi ostali,
potpuno obian ovek. Ali sve to, u stvari, ne bi bilo od velike koristi i
odustao sam od toga, jer me je mrzelo.
Malo potom ponovo me odvedoe pred islednika. Bilo je dva sata po
podne i ovaj put je njegova kancelarija bila puna svetlosti koju je
prozirna zavesa ublaavala. Bilo je vrlo toplo. Ponudi mi da sednem i
utivo mi saopti da je moj advokat spreen i nije mogao da dodje.
Medjutim, ja sam imao pravo da ne odgovaram na njegova pitanja i da
saekam da moj advokat bude prisutan. Rekoh da mogu sam da
odgovaram. On pritisnu prstom dugme na stolu. Udje jedan mlad
pisar i namesti se gotovo iza mojih ledja.
Obojica smo se udobno rairili u naslonjaama. Sasluavanje poe.
Najpre mi ree da su me ocrtali kao oveka utljiva i povuena karaktera,
i hteo je da zna ta ja o tome mislim. Odgovorih: To je zato to nemam
nikada neto naroito da kaem. Zato utim. Kao i prvi put, on se
nasmeja i priznade da je to najbolji razlog, i dodade: Uostalom, nije
vano. Zatim uuta, pogleda me, naglo ustade i brzo mi ree:
Interesujete me samo vi. Nisam dobro shvatio ta je time mislio i
nisam nita odgovorio. Ima neto, dodade, to mi u vaem delu nije
jasno. Siguran sam da ete mi pomoi da to razumem. Rekao sam da
je to sve vrlo prosto. Natera me da mu opiem taj dan. Izneo sam ono
to sam ve ispriao: Remon, plaa, kupanje, svadja, ponovo plaa,
mali izvor, sunce i pet revolverskih hitaca. Pri svakoj reenici govorio
je: Dobro, dobro. Kad sam doao do ispruenog tela, sloio se
rekavi: U redu. Ali meni je dosadilo da tako ponavljam istu priu i
inilo mi se da nikada nisam toliko govorio.
Posle kraeg utanja, on ustade i ree da eli da mi pomogne, da ga
interesujem, i da e s bojom pomoi uiniti neto za mene. Ali pre toga
eli da mi postavi nekoliko pitanja. Bez ikakvog uvoda upita me da li
sam voleo majku.
Odgovorih: Da, kao i svaki ovek, a pisar, koji je do tada ravnomerno
kucao na maini, verovatno je pogreio dirku, jer se zbunio pa je
morao da se vrati natrag. Jo uvek bez ikakve logike sudija mi postavi
pitanje da li sam pet revolverskih hitaca opalio jedan za drugim.
Promislio sam i potvrdio da sam najpre opalio samo jedan, a posle
nekoliko sekundi jo etiri. Zato ste ekali izmedju prvog i drugog
hica? upita on. Jo jednom sam video uarenu plau i osetio kako mi
sunce pali elo. Ali ovog puta nita ne odgovorih. Za vreme tiine koja
je zavladala sudija je izgledao uznemiren. Seo je, poeo da mrsi kosu,
nalaktio se na pisai sto i udna izgleda nagnuo se malo prema meni.
Zato, zato ste pucali na telo koje je lealo na zemlji? I tu opet
nisam znao ta da odgovorim. Sudija prodje rukama preko ela i
ponovi pitanje malo izmenjenim glasom: Zato? Treba da mi to
kaete. Zato? I dalje sam utao.
Iznenada ustade, podje krupnim koracima prema dnu kancelarije i
otvori jednu fioku u ormanu za akta. Izvadi iz nje srebrno raspee,
kojim je vitlao idui prema meni. I potpuno izmenjenim, skoro
drhtavim glasom, uzviknu: Poznajete li ovoga ovde? Rekoh: Da,
21
svakako. Tada mi brzo i vatreno ree da on veruje u boga i da je
ubedjen da nijedan ovek ne moe biti toliko grean da mu bog ne bi
oprostio, ali da bi za to trebalo da ovek svojim kajanjem postane kao
dete sa duom istom i spremnom da sve primi. itavim telom nagnuo
se preko stola. Mahao je raspeem skoro iznad moje glave. Da pravo
kaem, teko sam pratio njegova mudrovanja, pre svega zbog toga to
mi je bilo vruina i to je u njegovoj kancelariji bilo velikih muva koje su
mi sletale na lice, a, najzad, i zbog toga to sam ga se malo bojao.
Istovremeno sam shvatao da je sve to smeno, jer, najzad, ja sam bio
zloinac. On ipak nastavi. Unekoliko sam shvatio da, prema njegovom
miljenju, postoji samo jedna nejasna taka u mom priznanju, injenica
da sam ekao da po drugi put opalim iz revolvera. Sve ostalo je bilo u
redu, ali ovo mu nije ilo u glavu.
Htedoh da mu kaem da nije u pravu to je toliko uporan: poslednja
taka nije bila toliko vana. Medjutim, on me prekinu i poslednji put
opomenu, uspravivi se u svoj svojoj visini i pitajui me da li verujem u
boga. Odgovorih da ne verujem. On sede negodujui. Dobaci mi da je
to nemogue, da svi ljudi veruju u boga, ak i oni koji se odvraaju od
njega. To je bilo njegovo uverenje i, ako bi ikada u njega posumnjao,
njegov ivot ne bi vie imao smisla. Hoete li, uzviknu on, da mi
ivot izgubi svaki smisao? Po mom miljenju, to me se nije ticalo i ja
sam mu to rekao. Ali on je ve preko stola primicao Hrista mojim
oima i bezumno vikao: Ja sam hrianin. Molim da ti ovaj ovde
oprosti tvoje grehe. Kako moe da ne veruje u onoga koji je stradao
za tebe? Primetih da me oslovljava sa ti, ali bi mi svega dosta.
Vruina je bila sve vea. Kao i uvek kad sam eleo da se otresem
nekoga koga s tekom mukom sluam, pravio sam se kao da
odobravam. Na moje zaprepaenje, on je likovao: Vidi, vidi, govorio
je. Zar ne, ti veruje i ti e mu se poveriti. Naravno, jo jednom sam
rekao da ne verujem. On se ponovo svali u naslonjau.
Izgledao je vrlo umoran. Neko vreme je utao dok je maina, koja je
stalno pratila na razgovor, zavravala poslednje reenice. Zatim me
paljivo i pomalo tuno pogleda i promrmlja: Duu tako okorelu kao
to je vaa nikada nisam video. Zloinci koji bi se nali preda mnom
uvek bi zaplakali pred ovom slikom bola. Htedoh da mu odgovorim
da je to bilo ba zbog toga to su bili zloinci. Ali pomislih da sam i ja
isto to i oni. To je bila misao na koju se nisam mogao priviknuti. Tada
se sudija podie kao da je hteo da mi stavi do znanja da je sasluavanje
zavreno. Upita me samo, malo umorna izgleda, alim li svoj in.
Razmislih i rekoh da oseam vie nelagodnost nego istinsko kajanje.
Imao sam utisak da me nije razumeo. Ali tog dana stvari nisu krenule
dalje.
Posle toga sam esto vidjao istranog sudiju. Sada me je uvek pratio
advokat. Sveli su sve na to da tano utvrde izvesne take u mojim
ranijim iskazima. Ili je sudija raspravljao s advokatom o iskazima
svedoka. Ali, u stvari, u tim trenucima nikada se nisu bavili mnome. U
svakom sluaju, malo-pomalo, ton sasluavanja se izmenio. inilo mi
se da se sudija vie ne interesu je za mene i da je, u neku ruku, odredio
svoj stav u mom sluaju. Nije mi vie govorio o bogu, i nikada ga vie
nisam video tako uzbudjena kao prvog dana. Rezultat svega toga bio
je da su nai razgovori postali srdaniji. Nekoliko pitanja, malo
razgovora s advokatom, i sasluanje je bilo gotovo. Stvar se, prema
izjavi samog sudije, odvijala svojim tokom. Neki put, opet kad bi se
razgovor kretao u optim okvirima, umeali bi i mene. Poinjao sam da
diem. U tim asovima nije bio zao prema meni. Sve je bilo tako
prirodno, tako dobro uredjeno i tako jednostavno izvedeno da sam
stekao neobian utisak da sam lan porodice. I posle jedanaest
meseci, koliko je trajala istraga, mogu da kaem kako sam se gotovo
udio da se nikada nisam niemu toliko radovao kao ovim retkim
trenucima kad bi me sudija ispratio do vrata svoje kancelarije tapui
22
me po ramenu i govorei srdano: Za danas dosta, gospodine
antihriste. Potom su me predavali u ruke andarma.
II
Ima stvari o kojima nikada nisam voleo da govorim. Kad sam dopao
zatvora, shvatio sam ve posle nekoliko dana da neu voletida
govorim o ovom delu svoga ivota.
Kasnije nisam pridavao vanosti ovom oseanju neprijatnosti. Prvih
dana, u stvari,nisam ni bio u zatvoru: nekako neodredjeno
ekivao sam da se neto novo dogodi. Sve je poelo tek od
Marijine prve i jedine posete. Onog dana kad sam primio njeno pismo
(rekla mi je da joj zabranjuju da me poseuje jer mi nije ena), od tog
dana osetio sam da mi je elija dom i da se tu moj ivot zaustavio. Na
dan mog hapenja zatvorili su me najpre u jednu sobu u kojoj je ve
bilo nekoliko zatvorenika, veinom Arapa. Smejali su se videvi me.
Zatim su me upitali ta sam uinio. Rekoh im da sam ubio jednog
Arapina, i oni su zautali. Malo kasnije spustila se no. Objasnili su mi
kako da namestim asuru na kojoj je trebalo da spavam. Kad se uvije
jedan kraj, moe se napraviti valjkast jastuk. Cele noi stenice su mi
milele po licu. Posle nekoliko dana izdvojili su me u samicu, gde sam
spavao na drvenom leaju. Imao sam jednu kiblu, i gvozdeni
umivaonik. Zatvor se nalazio sasvim visoko iznad grada i kroz mali
prozor mogao sam da vidim more; Jednog dana kad sam se uhvatio za
reetke na prozoru, ispruivi lice prema svetlosti, udje uvar i ree mi
da imam posetu. Pomislih da je Marija. I zaista je bila ona.
Da bih doao do sobe za prijem poseta, poao sam jednim dugim
hodnikom, zatim stepenicama i najzad jo jednim hodnikom. Udjoh u
jednu vrlo veliku dvoranu osvetljenu irokim prozorom. Dvorana je
bila podeljena u tri dela dvema reetkama, koje su je po duini
presecale. Izmedju dveju reetaka nalazio se prostor od osam do
deset metara, koji je delio posetioce od zatvorenika. Preko puta mene
spazili Mariju u njenoj prugastoj haljini i preplanula lica. S moje strane
bilo je desetak zatvorenika, veina Arapa. Marija je bila okruena
Mavarkama i nalazila se izmedju dve posetiteljke: male starice,
stisnutih usana, odevene u crno, i krupne, gologlave ene, koja je
govorila vrlo glasno i mlatarala rukama. Zbog rastojanja izmedju
reetaka, posetioci i zatvorenici bili su prinudjeni da gotovo viu. im
sam uao, od graje koja je odjekivala izmedju visokih, golih zidova
i dvorane, od otre svetlosti koja se s neba sputala na stakla i odbijala
u dvorani, zavrte mi se u glavi. Moja elija bila je mnogo tia i mranija.
Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se prilagodim. Najzad mi je ipak
polo za rukom da svako lice razaznam jasno i odvojeno na dnevnoj
svetlosti. Primetih da jedan uvar sedi na kraju hodnika izmedju dve
reetke. Veina arapskih zatvorenika, kao i njihove porodice, uali su
jedni preko puta drugih. Oni nisu vikali. Uprkos graji, uspevali su da se
medjusobno sporazumevaju iako su sasvim tiho govorili. Njihovo
potmulo mrmljanje, koje je dolazilo odozdo, stalno je pratilo
razgovore koji su se ukrtali iznad njihovih glava. Sve sam to brzo
zapazio idui prema Mariji. Priljubljena uz reetku, smeila se na silu.
Uinila mi se vrlo lepa, ali nisam smeo da joj to kaem. Dakle? ree
mi vrlo glasno. Tu sam, dakle. Kako si, ima li sve to eli? Da,
sve.
Uutasmo, i Marija se stalno smeila. Ona krupna ena dovikivala je
neto mome susedu, po svoj prilici svome muu, plavom, krupnom
oveku, otvorena pogleda. Izgleda da su nastavljali ve zapoeti
razgovor. ana nije htela da ga uzme vikala je iz sveg glasa. Da,
23
da, odgovarao je ovek. Rekla sam joj da e ga ponovo uzeti, im Ona je otila dok je neki ovek sa eirom u ruci uao i zauzeo njeno
izadje, ali ona ga nije htela uzeti. mesto. Uvedoe jo jednog zatvorenika i oni su ivo, ali poluglasno
razgovarali, jer je u prostoriji ponovo zavladala tiina. Dodjoe po mog
Marija, sa svoje strane, doviknu da me Remon pozdravlja i ja rekoh: suseda s desne strane, a njegova mu ena ree, ne sputajui glas, kao
Hvala. Ali moj glas prigui glas suseda, koji je pitao: kako mu je. da nije primetila da vie ne treba da vie: uvaj se i pazi. Zatim dodje
Njegova ena se nasmeja i ree da se nikad nije bolje oseao. Moj red na mene. Marija mi posla poljubac. Okrenuh se jo jednom pre no
sused s leve strane, omalen mladi, nenih ruku, nita nije govorio. to sam otiao. Licem prislonjenim uz reetku i s onim istim razvuenim
Primetio sam da stoji prema starici i da se oboje netremice gledaju. i grevitim osmehom stajala je nepomino.
Nije bilo vremena da ih due posmatram, jer mi Marija doviknu da
nikada ne treba gubiti nadu. Rekoh: Da. Pogledah je, i u isto vreme Ubrzo posle toga mi je pisala. I upravo od tog trenutka zapoelo je ono
poeleh da joj stegnem ramena ispod haljine. Poeleh onu finu put i o emu nikada nisam voleo da govorim. Na svaki nain, ni u emu ne
ne bi mi jasno emu bih se nadao sem njoj. Bilo je to sigurno ono to je treba preterivati, i meni je to bilo lake nego drugima. Najtee od
i sama Marija htela rei, jer se neprestano smeila. Video sam samo svega bilo mi je u prvo vreme moga zatvora to to sam mislio kao
blesak njenih zuba i male bore oko oiju. Ona mi jo jednom doviknu: slobodan ovek. Zaeleo bih, na primer, da se nadjem na obali i da
Izai e i venaemo se! Odgovorih: Misli, ali samo da neto sidjem ka moru. Kada bih zamislio kako mi prvi talasi ume ispod nogu
kaem. Ona tada na brzinu i isto tako glasno dobaci da u biti i telo ulazi u vodu i u tome ponovo naao slobodu, osetio bih koliko su
oslobodjen i da emo ponovo ii na kupanje. Ona druga ena, mi zidovi tamnice tesni. Ovo je trajalo nekoliko meseci. Posle ovoga
medjutim, takodje se drala i govorila da je ostavila kotaricu u mislio sam samo kao zatvorenik. ekao sam svakodnevnu etnju na
prijavnici. Nabrajala je sve to je u nju strpala. Sve je to trebalo koju sam odlazio u dvorite, ili posetu advokata. Ostalo vreme
proveriti, jer je sve to bilo vrlo skupo. Moj drugi sused i njegova majka rasporedjivao sam vrlo dobro. U to vreme esto sam razmiljao da bih
stalno su se gledali. Tihi agor Arapa nastavljao se ispod nas. Izgledalo se, kad bi me primorali da ivim u stablunekog suvog drveta i da
je da svetlost spolja sve vie nadire kroz prozore.Neto sam se slabo se niim ne bavim osim da gledam nebo iznad sebe,
oseao i hteo sam da podjem. Graja mi je smetala. S druge strane, malo-pomalo i na to navikao. ekao bih da ptice polete ili oblaci da se
eleo sam da to vie iskoristim Marijino prisustvo. Ne znam koliko je sretnu kao to sam ovde ekao udne kravate svog advokat
vremena prolo. Marija mi je govorila o tome ta radi i dalje se a ili kao to sam u onom drugom svetu strpljivo oekivao subotu
neprestano smejala. Mrmljanje, uzvici, razgovori, sve se to slivalo u da obgrlim Marijino telo. Ali kada bih dobro razmislio, ja se nisam
jedno. Jedino tiho ostrvce pored mene bili su onaj omalen mladi i nalazio u suvom stablu. Bilo je nesrenijih od mene. Tako je i moja
starica koji su se samo gledali. Postepeno su odvodili Arape. Skoro svi majka mislila i esto je ponavljala da se ovek, na kraju krajeva, na sve
umuknue im je prvi iziao. Starica se primae reetkama i u taj tren privikne.
uvar dade znak njenom sinu. Ovaj ree: Do vidjenja, majko, a ona
prui ruku izmedju dve reetke da bi mu lagano i to due mahala. Uostalom, obino nisam iao tako daleko. Prvi meseci bili su teki. Ali
upravo napor koji sam morao da uloim, pomogao mi je da ih

24
prebrodim. Muila me je, na primer, elja za enom. Bilo je to sasvim
prirodno, bio sam mlad. Nikada nisam mislio ba na Mariju. Ali sam
mislio toliko na enu, na ene, na sve one koje sam poznavao ili koje
sam u izvesnim prilikama voleo, tako da mi je elija bila puna svih tih
lica i svih mojih elja. To me je, u izvesnom smislu, izbacivalo iz
ravnotee. U drugom, opet, to mi je prekraivalo vreme. Uspeo sam,
najzad, da zadobijem naklonost efa uvara, koji je za vreme ruka
pratio kuvara. Prvi mi je on govorio o enama. Rekao mi je da je to
prva stvar na koju se svi ale. Odgovorio sam mu da sam i ja kao i oni i
da smatram takav postupak nepravednim. Ali upravo zbog toga vas i
stavljaju u zatvor. Kako, zbog toga? Pa da, sloboda, to je to.
Liavaju vas slobode. Nikada nisam o tome razmiljao. Sloio sam se s
njim: To je istina, rekoh mu, jer u emu bi se inae sastojala
kazna? Da, vi razumete stvari. Ostali ne. Medjutim, oni se snalaze
kako znaju. uvar je zatim otiao.
Postavljalo se takodje i pitanje cigareta. Kad su me zatvorili, uzeli su
mi kai, uzice za cipele, manu i sve to sam imao u depovima,
naroito cigarete. Kad sam ve bio u eliji, traio sam da mi ih vrate.
Rekoe mi da je to zabranjeno. Prvih dana bilo mi je vrlo teko. To me
je, moda, najvie slomilo. Sisao sam komadie drveta koje sam kidao
od dasaka kreveta. Celog dana stalno mi je bilo muka. Nisam shvatao
zato me liivaju neega to nikome ne teti. Tek kasnije sam razumeo
da je to sastavni deo kazne, ali tada sam se ve bio odvikao od puenja
i ta kazna za mene nije vie postojala.
Osim ovih neprijatnosti, nisam bio suvie nesrean. Sve se sastojalo,
jo jednom da kaem, u tome kako da utuem vreme. Od trenutka kad
sam, najzad, postao svestan da treba iveti od uspomena, nisam se
vie uopte dosadjivao. Ponekad bih razmiljao o svojoj sobi i u mati
bih poao iz jednog njenog kutka da se, brojei sve to mi se nalazilo
na putu, ponovo u njega vratim. U prvo vreme bilo je to brzo gotovo,
ali uvek kada bih to ponovio, trajalo bi neto due. Ovo stoga jer bi se
priseao svakog komada nametaja i na svakom komadu svakog
predmeta koji se na njemu nalazio, a na svakom predmetu svih
sitnica, i medju svim tim sitnicama, svih ukrasa, pukotina ili okrnjenog
ruba, njihovih boja ili finoe. U isto vreme trudio sam se da ne izgubim
vezu sa svojim inventarom, da napravim potpun popis. Tako sam posle
nekoliko nedelja provodio itave sate samo u nabrajanju svega to se
nalazilo u mojoj sobi. Na taj nain, ukoliko sam vie razmiljao, utoliko
sam sve vie oivljavao u seanju nepoznate ili zaboravljene stvari.
Tada sam shvatio da bi ovek koji je iveo samo jedan dan mogao bez
muke da ivi sto godina u zatvoru. Imao bi dovoljno uspomena da mu
nikad ne bude dosadno. To je donekle neto vredelo.
Postavljalo se isto tako pitanje sna. U prvo vreme nou sam slabo
spavao, a danju nikako. Postepeno sam bolje spavao, i ak sam mogao
i danju da spavam. Mogu rei da sam poslednjih meseci spavao po
esnaest do osamnaest sati dnevno. Ostajalo mi je dakle est sati da
utroim za jelo, prirodne potrebe, uspomene i priu o ehoslovaku.
Izmedju slamarice i dasaka kreveta naao sam neko pare starih
novina, gotovo prilepljeno za tkaninu, poutelo i providno. Na njemu
se prialo o nekom dogadjaju kome je nedostajao poetak, ali koji se
morao dogoditi negde u ehoslovakoj. Jedan ovek otputovao je iz
nekog ekog sela u nameri da se obogati. Posle dvadeset i pet godina
vratio se sa enom i detetom kao bogat ovek. Njegova majka i sestra
drale su hotel u njegovom rodnom mestu. Da bi ih iznenadio, ostavio
je enu i dete u nekom drugom hotelu, a sam je otiao majci koja ga,
kad je doao, nije prepoznala. Da bi se naalio, dodje na pomisao da
kod njih najmi sobu. Pokazao im je svoj novac. Da bi ga opljakale,
majka i sestra ga ubiju nou udarcima ekia i telo bace u reku. Izjutra je
dola ena, i, ne znajui nita o svemu, otkrije ko je putnik. Majka se
obesi. Sestra skoi u bunar. Mora da sam ovu priu proitao hiljadu
25
puta. S jedne strane, bila je neverovatna, s druge, prirodna. U svakom
sluaju, smatrao sam da je to putnik malo i zasluio i da se nikada ne
treba aliti.
