Milan Uzelac

Filozofija sveta ivota vs. transcendentalna

egologija1

Profesoru Anti Paaninu, za 80. roendan

Uvodna napomena
Pre dvadeset i pet godina, nekoliko nedelja pre no to
u braniti doktorski rad o filozofiji igre kod Eugena Finka,
Ante Paanin, jedan od lanova doktorske komisije, ree mi:
"A o tome to ste napisali da su Huserlove Kartezijanske
meditacije najvii domet njegove fenomenologije, o tome
emo posebno raspraviti". Na odbrani rada do toga nije
dolo, ali je pitanje ostalo.
Tog asa izmeu mene i Paanina postojala je po tom
pitanju znatna razlika: on je naglasak stavljao na pozni
Huserlov spis Kriza evropskih nauka, a ja sam, pod
uticajem filozofije Eugena Finka, kojom sam se tada
intenzivno bavio, smatrao da kod Huserla postoji puni
kontinuitet u miljenju, da je on, "matematiar",
kartezijanac od poetka do kraja, i da kod njega nema ni
nekog radikalnog teorijskog preloma, ni radikalnog raskida
s kartezijanstvom, ni sredinom dvadesetih godina kada je
drao predavanja o prvoj filozofiji (1923/1924), ni pred kraj
ivota, u vreme rada na Krizi evropskih nauka2, te se nisam
mogao sloiti ni s naizgled pomirljivom stavom ana Vala

1 Objavljeno u asopisu Filozofska istraivanja, 123 God 31 (2011) Sv.

3 (511-522).
2 Jer, zato bi est godina nakon predavanja Erste Philosophie (gde

navodno dolazi do raskida s kartezijanstvom), Huserl pisao Pariska

predavanja poznata kasnije kao Kartezijanske meditacije oslanjajui se
na Rene Dekarta? Samo zato to ga u Parizu inae ne bi razumeli?
kako kod Huserla deluju uporedo dve tendencije: jedna u
pravcu transcendentalnog egoa, druga u pravcu sveta
ivota3.
Smatrao sam da "novi put transcendentalne
redukcije", koji Huserl pominje u Krizi, jeste samo nastavak
starog puta koji je ve bio razvijen u Ideen I, i da
problematika sveta ivota tu nije po prvi put tematizovana,
budui da se pominje ve i u predavanjima Erste
Philosophie, nastalim desetak godina ranije, poto bi svako
drugo reenje povlailo za sobom znatne logike nejasnoe.
Konano, moda je Krizu evropskih nauka ostareli
Huserl video kao i svoje glavno delo (odista, esto se deava
da autori precenjuju svoje poslednje delo, odnosno ono na
kojem upravo rade), ali, ne treba smetnuti s uma da je neto
slino tome Husserl mislio i nekoliko godina ranije, kad se
spremao da uz pomo svog asistenta Eugena Finka preradi
Kartezijanske meditacije i proglasi ih svojim glavnim
delom4, pravim uvodom u fenomenologiju, a to samo po
sebi ne bi bilo nita novo, jer je Husserl takvu ideju imao i
kada je re o spisu Ideen kome je sudbina bila, kao i svim
ostalim spisima, da ostane nedovren.

3 O tome sam potom posebno pisao u tekstu Svet: osnovno pitanje

filozofije, u knjizi: Uzelac, M.: Stvarnost umetnikog dela,Knjievna
zajednica Novog Sada, Novi Sad 1991, str. 102-113 (posebno:102-104).
4 Fink je u to vreme, tokom 1931-1932. godine, preradio i proirio prvih

pet Kartezijanskih meditacija i napisao VI. Kartezijansku meditaciju,

koja e mu kasnije, nakon II svetskog rata biti priznata kao
habilitaciona disertacija. Same Meditacije u prvoj verziji imale su udnu
sudbinu: na nemakom su objavljene po prvi put tek 1950. godine kao
prvi tom Huserlovih sabranih dela, dok je do tog vremena postojao
objavljen samo francuski prevod koji je nainio poetkom tridesetih
godina Emanuel Levinas, a kojim Huserl nije bio u potpunosti
zadovoljan.
 Ono to je tu svakako nesporno to je injenica da je
Husserl uvek bio i ostao "na poetku", da je bio, kako je on
imao obiaj da kae, "poetnik u filozofiji", no ne poetnik u
smislu studija, ve "poetnik" koji se pita za poetak u
filozofiji5. Po tom svom odreenju fenomenologija pripada
tradiciji koja zapoinje s Anaksagorom i Platonom, i kao
filozofija uma traje preko Dekarta do naih dana. Za
Huserla pitanje poela, pitanje samog naela filozofije,
nikad nije bilo neto to bi moglo biti dovedeno u pitanje, ili
prevedeno u drugi plan, na neki "sporedni kolosek"
miljenja; za njega sve vreme bee nesporno da filozofija
poiva na naelu uma i on je bio svestan toga da time na
najvii nain zavrava filozofiju subjektivnosti (koja u novo
doba zapoinje upravo s Rene Dekartom), i to time to
metodsku sumnju radikalizuje na Dekartu nepoznat nain.
Nastojei da fenomenologiju kao filozofiju oslobodi
svakog relativizma, Huserl je jedini izlaz video u njenom
utemeljenju kao stroge nauke, pri emu ovo stroga trebalo
bi da ima znaenje apriorna. Ta stroga nauka bee u tom
asu nauka jednog novog stila, nauka shvaena na jedan
radikalniji, posve nov nain, kao nauka samoosveenja.
Ako je ona kasnije i vodila novim putem, polazei od samog
ivljenja unutar sveta ivota, ona nije promenila i cilj ka
kom je bila usmerena a koji je bio utemeljen u
transcendentalnom egou, ija je konstitucija osnovna tema
Kartezijanskih meditacija. Stoga, nesporno je da Husserlu
transcendentalni ego obezbeuje poslednju osnovu
transcendentalne fenomenologije.

