UDK 343.95:159.

923
Pregledni rad

METODE PROFILISANJA IZVRILACA KRIVINIH DELA

U KRIMINALISTIKIM ISTRAGAMA1

Darko Marinkovi *
Kriminalistiko-policijska akademija, Beograd
Aleksandar Stevanovi **
Policijska uprava Kruevac
Ministarstvo unutranjih poslova Republike Srbije

Saetak
U radu se razmatraju pojam, ciljevi i metode kriminalistikog profilisanja
izvrilaca krivinih dela. Generalno, pod profilisanjem se podrazumevaju
tehnike koje omoguavaju saznavanje elemenata profila na osnovu analize
posledice krivinog dela, kao rezultata delovanja prestupnika i njegove
interakcije sa mestom izvrenja. Cilj profilisanja je suavanje kruga
osumnjienih. Samo profilisanje poiva na dva osnovna logika metoda
induktivnom i deduktivnom. Sutina induktivnih metoda je utvrivanje
zajednikih osobina izvrilaca odreenih krivinih dela, na odreenom
prostoru i u odreenom vremenu, tj. ustanovljavanje srednjih statistikih
vrednosti pomou kojih se donose odreeni zakljuci o tipinom
izvriocu. Deduktivne metode usmerene su na utvrivanje najbitnijih
osobina izvrilaca, pri emu se u procesu profilisanja koristi samo ono to
je poznato, bez uoptavanja i okvirnih procena.
Danas dominiraju etiri osnovna modela izrade profila linosti izvrilaca
krivinih dela. To su kriminalistika istrana analiza, dijagnostiko
evaluiranje ponaanja, istrana psihologija i bihevioralna analiza dokaza.
Od toga se prve tri zasnivaju na induktivnom zakljuivanju, dok poslednja
sutinski odslikava deduktivni metod zakljuivanja, sa izvesnim primesama
induktivnog tretiranja raspoloivih injenica.

1 Rad je rezultat realizovanja naunoistraivakog projekta: Razvoj institucionalnih kapaciteta, standarda

i procedura za suprotstavljanje organizovanom kriminalu i terorizmu u uslovima meunarodnih integracija.
Projekat finansira Ministarstvo prosvete, nauke i tehnolokog razvoja Republike Srbije (br. 179045), a realizuje
Kriminalistiko-policijska akademija u Beogradu (20112014).
* Vanredni profesor, darko.marinkovic@kpa.edu.ras
** Diplomirani oficir policije, magistar, acastevanovic76@yahoo.com
 Darko Marinkovi, Aleksandar Stevanovi
Kljune rei: kriminalistiko profilisanje, induktivno zakljuivanje,
deduktivno zakljuivanje, kriminalistika istrana analiza, bihevioralna
analiza dokaza, istrana psihologija, dijagnostiko evaluiranje ponaanja

Uvodna razmatranja
U sloenoj delatnosti koja za svoj konaan cilj ima dolaenje do saznanja o izvriocu
krivinog dela, posebno u otkrivanju serijskih ubica i silovatelja, znaajno mesto zau-
zima metoda profilisanja linosti. Analiza linosti uinioca ili izrada profila lica koje je
izvrilo krivino delo (eng. criminal personality profile) na konkretan nain, upotrebom
datog sredstva i u postojeim okolnostima definisanog mesta i vremena, predstavlja
relativno novu metodu u kriminalistikom radu.4
Psiholoki profil izvrilaca krivinih dela, posebno onih najteih sa elementima na-
silja, oduvek je bio predmet istraivanja naunika i dodatno je dobijao na znaaju u
sluajevima kada je bilo potrebno proceniti njihovo duevno stanje, tj. da li su bili ura-
unljivi u vreme izvrenja krivinog dela. Meutim, dok su psihijatri, psiholozi i stru-
njaci drugih srodnih naunih disciplina ranije vrili analizu izvrioca i njegovog psiho-
lokog profila samo kada je bio dostupan, tj. nakon lienja slobode, u dananje vreme
se pomo ovih strunjaka koristi i u toku samih istraga, uglavnom kod tekih sluajeva
ubistava i silovanja. Tanije, primena profilisanja i uee iskusnih strunjaka postali su
standardna procedura u istraivanju kompleksnih krivinih dela sa elementima nasilja.
U sluajevima kada klasinim kriminalistikim metodama nije mogue razreiti
odreeni sluaj, kada je teko dokuiti motiv izvrenja, kao i kada odnos izmeu rtve
i izvrioca pre manifestovanja dela nije uopte postojao ili je bio neznatan (npr. kada
ubijeni nije poznavao ubicu), primena profilisanja se javlja kao neophodna.5
Pojedine radnje u sklopu izvrenja krivinog dela prestupnici esto vre nesvesno i
ak ponavljaju vie puta, to ide na ruku strunjacima za kriminalistiko profilisanje
koji, primenom navedene tehnike, mogu ustanoviti njihov priblian profil linosti. Na-
ime, nauno prouavanje ponaanja moe pomoi u ustanovljavanju kakav tip linosti
je mogao biti u stanju da izvri konkretno delo i da se na taj nain suzi broj poten-
cijalnih izvrilaca, odnosno da se istraga usmeri na odreeni tip osumnjienih lica.
Za dobijanje kriminalistikog profila izvrioca potrebna je sveobuhvatna analiza svih
pronaenih dokaza na licu mesta, kao i prikupljenih podataka o rtvi krivinog dela.
Kriminalistiki profajleri, na osnovu tragova izvrenog krivinog dela, rekonstruiu

4 Poseban doprinos primeni naunih metoda u analizi krivinih dela, koje predstavljaju preteu za stvaranje
modela kriminalistikog profilisanja, dali su Artur K. Dojl (Arthur C. Doyl), Baptist G. Gros (Baptist G. Gross),
Don OKonel (John J. OConnell), Hari Soderman (Harry Soderman) i Pol L. Kirk (Paul L. Kirk). Navedeno prema
Z. urevi, et al, Kriminalistiko profilisanje, Beograd, 2012, str. 4. Prvu ekspertizu linosti uinioca nazvanu profil,
na zahtev kriminalistike policije Njujorka, uradio je Brasel (Bruussel), psihijatar sa iskustvom u radu sa uiniocima
krivinih dela. Pomo je zatraena u reavanju sluaja Bombarder, koji je za 17 godina, poevi od 1940. godine,
postavio vie od 50 runo pravljenih bombi u Njujorku. U strunim publikacijama najee pominjani FBI profajleri
su Resler (Ressler) i Daglas (Douglas). Daglas je bio ef Jedinice za naunu analizu ponaanja (Behavioral Science
Unit), dok je Resler jedan od osnivaa Nacionalnog centra za analizu kriminala nasilja (National Center for the
Analysis of Violent Crime). Pored toga, Resler je dao znaajan doprinos ustanovljavanju Programa za razumevanje
nasilnikog kriminala (Violent Criminal Apprehension Program VICAP). Vie Z. urevi, D. Marinkovi,
Kriminalistika analiza viestrukih ubistava, Pravna rije, broj 12/2007, Banja Luka, str. 537554.
5 B. Simonovi, Nove metode kriminalistikog planiranja, Bezbednost, god. 44, broj 5/2002, Beograd, str. 692.

[74] NBP urnal za kriminalistiku i pravo

 Metode profilisanja izvrilaca krivinih dela u kriminalistikim istragama
radnju izvrenja kako bi na osnovu nje izveli odreene zakljuke o osobi koja je tu
radnju preduzela, tj. o najverovatnijim elementima kriminalistikog profila izvrioca.
Uspenost ove metode umnogome zavisi od dobre informisanosti profajlera, koji
vri procenu karakteristika linosti uinioca. On mora biti upoznat sa kompletnom
foto i video dokumentacijom sa lica mesta, kao i celokupnim dokaznim materijalom,
ukljuujui sve prikupljene tragove i rezultate njihovog vetaenja. Pored toga, profaj-
ler treba da ima pristup kompletnim podacima o linosti rtve, fotografijama, njenom
nainu ivota, linim navikama, osobama sa kojima se druila, izvetaju patologa o
povredama na leu (u sluaju ubistva), toksikolokim izvetajima i sl. Kako primeuje
Resler (Ressler) sa saradnicima, proces profilisanja slian je procesu koji primenjuju
lekari na klinikama u cilju uspostavljanja dijagnoze i utvrivanja plana leenja on
obuhvata prikupljanje podataka, rekonstruisanje situacije, postavljanje hipoteza, razvi-
janje i testiranje profila i, nakon toga, dobijanje povratnih rezultata.6

