04 Sibila Petlevski 5/8/05 11:51 AM Page 54

bio u prakom Narodnom kazalitu na Dubrovakoj trilogiji

gdje se tako nemilo dosaivao da mu je iz prvoga ina ostao u
sjeanju samo zvuk ure njihalice i marseljeza to je Francuzi
pjevaju pod prozorima ulazei u grad. Pod prozorima Drutva
hrvatskih knjievnika smjetenog na Jelai placu esto se pje-
valo. Izbor melodije u pravilu je odreivala politika. Ovisno o
tome tko je uao u grad. U posljednje vrijeme, na sreu, pje-
vali su samo domai ljudi, od kojih su neki nosili crne kape s
karakteristinim slovom koje je, dakako, tek jedna vrsta folk-
lora i nita vie. Iz Drutva bi u takvim prigodama netko
istrao na balkon samo nakratko, da vidi kako se razvijaju
stvari i koja je melodija popularna i bre bolje se vratio
unutra, na sigurno. Istina, tamo je bilo dosadno i zapravo se
nita nije zbivalo, osim to se uo zvuk ure njihalice kakva
uvijek postoji u stoljetnim institucijama. Neki od meni naj-
draih ljudi, potovanih kolega, istinskih gospara hrvatske
knjievnosti, eljeli bi sauvati zvuk secesijske ure jer kroz nje-
ga, kau, odzvanja stoljetna tradicija. Potpuno ih razumijem.
Uz pravilnu koncentraciju, zlatni zvuk tradicije moe nadglasati
ak i najgore psovke. Dovoljno je misliti na ljepe stvari. Na
Umjetnost. I u svijetu umjetnosti pronai svoju temu.

VIII.

ak i samoobranu, a kamoli napad upotrebom jedno-

stavnih formula identiteta smatram sramotnim postupkom.

IX.

Svoj identitet doivljavam kao pravo na izbor: ne nuno

na izbor iz ponuenog materijala mojeg osobnog genetskog i
kulturnog nasljea.

X.

Javno zapisivanje identiteta pretvorilo se u jedan od popu-

larnijih knjievnih anrova. Ponekad mislim da je to posljed-
nji pravi trivijalni anr postmoderne preostao nakon apoka-
lipse rodova i vrsta i prividno konanog razbijanja hijerarhije
visokog i niskog. Danas rijetko tko ima pravo doivljavati iden-
titet kao intimu. Nadam se da e doi vrijeme kad e to biti
mogue. U ivotnoj svakodnevici. Dakako i u umjetnosti.

54
05 Bora Cosic 5/8/05 11:51 AM Page 55

Bora osi
Fotografija: Sneana Risti (Pismohrana ARKZIN)

POVRATAK IZ PROGONSTVA

Sada, kada se veini ljudi ini da je u Srbiji pobedila ne-

kakva demokratija, poneko me pita hou li se onamo, u svoju
zemlju, vratiti. Kao da sam sa tom svojom domovinom imao
nekakav ugovor s mnogo preciznih stavki. Jedan komplikovan
dokument, otvoren na sudu. Po kome i ja i drava moje pro-
losti imamo se vladati. Pa ako tamo stvari pou nabolje, da i
ja tom poboljanju treba da se prikljuim. Ali, odlazei odan-
de, ja, koliko se seam, nisam nita potpisivao. Nego sam sa-
mo proao pored mladih graniara kod Kelebije, a oni se mno-
go na mene nisu ni osvrtali. Da bi ispratili nekog, pomalo
starog gospodina u sivom odelu. Mislim da sam tada u ruci

55
05 Bora Cosic 5/8/05 11:51 AM Page 56

imao jedan svoj rukopis, a ostatak stvari doao je tek kasnije,

posle mene. Tako je moj izlazak iz domovine proao vrlo neza-
paeno i bez posebnih formalnosti. Pa o tom dogaaju iz nae
skupne povesti, povesti moje domovine i moje line istorije,
nema nikakvih podataka. Sada je nastupio jedan novi mome-
nat u ovoj zemlji na jugu, dok se u zemlji moga tela i u pred-
sednitvu moje due nije nita promenilo. U mome bivstvu
nije dolo ni do kakvog pua, a vladavina moga razuma jo
uvek se kako tako dri.
Onda, najpre treba da se setim kamo, u koji prostor bih se
vratio. Zato to sam deo onog tla, makar i u najmanjoj kolii-
ni, sa sobom poneo, pa onde, na mestu tog mog nekadanjeg
ivota, vie nema niega. Zbog toga sve ovo vreme smatram
da hodam po svom vlastitom tlu, samo delimino ovde pre-
seljenom. A gostoljubivo tle moje nove zemlje na severu malo
se razmaklo da deo mog starog tla primi kao nekakav umetak.
To se ionako dogaa pri dramatinim obrtima, tektonskim, da
itave planine klize u nepoznatom pravcu i da se nekadanje
doline sklapaju kao stranice proitane knjige. Pa onda sma-
tram da se ovakve stvari mogu desiti i u sasvim miroljubivim
okolnostima, kada jedan stranac doe u novu sredinu, a osim
onog to u koferima dri, ima pod svojim stopalima komadi
svoje zemlje, negdanje. Tako ja vie ne bih naao taj stari pro-
stor na jugu, u onoj celini koja je bila nekad. A osim ovog mog
uzorka nekadanjeg tla, ponesenog sa ostalim prtljagom, neto
slino poneli su sa sobom i drugi ljudi, azilanti. Pa bismo mi
koji se ovde na severu nalazimo mogli da sastavimo dobar
komad svoje domovine kada bismo svak svoj deo spojili u
celo, ako bi nam bilo do toga. Ja, meutim, trudim se ve go-
dinama da deo svoje line teritorije pripojim republici ostalog
sveta, u vidu nekakve privatne regije. Zbog toga i mislim da
nada mojih prijatelja u moj povratak na jug nije realna. Jer ja
vie nemam onaj prostor gde me je bilo, kao to u svoje neg-
danje vreme vie nisam u stanju da se preselim. Jedan moj
veliki prethodnik, pesnik Crnjanski, proveo je takoe etvrt
stolea kao izgnanik, a potom, uinio je pogreku, da se u
negdanji kraj vrati. Gde je veina njegovih savremenika ve
bila mrtva, a oni ivi njega su kao mrtvaca smatrali. Uz mnoge
poasti i povlastice, takoe samo za mrtve predviene. Tako se
seam kako golemi pesnik prolazi gradom svoje prolosti kao
duh. Jer niko vie nije u stanju da se povrati u svoju jueranji-
cu, a kamoli u vreme odmaklo za etvrt stolea. Pa onda bivi