Vreme mi je prolazilo u snu, seanjima, itanju ove pripovetke i
smenjivanju svetlosti i mraka. itao sam da ovek u zatvoru izgubi,
najzad, svaku predstavu o vremenu. Za mene, medjutim, to nije imalo
mnogo znaaja. Nisam shvatio koliko dani mogu biti u isto vreme dugi i
kratki. Dugi, nesumnjivo, da ih ovek ispuni, ali toliko razvueni da su
se najzad slivali jedni u druge. Pri tome su gubili svoje ime. Rei jue ili
sutra bile su jedine koje su za mene imale neki smisao.
Kad mi jednog dana uvar ree da se tu nalazim ve pet meseci,
poverovao sam mu, ali ga nisam razumeo. Za mene je to bio stalno isti
dan, koji je plavio moju eliju i isti teki posao koji sam nastavljao. Tog
dana, po odlasku uvara, pogledao sam se u svoju gvozdenu porciju.
inilo mi se da moj lik ostaje ozbiljan ak i onda kad sam pokuavao da
mu se nasmeim. Zatresao sam ga ispred sebe. Osmehivao sam se, a
on je zadravao onaj isti strog i tuan izraz. Dan se bliio kraju, i to je
bio as o kome ne elim da govorim, as bez imena, u kome su se sa
svih spratova zatvora dizali veernji umovi i jo vie isticali u nemoj
tiini. Priao sam prozoriu i pri poslednjoj svetlosti jo jednom
posmatrao svoj lik. On je bio i dalje ozbiljan, i to nije nikakvo udo, jer
sam i ja u tom trenutku bio ozbiljan. Ali u isto vreme i prvi put posle
toliko meseci uo sam jasno zvuk svoga glasa. Poznao sam glas koji mi
je ve odavno odjekivao u uima i razumeo sam da sam za sve to
vreme sam sa sobom razgovarao. Tada sam se setio ta je govorila
negovateljica prilikom majine smrti. Ne, nije bilo izlaza i niko ne moe
da zamisli ta znae veeri u tamnicama.
III
Mogu rei da je uglavnom jedno leto vrlo brzo smenilo drugo. Znao
sam da e mi se s dolaskom prvih ega neto neoekivano dogoditi. Moj
sluaj bio je odredjen za poslednje zasedanje porotnikog suda, a ovo
se zavrava u junu. Pretres je poeo kad je napolju ve vladala ega.
Advokat me je uveravao da nee trajati due od dva ili tri dana. Sud e,
uostalom, dodao je on, uriti, jer vaa stvar nije najvanija. O jednom
oceubistvu raspravljae se odmah posle toga.
U pola osam izjutra dodjoe po mene i zatvorenika me kola odvezoe
u sud. Dva andarma uvedoe me u jednu zamraenu prostoriju. ekali
smo sedei kraj vrata, iza kojih su se uli glasovi, povici, pomeranje
stolica i sav onaj darmar koji me je podseao na sveanosti u gradskoj
etvrti kada posle koncerta uredjuju dvoranu da bi se moglo igrati.
andarmi mi rekoe da treba saekati sudije, a jedan od njih ponudi
mi cigaretu, koju odbih. Malo zatim on me upita da li me je strah.
Odgovorih mu da nije. Stavie, u izvesnom smislu me je interesovalo
da vidim neki proces. U ivotu mi se nikada slina prilika nije pruila:
Da, ree drugi andarm, samo sve to, na kraju krajeva, zamara.
Malo zatim u prostoriji odjeknu zvonce. Skinue mi lisice. Otvorie
vrata i odvedoe me do optuenike klupe. Dvorana je bila dupke
puna. Sunce je, i pored zavesa, ovde-onde prodiralo, a vazduh je bio
sparan. Prozori su bili zatvoreni. Seo sam, andarmi me okruie. Pred
sobom spazih red lica. Svi su me posmatrali: bi mi jasno da su to
porotnici. Ne bih, medjutim, mogao da kaem u emu su se razlikovali
jedni od drugih. Imao sam samo jedan utisak: naao sam se pred
nekom tramvajskom klupom i svi ovi nepoznati putnici vrebali su
pridolicu da bi na njemu otkrili neto smeno. Znam da je to bila
26
glupa pomisao, jer ovde nisu traili nita smeno, ve zloin. Razlika,
medjutim, nije velika, i u svakom sluaju ta mi je misao pala na um.
Malo su me, takodje, zbunili svi ti ljudi u ovoj zatvorenoj dvorani.
Ponovo sam razgledao sudnicu i nisam prepoznao nijedno lice. Ne
udim se to u prvi mah nisam shvatio da se sav ovaj svet gura da bi
mene video. Ljudi obino nisu vodili rauna o mojoj linosti. Trebalo je
napora da shvatim da sam ja bio taj koji sam izazvao toliko uzbudjenje.
Rekao sam andarmu: Koliko sveta! Ovaj mi odgovori da je to zbog
novina i pokaza mi grupu koja je stajala blizu stola iza klupe za
porotnike. Rekao mi je: Eno ih. Upitao sam: Koga? I on ponovi:
Novinara. Poznavao je jednog od novinara, koji ga tog trenutka
ugleda i uputi se prema njemu. Bio je to postariji ovek, simpatian i s
neto bora na licu. On se najsrdanije rukovao sa andarmom. Tada
sam primetio da se svi ti ljudi ovde sastaju, prijateljski obraaju jedni
drugima i razgovaraju kao u nekom klubu u kome se ovek osea
srenim to se naao medju ljudima iz istog kruga.
Objasnio sam sebi takodje udno oseanja da sam ovde kao neki uljez,
potpuno suvian. Novinar mi se u medjuvremenu obrati smeei se.
Ree mi da se nada da e se na kraju sve dobro zavriti. Zahvalih mu, a
on dodade: Znate, vau stvar smo malo naduvali. Leto je mrtva
sezona za novine. A samo va sluaj i onaj o oceubistvu neto vrede.
Zatim mi u grupi iz koje je doao pokaza jednog mladog oveka koji je
liio na ugojenu lasicu, sa velikim, crno uokvirenim naoarima. Ree mi
da je to specijalni dopisnik jednog pariskog lista: Uostalom, on nije
doao zbog vas. Ali poto mu je zadatak da izvetava o procesu
oceubistva, zatraili su od njega da telegrafie ujedno i o vaem
sluaju. Malo je trebalo da mu se na tome zahvalim. Pomislio sam
ipak da bi to bilo smeno. Srdano mi je mahnuo rukom i ostavio nas.
ekali smo jo nekoliko minuta.
Okruen mnogim kolegama, odeven u advokatsku togu, moj advokat
je takodje stigao. Otiao je do novinara i rukovao se s njima. alili su
se, smejali, izgledali vrlo zadovoljni, sve dok zvonce nije zazvonilo u
sudnici. Tada svi zauzee svoja mesta. Advokat mi pridje, stee mi ruku
i posavetova me da to krae odgovaram na pitanja koja mi budu
postavljena, da ne preduzimam nita na svoju ruku i da se u svemu
oslonim na njega.
Levo od mene uh kripu stolice koju je neko pomerio i ugledah
visokog, mravog oveka, odevenog u crveno, s lornjonom, koji je,
nametajui svoju togu, paljivo sedao. Bio je to dravni tuilac. Vratar
najavi dolazak porote. Dva ventilatora zazvrjae. Tri sudije, dvojica u
crnom, trei u crvenom, udjoe sa dosijeima i brzim koracima se
uputie prema podijumu koji je dominirao dvoranom. ovek u
crvenom platu sede u fotelju u sredini, stavi kapu ispred sebe, obrisa
maramicom malu elavu lubanju i izjavi da pretres poinje. Novinari su
ve drali svoja nalivpera u ruci. Svi su podjednako izgledali ravnoduni
i pomalo podrugljivi. Pa ipak, jedan od njih, mnogo mladji, obuen u
sivo odelo s plavom manom, stavio je svoje nalivpero ispred sebe i
gledao me. Na njegovom malo nepravilnom licu zapaao sam samo
dva bistra oka koja su me ispitivaki posmatrala ne izraavajui pri tom
nita odredjeno. Imao sam udnovat utisak da sam sebe posmatram.
Moda ba zbog toga, a i zato to nisam poznavao obiaje ovog mesta,
nisam dobro shvatio sve to se kasnije dogadjalo, izvlaenje porotnika
kockom, pitanja koja je predsednik postavljao advokatu,dravnom tu
iocu i poroti(svaki put bi se glave porotnika u isto vreme
okretale prema sudskom veu), brzo itanje optunice, u kojoj sam
prepoznao imena mesta i lica, i zatim opet nova pitanja advokatu.
Predsednik najavi da e se najpre pristupiti prozivanju svedoka. Vratar
proita imena koja privukoe moju panju. Primetio sam kako se iz
donedavna bezobline publike diu jedan po jedan, i zatim nestaju
27
kroz sporedna vrata, direktor i nastojnik doma staraca, Tomas Perez,
Remon, Mason, Salamano i Marija. Preplaena, ona mi neprimetno
dade znak. udio sam se samom sebi kako ih ranije nisam spazio,
kada, uvi svoje ime, poslednji ustade Selest. Poznadoh pored njega
stariju enicu iz restorana, strogog i odlunog dranja. Ona me je ivo
posmatrala. Nije bilo vremena da o tome neto razmiljam jer je
predsednik uzeo re. Najavio je da e poeti pravi pretres i da smatra
suvinim da publici preporui da bude mirna. On je, prema njegovim
reima, ovde da nepristrasno rukovodi pretresom jednog sluaja koji
eli objektivno da razmotri. Presuda koju e izrei porota bie pravedna,
a u sluaju da dodje do bilo kakvog nereda, dvorana e biti ispranjena.
Vruina je bivala sve vea i ja primetih kako se prisutni u dvorani hlade
novinama, ija je izguvana hartija utala. Predsednik dade znak i
vratar donese tri lepeze od pletene slame koje tri sudije odmah
upotrebie.
Moje sasluavanje poe odmah. Predsednik me je mirno ispitivao,
tavie, kako mi se inilo, s izvesnom notom srdanosti. Jo jednom
morao sam da ponovim sve generalije, pa i pored toga to me je to
ozlojedilo, mislio sam da je to u sutini sasvim prirodno, jer bi to bio
suvie ozbiljan prestup ako bi se sudilo jednom oveku umesto
drugom. Predsednik je zatim priao o onom to sam uinio i posle svake
tree reenice obraao mi se sa: Je li tako? Svaki put, prema
uputstvima advokata, ja bih odgovorio: Da, gospodine predsednie.
To je dugo trajalo, jer je predsednikovo prianje bilo vrlo iscrpno. Za
sve to vreme novinari su pisali. Oseao sam poglede onog najmladjeg
medju njima i one male ene automata. Tramvajska klupa bila je sva
okrenuta prema predsedniku. On je kaljao, listao po dosijeu i hladei
se, okretao se prema meni.