1. Pojam i ciljevi kriminalistikog profilisanja izvrilaca krivinih dela

Profilisanje je istrani metod u funkciji otkrivanja izvrioca krivinog dela, zasno-
van na odgovoru na pitanje ta krivino delo govori o licu koje ga je izvrilo.7 U tom smi-
slu, osnov izrade profila predstavljaju dve osnovne hipoteze: 1) krivino delo je odraz
uinioca i uzroka i uslova koji su uticali na tok i dinamiku radnje krivinog dela (rtva
i determinante mesta i vremena); 2) posledica krivinog dela je osnova za izvoenje
zakljuaka o uiniocu.8
Mazolf (Musolff) i Hofman (Hoffmann) pod profilisanjem podrazumevaju sai-
njavanje verzija o verovatnom uiniocu, baziranih na informacijama koje potiu iz
konteksta krivinog dela, s ciljem da se u okviru aktuelne istrage olaka pronalaenje
osumnjienog ili saini lista moguih izvrilaca.9 Oni smatraju da se ova tehnika sastoji
od pronalaenja i uoavanja osobenosti ponaanja vezanih za linost nepoznatog ui-
nioca koje su dovoljno znaajne da se osoba koja je izvrila krivino delo moe jasno
razlikovati od drugih ljudi.
Prema Tarviju (Turvey), pod kriminalistikim profilisanjem se podrazumeva tehni-
ka saznavanja osobina izvrilaca krivinih dela na osnovu analize njihovog ponaanja,
njihove interakcije sa licem mesta i rtvom, kao i izbora njihovih postupaka nainjenih
u toku zloina.10 Profilisanje se ne usmerava na specifian identitet nepoznatog krivca,
ve na osnovu analize ponaanja i linih karakteristika koje su se odrazile pri izvrenju
dela ono upuuje na vrste, tipove osoba koje su mogle da izvre konkretno krivino
delo.11 Ova metoda usmerava aktivnost policije na pronalaenju nepoznatog izvrioca,
pruajui uvid u njegov profil koji, u veoj ili manjoj meri, odgovara stvarnosti. Uz
pomo sainjenog profila suava se krug potencijalnih izvrilaca, posebno u sluajevi-
ma kada je broj sumnjivih lica jako veliki ili neodreen, tako da se ne mogu primeniti
druge klasine kriminalistike metode.12 Na osnovu razliitih tragova i nalaza sa licu
6 R. K. Ressler, et al, Sexual homicide: patterns and motives, New York, 1988, p. 135.
7 Vidi: R. Stefoff, Criminal Profiling, New York, 2011, pp. 3870.
8 Z. urevi, et al, Kriminalistiko profilisanje, Opus citatum, str. 6.
9 Navedeno prema B. Simonovi, Nove metode kriminalistikog planiranja, Opus citatum, str. 692.
10 W. Petherick, et al, Forensic Criminology, San Diego: Elsevier Science, 2010, p. 177.
11 B. Simonovi, Nove metode kriminalistikog planiranja, Opus citatum, str. 693.
12 Ibidem.

NBP Journal of Criminalistics and Law [75]

 Darko Marinkovi, Aleksandar Stevanovi
mesta, naina povreivanja rtve i drugih dokaza, rekonstruie se tok krivinog dela,
na osnovu ega se zakljuuje o motivima, osobinama linosti i drugim psiholokim i
nepsiholokim karakteristikama uinioca.13
Sve tehnike profilisanja, bez obzira na terminoloke14 ili razlike u nainu sprovoe-
nja, imaju isti cilj pomoi dravnim organima koji sprovode kriminalistike istrage
da iz ukupnog broja osumnjienih eliminiu neke od njih, da ukau na potencijalne
(verovatne) izvrioce, odnosno da usmere ove organe u pravcu sticanja novih saznanja.
Kako istiu Nejpijer (Napier) i Bejker (Baker), svrha profilisanja uinilaca krivinih
dela jeste da otkrije one njihove osobine koje e kriminalistima pomoi u suavanju
kruga osumnjienih, na osnovu karakteristika lica mesta krivinog dela i inicijalnih
istranih informacija.15 Cilj profilisanja nije da otkrije identitet konkretne osobe koja
je izvrila neko delo i tako neto je malo verovatno, tj. veoma retko se deava u praksi.
Peterik (Petherick) i Tarvi u procesu profilisanja razlikuju dve faze, od kojih je prva
tzv. istrana. Njeni ciljevi su:16
procena prirode i vrednosti forenzikih i bihevioralnih dokaza u vezi sa nekim
konkretnim zloinom ili serijom povezanih zloina;
smanjenje broja osumnjienih u kriminalistikoj istrazi;
usmeravanje istranih resursa na preostale osumnjiene;
ustanovljavanje povezanosti izmeu vie zloina putem identifikovanja pojedinih
injenica na licu mesta i pojedinih oblika ponaanja (npr. modus operandi ili tzv.
potpis izvrioca);
ocena potencijalnog rizika eskaliranja lakih oblika kriminalnog ili devijantnog
ponaanja (npr. uznemiravanje, praenje, voajerizam) u ozbiljnija i nasilnija kri-
vina dela;
obezbeenje istraiteljima relevantnih informacije i definisanje strategije rasvet-
ljavanja krivinih dela;
doprinos kompaktnosti istrage i spreavanje njenog usmeravanja u pogrenim
pravcima, pruajui nova saznanja.
Druga faza, koju ovi autori nazivaju sudskom, pored ostalog obuhvata korienje
profila za iznalaenje adekvatne strategije ispitivanja osoba i korienje ekspertskih na-
laza kao dokaza na sudu. Njeni ciljevi su:17
procena prirode i vrednosti forenzikih i bihevioralnih dokaza u vezi sa nekim
konkretnim zloinom ili serijom povezanih zloina;
razvijanje strategije intervjuisanja ili ispitivanja osumnjienog (okrivljenog);
doprinos sticanju uvida u fantazije i motivaciju izvrioca;

13 Ibidem.
14 Tako se u literaturi anglosaksonskog govornog podruja moe nai veliki broj razliitih termina za izradu
profila linosti offender profiling, behavioral profiling, psychological profiling, criminal investigative analysis,
investigative psychology, diagnostic evaluation, behavioral evidence analysis. U nemakoj kriminalistikoj literaturi
dominira termin tterprofile.
15 M. Napier; K. Baker, Criminal personality profiling, objavljeno u: Forensic science: An introduction to scientific
and investigative techniques (eds. S. James, J. Nordby), Boca Raton, 2005, p. 615.
16 W. Petherick; B. Turvey, Behavioral evidence analysis: Ideo-deductive method of criminal profiling, objavljeno
u: Criminal profiling: An introduction to behavioral evidence analysis (ed. B. Turvey), San Diego, 2008, p. 138.
17 Ibidem.

[76] NBP urnal za kriminalistiku i pravo

 Metode profilisanja izvrilaca krivinih dela u kriminalistikim istragama
doprinos sticanju uvida u motive i namere izvrioca pre, za vreme i nakon izvr-
enja dela (npr. nivoi planiranja, eventualno kajanje zbog uinjenog dela, mere
predostronosti i dr.);
ustanovljavanje povezanosti izmeu vie zloina putem identifikovanja pojedinih i-
njenica na licu mesta i pojedinih oblika ponaanja (npr. modus operandi izvrioca).
Zbog injenice da profilisanje linosti nije podjednako primenjivo na sve vrste kri-
vinih dela, pre njegovog korienja poeljno je razmotriti pogodnost primene ove
metode u konkretnom sluaju. Opte je prihvaeno miljenje da je profilisanje najde-
lotvornije kod dela sa psihopatolokom motivacijom izvrioca, zatim zloina izvrenih
iz seksualnih i niskih pobuda, kao i drugih dela koja su po svojoj prirodi nasilna i kod
kojih uinioci pokazuju tendenciju ponovnog vrenja, tj. recidiva. Prema Tetenu (Te-
ten), veina dela koja su pogodna za profilisanje karakterie prestupnikova otvorena
seksualna aktivnost ili gubitak kontakta sa realnou. Kao najuspenije, profilisanje se
pokazalo kod sledeih krivinih dela:18
ubistva koja ukljuuju seksualnu aktivnost, ili su u nekoj vezi sa njom;
silovanja;
seksualna zlostavljanja;
sluajevi nepristojnog pokazivanja delova tela (egzibicionizma;
neki sluajevi paljevina (piromani);
ubistva u koja su umeani roditelji, deca ili veina lanova porodice;
smrti veanjem.
Uspeno profilisanje nekog sluaja zahteva veliku koliinu podataka, poevi od
statistikih pokazatelja o prethodnim istovrsnim/slinim zloinima, pa sve do izjava
svedoka i materijalnih dokaza, uz pomo kojih se rekonstruie i interpretira ponaanje
izvrioca. to su ovi podaci kompletniji i taniji, taniji je i ustanovljeni profil. I obr-
nuto - ako pojedine informacije nisu tane ili nedostaju, profil e biti manje pouzdan.
Tako npr., da bi se dobila kompletna ocena nekog sluaja ovom metodom potrebno
je imati potpune podatke o krivinom delu, viktimoloke podatke, kao i kompletnu
dokumentaciju o dokazima sa lica mesta krivinog dela, izvetaje sa obdukcije i drugih
vetaenja i sl. Meutim, dok su svi autori jednoglasni u tome da je za to bolju procenu
ovom metodom potrebno to vie podataka, postoje razliita miljenja o samom nai-
nu interpretacije profila. Naime, pojedini autori zastupaju stanovite da nalaz, tj. profil
izvrioca moe pruiti puno optih informacija i opisati mnotvo karakteristika koje
poseduje izvrilac konkretnog dela, to je tipino za tzv. induktivni metod profilisanja.
Za razliku od njih, postoje i autori koji podravaju tzv. deduktivni metod i smatraju da
se profilisanjem moe doi samo do ogranienog broja podataka o osobi koja je izvrila
delo. Jedan od ovih autora je i Tarvi, koji tvrdi da se u fazi istrage, kod veine sluajeva,
na osnovu ponaanja prestupnika na mestu izvrenja krivinog dela, mogu izvui za-
kljuci samo u vezi etiri relevantne karakteristike uinioca:19
vetina izvrenja krivinog dela;