56
05 Bora Cosic 5/8/05 11:51 AM Page 57

prognanik hodajui po gradu vlastite mladosti kao da je tek

tad u neku stranu krajinu prognan. Jer to gde se u taj mah na-
ao, to je zemlja njegove starosti, starosti kao jedne posebne
republike u koju je prispeo.
Tako ja vie ne mogu da se vratim u prostor svog neka-
danjeg ivota, kao to stari grki filosof nije mogao dvaput
ui u istu reku. Jer prostor svaijeg ivota takoe nekakav je
tok, reni ili svejedno kakav. Gde je sve kao na pokretnoj traci,
na svetskoj izlobi nae sudbine. Tamo je mnogo toga izloe-
no na vrlo pregledan nain, samo itava ta roba bivstva nepre-
kidno izmie. Pa se moe rei da je to nekadanje tlo jo onda,
dok sam na njemu stajao, izmicalo se, kao da se i ja i sve oko
mene na toj pokretnoj spravi nalazi. Ljudsko postojanje, to je
samo izloak na toj trnici prirode, neznano za ije oi. Mogu-
e da ovaj golemi sajam ljudskog korpusa nainjen je da sam
sebe uveseljava, bez obzira na okolinu. Kao da sami sebe treba
da kupimo po jevtinijoj ceni, dok ova izloba traje, a posle e
sve biti mnogo skuplje. To je moje miljenje o onom tlu koje
sam ostavio, u osnovnom, osim to sam neto te praine po-
neo na svojim cipelama. Jer ljudsko tlo mahom je od praine
nainjeno, samo je kasnije ova otvrdnula. To je jo jedna opo-
mena preteranim rodoljubima koji tlo svoga ivota primaju
kao magini prostor. A ne razumeju da je tlo svakoga naroda
jedna neutralna materija koja ne mari mnogo za one to po
njemu gaze. Nego ga to tabanje odozgo moda i nervira. Otud
sam ostavio onaj prostor svoje prolosti, raunajui da sam ga
svojim hodanjem po njemu ponekad ivcirao, a i sam bio sam
nervozan dok sam njime kretao se. Tako moj odlazak nema
samo nekakve implikacije politike. Nego je u pitanju mogue
bila moja nervoza, izazvana mnogo im, a ne tek onim idiot-
skim reimom. Sve ovo spada u diskusiju, moju vlastitu sa
samim sobom, kada sluam pitanje, prijateljsko, da li u se u
svoju zemlju vratiti. Ovo mi govori i moj ljubazni urednik,
ovde, u Zrichu, prekoputa kavane gde je nekad sedeo Joyce.
Jo jedan izgnanik iz vlastite zemlje koji svoje izgnanstvo
izveo je dobrovoljno. Mislim da je on, pre svega, odbegao od
sopstvene porodice, od oca koji maltretira mater, i matere koja
njegovog oca gnjavi. A ostatak obitelji samo se mota po toj
kuhinji irske nelagode, iz ega su potekle veoma lepe knjige.
Koje najee iz nelagoda raznih potiu, a ne iz nekakve idile.
Zbog toga bi na svakog oveka u bekstvu trebalo pogledati i sa
te strane, analitike. Pa da vidimo ta je ovu osobu sve gnjavilo

57
05 Bora Cosic 5/8/05 11:51 AM Page 58

onde gde je ivela ranije, a ne da se krivica svali jedino na neku

budalu koja u taj as svojim glupim narodom vlada. Pa je onda
u onom naputenom prostoru svakako bilo i ranije nekog razlo-
ga da se od njega odbegne, samo moda u dui takve osobe jo
nije bilo dovoljno odlunosti. ovek je esto u poziciji da bi
pobegao bilo kud, a najpre iz svoje vlastite koe. Pa kako jedna
poslovica govori da je to nemogue, onda postoji makar ona
prosta promena mesta. Ako ljudi na granici mnogo ne mare za
nau pojavu, pogotovo kada smo ve pomalo stari i kada u jed-
nom sivom odelu prelazimo tu crtu kao u nekoj nagradnoj igri.
Toga ima esto u onim blesavim natjecanjima, televizijskim.
Gde kandidat treba da pree preko neke linije ili da to pre
preskoi neku prepreku. Sve te ludosoti mogue prikazuju po-
naanje oveka naeg podneblja, na granici. Koji umesto da
pokazuje vlastite isprave, izvodi kojekakve glupe pokrete i gri-
mase. Sve ovo govori o tome ta mislim kada me neko, u dobroj
nameri, pita hou li se u svoj negdanji dom vratiti. Ne vodei
rauna o tome ta bilo iji dom oveku znai u nekom meta-
fizikom smislu. Ili u metafori, mogue biologijskoj. Kao da
treba da se u maternicu svoje roditeljke vratim, jo jednom.
Kada bih se sada na mesto svog nekadanjeg ivota vratio,
moda bih se osetio kao meu kulisama. To verovatno i inae
trebalo bi da svako osea, da ono u emu ivi nije neto do kraja
pravo, nego da u ovom uvek ima neeg pozorinog. Pa kada
se ovek posle vie godina vraa na mesto zloina (ivotovog),
mora da oseti taj momenat kao da je zaao iza zavese, poto je
predstava ve zavrena. Jer sve to onde stoji lii na nekakav
ljudski okvir, a zapravo pripada onom delu naeg bivstva proe-
tom zaudnou. Sve je kao kada posle vie dana bolesti, u svo-
joj devetoj godini izlazim na ulicu, a ova vie nije ona od pre.
Sada se mojom boleu izgnanstva tako neto samo uveava. Pa
onda nemam vie moi da se u prethodno okolje vratim, ak i
kada to elim. Predstava mog ivota tamo je zavrena, a ja kao
jedina publika ove drame otiao sam van, nekuda kui. Zato to
moje sadanje prebivalite ona je kua kojoj svako, nakon
posete pozoritu, odlazi. A to to je bio prostor polovine moga
stolea, samo je jedan teatar, u kome je tota prikazivano, nego
su tamo svetla pogaena i vie se nita ne daje. Tako mesta moga
nekadanjeg boravka oekuju novu publiku, u koju ja vie ne
spadam. Pa kada danas razmiljam o povratku bilo kud, snatrim
da se u svoje spokojstvo vratim, od pre desetak godina. A to
mogu da izvedem i u svojoj sobi, arlotenburkoj.

58
06 David Albahari 5/8/05 11:52 AM Page 59

David Albahari

GRANICE
1.

O granicama sam poeo da razmiljam poetkom deve-

desetih godina prolog veka. Pre toga nisam verovao onima
koji su tvrdili da postoje.

59
06 David Albahari 5/8/05 11:52 AM Page 60

2.

U drutvu u kojem se preplie vie kultura ne moe biti

rei o granicama. Postojanje granica u multikulturnom dru-
tvu zapravo znai da to drutvo nije multikulturno, ve da u
njemu dominira jedna kultura koja eli da nametne i zadri
kontrolu nad ostalim kulturama. U takvom drutvu, drutvu
strogo kontrolisanih kultura, do sada nisam iveo. Odrastao
sam u jednoj vrsti multikulturnog drutva, u socijalistiko-
komunistikoj verziji kakva je postojala u bivoj Jugoslaviji, a
trenutno ivim u njegovoj kapitalistikoj verziji, u Kanadi. U
stvari, kada se iz obe te verzije ukloni ideoloki sloj, uvia se
da nikakvih razlika nema multikulturno drutvo ili postoji
ili ne postoji; kulture se ili prepliu ili ame svaka u svom
oku; umetnici se ili otvaraju razliitim uticajama ili se zat-
varaju u omeeni prostor svoje lokalne tradicije. I premda
sam sklon zagovaranju vrednosti meovite kulture, moram da
naglasim da ne verujem da je ona sama po sebi bolja od sa-
mostalne, lokalne kulture. I u jednoj i u drugoj kulturi umet-
nici mogu da stvore vredna dela; i u jednoj i u drugoj kulturi
mogu da skliznu u ideoloke ablone; i u jednoj i u drugoj kul-
turi moraju da se hvataju ukotac sa vankulturnim faktorima
koji ele da kontroliu kulturne tokove. Prednost multikul-
turnog drutva samo je u tome to lake omoguava suoava-
nje sa predubeenjima na kojima se zasniva politika glorifika-
cije jednonacionalne kulture, iako ni to nije nikakva garanci-
ja da e pojedinac koji potie iz meovitog drutva prozreti
mehanizme predubeenja koji mogu da ga usmere prema
mutnom talogu rasizma.

3.