5 Sa zato pitamo za osnov, za razlog to prisiljava filozofa koji zapoinje

(anfangender Philosoph) da napusti prirodni stav i zapone redukciju
(videti: Fink, E.: VI. Cartesianische Meditation. Die Idee einer
transzendentalen Methodenlehre, Bd. I, Dordrecht/Boston/London 1988,
S. 29).
 To bee programski naznaeno u njegovom spisu
Filozofija kao stroga nauka, publikovanom u asopisu Logos
1911. godine (koji je Valter Biemel oznaio kao stub
fenomenologije), i tog svog vrstog ubeenja Huserl se nikad
nije odrekao, niti ga je i jednog asa doveo u pitanje.
Uostalom, taka kasnijeg razlaza izmeu njega i njegovog
uenika Eugena Finka bie upravo u tome to moda i sam
Huserl nije bio dovoljno radikalan, to nikada svoju
sopstvenu poziciju nije doveo u pitanje, to nikada nije
postavio pitanje jedne "fenomenologije same
fenomenologije"6, a o emu njegov poslednji asistent i
saradnik pie u VI Kartezijanskoj meditaciji.
Razume se, ja sam ovakav pristup fenomenologiji
prihvatio kao neto samo po sebi izvesno i nedvoznano, jer
sam Huserlu i fenomenologiji priao kroz prouavanje
upravo Kartezijanskih meditacija. Sa profesorom
Paaninom to nije bio sluaj. On je nakon zavrenog studija

6 Fink je ve ranih tridesetih godina uoio kako fenomenoloka

redukcija omoguuje da se prevlada naivnost sveta ali nas vodi u jednu
novu, transcendentalnu naivnost, pa se tu postavlja pitanje ispravnosti
same reduktivne metode: ako se redukcijom jedne naivnosti dospeva u
drugu, nije li tada potrebna jo jedna redukcija i tako u beskonanost.
Na taj nain problematizuje se sam temelj i dovodi u pitanje itava do
tada izvedena zgrada fenomenologije, pa je po Finkovom miljenju
potrebno promisliti celokupnu sistematiku fenomenolokog postavljanja
pitanja i tako podvri analizi dignitet i stil transcendentalnog saznanja i
same transcendentalne "nauke", a to je onda predmet jednog
transcendentalnog uenja metode koje ne eli nita drugo za svoj
predmet no jednu fenomenologiju fenomenologije. To je i osnovni motiv
Finkove VI. Kartezijanske meditacije (1932). Na tragu tog uvida Fink e
1938. godine i rei kako Husserl "uprkos sveg filozofskog radikalizma
refleksije nikada svoju volju za miljenjem nije dovodio u pitanje" (Fink,
E.: Edmund Husserl (1859-1938), u knjizi: Fink, E.: Nhe und
Distanz, Phnomenologische Vortrge und Aufstze, hrsg. Franz-Anton
Schwarz, K. Alber, Freiburg/Mnchen 1976, S. 95).
filozofije u Zagrebu, usavravanje nastavio kod tada ve
slavnog nemakog filozofa Joahima Ritera i to u vreme kad
je ovaj sa svom radikalnou tematizovao pitanje praktine
filozofije. I konano, a to je bilo i odluujue, Ante Paanin
je od Ritera otiao u Keln, gde je, uestvovao u seminaru
kod Lotara Elaja o Filozofiji kao strogoj nauci, i pritom bio
pod odluujuim uticajem Ludviga Landgrebea koji je
ezdesetih godina razvijao problematiku istorinosti i sveta
ivota kod poznoga Huserla, a to je ostavilo dubok trag na
sve koji su se tog asa tu zatekli, kako na Paanina, tako i
na Paula Jansena.
Upravo tokom studija fenomenologije kod
Landgrebea ezdesetih godina XX stolea uvreilo se
uverenje kod njegovih slualaca da je fenomenologija,
nasuprot drugim filozofijama, izraz povratka na
zaboravljeni svet ivota, dakle na jedno prvobitno,
prednauno iskustvo koje sama nauka navodno ne
tematizuje. Ovde moe biti na mestu pitanje zato se toj
problematici Huserl okrenuo tek pred kraj ivota. Ima onih
koji e rei kako ga je na to navelo distanciranje i
ograivanje od, u to vreme sve popularnije, Hajdegerove
filozofije; postoji vie podataka o Huserlovom
nezadovoljstvu Hajdegerom (premda je jo samo nekoliko
godina ranije izjavljivao: "fenomenologija, to smo ja i
Hajdeger"). Ja pak mislim, da e razlog pre biti u tome to
problematika sveta ivota i ne izbija u prvi plan dok se svet
filozofije vidi iz matematike, a Huserl je ipak, i pre svega,
od samog poetka (i do kraja ivota) bio matematiar. Zato
je za njega naelo filozofije moglo biti samo naelo
egzaktnog uma, i upravo zato je Huserlu kartezijanska
tradicija bila i duhovno najbliskija, bila mu je misaono
najprihvatljivija tradicija, tradicija u kojoj se on duhovno
najslobodnije kretao.
 U prilog mom shvatanju svakako bi se mogao navesti
i stav H.-G. Gadamera iz tog vremena (1963), a koji jasno
kae: "Ja ni u Huserlovom izlaganju problematike sveta
ivota, niti u intersubjektivnosti, ne vidim razlog zbog kog
bi Huserl razmiljao o reviziji svog transcendentalno-
kartezijanskog polazita"7. Meutim, Ante Paanin i Paul
Jansen sledili su svog mentora Ludviga Landgrebea i
njegovu interpretaciju poznog Huserlovog dela u kontekstu
predavanja o prvoj filozofiji (1923/1924), interpretaciju
izloenu u spisu Husserls Abschied vom Cartesianismus8.