18 H. Teten, Offender profiling, objavljeno u: Encyclopedia of police science (ed. W. Bailey), New York, 1989, pp.
475477.
19 W. Petherick, et al, Opus citatum, str. 177.

NBP Journal of Criminalistics and Law [77]

 Darko Marinkovi, Aleksandar Stevanovi
poznavanje rtve;
poznavanje mesta izvrenja krivinog dela;
poznavanje metoda i sredstava izvrenja.
Na drugom kraju spektra je Gebert (Geberth), koji daje iscrpnu listu podataka za
koje veruje da mogu biti utvreni na osnovu analize zloina, ukljuujui sledee:20
ime;
starost;
pol;
rasa;
visina i teina;
brani status:
deca, njihova starost i pol,
ena, trudnoe i nedavni poroaj;
stepen obrazovanja;
socioekonomski status;
istorijat i vrsta seksualnih problema;
fizike abnormalnosti i defekti kao to su akne, poremeaji u govoru, gojaznost,
hramost i dr.;
mesto stanovanja, u kakvom je stanju i dr.;
automobil, u kakvom je stanju i dr;.
ponaanje, ukljuujui i nedavno uoene promene ponaanja sa njihovim opisom;
osobine i karakter;
zaposlenje, da li je skoro otputen, vetine u vezi sa zanimanjem, da li je sklon
dnevnom ili nonom ivotu;
da li koristi droge ili alkohol, ima li poveanog konzumiranja u poslednje vreme;
odevenost, aljkava ili uredna osoba, tip odevanja;
noenje, sakupljanje ili pokazivanje oruja, vrsta oruja;
krut ili labilan karakter.
I Mazolf i Hofman smatraju da se sledee osobine u pravilu mogu pretpostaviti na
osnovu profilisanja: starost, pol, etnika pripadnost, zanimanje (profesionalna orijen-
tacija), porodino stanje, stepen seksualne zrelosti, razliite reakcije u toku sasluavanja
pred policijom, verovatnoa ponavljanja krivinog dela, prethodna osuivanost, inteli-
gencija, opti ivotni uslovi, vrste socijalnih odnosa, mesto stanovanja, fizike karakte-
ristike, poput visine, telesne snage itd.21
Simonovi ukazuje na interdisciplinarnu struktuiranost profilisanja, s obzirom da se u
izradi profila linosti angauje vei broj razliitih strunjaka, koji pored kriminalistikih
primenjuju i znanja kriminologije, forenzike psihologije, psihijatrije i sudske medicine.22
20 V. J. Geberth., Practical homicide investigation : tactics, procedures, and forensic techniques, Taylor & Francis
Group, LLC, CRC Press, 2006, pp.783.
21 Navedeno prema B. Simonovi, Nove metode kriminalistikog planiranja, Opus citatum, str. 693.
22 Vidi: B. Simonovi, Kriminalistika, Kragujevac, 2012.

[78] NBP urnal za kriminalistiku i pravo

 Metode profilisanja izvrilaca krivinih dela u kriminalistikim istragama
2. Osnovne logike metode i kriminalistiko profilisanje linosti
U osnovi svih tehnika profilisanja stoje dva osnovna logika metoda indukcija i
dedukcija. Zato njihova primena zahteva dobro poznavanje pravila logike i rasuivanja,
kako bi se utvrene injenice dovele u meusobnu vezu, razdvojile na vane (kljune) i
nevane (sluajne) i povezale na takav nain da njihovo funkcionalno znaenje postane
vidljivo i kriminalistiki smisleno.23
Analizom nauno zasnovanih i u praksi primenjivih metoda profilisanja, moe se
konstatovati da danas dominiraju etiri osnovna modela izrade profila linosti izvrila-
ca krivinih dela. To su kriminalistika istrana analiza, dijagnostiko evaluiranje pona-
anja, istrana psihologija i bihevioralna analiza dokaza. Od toga se prve tri zasnivaju
na induktivnom zakljuivanju, dok poslednja sutinski odslikava deduktivni metod
zakljuivanja, sa izvesnim primesama induktivnog tretiranja raspoloivih injenica.24

2.1. Kriminalistiko profilisanje zasnovano na

induktivnom logikom metodu
Induktivnim zakljuivanjem u sklopu profilisanja kriminalne linosti dolazi se do
zakljuaka uoptene prirode, koji ne izraavaju izriitu tvrdnju ve samo manju ili veu
verovatnou da izvrilac krivinog dela poseduje neku osobinu. Ove tvrdnje zasnivaju
se na prikupljenim injenicama, poput dokaza sa lica mesta, rezultata raznih vetae-
nja, statistikih podataka, pa ak i na osnovu iskustva samog strunjaka angaovanog
za profilisanje. Induktivnom metodom profilisanja, tj. uoptenim zakljuivanjem o
osobinama izvrioca, dobijaju se podaci od manjeg znaaja i ona se zasniva uglavnom
na poreenju sa osobinama ve otkrivenih izvrilaca koji su uinili slina krivina dela.
Tako npr., prema statistikim podacima FBI-ja, u Sjedinjenim Amerikim Dravama je
u 2002. godini oko 90% svih izvrilaca krivinog dela ubistva bilo mukog pola, tako da
induktivni argument da je u toj godini izvrilac nekog konkretnog ubistva u SAD naj-
verovatnije mukarac moe biti taan u veini sluajeva, ali isto tako moe biti i pogre-
an.25 Slabost ove metode ogleda se u tome to ak i FBI, na poetku svakog izvetaja o
analizi kriminalistike istrage (i izrade profila u okviru nje), tzv. izjavom o ogranienju
odgovornosti (eng. disclaimer) jasno stavlja do znanja da je njegova vrednost ogranie-
na. Rei ove izjave mogu se razlikovati od sluaja do sluaja, ali je njena sutina ista.
Navodimo jednu od njenih verzija:26
Potrebno je imati u vidu da dotina analiza nije zamena za temeljnu i
dobro planiranu istragu, te da je ne treba smatrati sveobuhvatnom. Informa-
cije koje su ponuene u analizi zasnivaju se na sagledavanju, analiziranju i
istraivanju kriminalnih sluajeva koji su slini konkretnom dogaaju koji se

23 B. E. Turvey, Criminal Profiling: An Introduction to Behavioral Evidence Analysis, Oxford, 2011, pp. 4167.
24 U anglosaksonskoj literaturi, dominantnoj u ovoj oblasti, modele kriminalistikog profilisanja, u osnovi kojih
se nalazi induktivni logiki metod, katrakterie tzv. nomothetic pristup. U njemu se zakljuci o izvriocu izvode
iz optih karakteristika grupe kojoj pripadaju. Drugi pristup, tzv. idiographic, karakteriu studije o pojedincima i
njihovim jedinstvenim karakteristikama i nainima funkcionisanja. Zapravo, na osnovu idiographic kriterijuma vri
se dijagnostika formulacija, dok se na osnovu nomothetic kriterijuma realizuje klasifikacija karakteristika izvrilaca.
Navedeno prema Z. urevi, et al., Kriminalistiko profilisanje, Opus citatum, str. 12.
25 V. J. Geberth, Opus citatum, str. 769.
26 R. Vorpagel R; J. Harrington J, Profiles in murder: An FBI legend dissects killers and their crimes, New York,
1988, p. 62.

NBP Journal of Criminalistics and Law [79]

 Darko Marinkovi, Aleksandar Stevanovi
razmatra. Finalni rezultat analize baziran je na verovatnoi, naglaavajui
da, ipak, ne postoje dve potpuno iste kriminalne linosti i da zbog toga izvr-
ilac ne mora uvek odgovarati ustanovljenom profilu u svim kategorijama.

