Milo umonja

Pedagoki fakultet u Somboru, Univerzitet u Novom Sadu

Podogorika 4, 25 000 Sombor, Republika Srbija
milossumonja@gmail.com

Metaetiki ekspresivizam i deflacioni pojam istine

Saetak: Zastupnici metaetikog ekspresivizma listom prihvataju deflacioni pojam istine

sa namerom da pomou njega ree Frege-Giov problem. Meutim, Pol Bogosjan i Ronald
Dvorkin dokazuju da deflacionizam podriva ekspresivistiku poziciju zato to moralnim
sudovima omoguava prelak pristup istini. Na osnovu uvida da je napetost izmeu
ekspresivizma i deflacionizma izraz dubljeg sukoba u njihovim teorijskim motivacijama
revizionistikoj i antirevizionistikoj ja u nastojati da pokaem da ta dva stanovita
zaista nisu spojiva, ali ne iz razloga koji Bogosjan i Dvorkin istiu. Naime, premda
ekspresivista moe da rauna na usluge deflacionizma ukoliko ga upotrebi u irenju svog
stanovita na itav jezik, pomenuti sukob ponovo izbija u neoekivanom obliku kada se
deflacionizam i ekspresivizam do kraja spoje, metaetiki ekspresivista vie nije u stanju da
objasni ta ga razlikuje od metaetikog realiste.
Kljune rei: metaetiki ekspresivizam, deflacioni pojam istine, Frege-Giov problem,
globalni ekspresivizam, Pol Bogosjan, Ronald Dvorkin, revizionizam, antirevizionizam.

1. Metaetiki ekspresivizam

1.1. O emu pita metaetika?

Svakodnevni ivot obiluje situacijama koje zovemo moralnim sporovima. Zamislimo

da Milan i Nenad razgovaraju o vojnoj intervenciji u Libiji. Pretpostavimo da Milan tvrdi
da je ona moralno ispravna, i da on taj svoj stav zasniva na uverenju da je moralna obaveza
i pravo meunarodne zajednice da u sluajevima nekih tekih krenja ljudskih prava od
strane vlasti odreene drava zanemari meunarodnopravno naelo dravne suverenosti i
upotrebi neophodnu silu u cilju zatite civila. Pretpostavimo i to da Nenad tvrdi da je
1
pomenuta intervencija pogrena. On pri tome ne spori da je Gadafijev reim rav, ali veruje
da e vojna intervencija uzrokovati dodatna materijalna razaranja i civilne rtve. Ovde je
re o jedanom moralnom sporu: Milan i Nenad se ne slau oko toga ta je ispravno u datoj
situaciji.
Recimo da Milan, nezadovoljan sagovornikovim upornim odbijanjem da promeni
svoj moralni stav, upita Nenada: Ali, ta ti uopte podrazumeva pod moralno ispravnim
inom? Tim pitanjem teite njihove rasprave premeteno je na teren nauke o moralu:
sagovornici se sada spore oko toga zato je ono to oni smatraju ispravnim ispravno.
Milan veruje da su moralno ispravni samo oni postupci koji su motivisani nekim
univerzalnim moralnim imperativima, nezavisno od posledica koje ti postupci mogu da
imaju. Nenad pak smatra da su ispravni samo oni postupci koji doprinose uveanju sree
najveeg mogueg broja ljudi. Sada zamislimo da im se u razgovoru pridrui Zoran. On
nije zainteresovan mi za moralni spor u pogledu vojne intervencije u Libiji, ni za etiki
spor izmeu neokantovaca i utilitarista. I njega zanima kako Milan i Nenad razumeju
znaenja rei ispravno i pogreno, ali na jedan sasvim drugi nain: ne kako i zato oni
primenjuju te vrednosne predikate na sluaj vojne intervencije u Libiji, ve ta je to to oni
ine kada primenjuje te predikate? Zoran se pita na osnovu ega karakteristini predikati
etikog diskursa znae to to znae? Da li oni opisuju neko stvarno svojstvo postupaka i
osoba kao to su, recimo, brz, plav ili visok? Gde i kako moemo da pronaemo ta
svojstva na metafizikoj karti sveta? A ukoliko dobro nije u svetu poput kamenja i
Libije pa moralni sudovi ne slue opisivanju moralne stvarnosti, ukoliko oni nisu o neemu,
otkuda njima znaenje koje imaju i emu slue? Ova i slina pitanja jesu metaetika ona
se ne tiu sporova oko toga ta je pogreno a ta ispravno, ni zato je ono to je pogreno
pogreno a ispravno ispravno, ve pitanja o takvim pitanjima. Metaetiki ekspresivizam
jedna je od teorija koja odgovara na njih.

1.2. Kako odgovaraju ekspresivisti?

Ekspresivizam emo najbolje da razumemo kroz kontrast sa semantikim realizmom,

filozofskom kristalizacijom zdravorazumske predstave o znaenju kao vezi izmeu jezika
i nezavisno postojeeg sveta. Postoji nekoliko razloga za takav pristup ekspresivizmu.
2
Prvo, gledajui iz istorijsko-filozofske perspektive, on je, iako zaet jo u Hjumovoj (David
Hume) filozofiji, roen kao siroe logikog atomizma i neopozitivizma, sa zadatakom
da objasni znaenje nekih gramatiki ispravnih, deklarativnih reenica koje, smatralo se,
govore o nepostojeim moralnim injenicama i otuda ne zadovoljavaju pretpostavljene
semantike kriterijume. Drugo, najkrae odreenje ekspresivizma, makar u prvoj fazi
njegovog razvoja, jeste ono negativno: budui da ekspresivizam porie primenjivost
semantikog realizma u objanjenju znaenja moralnih sudova, on predstavlja jedan vid
oblasnog semantikog antirealizma. I tree, sazrevanje metaetikog ekspresivizma kao
samosvojnog stanovita obeleeno je nastojanjem njegovih zastupnika da prilikom revizije
metafizikog statusa etikog diskursa nekako opravdaju njegovu realistiku sintaksu.1
Idemo redom.
Recimo da Zoran, tragajui za odgovorima na gore postavljena metaetika pitanja, a
u nameri da pre svega teorijski uvrsti svoja opta zdravorazumska uverenja o jeziku, uzme
u ruke Vitgentajnov Traktatus (Wittgenstein 1987). Nesumnjivo, Zoran e da bude vrlo
zadovoljan proitanim jer je i uveni filozof, makar na prvi pogled, tvrdio da stvari sa
jezikom stoje priblino onako kao to i on sam misli: rei predstavljaju predmete; reenice
opisuju injenice; kao to vie rei ini neku reenicu tako i vie predmeta ini neku
injenicu; odnosi izmeu rei u datoj reenici odslikavaju odnose izmeu predmeta u datoj
injenici; ako predstavljena injenica postoji reenica je istinita, ako ne postoji onda nije;
itd. Iako se Zoran moda ne bi izrazio ba tim reima, on, kao i Vitgentajn, smatra da je
znaenje reenice Sneg je beo odreeno odgovarajuim uslovima istinitosti pomenuta
reenica istinita je ako i samo ako je sneg beo, a neistinita ako nije. Meutim, pri kraju
knjige naeg metaetiara eka hladan tu: Vitgentajn tvrdi da su moralni sudovi besmisleni
(Wittgenstein 1987: 183)! Da stvar bude gora, njegovo objaenjenje vrlo je uverljivo:
moralni sudovi besmisleni su zato to oni, za razliku od naunih, ne opisuju ni postojee ni