S obzirom da dugo nisam verovao u granice, nisam nikada

oseao da ih prelazim ili da se nalazim na pogrenoj teritoriji.
Meovitu jevrejsko-srpsko-jugoslovensku kulturu u kojoj sam
rastao oseao sam kao celinu, bez zidova ili vrata, otvorenu za
slobodno kretanje, ak i onda kada su u ta tri segmenta posto-
jale uoljive razlike. Istorija, na primer, igra razliite uloge u nji-
ma: jevrejska tradicija se zasniva na ciklinom ponavljanju isto-
rije; srpska tradicija velia istoriju kao poraz; jugoslovenska
tradicija se temeljila na selektivnom pristupu istoriji. Istovre-
mena pripadnost ovim tradicijama nije me, meutim, nagnala

60
06 David Albahari 5/8/05 11:52 AM Page 61

u izbor samo jedne od tih uloga, ve mi je omoguila da bolje

razaznam mehanizme koji funkcioniu iza njih, i da tako pre-
ciznije uvidim njihove mane i prednosti.

4.

Ne govorim ovde o identitetu, jer izbor identiteta nije

ono to na kraju, ako se ne varam, definie pisca. Ono to ga
definie su njegov jezik i njegov stil. Identitet shvaen ovde
kao ono to pojedinca identifikuje sa irom zajednicom kojoj
pripada ne mora da igra nikakvu ulogu u stvaranju. Pisac
moe, recimo, da se osea kao Srbin ili Jevrejin, a da nita od
toga ne ue u prozu ili poeziju koju pie. Kafka je zgodan pri-
mer: ako kaemo da je bio Jevrejin koji je pisao u Pragu na ne-
makom jeziku, gde emo ga svrstati? U nemaku knjievnost,
kojoj pripada po izboru jezika; u eku, kojoj pripada po
mestu; ili u jevrejsku, kojoj pripada po poreklu? Ima onih koji
smatraju da ga upravo njegov stil koji je navodno zasnovan
na imitiranju talmudskog pisma odreuje kao jevrejskog pis-
ca, iako gotovo nita u njegovoj prozi ne ukazuje na jevrejski
sadraj. Drugi e insistirati da je praki ambijent ono to Kafku
ini Kafkom, dok e jezike niti koje ga spajaju sa nemakom
knjievnou biti presudan faktor za one koji ga smatraju
nemakim piscem. Moda je najbolji odgovor da je Kafka sve
to, ali i neto vie: da je, zapravo, pisac bez granica, multikul-
turni pisac, u najboljem smislu rei, koji prevazilazi svako
ogranienje koje identitet, jezik ili nacionalna tradicija mogu
da nametnu.

5.

Granice, naravno, i to bez obzira kako ih definiemo, pod-

stiu na raspravu o pripadnosti, ak i u situaciji kada, na
primer, pisac nastoji da ivi na samoj granici, pokuavajui
tako da izbegne bilo kakvo izjaavanje o pripadnosti jednoj ili
drugoj strani. Mnogi mu, meutim, nee to dozvoliti i porei
e njegovo pravo da bude ono to hoe. Knjievnost, kau
oni, nastaje upravo iz oseanja pripadnosti, i to je jedino to
se rauna. A jezik? Nije li jezik jedina stvarna pieva pripad-
nost, s obzirom da svet koji stvara postoji samo u jeziku i
nigde drugde? Kada, recimo, Kundera pie na francuskom, je
li on eki ili francuski pisac? A kada kvorecki, koji je kanadski

61
06 David Albahari 5/8/05 11:52 AM Page 62

dravljanin, pie na ekom, da li je on etniki kanadski pisac,

koji opstaje zahvaljujui politici multikulturalizma, ili eki
pisac koji ne eli vie da se vrati kui? Na izgled razliita pita-
nja koja odraavaju istu situaciju: svi ti pisci se nalaze na
brisanom prostoru izmeu razliitih svetova, u graninim
podrujima izmeu jezika, istorija knjievnosti i politikih si-
stema. I svi opstaju upravo zato to ne priznaju granice.

6.

Pada mi na pamet i druga pomisao: da svi oni opstaju zato

to je njihovo pisanje moda ne u potpunosti, ali jednim
delom svakako odraz enje za onim to nisu, za onim to bi
mogli da budu kada bi prvo priznali granice a potom preli
preko njih.

7.

Naravno, granice su znatno uoljivije kada su potcrtane

razlikom u jezicima, nego kada kao to je najee sluaj sa
jevrejskom zajednicom ta razlika ne postoji. Prelazak, na
primer, iz jevrejskog okruenja u srpsko okruenje ne zahteva
promenu jezika, tako da pravog oseanja prelaska sa jedne
teritorije na drugu zapravo nema. Pripadnost jeziku je isto-
vetna na obe teritorije i razlike jer razlike, hteli to ili ne,
uvek postoje moraju da se trae negde drugde.

8.

Sline elemente nalazimo i kod pisaca koji su primorani

ili su se sami odluili na ivot u izgnanstvu. Ponovo imamo
ukrtanje kultura i mogui sukob jezika, s tim to u izgnani-
koj situaciju nostalgija igra izuzetno vanu ulogu. Znaajno
mesto imaju i politiki i ideoloki aspekti, koji esto potpuno
potiskuju za knjievnost mnogo presudnija pitanja o jeziku,
stilu i meanju kultura. Na kraju, izgleda da izgnanstvo ipak
nije toliki bauk za pisce, jer bez obzira na popularne mitove o
ivotu u egzilu, veina pisaca izlazi kao pobednik iz svog
sukoba sa izgnanikom sudbinom. Uspeh Isaka Baevisa
Singera, Vladimira Nabokova, Josifa Brodskog, eslava Miloa,
Vitolda Gombrovia i Hulija Kortasara, na primer, to nepobit-
no potvruje.

62
06 David Albahari 5/8/05 11:52 AM Page 63

9.

ivot u multikulturnom drutvu moe, dakle, piscu ta-

nije reeno: osobi koja jo ne zna da e postati pisac da
podari uvide i razumevanja koja mogu presudno da utiu na
njegovu spisateljsku poetiku. Isto tako je mogue da ga taj
ivot odvede u suprotnom pravcu: da se pretvori u zagovorni-
ka granica, podela i raznoraznih duhovnih i moralnih isto-
ta, jer postojanje multikulturnog drutva ne mora automatski
da znai da je to drutvo za sobom ostavilo sve negativne
aspekte zajednikog ivljenja. Upravo primer bive jugosloven-
ske multikulturne zajednice pokazuje sa kolikom lakoom se
pozitivne odlike meovitog drutva mogu promeniti u negativne
predstave i zloupotrebiti za razne politike ili nacionalistike
ciljeve. Jevrejin koji sada odrasta u Srbiji, i koji se veoma esto
susree sa izrazima otvorene mrnje prema Jevrejima, sasvim
sigurno e razviti drugaiju sliku multikulturalizma od onih
Jevreja koji su, poput mene, odrastali u pedesetim i ezdesetim
godinama, kada su takve pojave bile veoma retke. I dok ja, sa
svojim seanjima i zahvaljujui injenici da ivim daleko oda-
tle, pokazujem spremnost da to shvatim i donekle opravdam,
mladi Jevrejin u Srbiji verovatno sve vie sumnja u
mogunosti multikulturnog ivljenja i osea strahove i strepn-
je kojih sam ja bio poteen. Tamo gde ja nisam video granice,
on (ili ona) videe moda neprelazne zidove.

10.