Kriminalistika istrana analiza

Jedna od najpoznatijih metoda induktivnog kriminalistikog profilisanja, pod na-
zivom kriminalistika istrana analiza (eng. Criminal Investigation Analysis CIA),
koncipirana je od strane Federalnog istranog biroa (FBI) tokom osamdesetih godina
prolog veka. Proizala je iz istraivake studije sprovedene izmeu 1979. i 1983. godi-
ne, iji je cilj bio da na osnovu prouavanja ponaanja izvrilaca ubistava iz seksualnih
pobuda ustanovi neke njihove konstantne osobine koje bi doprinele klasifikaciji, efika-
snijem otkrivanju i hvatanju izvrilaca ovih delikata ubudue.27 Studiju je sprovela Jedi-
nica za nauno izuavanje ponaanja, u sastavu FBI-ja (FBIs Behavioral Science Unit) i
ona je rezultirala dihotomijom na organizovane i dezorganizovane izvrioce, s obzirom
na nivo njihove sposobnosti, pripremljenosti i vetine u vrenju krivinih dela (Gebert,
2006). Naime, istraivanje je utvrdilo vezu izmeu izgleda lica mesta navedenih krivi-
nih dela i pojedinih osobina linosti uinioca. Tako npr., u sluaju da mesto izvrenja
dela izgleda neuredno, ukoliko je oigledno da je izvrilac postupao spontano, impul-
sivno i bez uzdravanja, te ukoliko su prisutni znaci seksualne aktivnosti nad rtvom
post mortem, to u veini sluajeva ukazuje na dezorganizovane izvrioce, sa nivoom in-
teligencije ispod proseka, anksioznim ponaanjem u toku izvrenja dela i sl. I obrnuto,
kada pojedine okolnosti na mestu izvrenja dela ukazuju da je delo unapred planirano
i da se izvrilac uzdravao od nekontrolisanog nasilja i ukoliko se utvrdi da su akti na-
silja prethodili smrti rtve, moe se osnovano pretpostaviti da su izvrioci ovih dela u
svom svakodnevnom ivotu organizovani, da poseduju natprosenu inteligenciju i da
se kontrolisano ponaaju tokom vrenja dela. Ipak, poto veina osoba koje vre nave-
dena dela ne poseduje osobine koje apsolutno odgovaraju jednoj od ove dve kategorije,
ostavljena je mogunost svrstavanja u treu, tzv. meovitu kategoriju izvrilaca.
U teoriji, kriminalistika istrana analiza je metod koji se najee sastoji iz est ko-
raka, i to (Turvey, Petherick, Ferguson, 2010):
prikupljanje informacija neophodnih za izradu profila;
modeliranje procesa donoenja odluka;
ocena zloina;
kriminalni profil;
istraga;
lienje slobode izvrioca, ukoliko bude identifikovan.
Proces kriminalistike istrane analize Daglas (Douglas) i Burgess razlau na sedam
koraka, slino proceduri koju koriste lekari kada ustanovljavaju dijagnozu i sainjavaju
plan leenja pacijenta:28
evaluacija samog kriminalnog akta;
27 W. Petherick, et al, Forensic Criminology, str. 183.
28 J. Douglas; A. Burgess A, Criminal profiling: A viable investigative tool against violent crime, FBI law
enforcement bulletin, 55 (12), 1986, p. 9.

[80] NBP urnal za kriminalistiku i pravo

 Metode profilisanja izvrilaca krivinih dela u kriminalistikim istragama
jasna evaluacija specifinosti mesta izvrenja kriminalnog akta;
viktimoloka analiza;
evaluacija preliminarnih policijskih izvetaja;
evaluacija izvetaja obducenta;
razvijanje profila sa kritinim karakteristikama izvrioca;
preporuke istraiteljima zasnovane na konstruisanom profilu.
U osnovi CIA stoji prikupljanje podataka o rtvi, mestu dogaaja, duevnom stanju
uinioca, rezultatima obdukcije, samom delu i sluajevima slinim predmetu istrage.
Pored osnovnih podataka o rtvi (pol, starost, mesto stanovanja i sl.), prikupljaju se i
analiziraju podaci koji se odnose na njeno poreklo, drutveni status, vaspitanje, stepen
socijalizacije, kolsku spremu, kao i karakterne osobine i temperament. U postupku
analize potrebno je ustanoviti da li je rtva bila unapred odreena za napad ili je slu-
ajno izabrana i kako se ona ponaala u toku napada. Profil izvrioca bie taniji u onoj
meri u kojoj profajler uspe potpunije da odslika rtvu dela.
Analizu samog mesta dogaaja profajler vri prouavanjem fotodokumentacije sa
uviaja, skice lica mesta, zapisnika sa uviaja i rekonstrukcije29 i sl., radi pokuaja mi-
saonog utvrivanja toka radnje izvrenja dela na osnovu fiksiranog injeninog stanja.
U ovom postupku naroita panja se posveuje mogunosti namernog (fingiranje) ili
nenamernog menjanja injeninog stanja na mestu dogaaja, to moe oteati analizu
i donoenje odgovarajuih zakljuaka. Tako npr., analiza rezultata obdukcije, tj. zapi-
snika i fotodokumentacije, treba da poslui za procenjivanje koje sredstvo (ili vie njih)
je korieno za izvrenje ubistva, tj. da se ustanovi kako je teklo izvrenje dela. Iz vrste
upotrebljenog sredstva izvrenja, naina njegove upotrebe i dela tela koji je napadnut
moe se izvesti zakljuak o nameri ubistva (lat. animus nocendi). Odreena vrsta oruja
najvei efekat ostvaruje na odreenom delu tela, npr. vatreno oruje najtee povrede
ostvaruje u predelu glave ili srca, bode u predelu grudnog koa ili vrata i sl. Izbor oru-
ja koje je korieno pri izvrenju i nain njegove upotrebe predstavljaju svojevrstan
lini peat ubice, to kriminalistima moe omoguiti dublja saznanja o njegovom ka-
rakteru, temperamentu i drugim linim karakteristikama. Kako navodi Modly (Modly,
1994), uoeno je da strah od otkrivanja presudno utie na nain ubistva meu gan-
gsterima. Unutranji sukobi izmeu kriminalnih bandi zahtevaju da se mora unititi
svaka mogunost preivljavanja rtve, zbog ega po pravilu uvek dolazi do ispaljivanja
velikog broja hitaca u rtvu, uz tzv. overu. Ipak, umirui mogu dati izjavu i na samrti,
dodue samo u nekim prilikama. Re je o tzv. iskazu in articulo mortis.
Jedna od faza ove metode profilisanja je i analiza duevnog stanja uinioca u vreme
izvrenja krivinog dela (lat. tempore delicti), na osnovu broja i intenziteta povreda
nanetih rtvi. Takoe, navedene karakteristike povreda mogu ukazati i na to da li je iz-
vrilac bio u nekoj vezi sa rtvom i kakav je bio odnos njihovih snaga. Oslanjajui se na
detaljnu analizu postupaka izvrioca pre, za vreme i nakon izvrenja dela, kriminalista
moe doneti odreene zakljuke o tome kakvi sociopatski, psihopatski i drugi mentalni
poremeaji postoje kod njega. Kako tvrde Markman (Markman) i Bosko (Bosco), naj-
29 Sa kriminalistikog aspekta rekonstrukcija krivinog dela je metod istrage,odnosno skup sistematskih
analitikih procesa kojima se obezbeuju relevantene informacije o nainu nastanka i dinamici izvrenja krivinog
dela. Navedeno prema Z. urevi, et al, Principles and standards of the crime reconstruction, NBP urnal za
kriminalistiku i pravo, vol. XIV, br. 2, Beograd, 2009, str. 67.

