In memoriam Mihajlo Mihajlov

VREME | BR 1001 | 11. MART 2010.

Beskompromisni intelektualac

dragoslav gruji

Mihajlo Mihajlov, profesor ruske knjievnosti i jedan od najpoznatijih jugoslovenskih disidenata

i intelektualaca, preminuo je u Beogradu u nedelju ujutru, 7. marta 2010.

Mihajlov je roen je u Panevu 1934. u porodici ruskih emigranata: "Sad se izjanjavam kao Rus,
ali godinama sam se izjanjavao kao Jugosloven, sve dok je postojala stara SFRJ."

Mihajlov je postdiplomske studije zavrio u Zagrebu 1961. sa radom "Dezintegracija ruskog

realizma 18901917". Doktorska teza "Motivacija linosti u romanima Dostojevskog", zavrena
1964, nikada nije odbranjena. Naime, posle petonedeljnog boravka u Moskvi i Lenjingradu u leto
1964. Mihajlov objavljuje putopisne eseje Leto moskovsko, koji posle drugog nastavka u
beogradskom asopisu "Delo" bivaju prekinuti.

Mihajlov je zbog tog eseja uhapen u Zadru 1965. na intervenciju Puzanova, tadanjeg ruskog
ambasadora, a hapenje je traio jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito.

Tito je procenio da je to pravi trenutak da se opet malo primakne Sovjetima. I odrao je govor
okrunim javnim tuiocima u kome je traio hapenje "profesoria": "Zar mi, politiari, moramo
uvek da pokazujemo ko je naruio zakon?! Eto, recimo, neki Mihajlo Mihajlov klevee bratski
SSSR... To je nova forma ilasizma, jeste li vi uinili neto protiv toga?!"

Mladi slavista, asistent na Filozofskom fakultetu u Zadru, 1966. biva osuen na tri i po godine
zatvora i zabranjeno mu je javno istupanje etiri godine, a samo nekoliko godina posle izdrane
kazne, ponovo je u Novom Sadu osuen na sedam godina zatvora zbog "neprijateljske
propagande". Posle ukupno sedam godina robije, osloboen je 1977, a potom je otiao u Ameriku
gde je predavao rusku knjievnost na vie univerziteta. Vratio se u Srbiju 2001. godine.

Objavio je vie knjiga, meu kojima su Ruske teme (1966), Planetarna svest (1967) i Nenaune
misli (1979), Domovina je sloboda (1994). Leto moskovsko je u celini na srpskom jeziku
objavljeno 1990. i prevedeno je na desetak jezika.

Poznate su njegove studije, "Povratak inkvizitora" i "Nie i ruski neoidealizam".

Sam Mihajlov kae da je disident postao sluajno. "Pre Leta moskovskog nisam razmiljao o
politici, apsolutno sam bio izvan te sfere. Kakva pobuna, nisam ja Vlada-Revolucija! Uvek
moram da podvlaim to da ja nisam pobunjenik, psiholoki nisam takav tip. U politiku sam
bukvalno nateran kada me je Tito napao i sve to sam radio bila je sama moja odbrana.

Nekoliko godina pre tog inkriminisanog teksta-putopisa, pisao sam i objavljivao tekstove o
sovjetskoj kulturi, koji su dobijali najpozitivnije ocene. Verovatno zbog toga sam i poslat u
Moskvu, u leto 1964, u kulturnoj razmeni studenata Zagrebakog sveuilita i Moskovskog
dravnog univerziteta.

Mislim da je njima smetalo to to sam vie godina u svojim lancima podravao Hruovljevu
liberalizaciju. To je njima bolo oi. Jedino o emu pre toga nisam pisao u jugoslovenskoj tampi
bio je prvi sovjetski konclogor kod Arhangelska 1921. U drugom tomu Arhipelaga gulag na
prvih desetak stranica, Solenjicin se osvre na to moje pisanje i kae: Mihajlov nije bio u pravu!
Logor kod Arhangelska formiran je 1919, a ne 1921. Bio je to prvi koncentracioni logor za
unitavanje politikih protivnika."

Iz knjige Leto moskovsko: Logorske teme

Tema logora tek je zapoeta u ruskoj literaturi. Prije godinu dana Hruov je izjavio da su
redakcije literarnih asopisa dobile oko deset hiljada romana, pripovjedaka i memoara sa
logorskom temom, to nije ni tako mnogo, jer se rauna da je u toku tri decenije neprestano bilo
deportirano u logore od osam do 12 miliona ljudi. Iako je od tog ogromnog broja djela objavljeno
sasvim malo tekstova ("S tim treba biti veoma oprezan", rekao je Hruov), ipak sovjetski
asopisi sve vie poinju da lie na anale o zlodjelima inkvizicije Filipa II
Poslije pripovijetke A. Solenjicina Jedan dan Ivana Denisovia, najvee interesovanje izazvali
su ove godine memoari generala armije A.V. Gorbatova, objavljeni u 3, 4. i 5. broju "Novog
mira"

Gorbatov daje interesantne opise logorskog reima i odnosa vlasti prema kriminalcima i
"neprijateljima naroda"....

Ovakvo otvoreno iznoenje istine o decenijama zloinake vladavine staljinizma i tragedije

ruskog i ostalih sovjetskih naroda, postavlja problem koji se jo uvijek utke zaobilazi. To je
pitanje onih ljudi koji su se aktivno borili protiv staljinizma davno prije 1956. godine i iznosili
istinu o stanju u Sovjetskom Savezu. Ti ljudi se jo i danas smatraju zloincima i "izdajicama",
iako bi sve ono to su pisali u svoje vrijeme o SSSR danas moglo biti tampano u sovjetskim
asopisima

I tako danas u SSSR zvanino postoji dvosmislen odnos i prema staljinizmu i prema borcima
protiv staljinizma. S jedne strane, staljinizam se osuuje i proglaava antinarodnim, zloinakim,
a s druge strane se isto tako osuuju antistaljinisti. Ranije ili kasnije takva nenormalna situacija
mora biti rijeena, a kako su danas antistaljinske snage u snanoj ofanzivi, to e taj problem, po
svemu sudei, uskoro doi na dnevni red.

Mnogo toga predstoji da se razjasni, i rehabilitacije su tek zapoele, Jedan aspirant na MGU,
rekao mi je: "Oni su rehabilitirali samo svoje, a tisue potenih ljudi nepartijaca ta je sa
njima?" Mnogi ljudi sa kojima sam dolazio u kontakt sa sarkazmom su priali o nainu
rehabilitacije

Simptomatino je da sovjetska tampa sve manje pie i pominje faizam i nacistike logore i
izbjegava da vri uporeenje sa sovjetskim logorom.

To je i shvatljivo. Prve "logore smrti" nisu osnovali Nemci ve Sovjeti. Godine 1921. je u
blizini Arhangelska zapoeo sa radom prvi "logor smrti" Holmogor, namjenjen jedino za fiziko
unitavanje zatvorenika, i koji je godinama uspjeno funkcionisao i gutao dojueranje saveznike
pripadnike neboljevikih revolucionarnih partija (esere, menjevike i dr.).

Iz knjige Leto moskovsko, Beograd 1990.