Poslednjih desetak godina, koje sam proveo daleko od

Zemuna, nisu nita izmenile u slici koju sam ovla skicirao u
prethodnim fragmentima. Jedan od razloga za to svakako
treba potraiti u injenici da u novoj sredini nisam ni pokuao
da postanem deo njene knjievnosti i kulture. Da sam to
pokuao, ne sumnjam da bih se uprkos ovdanjoj zvaninoj
multikulturalnosti suoio sa vrim i surovijim granicama
od onih na koje sam povremeno nailazio u mom starom okru-
enju. Dodue, to bi vie bile, da ih tako nazovem, esnafske
granice, upozorenja da ulazim u tuu teritoriju, da sam po-
gotovo to ne piem ni na jednom od zvaninih jezika ipak
uljez, ali granice su granice i u meni izazivaju muninu, bez
obzira odakle potiu. Stoga sam odabrao da igram ulogu ne-
zainteresovanog gosta, ulogu koja mi omoguava slobodno

63
06 David Albahari 5/8/05 11:52 AM Page 64

kretanje kroz jo jednu kulturu, a pritom me ne dovodi ni u

kakav konflikt sa onima koji je ve nastanjuju. Tako je moje
izvorno kulturno podruje ostalo neizmenjeno, iako u njemu
mnogo vie boravim u snovima i matarijama nego u stvar-
nosti. Meutim, upravo mi je udaljenost omoguila da uvidim
u kolikoj meri dugujem jugoslovenskoj meavini kultura u
kojoj sam odrastao, posebno meuigri srpske i jevrejske kul-
ture. S obzirom da te meavine vie nema, a da ja odbijam da
odustanem od nje, nije udno to se oseam kao brodolomnik
kome nikakvo kopno vie ne deluje sasvim sigurno. Sedim na
splavu i aljem poruke u flaama. More je katkad uzburkano,
katkad mirno, nikada sasvim pouzdano, ali jedno je sigurno:
ono nikada ne priznaje granice.

64
07 Velikic U KONTEKSTU 5/8/05 11:52 AM Page 65
Fotografija: Sneana Mini

Dragan Veliki

GRANICA, IDENTITET,
LITERATURA

Klasik maarske knjievnosti, andor Maraj, u memoar-

skoj knjizi Seanja na Maarsku, na jednom mestu opisuje svoj
susret sa vojnikom Crvene Armije u vreme opsade Budimpe-
te, krajem Drugog svetskog rata. Kada ga je ruski vojnik, repe-
tirajui puku, upitao ime se bavi, Maraj je odgovorio da je
pisac. Vidno iznenaen i odobrovoljen, crvenoarmejac je re-
kao da je to dobro. Verovatno, takoe, iznenaen i sasvim pred-
vidljivo, Maraj je upitao vojnika zato je dobro to je neko

65
07 Velikic U KONTEKSTU 5/8/05 11:52 AM Page 66

pisac? Vojnik se za trenutak zamislio i rekao: To je dobro, jer

ako si pisac onda nam moe rei ta mi, u stvari, mislimo.
Ovaj kratki razgovor pun je pouka, ukoliko se, naravno,
uopte i radi o razgovoru. Jer, to je jedan razgovor koji se vodi
preko niana, preko puke, da tako kaem, razgovor u ko-
jem onaj koji dri puku i koji, zato, ima svu vlast nad ivo-
tom svog sagovornika, postavlja jedno pitanje, na koje oekuje
izravan odgovor. Ovaj razgovor, otuda, ima jednu isledniku
snagu (ko si, ta si, ime se bavi?), on dva sagovornika po-
stavlja u neravnopravan poloaj i tako ih ponitava u njihovoj
ulozi sagovornika, onih koji ravnopravno govore i jedan dru-
gom se obraaju. Ali, takoe, ovaj isledniki prisilan razgovor
uistinu postaje razgovor, onog trenutka kada Maraj kae da je
pisac i da se bavi stvarima knjievnosti. I tako injenica da se
neko bavi knjievnou preokree odnos snaga, uklanja puku,
i obnavlja ivot.
Ali, bilo bi pogreno zakljuiti da je sada, nakon uklanja-
nja puke, zapoeo razgovor izmeu jednakih. ta zapravo
ruski vojnik kae piscu Maraju? On mu, izmeu ostalog, kae
da su njihove uloge najednom preokrenute. Ako si ti pisac, ti
si onda onaj koji zna, ti zna ta mi svi mislimo, dakle, ti si
onaj koji moe znati i ta ja mislim, ti si onaj koji meni moe
rei ko sam, ta sam i ta ja ovde radim. Nakon to mu je
postavio pitanje Ko si ti?, ruski vojnik, kao da postavlja
pitanje A ko sam ja?, i tako uvodi pisca ne samo u jedan raz-
govor o identitetu nego ga, to je jo vanije, delegira na
mesto onoga koji zna kako da identifikuje, koji zna sve to se
o identitetima moe znati.
I ovde, meutim, treba biti obazriv u tumaenju. A to
znai da ne bi trebalo prebrzo zakljuiti kako je ruski vojnik,
manje ili vie obrazovan, iz nekakvog mistinog oseaja po-
tovanja prema znanju, usled nekakve primitivne fascinira-
nosti knjigom i slovom, odluio da jednom piscu potedi i-
vot. ak i da je u ovom konkretnom sluaju to i bilo tako, to
ne bi imalo velikog znaaja za jednu moguu tezu o odnosu
knjievnosti i identiteta (identiteta pisca, itaoca, ali i poli-
tikih identiteta, nacionalnih i istorijskih identiteta, itd.). Od
kakvog bi, naime, posebnog znaaja moglo biti to to je jedan
vojnik potedeo ivot nekom piscu u asu ili u veku u kojem
su najrazliitije vrste politikih reima imale poseban pik na
pisce, i pogotovo u asu u kojem su pisce hapsili, muili, ubi-
jali, proganjali, u onom istorijskom periodu koji se, po nekim

66
07 Velikic U KONTEKSTU 5/8/05 11:52 AM Page 67

tumaenjima, zavrio smru poslednjeg Evropejca Valtera

Benjamina? Neu se ni potruditi da odgovorim na ovo pitanje
u koje sam ve upisao odgovor, ali u se potruditi da insisti-
ram na tome da u ovom razgovoru uopte ne treba videti
nikakav sentimentalan happy-end jedne tune prie u odre-
enim istorijskim okolnostima. Obrnuto, u ovom razgovoru
treba sagledati njegovu formu i njegov ritam, to, naime, da se
on vodio pitanjima, a ne odgovorima. Jer, i Marajev odgovor
ja sam pisac, ili ja se bavim knjievnou, takoe je jedno
pitanje, utoliko to zaobilazi svaku personalnu identifikaciju
(kako se zove, odakle si, itd.). Dakle, pitanje ko si? vodi do
pitanja a ko sam ja?, pitanje ta ti misli? vodi samo do
novog pitanja a ta ja mislim?, i tako dalje, u ovoj oito be-
skrajnoj igri postavljanja pitanja u koja nije upisan odgovor,
to znai, u koja nije upisan identitet, ni onoga koji pita ni
onoga koji je pitan.
U ovoj taki razgovor izmeu dva prijatelja-neprijatelja
postaje istinski literaran i istinski zanimljiv za istinu literature.
Jer, on nas upuuje na to da je razgovor o identitetu mogu
samo tamo gde su identiteti dovedeni u pitanje, samo tamo gde
su se granice (sve vrste granica) zamutile, samo tamo gde ja
traim istinu o svom identitetu od drugog koji istinu o svom iden-
titetu trai od mene. I, takoe, on nas upuuje na to da je pravi,
istinski literaran prostor upravo ovaj prostor pitanja koja pomu-
uju identitete, pitanja koja odbijaju da identifikuju i koja odbi-
jaju da daju odgovor, jedan i jedini, jednom i za svagda. Moda
jo treba dodati i ovo: prostor pitanja i preispitivanja je, istovre-
meno, i snaga preokretanja, izvrtanja, postavljanja stvari na-
glavce, ili, obrnuto i preokrenuto, na noge. Upravo u asu u
kome smo pomislili da smo jednom zavrili sa priom o iden-
titetu zato to smo neku knjievnost identifikovali, na primer,
kao nau, nacionalnu vlastitu knjievnost, knjievnost e
podriti ovu identifikaciju, jer u biti knjievosti je da se mea,
prevodi, menja, predaje, prisvaja, itd. Knjievnost je, drugim
reima, sutinski promiskuitetna, kao i sam jezik uostalom, pa
u tom smislu, takozvana nacionalna knjievnost, ili, jo pre-
ciznije, insistiranje na nacionalnom u knjievnosti, moe biti i
potreba da pobedimo prelaenje, neizdrivost nestalnog, da
se naemo na sigurnom, na poznatom, u starom i prastarom, u
onome to je neprolazno u prolosti.
elim da kaem da je veoma teko utvrditi jasne granice na-
cionalnih knjievnosti a da u taj proces utvrivanja ne uvedemo

