Eloiza

DŽEJMS
Sedam minuta u raju
Prevela Branislava Maoduš

Naslov originala
Eloisa James
SEVEN MINUTES IN HEAVEN

Beograd, 2017.
„Ne mogu redi da me preterano oduševljava pomisao da je jedini način da zadržim
verenicu bio da je upropastim.“
Judžinija se nasmejala. „Pa, postoji mogudnost da nekoga upropastite,
gospodine Rive. A postoji i…“ Zastala je, a glasid u glavi govorio joj je da je pogazila
sva načela pristojnosti. Odlučila je da ga ignoriše. „A postoji i čokolada.“
Oči su mu planule i on je pružio ruku i upleo prste s njenima. Primetila je
njegovo telo. Ali nikad joj se nije činilo tako snažno kao kad je sedeo za malim
otmenim stolom dizajniranim za deljenje tajni šapatom.
„Vratili smo se tamo odakle smo i krenuli“, izgovorio je hrapavo. Palcem je
opisivao krug na njenom dlanu, zbog čega je želela da se promeškolji na stolici, ali
nije povukla ruku. „Trebalo je da svoju verenicu obaspem čokoladom.“
„Samo“, usudila se da kaže, „ako ste bili potpuno sigurni da je to čokolada
najboljeg kvaliteta.“
Vord je prineo njenu ruku usnama i žurno je poljubio, tek ovlaš je dotakavši
usnama. Okrenuo joj je šaku, pa spustio usne i na njen dlan, zbog čega je osetila
kako joj se rukom penje prijatna toplina. „Recite mi, molim vas, kako čovek da
prepozna najkvalitetniju čokoladu.“
 Ova knjiga posvedena je mojoj najstarijoj nedaki, Nori,
koja ne samo da je progutala moje knjige ved mi je bila i
od neprocenjive pomodi u nekim tačkama zapleta.
Njen ukus je besprekoran: ako ona počne da trči ukrug, privija stranice rukopisa na
grudi i preti da de me ubiti, znam da de knjiga doziveti uspeh.

Hvala ti, mila!

 Prvo poglavlje

Sreda, 15. april 1801.

Ured gospođe Snou za odabrane guvernante
Trg Kevendiš 14
London

Ništa večeru ne može da upropasti kao predavanje čoveka koji je uobrazio da je

stručnjak u nekoj oblasti. Dama koja je bila na četrnaest predavanja o kineskom
porcelanu čitave večeri govoride o dinastijama Ming i Ding; baron koji je objavio
esej o lešinarima u zoološkom časopisu, bez sumnje, čitave večeri pričati de o
neprijatnim navikama strvinara.
Stručni uvidi Judžinije Snou bi, sa druge strane, goste na večeri naterali u
urnebesan smeh, kada bi bilo primereno da svoje uvide deli sa drugima. Ona je, na
primer, znala kako je druga najbolja perika grofice Ardmor dospela na glavu
užasnutog praseta, koje je preletelo preko terase dok je vikar pio čaj. Znala je koji
je potomak vojvode od Flečera ukrao zlatnu čačkalicu i emajlirani nokšir i, još
bolje, šta je uradio sa njima. Ne samo da je ove sočne pojedinosti morala da zadrži
za sebe ved nije mogla ni da prasne u smeh dok ne ostane sama. Kao vlasnica
najelitnijeg ureda za guvernante na Britanskim ostrvima, morala je u svakom
trenutku uljudno da se ponaša.
Nije smela da se smeje! Čak ni kad je njena služavka uvela dečaka koji je
nosio brokatnu zavesu pričvršdenu kao da je rimska toga – premda se sjajna plava
boja kojom su mu bili namazani ruke i lice nikako nije slagala sa zavesom
pričvršdenom na njegovom ramenu u stilu rimskog senatora.
Za dečakom je ušla njegova majka, ledi Pibl. Judžinija nije imala prilike da
često viđa dečake plave kože, ali je često viđala majke sa histeričnim držanjem
žene spremne da se nosi sa pripitomljavanjem one vrste divlje životinje poznate
kao osmogodišnji dečak.
„Ledi Pibl i Marmadjuk, lord Pibl“, najavila je Judžinijina služavka.
„Dobar dan. Vini“, rekla je Judžinija ustajudi od stola da, sa iskrenim
zadovoljstvom, pozdravi njeno gospodstvo. Njena stara školska drugarica Vinifred
bila je ljupka i mila i nežna kao sufle.

5
 Avaj, te crte joj nisu bile od koristi kad je u pitanju bilo podizanje dece.
Sudbina ili priroda je, nadasve izopačeno, Vini uparila s njenom suprotnošdu:
Marmadjuk je bio đavolski nevaljao dečak prema svim merilima, a Judžinija je
sebe smatrala stručnjakom u ovoj oblasti.
„Ne mogu ja to!“, zajecala je Vinifred umesto pozdrava, zateturavši se i
sručivši se na sofu. „Na ivici sam nerava, Judžinija. Na ivici nerava! Ako mi ne
pronađeš guvernantu, ostavidu ga kod tebe. Ne šalim se!“ Njena pretnja zvučala je
veoma ubedljivo zbog vriska kojim ju je izgovorila.
Činilo se da Marmadjuka ni najmanje nije pogodila mogudnost da ostane u
uredu. „Dobar dan, gospođo Snou“, izgovorio je vedro naklonivši se sasvim
pristojno s obzirom na to da je u rukama držao strele i veoma debelu žabu. „Ja
sam drevni Pikt i krijumčar“, kazao je.
„Dobar dan, Marmadjuk. Nisam znala da koža krijumčara može biti različitih
boja“, odvratila je Judžinija.
„Krijumčari možda i nisu plavi, ali je Piktima koža uvek plava“, objasnio je.
„Oni su bili keltski ratnici koji su kožu bojili u plavo pre bitke. Otac mi je pričao o
njima.“ Podigao je žabu. „I Freda sam počeo da bojim, ali mu se nije dopalo.“
„Fred izgleda znatno punije nego kad sam ga poslednji put videla“, primetila
je Judžinija.
„Bili ste u pravu za crve iz kupusa“, rekao je smešedi se. „Obožava ih.“
„Osedam miris pčelinjeg voska – koji te je, ako sam u pravu, i obojio u plavo –
ali da li se to od Freda širi zadah rečnog mulja?“
Marmadjuk je glasno šmrknuo i klimnuo glavom. „Fred smrdi.“
„Nemoj govoriti smrdi, mili“, javila se njegova majka iz nabora sofe, gde je
ležala s maramicom preko očiju. „Možeš redi da se nešto oseda, ali samo ako baš
moraš.“
„Zaudara na pokvareno jaje“, pojasnio je Marmadjuk. „Premda ni približno
ne bazdi kao ledi Hjubert kad je izašla iz reke.“
Vini je prigušeno zaječala, onako kako bi zaječala žena na porođajnim
mukama. „Umalo nisam zaboravila na reku. Judžinija, ne idem kudi dok mi ne daš
guvernantu.“
„Ne mogu“, rekla je Judžinija strpljivo. „Objasnila sam ti ved, Vini…“
Vini je sela stežudi maramicu u ruci i pokazala svog sina. „Reci joj!“ izgovorila
je drhtavo. „Reci joj šta si kazao ledi Hjubert! Ne bih ga dovukla ovamo da se samo
obojio u plavo. Navikla sam na prljavštimi.“

6
 Marmadjuk je po prvi put izgledao pomalo uznemireno, osovio se na
jednu nogu, a drugu je podigao, pa je izgledao kao plava čaplja. „Ledi Hju
bert je rekla da bi uvek trebalo da govorim istinu, pa sam to i uradio.“
„To zvuči zloslutno“, odvratila je Judžinija iznova potiskujudi osmeh.
„Gde si bio kada ti je ledi Hjubert dala ovaj savet?“
„Bili smo na pikniku na Temzi, u dnu našeg travnjaka“, kazala je Vini
odgovorivši umesto sina. „Jesam li ti rekla da je ledi Hjubert Marmadjukova kuma
i da nema dece? Nadali smo se… ali ne. Nakon današnjeg dana, ne.“
„Držala mi je propoved baš kao u crkvi, osim što je ona dama“, prozborio je
Marmadjuk očigledno odlučivši da završi sa pričom. „Rekla je da su obmana i
licemerje prepreka svetačkom životu.“
„Licemerje“, ispravila ga je Judžinija. „Nastavi.“
„Pa sam to uradio.“
„Šta?“
„Pa, najpre sam je zabavljao plesom Pikta. Oni su bili pusti divljaci. Zavijali su.
Želite li da vidite?“ Pogledao je Judžiniju pun nade.
Odmahnula je glavom. „Poslužidu se maštom. Da li je ledi Hjubert uživala u
tvom nastupu?“
„Nije joj se dopao“, priznao je Marmadjuk, „ali nije bila previše srdita. Pitala
me je šta mislim o knjizi o istoriji crkve koju mi je poklonila za rođendan prošlog
meseca i jesam li je pročitao do kraja.“
„O, bože“, izgovorila je Judžinija.
„Bio sam iskren, baš kao što je i rekla. Kazao sam joj da mi se nije dopala, jer
je dosadna i ima trista strana. Majku je to uznemirilo, ali se smirila, a ledi Hjubert
me je nakon nekog vremena pitala šta mislim o njenoj novoj haljini. Odgovorio
sam da bi izgledala bolje da nije pojela čitavu junedu polutku. Otac je to uvek
govorio za nju.“
„Nije bilo lepo što si ponovio očeve reči“, kazala je Judžinija. Otkrila je tokom
godina da deca najbolje uče iz prostog iznošenja činjenica.
Namrgodio se. „Bio sam iskren, a i nakon mog ratničkog plesa rekla je da je
moj otac, sva je prilika, preminuo jer mu je bio potreban odmor.“
„To je bilo veoma ružno“, kazala je Judžinija i sama se sada mrštedi, „i
neistinito, Marmadjuk. Tvoj otac je bio ratni heroj koji bi dao sve da je mogao
ostati s tobom i tvojom majkom.“
Pogledala je u Vini, koja je ležala na leđima sa rukom preko očiju. Njen muž je
bio pomorski kapetan i izgubio je život u Opsadi Malte služedi pod
kontraadmiralom lordom Nelsonom.

7
 Marmadjuk je umesto odgovora podigao rame.
„Jesi li bacio, gurnuo, ili na bilo koji drugi način naterao ledi Hjubert da uđe u
Temzu?“ upitala je Judžinija osedajudi kako joj je dotična dama mrska.
„Nisam! Sama je upala.“
„Nakon što je buba nosorog koju ju je moj sin imao kod sebe pronašla način
da joj se popne na ruku i zavuče u rukav“, razjasnila je Vinifred.
„Ko bi rekao da može toliko da skoči“, kazao je Marmadjuk držedi se kao
neko ko je upravo došao do novog naučnog otkrida. „S obzirom na to da je
krupna, ali jeste, i ledi Hjubert je upala pravo u vodu.“
„Na glavu“, dodala je Vinifred šuplje.
„Volela bih da sam to videla“, rekla je Judžinija povlačedi uže da dozove
služavku.
„Bilo je smešno“, poverio joj se Marmadjuk, „jer joj je donja odeda sva bila u
ružičastim volanima. Morao sam da otrčim po lakeja i dvojicu konjušara, jer je
obala bila klizava od mulja. Batler je kazao da je to bilo nalik na izvlačenje junice iz
blata.“
„To je izuzetno vulgaran opis“, rekla je njegova majka umornim glasom vikara
koji na latinskom drži propoved gomili dece što se koškaju.
Vrata su se otvorila. „Rubi“, kazala je Judžinija. „Želim da odvedeš lorda Pibla
u baštu i da ga poliješ sa nekoliko kanti vode.“
„Gospođo Snou!“ uzviknuo je Marmadjuk povukavši se za korak i raširivši oči.
„Nije Fred jedini koji se oseda. Šta si pomešao sa pčelinjim voskom da bi
dobio tu boju?“
„Indigo prah iz kutije sa bojama.“
„Čini se da je oštrog mirisa. Što znači da smrdi. Dobro ribanje trebalo bi da
opere indigo“, kazala je Judžinija okredudi se prema Rubi. „Nisam sigurna za
pčelinji vosak.“
„Ne želim“, zapomagao je Marmadjuk. „Mamica je rekla da mogu ostati plav
dok ne pođem na spavanje.“
„Fred izgleda veoma suvo“, dodala je Judžinija oštro. „I njega je potrebno
oprati.“
Nakon četiri godine u ovoj službi, Rubi je vesto umela da se izbori s
nepokornom decom. Uzela je Marmadjuka za ruku i odvela ga iz sobe.
Vini je sela i posmatrala ga kako odlazi. „Ne bi išao sa mnom, ni sa dadiljom.
Smem li da pozajmim tvoju služavku?“
Judžinija je sela pored prijateljice. „Marmadjuk mora da pođe u školu, mila.“

8
 „On je moja beba“, rekla je Vini, a oči su joj se ponovo napunile suzama.
„Samo mu je potrebna guvernanta, Judžinija. Zašto nedeš da mi daš guvernantu?“
„Jer Marmadjuk mora da bude sa dečacima. Nije li ga otac upisao na Iton?“
„Ne mogu da ga pustim.“
„Moraš.“
„Ne razumeš“, jecala je Vini. „Marmadjuk je sve što mi je ostalo od Džona. Ti
ne znaš kako je teško biti udovica i sasvim sama!“ Nastupio je trenutak tišine.
„Nisam to tako mislila“, kazala je Vini žurno. „Naravno da znaš, i ti si
udovica.“
„Ali tebi je drugačije“, odvratila je Judžinija. „U mom slučaju prošlo je ved
sedam godina.“
„To sam i mislila“, kazala je Vini duvajudi nos. „Samo želim da je moj sin kod
kude pored mene, gde mu je i mesto.“
„Mesto mu je sa drugim dečacima. Ovo je tredi put u tri nedelje da dolaziš
kod mene, zar ne?“
Vini je klimnula glavom. „Ono što se desilo mački – krzno joj izrasta, hvala
nebesima – a nakon toga ono sa naslovnim stranicama crkvene pesmarice… Juče
me je vikar pozdravio vrlo kruto. A moj ujka Teodor i dalje veruje da imamo
majmuna za kudnog ljubimca; ne usuđujem se da mu kažem šta se zaista desilo s
njegovom vojničkom bluzom.“
Judžinija je zagrlila Vini. „Iton“, rekla je čvrsto. „Napiši im pismo i obavesti ih
da de Marmadjuk početi da pohađa školu ove jeseni. Posladu ti učitelja, mladida
koji de tvog sina voditi na pecanje nakon što završe sa učenjem.“
„Njegov otac je želeo da ga nauči da peca čim se vrati s Malte“, izgovorila je
Vini štucnuvši i ponovo briznuvši u plač.
„Neizmerno mi je žao“, prošaputala je Judžinija spuštajudi Vinifredinu glavu
na svoje rame. Kad je otvorila ured pre šest godina, nije imala pojma da de se nadi
u središtu mnogih porodičnih kriza. Mogla bi da napiše knjigu o skrivenim
dramama visokog društva.
Premda su, kad je u pitanju bilo udovištvo, ženino poreklo i mesto u društvu
bili nevažni.
Njen sto je bio prepun pisama, i bile su to nesumnjivo majke koje su čekale
da se vide s njom. Judžinija je njihala Vini u naručju dok je posmatrala kako
Marmadjuk skače po bašti.
„Pretpostavljam da du ga sad odvesti kudi“, kazala je Vini plačljivo i uspravila
se. „Dadilja nede biti sredna zbog onoga što se desilo zavesi iz dečje sobe.“

9
 „Mislim da dete ostati na čaju i keksu“, rekla je Judžinija. „Osmogodišnji
dečaci su uvek gladni.“
„Ne možemo! Ne želiš da on takav sedi na tvojim lepim stolicama.“
To je bila istina.
„Odvedi ga u baštu za čaj“, predložila je Judžinija. „Možete da sedite napolju,
što znači da ni Fred nede izazivati nevolje.“
„Samo ako pođeš s nama.“
„Plašim se da ne mogu. Imam sastanke posle podne.“
Vini je raširila oči. „O, ne, žao mi je!“ Skočila je na noge i zgrabila tašnu.
„Mila moja, ti si mi silna podrška! Pošalji mi učitelja!“ doviknula je dok je
istrčavala kroz vrata.
Judžinija je trebalo da se vrati za sto, ali je stala pored prozora i posmatrala
kako Vini juri sina, još pomalo plavog, oko fontane u kojoj je Fred uživao u
kupanju.
Čak i kroz brušeno staklo čula je Marmadjukovu vrisku i Vinin smeh.
Činilo joj se da bi udovištvo bilo podnošljivo kad bi vam muž ostavio dete za
sobom, deo sebe.
Vrata iza nje su se otvorila. „Gospođo, smem li da uvedem gospođu Siton
Rolsbi?“
„Da“, odvratila je Judžinija okrenuvši se. „Svakako.“

10
 Drugo poglavlje

Kasnije tog popodneva

Teodor Edvard Brakston Riv – za bliske prijatelje Vord – popeo se stepenicama do

Ureda gospode Snou razmišljajudi o tome koliko je guvernanti on kao dečak
oterao.
Živo se sedao žena kiselog lica koje su ulazile na vrata njegove kude – i sedao
se kako su im leđa izgledala kada su ponovo kroz njih žurnim korakom izlazile.
Da mu otac i madeha nisu bili u Švedskoj, svratio bi do njihove kude da se
izvini – ako ni zbog čega drugog, a onda zbog toga što se činilo da de njegovi mladi
štidenici uspeti da nadmaše njegova postignuda, a baš je iritantno bilo nadi se sa
druge strane.
Iskren da bude, njegovi polubrat i polusestra, Otis i Lizi – a do pre nekoliko
nedelja nije čak ni znao da postoje – bili su nečastivi. Đavoli. Đavolčidi kojima je
nevolja bila ispisana na čelu.
Njihova guvernanta, jedna od guvernanti gospođe Snou, u kudi je ostala
svega četrdeset osam sati, što mora da je bio rekord.
Ured uopšte nije bio ono što je Vord očekivao – od kršnog momka što je
izigravao lakeja, do prazne čekaonice. Zamišljao je da de unutra zatedi skupinu
žena kako sede i čekaju da ih pošalju u dečje sobe – a on je nameravao da
odabere onu koja bi najviše ličila na pukovnika u kraljevskoj mornarici.
Ova odaja više je ličila na damski salon nego na čekaonicu. Bila je otmeno
nameštena, od kidanki na prugastim svilenim zavesama, do pozladenih stolica.
Zapravo, bila je otmena koliko i bilo koja soba koju je video boravedi u različitim
očevim kudama tokom detinjstva.
A njegov otac, lord Grifin, bio je eri.
E sad, Snou je verovatno morao da se razmede da bi ubedio ljude da plate
njegove nečuveno visoke honorare.
A Vord je, pošto je morao da impresionira Dom lordova svojim nepostojedim
roditeljskim veštinama ne bi li obezbedio starateljstvo nad bratom i sestrom – da
se ne spominje da mora doterati Otisa u red pre nego što u septembru krene na
Iton – bio spreman da za prvoklasnu guvernantu plati koliko je god potrebno.