Ree mi da sada treba da mi postavi nekoliko pitanja koja, na izgled,
nemaju neposredne veze s mojim sluajem, ali koja su, moda, s njim
vrsto povezana. Shvatio sam da e opet govoriti o meni, i u isto
vreme osetio sam koliko mi je to neprijatno. Postavi mi pitanje zato
sam majku smestio u dom. Odgovorio sam mu da sam to uinio zato
to nisam imao novaca da uzmem nekog ko bi je uvao i negovao. On
me upita da li mi je to lino teko padalo i ja mu odgovorili da ni mama
ni ja nismo vie jedno od drugog nita oekivali, uostalom, ni od koga, i
da smo se oboje ve bili navikli na na novi ivot. Predsednik na ovo
ree da ne eli due na ovome da se zadrava i upita dravnog tuioca
ima li neko pitanje da mi postavi.
Okrenut upola ledjima i ne gledajui me, ovaj izjavi da bi, s
predsednikovom dozvolom, eleo da zna jesam li se na izvor vratio
potpuno sam i u nameri da ubijem Arapina. Ne, odgovorih. Zato
je onda bio naoruan i zato se vratio ba na to mesto? Odgovorio
sam da je to bilo sluajno. Zlobno naglasivi, dravni tuilac primeti:
Za sada toliko! Posle ovoga bio je malo zbunjen, meni se bar tako
uinilo. A nakon kratkog dogovora predsednik izjavi da se pretres
prekida i zbog sasluanja svedoka odlae za posle podne.
Nisam imao vremena da razmiljam. Odvedoe me, popee u
zatvorenika kola i otpratie u zatvor, gde sam jeo. Odmah zatim, ba
kad sam osetio da sam umoran, doli su ponovo po mene; sve se
ponovilo i naao sam se u istoj dvorani pred istim licima. Samo je
vruina bila jo vea i, kao nekim udom, svi porotnici, dravni tuilac,
moj advokat i nekoliko novinara, takodje su drali slamnate lepeze.
Mladi novinar i ona enica stalno su bili tu. Oni se nisu hladili i
neprestano su me nemo gledali.
Obrisao sam znoj to mi je oblivao lice i tek kad sam uo da pozivaju
upravnika doma staraca, bio sam svestan mesta i sama sebe.
28
Postavie mu pitanje da li se majka alila na mene i on ree da jeste, ali
da je to bila neka udna navika ljudi iz doma da se ale na svoju
rodbinu. Predsednik je zahtevao da tano navede da li mi je zamerala
to sam je smestio u dom staraca i upravnik potvrdi da jeste. Na drugo
pitanje odgovori da je bio zaprepaen mojim mirom na dan majine
sahrane. Upitae ga ta podrazumeva pod mirom. Upravnik tada obori
oi i izjavi da nisam hteo da vidim majku, da nisam ni suzu pustio, i da
sam odmah posle sahrane, ne zadravajui se na grobu, otiao. Jo
neto ga je naroito iznenadilo: nametenik pogrebnog zavoda rekao
mu je da nisam znao majine godine. Posle ovog nasta tiina i
predsednik ga upita da li je to o meni govorio. Kako upravnik nije
razumeo pitanje, ovaj mu ree: To je zakon. Predsednik zatim
postavi pitanje dravnom tuiocu ima li da postavi neko pitanje
svedoku. A ovaj uzviknu: O, ne, to je dovoljno, tako glasno i s takvim
pobednikim pogledom prema meni da sam prvi put posle toliko
godina osetio glupu elju da zaplaem, jer sam oseao koliko su me
prezirali svi ti ljudi.
Poto upita porotu i mog advokata da li oni imaju da postave neko
pitanje, predsednik predje na sasluavanje nastonjika. Za njega, kao i
za sve ostale, ponovila se ista ceremonija. Prilazei, nastojnik me
pogleda i odvrati pogled. Odgovarao je na pitanja koja su mu
postavljali. On takodje ree da nisam hteo da vidim majku, da sam
puio, spavao i pio belu kafu. Osetih tada neto to je uzbudilo celu
dvoranu i prvi put shvatih da sam kriv. Zatraie da nastojnik ponovi
priu o beloj kafi i cigareti. Dravni tuilac me je posmatrao s ironijom
u oima. Moj advokat upita tada nastojnika da li je i on sa mnom puio.
Na ovo dravni tuilac planu: Ko je ovde zloinac i kakve su to metode
koje se sastoje u tome da kaljaju svedoke optube u nameri da se
obezvrede iskazi koji, uprkos svemu, ostaju teki. I pored svega toga,
predsednik zatrai od nastojnika da odgovori na pitanje. Stari
zbunjeno ree: Znam da sam pogreio, ali nisam smeo da odbijem
cigaretu koju mi je gospodin ponudio. Na kraju i mene zapitae
imam li ta da dodam. Nita, odgovorih, osim to da je svedok u
pravu. Istina je da sam mu ponudio cigaretu. Nastojnik me tada
pogleda malo zaudjeno i sa zahvalnou. Donekle je oklevao, a zatim
ree da mi je on ponudio belu kafu. Moj je advokat glasno likovao i
izjavio da e to porotnici imati u vidu, na ta dravni tuilac zagrme
iznad naih glava i ree: Da, gospoda porotnici e to imati u vidu, i
donee zakljuak da je tudj ovek mogao da ponudi kafu, ali je trebalo
da je sin odbije pred telom one koja mu je dala ivot. Nastojnik se
vrati na svoje mesto.
Kad dodje red na Tomasa Pereza, vratar ga, pridravajui, dovede pred
sudije. Perez ree da je dobro poznavao moju majku i da me je svega
jedanput video, i to na dan njene sahrane. Upitae ga ta sam radio
toga dana, a on im odgovori: Bilo mi je, razumejte, mnogo teko,
nita dakle nisam video. Tuga me je spreavala da ita vidim. Za mene
je to bila teka tuga. ak sam se i onesvestio. Gospodina, prema tome,
nisam mogao da vidim. Dravni tuilac ga upita da li
me je bar video da plaem. Perez odgovori da nije. Na ovo dravni
tuilac dodade: Gospoda porotnici e ovo imati u vidu. Moj advokat
se razljuti. Tonom koji mi se uini preteranim on upita Tomasa Pereza:
Da li je video da nisam plakao. Perez odgovori: Ne. Publika se
smejala, a moj advokat, zavrnuvi rukave, odluno ree: To je slika
ovog procesa. Sve je i nita nije istina! Lice dravnog tuioca postade
bezizrazno i on je za to vreme olovkom ovla dodirivao stranice svojih
dosijea.
Posle pet minuta prekida, kada mi je moj advokat saoptio da se sve
najbolje odvija, sasluali su Selesta, koga je navela odbrana. Odbrana,
to sam bio ja. Selest je s vremena na vreme pogledavao prema meni i
okretao panama eir u rukama. Imao je na sebi novo odelo, koje je
oblaio kada je ponekad sa mnom nedeljom odlazio na konjske trke.
29
ini mi se da nije mogao da stavi okovratnik, jer je imao samo jedno
bakarno dugme kojim je zakopao koulju. Upitae ga jesam li ja bio
njegova muterija i on odgovori: Da, ali i prijatelj; ta misli o meni, a
on odgovori da sam ovek; ta podrazumeva pod tim, on izjavi da svi
znaju ta to znai; da li je zapazio da sam povuen, on priznade da sam
govorio samo onda kad sam imao ta da kaem. Dravni tuilac ga
upita da li sam redovno plaao hranu. Selest se nasmeja i ree: Medju
nama to su bile sitnice. Upitae ga zatim ta misli o mom zloinu. On
tada stavi ruku na ogradu i videlo se da je neto pripremio. Rekao je:
To je, po mom miljenju, nesrea. Ceo svet zna ta je to nesrea. Od
toga se ne moete braniti. Za mene je, dakle, to nesrea. Nameravao
je da nastavi, ali mu predsednik ree da je dosta i da mu zahvaljuje.
Selest se malo zbuni, ali ipak dodade da bi eleo jo da govori.
Zatraie da bude kratak, i on jo jednom ponovi da je to nesrea. Na
ovo mu predsednik ree: Da, to se razume, ali mi smo ovde da sudimo
o nesreama ove
vrste. Hvala vam jo jednom. Kao da je iscrpao sve svoje znanje i svu
svoju dobru volju, Selest se okrenu prema meni. Uinilo mi se da mu
oi sijaju i usne podrhtavaju. Izgledalo je kao da me pita ta bi jo
mogao uiniti. Nita ne rekoh, ne uinih nikakav pokret, ali prvi put u
ivotu poeleh da zagrlim oveka. Predsednik mu jo jednom naredi da
napusti ogradu. Selest ode i sede na svoje mesto u sudnici. Nagnut
malo napred, s laktovima na kolenima, s panama eirom u rukama,
sluajui sve to se govorilo, on do kraja pretresa ostade tamo. Udje
Marija. Na glavi je imala eir i bila je i sada lepa, ali ja sam je vie
voleo kad je bila gologlava. S mesta na kome sam se nalazio nazirao
sam njene male grudi i poznao njenu donju punaku usnu. Izgledala je
vrlo nervozna. Odmah je upitae otkad me poznaje. Ona naznai
vreme kada je kod nas radila. Predsednik je hteo da sazna kakvi su bili
njeni odnosi sa mnom. Ona ree da je bila moja prijateljica. Na drugo
pitanje odgovori da je istina da je trebalo da se za mene uda.
Predsednik, koji je prelistavao neki dosije, iznenada je upita otkad
traje naa veza. Ona izgovori datum. Dravni tuilac ravnoduno
primeti da mu se ini da je to bilo sutradan po smrti majke. Zatim
pomalo ironino ree da ne bi hteo due da se zadrava na tom
osetljivom pitanju, da sasvim shvata Marijine obzire, ali (glas mu ovde
postade oporiji) dunost mu nalae da se uzdigne iznad uobiajenih
drutvenih obzira. Zamolio je Mariju da u kraim crtama opie dan kad
sam je upoznao. Marija nije htela da odgovara, ali na uporno traenje
dravnog tuioca ispria o naem kupanju, odlasku u bioskop i povratku
u moj stan. Dravni tuilac ree da je posle Marijinih izjava na
sasluanju pregledao programe toga dana. Dodao je da e sama
Marija kazati koji se film tada prikazivao. I zaista, skoro bezbojnim
glasom, ona ree da je to bio jedan Fernandelov film. im je ovo
izgovorila, u dvorani zavlada potpuna tiina. Vrlo ozbiljan, i glasom koji
mi se uinio zaista uzbudjen, pokazujui prstom u mene, dravni tuilac
lagano izusti: Gospodo porotnici, sutradan po smrti svoje majke, ovaj
ovek otiao je na kupanje, upustio se u nedozvoljen odnos i otiao da
se, gledajui jedan komian film, nasmeje. Nemam vie nita da vam
kaem. Seo je, dok je okolo i dalje vladala tiina. Marija, medjutim,
iznenada zajeca i ree da sve to nije bilo tako, da je postojalo neto
drugo, da su je primorali da kae suprotno onome to je mislila, da me
dobro poznaje i da nita rdjavo nisam uinio. Na predsednikov mig,
vratar je izvede, sudjenje se nastavi.