67
07 Velikic U KONTEKSTU 5/8/05 11:52 AM Page 68

i odreene vanknjievne granice, to uvek znai politike kriteri-

jume (jer kako bez tih kriterijuma utvrditi granice izmeu
razliitih nacionalnih knjievnosti pisanih na istom jeziku, reci-
mo hrvatske i srpske i bosanske i crnogorske; austrijske i
nemake; australijske i novozelandske, itd. itd.). Po sebi je jasno
da su iste nacije fantazmi, i da iste nacionalne knjievnosti ili
jezici ne postoje. Ono to, meutim, po sebi moda nije sasvim
jasno jeste da se ovakve vrste identifikacija (koje, kako smo videli,
nisu knjievne), obavljaju i na nivoima koji nisu prosto nacional-
ni, ali zato nisu nita manje politiki. Da ne bismo previe insi-
stirali na Marajevoj maloj zgodi, ali i dalje ostajui zainteresovani
za strategije postavljanja pitanja, razmotrimo jednu drugu priu,
koju e, ovog puta, ispriati Sigmund Frojd.
Obraajui se sluateljstvu Bekog univeziteta, ovoga puta
radi se o Prvom svetskom ratu, Frojd je pokuao da odgovori
na neka pitanja koja je postavila publika koja je, oito, Froj-
dovo obraanje shvatila kao jedno veliko pitanje (treba uoiti
da se i ovde pomalja slinost sa Marajevom priom). Frojd je
pokuao da objasni prirodu jezikih omaki, tvrdei da one
mogu biti potpomognute izvesnim telesnim stanjima, ali da
ta stanja nisu njihov uzrok. Osim somatskih uzroka omaki
koje pravimo, postoje i psihiki uzroci, i tavie, neki od njih
su svesni, a neki su pak nesvesni. Kako to znate, pitali su ljudi
iz publike, i Frojd je onda rekao: Zamislite da ste usred noi,
u potpunom mraku i potpuno sami, opljakani, da vam je
neko, ije lice niste videli, odneo sat i novanik. Kako inter-
pretirati ovaj sluaj? Mogue je rei, da, da, u stvari me oplja-
kao mrak, i samoa, i to to nisam bio paljiv; a mogue je rei
i: pod zatitnim oklopom mraka i odsustva panje neko me je
opljakao. Drugim reima, mogue je da ono to vidite ili ono
to vam je reeno, u sebi nosi jo i neto to ne vidite odmah,
tavie, mogue je da je to to vidite ili to to je reeno, na-
injeno tako da ne vidite ili ne ujete neto drugo. Tako nas
Frojd opet uvodi u literarni prostor, u prostor istinitog za-
miljanja. Dakle, pokuajmo neto da zamislimo.
Zamislimo da neko organizuje jedan seminar, i zamislimo
da se taj seminar zove Knjievnost posle zida. Nakon to smo to
zamislili, moemo se upitati: stvarno, ta se sad deava sa
evropskom knjievnou kada zida vie nema? Ali, ovde se
odmah treba zaustaviti. Jer, rei da se danas nalazimo u situa-
ciji posle zida zapravo znai rei da zida vie nema. A rei da
zida vie nema moe da bude samo jo jedan nain da se zid

68
07 Velikic U KONTEKSTU 5/8/05 11:52 AM Page 69

ojaa. Ili, opet, moda zida stvarno i nema? Nije, naime, stvar
u tome da se utvrdi nekakva istina u pogledu postojanja zida,
granice, linije razdvajanja, nego je sva stvar u tome da se taj
zid, ili, ta granica, misli u svojoj prirodi granice, dakle, onoga
to razdvajajui spaja, to razdeljujui povezuje. Zidovi, kao
to svi znamo, postoje i ima ih raznih. Kada ste, recimo, po-
slednji put proitali neki mongolski bestseler? Ili, koji hrvat-
ski pisci se itaju danas u Srbiji a da su jo uvek ivi i da nisu
umrli pre Drugog svetskog rata? Radi se, dakle, o zidovima
koji su ne samo nacionalne prirode nego koji nas takoe upu-
uju na problem odnosa malih i velikih jezika, a time i na
problem globalizacije i lokalizacije. to nije sve. Jedan
moj poznanik u Berlinu pie roman o tome kako su Jevreji za
vreme Hitlerovog reima iseljavani iz Grunevalda i slani u
koncentracione logore. Ali, potrebna mu je jedna dobra lju-
bavna pria. Mora da postoji neki ljubavnik ene koja je posla-
ta u Auvic, a koji ostaje u Berlinu, itd. Kao da mogunost li-
terarnog ispisivanja samog holokausta nije dovoljna, ili kao
da u tome uopte nema niega to bi moglo proizvesti uas,
strah, nevericu, kao da je potrebna nekakva nesrena ljubav-
na pria da bi se roman objavio i da bi se roman itao. Sva je
prilika da je moj poznanik u pravu. To su zidovi postavljeni
trinim kriterijumima. Knjievnost se, dakle, danas suoava
sa nacionalnim, verskim, polnim, rasnim i trinim zidovima
koji su poput neke vrste repetirane puke usmerene prema knji-
evnosti samoj. I da li mi sada treba da postavimo aktivistiko
pitanje ta da se radi? Takvo pitanje, osim to je neliterarno,
takoe ne moe da rauna na bilo kakav smisleni odgovor uto-
liko to uslovi i uzroci koji su nas uopte nagnali da to pitanje
postavimo ni sami nemaju mnogo veze sa knjievnou.
Moda je, zato, najbolje, drati se Marajevog primera.
Drugim reima, moda se treba drati njegovog uverenja da
stalno, uporno, uvek iznova treba izgovarati reenicu ja sam
knjievnik ili ovo je knjievnost. Ovo, meutim, ne znai
prosto se povui u knjievnost koja ne bi imala nikakve veze
sa stvarnou, jer ta god i kakva god da je stvarnost, knjiev-
nost koja bi od te stvarnosti bila odvojena, teko da bi bila
knjievnost. Drugim reima, insistiranje na knjievnosti, po-
vlaenje u knjievnost ne oslobaa knjievnost njene poli-
tike funkcije. Ali, kako nas je Benjamin uputio, knjievno de-
lo deluje politiki, tj. ima odreenu politiku funkciju samo
ukoliko je iznad svega, pre svega jedno izuzetno knjievno

69
07 Velikic U KONTEKSTU 5/8/05 11:52 AM Page 70

delo. Jer, knjievno delo je po sebi rupa u zidu, u bilo kom

zidu, jedna cigla manje, jedan otvor kroz koji se bolje vidi, ta
god ima da se vidi.