11
 Na bočnim vratima pojavila se mlada služavka. „Došao sam kod gospodina
Snoua“, obratio joj se Vord.
Nekoliko minuta bilo je potrebno da se rasprave veoma važne činjenice da je
gospodin Snou pokojni i da je gospođa Snou otvorila ured pre nekoliko godina,
kao i da niko ne može da dođe do gospođe Snou ukoliko nije prethodno zakazao
termin za prijem.
„Termini se ugovaraju i po nekoliko sedmica unapred“, rekla mu je odlučno.
„Možete sada tražiti da vam se zakaže termin, a mi demo vas obavestiti ukoliko se
neki od termina oslobodi ranije.“
„To ne dolazi u obzir“, odvratio je Vord smešedi se, jer joj se u glasu čulo
duboko poštovanje svaki put kad bi spomenula svoju gospodaricu. „Najurio sam
guvernantu koju ste mi poslali. Zahtevam novu, ali imam nekoliko uslova.“
Otvorila je usta i zacičala: „Najurili ste jednu od naših guvernanti?
Guvernantu gospođe Snou?“
Njihao se na petama i čekao da prestane da zamuckuje i otrči da obavesti
nekoga o zločinu koji je počinio nad gospođicom Lamli.
Ako demo pošteno, gospođica Lamli je, uprkos svojoj žaljenja vrednoj navici
da cmizdri kao zarđala slavina, bila bolja od svake guvernante koju je on kao dete
imao.
Ali ipak nije bila prava osoba za ovo konkretno nameštenje. Njegovi polubrat
i polusestra, koji su nedavno ostali siročad, bili su u najmanju ruku svojeglavi i
osobeni.
Zaista mu je bila potrebna vrhunska guvernanta, neko poseban.

Judžinija se nije pomerila iz stolice tri sata, a ipak se činilo kako se gomila pisama
na njenom stolu nije ni za dlaku smanjila.
Prigušila je jecaj kad je njena pomodnica Suzan ušla sa još jednom gomilom
pisama. „Ovo je stiglo danas po podne, a i gospodin Riv želi da te vidi.“
Kap mastila kamila je sa Judžinijinog pera i pljusnula posred njenog odgovora
mahnitoj dami blagoslovenoj blizancima. „Dođavola, ovo je trede pismo koje sam
danas upropastila! Da li bi mi, molim te, ponovila šta si rekla?“
„Gospodin Riv je ovde“, kazala je Suzan. „Setideš se da smo mu pre nedeiju
dana poslali Peneiopi Lamli, jer je poslao hitan zahtev.“
„Naravno. On je profesor sa Oksforda koji mora da vaspitava polubrata i
polusestru“, rekla je Judžinija.
„Sva je verovatnoda da su i oni, kao i on sam, rođeni vanbračno.“ Suzan se
naslonila na Judžinijin sto i pripremila se za sočan trač. „Ne samo to, Riv je prošle

12
godine ostavljen pred oltarom. Podozrevam da je dama shvatila koliko bi taj brak
naškodio njenom ugledu.“
„Njegov otac je eri od Grifina“, istakla je Judžinija. Nije dodala da je Riv
sumanuto bogat, ali i to je bio značajan faktor. Uredi nisu sami sebe izdržavali.
„Ohol je kao da je i sam eri. Krišom sam ga osmotrila, ima ono držanje kao da
bi čitav svet trebalo da mu se klanja.“
Judžinija je u mislima slegnula ramenima. Nesreda je bila što su spoj muškog
uda i privilegovanosti imali tako zlosredan uticaj na dečake, ali tu se ništa nije
moglo.
Bez prave guvernante oni nikad ne nauče kako da budu normalni. Kako je
odrasla u kudi koja se dičila ekscentričnošdu, Judžinija je bila žestok pobornik
očuvanja vrednosti tradicionalnog načina života.
Bolje je za pojedinca, i beskrajno bolje za svet u celini.
„Đavolski je naočit, što verovatno znatno doprinosi utisku“, nastavila je
Suzan. „Jasno mi je bilo da je on od onih što uvek isteraju svoje. Premda mu to
nije pošlo za rukom“, dodala je zadovoljno, „sa damom koja ga je ostavila pred
oltarom.“
Bogat, privilegovan i naočit, ali kopile: formula za katastrofu, gledano sa
Judžinijine strane stola. Zgužvala je upropašdeno pismo i bacila ga. „Teško mi je da
poverujem da ima primedbu na Peneiopi.“
Neke Judžinijine guvernante bile su impresivne i zastrašujude žene na koje je
čovek mogao da računa da de vaspitati dete razmaženo i iskvareno do srži.
Druge su bile pune ljubavi i tople, kao stvorene za siročad. Peneiopi Lamli je
bila mila kao šederlema i, mora se priznati, jednako zanimljiva. Ali Judžinija je
verovala da je ožalošdenoj deci potrebna ljubav, ne uzbuđenje, a Penelopine oči
ovlažile su se na samu pomisao na dvoje siročida prepuštenih na staranje
nepoznatom bratu.
„Rekao je Rubi da ju je najurio“, dodala je Suzan. „A imam i suzama uflekanu
poruku od Peneiopi koja to potvrđuje.“
„Je li rekla šta se desilo?“
„Snažno je pritiskala perom, pa je hartija probijena na nekim mestima, a i
silno je plakala. Nisam uspela mnogo da razaznam, osim aluzije na skakavca,
možda je mislila na roj, kao u Izlasku1.“
Nije je iznenadilo što se gospođica Lamli pozivala na Bibliju; Ured gospođe
Snou specijalizovao se za zapošljavanje derki vikara jer su takve životne okolnosti
često za posledicu imale obrazovanje kao u dame, ali i potpuno odsustvo miraza.

1
Misli se na Drugu knjigu Mojsijevu. (Prim. prev.)

13
 „Ne mogu da se setim da li se negde u Bibliji spominje samo jedan skakavac“,
rekla je Judžinija.
„Ne bih znala“, kazala je Suzan vragolasto se smešedi. „Časovi veronauke koje
mi je otac držao nikad mi nisu bili zanimljivi.“
Judžinija se nagnula i bocnula Suzan prstom. „Postoji razlog zašto tebe nikad
nisam nigde slala kao guvernantu. Ti bi sručila pošast u vidu skakavaca na glavu
čoveka koji bi pokušao tebe da najuri. Pretpostavljam da du morati da ga primim,
ali mu nedu dati drugu guvernantu.“
„Rekla bih da su Peneiopi izdali nervi“, rekla je Suzan ustajudi i rastresajudi
suknje. „Mnogo ih ima, pa je zbog njih sva osetljiva.“
„To nije razlog za otkaz“, odvratila je Judžinija odlučno. „Ona je izvanredna
guvernanta i bila je baš ono što je toj deci potrebno.“
Gospodin Riv trebalo je da zahvali srednoj zvezdi što mu je uopšte poslala
guvernantu – bila ona osetljiva ili ne – ali njegova pojava ovde u uredu govorila je
da on nije umeo da ceni značaj guvernante gospođe Snou.
Majka kojoj je pisala pismo – da se ne spominje sirota Vini – bila je jedna od
mnogih koje su prekiinjale za pomod. Gospodinu Rivu poslala je Peneiopi samo
zbog njegove siročadi.
Ured gospođe Snou bio je najelitnija ustanova te vrste i bio je čuven po
obedanju da de decu ispratiti do punoletstva ili braka, ma šta da dođe prvo. U
Judžinijim očima ovo je bilo obedanje njenoj deci. Umela je ona da ostavi
guvernantu na radnom mestu i da joj ispladuje naknadu čak i ako bi porodica
ostala bez sredstava.
Ali, ako se porodici guvernanta prosto nije dopadala? To je bilo nešto sasvim
drugačije. Nije mogla da traci vreme i raspoređuje žene po Engleskoj samo zato
što je jedan nametljivi muškarac smatrao da njegovi štidenici zaslužuju bolju
guvernantu nego što je gospođica Lamli.“
„Molim te, zamoli ga da uđe“, rekla je Judžinija ustavši od stola i prišavši
prozoru koji je gledao na Trg Kevendiš.
Svake godine obedavala je sebi da de više izlaziti na svež vazduh i da de biti
aktivnija, ali dani su joj prolazili u vrtešci dešavanja ureda. Kuda joj se nalazila
svega nekoliko koraka od ureda, što je značilo da je često radila dok ne bi otišla
kudi i pala u postelju.
„Da poručim čaj?“ upitala je Suzan.
„Ne“, odgovorila je Judžinija. „Nameravam brzo da ga se rešim i da izađem
da prošetam po trgu.“

14
 „Ne verujem da imaš vremena za to“, rekla je Suzan žalosno. „Dolazi ti
vojvotkinja od Vilijersa, a nakon nje sam uglavila ledi Kogli.“
„Zar njena milost ima problem? Mislila sam da je Sali Benifer sredna kod
njih.“
„Sali je prihvatila vikarevu prosidbu. A on se sigurno poneo veoma nevikarski,
jer ona mora da se uda ovog časa. Stoga je vojvotkinji potrebna zamena.“
„Da li je nevikarski uopšte reč?“
„Pretpostavljam da nije“, odgovorila je Suzan. „Ali čovek je službu preuzeo
pre svega nekoliko sedmica, pa mora da je nasrnuo na Sali kao mačka na sirovu
džigericu. Moj otac to ne bi odobrio.“
„Šta kažeš na to da joj pošaljemo Peneiopi Lamli, pošto je sad slobodna?“
„Peneiopi bi neuobičajena atmosfera domadinstva Vilijersovih mogla biti
odbojna“, kazala je Suzan sumnjičavo. Vedina Vilijersove dece sad je ved bila
odrasla, ali je on podigao šestoro nezakonite dece pod istini krovom sa decom
koju mu je rodila vojvotkinja.
„Meri Tati“, predložila je Judžinija.
Suzan je klimnula glavom. „Pitadu je. A i pratidu razgovor sa Rivom, u slučaju
da njegova tvrdnja da je gospodin možda i nije verodostojna u onoj meri u kojoj bi
trebalo da bude. Mislim da ga nikad nisam videla ni u jednoj balskoj dvorani.“
Nakon nekoliko zlosrednih incidenata u kojima su razni razvratnici postupili u
skladu sa svojim uverenjem da žena koja je odlučila da se bavi poslovanjem nema
morala i da de raširenih ruku dočekati njihova udvaranja, Judžinija je naložila da se
diskretno probuši rupa u zidu između njene i Suzanine kancelarije; Suzan je mogla
da joj pošalje lakeja u pomod ukoliko se za tim ukaže potreba.
„Ne brini“ rekla je Judžinija sada. „Zveknudu ga po glavi žaračem.“ Oruđe za
održavanje kamina bilo je ukrašeno punim mesinganim kuglama upravo iz ovog
razloga.
„Zapravo, gospodin Riv je toliko naočit da mu se žene verovatno bacaju pod
noge“, kazala je Suzan podsmešljivo. „Ako čujem tup udarac kad padneš na pod,
gledadu da vas ostavim nasamo.“
Judžinija je zakolutala očima. „Možda bih i mogla pasti na kolena pred sveže
ispečenim čajnim kolačidem, ali nikad pred muškarcem.“
Suzan se udaljila, a vrata su se trenutak kasnije ponovo otvorila. „Gospodin
Riv“, najavila je Rubi.
Muškarac koji je ušao u prostoriju bio je visok, guste smeđe kose boje vinjaka
i još tamnijih obrva, boje patine na mesingu.

15
 Izgledao je vitko i gipko, ali je nešto u načinu na koji mu je kaput prianjao uz
nadlaktice Judžiniji reklo da je mišidav. I još je zapazila da mu je u prošlosti nos bio
slomljen.
Nije ovo bila osoba kakva se često pojavljivala u prefinjenom salonu Ureda
gospođe Snou. Imao je sasvim drugačije držanje od majki sa kojima se
svakodnevno susretala.
Judžinija je iznenada shvatila da zuri u njega i da joj misli lutaju u pravcima
kojima godinama nisu lutale.
Od Endruove smrti.
Nije ona marila ni pet para za to kako izgledaju butine gospodina Riva! I bolje
bi joj bilo da to ne zaboravi. On je klijent, zaboga. Je li videla… Ne, nije. I nije ni
želela.

16
 Treće poglavlje

Ušao je u kancelariju gospođe Snou i zauzdao korak.

Nijedna guvernanta koju je u životu video nije imala tako ukovrdžanu bujnu
kosu podignutu navrh glave, izazovne obline i usne nekoliko nijansi tamnije od
kose. Bile su sočne, čak erotične, iako ih je čvrsto stisnula.
Vord nije obradao mnogo pažnje na žensku odedu, ali se sedao da su njegove
guvernante nosile sivu i crnu boju, i da su ličile na turobne vrane.
Gospođa Snou nosila je bledožutu haljinu koja je isticala njene grudi. Njene
predivne grudi.
Nežna vilica, prav nos… Pogledi su im se sreli.
Tu je spazio pogled kakav je viđao kod svojih nekadašnjih guvernanti.
Bila je srdita kao nečastivi, verovatno zato što je otpustio gospođicu Lamli.
Ispod pribrane spoljašnjosti praktično je podrhtavala od ozlojeđenosti.
Gospođa Snou nekad je bila guvernanta, to je jasno, i ved ga je procenila i
zaključila da ne zadovoljava njene kriterijume.
Potisnuo je osmeh. Ni guvernante koje je kao dečak terao iz kude nisu ga
mnogo volele. Neobično je utešno bilo znati da je barem jedan tip žene bio
potpuno iskren u svojoj proceni muškarca.
Judžinija je duboko udahnula i zalepila osmeh na lice. Ma koliko budalasto
gospodin Riv da je postupio najurivši njenu guvernantu, nije kriv što je nju
iznervirala njena neočekivano požudna reakcija na njegovu pojavu.
Krenula je prema gospodinu Rivu, ali, pre nego što je stigla i korak da napravi,
on je dugim nogama ved prešao sobu.
„Dobar dan, gospođo Snou.“ Pružio je ruku sa spokojnim samopouzdanjem
koje je Judžiniji bilo poznato.
To je bilo neizbežno, jer je s tim odrasla. To je značilo da je gospodin Riv, kao
i njen otac, obično bio najinteligentnija osoba u prostoriji.
Dotakla je njegove prste nameravajudi da smesta povuče ruku i spusti se u
kniks. Ured gospode Snou svoju privlačnost delimično je dugovao i činjenici da je
gospoda Snou i sama bila plemenitog porekla. To niko nikad nije zaboravljao.
Krupnu ruku sklopio je oko njene i žustro je protresao.
Osim, naravno, onih koji to nisu znali.
Sad joj je klimao glavom, s odsutnom učtivošdu sa kakvom se pozdravlja
sluga višeg ranga. Kudepaziteljka. Ili, preciznije, guvernanta.

17
 Nikad ni pomislila ne bi da on ne zna ko je ona. Nikada se nisu sreli, ali njihovi
očevi bili su prijatelji. Premda se ona kao kroz maglu sedala da je on nekoliko
godina proveo u inostranstvu… možda na školovanju?
„Kako ste?“ upitala je povlačedi ruku. Njen izgovor je čak i najnadmenijem
ocu obično smesta davao do znanja da je njoj, na društvenoj lestvici, mesto na
samom vrhu.
Čini se da gospodin Riv to nije prepoznao. Osvrtao se po prostoriji sa lenjom
radoznalošdu.
„Dobro, hvala“, odvratio je sagnuvši se da pažljivije pogleda malu Čelinijevu
bronzanu statuu na njenom stolu. „Želeo bih da odmah pređemo na stvar,
gospođo Snou.“
Judžinijin ured nalazio se u maloj ali prelepoj skladnoj kudi u najotmenijem
delu Londona. Stolice su bile Heplvajtove, tepih iz Obisona. Tapete rukom oslikane
u Parizu u izvanrednom mrežastom dezenu u ljubičastoj i nebeskoplavoj boji.
Prostorija je bila toliko otmena da je samom svojom atmosferom terala
klijente što su u zabludi pomišljali da time što od gospođe Snou traže guvernantu
njoj čine uslugu da se zamisle. Štaviše, obeshrabrivala je bednike koji su dolazili
želedi nju ili njeno bogatstvo.
Činilo se da na gospodina Riva ni ovo okruženje ni njena pojava nisu ostavili
nikakav utisak.
„Mogu li da vam ponudim šolju čaja?“ upitala je Judžinija zaboravivši da je
nameravala da ga bez mnogo ustručavanja natera da što pre ode.
Uspravio se i okrenuo, a nju je poput munje prostrelila čista muževnost
njegove pojave.
„Bio bih vam zahvalan kad bismo preskočili formalnosti.“
Nije bilo sumnje: pred njom je stajao redak klijent koji nije imao pojma . koje
ona. Uopšte.
Bilo je to prilično… intrigantno.
Privlačnost njenog ureda počivala je na njenom društvenom položaju – na
pravu koje je stekla rođenjem u porodici jednog plemida i brakom sa drugim. Nije
škodilo ni njeno ogromno nasledstvo, ali zahvaljujudi rođenju smatrali su je
ekscentričnom što se upustila u vođenje posla umesto da je proteraju iz visokog
društva.
Premda, poštena da bude, bilo je onih koji su smatrali da sramoti svoje ime.
Ali čak i oni bili su svesni da je njen otac bio markiz, a njen pokojni muž vikont.
Gospodin Riv je izgleda verovao da je ona guvernanta.

18
 Judžinija se užasnula kad je shvatila da on u njoj izaziva nervozu. To je bilo
smešno. Bio je samo još jedan klijent koga je trebalo utešiti ili zgaziti u zavisnosti
od prirode njegove pritužbe. A njega je, s obzirom da je otpustio Peneiopi, trebalo
zgaziti.
Bide učtiva ali odlučna, kao i uvek. Nije on ni izdaleka prvi roditelj kome je
odbila da dodeli guvernantu, a svakako nede biti ni poslednji.
Sela je i klimnula glavom. „Da li biste, molim vas, seli?“
Spustio se u stolicu preko puta nje. „Pretpostavljam da ste čuli kako sam
morao da otpustim gospođicu Lamli. Potreban mi je neko drugi.“
„Smem li da upitam za prirodu vašeg nezadovoljstva?“
„Ne vidim razlog da zalazim u pojedinosti“, odgovorio je gospodin Riv
dobujudi prstima po stolici. „Ona je prijatna žena, ali prosto ne odgovara.“
„Gospođica Lamli nije čaša mleka koju možete da vratite zato što se
ukiselilo“, izjavila je Judžinija.
„Kiseljenje je prava reč za nju. Dozvolite da razjasnim da ne krivim vas. Niti
nju, kad smo ved kod toga. Krivica za ukiseljenu prirodu gospođice Lamli mora se
pripisati njenim roditeljima.“
Otkada su profesori sa Oksforda imali promukli glas koji je terao ženu da
pomisli… premda Judžinija nije na to mislila, nije. Ipak, njeni učitelji imali su
negovan, uglađen izgovor. Glas gospodina Riva bio je grub. „Možete li biti malo
precizniji u pogledu nedostataka koje ste primetili kod gospođice Lamli?“
„Nema snagu volje ni pamet da se nosi sa mojim bratom i sestrom.“ Preko
lica mu je preleteo nagoveštaj nestrpljenja. „Mogao bih da joj pregledam kroz
prste kad bi je Otis i Lizi voleli, ali nisu je zavoleii. Verovatno mi možete dati drugu
guvernantu. Kažu mi da za vas rade najbolje.“
„Da, tako je“, rekla je Judžinija. „Ali moje pravilo je da ne preraspoređujem
svoje guvernante. Imajudi u vidu da niste bili zadovoljni gospođicom Lamli,
guvernantu slobodno potražite na drugom mestu. Mogu vas uputiti na nekoliko
veoma uglednih ureda.“
Svaki drugi klijent uspaničio bi se na ovu izjavu, ali Judžinija je počinjala da
stiče utisak da panika nije bila deo arsenala gospodina Riva.
„Više bih voleo da mi vi date drugu guvernantu.“ Usne je izvio u osmeh koji…
koji…
Judžinija se načas borila sa činjenicom da je njegov osmeh naterao njeno srce
u trk. „Gospodine Rive, oprostite mi, ali čini se da ne razumete prirodu Ureda
gospođe Snou.“ Zvučala je kao pompezna budala, ali šta je drugo mogla? Činilo se
da on ne zna ništa ni o njoj, ni o njenom uredu.