1. Okretanje svetu ivota i istorinosti

U vreme kada je Ante Paanin studije nastavio kod

Langrebea, ovaj se posebno bavio poznim Huserlovim
spisom Krisis, tumaei pitanje o krizi evropskih nauka kao
pitanje o krizi modernog tehnikog sveta, pri emu tu ne
bee re samo o teorijskoj, temeljnoj krizi nauka, ve o krizi
modernog ivota uopte9; odatle samo je jedan korak vodio
do tematizovanja sveta ivota (Lebenswelt) koji je navodno
bio dat uvek pre svake nauke, te je stoga tlo svake
praktine delatnosti i uslov svih svrha koje postavlja
prirodni ivot. Drugim reima, Landgrebe svet ivota vidi
kao svet tradicionalno shvaene doxae svestan toga da
nunost povratka tradicionalnom svetu mnenja Husserl
opravdava pozivanjem na odnos fenomenologije i
tradicionalne metafizike u kojoj se i tematizuje razlika
izmeu doxa i episteme.

7 Gadamer, H.-G.: Fenomenoloki pokret, u knjizi: Gadamer, H.-G.:

Fenomenoloki pokret, , Beograd 2005, str. 54.
8 Philosophische Rundschau, 9 (1961), SS. 133-177.
9 Landgrebe, L.: Phnomenologie und Geschichte, Gerd Mohr, Gtersloh

1968, S. 150.
 Landgrebe je veoma dobro znao da problem
Lebenswelta nije nova tema Huserlove pozne filozofije, a to
ve posredno potvruje da tu nije re o neem novom kod
poznog Husserla, ve da je svet ivota samo pojmovni
korelat prirodnog stava o kojem se govori jo u Idejama I iz
1913. godine. Tako se fenomenologija pokazuje kao temeljna
nauka o svetu ivota koja ima zadatak da istrai uinke
konstituisanja sveta od strane transcendentalnog subjekta
u njegovoj "dubokoj dimenziji"10. U isto vreme Landgrebe
konstatuje kako se problematika Lebenswelta kod Huserla
po prvi put javlja u njegovim predavanjima pod naslovom
Erste Philosophie (1923) gde se, navodno, po prvi put i
struktura svesti sveta razvija kao sveobuhvatni horizont
svesti.
Tematizujui horizont sveta Huserl u svom poznom
delu dospeva do fenomenolokog pojma istorije pri emu mu
se "horizont sveta ivota pokazuje kao horizont sveta
istorije" budui da svest horizonta, shvaena iz aspekta
sveta ivota, ve u sebi pretpostavlja horizont istorije
sveta.11 To vodi dvojakom razumevanju sveta ivota:
jednom kao istorijskog sveta u njegovoj istorinosti, a drugi
put kao sveta neposrednog iskustva u kojem su ljudi ulno
opaajni subjekti koje odlikuje opaajnost s prostorno-
vremenskom strukturom. Sve to vodi tome da se svet ivota
razume kao konkretni istorijski svet s njegovom tradicijom i
predstavama prirode u njihovim menama. To pak ne znai
nita drugo do, da svet ivota ostaje svet neposrednog
ulnog iskustva iji korelat je prostorno-telesna priroda.
Ovo naglaavanje problematike sveta ivota i znaaja
fenomena istorinosti, o emu itamo u Landgrebeovom

10 Landgrebe, op. cit., S. 156.

11 Op. cit., S. 158.
spisu publikovanom 1968. godine, bilo je u uskom krugu
njegovih saradnika i uenika izvesno ve deceniju ranije, u
vreme kad je Ante Paanin pisao svoj doktorsi rad u
Kelnu12. U to vreme Landgrebe nekim osnovnim idejama iz
Huserlovog poznog spisa Kriza evropskih nauka, nalazi
poreklo u ve pominjanim Huserlovim predavanjima o prvoj
filozofiji iz 1923/1924, (a koja su potom po prvi put
publikovana kao VII i VIII tom Husserlianae 1959. godine),
i to bee tema njegovog obimnog rada Husserls Abschied
vom Cartesianismus13.
Kad pomenuti tekst Landgrebea itamo danas, nakon
skoro etiri decenije, teko je razumeti ime je u vreme svog
pojavljivanja taj spis izazvao toliku rezonantnost. Jasna je
bila namera Landgrebea: stavljanjem naglaska na
Huserlova predavanja o prvoj filozofiji, on je zastupao tezu
da se Husserlova misao kree od Ideen I, upravo preko
pomenutih predavanja, do Krize evropskih nauka, te da se
tu, tematizovanjem sveta ivota, radi zapravo o "otklonu u
odnosu na kartezijanstvo", da analiza socijalnog i istorijskog
sveta na tom putu vodi formiranju jedne fenomenoloke
antropologije.
Desetak godina kasnije Hans-Georg Gadamer je
pisao da tako neto nije neopravdano, budui da je i sam
Huserl dodue govorio o potrebi izgradnje jedne "ontologije
sveta ivota", no da je to ipak zadatak sekundarnog
karaktera u odnosu na glavni Huserlov put

12 Nezahvalno je spajati dogaaje iz odreenog vremena s datumima

objavljivanja spisa. Posebno, kada je o fenomenolozima re, koji su u
nizu sluajeva rezultate svojih istraivanja, ili nove uvide objavljivali
vie godina nakon to su do njih doli.
13 Landgrebe, L.: Husserls Abschied vom Cartesianismus, in: Phil.