Posle toga jedva su sasluali Masona, koji izjavi da sam poten ovek i
dodao bih ak estit ovek. I Salamana su jedva sasluali kad ih je
podsetio da sam bio dobar prema njegovom psu i kad je odgovarao na
jedno pitanje o mojoj majci i meni izjavivi da nita vie nisam imao da
kaem majci i da sam je stoga smestio u dom. Treba razumeti,
govorio je Salamano, treba razumeti. Izgledalo je, medjutim, da niko
nita ne razume. Odvedoe ga.
30
Dodje red i na Remona kao poslednjeg svedoka. Remon mi dade znak
i odmah izjavi da sam nevin, ali predsednik dobaci da ga niko ne pita
za njegovo miljenje, ve za injenice. Pozvao ga je da eka na pitanja i
potom da odgovara. Zatraie od njega da tano odredi svoje odnose
prema rtvi. Remon ovo iskoristi da kae kako je njega ovaj zamrzeo
otkako je oamario njegovu sestru. Predsednik mu na ovo postavi
pitanje da li je rtva imala nekog razloga da i mene mrzi. Remon
odvrati da je moje prisustvo na plai bilo puka sluajnost. Dravni
tuilac ga tada upita kako je dolo do toga da sam ja napisao pismo sa
kojim je zapoela ova drama. Remon odgovori da je i to bila puka
sluajnost. Dravni tuilac odvrati da sluaj u ovom dogadjaju ima na
svojoj savesti mnoga nedela. Hteo je da zna da li je i to bilo sluajno to
se nisam umeao kad je Remon amarao svoju ljubavnicu, da li je bilo
sluajno i to to sam svedoio u komesarijatu, i da li je bilo sluajno to
su i moje izjave na svedoenju uinjene iz iste ljubaznosti. Na kraju on
upita Remona od ega ivi, a kada ovaj odgovori da je magacioner,
dravni tuilac izjavi porotnicima da je optepoznato da je svedok
podvoda. Bio sam njegov ortak i prijatelj. Radilo se o jednom gadnom
dogadjaju najnie vrste, utoliko teem to su imali posla s moralnim
udovitem. Remon je hteo da se brani i moj advokat je protestovao,
ali im rekoe da dravnog tuioca treba pustiti da zavri. Ovaj ree:
Neto bih jo dodao. Da li je bio va prijatelj? upita on Remona.
Da, ree ovaj, bio mi je drug. Dravni tuilac mi tada postavi isto
pitanje, ja pogledah Remona, koji ne odvrati pogled. Odgovorih:
Da! Dravni tuilac se na ovo obrati porotnicima i izjavi: Ovaj isti
ovek koji se sutradan po smrti svoje majke odao najsramnijem
razvratu, izvrio je ubistvo iz nitavnih razloga da bi okonao jednu
prljavu aferu iz podzemlja.
Potom sede. Ali moj advokat, koga je ve izdavalo strpljenje, diui ruke
tako da su rukavi kliznuvi otkrili nabore na njegovoj utirkanoj koulji,
uzviknu: Na kraju krajeva, da li je on optuen zato to je sahranio
majku ili to je ubio oveka? Publika je prasnula u smeh, ali dravni
tuilac ponovo ustade, zagrnu se svojom togom i izjavi da bi morali
biti naivni kao potovani branilac pa da ne osete da izmedju ove dve
grupe injenica ne postoji dubok, uzbudljiv i sutinski odnos. Da,
uzviknu on snano, optuujem ovog oveka to je sa srcem zloinca
sahranio svoju majku. Ova izjava izgleda da je proizvela ogroman
utisak na publiku. Moj advokat slee ramenima i obrisa znoj koji mu je
oblio elo. I on sam izgledao je potresen i bi mi jasno da se stvari ne
odvijaju dobro po mene.
Sudjenje je prekinuto. Izlazei iz suda da bih se popeo u kola, ponovo
za trenutak osetih miris i boju letnje veeri. U tami svog pokretnog
zatvora, mada sasvim klonuo od umora, ponovo sam razabirao sve
one poznate zvuke svog voljenog grada i izvesnih trenutaka kad mi se
dogadjalo da osetim da sam zadovoljan. Izvikivanje prodavca novina u
ve sveijem vazduhu, zaostale ptice u parku, nudjenje prodavca
sendvia, kripu tramvaja na okukama gradskih uzviica i romorenje
neba pre no to se no spusti nad pristanite sve je to doprinosilo
da sam kao slepac doiveo put koji sam dobro poznavao pre no to
sam dopao zatvora. Da, bio je to as kada sam, davno, bio srean. Bilo
je to vreme kada me je uvek oekivao laki san bez snova. Pa ipak, neto
se u svemu tome izmenilo, jer u iekivanju sutranjice ponovo sam
dospeo u svoju eliju. Kao da poznati putevi obeleeni na letnjem
nebeskom svodu mogu da vode u tamnice kao i u b ezazlenesnove.
31
IV
Uvek je, ak i na optuenikoj klupi, zanimljivo sluati kad govore o tebi.
Mogu da kaem da se za vreme govora dravnog tuioca i mog
advokata mnogo govorilo o meni, i moda vie o meni nego o mom
zloinu. Da li je, uostalom, izmedju svih tih govora bilo neke razlike?
Advokat je dizao ruke i branio optuenog trudei se da ga opravda.
Dravni tuilac je pruao ruke i ukazivao na krivicu, ali je nije pravdao.
Pa ipak, neto neodredjeno me je muilo. Iako sam bio zaokupljen
svojim mislima, padao sam u iskuenje da se umeam, ali advokat bi
mi dobacio: utite, u vaem sluaju je to bolje. Izgledalo je kao da
ceo dogadjaj razmatraju van mene. Sve se odvijalo bez mog uea.
Krojili su mi sudbinu ne pitajui me za miljenje. S vremena na vreme
spopadala bi me elja da im svima upadnem u re i doviknem: Pa ipak,
ko je ovde optueni? Vano je biti optuen. Imam i ja neto da kaem!
Razmislivi, medjutim, nita nisam imao da kaem. Moram, uostalom,
priznati da interesovanje koje ovek pobudjuje kod ljudi nije duga
veka. Govor dravnog tuioca, na primer, zamorio me je vrlo brzo.
Samo pojedini delovi, pokreti ili itave tirade, izdvojeni iz celine,
potresli bi me ili privukli moju panju.
Sutina njegove misli, ukoliko sam dobro shvatio, bila je u tome da sam
uinio zloin s predumiljajem. To je bar pokuavao da dokae. Kako je i
sam govorio: Dokazau to, gospodo, dokazau to dvostruko. Prvo,
injenicama jasnim kao sunce, a zatim u oskudnom svetlu koje e mi
pruiti psihologija ove zloinake due. Ukratko je izloio injenice priznam da je bio u pravu. Nisam mnogo alio svoj in. Ali sam se udio
poev od majine smrti. Podsetio je na moju neosetljivost, neznanje u
kome sam se naao u vezi s njenim godinama, moje kupanje sutradan
s jednom enom, bioskop, Fernandel i, najzad, povratak s Marijom.
Trebalo mi je vremena da ga u tom trenutku shvatim, jer je govorio
njegova ljubavnica, dok je za mene ona bila samo Marija. Zatim je
preao na Remonov sluaj. Smatrao sam da je njegovo gledanje na
dogadjaje bilo jasno. To to je govorio, bilo je prihvatljivo. U dogovoru
s Remonom pisao sam pismo da bih primamio njegovu ljubavnicu i
predao je oveku sumnjiva morala da je zlostavlja. Na plai sam
izazvao Remonove protivnike. Remon je bio ranjen. Od njega sam
zatraio revolver. Vratio sam se sam na obalu da se tamo njime
posluim. Ubio sam Arapina kao to sam zamislio. ekao sam. A da bi
bio siguran da je posao dobro izvren, ispalio sam jo etiri metka,
odmereno, sigurno, u neku ruku smiljeno.
Eto, gospodo, ree dravni tuilac. Izloio sam vam tok dogadjaja koji
je doveo ovog oveka da izvri ubistvo potpuno svesno. Ostajem pri
tome, ree on. Jer nije re o obinom ubistvu, o nepromiljenom delu pri
kome bi olakavajue okolnosti dole u obzir. Ovaj ovek, gospodo, ovaj
ovek je inteligentan. uli ste ga, zar ne? Ume da odgovara. On poznaje
vrednost rei. I ne moe se rei da je postupio a da nije bio svestan
onoga to ini.
Sluao sam i uo da me smatraju inteligentnim. Ali nisam sasvim
shvatio u kolikoj se meri dobre osobine obinog oveka mogu pretvoriti
u strahovitu optubu protiv okrivljenog. To me je, u najmanju ruku,
zaprepastilo, i nisam vie sluao tuioca sve do trenutka kad je rekao:
Je li ikad izrazio kajanje? Nikada, gospodo. Nijednom u toku istrage
ovaj se ovek nije uzbudio zbog svoga stranog nedela. Tada se
okrenu prema meni, upre prstom na mene i nastavi da me napada a
da ja zaista nisam shvatao zbog ega. Nema sumnje, morao sam da
tolikom ogorenju. Hteo sam da pokuam da mu iskreno objasnim,
skoro od srca, da nikada nisam bio u stanju da za neim zaalim. Bio
sam uvek obuzet onim to je trebalo da se danas ili sutra dogodi.
Medjutim, u poloaju u kome sam se naao, nisam, razume se,
nikome mogao govoriti takvim tonom. Nisam imao prava da pokaem
32
svoja oseanja i dobru volju. Trudio sam se da i dalje sluam jer je
tuilac poeo da govori o mojoj dui.
Obrativi se gospodi porotnicima, on ree da se nadneo nad nju i da u
njoj nita nije naao. Ree da ja, u stvari, i nemam due i da mi nita
ljudsko, ak nijedno od onih moralnih naela koja uvaju ljudsko srce,
nije blisko. Nema sumnje, dodao je, mi mu zbog toga ne moemo
prebaciti. Za ono to nije bio u stanju da stekne, ne moemo ga
optuivati da mu nedostaje. Ali kad je re o ovom sudu, popustljivost bi
bila sasvim negativna vrlina i ona treba da se preobrazi u onu teu, ali
uzvieniju u vrlinu pravde. Ovo posebno kad praznina srca koju
otkrivamo u ovog oveka postaje ponor u koji ljudsko drutvo moe da
propadne. Posle toga govorio je o mom stavu prema majci. Ponovio
je sve to je rekao u toku rasprave. Medjutim, bio je mnogo opirniji
nego dok je govorio o mom zloinu, tavie, toliko opiran da sam posle
svega oseao samo zaparu tog prepodneva. I to bar do trenutka dok
dravni tuilac nije zastao i, posle kratkotrajnog utanja, nastavio vrlo
dubokim i prodornim glasom: Sutra e, gospodo, ovaj isti sud suditi
najgnusniji zloin: oceubistvo. Po njegovom miljenju ak se ni u
mati nije mogao zamisliti tako svirep zloin. Pa ipak je izrazio nadu da
e ga ljudska pravda kazniti bez milosti. Ali nije se plaio da kae da
uas koji je u njemu izazvao ovaj zloin skoro ustupa pred onim koji
osea pred mojom neosetljivou. ovek, prema njemu, koji je moralni
ubica svoje majke, sam se iskljuuje iz ljudskog drutva kao i onaj koji je
podigao ubilaku ruku na svog roditelja. U svakom sluaju, prvi je
pripremio in drugoga, on ga je, u neku ruku, najavio i ozakonio.