1
Iako je metaetiki ekspresivizam najrazvijeniji oblik ekspresivizma, on nije i jedini. Kripke-Vitgentajnovo
skeptiko reenje paradoksa znaenja najee se tumai kao ekspresivizam u pogledu semantikog diskursa
(Kripke 1982); pored njega sreemo ekspresivizam u pogledu estetikog diskursa (Prinz 2004), kondicionala
i logikog renika (Schroeder 2008) itd. Ipak, ono to je najinteresantnije je to da je i deflacionizam zapravo
ekspresivizam u pogledu istine, zato to, kasnije e se pokazati, deflacionista analizira znaenje istinitosnog
predikata isto kao to ekspresivista analizira znaenje moralnih predikata. Ovaj rad predstavlja pokuaj je da
se istrae implikacije te veze.
3
nepostojee injenice; naime, moralni sudovi ne mogu da budu opisi sveta zato to rei od
kojih su oni uobiajeno sastavljeni ne predstavljaju nita u svetu injenica, u kom, smatra
Vitgentajn, ima mesta za sneg, ali ne i dobro ili ravo. Pred Zoranom je sada izbor
pred kojim se nala i prva generacija savremenih metaetiara: ili da odbaci oskudnu
scijentistiku metafiziku i nastani svet moralnim entitetima, ili da na neki drugi nain
opravda svakodnevni govor o moralnim pitanjima.
Prvu mogunost metaetiki realizam predstavlja teorija Dorda Mura (George
Moore 1959). On se odluio da sagradi metafiziki most izmeu semantikog realizma i
etike tvrdei da, pored injenica ije postojanje nauka priznaje, postoje i normativne
injenice, koje ne superveniraju nad injenicama materijalnog sveta ve imaju svoj poseban
metafiziki sui generis status. Nasuprot njemu, Don Meki (John Mackie 1977), autor
metaetike teorije greke, naprosto je konstatovao metafiziku provaliju u jeziku i
zakljuio da moralni sudovi, koji su istovetni deskriptivnim u pogledu semantike funkcije,
poivaju na velikoj metafizikoj zabludi na verovanju u postojanje moralne stvarnosti.
Treu mogunost ini metaetiki ekpresivizam. On predstavlja pokuaj da se pomire
tri suprotstavljene sile: nae intuitivno uverenje da jezik uglavnom slui opisivanju sveta,
naturalistiko podozrenje prema murovskoj metafizici morala i potreba neopozitivistikog
duha da potedi svakodnevno moralno suenje traktatusovske presude na besmislenost. Po
ugledu na poznato Kripkeovo shvatanje Vitgentajnovog misaonog razvoja na putu od
Traktatusa do Filozofskih istraivanja (Kripke 1982), moemo da kaemo da se u korenu
ekspresivizma nalazi metodoloki obrt od pitanja ta opisuje jezik ka pitanju ta inimo sa
jezikom. Naime, za razliku od semantikog realiste, ekspresivista ne poinje svoje
istraivanje pitajui o metafizikoj prirodi nekog spornog eniteta moralne vrednosti ve
pitanjem o neemu oko ijeg postojanja se svi slaemo, a to je delatnost moralnog
prosuivanja (Chrisman 2011: 30-31; Gibbard 2003: 6). Odgovarajui na pitanje emu
slue moralni sudovi, Alfred Ejer (Alfred Ayer), u kanonskoj formulaciji sredinjeg
ekspresivistikog uvida, pie:

Ako nekome kaem: Postupio si neispravno kradui novac, ja ne tvrdim nita vie
nego to bih da sam jednostavno rekao: Ukrao si novac. Dodajui da je taj postupak
moralno neispravan, ja ne iznosim nikakvu dalju tvrdnju o njemu. Ja sam jednostavno
4
 izrazio svoje moralno neodobravanje. To je kao da sam rekao: Ukrao si novac
posebnim tonom uasavanja ili zapisao uz to nekoliko znakova uzvika. Ton ili znaci
uzvika ne dodaju nita doslovnom znaenju reenice. Oni slue samo tome da pokau
da njihovu upotrebu prate odreena oseanja govornog lica (Ayer 2001: 107).

Razmotrimo poblie implikacije ovih tvrdnji. Crvena nit koja proima sve ekspresivistike
teorije jeste njihovo temeljno semantiko uverenje da stavovi kao to su Sneg je beo i
Vojna intervencija u Libiji je rava crpe svoje znaenje iz razliitih izvora: dok prvi
opisuje nezavisno postojeu stvarnost, drugi izraava mentalna stanja odreenog govornog
lica (Blackburn 2006: 244). Neposrednu posledicu takvog shvatanja jezike uloge moralnih
sudova ini druga vana ekspresivistika tvrdnja da oni nemaju istinitosnu vrednost: poto
ne slue opisivanju injenica, moralni sudovi ne mogu da budu ni istiniti ni neistiniti
(Blackburn 1984: 167; Jackson, Oppy & Smith 1994: 287; Miller 2010: 321). Treba
primetiti da, iako je i teorija greke motivisana metafizikim uvidom da nita u svetu ne
egzemplificira svojstva oznaena karakteristinim predikatima etikog diskursa, Mekki
ipak nije oblasni semantiki antirealista, zato to on smatra da moralni sudovi pokuavaju
da opiu svet i, sledstveno, da oni imaju istinitosnu vrednost (dodue uvek istu oni su
uniformno neistiniti, jer svet, takorei, odbija da odgovori na njihov poziv). I dok je
semantiki antirealizam, shvaen kao postavka o razliitim jezikim ulogama normativnih
i deskriptivnih stavova, ostao trajno obeleje ekspresivizma, njegova kasnija istorija
istorija je borbe za emancipaciju od metafizikog antirealizma i pokuaj da se razveje
sumnja da iza svakodnevnog govora o moralnim pitanjima stoji jedna velika metafizika
greka.
Sa druge strane, budui da moralni sudovi ne opisuju svet, oni ne mogu da izraze
saznajna mentalna stanja, te je ekspresivizmu svojstven i psiholoki antikognitivizam:
umesto sadraja ija se istinitost moe oceniti, moralni sudovi izraavaju motivaciono-
voljna mentalna stanja, odnosno nesaznajni odnos nekog govornog lica prema odreenoj
osobi, postupku ili sistemu normi (Blackburn 1984: 167; Dreier 1996: 409). Na ovom
mestu treba biti precizan i razluiti ekspresivizam od subjektivizma. Jer, svedemo li
ekspresivizam na tvrdnju da se prilikom moralnog suenja deskriptivni semantiki okvir
ispunjava nekim nesaznajnim mentalnim sadrajem, izjednaiemo moralne sudove sa
5
izvetajima koji govorna lica daju o svojim mentalnim stanjima. U tom sluaju, moralni
sudovi bi ipak imali uslove istinitosti, te bi ekspresivizam, kao oblasna teorija znaenja,
postao izlian. Da bi izbegao ovu zamku, ekspresivista mora, na osnovu bitnih osobina
izraenog sadraja, da povue i formalnu razliku izmeu deskriptivne i ekspresivne
upotrebe jezika. Evo kako on to moe da uini: budui da saznajna i voljna mentalna
stanja imaju drugaiji smer uklapanja sa svetom (dok saznajna stanja nastoje da se
prilagode svetu opisujui ga kakav on uistinu jeste, voljna pokuavaju da prilagode svet
sebi propisujui kakav bi on trebalo da bude), ekspersivista istie da in izraavanja ima
konstitutivni znaaj za motivaciono-voljna, ali ne i za saznajna mentalna stanja. Stoga,
kada kaem da ne odobravam vojnu intervenciju u Libiji, ja ne iskazujem opis injenice o
svom vrednosnom stavu, ve pokazujem taj stav i pozivam druge da ga usvoje.2