19
 „Podozrevam da ste u pravu.“ Nagoveštaj smeha u njegovim očima izuzetno
ju je iritirao, ali za nju svakako nije bilo neobično da sretne gospodina koji je
potcenjuje.
„Moje guvernante izuzetno su obrazovane i veoma tražene“, izjavila je
Judžinija. „Njima se u najboljim kudama pripisuje veliki značaj. Dešavalo se da
roditelji kriju decu na selu i pretvaraju se da ona ne postoje ukoliko bi se desilo da
ja ne mogu da im pronađem guvernantu.“ Zastala je da bi naglasila svoje reči. „Ne
mogu da vam ponudim drugu guvernantu.“
Gospodin Riv nije ni trepnuo. „Mora da možete da pronađete makar jednu?
Nismo imali prilike da se upoznamo pre nego što ste mi poslali cmizdravicu – hodu
da kažem, gospođicu Lamli, ali…“
Judžinija ga je presekla: „Cmizdravim?“
Deci se gospođica Lamli nije dopala“, izgovorio je pokajnički.
„Cmizdravica je izuzetno neučtiv naziv“, brecnula se Judžinija.
„Sasvim sam siguran da joj se nikad nisu tako obratili.“ Činilo se da smatra da
je to dovoljno. „Ali, kao što sam rekao“, nastavio je, „s obzirom na to da vi i ja
nismo imali prilike da se upoznamo pre nego što ste gospođicu Lamli poslali u
moju kudu, došao sam u London da se postaram da nova guvernanta može da se
nosi sa izazovom koji je pred njom. Iskren da budem, potreban mi je hibrid
krotitelja lavova i mađioničara.“
„Čak i da zanemarimo nemogudnost ispunjenja vašeg zahteva, čini se da
mislite kako du pristati da vam poverim još jednu guvernantu“, suprotstavila mu
se Judžinija. „Moradete na drugom mestu da potražite krotitelja lavova.“
Umesto odgovora, uputio joj je još jedan vragolast osmeh. Onaj koji bi ženu
iako mogao naterati da mu udovolji ma šta da od nje traži. „Mogu li najpre da vam
kažem kakva su deca?“
Judžinija je na trenutak u neverici pomislila na ženu koja ga je ostavila pred
oltarom. Mora da je bila čedna kao ledenica kad je stigla do oltara, a da nije
podlegla tom osmehu. Ali svakako nije bilo sumnje da je njegova verenica uspela
da ga drži na odstojanju.
Ovaj muškarac nikad ne bi dozvolio ženi da ode nakon što bi vodio ljubav sa
njom. U to je Judžinija bila sigurna.
Tiho je udahnula. Šta ju je, zaboga, danas spopalo? Mora da je to reakcija na
dugi boravak u zatvorenom prostoru u poslednjih nekoliko sedmica. Potreban joj
je svež vazduh.
„Lizi ima devet godina“, govorio je gospodin Riv. „Opisao bih je kao
preterano teatralnu i neprirodno morbidnu.“

20
 „Kako se njena morbidnost ispoljava?“ upitala je Judžinija.
„Nosi crni veo, za početak“, odgovorio je gospodin Riv.
Čak i nakon što je godinama slušala o dečjoj ekscentričnosti, ovo je i za nju
bila novina.
„Mislim da samo udovice nose veo u znak žalosti“, nastavio je gospodin Riv,
„ali isto tako, vedina devetogodišnje dece ne tera guvernante da izgube svest
seciranjem zeca na stolu u dečjoj sobi.“
„Seciranjem – u smislu sečenjem na komade?“
„Upravo tako. Premda mislim da je gospođicu Lamli mnogo više uznemirio
Lizin pokušaj da prizove duh zeca“, dodao je gospodin Riv kao da to nije ništa
neobično.
„Razumem“, rekla je Judžinija. „Smem li pretpostaviti da prizivanje duha nije
bilo uspešno?“
Iznenadni osmeh gospodina Riva rasplamsao je vreli žar u njenom stomaku.
„Nije se pojavio fantomski zec, ako to pitate. Lizin brat Otis ima osam godina, i
mnogo je običniji. On de u jesen na Iton, ali, pošto nijedno od njih nije dosad imalo
nikakvo obrazovanje, on prvi mora da nadoknadi propušteno.“
Judžinija je razmišljala o sablasnim zečevima, ali je naglo ponovo njemu
posvetila pažnju. „Nemaju nikakvo obrazovanje?“
Zaboga? Zar su ih podizali vukovi? Gospodin Riv je u prvom pismu samo
naveo da mu je potrebna guvernanta, ne da mu je potreban čudotvorac.
„Nemaju nikakvo formalno obrazovanje“, ispravio se. „Oboje znaju da čitaju.
Čini se da Otisu matematika ide sasvim dobro. Pre nekoliko dana je u štalama
otvorio knjigu za vođenje opklada i ponudio je sasvim realne kvote.“
„Kakve opklade su u pitanju?“
„Na pitanju koji konj de proizvesti najviše balege zaradio je po pola penija od
svakog štalskog momka.“
Gospodin nikad nije spominjao izmet pred jednom damom, ali, naravno,
gospodin Riv nju nije smatrao damom.
„Dok se nije otkrilo da je Otis svog odabranog ata usred nodi počastio šakama
punim šargarepe. Opklade su poništene“, dodao je gospodin Riv.
„Moj teča je pripadnik Rečne policije“, rekla je Judžinija. „Mogu udesiti da
veoma strogo porazgovara sa Otisom. Da li je neko obavestio vašeg brata da
gospodin nikada ne uzima novac od štalskih momaka, ma koliko da je zanimljiva
opklada?“

21
 „To je veoma dobar savet“, složio se gospodin Riv. „Možda bi trebalo da vam
objasnim da je naša majka poslednju deceniju života provela u putujudoj
pozorišnoj trupi.
O, zaboga.
Znala je – svi u visokom društvu su znali – da je gospodin Riv bio nezakoniti
sin jednog erla. Ali se podatak da je njegova majka bila glumica krio.
Kad svet sazna za njegovu majku, gospodin Riv više nede primiti ni jedan
jedini poziv. Očigledno je da on za to nije mario – što je objašnjavalo zašto ga ona
nikad nije srela i zašto on po svemu sudedi nije čuo tračeve o udovici koja je
otvorila ured za guvernante.
Zapravo, sklonija je bila pomisliti da je Riv toliko nadmen da ne mari za to šta
društvo misli o njemu.
Ne, nadmen podrazumeva da ima preuveličan osedaj za sopstvene
sposobnosti. Judžinija je imala snažan osedaj da je on sebe sa drugima poredio bez
ikakvog preterivanja.
„Podučavaju li vaše guvernante samo decu bogatih i uglednih?“ upitao je.
Njegov glas naterao je njene nerve da buknu primitivnom reakcijom, kao da je zec
koga je lisica saterala u došak.
Nije ona bila zec.
Uputila mu je svoj najledeniji pogled. „Nipošto. Moje guvernante možete da
pronađete u više nego jednom osobenom domadinstvu; o petoro dece vojvode od
Klarensa, u Buši parku, staraju se tri moje guvernante.“
U očima mu je zasjalo veselje, i nestalo je njegovog pretedeg stava. „Moja
kuda je daleko pristojnija od Klarensove. Ja nemam svoju ljupku Doroteu.“
Njeno srce je preskočilo otkucaj na njegovo lenjo, zavodljivo spominjanje
ljubavnice kraljevskog vojvode.
„Očekujete li sažaljenje zbog nedostataka vašeg doma?“ Bio je to veoma slab
odgovor, ali je to bilo sve čega se mogla dosetiti.
Vord ne bi trebalo da zadirkuje uglednu bivšu guvernantu, ali gospođa Snou
bila je neodoljiva. Ta božur-ružičasta boja na njenim obrazima bila je nešto
najlepše što je video u poslednjih nekoliko nedelja.
A i bila je udovica. Nikad nije flertovao sa udatim ženama, niti sa služavkama
u svom domadinstvu, ali ona nije bila njegova služavka, ma koliko da joj je platio
plačljive usluge cmizdravice.
„Pretpostavljam da nije trebalo da spominjem kako nemam draganu“, rekao
je. Mirisala je na nešto slatko i neuhvatljivo… poput kupina. Sidušnih bobica koje
su mirisale slatko, ali su bile opore na jeziku.

22
 „Gospoda nikad ne oplakuje samodu. Niti, ako smem da dodam, spominje
izmet u društvu dama.“
Glasno se zasmejao. Zaista je bila opora. „Vidim šta mislite, gospođo Snou.
Mislite da je meni potrebna guvernanta.“
„Za vas je suviše kasno“, izgovorila je oštro. „A što je još važnije, plašim se da
je kasno i za vašeg brata i sestru. Kako je mogude da vaš brat počne da pohađa
Iton ako dosad nije imao nikakvo formalno obrazovanje?“
„Otis de za veoma kratko vreme naučiti sve što se od njega očekuje“,
odvratio je Vord. „Oba deteta su izvanredno inteligentna.“ Nakon krade pauze
nevoljno je dodao: „Premda ne poznajem nijedno drugo dete tog uzrasta.“
Nasmešila mu se – po prvi put?
Kad se smešila, čitavo lice joj se menjalo.
Svaka prokleta kost u Vordovom telu – uključujudi i onu najintimniju –
buknula je vrelinom. Gospođa Snou imala je oči, nos, bradu… sve uobičajene crte
lica kao i svaka druga žena što ima. Ali taj osmeh je njeno lice pretvorio u najlepše
koje je ikad video.
Možda njene crte lica nisu bile obične.
Crvene usne. Porcelanska koža. Kosa boje jesenjeg lišda u plamenu. Govorila
je nešto, i trebalo bi da je sluša, ali on je… Šta je on to, dođavola, radio?
Ključao je od požude za guvernantom, doduše bivšom? Je li poludeo!? Barem
je bila udovica; zaista bi se sam sebi zgadio da je uhvatio sebe da oseda požudu
prema udatoj ženi.
Nikad nije osedao ovo ludilo kad je bio sa Mijom…
S olakšanjem se uhvatio ove pomisli.
Sve je ovo imalo veze sa njegovom nekadašnjom verenicom. Odbila gaje.
Ovaj ekstremni nalet požude bio je posledica tog neprijatnog iznenađenja.
Objašnjavao je ovaj uporni ritam njegovog srca koji mu se spuštao telom sve
do…
Imalo je to smisla.
Manje ili više.
Oduvek je uživao u odlasku u postelju sa ženama, i očigledno su meseci
uzdržavanja od ovog zadovoljstva, dok je bio veren sa Mijom, ostavili traga na
njemu. Potrebna mu je ljubavnica.
Ili bi možda mogao da zakaže termin kod neke vedre prostitutke. Žene koja
od njega nije očekivala ništa osim gvineja i koju bi iznenadilo zadovoljstvo.
Uz napor je naterao sebe da se posveti razgovoru koji su vodili.

23
 „Gospođica Lamli je sposobna da ih oboje nauči svemu onom što je potrebno
da znaju“, govorila je gospođa Snou. „Ona je izvanredan učitelj latinskog, istorije i
etikecije – i ume izvanredno da ih poduči suštinskim veštinama: kako da upravljaju
domadinstvom, igraju tenis i ispeku kolač.“
„Da ispeku kolač!“, ponovio je Vord. „Zašto bi ih, zaboga, neko učio toj
konkretnoj veštini?“
Judžinija je posmatrala kako se na njegovom licu pojavljuje leden izraz
uvređenog plemida. Suzan je bila u pravu: imao je izuzetno naglašeno držanje
jednog erla.
„Uveravam vas“, izjavio je, „da moji brat i sestra nemaju potrebe za
kulinarskim veštinama. Ja sam kao dete imao čitav niz guvernanti, ali nijedna nije
ulazila u kuhinju.“
„Sva deca o kojoj se staraju guvernante gospođe Snou uče kako da ispeku
patišpanj“, objasnila je Judžinija. „Pečenje kolača zahteva koncentraciju i
preciznost, a i može dovesti do ozbiljne povrede. Deca u tome uživaju.“
Zajedljivo joj se osmehnuo. „Noževi. Vatra. Pretpostavljam da bih i sam bio
oduševljen.“
„Rekla.bih da ste bili veoma nevaljalo dete“, primetila je Judžinija.
„Rđav je bila reč koju su najčešde koristili“, rekao je. Taj žar u njegovim očima
trebalo bi zakonom zabraniti. Osedala je kako joj se telom spušta drhtavica, blagi
trzaj, sve do nožnih prstiju.
Povremeno bi krajičkom oka primetila nekog gospodina kako skrede za ugao
ispred nje, i nešto u držanju njegovih ramena ili sjaju njegove kose nateralo bi je
da se seti uzbuđenja koje je osetila kad je prvi put videla svog muža.
Nije ovde bilo sjaja kose. Gospodin Riv je na glavi imao mnoštvo smeđih lokni
koje se očigledno nije trudio da obuzda. Verovatno nije imao sobara.
Svakako nije imao sobara, ispravila se pogledavši njegovu kravatu vezanu u
čvor. Ne u gospodski čvor, ved čvor kakav deca uče da vezuju.
„Kolači gospođe Snou postali su jedna vrsta tajne šifre“, izrekla je žurno.
„Odličan način da se Lizi i Otis uklope sa školskim drugarima.“
Gospodin Riv je slegnuo ramenima. „Ne pokazuju da mare za svoje manire i,
zapravo, često se desi da ostanu zapanjeni kad ih neko ukori. Sumnjam da de se
sposobnost da ispeku patišpanj pokazati kao magični talisman.“
„Društvene veze zasnivaju se na zajedničkim iskustvima“, odvratila je
Judžinija. „U normalnom toku događaja, vedina dece nikad više u životu nede
dotadi posuđe koje se koristi za pripremu hrane, ali se nadamo da de više

24
poštovati one koji rade u kuhinji. Ono što želim da kažem, gospodine Rive, jeste
da bi trebalo da pozovete gospođicu Lamli da se vrati, ako bi ona na to pristala.“
Namrštio se.
„Dvadeset porodica čeka guvernantu“, dodala je, „i mislim da demo se oboje
složiti da vas pritiska velika nužda.“
„Gospođica Lamli ne može da se nosi sa situacijom.“
„Guvernante zamenjujem samo u posebnim okolnostima“, rekla je Judžinija.
A u odgovor na njegovu podignutu obrvu dodala je: „Na primer, jedna guvernanta
je, kad je imala slobodan dan, prisustvovala veoma primamljivoj propovedi i
nakon toga se odrekla plesa i časova francuskog jezika. Nju sam prebacila u
kvekersko domadinstvo.“
„Ne bih imao ništa protiv nje“, kazao je gospodin Riv. „Lizi i Otisa trebalo bi
podsetiti na deset božjih zapovesti, naročito na onu koja zahteva da poštuju
starijeg polubrata.“
„Koja ne postoji“, istakla je Judžinija. „Hodu redi da niko ne može odbiti
guvernantu gospode Snou samo zato što mu se ona ne dopada. Dopadanje ovde
nije važno.“
„Sa nje padaju suze kao buve sa psa“ rekao je gospodin Riv ravnim glasom.
Judžinija je skupila oči. „Nijedna od mojih guvernanti ne bi trebalo da se
poredi sa psom ni pod kakvim okolnostima. Niti sa buvama.“
„Moji brat i sestra nedavno su ostali bez majke.“ Uputio je Judžiniji tugaljiv
pogled koji je ni na trenutak nije prevario. Suzan je bila u pravu: navikao je da je
sve uvek kako on želi i ne bira sredstva da to i ostvari. „Uplakana guvernanta –
koja gubi svest čim se malo uznemiri – jeste, najblaže rečeno, smetnja.“
Judžinija je osetila blagi nalet strepnje. „Znam da gospođica Lamli pati od
živaca, ali nikad ne bih pomislila da de se njen nemir ispoljiti u vidu nepresušne
reke suza.“
„Verujte mi na reč. Nije ona dobar primer za Lizi. Moja sestra ionako previše
razmišlja o smrti.“
„Nije pošteno zameriti gospođici Lamli što se onesvestila kad je ugledala
rasporenog zeca. Sva je prilika da je to veoma strašan prizor.“
Slegnuo je ramenima. „Svi ostali uspeli su da ostanu na nogama.“
Gospodin Riv je sad poprimio prkosno držanje, kao da je očekivao da
Judžinija osudi njegovu sestricu, ali ona nije mogla da sakrije osmeh. „Lizi mi zvuči
kao veoma neobično i zanimljivo dete, pomalo kao prirodnjak.“
Umalo nije priznala svoje detinje zanimanje za matematiku, ali se suzdržala.

25
 „Moja sestra razvila je veoma zanimljivu teoriju o razvoju kostiju i cirkulaciji
krvi. Gotovo sam potpuno siguran da greši, ali to nije važno.“
„Volela bih da mogu…“ zaustila je Judžinija, ali ju je on prekinuo.
Gospodin Riv je očigledno shvatio da se sprema da ga poslednji put odbije.
Izraz lica mu se izmenio, nestalo je raspoloženja, usta je stisnuo u tanku liniju.
Nagnuo se prema njoj i pogledao je u oči.
„Deca nemaju porodicu sa očeve strane, a majka njihove majke želi da
preuzme starateljstvo nad Lizi i Otisom. S obzirom na moje nezakonito rođenje,
ona ima veoma dobre izglede da ga i dobije.“
„O, bože“, prozborila je Judžinija.
„Pokušala je da skine Lizi veo s lica silom, a ja sam sestru pronašao tek
nekoliko sati kasnije skrivenu na tavanu. Otis ima kudnog ljubimca, Džarvisa, za
kog je neopisivo vezan, a njegova baka zahtevala je da ga se on otarasi.“
Judžinija se namrštila. „Pas ili mačka mogu da budu odlično društvo detetu u
žalosti. Ako želite, mogu da…“
Iznova ju je prekinuo: „Džarvis je pacov.“
„Pacov“, ponovila je Judžinija tiho. Užasavala se glodara nakon što kao dete
umalo nije umrla od groznice pacovskog ujeda.
„Ako Džarvisa izbace u štale, Otis de podi za njim“, nastavio je gospodin Riv.
„Nemam roditeljskog iskustva, ali verujem da uzeti Lizi veo silom nije bila dobra
zamisao.“
Judžinija je klimnula glavom.
„Njihova baka je jedna džandrljiva žena, gospođo Snou, koja je ved izrazila
uverenje da bi decu šibom trebalo dovesti u red. Teško da je važno da li to ona
zaista misli ili ne: ona nije odgovarajudi staratelj za decu što su u nekoliko godina
izgubila i oca i majku.
„Vaši argumenti su veoma uverljivi“, rekla je Judžinija i dodala: „Nijedna od
mojih guvernanti ne primenjuje telesnu kaznu ni pod kakvim uslovima.“
„Potrebna mi je guvernanta“, izjavio je, uznemiravajude prodorno je
netremice gledajudi u oči. „Kad ste potpisali ugovor kojim ste mi dodelili
gospođicu Lamli, obedali ste mi to. Žena što ne prestaje da li je suze teško da
može ubediti Dom lordova da je moja kuda primereno mesto za podizanje Lizi i
Otisa. Potrebna mi je guvernanta koja ima kičmu, i koja može da se suprotstavi
njihovoj baki za vreme njenih poseta.“
Bio je u pravu.
„Verovala sam da de vam Peneiopi Lamli odgovarati zato što je topla i zato
što je izvanredan primer poželjnog ponašanja“, objasnila je Judžinija. „Vidim da

26
ona pod datim okolnostima nije bila idealno rešenje. Pronadi du vam zamenu.“
Oklevala je. „Postoji li još nešto što bi trebalo da znam o deci? Imaju osam i devet
godina, jesam li u pravu?“
„Da.“
„Možda biste mogli da mi kažete više o tom velu?“
„Od crne je čipke i pada Lizi do ramena. Skida ga samo kad jede i kad secira.“
Judžinija je osetila iznenadni grč bola setivši se kako je ona kao devojčica
patila za majkom. „Mora da joj očajnički nedostaje majka“, izrekla je nežno. „Čini
se“, odgovorio je gospodin Riv.
Bio je to neobičan odgovor, ali Judžinija nije imala vremena da istražuje šta je
time mislio; iznenada ju je zagolicala svest da je vojvotkinja od Vilijersa verovatno
stigla za zakazani termin. A vojvotkinju niko ne pušta da čeka.
„Učinidu sve što je u mojoj modi da vam pronađem novu guvernantu“,
uverila ga je pružajudi mu ruku. „Najkasnije za tri dana.“
Žustro ju je stegao. „Zahvalan sam vam, gospođo Snou. Vratidu se u
ponedeljak.“