Rundschau, 1961, S. 133-177.

transcendentalne redukcije koji mora imati prednost14. Na
istom mestu Gadamer s pravom ukazuje i na to da "tema
Huserlove fenomenologije nije samo povratak na ono iza
naunog iskustva, dakle na jednostavne fenomenoloke
datosti (kao to je "opaanje" [emu Landgrebe posveuje
znatan deo svog rada]) i legitimisanje njihovog zahteva za
vaenje, ve je za njega osnovno i to da sam "svet ivota"
proglasi vaeom svoju sopstvenu legitimnost". 15
Nesporno je da se razlikuju osnovni motivi Huserla i
Dekarta, da Huserlovo kartezijanstvo nije ono Dekartovo;
no ono to njega pribliava Dekartu i njegovoj metodskoj
sumnji jeste "radikalnost i univerzalnost suspenzije svakog
vaenja sveta" pa u tom smislu i sveta ivota. Zato sam ja
svojevremeno smatrao da Huserlov put treba pratiti od
Ideen I ka Kartezijanskim meditacijama, a da je Kriza sve
to, isto, ali izloeno drugim sredstvima. injenica je da
uticaj Landgrebea ezdesetih godina nije bio zanemarujui,
budui da se smatralo da on, kao i Eugen Fink, na
legitiman nain zastupa Huserlovu osnovnu poziciju. Isto
tako, ako Landgrebeova dela stilom ne plene kao to se to
sluaj s delima Finka, on je oko sebe u to doba u Kelnu
znatan broj uenika iji uticaj do naih dana nije
zanemarljiv (a jedan od njih, videsmo, bee i Ante Paanin).
Landgrebeova pozicija dolazi do izraza posebno u
Paaninovom doktorskom radu koji za temu ima mogunost
izgradnje filozofije kao stroge nauke, i koji tu problematiku
obrauje sa stanovita Huserlove pozne filozofije, na ta je,
to je samo po sebi razumljivo, presudno uticao upravo
Ludvig Landgrebe.

14 Gadamer, H.-G.: Nauka sveta ivota (1972), u knjizi: Gadamer, H-G.:

Fenomenoloki pokret, , Beograd 2005, str. 79.
15 Op. cit., str. 79.
 Ve sm naslov petog odeljka Paaninove disertacije
Od transcendentalne subjektivnosti k povijesnosti to vie no
jasno potvruje16; on se tu direktno poziva na Landgrebeovo
ukazivanje na znaaj Huserlovih predavanja o prvoj
filozofiji i na Huserlovo udaljavanje od kartezijanizma, te,
nakon to je istakao kako Huserl nije uspeo da "ispuni i
dovri" nastojanje celokupne novovekovne filozofije
subjektivnosti od Dekarta naovamo, da pone "bez
pretpostavki", on pie:
"Znaenje tih predavanja sastoji se u tome "to se u
njima, tako rei pred oima itaoca odvija brodolom
transcendentalne subjektivnosti kao bespovijesnog apriorizma i
dovrenosti novovjekovnog racionalizma". Promatran u svijetlu
tih predavanja postaje takoer lake razumljiv i razlog "zbog
kojega se Husserl kasnije u djelu "Kriza" osjea prinuen da
udari jednim novim putem"17, putem povijesnosti naime zbog
toga jer se i transcendentalno-fenomenoloki put, kojim je
Husserl iao nakon "Ideja", sa svim svojim pokuajima da
filozofiju utemelji pomou po sebi evidentnih i apodiktikih
stavova i teorija, pokazao nedovoljnim."18
Na taj nain Paanin nedvosmisleno prihvata stav o
Huserlovom naputanju kartezijanstva kroz njegovo
prevladavanje, mada, naglaava da "Huserl nikada nije
napustio ideju o filozofiji kao znanosti pa ni u "Krizi
evropskih znanosti"...", kada sa naune "izvesnosti sveta"
prelazi na njegovu povesnu izvesnost u smislu "sveta
ivota".
Po miljenju Paanina, Huserl nikada nije zastupao
filozofiju koja bi bila osloboena naunosti uopte, nego

16 Paanin, A.: Znanstvenost i povijesnost u filozofiji Edmunda

Husserla, Naprijed, Zagreb 1968, str. 224.
17 Landgrebe, L.: Husserls Abschied vom Cartesianismus, in:

Philosophische Rundschau, 1961, S. 135/6.

18 Paanin, A.: Znanstvenost i povijesnost u filozofiji Edmunda

Husserla, Naprijed, Zagreb 1968, str. 224/225.

samo odreene, objektivistike naunosti19; on stoga
naglaava da kasni Huserl smatra kako "filozofija i znanost,
da bi bile istinite zahtevaju ne samo "stavove po sebi", nego
takoer i "svijet ivota" ili "povijest"20 i naglaava da
Huserl, odgovarajui na pitanje kako je filozofiji i nauci
potrebna povest, nastoji da etablita "novu znanstvenost". A
upravo u tome i lei problem: sa zahtevom za novu naunost
ranija ideja naunosti stavlja se van snage i tu ne pomae
pozivanje na to kako Huserl "svaki svoj novi korak smatrao
apsolutno novim poetkom"21. Ovde se definitivno zastupa
teza o radikalnom prekidu u tzv. kontinuiranom miljenju
Huserla i zastupa miljenje da je pozni Huserlov spis izraz
njegovog radikalnog naputanja celokupnog prethodnog
puta. Ono to pritom ostaje nejasno, kao to sam ve
naglasio, jeste: zato je Huserl uopte u tom sluaju pisao
Kartezijanske meditacije i zato se do 1932. godine zanosio
time da to delo u Finkovoj obradi bude i njegovo glavno
delo?
Pravde radi, Huserlova reenica s poetka XXVIII
priloga za spis Kriza evropskih nauka i transcendentzalna
fenomenologija, a o tome kako je "filozofija kao nauka, kao
stroga, apodiktiki stroga nauka odsanjani san"22, ne
treba biti tumaena u smislu Huserlovog naputanja
prethodne pozicije, ve kao konstatovanje o tome da se
njegov san realno nije ostvario, budui da su njegovi uenici
poetkom tridesetih godina XX stolea, ve uveliko krenuli
svako svojim putem, u emu je nedvosmisleno prednjaio