2. Frege-Giov problem i deflacioni pojam istine

2.1. Fregeova poenta

Nevolje za ekspresivistu poinju sa prostim zapaanjem da mi u svakodnevnom

govoru tumaimo moralne sudove kao istinite ili neistinite, da raspravljamo o njima kao
to raspravljamo o opisnim stavovima, da verujemo u njihovu objektivnost, mogunost da
o njima razlono raspravljamo i neto saznamo; ukratko, da izmeu moralnih i ne-moralnih
stavova postoji semantiki kontinuitet, koji se ogleda u tome to mi u svakodnevnom ivotu
pripisujemo reenicama etikog diskursa upravo one osobine koje im ekspresivista porie.
Pomenutu tekou dalje zaotrava problem moralnog zakljuivanja. Primera radi, ukoliko

2
Nije teko uoiti da ekspresivizam ima vanu prednost u odnosu na druge metaetike teorije, zato to on
moe jednostavno da objasni intuitivnu vezu izmeu moralnih sudova i delovanja. Na pitanje zato bi neko
ko iskreno tvrdi da je pogreno lagati trebalo da bude motivisan da govori istinu, ekspresivista moe da
odgovori: zato to njegov sud izraava mentalno stanje nalik elji da ljudi budu iskreni. Nasuprot njemu,
metaetiki realista, ije miljenje je da moralni sudovi izraavaju verovanja, odnosno saznajna mentalna
stanja, suoava se sa problemom koji otkrivaju razmatranja zasnovana na uenju o motivacionom
internalizmu i hjumovskoj teoriji motivacije: ako, prvo, moralni sudovi izraavaju verovanja o svetu; drugo,
nijedno verovanje nije elja; i tree, motivacija podrazumeva meavinu verovanja i elje, onda metaetiki
realizam ima kontraintuitivnu posledicu da moralni sudovi ne mogu da motiviu govorno lice na delovanje.
Vidi: Smith 1994: 4-5.

6
primenimo ekspresivistiku teoriju na znaenje reenice Ubistvo je ravo u modus
ponensu:
a) Ako je ubistvo ravo, onda je podstrekivanje na ubistvo ravo;
b) Ubistvo je ravo;
c) Podstrekivanje na ubistvo je ravo;
prinueni smo da priznamo da je ovaj oigledno valjan zakljuak pogrean usled
logike greke ekvivokacije. Jer, prema ekspresivistikim kriterijumima, stav Ubistvo je
ravo poseduje razliita znaenja u premisama a) i b): dok je on u premisi b) upotrebljen
kao tvrdnja pa ekspresivistiki prevod njegovog znaenja moe da se odigra, u premisi a)
to nije sluaj. Ovo je uveni Frege-Giov problem. O emu se radi?
Poimo od nesporne injenice da mi iste rei upotrebljavamo na razliite naine:
jednom pomou njih neto opisujemo, drugi put neto pitamo, trei put izraavamo
nekakav moralni stav. Meutim, znaenje rei ne zavisi iskljuivo od konteksta njihove
upotrebe zato to bi, u suprotnom, ono bilo neodreeno i nestalno, a mi bismo se nali usred
semantikog haosa. Bolji put za razumevanje funkcionisanje jezika je pretpostavka da se
znaenje iri tako to jednostavniji jeziki izrazi ine gradivo za sloenije. Ali, i ovde
postoji jedno ali: da bi mogao da sastavi razliita znaenja, teoretiar prvo mora da
pronae neki nain da ustanovi koje su gradivne jedinice jezika. Tanije, on mora nekako
da izdvoji znaenja datih jezikih izraza iz konteksta u kojima ih govorna lica svakodnevno
upotrebljavaju i utvrdi njihov nezavisni semantiki sadraj. Ovaj zahtev, koji, prema
Giovom (Peter Geach) miljenju, ekspresivista ne moe da ispuni, ini Fregeovu poentu:
jeziki izrazi moraju da imaju isto znaenje nezavisno od toga kako su oni upotrebljeni
(Geach 1965: 449).
Pogledajmo ponovo sluaj moralnog modus ponensa. Nuan uslov njegove valjanosti
je da reenica Ubistvo je ravo ima isto znaenje u obe premise. Metaetiki realista nema
potekoa sa pomenutim uslovom budui da on tvrdi da je znaenje reenice Ubistvo je
ravo u oba sluaja odreeno time to je ona istinita ako i samo ako je ubistvo ravo, a
neistinita ako nije. Ekspresivista, sa druge strane, ima ozbiljan problem. Jer, dok u premisi
b) znaenje reenice Ubistvo je ravo mi moemo da razumemo kao izraz neijeg
neodobravanja ubistva, u premisi a) to ne moramo da uinimo, zato to pomenuta renica
moe, kao antecedens hipotetikog suda, da bude upotrebljena tako da neko govorno lice
7
pri tome ne izrazi nikakav moralni stav; ono moe da ostane vrednosno neutralno u svom
odnosu prema ubistvu.
Moemo zakljuiti da je ekspresivista razapet izmeu dva suprotstavljena zahteva:
on mora istovremeno da objasni semantiki kontrast izmeu normativnih i deskriptivnih
sudova, bez kog uopte nije ekspresivista, i njihov semantiki kontinuitet, bez kog postaje
rtva Frege-Giove kritike.

2.2. Privlanost deflacionizma

Obe vodee ekspresivistike strategije odbrane od Frege-Giove kritike, semantika

i sintaktika, oslanjaju se na deflacioni pojam istine, pridajui mu razliitu ulogu i vanost
u reavanju pomenutih tekoa. Da bismo videli zato ga ekspresivisti uopte koriste u tu
svrhu, neophodno je da prvo neto vie kaemo o razlici izmeu tradicionalnih i deflacionih
terija istine.
Tradicionalne (ili robusne) teorije istine tvrde da istinitosni predikat govori o nekom
sustantivnom svojstvu reenice, koje moe dalje da se analizira.3 Kao takav, on je vaan
teorijski pojam pomou kog izraavamo najosnovnije filozofske stavove o jeziku i svetu.
Ako, na primer, verujemo u to da su istinite one reenice koji odgovaraju nezavisno
postojeim stanjima stvari, onda eo ipso verujemo i u to da su jezik i svet dva metafiziki
razliita i nezavisna entiteta potencijalno povezana istinitim reenicama. Pored toga, za
filozofa jezika pojam istine moe i najee predstavlja klju za objanjenje prirode
znaenja: semantiki realista smatra da se znaenje neke reenice mora objasniti uslovima
pod kojima je ona istinita. Nasuprot tome, umesto kao teorijsko sidro semantike,
deflacionisti vide pojam istine kao bezazleno jeziko orue, koje je lieno bilo kakvog
eksplanatornog potencijala. Naime, oni smatraju da: i) istinitosni predikat ne oznaava
neko supstantivno svojstvo reenice i da on nije podloan dubljoj analizi; ii) tvrditi S je
istinito samo je posredan nain da se tvrdi reenica S; c) shema ekvivalencije izmeu
znaenja reenica S i S je istinto iscrpljuje znaenje istinitosnog predikata; i, na kraju,
iii) korist od upotrebe istinitosnog predikata ogleda se u poveanju izraajne moi jezika,