27
 Četvrto poglavlje

Rano veče, dva dana kasnije

Judžinija je zurila u predlog reklame za ured koji je Suzan spustila na njen sto.
URED GOSPOĐE SNOU… KRALJEVSKOM POTVRDOM O NAIMENOVANJU pisalo je
na vrhu kidenim slovima.
Ispod ovih redi umetnik je nacrtao njen profil – sa oreolom cvetnih ukrasa.
Nije slika bila jako loša, ali njena služavka ne bi nikad prepoznala tu čvrsto
zategnutu punđu. Judžinija je lako dotakla kosu, čisto da se uveri da se njeni
raspušteni uvojci nisu pretvorili u mnoštvo pipaka, kao da se Meduza pretvorila u
guvernantu.
„Lediš magazin traži odobrenje“, kazala je Suzan. „I stigla je popodnevna
pošta.“
Stavila ju je na jutarnju poštu, koju još nije ni pogledala.
U dnu reklame, ispod Judžinijinog portreta, ushidena majka podizala je ruke
prema nebu. O, KAKVO BLAŽENSTVO! MOJA MILA DERKA VERILA SE SA LORDOM!
„Da li bi ta žena trebalo da predstavlja gospođu Gifton Džajls?“ upitala je
Judžinija. „Jer mislim da nede biti oduševljena da vidi svoj lik u štampi.“
„Nipošto! Ta dama predstavlja sve tvoje majke.“
„Barem one čije su se derke udale za lordove“, ispravila ju je Judžinija. „Zar
nede to podstadi nerealna očekivanja?“
„Samo prošle sezone devojke za čije vaspitanje smo mi odgovorni postale su
nova ledi Bartolomju, ledi Festers i ledi Motrouz. Svi znaju da naše guvernante
devojku pripremaju bolje od bilo koga drugog.“
Judžinija je odgurnula reklamu preko stola. „Pretpostavljam da je dobra.“
Mrsko joj je bilo što se koristi njena slika, ali istina je bila da je njen položaj
udovice jednog lorda bio temelj uspeha ureda.
Srce joj je, bez upozorenja, poskočilo. Kako je mogude da je udovica? Čak i
nakon sedam godina to joj se još činilo nemogude. Bila je uverena da de se Endru
svakog časa pojaviti na vratima…
„Dženeviv Bel pristala je da ode kod vojvotkinje od Vilijersa, premda de
morati da čekaju mesec dana jer je ona u Batu sa ostarelom tetkom“, rekla je
Suzan prekidajudi tok Judžinijih misli. „Alitija Midž pridružide se gospodinu Rivu u

28
Oksfordu, ali samo ako pristane da joj plada bonus za premeštaj svakog meseca do
početka jesenjeg semestra i odlaska njegovog brata za Iton.“
„Odlično“, kazala je Judžinija ponovo se vrativši u sadašnjost.
„Posladu poštom poruku gospodinu Rivu u kojoj du ga zamoliti da nas poseti
što pre može“, rekla je Suzan. „Ili bi možda želela da mu pošaljem glasnika?“
„Pošalji mu pismo“, odvratila je Judžinija. „Naplati mu poštarinu.“
Izuzetna privlačnost koju je osedala prema gospodinu Rivu mora da je bila
posledica iscrpljenosti. Čovek je samo ušao u prostoriju, sa iskrom u oku, a njoj se
malo zavrtelo u glavi.
Prirodno je bilo što se osedala malo nestabilno na pomisao da de se ponovo
videti s njim. Bide smirena, hladna i ponašade se profesionalno.
„Dobro“, kazala je Suzan. „Vreme je za šeri.“ Zaputila se na drugu stranu
prostorije. U poslednjih nekoliko godina njih dve stekle su naviku da na kraju dana
popiju po čašu vina.
Nije uvek bilo lako odlučiti koju guvernantu da pošalju u koju kudu i nije bilo
lako nositi se sa pismima i molbama što su te guvernante slale nedelju dana
kasnije, tražedi savet. Svaka od njih umela je da se nosi s povremenim mokrenjem
u postelju, ali šta da rade sa dečakom koji mokri po zidovima, na primer?
Ured gospođe Snou – drugim rečima Suzan i Judžinija – morao je da ih
posavetuje. (U tom slučaju morale su da popiju po dve čaše serija da bi odlučile da
je potrebno žrtvovati jedan zid dečje sobe dok podmidivanjem ne nateraju dečaka
da koristi nokšir.)
„Razmišljala sam“, progovorila je Suzan kad su sele ispred otvorenog
francuskog prozora koji je gledao na baštu, „kako je neobično što smo nas dve
tako dobre prijateljice.“
„Meni to ni najmanje nije neobično“, odgovorila je Judžinija.
„Moj otac bio je gospodin, ali ti – ti pripadaš plemstvu.“
Judžinija je slegnula ramenima. „Zaboravljaš da je moj otac lord Strejndž2, ili
je to barem bio dok nije proizveden u markiza od Bradama. Svakako je opravdao
onu prvu titulu.“
„Pa, ti i ja jesmo prijateljice, a to nam daje pravo da jedna drugoj kažemo
neprijatnu istinu, jer prijateljice to rade.“
„Ne zanima me“, odvratila je Judžinija smesta. I nije želela da je čuje. Svi su
joj neprestano ponavljali isto. Sva je prilika da je i Suzan prešla u tabor
neprijatelja.
Svi su od nje želeli da zaboravi muža, da zaboravi Endrua.

2
Engl. Strange – neobično, čudno. (Prim. prev.)

29
 „Moraš da ga pustiš“, rekla joj je madeha Harijet, kad je poslednji put bila u
Londonu, kao da Endru čuči iza ugla, a Judžinija može da ga pošalje na odmor u
toplije krajeve.
„Nemoj pričati uzalud“, dodala je Judžinija. „Znam šta deš da kažeš. Moj otac
i madeha ved šest godina upoznaju me sa raznim muškarcima. Ponekad mislim da
Harijet njihovu kudu u Londonu otvara samo iz jednog razloga: da me predstavi
novom jatu potencijalnih muževa.“
„Ima dobru nameru. Nije valjda da želiš da do kraja života budeš sama?“
Suzan je pijuckala šeri. „Da li je ovo boca koju nam je poslala gospođa Selfridž?
Divan je ovaj ukus jabuke.“
„Vrlo verovatno“, izgovorila je Judžinija nezainteresovano. Zadovoljni klijenti
uvek su im slali znake pažnje i zahvalnosti. „Uživam u tome da živim sama.“
„Usamljena si.“
„Zapravo i nisam.“
Suzan ju je pogledala skupljenim očima. „Nemoj pokušavati da mi kažeš da
imaš ljubavnika za kog ja ne znam, jer sasvim slučajno znam da u ovoj kancelariji
provodiš svaki trenutak kad nisi u postelji.“
„Možda imam društvo u postelji“, rekla je Judžinija odvažno. Vino joj je
udarilo u glavu i osedala se prijatno opijeno.
Suzan je frknula. „Nedu te čak udostojiti odgovora. Ove sezone bila si na
svega dva ili tri događaja.“
„Svi sa kojima plešem žale mi se na svoju decu“, priznala je Judžinija. „Jedini
simpatičan muškarac bio je vojvoda od Vilijersa, koji ima godina koliko i moj otac,
da ne spominjemo da je sredno oženjen.“
„Njegova milost je izuzetno dopadljiva“, složila se Suzan. „Svaki put kad
plešem sa njim, skoro da se pretvorim u lokvu na podu balske dvorane.“
„Kad malo razmislim“, nastavila je Judžinija, „Vilijersu mora da je milo što se
Sali zaljubila u vikara. Žalio se da su mu derke toliko razmažene da im je potrebno
da na letedoj svinji stignu do štala da bi izvele ponije na jahanje.“
„Budalaštine“, odvratila je Suzan. „Njegova milost pretvara se da je ciničan i
ne može da natera sebe da kaže koliko je silno zahvalan Sali. Volela bih kad bih
upoznala muškarca kao što je Vilijers, ali dvadeset godina mlađeg.“
„Pronađi nekog veselijeg“, predložila joj je Judžinija. „Endru me je
zasmejavao, ali ne mogu da zamislim Vilijersa kako svojoj ženi priča nepristojne
viceve. Možeš li ti?“
„Nikako. Ali koga briga ako bi je gledao onako kako Vilijers gleda svoju
vojvotkinju, kao da bi život dao za nju?“

30
 Judžinija je uzdahnula. „Endru je mene tako gledao.“ I dao je svoj život da
spase moj, dodala je u sebi.
„Žao mi je što je umro, Judžinija, ali zar zaista nameravaš da ostaneš sama do
kraja života u znak sedanja na zaljubljene poglede muža i njegovu veštinu da
ispriča nepristojnu šalu?“
„Dugo mi je vremena potrebno da prebolim Endruovu smrt.“ Svaka druga
udovica žalila je godinu dana, možda dve. Ali evo nje, sedam godina kasnije, i dalje
sanja pokojnog muža.
Izuzev prošle nodi, kad je imala nadasve nepristojan san o gospodinu Rivu,
što nije imalo nikakve veze ni sa čim, i nameravala je da taj san smesta zaboravi.
„Ti si odana“, rekla je Suzan. „Gospodin Snou imao je srede što se oženio
tobom. Ali da li bi želeo da čitavog života žališ za njim?“
„Ko to može da zna“, izgovorila je Judžinija bespomodno. „Ti to predstavljaš
tako lako, Suzan. Ti i Harijet, čak i tata. Mislila sam… kad je Endru poginuo, grozne
su mi misli padale na pamet.“
Suzan je promigoljila nožnim prstima. „Bilo bi izuzetno budalasto okončati
svoj život zbog ljubavi. Uvek sam mislila da je Julija smešna.“
„Ne slažem se. Bila je veoma mlada, a takva tuga je“, Judžinija se trudila da
govori trezveno, „poput oluje koja ti sve kida iz ruku: sve tvoje želje i snove,
odedu, nade, bududnost. Posle nje ti ništa ne ostaje.“
„Žao mi je što ti se to desilo“, rekla je Suzan.
„Ali oluja nije odnela tebe. Ti si ostala, nisi pala sa litice. I imala si više od
trinaest godina, koliko je imala Julija. Imaš još dobrih pedeset godina, ako ne i
više, da živiš.
„Pedeset“, ponovila je pogledavši značajno Judžiniju. „Sama.“
„Imaš godina koliko i ja, a srce nisi dala još nijednom, a kamoli dva puta!“
Suzan je okrenula glavu i susrela Judžinijin pogled. „Otkud ti znaš?“ Ne znači da
žena nikad nije bila zaljubljena ako se nije udala. Judžinija je to znala.
Zaboga, odrasla je u kudi na zlom glasu po zabavama na koje su dolazile
glumice najsumnjivijeg morala, kao i operske plesačice i kurtizane. Ove dame su –
da upotrebimo ovu reč u širem smislu – uvek bile zaljubljene u nekoga, a o braku
se retko razmišljalo.
„Vreme je da počneš da razmišljaš o drugom mužu“, izjavila je Suzan.
„Znaš li šta bi se desilo kad bih se ponovo udala?“ upitala ju je Judžinija
uzevši još jedan gudjaj serija. Pekao ju je spuštajudi joj se niz grlo.
„Dolazila bi na posao sa osmehom na licu i tamnim podočnjacima?“
„Suzan!“

31
 Suzan je slegnula ramenima – ni najmanje se nije postidela. .
„Čim se okrenem od oltara, moj muž de postati vlasnik ureda. Bide vlasnik
nasledstva koje mi je ostavila majka, miraza koji mi je otac dao, i Endruove
ostavštine. Posedovade kudu koju je Endru kupio za nas kad smo se uzeli.“
„Dobro, ali…“
„Nema ali. Žena nema zakonska prava na imovinu. Prokleta da sam ako sam
toliko radila da ovaj ured učinim najboljom agencijom za guvernante u čitavoj
Engleskoj samo da bih ga predala u ruke muškarcu kao igračku, da je proda ako
mu je tako volja.“ Judžinija je shvatila da je podigla glas, i da je bio ljutit.
Suzan je popila vino i spustila čašu. „Dobro.“
„Šta dobro?“
„Ne moraš ponovo da se udaš.“
„Moraš priznati da imam dobar razlog da se ne udajem.“
„Nipošto mi se ne dopada zamisao da muškarac upravlja uredom. Ali da li to
znači da deš doveka živeti sama? Da deš zauvek biti sama?“
„Pretpostavljam da ne pričaš o našem prijateljstvu“, izgovorila je Judžinija
suvo.
„Ne pričam.“
„Šta je sa tobom?“, upitala je Judžinija. „Ti nisi imala nijednog muža. Mnogi
bi želeli da se ožene tobom i nemoj mi redi da nemaš miraz. Ja te pladam, a radiš
sa mnom ved godinama. Mora da je tvoj miraz vedi od imanja mnogih muškaraca.“
Suzan je odmahnula glavom. „Nikad nisam srela nekoga ni približno nalik
vojvodi od Vilijersa, a čak i da jesam, suviše sam debela za trenutnu modu.“
„Nisi, predivna si i pravi muškarac uživao bi u svakoj tvojoj oblini.“ Njena
pomodnica samo je odmahnula rukom na ovu pomisao. „Dakle, ne želiš da se
udaš. Ali znaš šta to znači, zar ne?“
„Ne znam“, izrekla je Judžinija oprezno.
„Moraš uzeti ljubavnika“, rekla je Suzan. „Diskretno, da ne ukaljaš ugled
ureda. Ne možeš dalje ovako, Judžinija, da radiš dan i nod. Nije to život.“
„Zašto mene izdvajaš?“ pobunila se Judžinija. „I ti radiš jednako naporno kao
i ja, i nemoj mi redi da imaš muškarca u postelji, jer ti nikad nedu poverovati!“
„Ne mogu“, odvratila je Suzan i uzdahnula. „Vikareva derka i devičanstvo… te
dve prepreke vise mi kao kamen oko vrata, čak i kad bih želela da legnem sa
nekim naočitim muškarcem. Ali ti si slobodna, Judžinija.“
„Slobodna?“ Nikad nije razmišljala o tome na taj način.
„Nemaš muža, nemaš decu i reputacija ti je besprekorna. Možeš da udovoljiš
sebi.“

32
 „Pretpostavljam…“ počela je Judžinija.
„Ili to, ili sveni u sumornu ženu koja nikad sebi ne dozvoljava užitak“, rekla je
Suzan.
„Razmislidu“, odvratila je Judžinija iznenadivši samu sebe. Ali u duši je znala
da se nešto mora promeniti. Izvanredno zadovoljstvo predstavljao joj je izazov da
uspešno razradi Ured gospođe Snou.
Ali njena agencija postala je najbolja u čitavom Londonu.
Bio joj je potreban novi izazov.
A ipak je imala snažan osedaj da može udi u balsku dvoranu i odabrati
slobodnog muškarca koji joj je po volji. Gde je tu izazov?

33
 Peto poglavlje

Kasnije te nodi
Kuda Foksovih
Vitli, kraj Oksforda

Vord je spustio pero i zevnuo. Radio je čitav dan i polovinu nodi pripajajudi parnu
mašinu mašini za pravljenje hartije na kojoj je zaradio prvo bogatstvo.
Čuo je škripu iz dubine kude koja je stresala sa sebe vrelinu neuobičajenog
toplog prolednog dana.
Sasvim drugačija škripa naterala ga je da skoči prema vratima biblioteke.
„Jesi li krenula u kuhinju?“, upitao je mršavog belog duha koji je silazio niz
stepenice.
„Nisam“, odvratila je njegova sestra Lizi sa strpljivim držanjem nekoga ko
objašnjava očigledno. „Nisam na zadnjem stepeništu, zar ne?“
Vord je otvorio vrata još više i pomerio se u stranu.
Kao dete proveo je mnoge besane nodu lutajudi očevom palatom; činilo se da
njegovi brat i sestra dele istu ovu sklonost. Odlazili su u postelju u određeno
vreme i čvrsto spavali – neko vreme. Nije video Otisa, ali prethodne nodi njegov
brat proveo je nekoliko sati u biblioteci radedi na mišolovci koju je pravio.
„Došla sam da razgovaram sa tobom“, rekla je Lizi smireno, prolazedi pored
njega i ulazedi u biblioteku.
„Smem li redi koliko mi je milo što te vidim bez vela?“
Kad nije nosila veo, Lizi je obedavala da de izrasti u lepoticu kakva je bila
njihova majka, ledi Liset. Naravno, to nije nužno značilo da de njegova sestra biti
načisto luda. Kao njihova majka.
„Majka je uvek govorila da nije primereno spominjati komade odede koje
dama odabere, naročito ako su u izvesnu ruku originalni.“
„Ne bi ga nosila da ne želiš da privučeš pažnju“, odvratio je Vord pratedi je do
kauča.
„Nosim ga jer ne vidim razlog da svetu pokazujem svoje Hgc I monahinje se
tako osedaju.“
„Mislim da njihov veo ima neke veze s tim što se one smatraju Hristovim
nevestama.“

34
 „Veo je koristan“, bila je uporna Lizi. „Šta ako poželim da držim pčele, na
primer? Kako bilo, moram da razgovaram sa tobom o nečem važnom.“
„Da?“
„Odlučila sam da se moraš oženiti“, objavila je Lizi.
„Radije ne bih“, rekao joj je Vord. Rešio je da prema deci bude iskren, ili
barem da ne govori očigledne laži. Koliko se sedao, ledi Liset je izvanredno umela
da iskrivi istinu. Smatrao je da bi drugačiji uzor bio veoma koristan Otisu i Lizi.
„Otisu je potrebna majka.“
Nije Otis bio jedini kome bi godilo žensko prisustvo; Lizi je bila svega godinu
dana starija od brata. Pomislio je da spomene svoju madehu, ali šta ako njegova
sestra pomisli da on želi da ih ostavi na pragu svog oca?
Kao neželjene kučide.
Ne bi bilo tako.
Zato je kazao: „Mislim da ljudi ne bi trebalo da se venčavaju iz praktičnih
razloga.“
„A koji je nepraktičan razlog?“
„Ljubav.“
„Mogu to da razumem“, rekla je Lizi malo oklevajudi. „Lako je napraviti tu
grešku. Jedan od štalskih momaka kazao je Otisu da te je verenica šutnula u jajca.
To mora da nije bilo naročito prijatno.“
„Nije se to baš tako desilo“, odvratio je Vord i dodao: „Dame ne spominju
jajca.“
Lizi je slegnula ramenima. „Neumesno je pribegavati nasilju. Dobro je što se
nisi oženio njom.“
„Slažem se“, uzvratio je Vord pitajudi se da li bi bio loš primer detetu da
ustane i uzme gutljaj brendija direktno iz kristalne boce.
„Nadam se da de je uhvatiti grč u nozi“, rekla je Lizi. „Mogu da ti
pomognem.“
„Da izazoveš grč u nozi?“
„Ne, da ti pomognem da pronađeš ženu.“
„Zahvalan sam ti na tome“, izgovorio je Vord ozbiljno. „Međutim, ja sam se
nadao da demo se slagati i sami od sebe – uz pomod guvernante, razume se.“
„Kad bi imao ženu, uverio bi Otisa da nedeš umreti sam. Vidiš, samo si nam
još ti ostao. Nemamo druge porodice.“
Ponovo su se vratili na priču o smrti. Nekako su se uvek vradali na priču o
smrti; prošle nodi su nadugačko raspravljali o tome da li tigrovi žive u zasebnom
raju u kome im služe gazele za doručak, ili tigar u raju mora da posti.