Ubedjen sam, gospodo, dodao je povienim glasom, da neete
smatrati da je moja misao suvie smela ako kaem da je ovek koji sedi
na ovoj optuenikoj klupi isto toliko kriv za zloin kao i onaj kome e
sutra ovaj sud suditi. Prema tome, on treba da bude kanjen. Ovde
tuilac obrisa lice koje se sijalo od znoja. Najzad ree da je njegova
dunost bolna, ali da e je odluno izvriti. Izjavi jo da nemam ta da
traim u drutvu ija najosnovnija pravila ne priznajem i da ne mogu da
se pozovem na ljudsko srce ije osnovne reakcije ne poznajem.
Traim od vas glavu oveka, ree, i traim je laka srca. Jer ukoliko mi
se dogadjalo da u toku svoje ve duge karijere traim smrtnu kaznu,
nikad kao danas nisam osetio da taj bolni zahtev opravdavaju, iziskuju,
potkrepljuju savest imperativne i svete dunosti i gnuanje koje oseam
gledajui lice ovog oveka na kome itam samo neto udovino.
Kad je tuilac ponovo seo, sve se utialo. Bio sam oamuen od vruine i
udjenja. Predsednik se malo nakalja i vrlo tihim glasom me upita
imam li ta da dodam. Ustadoh i poto sam hteo da govorim, rekoh,
uostalom, malo nasumce, da nisam imao nameru da ubijem Arapina.
Predsednik odgovori da je to samo tvrdjenje i da do sada nije razumeo
moj in odbrane i da bi bio srean, pre no to uje advokata, da tano
navedem pobude koje su me navele da izvrim taj in. Izustih brzo,
saplevi se malo u govoru i uvidjajui da sam smean, da je to bilo zbog
sunca. U sudskoj dvorani nasta smeh. Moj advokat slee ramenima i
odmah posle toga dadoe mu re. On izjavi, medjutim, da je kasno, da
ima da govori vie asova i da moli da se sudjenje odgodi za
poslepodne. Sud se s tim saglasi.
Posle podne veliki ventilatori neprestano su izbacivali zaguljiv
vazduh iz sudske dvorane. Malim, arenim lepezama porotnici su
mahali u istom pravcu. inilo mi se da odbrani mog advokata nikada
nee biti kraja. U jednom trenutku ipak sam ga sluao, jer je rekao:
Istina je da sam izvrio ubistvo. Potom je nastavio istim tonom
govorei ja svaki put kad bi govorio o meni. Bio sam vrlo zaudjen.
Nagnuh se prema andarmu i upitah ga zato to ini. On mi ree da
utim, a potom odmah dodade: Svi advokati tako rade. Pomislih da
je to jo jedan od naina da me izdvoje iz dogadjaja, da me svedu na
nulu i da se, u izvesnom smislu, postave umesto mene. Verujem,
medjutim, da sam ve bio daleko od ove sudske dvorane. Moj advokat
33
bio mi je smean. Zadrao se kratko na povodu za ubistvo, a zatim je i
on govorio o mojoj dui, ali inilo mi se sa mnogo manje dara od
tuioca. I ja sam se nadneo nad ovu duu, ali suprotno uvaenom
predstavniku javnog tuilatva, naao sam u njoj neto i mogu da
kaem da sam je itao kao otvorenu knjigu. U njoj je itao da sam estit
ovek, ispravan, radan, vredan, odan kui u kojoj sam bio zaposlen, da
su me svi voleli i da sam saoseao sa tudjom nevoljom. Za njega sam
bio uzoran sin koji je izdravao majku dokle god je mogao. Nadao sam
se, najzad, da e dom staraca pruiti starici udobnost koju mi moja
sredstva nisu doputala da joj pruim. udim se, gospodo, dodao je,
da se oko tog doma digla tolika graja. Jer, najzad, ako treba pruiti
dokaz o korisnosti i znaaju ovih ustanova, treba rei da ih sama drava
pomae. Samo, on nije govorio o sahrani i ja sam oseao da to
nedostaje njegovoj odbrani. Ali zbog ovih dugih fraza, svih ovih dana i
beskrajnih sati u kojima se govorilo o mojoj dui, imao sam utisak da
sve postaje kao neka bezbojna voda od koje sam dobio vrtoglavicu.
Na kraju, seam se samo da je, dok je moj advokat nastavljao svoj
govor, s ulice i kroz sve dvorane i sudnice dopirala do mene truba
trgovca sladoledom. Saletale su me uspomene na ivot koji mi vie
nije pripadao, ali u kome sam nalazio najsitnije i najoskudnije radosti:
mirise leta, gradsku etvrt koju sam voleo, veernje nebo. Marijin
smeh i haljine. Nikakve koristi nije bilo od toga to sam se nalazio na
tom mestu i od svega mi se smuilo, te sam jedva ekao da se to svri,
da se vratim u eliju i utonem u san. Jedva sam uo advokata kako je na
kraju uzviknuo da porotnici nee poslati u smrt potenog radnika koji
se u trenutku pometnje zaboravio, i kako trai olakavajue okolnosti za
zloin zbog koga ve, kao najsigurniju kaznu, nosim venu griu savesti.
Sud prekide zasedanje i advokat sede iscrpen. Medjutim, njegove
kolege pridjoe da mu stegnu ruku. uo sam: Sjajno, dragi moj!
Jedan od njih obrati se meni: ta kaete? upita me. Ja se sloih, ali
moja pohvala nije bila iskrena, jer sam bio suvie umoran.
Medjutim, vreme je odmicalo i vruina je bila popustila. Po izvesnim
umovima koje sam uo s ulice nasluivao sam da je vee blago. Svi smo
jo bili tu i ekali. A to to smo zajedno ekali, ticalo se samo mene.
Stalno sam posmatrao sudsku dvoranu. Sve je bilo isto kao i prvog
dana. Sreo sam pogled novinara u sivom kaputu i ene automata. To
me je navelo da pomislim kako za vreme celog procesa nisam
pogledom potraio Mariju. Nisam je zaboravio, ali sam bio suvie
zauzet. Spazio sam je izmedju Selesta i Remona. Dala mi je znak kao
da je htela da kae: Najzad, i video sam njeno pomalo uplaeno lice
koje se smeilo. Oseao sam, medjutim, kao da mi je srce zatvoreno i,
tavie, nisam mogao da odgovorim ni na njen osmeh.
Sud se vratio. Na brzinu proitae porotnicima niz pitanja. uo sam
kriv za ubistvo ... predumiljaj... olakavajue okolnosti.
Porotnici izidjoe, a mene odvedoe u jednu malu prostoriju gde sam
ve jednom ekao. Moj advokat mi pridje: bio je reitiji i govorio je sa
vie poverenja i srdanosti nego ikada ranije. Mislio je da e sve biti
dobro i da u se izvui s nekoliko godina zatvora ili robije. Upitao sam
ga da li postoji mogunost da se ide na kasacioni sud u sluaju
nepovoljne presude. Rekao mi je da ne postoji. Njegova taktika
sastojala se u tome da ne podnosi nikakve predloge koji bi ozlovoljili
porotu. Objasnio mi je da se presuda ne ponitava samo tako bez
ikakva razloga. To mi je bilo jasno i prihvatio sam njegovo
obrazloenje.
Posmatrajui stvar hladno, to je bilo sasvim prirodno. U suprotnom
sluaju, bile bi i suvie uzaludno ispisane hartije. U svakom sluaju,
ree mi advokat, postoji pravo albe. Ali ja sam uveren da e ishod
biti povoljan. ekali smo vrlo dugo, mislim skoro tri etvrti sata. Posle
toga odjeknu zvonce. Moj advokat me ostavi govorei: Predsednik
porote proitae odgovore. Uvee vas tek kad budu izrekli presudu.
34
Vrata su lupala. Ljudi su trkarali po stepenicama za koje nisam znao da
li su blizu ili daleko. Zatim sam uo neki mukli glas kako neto ita u
dvorani. Kad je zvonce ponovo odjeknulo i vrata kabine se otvorila, do
mene dopre samo tiina dvorane, tiina i ono udnovato oseanje koje
me obuze kad utvrdih da je mladi novinar odvratio svoj pogled od
mene. Nisam gledao ka Mariji. Nisam imao vremena, jer mi
predsednik u udnoj formi ree da e mi glava u ime francuskog naroda
biti javno odrubljena. U tom trenutku uinilo mi se da sam proiveo
oseanje koje sam proitao na svim licima. Verujem da je to bilo
potovanje. andarmi su bili vrlo ljubazni prema meni. Advokat je
stavio svoju ruku na moju. Ni na ta vie nisam mislio. Medjutim,
predsednik me upita imam li ta da dodam. Razmislio sam i rekao:
Ne. Tada me odvedoe.
V kome se zasnivala i njenog sigurnog razvoja od trenutka kada je bila
Po trei put sam odbio da primim ispovednika. Nemam ta da mu
kaem, ne elim da razgovaram, svakako u ga uskoro opet videti.
Zasad me interesuje samo to kako da izmaknem onoj spravi, kako da
saznam da li se neto to je neminovno moe izbei. Promenili su mi
eliju. Iz ove, kad se ispruim, vidim nebo i samo nebo. Dani mi prolaze
tako da na njegovom svodu posmatram nestajanje boja koje spaja dan
sa noi. Leei, stavim ruke pod glavu i ekam. Ne znam koliko puta sam
se pitao da li se ikada desilo da su na smrt osudjeni umakli ovoj
neumitnoj maini, iezli pre izvrenja smrtne kazne, probili kordon
policije. Prebacivao sam samom sebi to nikada ranije nisam obraao
vie panje opisima izvrenja smrtne kazne. Trebalo bi da se ovek
uvek interesuje za ova pitanja. Nikad ne zna ta se moe dogoditi. Kao
i ostali, i ja sam itao novinarske izvetaje. Sigurno je, medjutim, da o
tome postoje posebne knjige, za koje mi je nedostajalo radoznalosti
da ih prelistam. U njima bih, moda, naao opise bekstva. Iz njih bih
saznao da se bar u jednom sluaju toak zaustavio, da su u ovoj
neizbenoj odluci sluaj i srea samo jednom neto izmenili. Samo
jednom! To bi mi, verujem, u izvesnom smislu bilo dovoljno. Srce bi
uinilo ostalo. U novinama se esto pie o obavezi koju dugujemo
drutvu. Trebalo bi se po njihovom miljenju, iskupiti. Ali sve to ne
podstie matu. Ovde je vana mogunost bekstva, skok van onog
neminovnog obreda, trka u ludost koja prua sve mogunosti nadanju.
Nadanje, razume se, znailo je biti ubijen na uglu ulice, u trku,
puanim zrnom u letu. Poto sam sve dobro razmotrio, nita mi nije
doputalo ovaj rasko, sve mi ga je oduzimalo i ona sprava me je svog
ponovo obuzimala.