19 Op. cit., str. 242.

20 Op. cit., str. 243.
21 Op. cit., str. 243.
22 Husserl, E.: Di Krisis der europischen Wisselnschaften und die

transzendentale Philosophie, Eine Einleitung in die phnomenologische

Philosophie, 2. Auflage, M. Nijhoff, Den Haag 1962, S. 508.
Martin Hajdeger sa svojom popularnom tezom o kraju
metafizike.
Paanin eli pokazati da Huserl ve sa svojim
predavanjima o prvoj filozofiji (ne sluajno koristei drugi
stari naziv za metafiziku) eli da se oprosti od metafizike,
da ta predavanja jesu "kraj metafizike u tom smislu to
daljnje hodanje stazama njenog miljenja i njene
pojmovnosti, iz kojih ono trai da izvue krajnje mogunosti,
nije nakon njega vie mogue"23. I ovde, razume se ostaje
otvoreno pitanje: o kakvoj je metafizici tu zapravo re,
kakvu to metafiziku Huserl ima u vidu, jer sva njegova
filozofija ne izlazi van metafizike tradicije, a upravo
zahvaljujui tome ona zapravo i ostaje filozofija, i vie od
toga: vodea filozofija i naeg vremena koje se tokom druge
polovine XX stolea odricalo od metafizike kad god bi mu se
za to pruila prilika24.
Kad je o Paaninu re, duni smo konstatovati da on
ve ezdesetih godina nastoji da problem istorinosti
razmatra ne iz horizonta intencionalnosti sveta (to je
karakterisalo ranija istraivanja Huserla) ve iz svetovnosti
sveta. U to vreme u prvi plan dospeva pitanje svetovnosti
sveta u fenomenolokoj filozofiji (kako je to video Eugen

23 Op. cit., str. 225.

24 Dve decenije kasnije, predgovor za knjigu J. Ritera Metafizika i
politika Ante Paanin zapoinje sledeim reima: "U isto vrijeme kada
su metafizika i politika proglaavane zastarjelima i mrtvima, tj.
neprikladnima i nesposobnima za teoretsku filozofsku misao, Joachim
Ritter pie studije o najveim misliocima i metafizike i politike o
Aristotelu i Hegelu. Te e studije umnogome pripremiti i suoblikovati i
rehabilitaciju praktine filozofije u protekla tri desetljea i sadanju
"obnovu" metafizike u evropskoj filozofiji" Paanin, A.: Duhovne
znanosti i praktina filozofija u djelu Joachima Rittera, u: Ritter, J.:
Metafizika i politika. Studije o Aristotelu i Hegelu, preveli Ante Paanin
i Pavo Barii, Fakultet politikih nauka, Zagreb 1987, str. 1).
Fink), a koje e mnogi (pod uticajem Ludviga Landgrebea)
preformulisati u pitanje svetovnosti sveta ivota i svet
ivota izvesti u prvi plan25 videvi ga kao fundament nauke
koji obuhvata kako naunu refleksiju, tako i opaajnost
(ulnost). Ako je pak za Huserla istorinost samo novi izraz
za naunost26, onda se istorija javlja kao "vreme ivota" u
transcendentalnom smislu, dok je istorinost refleksija o
njenom vremenovanju, tj. "reaktiviranje poetka". Videemo
da je odavde samo jedan korak preostao do filozofskog
tematizovanje pojma politikog.
U spisu Istina i svet ivota u fenomenologiji kasnoga
Husserla27 koji u vreme njegovog objavljivanja spada u
najvie domete ne samo Paaninove filozofije ve i sve
filozofije tadanje Jugoslavije, itamo kako je Huserl
""celokupnu praksu ljudskog opstanka" dakle i politiku
praksu kao praksu u uem, svojevrsnom smislu rei stavio u

25 O ovome sm Paanin pie dvadesetak godina kasnije: "kasni

Husserl ini izraz "svijet ivota" sredinjim pojmom svoje
fenomenologije u jasnoj namjeri da se svijetu ivota dade drukiji
smisao i sadraj nego to ih pruaju moderno tehnizirano drutvo i
znanstveno instrumentalizovani um" (Paanin, A.: Transcendentalna
fenomenologija i fenomenoloka psihologija kao filozofija
transcendentalne subjektivnosti i "svijeta ivota", u knjizi: Paanin, A.:
Etika i politika, prilog praktinoj filozofiji. Filozofska istraivanja,
Zagreb 2001, str. 425.
26 Op. cit., str. 276-7.
27 Paanin, A.: Istina i svijet ivota u fenomenologiji kasnoga Husserla, u

knjizi: Paanin, A.: Metafizika i praktina filozofija, kolska knjiga,

Zagreb 1988. Tekst je prvobitno objavljen u proirenom obliku 1974.
(Delo, XX, 11, Beograd, str. 1283-1309), a njegov osnovni deo ini
predavanje odrano na IV internacionalnom kolokvijumu za
fenomenologiju 1969. u Schwbisch-Hallu i na nemakom jeziku
objavljeno u knjizi Wahrheit und Werifikation, "Phenomenologica"
61, M. Nijhoff, Den Haag 1974.
centar filozofskih razmatranja"28; tu Paanin dalekoseno
odreuje svje dalje filozofsko kretanje. Naglaavajui kako
bi posebno "trebalo istraiti da li fenomenoloka metoda
naelno omoguuje ili ne onaj "trei oblik univerzalnog
stava", i da li ona ini oitom "sintezu obostranih interesa
koja se vri u prelazu iz teorijskog u praktini stav", a da je
ta sinteza posredovanje, dijalektika koju fenomenoloka
metoda "ne uspeva ni ustanoviti a kamo li je razviti",
Paanin vie no jasno istie deficijentnost fenomenologije i
fenomenoloke metode to e biti razlog da se okrene
Hegelovoj dijalektici a potom i Marksu.
Svoj proireni rad, a koji je pred nama, Paanin je
zavrio pozivanjem na saoptenje Eugena Finka
Bewusstseinsanalytik und Weltproblem proitanog na
kolokvijumu pod naslovom Phnomenologie lebendig oder
tot? a povodom pedesetogodinjice Husserlove smrti, da je
"neka filozofija "iva" ako izaziva, a "mrtva" ako vie ne
budi pitanja i za sve nudi jedno reenje"29. Ovde je Paanin
propustio da navede i narednu reenicu Finka: "Fr uns
sind die offenen Fragen in Husserls Phnomenologie
Hinweisungen auf das Weltproblem" (Za nas su otvorena
pitanja Huserlove fenomenologije ukazivanja na problem
sveta).30 Razume se, to nije sluajno, ali je konsekventno
razumljivo: Paanin nije studirao kod Finka, ijim je
miljenjem u to vreme dominirala problematika sveta i koji
je bio u znatnoj meri rezervisan spram problematike