35
 Lizi je izrazila mišljenje da to mesto ne bi bio raj ako tigrovima tamo nije
dozvoljeno da jedu. Bila je to veoma nezgodna materija u koju Vord nije imao
naročitog uvida. A ovo ga je tim više uznemiravalo jer je znao da ne misli ona
samo na raj za tigrove.
Ali sad mu je bilo mnogo jasnije šta joj je na umu.
„Nisam sam“, uveravao ju je. „Sedaš li se da sam ti rekao da imam madehu i
oca i drugu polubradu i polusestre? Upoznadu te s njima čim se vrate iz Švedske.
Naravno, imamo i baku.“
„Ne dopada mi se naša baka“, izgovorila je ravnim glasom.
„Moja porodica vratide se u London za tri meseca.“ Nije baš brojao dane.
„Zar nismo prošle nodi doneli pravilo da nedemo razgovarati o smrti najmanje
jednu sedmicu?“
„Ne smatram to pravilom“, kazala je Lizi. „Više predlogom.“
E to je bio problem, baš to. Bilo je nečega u krvi njegove porodice što je
pravila pretvaralo u puke predloge.
„Nadam se da du se sutra vratiti s novom guvernantom.“
„Plačljivica je bila dobrodušna“, rekla je Lizi, kao da razgovaraju o tek
preminulom poznaniku. „Ona je prosto bila sklona da previdi nešto krupno zarad
sitnice.“
Vordu se javilo uznemirujude uverenje da se svet okrenuo naglavce; pre nego
što je Lizi došla, uvek je razumeo sve gramatički ispravne rečenice na engleskom
jeziku. „Šta krupno?“ upitao je.
„Silno ju je uznemirilo Otisovo klađenje, umesto da to posmatra kao primer
genijalnosti, čak izvanredne snalažljivosti.“
„Gospođica Lamli smatrala je to moralnim prestupom.“
„To je sitnica. Mogla je da sagleda širu sliku i vidi da se Otis plaši i da zato
pokušava da nagomila novac pod madracem.“
Vord je dutao.
Pošto mu se instinkti nisu često obradali, trudio se da posluša one retke koji
to jesu činili. Pružio je ruku i zagrlio sestru. Na trenutak je bila ukočena, a zatim se
mršavim, čvornovatim telom naslonila na njega.
„Misliš li da bi mogla redi bratu da je moje bogatstvo, kad smo kod nečeg
krupnog, zaista veliko? I da sam ved izmenio testament i da dete ga vas dvoje u
potpunosti naslediti?“
Na prostoriju se spustila teška tišina dok je Lizi razmišljala o ovome.

36
 Nakon nekog vremena Vord je spustio pogled i otkrio da je zaspala. Tamne
trepavice počivale su na bledoj koži. Na trenutak se zagledao u nju, jer ju je retko
viđao bez onog njenog prokletog vela.
Obedavala je da de izrasti u veliku lepoticu. Sad je bila suviše mršava i lice joj
je bilo previše napeto, čak i u snu.
Srdžba je bila sasvim razumljiva reakcija na majku kakva je bila njihova,
grozna u svačijim očima.
Ali ta srdžba nije imala kuda da ode, pošto je majka bila mrtva.
Vord je podigao Lizi i odneo je na sprat u postelju.
Otis se uvukao u Lizin krevet. Vord ju je pažljivo spustio pored njega i
posmatrao kako se nameštaju na uskom krevetu kao da su čitavog života spavali u
istom krevetu.
Nije moglo biti mnogo mesta u karavanu putujude pozorišne trupe.
Navukao im je pokrivač do brade. Majka – prava majka – svako od njih bi
poljubila. Znao je da je to istina, jer je Roberta, čim se njegov otac oženio
njegovom madehom, počela da dolazi u njegovu sobu pred spavanje da ga poljubi.
Koliko se sedao, nije to voleo. Ili se barem tada tome protivio. Sagnuo se i
poljubio Otisa i Lizi.

37
 Šesto poglavlje

Ponedeljak, 20, april

Ured gospođe Snou

Vord je na Trg Kevendiš stigao dobrih pola sata ranije, samo da bi ga služavka
obavestila da de morati da sačeka, jer gospođa Snou ima mnogo posla.
Za deset minuta ved je počeo da se oseda kao divlja životinja zarobljena u
keramičarskoj radnji. Upravo je proveo pet sati zatvoren u kočiji; poslednje što je
želeo bilo je da sedi. Nemirno je koračao po prostoriji, činilo mu se da mu se
vretenasti zlatno-ružičasti nameštaj sve više približava, poput pasa što kevdu i
pokušavaju da ga uhvate za čizme.
Stegao je vilicu. Proklet da je ako ode odavde samo zato što je prostorija
tesna i zagušljiva. Ovaj osedaj prosto je bio odvratna posledica vremena koje je
proveo u najgorem zatvoru u Britaniji.
Poludeo bi kad bi morao da živi usred ovog damskog nereda. Dobar razlog da
se raduje što je njegova veridba ugušena u začetku. Đavolski je lakše bilo pronadi
novu guvernantu nego novu ženu.
Samo je morao da ubedi gospođu Snou da mu pošalje zamenu. Ali da
pronađe zamenu za verenicu? Koja je, uzgred, bila sredno udata za jednog
vojvodu?
Nije tako lako.
Ali važnije je bilo što mu je krah veridbe pokazao koliko malo razume žene.
Iskreno je verovao da se on i Mija vole. Osvrnuvši se, pomislio je da bi preciznije
bilo redi da je obmanjivao sebe. Nastavio je nesvesno da steže vilicu setivši se
meseci koje je proveo udvarajudi se Miji, trudedi se da je nežno privoli na
poljubac, nikada je neprimereno ne dodirujudi, suzbijajudi nestrpljenje da je učini
svojom.
Samo da bi ga jedan Mijin rođak bacio u zatvor nod pre venčanja. Pobegao je
dve sedmice kasnije, ali je njegova verenica ved bila udata za vojvodu od Pindara.
U koga je – ispostavilo se – Mija bila zaljubljena od detinjstva.
Ura za njegovu milost!
Vord je ubedio sebe da poveruje u sladunjavu budalaštinu o sedanjima koja
su gajili jedno prema drugom dok je Mija žudela za drugim.

38
 Kad se služavka iznova pojavila, Vord je ved zaključio isto što i sinod:
upotrebide svako raspoloživo oružje protiv bake ove dece – njegove bake – pre
nego što de se oženiti.
Ne, to nije istina. Da je želeo, mogao je da zapreti udovici iznošenjem u
javnost onoga što se desilo kad je kao dečak došao u posetu njenoj derki, ledi
Liset. Dom lordova uživao bi u pojedinostima Lisetinog ludila.
Ali odbijao je da to uradi. Luda ili ne, Liset mu je bila majka, i dugovao joj je
poštovanje.
Vord je ušao u kancelariju gospođe Snou nervozan poput gladnog tigra u
visokoj travi. Da je imao rep, šibao bi njime levo-desno.
Čekala ga je pored istih onih stolica na kojima su sedeli prilikom njegove
prethodne posete, a sunčevi zraci što su se probijali kroz prozore jasno su
ocrtavali njenu otmenu priliku. Sva ona njena crvenozlatna kosa bila je podignuta
navrh glave, očešljana u zaglađenu frizuru koja je prosto mamila muškarca da
počne da izvlači ukosnice iz nje i baca ih na pod.
Iznenada se osetio bolje. Popustila je napetost koju je osedao u leđima. Nije
ni čudo što je njena agencija bila najbolja; čovek je instinktivno osedao da bi ova
žena suzdržane energije i bistre pameti mogla da reši svaki problem.
Prišla mu je pružajudi mu ruku. „Dobar dan, gospodine Rive. Kako ste? Kako
su Lizi i Otis?“
„Preživeli smo poslednjih nekoliko dana, gospođo Snou. Smem li se nadati da
ste nam pronašli guvernantu?“
Gospođa Snou klimnula je glavom. „Verujem da jesam. Zove se Alitija Midž.
Veoma mi je teško da zamislim gospođicu Midž kako iz bilo kog razloga plače, i
jednako je važno napomenuti da je sasvim sposobna da pripremi Otisa za jesenji
semestar.“
Uzela je svežanj hartije sa stola i povela ga do stolice. „Molim vas da pažljivo
pročitate ugovor; rado du odgovoriti na sva vaša pitanja.“
Seo je, ali nije pročitao dokument. „Razlikuje li se od onoga koji se odnosio
na gospođicu Lamli?“
„Razlikuje se. Plata gospođice Midž znatno je viša od plate gospođice Lamli,
jer ona ne samo da ima mnogo iskustva ved de joj i biti potrebna sva njena veština
da u odgovarajudoj meri pripremi vašeg brata za polazak na Iton u septembru.“
„Pošteno“, rekao je Vord pogledavši prvih nekoliko strana.
„Ovaj ugovor takođe joj daje više slobodnog vremena nego što je to obično
slučaj sa guvernantama.“
„Ured ne napladuje višu naknadu?“ upitao je pogledavši poslednju stranicu.

39
 Gospođa Snou odmahnula je glavom. „Moja naknada uvek je ista bez obzira
na situaciju. Mi se ne bavimo samo pukim smeštanjem guvernante u porodicu –
mi joj pružamo podršku sve vreme njenog boravka u nekoj porodici. Nekima je
potrebno više pomodi nego drugima, pa se naposletku sve izjednači.“
„Pretpostavljam da to ima smisla.“
„Guvernanta nosi teret domadinstva i dece, pa prilagođavam njihove plate u
skladu sa mojim mišljenjem o složenosti domadinstva. Gospođici Lamli povereno
je staranje o dvoje krhke i mile siročadi kojima je bila potrebna toplina. Ona je
odlična osoba za takav zadatak.“
Gospođa Snou umela je da kaže nešto veoma neposredno, premda su joj oči
sijale potajnim veseljem. Vord je podozrevao da se ona ne bi onesvestila da je
prisustvovala prizivanju zečjeg duha, ved da bi prasnula u smeh.
„Lizi i Otis nisu ni mili ni krhki“, složio se. „Nemam primedaba na vašu
procenu da gospođica Midž zaslužuje posebne uslove.“
Nasmešila mu se. „Deca imaju srede što ste im staratelj.“
„Ne bih rekao da su dosad u životu imali srede“, odvratio je Vord sa
čvrstinom u glasu. „Tri meseca je prošlo od smrti naše majke do dolaska pozorišne
trupe pred moju kudu, kad su decu bukvalno istresli na moj prag. Do tog trenutka
nisam znao da postoje.“
Nije dodao da nije verovao kako je njegova majka volela svoju decu i da je
bila brižna prema njima.
Judžinija je mislila da su oči gospodina Riva smeđe, ali sad su potamnele do
boje tamnog dilibara.
Što je bilo potpuno nevažno.
„Smem li da pitam kako je vaša majka umrla?“
„Deca kažu da su joj obolela pluda i da je umrla za dva dana. Napisala je
poruku za mene, u kojoj mi nalaže da vodim brigu o njima, i poslala mi ju je sa
testamentom svog muža, u kom je pisalo to isto. I naložila je vođi pozorišne trupe
da ih ostavi kod mene kad trupa slededi put dođe u Oksford.“
Plamen besa buknuo je u Judžiniji, ali mane njegove majke teško da su bile
krivica gospodina Riva.
„Otac dece…“ Zastala je, pa pažljivo dodala: „Koliko sam razumela, i on je
preminuo. Jeste li ga poznavali?“
„Jesam.“ Lice mu je bilo kameno.
„Teško de biti Lizi i Otisu da uđu u društvo, zbog osobenih roditelja.“ Bilo je to
blago rečeno. Gospodin Riv je bio nezakoniti sin i činilo se da su i njegovi brat i
sestra bili u istom nepovoljnom položaju. On je bio dobrodošao svuda – ako je

40
želeo da nekuda ide, zahvaljujudi svom neizmernom bogatstvu i činjenici da je bio
sin erla.
Njegovi mlađi brat i sestra, međutim, nede biti te srede. Otisu de teško biti na
Itonu, a Lizi nije imala nikakve izglede da se dobro uda.
Gospodin Riv pročistio je grlo. „Kao što možda znate, vikont Darsi preminuo
je pre dve godine.“ Glas mu je bio sumoran. „On i moja majka bili su venčani.“
Judžinija je zinula u čudu.
Vikont Darsi?
Pokojni lord Darsi bio je na lošem glasu zbog toga što je u petnaestoj godini
pobegao od kude sa mnogo starijom ženom, derkom jednog vojvode. Nestali su
bez traga i niko ništa o njemu nije znao dok pre nekih godinu dana nije stigla vest
o njegovoj smrti.
Usledio je niz neprijatnih – premda intrigantnih – otkrida o zavodnici zbog
čijih draži je napustio dom. Njegova majka je, sva ogorčena, na tu ženu svalila
krivicu za njegovu smrt i nije se ustezala da podeli svoje mišljenje sa svima u
društvu.
„Lord Darsi! Vaša majka – to znači da je majka dece…“
Stegao je vilicu. „Bila je ona ledi Liset Ilis, kdi četvrtog vojvode od Gilnera. Za
razliku od mene, Lizi i Otis su zakonita deca, premda su rezultat braka sklopljenog
u Gretna Grinu, koji se ni na koji način ne može smatrati običnim.“
Pa.
Ovo sve menja.
Ili možda ne menja? Lizi i Otis bili su deca žene koja je bila na lošem glasu
zbog toga što joj je – nazovimo to pravim imenom – nedostajala neka daska.
Judžinija nije znala da je ledi Liset provela deset godina sa putujudom pozorišnom
trupom, ali u društvu se grozničavo raspravljalo o činjenici da je zavela maloletnog
dečaka.
Naposletku, imala je više od trideset godina, a lord Darsi upola manje.
Društvo je o tome pričalo mesecima.
„Žao mi je“, rekla je trenutak prekasno.
„Očigledno je da de identitet naše majke izadi u javnost kada deca budu
predstavljena društvu. Pretpostavljam da bi bilo previše nadati se da ta činjenica
nede izadi na videlo.“
„Zaprepašdena sam što niko nije prepoznao ledi Liset kad je nastupala.“
„Pitao sam decu za to. Prema njihovim rečima, ona je kosu obojila u crno i
uvek je nosila mnogo šminke na licu.“

41
 Judžinija je osetila budalastu potrebu da izbriše sumoran izraz sa njegovog
lica, ali od istine se nije moglo pobedi. Ledi Liset bila je intrigantna iz sasvim
pogrešnih razloga; niko ne bi želeo da se podiči srodstvom sa njom.
„Napustio sam nameštenje u Oksfordu nakon što su deca stigla“, izgovorio je
gospodin Riv bezizražajnim glasom. „Univerzitet ima veoma stroga moralna načela
i ved su morali da zažmure na nezakonitu vezu mojih roditelja. Kad bi popularna
štampa počela da moju majku prikazuje kao ženu poganu koliko i klozet, bila bi to
kap koja bi prelila čašu.“
„Nedu redi nikome“, odvratila je.
„Hvala vam, gospođo Snou. Žena koja ima veze kakve vi imate mogla bi da
raširi ovu priču a da ne mora nogom da kroči u Almakove klubove za javna
okupljanja. Ja, lično, nikad ih nisam posetio.“
Judžinija jeste.
Mnogo puta.
„Pretpostavljam da ved znate za balsku dvoranu; vi ste otmeni koliko i svaka
dama koju sam upoznao. Ne želim da budem snishodljiv“, nastavio je ukopavajudi
se sve dublje.
„Zahvalna sam vam na komplimentu“, rekla je Judžinija odlučivši da ga
prenese ocu – markizu. Umrede od smeha na pomisao da je ona otmena koliko i
prava dama.
Pročistila je grlo. „Vi ste verovatno o ovome ved razmišljali, ali tajni brak vaše
majke znači da je Otis zakoniti naslednik titule i poseda svog oca.“
Trenutni vikont – odnosno vikont koji de uskoro biti lišen te titule – bio je
stamen čovek paperjaste brade zbog koje je izgledao poput društvene koze.
Gospodin Riv je klimnuo glavom. „Sud pravde odredio je mene za staratelja
nakon što sam pokazao testament pokojnog lorda Darsija. Bivši vikont pristao je
da vodi računa o posedu dok Otis ne postane punoletan.“
„Ne želite da živite tamo?“
Gospodin Riv je odmahnuo glavom. „I sam imam veliki posed, a čini se da on
sasvim dobro upravlja imovinom. Moji ljudi držače na oku Otisov posed, naravno,
ali trenutni staratelj imovine zaista je blagonaklon čovek i stvarno se lepo brine o
kudi i zemlji. Ne dopada mi se pomisao da mu jednim udarcem oduzmem titulu,
zemlju i zanimanje.“
Judžinija je klimnula glavom.
„Pravi problem je što je baka dece po majci, vojvotkinja od Gilnera, podnela
Domu lordova zahtev za rešavanje privatnog pitanja kojim bi ona preuzela
starateljstvo nad decom i posedom.“

42
 „Zbog vašeg nezakonitog rođenja?“ upitala je Judžinija. Njena milost bila je
prava cepidlaka kad su u pitanju bila pravila visokog društva. Zapravo, bila je član
male grupe udovica koje su smatrale da bi Judžinija trebalo sasvim da izbegava
visoko društvo pošto je počela da se bavi trgovinom.
„Tačno tako. Za dve nedelje je ročište povodom njenog zahteva.“
„Njena milost je modna žena“, dodala je Judžinija oprezno.
Usne su mu se podigle u tužan osmeh. „Razmatrao sam mogudnost ženidbe
damom – bilo kakvom damom – bez odlaganja, ne bih li okajao greh svog
nezakonitog rođenja, ali ne mogu naterati sebe da to uradim.“
„Bilo bi teško udvarati se nekome pod ovim okolnostima“, složila se Judžinija
ne dozvoljavajudi sebi da se nasmeši.
Ovo nije bilo smešno.
Pa, bilo je malo smešno.
„Ali ne verujem da su okolnosti vašeg rođenja dovoljne da obore testament
lorda Darsija“, rekla je. „Mislim da Sud pravde poštuje želje roditelja kad god je to
mogude.“
„Tako je, ali bio sam u zatvoru prošle godine. Nezakonito me je u zatvor
poslao ujak moje verenice, ali vojvotkinja namerava da zatraži da mi se oduzme
starateljstvo po tom osnovu.“
„To je grozno“, kazala je Judžinija, izgubivši volju za smehom.
„Vojvoda od Pindara, suprug moje nekadašnje verenice, svedočide u moju
korist.“
Judžinija je skupila oči. „Zar vam nije neobično da se vojvotkinja od Gilnera
ponaša kao sudija visokog društva, pošto je njena derka pobegla sa lordom
Darsijem kad je on imao svega petnaest godina?“
Vord je slegnuo ramenima. „Ne bih da to koristim protiv nje. Naposletku,
testament pokojnog lorda Darsija prihvaden je kao validan. Ako mogu da dokažem
da sam sposoban da podižem decu u skladu sa njihovim položajem, onda de biti
sasvim razborito poštovati želju njihovog oca.“
Judžinija je imala osedaj da de biti potrebno mnogo više od dobre guvernante
za rat sa ovom nadmenom staricom, ali ona nije mogla u tome da mu pomogne.
„Da li ste prijavili Otisa na Iton?“
„Još bolje“, odgovorio je gospodin Riv, i sam se nasmešivši. „Poslao sam
veliku donaciju u čast Otisovog oca. Darsi je bio svega dve godine stariji od mene.“
Gospodin Riv pohađao je Iton sa bududim očuhom? Svet je baš mali, i veoma
čudan.