3
Premda u ovu grupu teorija ubrajamo i koherentistiku i pragmatiku, ekspresivisti, kao i njihovi kritiari,
ponajpre na umu imaju najstariju i najraireniju korespodentistiku teoriju istine.
8
u mogunost da se izraze beskonane disjunkcije i konjukcije, a ne u mogunosti da se
pomou pojma istine objasne neki drugi fenomeni, kao to je znaenje.4 Da objasnim.
Recimo da mi neko u svakodnevnom razgovoru kae da Zarade bankara rastu
usprkos ekonomskoj krizi, i ja odgovorim To je istina. Oigledno, moja tvrdnja izraava
slaganje sa sagovornikom, a ne metafiziku upadicu. Jedina tema naeg razovora su bankari
i njhove zarade. Ako se ne slaem sa sagovornikom, ja mogu predloiti da proverimo da li
zarade bankara rastu. Bilo da one rastu ili ne, jedino pitanje ostaje da li one zaista rastu. Ne
postoji dodatno pitanje, naime, da li je istina da zarade bankara rastu. Za razliku od
deflacioniste, tradicionalista smatra da postoje dva pitanja: svakodnevno pitanje da li
zarade bankara rastu, i filozofsko pitanje da li je reenica Zarade bankara rastu uprkos
krizi stvarno istina. Deflacionista veruje da jednom kada otkrijemo da li zarade bankara
rastu, mi moemo, bez poveanja teorijske temperature (Blekburn), da kaemo I to je
istina. Time smo samo ponovili zakljuak do kog smo ve doli: da zarade bankara rastu.
Upravo tu lei razlog zbog kog deflacioni pojam istine spada u obavezan teorijski inventar
metaetikog ekspresivizma. Naime, ukoliko je tano da nam shema ekvivalencije otkriva
sve to je vano o istini, i budui da iz nje sledi istoznanost reenica Ubistvo je ravo i
Istina je da je ubistvo ravo, ekspresivista, ini se, nema potekoa da objasni zato mi
u svakodnevnom govoru moralnim sudovima pripisujemo istinitosnu vrednost, zato
verujemo u njihovu objektivnost, mogunost da pomou njih zakljuujemo i o njima neto
pouzdano saznamo. Uostalom, zar nije izvor svih ekspresivistikih problema bio u
pretpostavci da moralni sudovi nemaju uslove istinitosti?
Ipak, Sajmon Blekburn (Simon Blackburn 1984, 1993) i Alan Gibard (Allan Gibbrad
1990, 2003), najistaknutiji predstavnici savremenog metaetikog ekspresivizma, gaje
relativno skromna oekivanja od deflacionog pojma istine. Zastupajui semantiku
strategiju reavanja Frege-Giovog problema, oni ukazuju na to da deflacionizam, praznei
pojam istine od svakog sadraja, oslobaa ekspresivistu od teorijskih obaveza koje donosi
pojam istine bremenit metafizikim implikacijama i tako mu omoguava da ponudi svoje

4
Ovaj popis odnosi se na zajednike karakteristike deflacionih teorija. Razliite deflacione teorije na razliit
nain odreuju nosioce istine (kao reenice, propozicije, jezike inove), na razliit nain pravdaju (ili ne
pravdaju) injenicu da mi prihvatamo primere eme ekvivalencije, itd. Za vie informacija o deflacionizmu
vidi: Armour-Garb & Beall 2005.
9
dubinsko, semantiko objanjenje pred-teorijskog realizma prisutnog u svakodnevnom
govoru o moralnim pitanjima. Od najvee vanosti za ovu strategiju je da se prevoenje
realistike sintakse etikog diskursa na njegovu ekspresivistiku semantiku obavi ispod
jezike povrine, tako da se ni najmanje ne ospori primena klasine logike na moralne
sudove. Jer, na osnovu poverenja u blagotvorni uticaj deflacionizma, Blekburn i Gibard
odluno odbacuju samu pomisao da postoji bilo ta sumnjivo u pogledu metafizike
opravdanosti stavova kao to je Istina je da je ubistvo ravo. Ilustrovano na primeru
pomenutog moralnog modus ponensa, to znai da zastupnik semantike strategije, u ovom
sluaju Blekburn, prevodi logiki imperativ prihvatanja valjanog moralnog zakljuka u
moralni imperativ neprihvatanja meusobno nekonzistentnih nesaznajnih stavova. Ukoliko
neko govorno lice prihvata kondicionalni iskaz a), ono zapravo prihvata nesaznajni stav
vieg reda prema stavovima b) i c): ono, naime, izraava osudu svakog moralnog poretka
koji prihvata b) ali ne i c) (Blackburn 2006: 247).
Poto rasprava o sintaktikoj strategiji jasnije prikazuje kako oekivanu korist od
uvoenja deflacionizma tako i tekoe sa kojima se ekspresivista suoava kada povue taj
potez, ona e biti moj glavni interes u ovom radu. Zastupnici sintaktike strategije (Price
1994; Stoljar 1993; Swan 2002) imaju velika oekivanja od deflacionog pojma istine, zato
to oni u njemu ne prepoznaju samo teorijski katalizator za reenje problema moralnog
zakljuivanja, ideju koja pomae ali ne uestvuje u odgovoru na Giovu primedbu, ve
sredstvo pomou kog ekspresivista moe u korenu da predupredi pojavu tog problema.
Njihova ideja je sledea: nakon to usvoji deflacioni pojam istine pa pripie moralnim
sudovima istinitosnu vrednost na osnovu njihove sintakse, ekspresivista moe lako da
izbegne Giovu optubu da je odgovoran za logiku greku ekvivokacije tvrdnjom da
reenica Ubistvo je ravo ima, zahvaljujui deflaciono shvaenim uslovima istinitosti,
isto znaenje u obe premise moralnog modus ponensa! Pored jednostavnosti, primetna
prednost sintaktikog reenja Frege-Giovog problema u odnosu na Blekburnovo ogleda
se u tome to ekspresivista sada nije u obavezi da nekim podzemnim semantikim
radovima podupre svakodnevni govor o moralnim injenicama i istinama, te valjanost
moralnog modus ponensa ostaje logike prirode.
Rezimirajmo ovo poglavlje jednim poreenjem: nakon uvoenja deflacionizma,
razlika izmeu metaetikog realiste i ekspresiviste u pogledu uslova istinitosti moralnih
10
sudova nije ista kao i razlika izmeu vernika i ateiste u pogledu Boijeg postojanja, ve je
pre kao razlika izmeu malbranovskog okazionaliste i vernika koji porie okazionalizam.
Premda nijedna od suprotstavljenih strana ne spori da Bog postoji, one se bitno razlikuju u
pogledu toga da li bi i koliki eksplanatorni teret on trebalo da ponese (Schroeder 2010:
152).

3. Dva inkompabilistika dokaza

U potencijalni brak iz interesa izmeu metaetikog ekspresivizma i deflacionog

pojma istine potonji unosi nezanemarljiv miraz u vidu jednostavnog reenja Frege-Giovog
problema. Uzevi to u obzir, pre nego to definitivno ozvaniimo sretnu zajednicu, moramo
da pitamo da li neko ima neto protiv. Kao to emo da vidimo, za re su se javili neki od
najistaknutijih filozofa analitike provenijencije. U ovom poglavlju, razmotriemo dokaze
Pola Bogosjana (Paul Boghossian) i Ronalda Dvorkina (Ronald Dworkin). Oba autora
dokazuju nespojivost ekspresivizma i deflacionog pojma istine: Bogosjan zato da bi
pokazao nunost upotrebe robusnog pojma istine u formulaciji ekspresivizma, Dvorkin
zato da bi pokazao da ekspresivizam nije metaetiko ve etiko stanovite.