Nisam, pored sve dobre volje, mogao da se pomirim s ovom bezonom
izvesnou. Jer, najzad, postojao je udan nesklad izmedju presude na
izreena. injenica da je presuda proitana u dvadeset asova, a ne u
sedamnaest, injenica da bi ona mogla biti sasvim drukija da su je
doneli ljudi koji presvlae rublje, da je doneta u ime jednog tako
neodredjenog pojma kao to je francuski narod (nemaki ili kineski),
inilo mi se da sve to oduzima mnogo ozbiljnosti jednoj takvoj odluci.
Uza sve to bio sam primoran da priznam da od onog trenutka kada je
bila izreena, njeno dejstvo je postajalo tako sigurno, tako ozbiljno
kao to je sigurno postojanje ovog zida pored koga se satiralo moje
telo.
U tim asovima seao sam se prie koju mi je majka pripovedala o mome
ocu. Nisam ga poznavao. Sve to sam o tome oveku znao, bilo je,
moda, samo ono to mi je majka tada o njemu govorila: otiao je da
vidi pogubljenje jednog ubice. I pri samoj pomisli da tamo ode, on se
razboleo. Pa ipak je to uinio, a kad se vratio, povraao je gotovo celo
35
prepodne. Otac mi se tada malo zgadio. Sada sam to shvatao i bilo je
to sasvim prirodno. Kako nisam uvidjao da nita nije vanije od
izvrenja smrtne kazne i da je to, sve u svemu, jedna stvar koja zaista
zanima oveka. Ako ikada izidjem iz zatvora, ii u da gledam svako
izvrenje smrtne kazne. Verujem da nisam u pravu to mislim na tu
mogunost, jer pri pomisli da se u rano jutro nadjem na slobodi iza
kordona policajaca, na neki nain s druge strane, pri pomisli da sam
posmatra koji dolazi da vidi i koji e moi posle da povraa, talas gorke
radosti zapljusnu mi srce. Ali sve to nije bilo razumno. Nisam bio u
pravu da polazim od ovakvih pretpostavki jer mi je trenutak kasnije
bilo tako strano hladno da sam se sav skupio pod svoj pokriva.
Cvokotao sam zubima bez snage da se savladam.
Prirodno je da ovek ne moe uvek da bude razuman. Drugi put, na
primer, pravio sam nacrte zakona. Izmenio sam ceo kazneni sistem.
Uoio sam da je bitno da se na smrt osudjenom ostavi neka
mogunost. Jedna jedina na hiljadu, to bi bilo dovoljno da se stvari
pravilno urede. Isto tako mi se inilo da bi se moglo pronai neko
hemijsko jedinjenje, koje bi osudjenika (mislio sam na smrt
osudjenog), ako ga ovaj uzme, moglo da ubije u devet od deset
sluajeva. On bi to znao, to bi bio uslov. Jer, razmislivi dobro i
posmatrajui stvari sasvim mirno, utvrdio sam da je giljotina imala taj
nedostatak to nije ostavljala nikakvu, ba nikakvu mogunost. U
stvari, jednom zauvek odluena je smrt osudjenika. To je bila svrena
stvar, dobro smiljena kombinacija, utvrdjen sporazum protiv koga se
ba nita nije moglo uiniti. Ako nekim udom udarac promai,
zapoinje se iznova. Neprijatno pri tome bilo je i to to je trebalo da na
smrt osudjeni eli da ta sprava dobro funkcionie. Ponavljam, to joj je
bila slaba strana. I to je, u izvesnom smislu, bilo istina. Ali u drugom,
morao sam da priznam da je sva tajna dobre organizacije ba bila u
tome. Sve u svemu, na smrt osudjeni bio je prinudjen da u svemu
moralno uestvuje. U njegovom je interesu da se sve odvija
nesmetano.
Morao sam isto tako da ustanovim kako sam sve do sada o tim
pitanjima imao pogreno miljenje. Dugo sam mislio ne znam ni
sam zato da se do giljotine dolazilo penjui se stepenicama na
gubilite. Mislim da je to bilo zbog revolucije od 1789, hou da kaem
zbog svega onoga to su me uili ili upuivali u vezi s tim stvarima. Ali
jednog jutra setio sam se slike objavljene u novinama prilikom
izvrenja smrtne kazne koje je nailo na veliki odjek.
Giljotina je, u stvari, bila postavljena na samu zemlju, na
najjednostavniji nain na svetu. Bila je mnogo ua nego to sam je
zamiljao. udno mi je to mi to ranije nije palo na pamet. Ta sprava
na slici zaprepastila me je svojom preciznom, savrenom, blistavom
izradom. Uvek se preuveliava ono to se ne poznaje. Ja sam,
naprotiv, morao da ustanovim da je sve vrlo jednostavno: stroj je na
istom nivou kao i ovek koji ide prema njemu. On mu prilazi kao da ide
u susret nekoj osobi. To je takodje neprijatno. Uspon ka gubilitu,
penjanje pod vedrim nebom, to je moglo razigrati matu. Medjutim,
tamo je stroj sve satirao: ovek je, s malo stida i s mnogo tanosti, bio
neprimetno pogubljen.
Postojale su jo dve stvari na koje sam stalno mislio: zora i moja
molba za pomilovanje. Trudio sam se da se urazumim i pokuavao da
na to vie ne mislim. Opruio sam se, gledao u nebo, pokuavao da se
za njega zainteresujem. Bilo je zeleno, bilo je vee. Jo jednom sam
nastojao da skrenem tok svojih misli. Sluao sam svoje srce. Nisam
mogao da zamislim da bi ovaj um koji me je pratio tako dugo, mogao
ikada prestati. Nikada nisam imao istinske mate. Pa ipak sam
pokuavao da zamislim izvestan trenutak u kome se otkucaji ovog srca
nee vie produiti u mojoj glavi. Ali uzalud. Zora i moja molba za
36
pomilovanje bili su stalno prisutni. Najzad sam sebe ubedio da je
najrazumnije da se ponaam prirodno.
Znao sam da dolaze u svitanje. Jednom rei, provodio sam noi u
iekivanju zore. Nisam voleo da me iznenade. Kad treba da mi se to
dogodi, vie volim da sam na to spreman. Zbog toga sam, najzad,
spavao samo malo danju, a za dugih noi strpljivo sam oekivao
radjanje svetlosti na krajiku neba. Najtee mi je bilo to nisam znao sat
kad se obino izvruju smrtne kazne. Kad bi pono prola, ekao sam i
vrebao. Nikada moje uho nije ulo toliko umova i razabiralo tako fine
zvukove. Mogu, uostalom, da kaem da sam na izvestan nain imao
sree za sve to vreme poto nikada nisam uo korake. Majka je esto
govorila da ovek nikada nije sasvim nesrean. U zatvoru, u trenucima
kad se nebo bojilo i novi dan klizio u moju eliju, uverio sam se da je
bila u pravu, jer sam isto tako mogao da ujem i korake i srce bi mi
prepuklo. Ali, ak i onda kad bi me i najmanji um privukao vratima i
kad bi s uhom prislonjenim uz drvo izbezumljeno ekao sve dok ne
ujem sopstveno disanje, uplaen to je tako promuklo i slino krkljanju
psa, moje srce ne bi prepuklo, i tako sam dobijao jo dvadeset i etiri
asa.
Celog dana mislio sam na svoju molbu za pomilovanje. Verujem da
sam ovu misao najbolje iskoristio. Proraunao sam svoje izglede i u
svojim razmiljanjima dolazio do najboljeg rezultata. Polazio sam uvek
od najgore pretpostavke: moja molba za pomilovanje je odbijena. Pa
lepo, umreu, dakle. Pre ostalih, oigledno. Ali svi ljudi znaju da ne
vredi iveti. U osnovi, znao sam da je svejedno da li u umreti u
tridesetoj ili sedamdesetoj godini, poto e, prirodno, u oba sluaja
ostali ljudi i ostale ene iveti, i to milionima godina. Zaista, nita
jasnije od toga. Uostalom, ja u umreti, pa bilo to sada ili kroz
dvadeset godina. U tom trenutku ometao me je malo u mom
rasudjivanju onaj strani potres koji bih osetio pri pomisli na dvadeset
godina koje sam jo mogao proiveti. Pa ipak, trebalo je samo da ga
uguim zamiljajui kakve bi bile moje misli kroz dvadeset godina kad
se ipak budem naao pred tim. Oigledno je, kad dodje samrtni as,
nije vano kako se i kada umire. Prema tome (i teko je bilo izgubiti iz
vida ta je to prema tome predstavljalo u razmiljanjima), prema
tome, trebalo je da prihvatim odbijanje moje molbe za pomilovanje.
U tom trenutku, samo u tom trenutku, imao sam tako rei, pravo, sam
sam sebi na neki nain dopustio da se uhvatim za drugu pretpostavku:
pomilovan sam. Neprijatno je bilo to to je trebalo stiati pomamni
zanos krvi i tela koji bi ispunio oi bezumnom radou. Trebalo je da
uloim trud da savladam taj krik, da ga urazumim. Trebalo je da
ostanem prirodan ak pri ovoj pretpostavci da bi moje mirenje sa
sudbinom u prvoj pretpostavci, izgledalo to verovatnije. Kad bi u
tome uspeo, bio sam miran jedan sat. To je ipak trebalo uzeti u obzir.
U slinom trenutku odbio sam jo jednom da primim ispovednika.
Leao sam i po plavetnilu nebeskog svoda nasluivao da se pribliava
letnje vee. Upravo sam odbacio svoju albu i mogao da osetim kako
talasi krvi pravilno cirkuliu u meni. Nisam imao potrebu da vidim
ispovednika. Posle dueg vremena prvi put sam pomislio na Mariju.