43
 „Mislim da de se Otis na Itonu uklopiti bez ikakvih poteškoda. „Lizi je
problem. Pretpostavljam da bih je mogao poslati negde u školu, ali ona se nede
uklopiti sa drugim devojčicama.“
Judžinija je morala da se složi. „Odakle Lizi veo koji nosi?“
„Bio je deo kostima ledi Liset. Glumila je ledi Magbet.“
Pogled gospođe Snou smekšao je saosedajno. „To čoveku prosto slama srce.“
Vord nije bio siguran zašto je Lizi nosila veo, ali mislio je da to nije zato što
želi da oseti bliskost sa majkom. Za početak, majku je uvek spominjala kao ledi
Liset.
Gospođa Snou pročistila je grlo. „Pretpostavljam da vaša majka nije glumila
sporedne uloge.“
„Ledi Liset dobijala je sve glavne ženske uloge, koliko sam razumeo. Glumila
je Kleopatru i slično. Pretpostavljam da imam srede što Lizi ne nosi pozladeni
egipatski ukras za glavu.“
„Gospođica Midž je svestrana i kreativna“, rekla je gospođa Snou kao da
pokušava samu sebe uveriti u to. „Sutra du je poslati vama; trebalo bi da stigne
kasno po podne.“
Nakon ovih reči je ustala i krenula prema vratima. Vord je sledio njen primer.
Njihanje njenih kukova sasvim ga je opčinilo.
Voleo bi da…
Ne.
Ona je ugledna udovica. Nije žena koja bi se bavila mišlju da se upusti u
nedozvoljenu ljubavnu vezu. To je svakom bilo jasno.
Gospođa Snou zastala je kod vrata. „Verujem da de gospođica Midž biti
veoma zadovoljna što de upoznati decu.“
„Je li sklona da se onesvesti na pogled na prosuta creva?“ Premda je Vord
mislio da Lizi ne namerava da se još neki put posveti seciranju.
„Mislim da Alitiju Midž ne bi uznemirili čak ni događaji opisani u Otkrivenju“,
odgovorila je gospođa Snou. „Ona bi verovatno četvorici jahača ponudila šolju
čaja.“
Nakon ovih reči otvorila je vrata, jasno mu stavljajudi na znanje da očekuje da
on onde.
„Lizi i Otis bide dobro“, rekla je spustivši na tren ruku na njegovu. „Deca
umeju da na izvanredan način prebrode neobične životne uslove. Zapravo, deca
koja su imala bezbrižno detinjstvo izrastaju u veoma dosadne odrasle ljude.“
„To sluti da de im bududnost biti dobra.“
„Jeste li želeli još nešto, gospodine Rive?“

44
 Vord je osetio potrebu da joj ispriča sve: da je Lizi puna besa umesto žalosti,
da Otis nijednom još nije spomenuo majku i da je bio opsednut novcem.
Da se činilo da Lizi veruje da ima magične modi i da Otis nema problema da
ukrade novac umesto da ga zaradi, premda gospodin ne radi ni jedno ni drugo.
Odmahnuo je glavom. „Ne, hvala vam.“
Gospođa Snou bila je guvernanta, ali je očigledno bila i pomalo dama. Možda
je bila derka vikara.
Umela je da se spusti u veoma dubok kniks, na primer… Te grudi.
Nijedan muškarac ne bi ih mogao ignorisati.
Iznenadio se kad mu je gospođa Snou pružila ruku, ne da se rukuju, nego da
je on poljubi, zaboga, kao da se opraštaju na balu.
Vorda su podučavali najbolji – titula njegovog oca to mu je obezbedila – pa
se naklonio i poljubio joj ruku.
Usnama je ovlaš dotakao njenu kožu i ponovo setio onaj neuhvatljivi miris.
Slatkih bobica, tople žene…
„Šta ste rekli, gospodine Rive?“, upitao ga je zbunjeni glas.
Je li progovorio naglas?
Vord se uspravio u žurbi kao vojnik pred inspekcijom. „Izuzetno sam vam
zahvalan na strpljivosti i velikodušnosti“, izgovorio je, verovatno preterujudi.
Ali ona mu se ponovo nasmešila, pa se činilo da i nije preterao.
Demoralisala ga je svest o tome koliko je laskavih reči muškarac spreman da
izbrblja samo da bi ponovo video taj osmeh.

45
 Sedmo poglavlje

Kuda Foksovih Vitli

Vordov batler, Sajrus Gamvoter, nije bio nadmeni, dostojanstveni batler kakvog bi
čovek očekivao u velikoj kudi. Bio je propali izumitelj koji se bližio pedesetoj i
pritom je bio osoran. Visok i suvonjav, imao je divlje crne obrve koje kao da su
rasle nagore i u stranu, neodređeno pratedi smer rasta njegove kose.
Vord je naišao na Gamvoterov dizajn za letedu vazdušnu mašinu prilagođenu
arktičkim regijama i smatrao je da mu je spasao život kad ga je ubedio da je za
njega mnogo poželjnije da se bavi poslom batlera umesto da se surva u gomilu
snega.
Ovih dana Gamvoter je slobodno vreme provodio pravedi stvari za kudu, kao
što su unapređena viljuška za posluženje krastavaca i prenosivi držač za vedi broj
kišobrana, premda je Vord posedovao samo jedan kišobran.
Ako je i taj jedan posedovao.
Ostavimo li izume po strani, Gamvoter je bio solidan batler, i u kudi Foksovih
je zahvaljujudi njemu sve funkcionisalo kao dobro naštimovan sat. Bila je to kuda
koju je Vord kupio za Miju, jer se od verene gospode očekivalo da kupi veliku
gomilu kamenja i namesti u njoj dečju sobu. Pravi je srednik: ako ikad uspe da se
oženi, ima kudu, a dečja soba je ved puna.
„Gospođica Midž je stigla“, rekao je Gamvoter sada.
„Uvedi je“ odvratio je Vord podižudi pogled sa dijagrama parne mašine.
Gospoda Snou ispunila je obedanje i poslala guvernantu. Imao je osedaj da
ona nikad ne krši svoju reč.
Za razliku od Mije.
Premda to ni najmanje nije bilo važno.
„Gospođica Midž otišla je da se osveži nakon putovanja.“ Posle ovoga
usledila je značajna stanka, pa je Vord spustio pero. „Ona je jedna od onih žena“,
izjavio je Gamvoter. Vord je podigao obrvu.
„Od onih što dovode sve u red. Zahtevala je sveže kozje mleko za doručak
svakog jutra.“
„Sigurno možeš da ga nabaviš? Pretpostavljam da možemo i da nabavimo
kozu, ako baš bude potrebno.“

46
 Sa kudom je dobio i mnogo jutara zemlje. Mogu da drže stado koza. Mogli bi
čak da ih smeste i u galeriji za portrete. Šta on da okači tamo? Portret svoje
pokojne majke u zagrljaju njenog petnaestogodišnjeg ljubavnika? Ili baku koja je
želela da mu uzme starateljstvo na osnovu nemorala?
Kad se Gamvoter mrštio, obrve su mu se spajale u jednu liniju, nalik na živicu
oko kuhinjske bašte. „Kozje mleko nije problem. Pitala je gde se nalazi teniski
teren, a kad sam joj odgovorio da je malo zapušten, najavila je da mora biti
spreman za upotrebu do sutra ili najkasnije prekosutra.“
„Mislim da je gospođa Snou spominjala tenis“, rekao je Vord.
Iznenadio se koliko je često razmišljao o gospođi Snou. Da, bila je ljupka. Čak
lepa. Sa zanosnim oblinama. Sama pomisao na način na koji joj se haljina pripijala
uz zaobljene kukove terala ga je da…
Zaista, bilo je to besmisleno. Trebalo bi da ode u London i uradi ono što je
radio svaki neoženjeni gospodin: da odabere neku opersku plesačicu i iznajmi joj
kudu u Najtsbridžu.
Ne bi on odabrao opersku plesačicu sa bujnim crvenim loknama, jer bi to
bilo…
Ne.
Gamvoter je brbljao i dalje o teniskom terenu, a Vord je polako shvatao
suštinu njegove pritužbe. Za razliku od gospođice Lamli, koja je bila plačljiva i
pokoravala se postojedoj strukturi domadinstva, gospođica Midž je nameravala da
je dovede u pitanje.
Ona i Gamvoter ved su se sukobili, i Gamvoter je izgubio.
Čudno ime, Alitija Midž.
Zapitao se koje je krsno ime gospođe Snou. Verovatno nešto napadno;
iskustvo mu je govorilo da su ljudi koji su odrastali na marginama društva imali
pretenciozna imena.
Džordžet, možda. Margarit. Vilhelmina.
Rozamund. To bi bilo primereno ime, u skladu sa bojom njene kose.
Ekstravagantno ime koje bi joj sasvim odgovaralo. Nešto egzotičnije od imena
kakva se daju damama visokog roda.
Mija, na primer, bilo je kratko damsko ime, i sasvim je odgovaralo njegovoj
majušnoj bivšoj verenici. Što je još jedan razlog zbog kog bi trebalo da bude
sredan što je izbegao taj brak. Hvatali bi ga grčevi u vratu dok bi ljubio svoju ženu.
Džordžet Margerit Vilhelmina Snou – ili kako li se ved zvala – bila je visoka za
ženu. Podsedala ga je na poljski cvet s pomalo razbarušenim, baršunastim
laticama i snažnim mirisom.

47
 „Gamvotere“, progovorio je prekinuvši tiradu koja je mogla da se sažme u
žene ovih dana ne znaju gde im je mesto.
„Da, gospodine.“
„Šta znaš o gospođi Snou i njenom uredu?“
„Ništa, gospodine“, odvratio je batler žurno. „Ured koji vodi žena. Nedu redi
ništa više na tu temu.“
„Izgledaš kao da si zagrizao zelenu oskorušu“, primetio je Vord.
Otvorila su se vrata i ušla je visoka mršava žena, u tamnoplavoj haljini sa
diskretnim srebrnim krstom oko vrata. Izgledala je smireno i veoma sposobno.
Jedan pogled bio je dovoljan da se uveri kako je gospođa Snou bila u pravu:
gospođica Midž nede plakati.
Zapravo, ako bi neko od njega tražio da se opkladi na reakciju ove konkretne
guvernante na događaje u Otkrivenju, bio bi spreman prikloniti se mišljenju da bi
gospođica Midž s nepoljuljanom učtivošdu odgovorila svakom jahaču Apokalipse
koji bi se stuštio s neba.
Vord je ustao i osetio kako mu ona žustro i odlučno steže ruku.
„Upudena sam u stanje i dobila sam jasna uputstva“, objavila je gospođica
Midž kao da se javlja na dužnost na vojnom brodu.“
„Zaista“, izrekao je Vord pomalo zatečeno.
„Klađenje demo u korenu sasedi. Gospodin nikad ne profitira uzimajudi
kovanice od pola penija od onih koji su na nižem položaju od njega. To je prosto.“
Jasno je bilo da de sve vulgarne sklonosti biti iskorenjene baš kao i maslačak na
dobro izvaljanom travnjaku.
Vord je uspeo da se ne trgne. Premda nije dugo poznavao Otisa i Lizi, bio je
siguran da je instinktima ove dece nedostajalo prefinjenosti, baš kao i njegovima.
On sam imao je najmanje.osam guvernanti kao dečak i nijedna nije uspela da
iskoreni iz njega neukusno interesovanje za zarađivanje novca koje je, činilo se,
nasledio i njegov brat.
Vord nikad nije sreo dečaka koji je bio toliko usredsređen na profit i gubitke.
Zapravo, vedina odraslih muškaraca nije imala Otisovu žestoku ambiciju.
„Moja majka nosila je veo nakon smrti mog oca“, kazala je gospođica Midž.
„Saosedam sa željom da se pokrije lice u skladu sa zahtevima perioda žalosti.
Dozvolidu veo, ali ne za vreme energične vežbe.“
Vord je bezuspešno pokušao da zamisli svoju sestru kako skakude po
teniskom terenu. „Sasvim sam siguran da ni Otis ni Lizi ne znaju da igraju tenis.“
„Dadu sve od sebe“, odvratila je gospođica Midž, neočekivano ga ponovo
uzevši za ruku da je još jednom stegne. „Verujem da sam sposobna da napravim

48
čuda, ali, kako mi nikad nije rečeno da to uradim, ne mogu biti sigurna da je to
slučaj. Gospod nas kuša da nas osnaži.“
Vord nije imao mišljenje o ovoj tački doktrine, ali gospođica Midž, na svu
sredu, nije sačekala da se on složi s njom.
„Morate odabrati jednu zdravu aktivnost u kojoj dete učestvovati sa decom“
rekla je. „Svež vazduh izvanredno podstiče porodičnu slogu.“
Je li to njima potrebno? Vordu se činilo kao da Lizi i Otis oduvek žive s njim,
premda jedva da je prošlo četrnaest dana.
Njegovi otac i madeha odabrali su prokleto neprimeren trenutak da odu u
diplomatsku posetu Švedskoj. Kralj Gustav bio je praznoglava budala, a Vord nije
verovao da diplomatske sposobnosti njegovog oca mogu to stanje da poprave.
„Nikako tenis“, kazao je. „Ne vidim sebe kako jurcam po terenu za malom
loptom. Pretpostavljam da bih mogao da ih učim da pecaju.“
Uputio je batleru pogled koji je Gamvotera smesta naterao da se pokrene.
„Sad bih rado upoznala svoje štidenike“, rekla je gospođica Midž. Činilo se da
je baš sklona odlučnim izjavama. „Gamvotere, zamolidu te da me predstaviš, ako
bi bio ljubazan.“
Batier se naklonio Vordu, krutim telom mu uputivši nemi prekor.
„Znaš, Gamvotere, preporučila bih ti tonik za kosu“, izgovorila je gospođica
Midž jasnim, zvonkim glasom kad su izašli iz prostorije. „Ukrotilo bi tvoju sličnost
sa Samsonom iz vremena pre nego što je susreo Dalilu, razume se.“
Kad su se vrata za njima zatvorila, Vord je blago šutnuo masivni drveni sto
koji je dominirao prostorijom. „Izlazi odatle, Otise, i reci mi šta misliš.“
Otis je ispuzao iz svog skloništa i uspravio se. „Pogledaj šta sam napravio,
gospodine.“
Bila je to nekakva prljava drvena kutija. „Šta je to?“
„Mišolovka“, odgovorio je Otis. „Miš se popne ovom rampom, vidiš, i
propadne kroz rupu. Ne vidi je, jer ne zna da gaza ne može podneti njegovu
težinu.“
„Zašto bi se popeo rampom?“
„Jer je u kutiji komad sira!“ Otis je podigao parče gaze. „Vidiš?“
„To mi ne liči na sir.“
„Gospodin Marsel je neviđena škrtica, pa koristim parče sunđera za kupanje.
Bolje je da njime protrljam parče smrdljivog sira nego da tradim novac na hranu za
miša.“
„To je bila vaša nova guvernanta.“

49
 „Da, čuo sam“, rekao je Otis ni najmanje zainteresovano. „Tražidu šest penija
za ovu mišolovku, gospodine, šta misliš? Očekujem da de na tržištu zaraditi mnogo
novca.“
„Da li bi je ti toliko platio?“
„Ne, ali meni ne smeta da živim sa miševima.“
„Ne verujem da deš prevariti miša tom gazom, jer deluje nestabilno“, Vord je
pokazao prstom. „Šta Džarvis misli?“
Jedan od razloga zašto je gospođica Lamli morala da dobije otkaz bio je njen
nepopustljivi stav da Džarvis, punački pacov dugih brkova i sjajnih crnih očiju,
mora biti izbačen u štalu.
„Džarvis spava“, kazao je Otis viredi u malu platnenu torbu koju je nosio
prebačenu preko ramena. „Ali razumem šta hodeš da kažeš.“ Prešao je prljavim
prstom duž rampe i zaustavio ga na gazi. „Ugiba se.“
„Bolje bi bilo da odete gore i upoznate se sa gospođicom Midž“, rekao je
Vord. „Očekuje da vas zatekne u dečjoj sobi.“
„Začas du otidi gore. Ako bih stavio rampu unutra i naslonio je na kamen, miš
bi stao na nju, a ona bi pala. Bio bi zaglavljen u kutiji.“
„Možda“, kazao je Vord odlučivši da se ne udubljuje. Doravog miša možda bi i
prevario, premda bi morao da bude neizmerno gladan, pa da od parčeta sunđera
za kupanje pomisli da je sir.
„Bide mi potrebno više drveta za rampu, pa du za kutiju tražiti sedam penija“,
rekao je Otis zuredi u pod.
„Da li bi voleo naučiti da pecaš?“ upitao ga je Vord.
Otis je zastao i nagnuo glavu. „Ne naročito. Pretpostavljam da de Lizi možda
želeti da secira ribu. Ali ne bi volela da je gleda kako umire.“
„Mogli bismo da je držimo u kofi sa vodom“, odvratio je Vord.
„Dahdu za malo vazduha dok umiru. Mislim da to nije dobro za ribe. Lizi se to
ne bi dopalo.“ Kliznuo je kroz vrata.
Otis nikad nije rekao ni reč o majčinoj smrti. Ni jednu jedinu reč. Je li to
normalno? Vord nije znao.
Verovao je da njegov brat nije bio prisutan kad je njihova majka umirala. Ili
su možda u to vreme živeli u kolima, u samo jednoj prostoriji? Nije znao. I nije
znao želi li da pita.
Je li bolje pažljivije se zagledati u ovakvu tragediju ili prosto pustiti sedanja da
izblede?
To je svakako bilo pitanje za nekog stručnjaka.

50
 Osmo poglavlje

Kuda Foksovih
Vitli
Sreda, 22. april 1801.

Draga gospođo Snou,

Bide vam milo čuti da je gospođica Midž stigla. Jasno je da veoma

ambiciozno pristupa obrazovanju mog brata i sestre. Do prve čarke
došlo je kad je na svetlost isplivalo da moji brat i sestra nemaju
naviku da se pomole pred odlazak u postelju, ali je gospođica Midž
odnela pobedu i domadinstvo je sada zbog toga mnogo više sveto.
Otis mi je pokazao mišolovku koju je smislio, tako da de, ako ne
bude mogao da dosegne opojne visine kojima gospođica Midž stremi,
modi da zarađuje kao hvatač pacova, stoje, čini mi se, veoma uspešan
posao u Londonu.
Smatrate li da je normalno što ni Lizi ni Otis nisu spomenuli majku
otkako su došli ovamo? Kao što znate, ledi Liset nije se ni stavovima
ni ponašanjem pokoravala društvenim normama. Bila je penušava
poput šampanjca, ali ne na pozitivan način. Ženka ježa bila bi bolja
majka od nje.

Vaš pokorni sluga,

Edvard Riv

P. S. Zaključio sam da vam je krsno ime Džordžet ili Rozamund.

* * *

Judžiniji su njeni klijenti povremeno slali poruke, kad bi sin osvojio teniski kup, na
primer, ili derka pokorila udvarače u streljaštvu. Ovo pismo bilo je sasvim
drugačije.