28 Op. cit., str. 139.

29 Op. cit., str. 141.
30 Fink, E.: Bewusstseinsanalytik und Weltproblem, in: Fink, E.: Nhe

und Distanz, hrsg. Von Franz-Anton Scwarz, Alber, Freiburg/Mnchen

1976, S. 297.
"prednaunog sveta ivota"31, ve kod Landgrebea (koji ga je
uputio ka tematizovanju problematike sveta ivota i
istorinosti)32. Sasvim je stoga logino to se Ante Paanin u
to vreme, ranih sedamdesetih godina, okree filozofskom
tematizovanju politike i politikom ivotu, obraa se
Aristotelu koji je najdublje promislio tu problematiku, a za
to nalazi podrku kod svog prvog nemakog uitelja od koga
je otiao Landgrebeu kod Joahima Ritera.

31 Fink je smatrao da je pojam "prednaunog sveta ivota" optereen

znatnom nejasnoom, jer nauke svojim tvorevinama prekrivaju
prednauni svet ivota oveka. To znai da je naa prednaunost
odreena naukom u koju mi ne stupamo spolja jer smo uvek na odreen
nain u nju ve postavljeni (Fink, E.: Sein, Wahrheit, Welt, M. Nijhoff,
Den Haag, 1958, S. 4). Finkova rezervisanost prema itavoj
problematici sveta ivota nije samo posledica Hajdegerovog uticaja, da
se, naime, redukcijom oveka na intencionalnu svest ovaj ne vidi kao
konani, konkretni opstanak (Dasein), ve je bitno metodske prirode.
Ako je sam svet ivota konstituisan [Paanin bi rekao prethodno
struktuiran], te se do njega dopire kroz nauke, ta uopte moemo o
njemu znati kao temelju prirodnog stava. Nadalje, nejasan je obim onog
to treba da bude pretpostavljeno u pretpostavljenom naunom stavu.
(O tome opirnije videti u: Uzelac, M.: Svet ivota kao temelj moderne
umetnosti, u knjizi: Uzelac, M.: Stvarnost umetnikog dela, Knjievna
zajednica Novog Sada, Novi Sad 1991, str. 127-140; isti tekst potom se
nalazi i u knjizi: Uzelac, M. Fenomenologija umetnosti (2008,
http://www.uzelac.eu/2KnjigeStudija/10FenomenologijaUmetnosti.pdf str. 354-369).
32 Pogreno bi bilo rei, i ak krajnje nepravedno, da Paanin nema u

vidu problematiku sveta kakva se nalazi kod Husserla. Dovoljno je

obratiti panju na njegov rad Povijesni svijet ivota i praktina filozofija
gde on na tragu Landgrebea veoma temeljno referie o problematici
sveta, no sva njegova panja usmerena je ne pitanju sveta kao sveta,
ve svetu kao svetu ivota (Paanin, A.: Moderna filozofija i politika,
Fakultet politikih nauka, Zagreb 1986, str. 156-160). Sam rad je
prvobitno objavljen, s posvetom Ludwigu Landgrebeu, u zborniku: Bitak
i povijesnost, Fakultet politikih nauka, Zagreb 1982, str. 57-74.
 2. Filozofija politike filozofije

O svom studiranju kod Ritera i njegovom znaaju za

obnovu Aristotelove praktine filozofije u kontekstu
Hegelove filozofije istorije, tj. o njegovom znaaju za
rehabilitaciju praktine filozofije u XX stoleu, Ante
Paanin pie u predgovoru prevoda knjige Joachima Rittera
Metafizika i politika33, potom posebno objavljenom i u knjizi
Metafizika i praktina filozofija34. Teko da e kome
promaknuti podudarnost ova dva naslova, ali i razlika
meu njima u kojoj se ogleda jo jednom nastojanje za
samosvojnou u filozofiji, nastojanje da se izgradi
sopstvena pozicija i naspram svog prvog nemakog uitelja,
a kome se ovde obraam kasnije, jer smatram da je politika
dimenzija s kojom je prvo bio Paanin upoznat, kod njega
tek u drugom koraku dola u prvi plan35.
Ovom stavu ide u prilog i sam uvid u naslove
Paaninovih triju knjiga u kontekstu Riterove (Metafizika i
politika) a koji su: Filozofija i politika (1973), Moderna

33 Ritter, J.: Metafizika i politika. Studije o Aristotelu i Hegelu, preveli

Ante Paanin i Pavo Barii, Fakultet politikih nauka, Zagreb 1987.
34 Paanin, A.: Metafizika i praktina filozofija, kolska knjiga, Zagreb

1988, str. 142-180.