POST SCRIPTUM
etam ulicama Berlina, grada u kojem trenutno ivim i
najedanput, izmeu fasada kua pored kojih svakodnevno
prolazim, pojavljuje se jedna koja tu nikada nije bila, koju
niko osim mene ne vidi, koja se, zapravo, i ne nalazi u Berlinu,
nego u Beogradu, gradu u kome sam roen i u kojem sam
proveo najvei deo ivota. Banula je ta kua iz jedne prolosti
koja nikako ne prolazi i ugnezdila se ovde, u Berlinu, obrazu-
jui tako neku samo meni vidljivu berlinsku ulicu, jedan samo
meni dostupan svet. To je, dakle, stvarnost. Niz intimnih pri-
zora, kolekcija privatnih oseaja, nestalna kolekcija koja se
svakodnevno menja, koja i mene menja, nikada mi ne dopu-
tajui da sa sigurnou znam gde sam, u kom gradu i u kom
vremenu. Nema nikakve druge stvarnosti, nikakvog bezbed-
nog utoita istog za sve, mirnog i nepromenljivog.
A knjievnost? Knjievnost ne oponaa stvarnost, ona ne
prepriava, ona ne imitira, one ne kopira, ona nema nikakav
original. uveni predloak knjievnog dela je tek budalatina
suvie zdravog, birokratskog razuma. Knjievno delo je svet za
sebe, on je svoj sopstveni predloak, svoj vlastitit original. Ako
knjievno delo oponaa stvarnost onda je to samo u onom smis-
lu u kome su i stvarnost i knjievnost jezici, razliiti naravno, ali
ipak jezici koji govore, koji priaju, i koji su, zato, podreeni
sutinskom svojstvu svakog jezika: svojstvu fleksije, svojstvu pre-
obliavanja. Ma koliko to moglo udno zvuati, i umetnost i
ono to nazivamo stvarnou uvek su bez teritorije, bez zemlje,
one su iste promene i nestabilnosti, putovanja i preobliavan-
ja. I stvarnost(i) i umetnosti(i) su govor razlike i nestabilnosti,
drugim reima, govor istine, jer samo razlika daje da stvari budu
viene u njihovoj istini, samo nas razlika budi i prisiljava da
mislimo, samo nas razlika spasava iz uasnog sveta mediokrite-
ta, sveta u kome se govori o fantomskim vrednostima i zakoni-
ma, sveta koji je najvea pretnja jeziku koji nema zemlju, jeziku
umetnosti i naih privatnih stvarnosti koje se meaju.
Zamislimo sada da ovaj uasan svet mediokriteta pone da
se ostvaruje, da postaje jedini svet. Naalost, ovakvih ostvarenja

70
07 Velikic U KONTEKSTU 5/8/05 11:52 AM Page 71

bilo je mnogo. Setimo se onih koji su matali da naine svet u

kome je vrhovna vrednost bila unitenje Jevreja, setimo se
onih koji su stvarali svet bez intelektualaca, ili svet bez knjiga,
ili svet bez crnaca, i tako dalje, ova lista je tuna, a bojim se da
je i beskrajna. Ali, ono to je zajedniko svim mahnitim po-
kuajima koji bi bili popisani u ovoj arhivi zlodela mediokriteta,
jer svako zlo delo uinak je nekog mediokriteta koji bi da isti i
oslobaa svet, jeste da su ona bila upuena i eljena drugom.
Meutim, ja ivim ili, tanije, iveo sam u zemlji koja se pre-
tvorila u pogon za proizvodnju zlodela namenjenih Istom, u
zemlji ije su se mediokritetske due ostrvile na vlastitu stvar-
nost, i na sve koji su se u njihovoj stvarnosti zatekli. Pre petnaest
godina, u jednoj zemlji koja se danas nalazi tek u mojoj privat-
noj arhivi, u mojoj drugima nedostupnoj stvarnosti, u jednoj
zemlji koja je pored svih nedostataka bila udesan spoj razliitih
nacija, religija, kultura, pojavili su se iz nekih nevidljivih taloga,
iz omaki u bojem pismu, iz neke psihopatologije svakod-
nevnog ivota, mediokriteti kojima su fleksije nepodnoljive,
koji ne podnose promene, koji nisu znali kako da naine vlastite
svetove. Dobili smo rat, jedan uasan pokuaj da se svoje oisti
od drugog. I ta danas kao rezultat imamo?
Na prostorima balkanskih drava koje su nastale iz Jugo-
slavije, a koje je jedan beogradski pesnik, najotriji kritiar
Miloevievog reima, nazvao zakarpatskim kneevinama iz
holivudskih filmova, imamo nove reime koji nisu uspeli da se
obraunaju sa starim reimima, prosto zato to je isuvie veliki
procenat starog u ovom novom. Stari reimi, zapravo ljudi
koji su manje ili vie participirali u tim reimima, svejedno da
li direktno u vlasti ili maskirani nekom opozicionom rolom,
veto su, tehnikom trojanskog konja, uli u nove reime.
Dakle, mafijatvo se samo prikrilo sofisticiranijim dizajnom, ali
mafijatvo ostaje i dalje model po kojem se na itavom prostoru
Balkana danas ivi, svejedno da li se radi o bankaru ili lekaru, o
akademiku ili poslovoi samousluge. A ivi se loe, i to loe e
da potraje. To nije uteno, ali tokom poslednje decenije unite-
ne su osnovne civilizacijske matrice. Ispod glazure koju ine
razni zvanini protokoli odnosi izmeu Srba i Hrvata razvijae
se prisno, kako to ve biva meu sicilijanskim klanovima. A ka-
da doe do krize, uopte ne iskljuujem mogunost novog rata.
Problem je to se i dalje vrte neki stari stereotipi o dobrim
i loim momcima, jer u raspadu Jugoslavije nije bilo nevine
strane. Time se nikako ne bi trebalo izjednaavati udeo u kolau

