Avgustinovo poimanje Boga

Avgustinove Ispovesti, koje predstavljaju put od greha do Boga, od

nemira do mira, od zatoenitva do slobode, kao i vanu prekretnicu koja
e podupreti itav srednji vek, priklanjaju se kako duhovnom, tako i
njegovom telesnom preobraaju. Napisane su u prvom licu, a namenjene
svima nama u nastojanju da spoznamo Boga. Avgustin pokazuje jaz
izmeu zajednice sa Bogom, a sa druge strane beg od te iste zajednice
pri njihovom susretu. Inspirisan novoplatonizmom i Platonovim spisima,
kao i filozofskim tekstovima, konkretno Ciceronovim Hortenzijama, koje su
bile i korak napred pri njegovom preokretanju ka veri, pribliava joj se i na
kraju postaje hrianin.

Avgustin, kao najvaniji mislilac ovog razdoblja, pokazae, kao to

smo i napomenuli, novi model miljenja za srednji vek, kao put ka
hrianstvu i, naravno, kao put za ispravno razmatranje Svetog pisma.
Sam odnos sa Bogom, prvenstveno onaj bestelesni, i odnos spram
sopstva teme ove knjige, a kasnije e i mnogi drugi mislioci biti inspirisani
njom. Filozofija i religija bile su nepovezive u antikom shvatanju
hrianstva, dok se u srednjem veku prua prilika tumaenja hrianskih i
teolokih spisa filozofskim jezikom, gde je Avgustin postao temelj svakog
sledbenika. Filozofija srednjeg veka smatra se takoe i slikom tenje
srednjovekovnih mislilaca ka Bogu, jer se Bog shvata kao mudrost, a ona,
pak, kao tenja ka njoj.
Avgustin poimanje Boga posmatra kroz tri take: s obzirom na telo,
koje predstavlja telesnu dimenziju shvatanja, s obzirom na duu, kojoj se
okree pritiskivan nemirima i na kraju s obzirom na Boga, koga u njoj
pronalazi. Troslojni stusret sa Bogom u kontekstu temporalnog,
prostornog i venog pokazuje i probleme koji im odgovaraju, a to su
prostorna dimenzija, u sluaju telesnog obuhvatanja, venost kao
prevazilaenje sebe, a sa druge strane strah od nje, to jeste Avgustinova
definicija nemira kao glavnog pokazatelja raspoloenja Ispovesti, i
temporalni problem shvatanja Boga, koji se odraava tekom putanjom, u
smislu koraka napred, i onih koji ga vraaju nazad.

Avgustin Boga najpre poinje da razumeva polazei od ulnog

saznanja, jer je to smatrao jednim mestom koje mu je dobro poznato.
Takoe, taj stav implicira da sve zamislive stvari moraju biti predmet
ulnog iskustva, da ih moramo najpre posedovati u ulima, da bismo ih
kasnije kroz iskustvo ili pamenje znali. Pamenje je izvor podataka koje
znamo, pa je Avgustin taj stav preneo i na shvatanje Boga, govorei da je
Bog bio u njegovom pamenju oduvek, ne bi bio zaboravljen i on bi ga ve
spoznao, a s obzirom da nije tako Avgustin pokuava da trai Boga putem
ulnog iskustva. Iako Avgustin ula smatra za najpouzdaniji izvor
saznavanja, susree se sa problemom da ga na taj nain spozna. Ostaje
pitanje kako i da li se Bog moe saznati nekim drugim putem?
Avgustin se nalazi na poetku tog zadatka, traei pouzdano znanje o
Bojem postojanju. Uzrok navedenog problema je uoljiv: ula su vezana
za telo, a Bog nema oblik telesnosti.

Bog u njegovim oima postaje stvar, predmetnost, stoga je on za

Avgustina omeen telom kao i mi. Ovakvo materijalistiko vienje Boga
najtemeljnije je opisano u V knjizi: Veoma mi se runo inilo verovati da
ti ima oblik ljudskog tela i da si omeen telesnim crtama udova kao
i mi.