51
 Pokušavala je da odluči kako da na njega odgovori, kad su se vrata otvorila i
kroz njih je provirila Suzanina glava. „Sastavljam spisak porodica koje čekaju
guvernantu, i nedostaju nam dvadeset tri guvernante. Da li da za slededi mesec
zakažemo još jedan kurs?“
Kad je otvorila ured, Judžinija se svim srcem predala ovom poduhvatu.
Uživala je u kursevima obuke i volela je da gleda kako njene sveže iskovane
guvernante odlaze u svet i sprovode njene ideje u delo.
Pošto je izbila na sam vrh, posao joj je postao zamoran. Odgurnula je gomilu
pisama i ustala.
„Pretpostavljam da moramo. Dođi da popijemo češu serija. Ved je kasno.“
Judžinija je uzela bocu za točenje pida od brušenog stakla koja je pripadala
Endruovoj majci. Nasula je dve čaše serija i pružila jednu Suzan, zajedno sa
pismom gospodina Riva. „Pogledaj ovo.“
„Kakve li drskosti!“ povikala je Suzan trenutak kasnije.
„Kako to misliš?“ Judžinija je utonula u obližnju stolicu i uzela pozamašan
gutljaj zlatnog vina.
„Ti si ugledna udovica.“
„On samo traži savet.“
Suzan je frknula i vratila joj pismo. „Moram ti redi, Judžinija, da ponekad
mislim kako si matora kao Biblija, a ved u slededem trenutku čini mi se da si naivna
kao monahinja.“
Judžinija je iznova preletela pogledom preko pisma. „Nema ovde ničeg
lascivnog, neprimeren je jedino ovaj postskriptum u kom spominje moje kršteno
ime.“ Da je njena madeha u Londonu, mogla bi joj ga pokazati. Ali Harijet je bila na
selu i, premda je Judžinija često nameravala da je poseti, nije to uspela da uradi
ved evo… čitavu godinu? Više od godine.
Na svu sredu, njen mili tata i Harijet često su dolazili u London da vide nju,
vukudi sa sobom decu i pse.
Judžinijin svet nekako se u poslednjoj godini istovremeno i raširio i skupio.
Proširio se jer je vedi deo ženskog dela visokog društva prošao kroz njen ured, a
skupio se jer je sad retko imala vremena za balove i prijeme.
Svaki dan je provodila u kancelariji sa Suzan, sastajala se sa roditeljima u
često bezuspešnom pokušaju da odluči jesu li pri zdravoj pameti pre nego što
pošalje guvernantu u njihovo domadinstvo.
„Zar misliš da bi gospodin Riv zaista mogao verovati da bih se ja upustila u
ljubavnu vezu s njim?“

52
 Suzan se glasno zasmejala. „Zar ne misliš da je verovatnije da pokušava da ti
se udvara? Naposletku, on ne zna da žena sa najbesprekornijom reputacijom u
Londonu razmatra mogudnost da se upusti u greh.“
„Greh?“
„Predivno nevaljalu bliskost sa gospodinom po tvom izboru“, ispravila se
Suzan.
„Ne zna on ništa o mojoj reputaciji“, rekla je Judžinija. „Zapravo, on nema
predstavu ko sam ja. Nikad nije bio u Almakovim klubovima. Misli da sam bivša
guvernanta koja vodi ured i zapošljava svoje koleginice.“
Suzan je počela divlje da se smeje. „Ti? Guvernanta? To je smešno!“
„Pod drugačijim okolnostima mogla sam biti guvernanta“, pobunila je
Judžinija.
Zapanjujude je bilo zamišljati tog krupnog, lepog muškarca kako njoj piše
pismo. Nije baš želela da joj bilo koji muškarac piše pisma. Imala je Endrua –
sedanje na milog Endrua – to joj je bilo dovoljno.
Opet je prešla pogledom preko pisma. „Zaista ne vidim ništa nepristojno,
osim te neobične primedbe o mom imenu.“
„Veruj mi na reč: ako gospodin Riv ne razmišlja o tome da te zaprosi, onda je
ovo pismo uvod u pokušaj zavođenja.“
Judžinija nije mogla prestati da se osmehuje, pa je prinela čašu usnama i
iskapila poslednjih nekoliko kapi serija. Dok su joj se kotrljale preko jezika, najpre
je osetila ukus jabuka, a zatim so, kao da ju je zapljusnula morska voda. „Misliš li
da bi trebalo da uzmem tu mogudnost u razmatranje?“
„Zašto da ne?“ Suzan je ustala i uzela bocu. Dopunila je i svoju i Judžinijinu
čašu. „Ja bih, kad bi mi se dopadao taj tip muškarca.“
„A kakav je to tip muškarca?“
„Široke grudi… zapravo suviše široke“, razmišljala je Suzan. „Jedan od onih
mišidavih tipova. Verovatno bi čak i mene mogao da podigne i odnese do postelje.
A tu je i njegova kosa. Meni su miliji lepo negovani muškarci.“
„Zaista? Jer sam…“ Judžinija je zastala. Uzela je još jedan gutljaj vina.
„Sva ta razbarušena kosa“, rekla je Suzan migoljedi nožnim prstima. „A
njegove oči… kao topla čokolada. Avaj, gospodin Riv je kopile i time nepoželjan
muž za mene. Možeš li da zamisliš reakciju mog oca?“
„Moj otac uvek kaže da bi čoveka trebalo procenjivati na osnovu njegovih
postignuda, a ne prema okolnostima njegovog rođenja.“
„To nije viđenje kakvo zastupaju vikari“, odvratila je Suzan žustro. „Ono što je
ovde još važnije jeste da ti ne tražiš sebi muža, a gospodin Riv je pisao tebi, a ne

53
meni.“ Sputila je čašu uz zveckanje stakla. „Tražio je stručni savet u vezi sa svoja
dva ožalošdena štidenika siročida, i mi ne možemo da se oglušimo o njegovu
molbu.“
„Mi? Meni to ne izgleda kao molba. Nisam sigurna šta je to.“
Suzan ju je ignorisala. „Odgovoridu mu, nakon čega demo videti ko de
odgovor potpisati.“ Skočila je. Sela je za Judžinijin sto i počela da piše, a škripanje
pera po hartiji pratilo je njen glas dok je istovremeno čitala napisano.
„Ured gospođe Snou, TrgKevendiš, London, 23. april 1801. Dragi gospodine
Rive, hvala na pismu koje ste nam poslali. Gospođica Midž je izvanredna
instruktorka tenisa, što je jedna od njenih brojnih veština. Uživadete u igri; bila je
to jedna od omiljenih razbibriga Henrija VIII.“
„Je li to istina?“
„Nemam pojma“, odgovorila je Suzan. „Ali to uvek kažem roditeljima koji
počnu da se bune protiv izgradnje teniskog terena. A sad, šta da kažemo o
njegovim štidenicima?“, spustila je pero i uzela čašu sa šerijem.
„Ne bi trebalo da pritiska decu da govore o majci.“
„Znaš, da si više pričala o Endruu nakon njegove smrti, lakše bi ti bilo da
oprostiš sebi što si ga nadživela.“
Judžinija umalo nije izgovorila kako je to besmisleno… ali da li je bilo?
„Napisadu to ako tako želiš“, rekla je Suzan otresajudi mastilo sa pera. „Tvoje
je pismo.“ Počela je da piše, nastavljajudi da naglas čita: „Savetujem vam da ne
navaljujete na decu da govore o majci. Menije i dalje teško i mrsko da pričam o
suprugu koji je umro pre mnogo godina.“
„Nisi to napisala!“ glasno je udahnula Judžinija.
„Jesam“, odgovorila je Suzan i nastavila: „Svesna sam, razume se, da je ledi
Liset bila i vaša majka i možda i vi, kao i deca, žalite za njom, ali niste voljni da o
tome govorite.“
„Ovo je sasvim neprimereno pismo“, primetila je Judžinija.
„Nije neprimereno; radije bih ga nazvala otvorenim. Zar ti nikad ne dosade
učtivi razgovori?“
Judžinija ju je pogledala preko ivice čaše. „Odrasla sam u kudi u kojoj su se
učtive teme smatrale previše dosadnim da bi se o njima razgovaralo. Tako da mi
učtivi razgovori nisu dosadili.“
„Kad se u obzir uzmu ozloglašene kudne zabave tvog oca, pravo je čudo što
se skrasio u srednom porodičnom životu sa tvojom madehom.“

54
 „Ja sam rane dane provela u haotičnoj mešavini u najumnijem, premda
najraskalašnijem, društvu u čitavoj Engleskoj, dok me Harijet nije podučila radosti
običnog života.“
Judžinija je odmahnula glavom na Suzanino mrštenje. „Moj otac nikad nije
dozvoljavao da se ponašaju razvratno preda mnom. Bio je izuzetno zaštitnički
nastrojen prema meni, ali deca nisu glupa. Instinktivno razumeju atmosferu
domadinstva.“
„I sav taj razvrat naučio te je da ceniš učtiv razgovor“, rekla je Suzan
sumirajudi razgovor.
„Neviđeno sam dosadna, zar ne?“
„Ne. Upravo suprotno. Ti si videla dovoljno nekonvencionalnog ponašanja da
ti to ulije hrabrosti da pokreneš posao i doživiš nečuven uspeh.“
Judžinija se iznenađeno nasmejala. „Otvorila sam ured zato što je Endru
umro.“
„Pitam se nosi li Lizi veo i u postelju“, izgovorila je Suzan naglas iznova se
posvetivši pismu.“
„Kako ti znaš za Lizin veo? Nisam ti ga spominjala!“
Suzan je podigla glavu. „Zbog špijunke, ludice. Nakon što sam shvatila da ti je
po drugi put u posetu došao prelep muškarac koga, čini se, nisu zastrašili tvoj
pedigre i uspesi. Zalepila sam se za zid.“
„Nisam…“ Judžinija je udutala.
„Kako je Otis?“ nastavila je Suzan pišudi. „Nadam se da je gospođica Midž
okončala njegove kockarske aktivnosti, premda de jedan tako kreativan dečak
pronadi način da zaobiđe njene odluke.“
„Nedemo poslati to pismo“, izjavila je Judžinija.
„Naravno da nedemo“, kazala je Suzan da je umiri. „Samo se malo
zabavljamo.“ Ponovo je umočila pero u mastilo.
„Znaš, ledi Liset je bila potpuno luda“, rekla je Judžinija. „Novinski naslovi su
u tom pogledu bili sasvim istiniti.“
„Jesi li je ikad upoznala?“ Suzan je pažljivo udarila vrhom pera o obod bočice
s mastilom.
Judžinija je klimnula glavom. „Jednom. Kad sam imala desetak godina, došla
je na jednu od očevih kudnih zabava. Bila je prelepa, na pretedi način. Imala je
divne plave oči, ali bilo je u njima nečeg zlobnog. Svetlucala je.“
„Svetlucala?“

55
 Judžinija je odmahnula rukom i umalo nije prosula šeri. „Kao izlog
draguljarnice Randel i Bridž kad dim uglja sve prekrije i kad ulične svetiljke
obasjaju dijamante.“
„Veoma poetično“ izgovorila je Suzan sa odobravanjem. „Zaista verujem da
gospodin Riv budi romantiku u tebi.“
„To je od vina“, odvratila je Judžinija i spustila čašu. „Sutradan ili nešto malo
više, moj otac je pozvao kočiju da odveze ledi Liset. Rekao je da je ona od onih što
bi nastavili mirno da piju čaj dok iz tamnice dopiru prigušeni krici.“
„Vidim od koga si nasledila sklonost ka poeziji“, rekla je Suzan. I dalje je
pisala.
„Nije ni čudo što deca ne spominju majku“ nastavila je Judžinija. Ustala je i
protegla se. „Moram da krenem kudi. Imam sutra čitav dan sastanke, od osam
ujutro, pa nadalje.“
„Ne mogu da se setim kad si poslednji put izašla iz Londona.“
„Uvek imam nekog posla“, istakla je Judžinija dok je spuštala praznu čašu na
srebrni poslužavnik u uglu.
Okrenula se. „Ne, ne možeš!“
Suzan je pažljivo peskom posipala pismo da upije višak mastila. „Naravno da
mogu. Gospodin Riv nije ni nalik na naše ostale klijente. Napisao ti je pismo u kom
je tražio tvoj savet u pogledu nečeg veoma osetljivog u vezi sa njegovim
štidenicima siročidima. Siroti čovek zaslužuje da ga udostojiš odgovora. Ili možda
želiš da iscepam ovo pismo?“
To joj se činilo neučtivim. Ali i Suzanino pismo bilo je neučtivo.
„Dobro“, rekla je Judžinija nevoljno. „Pretpostavljam da je najbolje
odgovoriti.“
Suzan je još jednom protresla pismo i zatvorila kutiju s peskom. „Zanima me
šta de odgovoriti.“
„Šta si još napisala?“, upitala je Judžinija sumnjičavo. „Prestala si da čitaš
naglas pred kraj.“
„Samo sam rekla da je ured uvek voljan da pruži podršku našim
guvernantama.“
„Bog zna šta de misliti o meni.“
„Teško da možeš dobro suditi, jer si obično omamljena kao guska nakon
druge čaše serija, a mi smo popile tri. Dobro je što sam ja pisala pismo – jer nije
mene načisto opčinio izvesni oksfordski profesor. Ko zna šta bi ti napisala!“
Pre nego što je Judžinija stigla da je udari, Suzan je, naglas se smejudi,
pobegla.

56
 Deveto poglavlje

Kuda Foksovih
Vitli
29. april 1801.

Draga gospođo Snou,

Pitali ste me za Otisa, i ja vam sa velikom žalošdu javljam da se

osramotio. Verujem da je normalno da osmogodišnjaku ispadaju
zubi i, zaista, Otis silno uživa u tome da povuče donju usnu kako bi
pokazao krvave praznine u donjoj vilici.
Kad su deca stigla, Lizi me je obavestila da bi Otisu trebalo da
platim svaki zub koji mu ispadne, nakon čega bi te zube trebalo
spaliti, jer bi u protivnom Otisu pretile strašne muke u zagrobnom
životu. Skoro svaki aspekt ovog scenarija činio mi se malo verovatnim,
ali sam odlučio da je najbolje ne dovoditi u pitanje Lizin autoritet
povodom smrti i njenih posledica.
Otis je počeo da sakuplja isplate od mog batlera Gamvotera, koji .
mu je isplatio četrnaest zuba u periodu od četrnaest dana.
Gamvoterov izgovor je da nikad nije pogledao u usta nekom dečaku i
da nema želju da se time uopšte bavi.
Ono što sam nazvao velika zubna prevara okončalo se kad je
Gamvoter naposletku posumnjao u ogroman sekutid čiji je prethodni
vlasnik, ispostavilo se, bio bik. Gospođica Midž je sasvim opravdano
zabrinuta zbog ovog moralnog prestupa, ali sam je uverio da de Otis
naposletku naučiti kako da novac zaradi na pošten način. Ni ovaj
odgovor nije joj se dopao, jer je čvrstog uverenja da bi Otis trebalo da
se usredsredi na lordovske veštine kao što su upotreba maramice i
gospodstveni naklon. On ispoljava izuzetan nedostatak veštine u obe
ove oblasti.
Nisam nevoljan da govorim o svojoj majci, premda o njoj znam
veoma malo. Kad sam postao punoletan i kad sam mogao da se
posvetim odnosu sa njom, ved je bila nestala sa lordom Dar šijem.

57
 Uveren sam da je vaš pokojni suprug bio čovek besprekornog
vladanja i razuma, sasvim suprotno pegavim, trulim jabukama sa
mog porodičnog stabla. Čime se gospodin Snou bavio? Njegova smrt
mora da se desila ubrzo nakon vašeg venčanja, pa ga zamišljam kao
starijeg muškarca.
Mora da ste želeli da me pitate za moje kršteno ime, a ono je
Teodor. U detinjstvu su me zvali Tedi, ali sam na Itonu shvatio da ovaj
nadimak ne oslikava razmetljivost kakvoj mora da stremi jedno
kopile. Prijatelji me, uzgred, zovu Vord.

Vaš pokorni sluga,

Edvard Brakston Riv

P. S. Na osnovu toga što mi niste pisali o imenu, pretpostavljam da

se ne zovete ni Dzordzet ni Rozamund. Možda Vilhelmina?
Džozefina?

Nije bilo nikakve sumnje da Judžinija ne bi trebalo da odgovori na šokantno

intimno pismo. Nikad u životu nije uradila ništa toliko skandalozno kao što je bila
ova prepiska. Uspela je da se obuzda čitav jedan dan pre nego što je sela za sto.

4. maj 1801.

Dragi gospodine Rive,

Ured gospođe Snou svake godine priređuje zabavu neposredno pre

otvaranja Parlamenta. Kruna čitave večeri jeste trenutak kad se
svaka moja guvernanta popne na sto i obrazloži zašto njeni
štidenici zaslužuju titulu „najnevaljalijeg“. Takođe dodeljuje
nagradu za „najvedi napredak“, ali konkurencija tu nije impresivna
kao u prethodnom slučaju. Bavim se mišlju da otkažem sve to
sledeče godine, jer smatram da bi trebalo da proglasim gospođicu
Midž za pobednika.
Vaše pismo me je nasmejalo, ne samo zbog Otisove snalažljivosti
(premda se slažem sa gospođicom Midž da gospodin ne bi trebalo da
se upušta u prevare) ved i zbog pomisli da je gospodin Snou bio stariji

58
 čovek. Moj suprug je od mene bio stariji samo jednu godinu. Udavio
se prilikom nesrede na brodu, što je predstavljalo neizmeran šok
svima koji su ga poznavali.
Razmišljala sam o tome kako je moj savet da ne razgovarate sa Lizi
i Otisom o smrti njihove majke možda bio pogrešan. Nakon što sam
pročitala vaše pismo, shvatila sam da me niko nikad ne pita za
Endrua. Bila je to takva tragedija da od dana njegove sahrane svi
izbegavaju da izgovore njegovo ime u mom prisustvu.

Molim vas da prenesete gospođici Midž moje srdačne pozdrave,

Gospođa Snou

13. maj 1801.

Draga gospođo Snou,

Ponovo ste zaboravili da mi kažete svoje kršteno ime. Petunija?

Klodet?
Gospođo Snou, ovih poslednjih nekoliko dana bilo nam je veoma
uzbudljivo i, ako ni zbog čega drugog, a onda zbog ugleda vaše
agencije, morate da nam dođete u posetu. Proveo sam dve godine u
Americi, i mogu da vas uverim da je gospođica Midž, od trenutka kad
se desio događaj koji smo nazvali incident, počela izuzetno da
podseda na besnog rakuna kog sam susreo u toj zemlji.
I dalje se slažem sa vama u pogledu četiri jahača Apokalipse, ali
samo zato što je ta mogudnost spomenuta u Bibliji, te je stoga
gospođica Midž na nju unapred upozorena. I pored sveg iskustva koje
ima kao guvernanta, gospođica Midž ne prestaje da se šokira
nedostatkom moralnog tkiva kod mog brata i sestre.
U pokušaju da udovoljim našoj cenjenoj guvernanti, odveo sam Lizi
i Otisa na pecanje na jezero koje se nalazi u dnu mojih vrtova.
Nije to bio uspešan izlet. Ispostavlja se da se Lizina opčinjenost
seciranjem životinja ne odnosi i na trenutak prisustvovanja njihovoj
smrti.
Jedan od mojih lakeja dostaviče ovo pismo dobro opremljenom
kočijom. Molim vas da prihvatite moj poziv i dođete s njim u kudu

59
 Foksovih – kao moj cenjeni gost, nepotrebno je isticati – i pomognete
nam svojim iskustvom.
Što se one druge teme tiče, žao mi je što je gospodin Snou tako
tragično stradao. Zašto se niste ponovo udali? To pitanje de vam se
možda činiti odbojno intimnim, pa vam nudim svoju neprijatnu istinu:
ja sam apetit za brak izgubio nakon što se moja verenica udala za
vojvodu.
Rado du sa vama podeliti pojedinosti ovog događaja uz čašicu
brendija. A upravo sam brendi sasuo gospođici Midž niz grlo prošle
večeri. Zar vam ovo ne budi radoznalost?
Nikad ne preklinjem, ali sada to činim. A preklinje vas i gospođica
Midž.