71
07 Velikic U KONTEKSTU 5/8/05 11:52 AM Page 72

zla, ali kada bi se neka od zaraenih strana nala u situaciji da

ini zlo, ona je zlo i inila. Setimo se samo licemernih izvetaa
i eksperata koji su na poetku raspada Jugoslavije u Tumanu
videli olienje Evropejca, koliko je kriminalaca ponelo oreol
Robina Huda, svejedno da li su svoj zanat upranjavali u opko-
ljenom Sarajevu ili su bili pregovarai u Rambujeu.
Dobro se seam kako je Miloevi na samom poetku svoga
uspona, na Zapadu bio prepoznat kao novi ovek u Istonoj
Evropi. U toj promociji, koja istina nije dugo trajala, ali jeste
postojala, sva sila gluposti eksperata je izgovorena. Ali, uloga
medija jeste kljuna u ratu na Balkanu, manipulacija koja je
spreavala da se zlo prepozna u pravom trenutku i u pravoj
dimenziji. Jer, kada je zatrebalo, bio je Dejtonski mir i Miloevi
je prepoznat kao golub mira, kao to je u nekom asu i Bin
Laden bio dobar saveznik, i naravno da je jezik moi jedan
jezik, svejedno da li tim jezikom govori Miloevi koji opseda
Sarajevo ili neki od amerikih predsednika koji u tom asu
humanom intervencijom u ko zna kojem delu sveta ini samo
gest Robina Huda. Sa podnoljivom dozom ironije usudio bih
se da kaem da je karakteristika svih ratova na Balkanu bila
briga za drugog, izvesna ekonomija brige, jer kao da niko nita
nije inio zbog vlastitih interesa, ve iskljuivo zbog brige o dru-
gom. Pa tako Miloevi intervenie u Hrvatskoj ne zato to ima
nekakve hegemonistike pretenzije, ve samo da bi zatitio Srbe
u Hrvatskoj, a kasnije u Bosni i na Kosovu. Tuman rui Mostar
da bi zatitio Hrvate u Hercegovini. Svi intereveniu ne radi
vlastitih interesa ve radi brige za drugog. Pa, ni Zapad ne inter-
venie u Jugoslaviji u prolee 1999. godine zbog vlastitih cilje-
va i interesa, ve samo da bi zatitio Albance na Kosovu. Pri-
sustvujemo jednoj neverovatnoj ekonomiji brige za drugog.
Balkan je nepresuni rezervoar tema, problema nereenih
jo od vremena Drakule, kada je Evropljanin mislio Balkan
kao prostor onog drugog. Jer, Balkan i postoji da bih ja bio
ist, na red je red zato to je tamo nered, i odravati tu sliku
drugog jeste vano. I veoma je vano imati prostor u koji
moemo odbaciti sve to nas optereuje, to nas uznemirava u
prostoru u kojem ivimo. Balkan je i jedna velika deponija. A
kao sve deponije stalno se iri i indukuje probleme. Krunski
problem je kako dislocirati Balkan da uvek bude dovoljno
daleko. U proteklih petnaest godina Balkanom je prodefilo-
vala armija politiara, mirovnjaka, eksperata u svojim parci-
jalnim misijama. Izreene su mnoge nebulozne dijagnoze,

72
07 Velikic U KONTEKSTU 5/8/05 11:52 AM Page 73

utvreni su stereotipi koji su jo vie zategli vor. Ne bi treba-

lo zaboraviti jednu dosadnu istinu da je Balkan prostor na
kojem su se vekovima sravnjivali rauni izmeu velikih sila.
Posle svakog svoenja rauna, ostajali su crni fondovi. Narav-
no, reenje je u integraciji tog prostora i to jeste osnovni inte-
res Evrope danas. Dakle, potrebna je jedna dugorona politika
koja ne bi igrala na kartu reciklae problema.
Kao komentar ovog eseja, koji se opasno rava i nestaje u
delti moguih tekstova, citirau jedan kratak tekst objavljen u
londonskom Observeru pre skoro dva veka, tanije, 18. novem-
bra 1822. godine: Prole godine uvezeno je sa evropskog kon-
tinenta preko luke Hal vie miliona galona ljudskih i ivotinj-
skih kostiju. Okolina Lajpciga, Austerlica, Vaterloa i svih dru-
gih mesta gde su tokom prolog krvavog rata voene velike
bitke poiena su od kostiju heroja, kao i konja koje su jahali.
Na ovaj nain sakupljene kosti iz pomenutih prostora ukrca-
vane su na brodove u luci Hal, a zatim putovale u jorkirske
mlinove za kosti, gde je podignuta mona preraivaka mai-
nerija ukljuujui i parne maine, a sve u svrhu pretvaranja
kostiju u granule. U takvom obliku kosti su prodavane farme-
rima za ubrenje njihove zemlje.

73
08 Erica Johnson 5/8/05 11:52 AM Page 74
Fotografija: Joco nidari
08 Erica Johnson 5/8/05 11:52 AM Page 75

Erica Johnson Debeljak

PROGNANIK U MJESTU Prevela Nina Karainovi

1.

Potrebno je tako malo, tako beskrajno malo da osoba prijee

granicu iza koje sve gubi znaenje: ljubav, ubjeenja, vjera, istorija.
Ljudski ivot a u ovom je tajna odvija se u neposrednoj blizini
te granice, ak i u neposrednom kontaktu s njom; on nije miljama
udaljen od nje, ve samo jedan djeli ine.
Milan Kundera

U Sloveniji, u zemlji u kojoj ivim posljednjih deset godi-

na, ini se da se udaljenost od granice do granice mjeri djeli-
ima ine. Sela i polja i ambari, kue i kameni dimnjaci i uski
puteljci, koji nastanjuju ove djelie ini u Sloveniji, a i u dru-
gim dijelovima Evrope i svijeta, esto ljudima izvana djeluju
neznatni i nevani. Oni skoro nikada ne posjeduju tu monu
uzvienost ili kulturnu distinkciju glavnih gradova koji su
obino smjeteni vie u sredinjim podrujima. Prolaznicima,
granina podruja esto izgledaju otrcana i neglamurozna,
kao naknadne misli ili nezgode. Na njih se gleda sa istim bla-
gim prezirom kao na skoro svako ljudsko naselje koje se, iako
nije odredite, nae uz autoput. teta, moe pomisliti putnik
dok juri cestom ka jednoj ili drugoj granici, to su prostrli ovaj
autoput ba kroz vonjak jabuka pod tim lijepim poljopriv-
rednim posjedom. Ali, ni misao ni putnik se nee zadrati
due od jedne sekunde ili dvije.
Mnogi koji prolaze kroz ove openito nezamjetne pred-
jele dok prekoraavaju dravne granice rijetko zastanu da po-
misle koliko je unci krvi upila ta nezamjetna zemlja, koliko je
suza proliveno zbog svake izgubljene stope i svakog palog ivo-
ta. Jer, djelii ovih ini nisu zanemarljivi. Oni su neizmjerno
vani iz jednostavnog razloga to su sve granice neizmjerno
vane. Koliko god nerado mi to priznavali, granice nam daju
mjesto u prostoru i definiraju ko smo. One definiraju nau lju-
bav i naa ubjeenja, nau vjeru i istoriju. Granice mogu biti
stvarne i geografske, ili mogu postojati samo u naoj mati.
One mogu leati na tvrdom tlu zemlje ili u mekim naborima

75
08 Erica Johnson 5/8/05 11:52 AM Page 76

naih mozgova. Neke granice se lako prelaze bez ikakvih

dokumenata za identifikaciju. Druge nas, iako posjedujemo
vaei paso, tjeraju na drhtanje zbog znaaja samog prelaska.
Za krajnju i najznaajniju granicu od svih ne treba nam paso
nego smrtni list, iako ne postoje naznake da su uvari na zad-
njoj granici birokratske cjepidlake. Prije ili kasnije, oni puste
svakog da proe. Ljudi stalno idu preko granica. Oni to rade
sve vie danas i u ovom dobu, esto bez namjere da se vrate
tamo odakle su doli.
Ovo se deava rjee, ali i granice prelaze ljude. Kao velike
ptice grabljivice, one tiho kliu preko pejzaa, na momente
zaklanjajui sunce i bacajui sela i polja i puteljke u sjenu.
Uhvaeno u kukaste kljunove ovih monih ptica nije mlitavo
i krvavo tijelo male ivotinje, nego tanka tamna nit: linija od
crne tinte na karti. Planovi letova ptica su obino ucrtani u
karte od strane mukaraca u tamnim odijelima i sa ozbiljnim
licima, koji sjede oko stolova od zelenog filca u dalekim glav-
nim gradovima i pregovaraju o rjeenju ratne situacije i dru-
gih sporova oko teritorije. Na svu milost, ptiije marrute su
obino prilino skraene: milja ili dvije u jednom ili drugom
pravcu, jedna mala izmjena u pastelnim oblicima nacija, nita
dramatinije od djelia ine tamo ili ovamo. Ali, neizbjeno je
da neki ljudi ostaju nasukani na pogrenoj strani linije prom-
jene, naputeni u pogrenoj pastelnoj boji.
To je neizbjeno, gunaju mukarci u tamnim odijelima.
Za razliku od apstraktne ljepote karte, situacija u stvarnom
ivotu je zbrkana. Za manje nasilnih i zbunjujuih vremena
ljudi su se mijeali izmeu sebe, selili iz jednog sela u drugo u
potrazi za plodnom zemljom, plodnom suprugom, uurban-
im pijacama, svjeim morskim vazduhom. Ali u ovom poseb-
nom trenutku, kako se njihove sudbine odreuju izdaleka,
ljudi koji nastanjuju kue u selima ne pomjeraju se, oni ne
prelaze nijednu granicu. Umjesto toga, ona prelazi njih i oni
jednog jutra ustanu iz kreveta, upale radio ili proitaju novine
i otkriju da su se probudili na pogrenom mjestu. Za dorukom
jedno s drugim razgovaraju na pogrenom jeziku. Njihove za-
brinute rijei se sad izgovaraju na jeziku otuenih, jeziku ma-
njine. Oni su odbaeni od svoje brae i ostavljeni na cjedilu.
I tako se nanose rane. Izdaja se nastanjuje u dotad neuka-
ljanim srcima. Ozlojeenost inficira mlade umove primljena
sa dobrodolicom u prazninu koja je ostala iza iznenadnog gu-
bitka povjerenja u pravino ureen svijet. Mukarci u tamnim