NBP Journal of Criminalistics and Law [81]

 Darko Marinkovi, Aleksandar Stevanovi
znaajnija karakteristika sociopata je to ispoljavaju agresivno ponaanje bez znaajni-
jeg oklevanja, oseaja krivice, stida ili kajanja, kao i to to druge ljude posmatraju kao
objekte za eksploataciju, izbegavanje ili neutralizaciju.30
Prilikom izrade profila vanu ulogu ima i prouavanje slinih sluajeva iz prakse.
Ovaj zadatak sastoji se u uoavanju da li nain izvrenja, izgled lica mesta, povrede na
rtvi i druge okolnosti konkretnog krivinog dela (ubistva) imaju neke slinosti sa dru-
gim sluajevima i prepoznavanju specifinog modusa operandi jednog izvrioca, koji
je prisutan prilikom izvrenja vie dela.
Rekonstruisanje najverovatnijeg toka radnje krivinog dela i izrada profila uinioca
vre se na osnovu analize viktimolokih podataka, mesta dogaaja, nalaza vetaka u
vezi sa povredama na rtvi, dokaznog materijala, a esto se na ovaj nain moe utvrditi
i zato je izvrilac postupao na odreeni nain prilikom izvrenja. Ova analiza omogu-
ava i procenu da li se u konkretnom sluaju radi o organizovanom ili dezorganizova-
nom izvriocu, tj. procenu nivoa njegove inteligencije, obrazovanja i sl.
Izrada profila uinioca oslanja se na sve prethodno navedene analize i on se odlikuje
time to daje podatke o nekim karakteristinim i markantnim osobinama izvrioca.
Dobrim profilom smatra se onaj kakav bi u vreme izvrenja dela dala osoba koja do-
bro poznaje izvrioca n treba da pomogne kriminalistima u radu na rasvetljavanju
krivinog dela, dajui mu osnovu za utvrivanje taktike preduzimanja buduih mera i
radnji.
Metod izrade profila koji primenjuje FBI danas je preovlaujui, iako je pretrpeo
puno kritika:31
razlog popularnosti ovog metoda verovatno lei u tome to ne zahteva prethodna
znanja da bi se unapred pripremljeni abloni profila izvrilaca primenili na kon-
kretna dela;
broj obuhvaenih krivinih dela moe uticati na procenu organizovanosti ili de-
zorganizovanosti u konkretnom sluaju;
metod uproeno redukuje ponaanje osobe koja je izvrila delo na nekoliko uo-
ljivih parametara;
veina izvrilaca nee pripadati ni kategoriji organizovanih, ni kategoriji dezorga-
nizovanih, ve negde izmeu ova dva ekstrema, mada je tzv. meovita kategorija
od manje pomoi istraiteljima, jer se razlike meu tipovima izvrilaca na taj na-
in smanjuju.

Dijagnostika evaluacija ponaanja

Pored kriminalistike istrane analize, koja predstavlja samostalan metod profilisa-
nja, veliku primenu u praksi naao je i metod dijagnostike evaluacije ponaanja, koji u
stvari predstavlja zbir psiholokih i psihijatrijskih tehnika koje se koriste u svrhu pro-
filisanja izvrilaca. Vremenski posmatrano, ovaj metod je korien ak i pre formiranja
pomenute Jedinice za prouavanje ponaanja FBI-ja, a koristi se i danas u mnogim slu-
ajevima kada policija od eksperata za mentalno zdravlje trai savetodavno miljenje o
30 R. Markman; D. Bosco, Alone with the devil: Famous cases of a courtroom psychiatrist, New York, 1989, p. 91.
31 W. Petherick, et al, Forensic Criminology, str. 189190.

[82] NBP urnal za kriminalistiku i pravo

 Metode profilisanja izvrilaca krivinih dela u kriminalistikim istragama
ponaanju izvrilaca, radi njihovog efikasnijeg otkrivanja i hvatanja. Meutim, iako ova
metoda ima srazmerno veliku primenu u praksi, te sve vei broj policija u svetu anga-
uje strunjake iz oblasti psihologije u ovu i sline svrhe, ima i miljenja koja osporava-
ju njen znaaj. Tako, na primer, Bartol (Bartol) u svojoj studiji o angaovanju psihologa
od strane policije tvrdi da je jedan poznati psiholog zaposlen u policiji, sa preko 20 go-
dina iskustva, smatrao kriminalistiko profilisanje praktino neupotrebljivim i poten-
cijalno opasnim, te da su mnogi respondenti napisali da je potrebno sprovesti mnogo
istraivanja pre nego to ono, eventualno postane korisno.32 Pored toga, metod dijagno-
stikog evaluiranja ponaanja izvrilaca osporava se i zbog injenice da se umnogome
zasniva na znanju i sposobnostima osobe koja ga koristi, tj. da profil dobijen ovom
metodom proizilazi iz linih stavova navedenih eksperata o kriminalnom ponaanju
uopte i njegovoj povezanosti sa mentalnim zdravljem. Takoe, navedenoj metodi se
zamera i to to profil uinioca izveden na ovaj nain uvek odraava teorijski pristup
koji je korien (psihoanalitiki, psihodinamiki i sl.), kao i to zavisi od nekih strunih
pitanja vezanih za mentalni razvoj izvrioca i stavova o rasprostranjenosti mentalnih
bolesti u prestupnikoj populaciji. Bedkok (Badcock) istie da razliita shvatanja o ra-
zvoju individue mogu promeniti i itav koncept o tome ta je za pojedinca normalno,
a ta ne.33 U tom smislu, svaka jedinka ima tendenciju da pretpostavi da je ono na ta
je ona naviknuta normalno, pa neki ljudi odrastaju sa idejama koje bi veina drugih
ljudi smatrala abnormalnim. Osobe koje su bile ozbiljno zlostavljane u ranom uzrastu,
na primer, mogu odrasti sa verovanjem da je zlostavljanje u osnovi normalnih odnosa.
One mogu imati velike tekoe u odnosima sa drugim ljudima koji se ne zasnivaju na
zlostavljanju, a neki od njih e i sami postati zlostavljai.
Za strunjake koji se bave profilisanjem neophodno je da poseduju znanja o tome
kakav uticaj imaju socijalni, bioloki i drugi faktori na abnormalno ponaanje izvrila-
ca, tj. kako kod njih dolazi da razvijanja seksualnih i drugih devijacija. Turko (Turco)
kritikuje svako profilisanje koje sprovode pojedinci bez iskustva u dijagnostikovanju
i leenju navedenih bolesti, istiui da je najbolje kada profajler ima i kliniko (nasu-
prot akademskom) obrazovanje i iskustvo u radu na suzbijanju kriminala.34 Makgrat
(McGrath) je, istraujui ulogu forenzikih psihijatara u procesu profilisanja, naveo
nekoliko razloga zbog kojih su ovi eksperti naroito pogodni za vrenje ovih poslova:35
njihovo poznavanje bihevioralnih nauka i obuenost u prepoznavanju psihopa-
tologije stavlja ih u zavidan poloaj prilikom dedukovanja karakteristika linosti
uinioca na osnovu informacija sa lica mesta;
forenziki psihijatar je u dobroj poziciji da otkrije pravo znaenje koje se krije iza
pojedinih signala u ponaanju;
zahvaljujui obuci, obrazovanju i fokusiranosti na kritiko i analitiko miljenje,
forenziki psihijatar je u dobroj poziciji da kanalie svoju obuenost na novo polje
istrage.

32 C. R. Bartol, Police psychology: then, now and beyond, Criminal justice and behaviour, 23 (1), 1996, p. 79.
33 W. Petherick, Profiling and Serial Crime: Theoretical and Practical Issues in behavioural profiling, Waltham,
Oxford, 2014, p. 85.
34 R. N. Turco, Psychological profiling, International Journal of offender therapy and comparative criminology,
34(2), 1990, p. 151.
35 M. G. McGrath, Criminal profiling: Is there a role for the forensic psychiatrist?, Journal of the American
academy of forensic psychiatry and the law, 28 (3), 2000, p. 321.

NBP Journal of Criminalistics and Law [83]

 Darko Marinkovi, Aleksandar Stevanovi
Iako se veina autora slae u oceni da profilisanje uinilaca dijagnostikom evalua-
cijom moe dati pozitivne rezultate, ima i kritikih miljenja koja osporavaju navedeni
metod. Tako Peterik navodi da eksperti za mentalno zdravlje, usled konfuzije zbog
zamenjenih uloga, u toku procene osobina izvrioca mogu poeti da daju zdravstvene
savete za njihovo leenje.36 Pored navedenog, Peterik i saradnici daju jo nekoliko za-
merki ovoj metodi:37
iako teorija uenja i teorija linosti mogu imati odreenu ulogu, teko je, a moda
i nemogue, odrediti stepen do kog one mogu biti primenjene u nekom sluaju
sve dok se od strane eksperta za mentalno zdravlje ne izvri struna klinika pro-
cena izvrioca;
mnogi eksperti za mentalno zdravlje nemaju iskustava u kriminalistikim istraga-
ma, to moe izazvati raskorak izmeu opaenih i stvarnih zahteva istrage;
ova tehnika oslanja se na indirektne metode procene, ukljuujui intuiciju, psiho-
dinamike teorije i zakljuivanje na osnovu statistike;
bez objedinjenog pristupa, teorije ili procesa, dijagnostiko evaluiranje moe biti
i pogreno, usled nemogunosti da se reprodukuje misaoni sled koji treba da do-
vede do karakteristika odreenog profila.