3.1 Bogosjanov dokaz

Pol Bogosjan (Paul Boghossian 1990) izveo je dokaz nespojivosti ekspresivizma i

deflacionog pojma istine, u kom tvrdi da, bez nekog robusnog pojma istine (npr. istine kao
odnosa korespondencije izmeu jezika i nezavisno postojeeg sveta) na raspolaganju,
ekspresivista nije u stanju da povue razliku izmeu deskriptivnih i normativnih stavova,
koja je konstitutivna za njegovo stanovite.5 Shodno tome, ukoliko je Bogosjan u pravu,
ekspresivista ne moe da se poslui deflacionim pojmom istine prilikom reavanja Frege-
Giovog problema.
Bogosjan polazi od uvida da svaki pojam istine implicira odgovarajue shvatanje

5
Pre Bogosjana, isti problem uoili su Don Mekdauel (John McDowell) i Kolin MekGin (Colin McGinn).
Vidi: McDowell 1981: 229. i McGinn 1984: 71. Za detaljnu analizu Bogosjanovog dokaza vidi: umonja
2011.
11
uslova istinitosti. U pitanju su kriterijumi koje neka reenica mora da zadovolji da bi uopte
mogla da poseduje istinitosnu vrednost; kriterijumi koje upitne ili zapovedne reenice
oigledno ne zadovoljavaju. Poto se, prema deflacionom shvatanju istine, tvrdnja S je
istinito svodi na tvrenje same reenice S, deflacioni uslovi istinitosti istovetni su
uslovima koje reenica S mora da ispuni da bi mogla da izrazi neku tvrdnju: da bi iz S
moglo da se zakljui S je istinito, S mora da bude gramatiki ispravna, deklarativna
reenica sa utvrenom upotrebom. Sa druge strane, robusne teorije istine zahtevaju vie od
reenice S. Na primer, pristalica teorije korespondencije oekuje i to da ona sadri izraze
koji oznaavaju neto u izvanjezikom svetu. Koherentista bi pak mogao da zahteva da
reenice iz udaljenih jezikih oblasti zadovolje i neku vrstu redukcionistikog uslova,
recimo to da normativni sudovi budu svodivi na deskriptivne sudove prirodne nauke.
Budui da reenica Ubistvo je ravo jeste gramatiki ispravna i deklarativna, i da
ekspresivista ima sopstvenu teoriju o njenoj upotrebi, proizlazi da ona poseduje deflacione
uslove istinitosti. S obzirom na to da takav zakljuak izriito protivrei ekspresivistinom
temeljnim semantikim uverenjima da moralni sudovi ne opisuju moralne injenice i
nemaju istinitosnu vrednost, on mora da pretpostavi neke robusnije shvatanje uslova
istinitosti. Imajui u vidu da to shvatanje, prema pretpostavci dokaza, mora da potekne iz
nekog robusnog pojma istine, Bogosjan zakljuuje da ekspresivizam i deflacionizam nisu
spojivi (Boghossian 1990: 163-166).

3.2 Dvorkinov dokaz

Dvorkin, za razliku od Bogosjana, osporava metaetiki ekspresivizam kao takav, a

ne stanovite koje nastaje njegovim spajanjem sa deflacionizmom. Meutim, kako Dvorkin
smatra da je deflacioni pojam istine sastavni deo ekspresivizma, moemo da kaemo da je
i njegov dokaz inkompabilistiki.
Dvorkin najpre uoava da metaetika pretpostavlja mogunosti teorijskog uspona na
arhimedovsku taku sa koje moemo neutralno da sudimo o moralnim stavovima kao to
je Ubistvo je ravo. Ako je ekspresivista, metaetiar zastupa spoljni skepticizam u
pogledu objektivne istinitosti svakodnevnih moralnih sudova. Govorei sa teorijske
distance, metaetiki ekspresivista tvrdi da reenica Ubistvo je ravo nema odgovarajue

12
uslove istinitosti, zato to ona ne pripisuje ubistvu objektivno postojee moralno svojstvo
biti rav, ve slui kao izraz neijeg vrednosnog stava prema tom postupku. Sve ovo ve
nam je poznato. Ali, Dvorkin nastavlja u neoekivanom pravcu pa kae: Svaki uspean
zapravo, svaki inteligibilan dokaz da vrednosni sudovi nisu ni istiniti ni neistiniti mora i
sam da pripada vrednosnom domenu (Dworkin 1996: 89). On ukazuje da ekspresivista,
poriui da reenica Ubistvo je ravo poseduje istinitosnu vrednost, zapravo iznosi
supstantivnu normativnu tvrdnju, da bi otuda zakljuio da je ekspresivizam, kao metaetiko
stanovite, samoprotivrean. Zato Dvorkin ovo misli? I kakva je uloga deflacionog pojma
istine u njegovom rasuivanju?
Prema Dvorkinu, ekspresivizam saima stav da postoji razlika u znaenju izmeu
reenica Ubistvo je ravo i Istina je da je ubistvo ravo: poto ekspresivista smatra da
prva reenica ne izraava neki semantiki sadraj koji je podloan istinitosnoj oceni, on je
skeptian u pogledu druge. Ipak, Dvorkin smatra da ekspresivista uopte ne moe da se
popne na eljenu arhimedovsku taku i povue, za njega kljunu, razliku u znaenju
izmeu moralnih i metaetikih sudova. Naime, dok ekspresivista temelji svoje stanovite
na skeptikom odnosu prema realistikom tumaenju reenica kao to je Istina je da je
ubistvo ravo, Dvorkin tvrdi da takvo tumaenje nije najprirodniji nain da se razume ta
i njoj sline reenice, zato to je tvrdnja da moralna uverenja korespondiraju stvarnosti,
sama po sebi, jednostavno izlina (Dworkin 1996: 103). Jer, podsetimo se, iz deflacione
teorije istine proizlazi da reenica Istina je da je ubistvo ravo predstavlja samo posredan
nain da se kae Ubistvo je ravo. Sada, poto je pripremio teren, Dvorkin moe da
poentira: kada ekspresivista porie reenicu Istina je da je ubistvo ravo, on u stvari
porie reenicu Ubistvo je ravo. Poto reenica Ubistvo nije ravo oigledno izraava
jedan normativan stav, Dvorkin zakljuuje da je metaetiki ekspresivizam samoprotivreno
stanovite.

4. Kritika Bogosjanovog i Dvorkinovog dokaza

Ekspresivistiki otpor Bogosjanovom i Dvorkinovom dokazu mogu je na dva

naina. Prvi nain ini pokuaj da se opovrgne Bogosjanova prepostavka da postoji nuna
veza izmeu deflacionog pojma istine i deflacionog shvatanja uslova istinitosti. Drugi
13
nain je da se opovrgne pretpostavka oba autora da sr ekspresivizma ini stav da moralni
stavovi nemaju uslove istinitosti.