76
08 Erica Johnson 5/8/05 11:52 AM Page 77

odijelima, koji sjede oko stolova u daljini, uloili su svoju

nadu i vjeru ukoliko su pojmovi kao to su nada i vjera uop-
e dotakli njihove pogodbe i raunice u injenicu da rane na
kraju zacijele, a oiljci izblijede. Dobar razum i racionalna
tenja za mirnim aktivnostima na kraju e trijumfovati nad
gorkim snovima o povratu teritorije i osveti. Poteno govo-
rei, bilo je sluaja kad je takva rana u zemlji bila zaboravlje-
na, a oiljak koji je ostao u srcima stanovnika sela postao
predmet nostalgije, prije nego bijesa. Naalost, ipak mi se ini
da je ee sluaj da i sjeanje na poetnu ranu i sam oiljak
ostaju kao snaan ig koji preusmjerava i koi civilizirajue
nagone ivota. Nove crte i boje na karti nisu ubjedljive za
stanovnike sela. One nisu ubjedljive ni za njihovu djecu, ni za
djecu njihove djece. ini se da ovakve rane nisu ograniene
samo na teritoriju puke koe, da ovakvi oiljci nisu ogranieni
granicama samo jednog ivota.
Ve neko vrijeme mi se misli vraaju skoro do opsesije
na priu o ivotu koji je ispario u upravo ovakvom jednom
podruju. Iz nekog razloga me privlai mjesto gdje je ta velika
ptica grabljivica, sa crnim vlaknom stisnutim u svom kljunu,
neuobiajeno nemirna. Privlai me sudbina koja je pala pod
sjenu ptice ne jednom, ve nekoliko puta. Moda je ova moja
blaga opsesija jednostavno najuobiajeniji oblik pote: privu-
enost nepoznatom. Jer, konture mog ivota i zemlje su
osloboene ovog naroitog oblika tmine, tmine otuenja. U
svakom sluaju, pria sada moe preuzeti dvostruki ivot. Ona
postoji i u carstvu istorijske istine i u mojoj sopstvenoj mati.
Nalazim sebe kako stalno iznova nalijeem na istu sredinju
scenu. Kao suprotni polovi magneta, ona me privlai i odbija
u istoj mjeri. Na kraju mi se ini da me privlai upravo ono to
za mene mora zauvijek ostati strano i nedokuivo. Kao i gra-
nica, ova pria je i poziv i zapreka. Mami me kao odkrinuta
vrata i vue iz bezbjednih ubjeenja i istorije mog rodnog
kontinenta Amerike, i baca koplje svjetla na opasnije iskust-
vo ostatka svijeta. Mami me obeanjem razumijevanja i uiv-
ljavanja. Ipak, kada otvorim vrata i uem u zemlju iza njih,
svjetlo se gasi. Ja udaram od zid. Vie ne vidim.

2.

Kras. Ova udna rije daje naziv pograninoj regiji koja je

kljuna pozadina ove prie. Ova regija, koja se protee izmeu

77
08 Erica Johnson 5/8/05 11:52 AM Page 78

Slovenije, Italije i Hrvatske, godinama stvara hiljade i hiljade

prognanika u mjestu. Za mene bi, zaista, ova rije, koja tako
grubo zvui, mogla djelovati kao sinonim za paradoksalni po-
jam migracije bez kretanja, pojam raseljenosti osobe kod sop-
stvene kue. Treba samo razmisliti o sudbini imaginarnog dje-
teta koje je roeno prije stotinu godina u kamenoj kolibi u
jednom krakom selu. Da je to dijete ivo danas, da je ono
danas oronuli stogodinjak koji uiva provodei sate sjedei
pod drvetom smokve u sunanom vrtu, on bi mogao sagledati
svoj protekli ivot, koji je, iako ga je proveo na jednom mjes-
tu ovom mjestu, u Krasu poznavao gnjev imperija koje su
se raspadale, iskusio jezu uzrokovanu velikim krilatim stvo-
renjem koje leti iznad. Jer, iako nepomjeren iz te luke od svog
vrta ili niskostropne kuhinje svoje majke, ako emo tako, ovaj
ovjek bi bio podanik jedne imperijske monarhije, jedne fa-
istike, jedne komunistike i jedne demokratske vlade. Samo je
trebao stajati na pragu kolibe u kojoj je roen i zuriti u ograni-
eni svijet svog sela da bi tri puta bio svjedok ratovima. A da je
samo kroio preko tog praga dalje, vjerovatno bi se borio, a
moda i poginuo, u jednom od njih. Bez da spakuje svoje torbe,
bilo radi zadovoljstva putovanja ili neizvjesnosti prognanstva,
ovaj ovjek bi, za svog ivota, ivio u etiri razliite zemlje.
Kakva sluajnost da Kras nije sinonim niti za prognanst-
vo u mjestu, niti za bilo kakvo prognanstvo, osim moda za
prognanstvo humanosti iz vjenosti vremena i beskrajne mi-
sterije planeta. Jer, iza svoje uloge naziva za mjesto, ova rije
ima jako precizno znaenje, znaenje koje ostaje potpuno
ravnoduno prema postavljanju ljudskih granica i boli ljud-
skog ivota. Rije Kras ne opisuje samo tu posebnu regiju koja
se protee od doline rijeke Vipave do Transkog zaliva i juno
prema poluotoku Istra, nego i taj poseban geoloki teren nje-
mu tipian. Na povrini, to je suhi pejza krenjakih viso-
ravni proaranih umama i plitkim ulegnuima zvanih ponori
ili vrtae. Ova jalova zemlja podrava samo najoskudnije po-
ljoprivredne aktivnosti: skromne vinograde, sezonske povrt-
njake, tu i tamo poneki umarak maslinovog drveta koji alje
svoj srebrenkasti pozdrav Jadranu, koji lei tik iza najblieg
horizonta. Ali, ispod ovog pustog pejzaa cvjeta mineralno
bogatstvo ogromne fascinantnosti, iako bez apsolutno ikakve
svjetovne vrijednosti. Ispod ulegnua i vrtaa vijuga ogromna
mrea tajnih peina, rijeka koje izviru i nestaju na mahove i
pjene i tutnje kroz podzemne klisure, nestajuih jezera koja

78