Istrana psihologija
Jo jedna od induktivnih metoda profilisanja koja zasluuje posebnu panju jeste
tzv. istrana psihologija, iji je glavni zastupnik Kanter (Canter). Prema Kanteru, istra-
na psihologija pokriva sve aspekte psihologije koji su bitni za sprovoenje krivinih i
graanskih istraga.38 Ona je fokusirana na nain na koji kriminalne aktivnosti mogu
biti istraene i shvaene, tako da otkrivanje zloina bude efikasno, uz potovanje za-
konske procedure. Proirivanje i produbljivanje doprinosa koji psihologija moe dati
kriminalistikim istragama, u sluajevima serijskih ubistava i profilisanja linosti,
putem najefektivnijeg korienja informacija pribavljenih intervjuisanjem i proua-
vanjem policijskih evidencija, kao i policijskih istraga i sistema donoenja odluka u
njima, dovelo je do identifikovanja ranije neimenovanog dela primenjene psihologije,
nazvanog istrana psihologija.39 Navedeni metod sprovodi se utvrivanjem pet glavnih
komponenti koje odslikavaju ponaanje izvrioca, i to:
interpersonalna povezanost;
mesto i vreme izvrenja dela;
osobine izvrioca krivinog dela;
kriminalna karijera;
svest o forenzikim dokazima i znaaju koji oni imaju za dokazivanje.
Interpersonalna povezanost odnosi se na nain na koji izvrioci stupaju u meuljud-
ske odnose, pod pretpostavkom da e i rtve krivinog dela tretirati na isti nain na

36 W. Petherick, Profiling and Serial Crime: Theoretical and Practical Issues in behavioural profiling, str. 85.
37 W. Petherick, et al, Forensic Criminology, str. 193.
38 J. Siegel, et al (eds.), Encyclopedia of forensic science, Boston, 2000, p. 1091.
39 D. Canter D, Offender profiling and investigative psychology, Journal of investigative psychology and offender
profiling, 1(1), 2004, p. 7.

[84] NBP urnal za kriminalistiku i pravo

 Metode profilisanja izvrilaca krivinih dela u kriminalistikim istragama
koji tretiraju ljude u svom svakodnevnom ivotu (npr., izvrilac ubistva koji ispoljava
osobine poput sebinosti ili aljkavosti prema lanovima porodice, prijateljima ili kole-
gama, ispoljavae te osobine i u odnosu sa svojim rtvama). Mesto i vreme vrenja dela,
kao druga komponenta ovog metoda, takoe odslikava odreene aspekte ponaanja
izvrioca, s obzirom da interpersonalni odnosi dobijaju psiholoku nijansu u zavisnosti
od mesta i vremena u kojima se odvijaju.40 Izvrilac najee svesno bira mesto i vreme
kada e da izvri delo, to kriminalisti prua mogunost dubljeg uvida u njegove ak-
tivnosti. Prema Ejnsvortu (Ainsworth), izvrilac e se oseati komfornije i imae veu
kontrolu na podrujima koja bolje poznaje.41 Utvrivanje osobina izvrioca omoguava
kriminalistima njihovo svrstavanje u odreene kategorije i kao takva je slina FBI-jevoj
dihotomiji na organizovane i dezorganizovane prestupnike. Naime, na ovaj nain se
ustanovljava da li priroda dela i nain na koji je ono izvreno mogu dovesti do klasifi-
kovanja izvrilaca, na osnovu njihovog ispitivanja i empirijskih studija.42
Sledea komponenta ove metode, kriminalna karijera, znaajna je jer moe pomoi
u utvrivanju prethodnog iskustva izvrioca, tj. da li se nain izvrenja dela u toku
vremena menjao, da li je pokazao sposobnost adaptacije na nove metode kriminali-
stike istrage, da li ima promena u odabiru rtve, karakteristikama mesta izvrenja i sl.
Svest izvrioca o dostignuima forenzike nauke odnosi se na utvrivanje da li izvrilac
u toku vrenja dela koristi neka sredstva ili tehnike koje mogu omesti rad kriminaliste
na otkrivanju i prikupljanju materijalnih dokaza, npr. da li koristi rukavice, masku ili
pokuava da uniti pojedine dokaze.
Iako istrana psihologija prua velike prednosti kriminalistima u procesu profilisa-
nja, njoj se mogu uputiti i odreene kritike, poput toga da uoptavanje prolih sluajeva
na neki konkretan sluaj moe uputiti istragu u pogrenom pravcu (npr. opte istrai-
vanje o ubistvima na nekom podruju ne moe se nekritiki primeniti na konkretnu
istragu nekog ubistva).

2.2. Kriminalistiko profilisanje zasnovano

na deduktivnom logikom metodu
Deduktivno zakljuivanje u sklopu kriminalistikog profilisanja zasniva se na po-
stepenom rasuivanju koje ukljuuje zapaanja i eksperimentisanja u reavanju pro-
blema.43 Tanije, dedukcija se koristi tako to se iz statistikih podataka o prethodnim
sluajevima izvlae pretpostavke, tj. hipoteze o karakteristikama izvrilaca, a zatim se
proverava njihova verovatnoa i kompatibilnost sa injenicama utvrenim za konkret-
ni sluaj. tavie, proces deduktivnog profilisanja ne sprovodi se sa ciljem da se navede-
ne hipoteze potvrde, ve da se opovrgnu, tj. svaka mogua osobina izvrioca se testira
na konkretnim dokazima, sa namerom da se potvrdi njena netanost. Ukoliko se ona
potvrdi, svaka od navedenih hipoteza se odbacuje ili rekonstruie, tako da na kraju
procesa mogu ostati samo hipoteze koje ni u jednom utvrivanju kompatibilnosti sa
materijalnim dokazima nisu pobijene. Svaka hipoteza koja u ovom procesu ostane ne-
40 D. Canter D, Offender profiles, The psychologist, 2 (1), p. 14.
41 P. B. Ainsworth, Offender profiling and crime analysis, Devon, 2001, p. 199.
42 D. Canter, Offender profiles, str. 14.
43 T. Bevel, Applying the scientific method to crime scene reconstruction, Journal of forensic identification, 51(2),
2001, p. 154.

NBP Journal of Criminalistics and Law [85]

 Darko Marinkovi, Aleksandar Stevanovi
odbaena i u saglasju sa dokaznim materijalom moe se predstaviti kao deduktivni za-
kljuak, dok zbir ovih zakljuaka ini profil uinioca. Osim toga, ovako dobijeni profil
ni u kom sluaju nije nepromenljiv i podloan je revidiranju, ukoliko se u toku istra-
nog procesa pojave nove injenice, npr. novi materijalni dokazi. Deava se da pojedini
profili, u sluajevima koji su due vremena nereeni, usled napretka u mogunostima
dobijanja novih dokaza (npr. nova nauna dostignua u obradi i tumaenju predmeta i
tragova) tokom vremena budu kritiki sagledani i preispitani u pogledu relevantnosti,
to ne predstavlja neki problem jer proces dedukcije podrazumeva prihvatanje svih
novih injenica koje su nauno zasnovane.

Bihevioralna analiza dokaza

Najpoznatija meu deduktivnim metodama profilisanja nesumnjivo je bihevioralna
analiza dokaza (eng. Behavioral Evidence Analysis BEA), razvijena od strane Tarvija
tokom devedesetih godina prolog veka, koja se zasniva (kako joj i sam naziv govori)
na dostignuima forenzike nauke, odnosno sakupljanju i interpretaciji materijalnih
dokaza. Zbog deduktivne prirode ove metode, kriminalisti koji je primenjuju ne dono-
se nikakve uoptene zakljuke o karakteristikama izvrilaca pre nego to se izvrenom
analizom dokaznog materijala sa lica mesta doe do konkretnih dokaza, na osnovu
kojih se moe proceniti njihovo ponaanje. Naime, sutina ove metode je u tome da se
za proces profilisanja koristi samo ono to je poznato, bez nasuminog zakljuivanja,
uoptavanja i okvirnih procena, dok se dokazi koji su nebitni ili nisu u vezi sa konkret-
nim sluajem ne uzimaju u obzir tokom zavrne analize, to doprinosi objektivnosti
krajnjeg rezultata.
Ovaj metod sprovodi se u vie faza, od kojih se svaka naredna zasniva na kvalitetno
sprovedenoj prethodnoj. Osnova prve faze (tzv. forenzika analiza) poiva na analizi
raspoloivih materijalnih dokaza u cilju utvrivanja odgovarajuih saznanja o ponaa-
nju izvrioca konkretnog sluaja, pre izrade njegovog profila.44 Interpretacija dokaza ne
bi trebalo da bude preputena osobama koje za to nisu kvalifikovane, tj. ova faza mora
biti sprovedena od strane profesionalnih kriminalista koji imaju iskustvo u istraivanju
i proceni dokaza. Na taj nain onemoguava se da profil bude zasnovan na dokazima
koji su pogreno interpretirani, tj. osigurava se da on poiva samo na dokazima koji su
prihvatljivi u krivinom postupku. Jedan od autora koji se bavio znaajem materijalnih
dokaza u postupku profilisanja je i Torton (Thornton), koji tvrdi da materijalni dokazi,
u sluaju da su pravilno prikupljeni, analizirani i interpretirani, mogu doprineti utvri-
vanju injeninog stanja na licu mesta u trenutku izvrenja zloina. Ukratko, na osnovu
njih zloin moe biti rekonstruisan - krajnji interes istrage je rekonstrukcija krivinog
dela, a ne dokazi per se.45
Samo tano i kvalitetno prikupljeni dokazi mogu posluiti kao osnova za ovu fazu,
zbog ega je posebno vano utvrditi tzv. dinamiku dokaza, tj. da li je bilo nekih utica-
ja koji su doveli do njihove promene, pomeranja, unitenja i sl., bez obzira da li je to

44 B. E. Turvey, (ed.), Criminal profiling: An introduction to behavioral evidence analysis, Boston, 2008, p. 135.
45 J. Thornton, Crime reconstruction ethos and ethics, objavljeno u: J. Chisum, B. E. Turvey (eds.), Crime
reconstruction, San Diego, 2006, p. 37.