Prolo je mnogo dana kako mi nije pisala. Te veeri sam razmiljao i
sam sebi rekao da se, moda, umorila od toga da bude ljubavnica na
smrt osudjenog. Doao sam i na ovu pomisao da se, moda, razbolela
ili umrla. To bi bilo sasvim prirodno. Kako bih to mogao znati poto
nas van naih, sada odvojenih tela nita nije vezivalo ni podsealo
jedno na drugo. Od tog trenutka, uostalom, ostao bih ravnoduan
seajui se Marije. Mrtva me vie nije interesovala. Nalazio sam da je
to normalno kao to sam vrlo dobro shvatao da e me ljudi posle smrti
zaboraviti. Nee imati vie nikakva posla sa mnom. Stavie, nisam
mogao rei da mi je bilo teko misliti o tome. Upravo u tom trenutku
uao je ispovednik. Kad sam ga ugledao, malo sam zadrhtao. On ovo
37
primeti i ree mi da ne treba da se plaim. Rekoh mu da obino dolazi
u drugo vreme. Odgovori mi da je to prijateljska poseta koja nije u vezi U tom trenutku on odmahnu ljutito rukom, ali se odmah trgnu i
s mojom albom, o kojoj on nita ne zna. Zatim sede na moj leaj i popravi izguvanu mantiju. Kad to zavri, obrati mi se nazivajui me
pozva me da se smestim pored njega. Odbio sam. Pa ipak sam nalazio prijatelju: to mi govori ovako, nije zato to sam osudjen na smrt;
da mu je lice vrloblago. po njegovom miljenju, svi smo mi osudjeni na smrt. Ja sam ga
prekinuo, rekavi mu da to nije ista stvar i da, uostalom, ni u kom
Sedeo je neko vreme s rukama na kolenima, sputene glave gledajui sluaju to ne moe biti uteha. Svakako, sloi se on. Ali umreete
svoje ruke. Bile su tanke, s razvijenim miiima i podseale su me na kasnije ukoliko ne umrete sada. Tada e se postaviti isto pitanje. Kako
dve okretne ivotinje. Polako je trljao jednu o drugu. Zatim ostade u ete prii tom stranom iskuenju? Odgovorih mu da u mu prii isto
tom poloaju podue, stalno sputene glave, tako da sam za trenutak onako kako mu prilazim sada.
imao utisak da sam ga zaboravio. Ali on naglo podie glavu i pogleda
me pravo u oi. Zato, ree mi, odbijate moje posete? Odgovorih Na te rei on se die i pogleda me pravo u oi. Bila je to igra koju sam
mu da ne verujem u boga. Hteo je da zna da li sam u to sasvim dobro znao. esto sam se tako zabavljao sa Emanuelom ili Selestom, i
siguran, a ja sam mu rekao da nema ta da se o tome pitam: za mene obino su odvraali pogled. I ispovednik je dobro znao ovu igru, odmah
ovo pitanje nije bilo vano. On se zavali i nasloni na zid, a ruke stavi sam to razumeo: njegov pogled bio je siguran. Ni glas mu nije zadrhtao
na bedra. I kao da ne razgovara sa mnom, on primeti da ovek kad mi ree: Zar nemate nikakve nade i ivite li u ubedjenju da ete
ponekad misli da je siguran, a u stvari to nije. Nita nisam rekao. On potpuno umreti? Da, odgovorih. Na to obori glavu i ponovo sede.
me pogleda i upita: ta mislite o tome? Odgovorio sam mu da je to Ree mi da me ali. Smatra da to ovek ne moe podneti. Osetih samo
mogue. U svakom sluaju, nisam moda bio siguran u ono to me je da mi postaje dosadan. I ja se Okrenuh i podjoh prema prozoretu.
stvarno interesovalo, ali sam bio sasvim siguran u ono to me nije Naslonih se ramenom o zid. Iako ga nisam sasvim pratio, uo sam da je
interesovalo. A upravo ono o emu mi je on govorio, nije me interesova ponovo poeo da me ispituje. Govorio je uznemirenim i potitenim
lo. glasom. Shvatio sam da je uzbudjen i paljivije sam ga sluao.

On skrenu pogled u stranu, ne menjajui poloaj, pa me upita ne
govorim li tako iz prevelikog oajanja. Objasnih mu da nisam oajan.
Samo sam se plaio, to je sasvim prirodno.
Bog e vam pomoi, primeti on. Svi koje sam poznavao obraali su
se njemu u ovakvom sluaju. Sloio sam se s tim da je to bilo njihovo
pravo. To dokazuje da su za to imali vremena. to se mene tie, nisam
hteo da mi bilo ko pomogne i nisam imao vremena da se interesujem
za ono to me nije interesovalo.
Rekao mi je da je uveren da e moja molba za pomilovanje biti
uvaena, ali da ja nosim teret greha koga treba da se oslobodim.
Prema njegovom miljenju, ljudska pravda ne znai nita, boja sve.
Primetih da me je prva osudila. On mi odgovori da time ipak nije
oprala moj greh. Rekoh mu da ne znam ta je to greh. Samo su mi
saoptili da sam krivac. Bio sam krivac, platio sam, nita se vie od
mene nije moglo traiti. U tom trenutku on ponovo ustade i ja
pomislih da je hteo da se kree, u ovoj tako tesnoj eliji nije imao
drugog izbora. Trebalo je sesti ili ustati.

38

Oi su mi bile uprte u zemlju. On koraknu prema meni i zastade kao da
se nije usudjivao da podje napred. Pogleda kroz reetke u nebo.
Varate se, sinko, ree mi, moglo bi se od vas traiti i vie. Moda e dosta. Hteo je jo da mi govori o bogu, ali ja podjoh prema njemu i
to od vas i traiti. A ta to? Mogli bi traiti da vidite. ta da pokuah jo jednom da mu poslednji put objasnim da mi ostaje malo
vidim?
Svetenik pogleda oko sebe i odgovori mi glasom koji mi se uini
odjednom malaksao: Iz sveg ovog kamenja izbija bol, ja to znam.
Uvek sam ga gledao sa zebnjom. Ali u dubini due znam da su i
najokoreliji grenici videli kako se iz njihove tame ukazuje lice boje. I
traie od vas da vidite to lice.
Malo se razljutih. Rekoh da ve mesecima gledam ove zidove. Nita i
nikoga na svetu ne poznajem bolje od njih. Davno je to bilo kad sam,
moda, u njima traio jedno lice. Ali to lice imalo je boju sunca i
izraavalo vatrenu strast: bilo je to Marijino lice. Uzalud sam ga traio.
Sada je svreno. U svakom sluaju, nita nisam video da se ukazuje iz
ovog vlanog kamenja.
Ispovednik me nekako tuno pogleda. Sada sam bio potpuno
naslonjen o zid i svetlost mi je padala na elo. Ree mi nekoliko rei koje
nisam uo i brzo me upita sme li da me zagrli. Ne, odgovorih. On se
okrenu i koraknu prema zidu po kome lagano predje rukom: Toliko,
dakle, volite zemaljski ivot? promrmlja. Nita ne odgovorih.
Dosta dugo ostade okrenut. Njegovo prisustvo teko mi je padalo i
ljutilo me. Hteo sam upravo da mu kaem da ode, da me ostavi, kad
on odjednom, okrenuvi se prema meni, uzviknu: Ne, ne mogu vam
verovati. Siguran sam da vam se desilo da poelite drugi ivot.
Odgovorih mu da je to razumljivo, ali da bi to isto toliko vredelo k
ao da sam eleo da budem bogat,da vrlo brzo plivam ili da
imam lepa usta. To je bilo jedno te isto. Ali me on prekide i htede da
zna kako zamiljam taj drugi ivot. Tada mu doviknuh: ivot u kome
bih mogao da se seam ovog ovde, i odmah mu rekoh da mi je svega
vremena. Nisam hteo da ga gubim u raspravljanju o bogu. On pokua
da promeni predmet razgovora upitavi me zato ga zovem
gospodine, a ne oe. To me razljuti i odgovorih mu da on nije moj
otac: on je bio s ostalima.
Ne, sine, ree stavivi mi ruku na rame. Ja sam s vama. Ali vi to ne
moete znati, jer vam je srce zaslepljeno. Moliu se za vas.
Ne znam zato, ali tada u meni neto prekipe. Poeh da viem iz sveg
glasa, da ga vredjam, i rekoh da ne treba da se moli. Zgrabih ga za
okovratnik mantije. S gnuanjem pomeanim sa radou i gnevom izlih
na njega sve to mi je bilo na srcu. Izgledao je tako siguran, zar ne? Pa
ipak, nijedno od tih uverenja nije vredelo ni prebijene pare. Nije ak
bio siguran da je iv, jer je iveo kao mrtvac. Ja sam izgledao praznih
ruku, ali bio sam siguran u sebe, siguran u sve, sigurniji od njega,
siguran u svoj ivot i u smrt koja e doi. Da, imao sam samo to, ali
drao sam bar tu istinu onoliko koliko je i ona mene drala. Bio sam u
pravu, jo jednom sam bio u pravu, i opet sam bio u pravu. iveo sam
tako, a mogao sam iveti i drukije, inio sam ovo, nisam inio ono.
Nisam radio ovakvu stvar kad sam radio onakvu. A posle? Bilo je to kao
da sam za sve vreme oekivao ovaj trenutak i svitanje kada e me
pogubiti. Nita, nita nije bilo vano i dobro sam znao zato. I on je isto
tako znao zato. Sa dna moje budunosti, za itavog ovog besmislenog
ivota koji sam provodio, dopirao je do mene, kroz godine koje jo
nisu dole, neki tajanstveni dah i on je na svom putu unitavao sve to
su mi tada predlagali u jo nestvarnijim godinama koje sam proiveo.
ta me se tie smrt drugih, ljubav neke majke, ta me se tie njegov
39
bog, ivotni put i sudbina koje je ovek izabrao, poto jedna jedina sam da sam bio srean i da sam to jo i sada. I da se samo sve svri,
sudbina treba ba mene da izabere i sa mnom milijarde povlaenih, samo da se osetim manje sam, preostaje mi da poelim da na dan mog
koji se kao i on izdaju za moju brau. Da li je razumeo, da li je razumeo? pogubljenja bude mnogo gledalaca i da me doekaju s povicima
Svi su povlaeni. Postoje samo povlaeni. I ostali e takodje jednoga mrnje.
dana biti na smrt osudjeni. I on e biti osudjen. ta mari ako je
optueni zbog ubistva bio pogubljen zato to nije plakao na pogrebu
svoje majke? Salamanov pas vredi isto toliko koliko i njegova ena.
Ona mala ena automat isto je toliko kriva kao i ona Parianka koja se
udala za Masona ili Marija koja je elela da se za mene uda. ta mari
to mi je Remon bio drug ili Selest koji vredi vie od njega? ta mari
to Marija danas daje usne nekom novom Mersou? Shvata li, dakle,
taj osudjenik da sa dna moje budunosti . . . Guio sam se viui sve
ovo. Ali ve su mi uvari istrgli ispovednika iz ruku i zapretili mi. On ih je,
medjutim, smirio i za asak me nemo posmatrao. Oi su mu bile pune
suza. Okrenuo se i nestao.

im je otiao, smirio sam se. Bio sam iznemogao i bacio sam se na svoj
leaj. Mislim da sam spavao, jer kad sam se probudio, svetlost zvezda
obasjavala mi je lice. Do mene je dopirao um polja. Mirisi noi, zemlje
i soli osveavali su mi slepoonice. udesan mir ovog uspavanog leta
ulazio je u mene kao plima. Pri kraju noi zavijale su sirene. Objavljivale
su odlazak u svet, prema kome sam sada bio zauvek ravnoduan. Prvi
put posle toliko vremena pomislio sam na majku. Uinilo mi se da sam
razumeo zato je na kraju ivota nala verenika, zato se pretvarala
da ponovo poinje. Tamo, tamo takodje, oko onog doma u kome su se
ivoti gasili, vee je bilo kao melanholini poinak. Tako blizu smrti
majka mora da se oseala oslobodjenom i spremnom da ponovo sve
preivi. Niko, niko nema prava da plae nad njom. I ja sam se osetio
spremnim da sve ponovo preivim. Kao da me je ovaj veliki gnev
oistio od zla, oslobodio nade u ovoj noi prepunoj znamenja i zvezda,
ja sam se prvi put predao onoj prijatnoj ravnodunosti sveta. Iskusivi
da je toliko slina mojoj, da mi je posle svega tako bratski bliska, osetio

40