35 Da je ovaj moj put u ovom kratkom izlaganju ispravan, potvrdu

nalazim i u uvianju O. Marquarda o tome kako "Ritterovi uenici u

svojim sadrajnim tezama nisu konvergirali u studiju i u godinama
naukovanja nego tek decenije kasnije: kada su sa svoje strane
raspolagali iskustvima, koja su im sada Ritterove vlastite filozofske
odgovore uinili plauzibilnima; u Ritterovoj koli postoji to zapaam
danas konvergencija kole kao dugorono kasno delovanje" (Paanin,
A.: Duhovne znanosti i praktina filozofija u djelu Joachima Rittera, u:
Ritter, J.: Metafizika i politika. Studije o Aristotelu i Hegelu, preveli
Ante Paanin i Pavo Barii, Fakultet politikih nauka, Zagreb 1987,
str. 4).
filozofija i politika (1986) i Metafizika i praktina filozofija
(1988). Ono to je podudarno s Riterom to je pre svega odnos
prema Aristotelu i njegov epohalni znaaj za utemeljenje
politike filozofije, razlikovanje ueg i ireg znaenja pojma
politika, uspostavljanje identiteta izmeu etike i politike.
Ono to pritom bitno odlikuje filozofsku misao Ante
Paanina i to je njena najvea vrlina svakako je injenica
da on sve vreme politiku misli iz filozofije36, nalazei vrsto
uporite u filozofijama Aristotela i Hegela, koje su uprkos
svim razlikama u kljunim stavovima krajnje bliske. To
ustrajavanje na filozofskom miljenju politike omoguuje
Paaninu da ni u jednom asu na teorijskom planu ne
isklizne u prizemni govor o politici i u jevtino
politikanstvo37, niti da poeli da postane politiar, budui da
svoju najviu obavezu vidi u tome da bude filozof politike38,
a to se nedvosmisleno potvruje u njegovoj knjizi Etika i
politika (2001).
Obrativi se politikoj filozofiji, Paanin raspravlja
niz aktuelnih tema: mogunost politikog delovanja u
savremenom svetu a na tragu Platonovog i Aristotelovog
politikog uenja, pitanje pravednosti u savremenom
graanskom drutvu, domet ontoloke etike i znaaj

36 Miljenje politike mogue je samo iz filozofije a ne iz posebnih nauka

ili politologije. O tome Paanin pie da se "temeljn o znanje o politici i
praktinoj filozofiji ne moe prepustiti politologiji kao posebnoj
politikoj znanosti" (Paanin, A.: Fenomenologija politikog sveta,
Politika kultura, Zagreb 2007, str. 25-6).
37 A to bee odlika tzv. beogradskih praxis-filozofa koji ni s filozofijom
nisu stajali ba najbolje, te mi ne bez razloga prof dr Danilo Pejovi
prilikom prvog susreta, na moj odgovor da sam studirao filozofiju u
Beogradu, ree [pred Dankom Grliem kod koga sam u Beogradu i
diplomirao], da sam filozofiju studirao na pogrenom mestu.
38 Paanin, A.: Etika i politika. Prilog praktinoj filozofiji, Hrvatsko

filozofsko drutvo, Zagreb 2001, str. 11.

ekoloke etike... Ve po naslovima vidna je irina tema
kojima se Paanin obraa u svom dijalogu s predstavnicima
savremene filozofije koje obilno citira. U isto vreme mora se
istai da se on sve vreme poziva na neke od rezultata
fenomenoloke filozofije, posebno kada je re o poslednjim
Huserlovim spisima, esto samo naelno, pretpostavljajui
svoje ranije iskaze na tu temu.
Paaninovu trajnu bliskost Aristotelu i Aristotelovom
uenju politike treba razumeti u kontekstu ne-
metafizinosti Stagiraninove teorije politike; ta ne-
metafizinost politike potpuno je kompatibilna s
antimetafizikom interpretacijom Prve filozofije kakvu
sprovodi Landgrebe; uverenje da je Huserl nakon
predavanja o prvoj filozofiji doao do zakljuka da se
dospelo s one strane metafizike (to nije bilo strano ni
Huserlovom ueniku Hajdegeru), da se na tlu sveta ivota,
bez metafizike, moe graditi jedna nova filozofija, logino se
moglo osloniti na Aristotelovu praktinu filozofiju koja je
ne-metafizika. Moda se samo izgubilo iz vida da je sva
filozofija, ukoliko je filozofija i dalje metafizika39.
Tako se dogodilo, da je naputajui stanovite
statine fenomenologije i prihvatajui za nedvosmisleno
validne stavove genetike fenomenologije, Paanin dospeo
na tlo praktine filozofije koja je svoj temelj mogla nai u
Lebensweltu. Ali, istovremeno, imajui prethodno bogato

39Stoga bi Husserlovo udaljavanje od kartezijanskog puta moglo biti

tumaeno kao naputanje metafizike, ali, tek uslovno: kao naputanje
jedne vrste metafizike; Husserlovo istrajavanje na Lebensweltu kao
temelju nije nita drugo do jedno metafiziko istrajavanje. Zato
smatram da je fenomenologija nastavak tradicionalne metafizike, samo
drugim sredstvima (opirnije u mojoj knjizi: Uzelac, M.:
Fenomenologija, Veris, Novi Sad, 009;
http://www.uzelac.eu/2KnjigeStudija/11Fenomenologija.pdf
fenomenoloko iskustvo, on se "parmenidovski" naao na
raskrsnici dva puta: jedan od njih vodio je u dalja
specijalistika istraivanja ve odavno rehabilitovane
politike filozofije, a drugi nazad u sredite fenomenologije
gde bi se mogla na osnovu ovog poslednje iskustva otvoriti i
trea mogunost utemeljenje i dalja izgradnja jedne
praktine fenomenologije.
Imam utisak da se Paanin i dalje nalazi na
raskru: hteo bi da istovremeno ide i jednim i drugim
putem; ali, to mu ne dozvoljava logika filozofije koju je celog
svog veka zastupao.