[86] NBP urnal za kriminalistiku i pravo

 Metode profilisanja izvrilaca krivinih dela u kriminalistikim istragama
uinjeno sa namerom ili potpuno sluajno.46 Nakon preciznog prikupljanja i ocene do-
kaza, moe se pristupiti rekonstrukciji zloina, koja takoe pripada prvoj fazi ovog me-
toda. izam (Chisum) pod rekonstrukcijom podrazumeva utvrivanje okolnosti koje
okruuju izvrenje nekog zloina.47 Rekonstruisanjem naina na koji se zloin desio i
autentinog izgleda lica mesta u trenutku njegovog izvrenja dobijaju se informacije od
ogromne vanosti za stvaranje profila izvrioca, zbog ega ono mora biti obavljeno sa
to je mogue veom tanou.
Druga faza bihevioralne analize dokaza sastoji se u prikupljanju viktimolokih po-
dataka koji mogu doprineti utvrivanju veza izmeu rtve i izvrioca. Pod ovim po-
dacima podrazumevaju se informacije o nainu ivota rtve, njenim navikama, hobi-
jima, kretanju, zaposlenju, izlascima i sl. Vana komponenta ove faze jeste utvrivanje
stepena rizika da rtva bude napadnuta, tj. mogunosti da zbog neke svoje osobine
bude izloena viktimizaciji. Pri tome treba imati u vidu da se izloenost rtve riziku
od viktimizacije moe posmatrati dvojako kao izloenost usled odreenog naina
voenja ivota i kao situaciona izloenost, prisutna u trenutku samog napada. Kako
navode Peterik i Tarvi, izloenost rtve viktimizaciji usled odreenog ivotnog stila je
stepen izloenosti tetnim elementima koje rtva doivljava i koji proizilaze iz rtvinog
uobiajenog okruenja i linih osobina.48 Iz ovog proizilazi da je situaciona izloenost
rtve riziku od napada rezultat svih okolnosti, kao i linih osobina rtve, koje je ine
ranjivom u konkretnoj situaciji, tj. u trenutku viktimizacije.
U treoj fazi analiziraju se postupci izvrioca na mestu izvrenja krivinog dela, npr.
vrsta sredstva izvrenja, njegova verbalna aktivnost, priroda i nain vrenja eventual-
nih seksualnih akata nad rtvom, mere predostronosti koje izvrilac preduzima u cilju
izbegavanja hvatanja i sl. Takoe, u ovoj fazi potrebno je utvrditi i analizirati kompletno
lice mesta izvrenja dela, ukljuujui mesto gde je rtva poslednji put viena, mesto
prvog kontakta rtve i izvrioca, mesto napada, mesto izvrenja dela i mesto gde je telo
rtve odbaeno (ukoliko istraga pokae da je ubistvo izvreno na drugoj lokaciji od one
na kojoj je telo naeno, a to potvruju pojedini dokazi, npr. potpuni nedostatak tragova
krvi na licu mesta, iako bi prema vrsti povreda trebalo da je bude i sl.).
U poslednjoj fazi primene ovog metoda svi podaci prikupljeni u prethodnim faza-
ma skupljaju se na jednom mestu i procenjuju deduktivnim putem, kako bi se utvrdio
profil izvrioca, tj. zbir svih njegovih karakteristika. Peterik i kolege smatraju da se
deduktivnim putem moe doi do etiri zakljuka o izvriocu sa visokim stepenom
pouzdanosti:49
poznavanje rtve;
poznavanje mesta izvrenja krivinog dela;

46 Jedan od primera na koji nain moe doi do promene dokaza na mestu izvrenja dela daju Chisum i Tarvi. U
primeru koji navode je, od strane lanove rivalske bande, jedan mladi vie puta izboden noem, nakon ega je tako
ranjen pokuao da dotri do svoje kue. Mrtav je pao na hodniku. Fotografija lica mesta koja je sainjena pre dolaska
ekipe hitne medicinske pomoi pokazuje trag krvi i rtvu koja lei licem na dole. Naknadne fotografije pokazuju 5
radnika hitne medicinske pomoi oko tela koje se nalazi oslonjeno leima o pod, uvaljano preko lokve krvi. Time je
postalo nemogue izvriti interpretaciju mrlja krvi radi rekonstrukcije dogaaja. W. J. Chisum, B. E. Turvey, Evidence
dynamics: Locards exchange principle and crime reconstruction, Journal of behavioural profiling, 1 (1), 2000, p. 9.
47 W. J. Chisum, An introduction to crime reconstruction, objavljeno u: B. E. Turvey (ed.), Criminal profiling: An
introduction to behavioural evidence analysis, London, 2002, p. 8.
48 W. Petherick; B. Turvey, Forensic victimology, San Diego, 2008, p. 383.
49 W. Petherick, et al, Forensic Criminology, str. 202.

NBP Journal of Criminalistics and Law [87]

 Darko Marinkovi, Aleksandar Stevanovi
poznavanje korienih metoda i materijala;
vetina izvrenja krivinog dela.

Induktivno zakljuivanje u bihevioralnoj analizi dokaza

I pored toga to se bihevioralna analiza dokaza zasniva na deduktivnom zakljuiva-
nju, ona se ne moe smatrati iskljuivo deduktivnom metodom, jer je jedan njen deo
zasnovan i na induktivnom zakljuivanju. U tom smislu i Stok (Stock) zastupa slino
miljenje, navodei da u prirodnom redosledu stvari induktivna logika prethodi de-
duktivnoj, jer je indukcija ta koja nas snabdeva sa optim istinama, iz kojih izvlaimo
(nae) deduktivne zakljuke.50 Na primer, vani deduktivni zakljuci mogu biti izve-
deni na osnovu izgleda povreda na leu, jer se vrsta i tip oruja koje je korieno pri-
likom nanoenja navedenih povreda utvruje uglavnom na osnovu prouavanja svih
poznatih tipova oruja. Koristan primer primene navedenih logikih metoda daje i
Peterik. Prema njemu, ukoliko se, na primer, desi ubistvo prostitutke, u naelu induk-
tivni pristup navodi na zakljuak da je ona zbog svoje profesije bila u velikom riziku
da bude viktimizovana. Ipak, dublji deduktivni pristup moe da utvrdi da je ona imala
probranu klijentelu, da je po prirodi bila oprezna, da je bila obuena za samoodbranu i
da je radila samo pod unapred postavljenim uslovima.51 Svi ovi faktori deluju na sma-
njenje rizika od njene viktimizacije.
U literaturi se moe nai veoma malo kritika upuenih bihevioralnoj analizi dokaza i
one se uglavnom svode na nejasan nain na koji se primenjuju induktivno i deduktivno
zakljuivanje, tj. kako itav proces profilisanja funkcionie. Kako primeuju Holms i
Holms (Holmes & Holmes), mnogo panje posveuje se prouavanju forenzikih izve-
taja, viktimologiji, i dr., dok korienjem samo ovakvog pristupa treba mnogo vie
vremena da bi se sainio izvetaj o profilu.52 Takoe, navedenoj metodi profilisanja
zamera se da sama po sebi nije u skladu sa logikim pravilima zakljuivanja, tj. da se
deduktivno donoenje zakljuaka zasniva na induktivno izvedenim injenicama, iako
su ovi logiki metodi po prirodi razliiti i meusobno iskljuivi.