4.1. Robusni deflacionizam

Nasuprot Bogosjanu, Dekson, Opi i Smit istiu da deflacioni pojam istine ne

implicira deflaciono shvatanje uslova istinitosti (Jackson, Oppy and Smith 1994: 289-291).
Oni ukazuju na vanu razliku izmeu dva pitanja: jedno se tie razlike izmeu istinitih i
neistinitih reenica, drugo se tie razlike izmeu reenica koje imaju i onih koje nemaju
istinitosnu vrednost. Premda deflacionista veruje da nema supstantivnog odgovora na prvo,
to ne znai da on takav odgovor ne moe da prui na drugo pitanje. Sledei Krautov trag
(Kraut 1993), ovu ideju moemo da nazovemo robusnim deflacionizmom, gleditem da
pristalica deflacionizma nije u obavezi da svaku gramatiki ispravnu deklarativnu reenice
sa utvrenom upotrebom smatra istinitom ili neistinitom, pod uslovom da ponudi neki
dodatan kriterijum za razlikovanje izmeu reenica koje poseduju uslove istinitosti i onih
koje ih ne poseduju. U ekspresivistikom kontekstu, koji bi to kriterijumi mogli da budu?
Dekson, Opi i Smit predlau psiholoke kriterijume, istiui prvo metodoloku
nedoslednost pokuaja da se deflacioni uslovi istinitosti objasne svoenjem na primerenu
sintaksu i utvrenu upotrebu reenice. Naime, ukoliko je sutina deflacionog metoda to da
se potraga za kriterijumima koje neka reenica mora da zadovolji da bi imala istinitosnu
vrednost obustavi tek nakon to se utvrde neki sasvim opti i, u najirem smislu, intuitivni
principi dovoljni za objanjenje pojma istine, onda je neophodno ukljuiti sve takve
principe (Jackson, Oppy and Smith 1994: 294). Meutim, Bogosjan previa jedan od njih
analitiku vezu izmeu uslova istinitosti i verovanja. Princip koji nedostaje kae da neka
reenica moe da poseduje istinitosnu vrednost ukoliko govorno lice moe da je upotrebi
kao izraz svojih verovanja. Posmatran iz ugla ekspresivistikog objanjenja intuitivne veze
izmeu moralnih sudova i delovanja, ovaj uvid daje sledei dokaz spojivosti deflacionizma
i ekspresivizma:

i) Moralni sudovi moraju da poseduju inherentnu motivacionu snagu;

ii) Verovanja nisu, sama po sebi, motiviua mentalna stanja, ve mogu da proizvedu

14
 delovanje samo u sadejstvu sa eljama;
iii) Sposobnost neke reenice da poslui kao izraz neijih verovanja deo je deflacionih
uslova istinitosti;
iv) Iz i), ii) i iii) sledi da deklarativne reenice etikog diskursa nisu kandidati za
istinitosno vrednovanje, jer ako bi one zaista izraavale verovanja a ne elje, onda ne
bi bile u neophodnoj vezi sa voljom i motivacijom za delovanje (Smith 1994: 5).

Naalost, navedni dokaz ima nekoliko nedostataka. Pre svega, deflaciona metodologija
nikako nije ekspresivistin saveznik. S obzirom na to da ona zahteva da eksplicitna uverenja
imaju prvenstvo nad implicitnim, Bogosjan i Dvorkin bi mogli jednostavno da primete da
su ljudi uglavnom uvereni u postojanje moralnih injenica (O'Leary-Hawthrorne & Price
1996: 283-284). Drugo, kako naglaavaju Divers (John Divers) i Miler (Alexander Miller),
u paketu sa deflacionim uslovima istinitosti dolazi i odgovarajui pojam verovanja, to
implicira da svaka gramatiki ispravna, deklarativna reenica sa utvrenom upotrebom
izraava verovanja govornog lica u nekom minimalnom smislu (Divers & Miller 1994:16
18; 1995: 37-41). I tree, ak i ako zanemarimo pomenute nedostatke, poziv na psiholoke
kriterijume moe da poslui kao odbrana samo od Bogosjanovog, ali ne i od Dvorkinovog
dokaza. Naime, Dvorkinov sredinji uvid u istoznanost moralnih i metaetikih stavova
oslanja se na shemu ekvivalencije: on, za razliku od Bogosjana, ne govori o odnosu izmeu
ekspresivizma i deflacionog shvatanja uslova istinitosti, u kom sluaju bi ideja robusnog
deflacionizma imala svoje opravdanje, ve o napetost u odnosu izmeu ekspresivizma i
deflacionog shvatanja istine (Swan 2002: 276).
Treba primetiti da sve navedene kritike igraju na kartu protivrenosti izmeu ideje
robusnog deflacionizma i ekspresivistinih razloga za uvoenje deflacionog pojma istine.
Naime, ekspresivista, pristalica robusnog deflacionizma, zaboravlja da je na deflaciono
shvatanje istine pristao upravo zato da bi opravdao realistike pretenzije etikog diskursa.
Meutim, ako moralni sudovi nemaju istinitosnu vrednosti, kako to proizlazi iz robusnog
deflacionizma, ta onda pojam istine radi u svakodnevnom govoru o moralnim pitanjima
(O'Leary-Hawthrorne & Price 1996: 283-284)?
Prema mom miljenju, uzaludnost rtvovanja robusnog pojma istine na oltar Frege-
Giovog problema pokazatelj je dubljeg sukoba u teorijskim motivacijama izmeu

15
deflacionizma i ekspresivizma. Sa jedne strane, deflacioni pristup izuavanju jezika je
antirevizionistiki: deflacionista smatra da je sa svakodnevnim jezikom sve u redu i da mi,
kada rasteretimo pojmove kao to su istina i injenica od nanosa metafizikog
tumaenja, moemo sa punim pravom da ih upotrebljavamo u obinom govoru o moralnim
pitanjima, kao i u svim drugim jezikim oblastima gde tim pojmovima naizgled nije
prirodno mesto. Nasuprot tome, ekspresivistino polazite je revizionistiko: oslanjajui se
u izraavanju svoje sumnje u postojanje moralne stvarnosti na pojmove kao to su istina
i injenica, on smatra da realistike pretenzije etikog diskursa pokazuju da sa njim neto
nije u redu, odakle zakljuuje da je nuno preispitati znaenje i ulogu moralnih sudova.
Bogosjanov i Dvorkinov dokaz samo obelodanjuju ovaj sukob.

4.2. Globalni ekspresivizam

Zastupnici sintaktike strategije smatraju da je pomenuti sukob samo prividan. Ako

pravilno razumemo ekspresivistino gledite, kao i njegova oekivanja od deflacionizma,
uvideemo da Bogosjan i Dvorkin gree kada pretpostavljaju da on pomou pojma istine
pokuava da objasni znaenje moralnih sudova. Reima Pola Horvia (Paul Horwich):

Pouka nije da su minimalizam [deflacionizam] i emotivizam inkompatiblini, ve da

bi emotivizam trebalo re-formulisati. Jer, minimalista bi mogao da prihvati sredinje
emotivistike uvide: naime, da su funkcija i asertoriki uslovi moralnih sudova
fundamentalno drugaiji od onih koje imaju empirijski opisi, i da e nam uvaavanje
te razlike pomoi u reavanju filozofskih problema vezanih za pojam etike injenice
(Horwich 1998: 84).