3. Post scriptum

Dugo sam bio u uverenju da transcendentalna

fenomenologija u transcendentalnom egou obezbeuje
svemu, pa i novootkrivenom "svetu ivota" poslednje tlo.
Zato me je uvek kod Huserla u prvom redu interesovala
problematika konstitucije koja je od egoa kao poslednjeg tla
vodila svetu na nain kako ga je tematizovao Eugen Fink.
Smatrao sam da je Fink ve 1932. preradom Huserlovih
Kartezijanskih meditacija (koja je do kraja osamdesetih
godina fenomenolozima bila nedostupna) dospeo s druge
strane fenomenologije ostajui pritom i dalje fenomenolog
par excellance.
Dovodei u prvi plan miljenja problematiku sveta i
izgraujui jednu originalnu i svojevrsnu filozofsku
antropologiju uenjem o temeljnim fenomenima, te konano
originalnom interpretacijom najznaajnijih mislilaca i
prvenstveno presokratovaca, Fink se udaljio i od
Landgrebea s kojim je kao uenik Huserla imao u poetku
mnogo zajednikog, i njemu je problematika poslednjeg
Huserlovog nedovrenog spisa ostala u drugom planu.
Fenomenolozi, kako je to u vie navrata naglaavano, ve
pred kraj ivota rodonaelnika fenomenologije krenuli su
svak svojim putem; Huserl je samo mogao da ostane time
duboko razoaran, o emu nalazimo i svedoenje u jednom
pismu upuenom A. Pfenderu40. Sama fenomenologija
zrakasto se irila u svim pravcima a sam Fink je u toj
situaciji ostao usamljen i mnogi, poznavajui ga i lino, no
pritom u veini sluaja ne itajui ono to je on pisao i ne
sluajui paljivo izlaganja koja je na retkim ali
reprezentativnim fenomenolokim skupovima drao, videe
ga samo kao bledu linost u senci velikana kakvi behu
Huserl i Hajdeger41.
Moda uveliko i greim, ali ivim u uverenju da je
razvijanje linije tumaenja Huserlove fenomenologije na
tragu njegovih poslednjih spisa i problematike sveta ivota
dolo do svoga kraja, i to ne zbog svoje antikvarnosti, ve
zbog iscrpljenosti mogunosti koje je takva filozofija
otvarala. U asu kad pomalo posustaju i nastojanja dalje
"rehabilitacije" praktine filozofije a njeni akteri o kojima
pie Ante Paanin poinju da tre za svojim repom,
neophodno je nainiti korak nazad da bi se moglo ii dalje

40 Re je je o pismu Huserlovom upuenom A. Pfenderu 6. januara 1931.

u kojem pie o razoaranosti svojim uenicima, posebno o Hajdegeru "u
kojeg je velike nade polagao", "iji je uspeh u Marburgu video kao svoj",
koji mu je tokom letnjih ferija, dolazei iz Marburga u Freiburg,
obeavao saradnju, a koji je dobivi mesto u Freiburgu koristio ovo da
javno ili prikriveno diskredituje Husserlov rad (opirnije: Pfnder-
Studien, hrs. H. Spiegelberg/E. Av Lallemant, Phnomenologica 84, M.
Nijhoff, Den Haag 1982, S. 345-349).
41 Iz senke, razume se, mora se kad-tad izai; u sluaju Finka to se

dogodilo tek nakon njegove smrti, u sluaju Ante Paanina to se zbilo

mnogo ranije, jer senke u ta dva sluaja ipak behu nejednake. U isto
vreme ni velikanima vreme ne ide uvek na ruku; u ovom sluaju,
prednost je na strani Eugena Finka.
napred. Fenomenologija moe biti aktuelna i plodotvorna za
dalji misaoni rad samo u sluaju ako se polazi od nje kao
celine a ne od jedne epizode koja (pokazae se moda jasnije
u buduem vremenu) ne mora biti i izraz celine42.
Drugim reima: spor oko toga da li se Huserlova
definitivna pozicija ogleda u razvijanju transcendentalne
egologije ili filozofije sveta ivota, ini mi se sve vie
sporednim u odnosu na pitanje u kojoj meri fenomenologija
ostaje filozofija i dananjeg dana. Zato, naslov koji sam ovde
predloio vie ima retoriki no materijalni, injenini i
presudni karakter.
Ono to je po mom miljenju ipak najvanije, jeste
nespornost aktuelnosti fenomenoloke filozofije. Hans-
Georg Gadamer na to ukazuje u jednom svom radu iz 1974.
godine i istie: "Kad se mi danas jo uvek tako revnosno
bavimo Huserlovom fenomenologijom, onda je po sredi
zapravo svojevrsna igra izmeu istorijske distance i nove
aktuelnosti te filozofije"43. I odista: s jedne strane, istorijska
distanca sve je vea, uveava se broj generacija
fenomenologa, uz nesmanjeni interes za Huserlovo delo, a s
druge strane, ta aktuelnost je u znatnoj meri podstaknuta

42 Poznato je da je Husserl u vie navrata imao nameru da jedno od

svojih dela proglasi glavnim, pravim uvodom u fenomenologiju; nije
uspeo nijedan put jer nije uspeo da dovri i izloi u koherentnom obliku
ni Ideje, ni Kartezijanske meditacije, ni Krizu. Po tome je on slian
Marxu, koga Paanin esto citira. Re je o delima koja u sebi sadre
razvoj ali ne i mogunost zavretka; i kao to Marx ne bi mogao zavriti
Kapital da je poiveo jo sto godina, tako to nije mogao ni Husserl jer im
se opirala "sama stvar" koju su hteli da zahvate u njenom totalitetu, a
to je mogue samo u jednom metafizikom sistemu kakav oni nisu mogli
izvesti jer je po svojoj prirodi neizvediv.
43 Gadamer, H.-G.: O aktuelnosti Huserlove fenomenologije, u knjizi:

Gadamer, H-G.: Fenomenoloki pokret, , Beograd 2005, str. 98.

ve due vreme neaktuelnou najraznovrsnijih tendencija
u filozofiji naih dana.
Ono ime e fenomenologija i dalje filozofe trajno
pleniti, a to je minimum oko ega se svi, siguran sam, i
danas moemo sloiti, nezavisno od toga da li u Huserlovoj
fenomenologiji poslednji temelj videli u sveta ivota, ili u
transcendentalnom egou, a to je, nov poziv povratku samim
stvarima i stvari filozofije; to se samog Huserla i njegovog
dela tie, podsetio bih na rei koje je jula 1938. godine
zapisao poslednji njegov asistent: "Seine Arbeit ist getan,
sein Werk ist, auch wenn nich fr unsere Zeit, so doch fr
jene kommenmssende Zeit,wo die Leidenschaft des
Denkens den Adel des Menschen bestimmt"44.

44Fink,E.: Edmund Husserl (1859-1938), u knjizi: Fink, E.: Nhe und

Distanz, Phnomenologische Vortrge und Aufstze, hrsg. Franz-Anton
Schwarz, K. Alber, Freiburg/Mnchen 1976, S. 96-97.