Zakljuak
Profilisanje je istrani metod u funkciji otkrivanja izvrioca krivinog dela, zasnovan
na odgovoru na pitanje ta krivino delo govori o licu koje ga je izvrilo? Osnov izrade pro-
fila predstavljaju dve osnovne hipoteze, prva krivino delo je odraz uinioca i uzroka
i uslova koji su uticali na tok i dinamiku radnje krivinog dela; i druga posledica kri-
vinog dela je osnova za izvoenje zakljuaka o uiniocu. Za dobijanje kriminalistikog
profila izvrioca potrebna je sveobuhvatna analiza svih pronaenih dokaza na licu mesta,
kao i prikupljenih podataka o rtvi krivinog dela. Uspenost ove metode umnogome
zavisi od dobre informisanosti profajlera, koji mora biti upoznat sa kompletnom foto i vi-
deo dokumentacijom sa lica mesta, kao i celokupnim dokaznim materijalom, ukljuujui

50 G. W. J. Stock, Deductive logic, Oxford, 2004, p. 5.

51 W. A. Petherick, Whats in a name? Comparing applied profiling methodologies, Journal of law and social
challenges, June, 2003, p. 186.
52 R. M. Holmes; S. T. Holmes, Profiling violent crimes: an investigative tool, Thousand Oaks, 2002, p. 7.

[88] NBP urnal za kriminalistiku i pravo

 Metode profilisanja izvrilaca krivinih dela u kriminalistikim istragama
sve tragove prikupljene sa lica mesta i rezultate njihovog vetaenja, kompletne podatke
o linosti rtve, fotografije, njen nain ivota, line navike itd.
U osnovi svih tehnika profilisanja stoje dva osnovna logika metoda indukcija i de-
dukcija. Zato njihova primena zahteva dobro poznavanje pravila logike i rasuivanja,
kako bi se utvrene injenice dovele u meusobnu vezu, razdvojile vane (kljune) od
nevanih (sluajnih) i povezale na takav nain da njihovo funkcionalno znaenje postane
kriminalistiki smisleno. Induktivnim zakljuivanjem dolazi se do zakljuaka uoptene
prirode, koji ne izraavaju izriitu tvrdnju ve samo manju ili veu verovatnou da izvri-
lac krivinog dela poseduje neku osobinu. Za razliku od njega, deduktivni logiki metod
se zasniva na postepenom rasuivanju, koje ukljuuje zapaanje i eksperimentisanje u
reavanju problema, tako to se iz statistikih podataka o prethodnim sluajevima izvlae
pretpostavke, tj. hipoteze o karakteristikama izvrilaca, da bi nakon toga usledila provera
njihove kompatibilnosti sa injenicama utvrenim u konkretnom sluaju.
Analizom nauno zasnovanih i u praksi primenjivih metoda profilisanja, moe se
konstatovati da danas dominiraju etiri osnovna modela izrade profila linosti izvrila-
ca krivinih dela. To su kriminalistika istrana analiza, dijagnostiko evaluacija pona-
anja, istrana psihologija i bihevioralna analiza dokaza. Od toga se prve tri zasnivaju
na induktivnom zakljuivanju, dok poslednja sutinski odslikava deduktivni metod za-
kljuivanja, sa izvesnim primesama induktivnog naina tretiranja injenica.

Literatura
1. Ainsworth, P. B; Offender profiling and crime analysis, Devon, 2001.
2. Bartol, C. R; Police psychology: then, now and beyond, Criminal justice and beha-
viour, 23 (1), 1996.
3. Bevel, T; Applying the scientific method to crime scene reconstruction, Journal of
forensic identification, 51(2), 2001.
4. Canter, D; Offender profiling and investigative psychology, Journal of investigative
psychology and offender profiling, 1(1), 2004.
5. Canter, D; Offender profiles, The psychologist, 2 (1).
6. Chisum, W. J; Turvey, B. E.; Evidence dynamics: Locards exchange principle and
crime reconstruction, Journal of behavioural profiling, 1 (1), 2000.
7. Chisum, W. J; An introduction to crime reconstruction, objavljeno u: B. E. Turvey
(ed.), Criminal profiling: An introduction to behavioural evidence analysis, London,
2002.
8. Douglas, J; Burgess A; Criminal profiling: A viable investigative tool against violent
crime, FBI law enforcement bulletin, 55 (12), 1986.
9. urevi, Z, et al; Kriminalistiko profilisanje, Beograd, 2012.
10. urevi, Z; Marinkovi D.; Kriminalistika analiza viestrukih ubistava, Pravna
rije, broj 12/2007, Banja Luka.
11. urevi, Z, et al; Principles and standards of the crime reconstruction, NBP ur-
nal za kriminalistiku i pravo, vol. XIV, br. 2, 2009, Beograd.

NBP Journal of Criminalistics and Law [89]

 Darko Marinkovi, Aleksandar Stevanovi
12. Geberth, V. J; Practical homicide investigation : tactics, procedures, and forensic tech-
niques, Taylor & Francis Group, LLC, CRC Press, 2006.
13. Holmes, R. M; Holmes, S. T.; Profiling violent crimes: an investigative tool, Thousand
Oaks, 2002.
14. Markman, R; Bosco, D.; Alone with the devil: Famous cases of a courtroom psychia-
trist, New York, 1989.
15. McGrath, M. G; Criminal profiling: Is there a role for the forensic psychiatrist?,
Journal of the American academy of forensic psychiatry and the law, 28 (3), 2000.
16. Napier, M; Baker, K; Criminal personality profiling, objavljeno u: Forensic science:
An introduction to scientific and investigative techniques (eds. S. James, J. Nordby),
Boca Raton, 2005.
17. Petherick, W; Profiling and Serial Crime: Theoretical and Practical Issues in beha-
vioural profiling, Waltham, Oxford, 2014.
18. Petherick, W; et al; Forensic Criminology, San Diego: Elsevier Science, 2010.
19. Petherick, W; Turvey, B.; Behavioral evidence analysis: Ideo-deductive method of
criminal profiling, objavljeno u: Criminal profiling: An introduction to behavioral
evidence analysis (ed. B. Turvey), San Diego, 2008.
20. Petherick, W. A; Whats in a name? Comparing applied profiling methodologies,
Journal of law and social challenges, June, 2003.
21. Petherick, W; Turvey, B.; Forensic Victimology, San Diego, 2008.
22. Ressler, R. K; et al; Sexual homicide: patterns and motives, New York, 1988.
23. Siegel, J; et al (eds.); Encyclopedia of forensic science, Boston, 2000.
24. Simonovi, B; Kriminalistika, Kragujevac, 2012.
25. Simonovi, B; Nove metode kriminalistikog planiranja, Bezbednost, god. 44, broj
2/2002, Beograd.
26. Stefoff, R; Criminal Profiling, New York, 2011.
27. Stock, G. W. J; Deductive logic, Oxford, 2004.
28. Turvey, B. E; Criminal Profiling: An Introduction to Behavioral Evidence Analysis,
Oxford, 2011.
29. Teten, H; Offender profiling, objavljeno u: Encyclopedia of police science (ed. W.
Bailey), New York, 1989.
30. Turco, R. N; Psychological profiling, International Journal of offender therapy and
comparative criminology, 34(2), 1990.
31. Turvey, B. E. (ed.); Criminal profiling: An introduction to behavioral evidence
analysis, Boston, 2008.
32. Thornton, J; Crime reconstruction ethos and ethics, objavljeno u: J. Chisum, B. E.
Turvey (eds.), Crime reconstruction, San Diego, 2006.
33. Vorpagel, R; Harrington, J; Profiles in murder: An FBI legend dissects killers and their
crimes, New York, 1988.

[90] NBP urnal za kriminalistiku i pravo

 Metode profilisanja izvrilaca krivinih dela u kriminalistikim istragama
METHODS OF PROFILING OF PERPETRATORS OF
CRIMINAL OFFENSES IN CRIMINAL INVESTIGATIONS
Darko Marinkovic
Academy of Criminalistic and Police Studies, Belgrade
Aleksandar Stevanovic
Police Department Krusevac
Ministry of Interior of the Republic of Serbia

Summary
The paper discusses the term, objectives and methods of criminal profiling of
perpetrators of criminal offenses. Generally, profiling implies techniques that
enable cognition of the profile elements on the basis of analysis of criminal
offense consequence, as a result of the offender operation and his interaction
with the crime execution place. The goal of profiling is narrowing the circle
of suspects. Profiling itself is based on two basic logical methods - inductive
and deductive. The essence of the inductive methods is to determine the
common characteristics of perpetrators of certain crimes, in a certain area
in a given time, ie. the establishing of medium statistical values which
enable making certain conclusions about the typical perpetrator. Deductive
methods are focused on determining the most important characteristics of
perpetrators, whereby only known facts are used in the profiling process,
without generalization and indicative assessments.
Four basic models of making of perpetrators personality profiles are
dominant: criminal investigative analysis, diagnostic behavior evaluation,
investigative psychology and behavioral evidence analysis. The first three
of these are based on inductive conclusion, while the last one essentially
reflects the deductive conclusion method, with certain admixture of
inductive treatment of the available facts.
Keywords: criminal profiling, inductive conclusion, deductive conclusion,
criminal investigative analysis, behavioral evidence analysis, investigative
psychology, diagnostic behavior evaluation.

NBP Journal of Criminalistics and Law [91]