Da bismo lake razumeli o emu je re, potrebno je da ponovo razmotrimo anatomiju

ekspresivizma. U najgrubljim crtama, on se sastoji od negativno-semantike i pozitivno-
pragmatike teze. Uobiajeno, prva teza glasi da moralni sudovi nemaju uslove istinitosti,
dok druga govori da oni slue izraavanju nesaznajnih stavova. Prema zastupnicima
sintaktike strategije, inauguracijom deflacionizma u vladajuu teoriju istine, ekspresivista
posredno saoptava svoju negativno-semantiku tezu da reenice etikog diskursa (kao ni
16
reenice u drugim oblastima jezika) nemaju robusne ulove istinitosti. I to je, kako oni tvrde,
sve to ekspresivista treba i mora da kae o semantici etikog diskursa, zato to, nasuprot
Giovom, Bogosjanovom i Dvorkinovom tumaenju, emotivno znaenje nije semantiki
sadraj moralnih sudova, ve njihova pragmatika svrha. A pragmatiki aspekt, predoen
odgovorom na pitanje emu slue moralni sudovi, ini srce metaetikog ekspresivizma
(Horwich 1994: 20; Stoljar 1993: 87; Swon 2002: 279-280). Nastavljajui poreenje sa
kraja drugog odeljka, moemo rei da, gledano iz ugla sintaktike strategije, ekspresivistin
odnos prema moralnim istinama lii na deistin odnos prema Bogu: kao to je deisti pojam
Boga suvian u objanjenju svetskih dogaaja, ali tek nakon to pomou njega objasni
stvaranje sveta, tako je ekspresivisti pojam istine suvian u objanjenju svakodnevnog
govora o moralnim pitanjima, ali tek nakon to pomou njegove deflacione verzije rei
Frege-Giov problem.
Moglo bi se da prigovoriti da zastupnici sintaktike strategije previaju injenicu da
se deflacionistin antirevizionizam ponajpre ispoljava u njegovom temeljnom uverenju da
pojam istine nita ne objanjava, ponajmanje znaenje. Koristei ga za reavanje Frege-
Giovog problema, oni zanemaruju Dametov (Michael Dummett) dokaz da semantiki
realista, filozof koji objanjava znaenje uslovima istinitosti, ne moe da zastupa
deflacionu teoriju istine. Kako je Damet pokazao, budui da ta teorija istine poiva na
ekvivalenciji izmeu znaenja reenica S i S je istina, jasno je da reenica S mora
da ima neko prethodno utvreno znaenje, odakle sledi da ona ne moe ga dobije na osnovu
deflacionih uslova istinitosti (Dummett 1959: 148-149). Shodno tome, ekspresivista mora
da rei Frege-Giov problem pomou neke teorije znaenja moralnih sudova a la Blekburn
ili Gibard pre nego to upotrebi deflacioni pojam istine radi opravdanja realistike sintakse
svakodnevnog govora o moralnim pitanjima (Dreier 1996: 37-39).
Meutim, Hju Prajs (Huw Price) i Dejvid Mekartur (David Macarthur) ispravno
primeuju da dijalektika igra izmeu ekspresivizma i deflacionizma nije zavrena sa ovim
zakljukom. Jer, ako deflacionistinu antirevizionistiku privrenost sintaksi svakodnevnog
jezika razumemo kao izraz meta-semantikog gledita da sve reenice odgovarajueg
gramatikog oblika sa utvrenom upotrebom opisuju injenice u nekom minimalnom i
teorijski nezanimljivom smislu, onda nam deflacionizam pokazujui da nijedan filozofski
relevantan zakljuak o znaenju reenica iz bilo koje jezike oblasti ne moe da glasi da
17
one imaju ili nemaju uslove istinitosti u stvari prua motiv za globalizaciju ekspresivizma
(Macarthur & Price 2007: 106).6 Drugim reima, deflacionizam primorava ekspresivistu
da odbaci semantiki realizam kao optu teoriju znaenja, i tako mu omoguava da odagna
sumnju u metafiziku opravdanost svakodnevnog jezika i izbegne obavezu da raspravu o
prirodi moralnih sudova uopte povede na teorijskom nivou na kom se javlja Frege-Giov
problem.
Ipak, Bogosjan i Dvorkin imaju pravo kada tvrde da su ekspresivizam, shvaen kao
oblasna teorija znaenja, i deflacionizam nespojivi. Jer, ako pojam istine nema nikakvu
teorijsku ulogu, onda on ne moe biti upotrebljen u odreenju granica neke jezike oblasti
koja se, gledajui iz ugla lokalnog ekspresiviste, nalazi sa druge strane ograde. Uprkos
tome:

itava poenta je to da deflacionizam implicira da ne postoji takva jezika oblast pa

samim tim ni takva ograda. Prema tome, tano je da deflacionizam destabilizuje
lokalni ekspresivizam ali zato to on imlicira globalni ekspresivizam, a ne zato to
implicira globalni realizam (Price 2008: 120).

Jedino to ekspresivistu zanima u vezi deflacionog pojma istine je to to u vezi njega nema
nita zanimljivo u svojoj negativnoj funkciji, kao teorija koja oduzima pojmu istine
eksplanatornu ulogu, deflacionizam je conditio sine qua non ekspresivistikog obrta.
Odluujui metodoloki znaaj deflacionizma za uspostavljanje ekspresivizma ogleda se,
ironino, upravo u njegovoj antirevizionistikoj bezazlenosti: praznei od teorijskog
sadraja kljune pojmove Frege-Tractatus tradicije istina, uslovi istinitosti, injenica,
referencija, verovanje on omoguava ekspresivisti da svoje stanovite proiri na itav
jezik, da zadri svo filozofski relevatno pravo na svakodnevnu upotrebu tih pojmova i
konano, da novu mapu jezika nacrta u skladu sa sopstvenim pravilima, vodei rauna o
ulozi koju stavovi iz neke jezike oblasti imaju u ivotima govornih lica.

6
Prajs napominje da u kontekstu ovog argumenta pojam ekspresivizam oznaava neku optu anti-
reprezentacionalistiku teoriju jezika. Vidi: Price 2008: 120.
18
5. Zakljuak

Na prvi pogled, globalni ekspresivista uspeva u isti mah da iskoristi deflacioni pojam
istine za reavanje Frege-Giovog problema i da pomiri teorijske motivacije dva stanovita.
Prema njegovom miljenju, svakodnevni govor o moralnim pitanjima u redu je takav kakav
jeste, sve dok ne pokuamo da ga provuemo kroz Prokrustovu postelju semantikog
realizma, u emu nas spreava usvajanje deflacionog pojma istine. Cena koju metaetiki
ekspresivista mora da plati za tu uslugu jeste irenje ekspresivizma na itav jezik, ali on sa
tim moe da ivi ako pronae neki svoj nain da povue granicu izmeu normativnih i
deskriptivnih stavova na istom mestu gde se ona nalazila pre usvajanja deflacionog pojma
istine.
Uprkos tome, ja mislim da sukob u teorijskim motivacijama izmeu deflacionizma i
ekspresivizma ne moe da se rei globalizacijom ekspresivizma zbog problema puzeeg
minimalizma (Dreier 2004). Stvar je u sledeem: ako globalni ekspresivista zaista moe
da kae o moralnim sudovima sve ono to o njima tvrdi metaetiki realista, odnosno ako
on kada govori sa narodom o moralnim injenicama i istinama nema zadnju misao da
moralne istine i injenice zapravo ne postoje, iako mi sa svakodnevno govorimo kao da
one postoje ta njega onda uopte ini ekspresivistom a ne metaetikim realistom? ak i
ako svoje stanovite odredi kao neki minimalni metaetiki realizam, u tom tvrdei da je taj
oblik realizma drugaiji od onog toboe pravog metaetikog realizma koji je samo iluzija
nastala usled inflatornog shvatanja pojma istine, on je i dalje duan da kae po emu se
tano razlikuje od teoretiara koji smatra da moralne injenice jednostavno postoje. Otuda
moemo da zakljuimo da se ekspresivistin poetni problem semantikog kontinuiteta
izmeu normativnih i deskriptivnih jezikih oblasti na kraju preobraava u problem
teorijskog diskontinuiteta izmeu deflacionizmom indukovanog ekspresivizma i
metaetikog realizma. I premda problem puzeeg minimalizma nije ostao bez odgovora,
posluivi pri tome kao ferment za proliferaciju neoekspresivistikih metaetikih teorija
(Bar-On & Chrissman 2009; Chrissman 2008; Price, Blackburn, Brandom, Horwich &
Williams 2013), injenica da sve te teorije odbacuju revizionistiku sumnju u metafiziku
opravdanost moralnih sudova pokazuje da je tradicionalna ekspresivistika paradigma
iscrpljena.