Shvatajui kasnije da je razumevanje Boga kao ovekolikog bilo

upravo pod uticajem manihejaca, Avgustin se okree ka mudrosti i lagano
se priklanja katolikoj veri. Avgustin je sada korak blizi veri, a dalji
manihejstvu. Koraci su ga vodili as napred do unutarnje slatkoe, as
nazad u lou naviku. Uz pomo filozofskih tekstova shvatio je da Bog
nema oblik ljudskog tela, ali i dalje je bila prisutna prostorno-telesna
dimenzija shvatanja Boga:

Tako sam i tebe, ivote ivota moga, zamiljao da si velik i da

po beskrajnim prostorima odasvud proima svu ovu gromadu sveta
i da se izvan nje na sve strane iri u neizmernost bez kraja, tako da
te ima zemlja, ima te nebo, imaju te sve stvari, i sve se one zavravaju
u tebi, a ti nigde

Sputan pogrenim nainima zamiljanja Boga, nije znao kako da ga

zamilja; i dalje nije bilo jasno na koji nain da pone da ga razumeva i
otkriva. On uje glas Boga, ali ne zna kuda da krene; eli da ga trai, ali
gde? Ta su pitanja muila Aurelija Avgustina, sa njima se borio, budio i
iveo.

Problematinost pronalaenja Boga

Sa kim se Avgustin morao sukobiti, boriti i usaglasiti da bi na pravi

nain shvatio Boga? On nam sam daje odgovor u svojim Ispovestima: sa
samim sobom. Pre toga morao je pronai poreklo svoje izoblienosti,
tanije greha. Borba sa samim sobom esto je najtea i retko ko izlazi kao
pobednik, ali Avgustin se muio do kraja uz pomo Bojeg glasa, koji ga
je pritiskao tamo gde i treba da ga trai: u svojoj unutranjosti.

I unutranjim ostanima gonio si me da ne budem miran, dok te

potpuno sigurno ne ugledam unutarnjim svojim pogledom

Ovo je mesto moda najvaniji deo u knjizi koji opisuje ta se u

Avgustinu dogaalo. To nije bilo iskuenje, ve, naprotiv, to je bio pritisak
koji ga je sve vie i vie pritiskao u dubini, istiskivao svu patnju i
predoavao mu ta treba da radi kroz nemir koji je oseao. Jer, nemir u
ovom sluaju gospodari telom, a Avgustinu je data volja da bira da li e ga
prevazii. Problem se tu i javlja, Avgustin Boga trai van, a on je unutra;
beei od sebe, on bei od Boga:

Ti si bio u meni, a ja izvan sebe, to jasno svedoi da Boga treba

traiti u svojoj unutranjosti. Pozitivni nemir, koji je usaen u oveka od
strane Boga kako bi ga traio, gonio je Avgustina da promeni svoje
potrebe.

Preobraaj svetog Avgustina

Avgustinov preobraaj poev od njega samog do njegove titule i

nastalog imena odvijao se ne samo metodski, ve i u tom smislu
kategorijalno. Nekad samo Avgustin, a sada sveti Avgustin Hiponski i vie
od toga, voen glasom Bojim i svojom unutranjom snagom, on postaje
hrianin. Oien od manihejskih tvrdnji, spreman da se okrene Bogu,
Avgustin kree u razmatranje Biblije, koje se odvija u tri poslednje knjige
Ispovesti, u nameri da e verovanjem u Sveto pismo shvatati ubrzo ono
to i sam pouava, to ga i razdvaja od metoda novoplatonizma. Ovde on
Boga slavi kao Stvoritelja iz niega, objanjavajui njegove prve rei
postanka.