19
Bibliografija:

Armour-Garb, Bradley & Beall, JC (2005), Deflationism: The Basics, u B. Armour-Garb

& JC Beall (eds.), Deflationary Truth, Chicago: Open Court, str. 1-29.
Armour-Garb, Bradley & Beall, JC (eds.) (2005), Deflationary Truth, Chicago: Open
Court.
Ayer, A. J. [1936] (2001), Language, Truth, and Logic. London: Penguin Classics.
Bar-on, Doritt & Chrisman, Matthew (2009), Ethical Neoexpressivism, u R. Shafer-
Landau (ed.), Oxford Studies in Metaethics, Vol. 4, Oxford: Oxford University Press.
Blackburn, Simon (1984), The Individual Strikes Back", Synthese 58: 281-302.
Blackburn, Simon (1993), Essays on Quasi-Realism, Oxford: Oxford University Press.
Blackburn, Simon (2006), The Semantics of Non-factualism, Non-cognitivism, and
Quasi-realism, u M. Devitt & R. Hanley (eds.), The Blackwell Guide to the Philosophy
of Language, Oxford: Blackwell, str. 244-252.
Boghossian, Paul (1990), The Status of Content, Philosophical Review 99:157-84.
Chrisman, Matthew (2008), Expressivism, Inferentialism, and Saving the Debate,
Philosophy and Phenomenological Research 72: 334-352.
Chrisman, Matthew (2011), Ethical Expressivism, u C. Miller (ed), The Continuum
Companion to Ethics, London: Continuum, str. 29-55.
Divers, John & Miller, Alexander (1994), Why Expressivists about Value Should Not
Love. Minimalism about Truth, Analysis 54: 12-19.
Divers, John & Miller, Alexander (1995), Platitudes and Attitudes: A Minimalist
Conception of Belief, Analysis 55: 37-44.
Dreier, James (1996), Expressivist Embeddings and Minimal Truth, Philosophical
Studies 83: 29-51.
Dreier, James (2004), Meta-Ethics and the Problem of Creeping Minimalism,
Philosophical Perspectives 18: 23-44.
Dummet, Michael (1959), Truth, Proceedings of the Aristotelian Society 59: 141-62.
Dworkin, Ronald (1996), Objectivity and Truth: You'd Better Believe It, Philosophy
and Public Affairs 25: 87-139.
Geach, Peter (1965), Assertion, Philosophical Review 7: 449-465.
20
Gibbard, Alan (1990), Wise Choices, Apt Feelings, Oxford: Clarendon Press.
Gibbard, Alan (2003), Thinking How to Live, Cambridge, MA: Harvard University Press.
Horwich, Paul (1994), The Essence of Expressivism, Analysis 54: 19-20.
Horwich, Paul (1998), Truth (Second ed.), Oxford: Blackwell.
Jackson, Frank, Oppy Graham and Smith, Michael (1994), Minimalism and Truth
Aptness, Mind 103: 287-302.
Kraut, Robert (1993), Robust Deflationism, The Philosophical Review 102: 247-263.
Kripke, Saul (1982), Wittgenstein, Rules and Private Language, Cambridge, Mass.:
Harvard University Press.
Macarthur, David & Price, Huw (2007), Pragmatism, Quasi-realism and the Global
Challenge, u C. Misak (ed.) The New Pragmatists, Oxford: Oxford University Press, str.
91-120.
Mackie, John (1977), Ethics: Inventing Right and Wrong. New York: Penguin.
Miller, Alexander (2010), Non-Cognitivism", u J. Skorupski (ed.) The Routledge
Companion to Ethics, New York: Routledge, str. 321-335.
Moore, G. E. [1903] (1959), Principia Ethica, Cambridge: Cambridge University Press.
O'LearyHawthorne, John & Price, Huw (1996), How to Stand Up for Non-Cognitivists,
Australasian Journal of Philosophy 74: 275-292.
Prinz, Jesse (2004), The Emotional Basis of Aesthetic Judgment, American Society for
Aesthetics, Houston, October 2004.
Price, Huw (1994), Semantic Minimalism and the Frege Point, u S.L. Tsohatzidis
(ed), Foundations of Speech Act Theory: Philosophical and Linguistic Perspectives, New
York: Routledge, str. 132-55.
Price, Huw (2008), The Semantic Foundations of Metaphysics, u I. Ravenscroft (ed.),
Minds, Ethics, and Conditionals: Themes from the Philosophy of Frank Jackson, Oxford:
Oxford University Press, str. 111-141.
Price, Huw with Blackburn, S., Brandom, R., Horwich, P., & Williams, M., (2013),
Expressivism, Pragmatism and Representationalism, Cambridge, Mass.: Harvard
University Press.

21
Price, Huw (2015), From Quasi-Realism to Global Expressivismand Back Again?, u
R. Johnson and M. Smith (eds.), Passions and Projections: Themes from the Philosophy
of Simon Blackburn, Oxford: Oxford University Press, str. 134-152.
Schroeder, Mark (2008), Being For: Evaluating the Semantic Program of Expressivism,
Oxford: Clarendon Press.
Schroeder, Mark (2010), Noncognitivism in Ethics, London: Routledge.
Smith, Michael (1994), Why Expressivists about Value should Love. Minimalism about
Truth, Analysis 54: 1-11.
Stoljar, Daniel (1993), Emotivism and Truth Conditions, Philosophical Studies 70: 81-
101.
Swan, Kyle (2002), Emotivism and Deflationary Truth, The Pacific Philosophical
Quarterly 83: 270-281.
umonja, Milo (2011), Kripke-Vitgentajnov paradoks znaenja i problem istine,
Filozofski godinjak 24: 17-44.
Wittgenstein, Ludvig (1987), Tractatus logicophilosophicus, Sarajevo:Veselin Maslea.

Metaethical expressivism and deflationary concept of truth

Abstract: In order to solve the Frege-Geach problem, most proponents of metaethical

expressivism accept deflationary concept of truth. Yet, Paul Boghossian and Ronald
Dworkin argue that those two theories are incompatible because deflationism subverts
expressivism by making it too easy for ethical sentences to be truth-apt. Taking the tension
between expressivism and deflationism to be the indicator of their conflict in theoretical
motivations revisionist and antirevisionist I will try to show that they indeed are
incompatible, but not for reasons that Boghossian and Dworkin point out. Namely,
although expressivist can use deflationism to globalise his view on the whole of language,
motivational conflict breaks out anew in an unexpected way once deflationism and
expressivism are fully integrated, expressivist is no longer able to explain what sets him
apart from methaethical realist.

22
Keywords: metaethical expressivism, deflationary concept of truth, Frege-Geach problem,
global expressivism, Paul Boghossian, Ronald Dworkin, revisionism, antirevisionism.
Milo umonja
Faculty of Education in Sombor
University of Novi Sad

23