Preobraaj je tekao teko i sporo, jer je skretanje panje samo na

telo onemoguavalo Avgustina da vidi duhovno, ono to je
transcendentno. Prelazei uz unutranji glas sa tela na duu, s obzirom
na to da je ovek njihovo jedinstvo, uz pomo Hrista on potpuno shvata
sada gde da trai Boga, da je njegova nutrina mesto poinka, i da ona nije
ni telesno niti ulno mesto, ve prelazi granice razuma, da su svetlo i glas
Boga, kao i on sam, nevidljivi golim okom. Njegovo polazite sada postaje
unutranja samoizvesnost i njeno preispitivanje. Sveti Avgustin je siguran
da ljubi Boga, ukazujui da on nije ni sjaj svetla, ni miris cvea, ve da ljubi
neko svetlo, neki glas, neki miris, neko jelo, i neki zagrljaj, kad ljubim
Boga svog: svetlo, glas, miris, jelo, zagrljaj svoga unutarnjeg oveka,
gde svetli u mojoj dui neto ega ne obuhvata prostor, gde zvui
neto ega ne odnosi vreme, gde mirie neto ega ne razasipa vetar
kojega ne smanjuje uivanje, gde je vrsti zagrljaj kojega ne raskida
zasienost.

Bog je sada u njegovim oima neomeen, bestelesan i vean. Da bi

do ovog stava doao, Avgustin je morao da se okrene duboko sebi, svojoj
dui, da pogleda u nju, i tu nailazimo na poznati metodski korak, okret ka
unutra svetog Avgustina, koje se pojavljuje i kod njegovog sledbenika
Anselma, kome, za razliku od Avgustina, samo okretanje ka sobi duha
nee biti takav problem. Problematizacija okretanja ka unutra znaajna je
teza u pribliavanju Bogu, to je i centar oko kog se vrti filozofija srednjeg
veka. Ovaj period posveen je pitanjima koja se odnose na to ta ovek
treba da uradi da bi dospeo u obeani raj. Interpretatori neretko ovaj
stupanj uzdizanja spoznaje poredei ga sa Platonovom alegorijom peine:
put saznanja uspinje se do sfere umnog, a put preobraaja do sfere
boanskog.
Ispovesti, koje i govore o otkrivanju sopstva i bogotraenju u
kontekstu ispitivanja horizonta unutranjosti, podraavaju upravo
odbacivanje spoljanjosti, pokazivajui model ponaanja i nudei opcije
za bogonalaenje.

U Ispovestima postoji jedan model miljenja koji je avgustinovski, a

to je prikaz njegovog preobraaja, u smislu metoda kojim se dolazi do
Boga, a koji je dostupan svakom ko eli da ga spozna. To je ono to je on
eleo da predstavi i da svojim ispovestima ukae drugima da je preobraaj
mogu. Sv. Avgustin govori o Hristu u koga poinje da veruje, i o njegovom
spajanju sa Bojom Reju upravo posredstvom due i tela. To je za njega
znailo da ima nade za njegovim sjedinjavanjem sa Bogom i prouavajui
posrednika izmeu Boga i ljudi, prouavao je svoj preobraaj, koji mu je
doneo mir ba te unutranjosti koja ga je sputavala da ga dokui, i sa
kojom moe da slui Bogu.
Avgustin pokazuje kako je mislio ovek srednjeg veka, ta je
pokuavao da uradi, a ta je zapravo trebalo, ta je to to ga je muilo, sa
ime se sukobljavao, ta je problematizovao i sutinu koju je dosegnuo.
Znaaj uticaja svetog Avgustina na njegove sledbenike doprineo je u
mnogome izgradnji teolokih dogmi, kao i filozofskoj misli. Preobraaj je
mogu, i on bi izgledao onako kao to je opisan u Ispovestima, to znai
da za izoblienost, za greh, za izgubljenost ima nade kroz Boga, koji vodi
onoj bestelesnoj istini.

Pie: Anelina Mareta