Srdačan pozdrav,
Vord Riv

„Nedu idi u Oksford“, rekla je Judžinija Suzan, „jer bi to bilo isto što i pristanak na
indiskretnost.“ Čitav život provela je protivedi se opuštenom stilu života svog oca,
i negde duboko u duši bila je zaprepašdena što je uopšte razmišljala o onome o
čemu je razmišljala.
Grehu, da nazovemo sve pravim imenom.
„Ne mogu da procenim koliko je ozbiljan zahtev gospodina Riva, jer mi nisi
dozvolila da pročitam njegovo pismo“, odvratila je Suzan ulagujudi joj se.
A kad ju je Judžinija namršteno pogledala, upitala ju je: „Jesi li pogledala kroz
prozor? Veličanstvena kočija boje plavog patlidžana čeka tvoj odgovor. Sigurna
sam da su je napravili Brandel i Fibs. Gospodin Riv mora da je neizmerno bogat.“
„Ne marim koliko je neizmerno njegovo bogatstvo“, izgovorila je Judžinija.
„Moja poseta izazvala bi pravi skandal.“
„Ma koliko ne volela da te podsedam na tvoje godine i bračni status“,
odgovorila je Suzan, „upravo je to razlog što do skandala nede dodi. Udovica si i
dobrano si prešla dvadesetu.“
„Tiho“, rekla je Judžinija srdito. „Ne mogu da zamislim zašto je gospođica
Midž u takvoj nevolji.“
„Zašto ne bi posetila jednog od klijenata? Mom ugledu to bi moglo da
naškodi jer sam devica i matora usedelica, premda niko ne bi ni pomislio da bi se
gospodin Riv trudio mene da zavede.“

60
 „To nije istina. Uverena sam da bi te gospodin Riv veoma rado zaveo ako bi ti
pokazala volju da prihvatiš njegovo udvaranje.“
„Morala bih da ga vidim na delu pre nego što odlučim“, kazala je Suzan
nevaljalo se kikodudi.
Judžinija je zakolutala očima. „Nedu idi u Oksford“ ponovila je. „Sigurna sam
da gospođica Midž vlada situacijom.“
„Mogu da ti raščistim raspored u naredna dva dana. Ili još bolje: na četrnaest
dana. Mesec dana gotovo da nisi izašla iz kancelarije. Što se Alitije tiče…“ Izvadila
je poruku iz džepa i mahnula njome. „Bila bi nam zahvalna na svakoj pomodi koju
možemo da joj ponudimo, i preklinje da joj pošaljem novi molitvenik. Šta je moglo
da se desi njenom starom molitveniku?“
„Možda joj je pao u kadu“, odvratila je Judžinija. „Nisam ja na raspolaganju
gospodinu Rivu kad se to njemu prohte, ma šta mislio.“
Suzan je bila stručnjak za nemo ispoljavanje neodobravanja.
„Napisadu poruku gospodinu Rivu da ga obavestim da ne obilazim dečje
sobe“, rekla je Judžinija. „Pošalji je, molim te, nazad kočijom koja je donela
njegovo pismo.“
Suzan je otišla, a Judžinija je sela da napiše strog, oštar odgovor, ali je završila
zuredi preda se.
Iskrena da bude, mamila ju je muževnost gospodina Riva. Ovih dana živela je
u ženskom svetu. Ako se izuzme poneki otac, ona je muškarce viđala samo na
balovima i plesala je s njima najviše jednom ili dva puta jer su mlade majke
neprestano tražile savet od nje.
Ali ona je odrasla u muškom svetu. Godinama je bila sama sa ocem i
njegovim širokim krugom oštroumnih, svadljivih prijatelja.
Potajno je volela miris muškaraca. Dopadali su joj se njihove nepristojne šale
i njihov duboki smeh, miris cigare. Čak je uživala i u njihovim budalastim dudima.
Endru je imao isto ekstravagantno muževno samopouzdanje kakvo je
pokazivao i gospodin Riv. I njen muž bi poslao kočiju u London uveren da de žena
koju jedva poznaje uskočiti na njegov zahtev u nju.
Nije da je gospodin Riv na bilo koji drugi način ličio na Endrua. Endru je, na
primer, bio vitak i veoma smiren, izvanredno otmen na plesnom podijumu, dok je
gospodin Riv u prostoriju ulazio sa eksplozivnom silinom. Endru se nenametljivo
ponosio činjenicom da je bio među najbolje obučenom gospodom izvan Pariza, a
gospodin Riv očigledno nije za to mario.

61
 Nije morala da pita kako je Riv pobegao iz zatvora – što je bila avantura koja
je zvučala kao da je uzeta iz nekog romana. Sigurno je uspeo da pobegne boredi
se. Izgledao je kao ratnik. To joj je bilo neodoljivo.
Kao Pikt, ali bez plave farbe.
Njegovo pismo zvučalo je kao da ga je napisao srednjovekovni lord koji
upravlja svojom teritorijom. Kuda Foksovih bila je feudalno dobro Vorda Riva, i
ako ode tamo…
Možda se nikad nede odatle vratiti.
Ma koliko to smešno zvučalo, ova pomisao naterala ju je da zadrhti od
instinktivnog osedanja opasnosti i nečeg još dubljeg. Mnogo ugodnijeg.

14. maj 1801.

Dragi gospodine Rive,

Ne, nedu vas posetiti. To bi bilo neopisivo neprimereno.

Ma šta vi mislili, ja sam dama i vaspitana sam da se uzdržavam od
nedozvoljene prepiske sa pripadnicima muškog pola. Ja nisam vesela
udovica.
Ali usudidu se da odem toliko daleko i kažem vam da se nikada
ponovo nisam udala, jer nikad nisam srela muškarca koji bi mi
odgovarao u onoj meri u kojoj mi je odgovarao pokojni suprug.
Nede za vas predstavljati iznenađenje što znam koje vaša bivša
verenica. Čula sam priče o velikoj ljubavi vojvotkinje od Pindara
prema njenom mužu, koga je ona, koliko se sedam, zavolela još u
petnaestoj godini.
Ako smem biti otvorena, verujem da ste imali srede. Ne mogu da
zamislim samotniji život od života pored žene koja voli drugoga. Ili, u
mom slučaju, pored muškarca koji voli drugu ženu.

* * *

Zastala je i zagledala se uprazno, jer joj je pred očima iskrslo sedanje na

Endrua kako se smeje usred jedne večernje sedeljke.

62
 Ta konkretna sedeljka bila je priređena u Bakingamskoj palati, svega nekoliko
meseci nakon njihovog venčanja. Nameravali su da ostanu samo neophodnih
četrdeset minuta.
Ali Endru ju je posmatrao sa druge strane prostorije, i krenuo je prema njoj
smešedi se blago krajičkom usana. Teško joj je bilo da diše, a tesan korset je stanje
dodatno pogoršavao.
Uzeo ju je za ruku i povukao je u hodnik…
Judžinija je uhvatila sebe kako se smeši. Prijatno se iznenadila kad je otkrila
da joj se srce samo malo steglo na ovo sedanje, da nije osetila nepodnošljivu tugu.
Možda je spremna da pusti Endrua? Grozan je to izraz. Ali je shvatala šta
Henrijeta pod njim podrazumeva. Da se oslobodi razornog, živog bola gubitka. Da
zadrži vedro, živo sedanje na mladida koji ju je obožavao.
Upoznali su se na balu priređenom povodom njenog izlaska u društvo, nakon
čega je on sav radostan ignorisao njenih sedamnaest udvarača – među kojima su
bila dva vikonta i jedan vojvoda – i naveo ju je da se zaljubi u njega koristedi se
samo svojim opakim smislom za humor.
I svojim butinama, iskrena da bude.
I Vord Riv imao je noge koje bi svaka žena umela da ceni.
Morala je da ima na umu da je ona – bez obzira na ured i novi vek – žena
tradicionalnih shvatanja. Ta njena crta bila je od suštinskog značaja za njeno
poimanje sebe same. Njen otac je taj koji je, ili barem je nekad bio, čovek
netradicionalnih shvatanja.
Ona je uživala u poštovanju društvenih normi. U moralnosti.

Moja sekretarica postarade se da gospođica Midž dobije novi

molitvenik. Smem li da predložim da gospođici Midž, ukoliko su
njene lične stvari, ili ona sama, na neki način imale veze sa
incidentom, omogudite odlazak, i prevoz, do Oksforda na kradi
odmor? Po ugovoru, ona ima pravo na slobodnu svaku drugu
subotu, ali bi ovaj izuzetak mogao mnogo da doprinese dobrom
raspoloženju u domadinstvu.

Bilo je nečega obespokojavajudeg u ovoj razmeni pisama. Judžinija je opet

pročitala ono što je napisala priznajudi sebi neprijatnu istinu da su joj misli
potpuno okupirane muškarcem koga je jedva poznavala. Snagom i držanjem,
nogama koje nije mogla da zanemari, snažnom vilicom i prelepim zubima.

63
 Kao da je konj koga razmišlja da kupi! Ali kako je uzbudljivo bilo zapovedati
Endruovim telom. Gledati ga kako joj prilazi sa onim usredsređenim izrazom na
licu, kao da ga ništa na svetu ne može zadovoljiti osim nje.
Prokletstvo.
Dame ne psuju, podsetila je sebe.
Prokletstvo, prokletstvo, prokletstvo, prokletstvo…
Pero joj se ponovo, nezvano, pojavilo u ruci.

Kršteno ime mi nije Henrijeta, ni Džulijeta, premda ste u pravu

kada pretpostavljate da je ekstravagantno. Zovem se Judžinija, ali
me niko osim moje bliže porodice nikada ne oslovljava imenom, i
bila bih vam zahvalna kada biste poštovali moje želje u tom
pogledu.

Srdačan pozdrav,
Gospođa Snou

Kuda Foksovih
Vitli
21. maj 1801.

Draga gospođo Snou,

Ne znam ko se više razočarao, gospođica Midž ili ja, kad se moja

kočija vratila prazna. Voleo bih da vam mogu redi da je situacija u
domadinstvu pošla nabolje i da je gospođica Midž uspela u
poduhvatima da pretvori mog brata i sestru u ugledne članove
visokog društva. Ali ne mogu.
Ove nedelje Lizi je napravila još vedi problem od Otisa. Juče je
priredila nekakvu mađioničarsku opsenu kojom je ubedila jednog
lakovernog štalskog momka da je postao nevidljiv. Mladid je ušao u
kupatilo dok se jedna služavka kupala.
Avaj, pokazalo se da je i te kako vidljiv kad ga je devojka odalamila
preko nosa daskom za pranje veša. Lekar kaže da de, kada otok
splasne, najverovatnije ponovo modi da vidi na povređeno oko.

64
 Gospođicu Midž veoma je uznemirilo Lizino bacanje čini. Otac naše
guvernante je vikar, kao što bez sumnje znate. On nikako ne bi
blagonaklono gledao na nepokornog brata i sestru. Lično sam bio
veoma impresioniran pojanjem na latinskom koji je Lizi upotrebila da
postigne „nevidljivost“, odnosno konjugacijom konjunktiva
pluskvamperfekta od „volim“, „kažem“, i „slušam“. Ko bi pomislio da
bi pluskvamperfekat mogao biti tako modan?
Čini se da je lord Darsi učio decu latinski od njihove šeste godine,
pa sve do svoje preuranjene smrti. Gospođica Midž potvrđuje da
oboje dece praktično mogu da sasvim tečno razgovaraju na tom
jeziku, koji ja nikada, za sve godine školovanja, nisam naučio. Otis i
Lizi rado pričaju o ocu, ali o majci dute kao zaliveni.
U nadi da je vaš dan bio bolji od mog,

Vaš pokorni sluga,

Vord

65
 Deseto poglavlje

Kuda Foksovih
Subota, 23. maj 1801.

Kasapinu su se oči iskolačile kao pekinezeru kome je ogrlica bila preterano

stegnuta, premda je on bio taj koji je držao Otisa za kragnu.
„U čemu je problem?“, upitao je Vord prelazedi pogledom sa bratovljevog
prkosnog lica na srdito lice kasapina i na lice gospođice Midž. U daljini je čuo Lizi
kako se buni idudi uz stepenice nakon što ju je guvernanta oterala u sobu.
„Ovaj dečak“, urlao je gospodin Bidl. Pretresao je Otisa tako da mu se drhtaj
spustio sve do čizama.
„Uveren sam da niste želeli tako silovito da protresete mog brata, gospodine
Bidle“, izjavio je Vord. Jedna od posledica njegovog neočekivanog boravka u
zatvoru bila je izuzetna netrpeljivost prema bilo fizičkoj bilo kakvoj drugoj
grubosti.
„Jesam i nisam“, odvratio je kasapin isturivši bradu, premda je pustio Otisovu
kragnu.
Vord je privukao dečaka sebi i uzmakao za korak. „Šta se desilo?“
„Uhvatio sam ga u krađi“.zagrmeo je gospodin Bidl. Brkovi su mu se
nakostrešili poput repa uvređene veverice.
Otis je, izgledajudi sada više iznervirano nego uplašeno, pogledao u Vorda.
„Nisam ništa ukrao.“
„Uzeo je moj ceremonijalni lanac! To je simbol mog položaja gradonačelnika i
ja sam ga uhvatio na delu!“
Dođavola.
Jedno je bilo mažnjavati komadide drveta iz štale, a sasvim drugo je bilo
krasti dragocenosti seljana. Gospođica Midž se izgleda slagala sa ovim: mrštila se
na Otisa sa sumornim neodobravanjem kakvo se može videti na licu puritanca pri
susretu sa okorelim preljubnikom.
„Jeste li vi, gospođice Midž, bili svedok ovog navodnog zločina?“, upitao je.
„Žao mi je što moram redi da sam bila u sitničarskoj radnji sa gospođicom
Lizi.“ Pogledala je svog štidenika. „Otise, objasni svoje ponašanje.“

66
 „Šta tu ima da se objašnjava?“ rekao je kasapin nemilosrdno. „Dečak je
pokušao da uzme moj zlatan lanac. Ja sam ga uhvatio. Pokvaren je kao…“ Uhvatio
je Vordov pogled i progutao uvredu.
Otis se trznuo u Vordovom naručju. „Nisam pokvaren!“ povikao je. „Rekao je
da sam nezakonit, a nisam! Moji roditelji su bili venčani. Štaviše, imam titulu, jer
je moj otac bio lord!“ Zagnjurio se licem u Vordov stomak.
Gospodin Bidl je prezrivo frknuo.
„Možete se vi podsmevati, ali Otis je u pravu“, kazao je Vord. „On je lord
Darsi, peti od svoje loze i vlasnik je pozamašnog poseda u Devonu.“
„Nije me briga ni da je kralj Engleske! Znam ja njega i njemu slične. Čujemo
mi svašta u selu. Sam bog zna šta je nameravao da uradi s mojim lancem.“
„Samo sam hteo da ga okačim o žbun ruže“, povikao je Otis.
Koji đavo?
„Zašto bi, zaboga, to želeo da uradiš?“
„Lizi je rekla da de mi dati šiling ako to uradim i donesem joj četiri ruže“,
odgovorio je Otis nesredno. „Nameravao sam da ga vratim na kuku u njegovoj
radnji. Žbun ruže je u njegovom dvorištu.“
Lizi je po svemu sudedi smerala neku magičnu budalaštinu. Gospođica Midž
je skupila oči. Vord je uzdahnuo i okrenuo se prema kasapinu.
„Čini se, gospodine Bidle, da vaš lanac nikada nije napustio vaš posed. Moj
batler dade vam gvineju za nevolje koje ste pretrpeli i postaradu se da moji brat i
sestra ne prilaze vašim ružama i vašem lancu.“
„Zahtevam da uradite nešto u vezi s tim lopovom“, povikao je kasapin.
Otis se priljubio uz Vorda.
„Mi seljani moramo biti u stanju da mirno spavamo. Zašto je kačio lanac o
žbun? Moram da uverim svoju ženu da ovde nema nikakvih vradžbina.“
„Govorite o osmogodišnjem detetu“, rekao je Vord sa prigušenom žestinom.
„Predlažem vam da se vratite u svoju radnju, gospodine Bidle, i pozabavite se
porudžbinama. Nema potrebe da bilo sada, bilo u bududnosti, razmišljate o mom
domadinstvu.“
Bidl je zinuo, toliko da je Vord mogao da mu vidi debeli jezik. Izgleda da je
kasapinu tek sad sinulo da je prekorevao čoveka koji je posedovao najvedu kudu u
ovom kraju i na čijem posedu je radilo dvostruko više slugu nego na bilo kom
drugom posedu u okolini.
„Dobar vam dan, gospodine Bidle“, dodao je Vord. Gamvoter je uhvatio Bidla
za rame i vesto ga okrenuo prema ulaznim vratima.

67
 Vord je podigao brata i odneo ga u biblioteku. Gospođica Midž je pošla za
njim. Seo je pred prazan kamin i smestio dečaka u krilo. „Dođavola, Otise, pravi si
davež.“
„Mrzim gospodina Bidla“, povikao je Otis.
Gospođica Midž je sela preko puta njih prekrštenih ruku i uredno
priljubljenih stopala.
„Reci nam šta se desilo“, kazao je Vord.
„Nisam krao lanac“, odvratio je njegov brat i ljutito šmrknuo. „Samo sam ga
dornuo nakratko.“
„Dornuo si ga?“
„Lopovski žargon“, ubacila je gospođica Midž.
„Kačio sam ga između neba i zemlje.“ Otis je prešao rukavom preko očiju.
„Ne razumem“, rekao je Vord ulažudi herkulovski napor da bude strpljiv. „Kačio
sam ga o žbun ruža gospodina Bidla. Njegov žbun ruža, između neba i zemlje.“
„Čini se da je gospođica Lizi još jednom pokušala da se bavi magičnim
činima“, dodala je gospođica Midž. Stegnutim glasom.
Vordu je srce potonulo. Otkako je stigla, nova guvernanta samo je uspela da
pokaže kako nema primetan smisao za humor, što je značilo da je Lizino ludiranje
shvatala suviše ozbiljno.
„Moramo da razgovaramo sa Lizi“, rekao je.
Gospođica Midž je klimnula glavom i ustala.
Otis se naslonio Vordu na rame i izgovorio nešto nerazumljivo.
„Šta si rekao?“
Nakon što je shvatio smisao njegovih reči, Vord je kazao: „Ti si mi brat,“
Otise. Zaglavio si sa mnom, ma šta da se desi. Zauvek.“
Otis ništa nije odgovorio, ali je Vord dodao: „Kao i Lizi. Nesnosne ste napasti,
ali ste moje napasti.“
Iznenadio je samog sebe.
Činilo se da ipak ne namerava da preda brata i sestru ocu i madehi.

68
 Jedanaesto poglavlje

Kuda Foksovih
23. maj 1801.

Draga gospođo Snou,

Gospođica Midž dodala je svoju poruku ovom mom pismu. Bidu

kratak. Otisa su uhvatili kako pozajmljuje ceremonijalni lanac
našeg gradonačelnika, što je zločin na koji ga je podstakla sestra.
Njegov motiv nije bio lična korist: Lizi je nameravala da upotrebi
mod lanca da pretvori nekoliko ruža u oruđe za pronalaženje prave
ljubavi.
Ako vas ovo suviše zbunjuje – zanemaridemo činjenicu da je sasvim
neizvodljivo – niste jedini, i ja sam zbunjen. Moja sestra pokazala je
da ima veoma bujnu maštu; nažalost, njena kreativnost je u direktnoj
srazmeri s netrpeljivošdu koju gospođica Midž gaji prema magiji, ma
koliko neefikasna bila (promoviše paganizam i podriva hrišdanske
vrednosti). Gospođica Midž bez sumnje de vam izneti svoja osedanja
kad vas bude videla.
Razlozi ove vradžbine su nejasni, ali izgleda da je Otis trebalo da
okači lanac na žbun ruže da bi ga sunce „u celosti“ obasjalo, a zatim
da donese četiri ruže nazad sestri.

Potrebna nam je vaša pomod,

Vord

* * *

„Šta on, zaboga, misli da ja mogu da uradim?“ upitala je Judžinija gledajudi pismo.
„Da vratim vreme unazad i sprečim dečaka da ukrade svečanu ogrlicu?“
„Pretpostavljam da je lord Darsi mogao da započne provalničku karijeru
krađom nečeg manje vrednog“, primetila je Suzan.

69
 „Je li neko od dece pod našom brigom ikada pre ukralo nešto dragoceno?“
Bilo je to nešto što bi trebalo da drži u malom prstu, ali nije mogla nikoga da se
seti.
Suzan je frknula. „Nije mogude da si zaboravila prošlogodišnje takmičenje za
najnevaljalije dete? Jedno od dece vojvode od Flečera, ne mogu da se setim koje,
ukralo je mnoštvo stvari. Zar se ne sedaš zlatne čačkalice?“
„Pa naravno, ali to je bilo drugo. Nije to bilo zarad materijalne koristi?“
„Nije ni ovo“, istakla je Suzan. „Guvernanta vojvode od Flečera nije čak ni
pobedila na takmičenju za najnevaljalije dete zbog te čačkalice, zaslužila je
nekoliko nominacija za guvernantu najvredniju žaljenja.“
„Ne mogu da se setim da se nešto slično dosad desilo“ rekla je Judžinija.
„Trudim se da te ne opteredujem neprijatnim pojedinostima da bi mogla da
zadržiš srdačan odnos sa roditeljima.“ Suzan je obično sarađivala sa
guvernantama, dok se Judžinija nosila s njihovim poslodavcima. „Neka naša deca
su prave male ništarije.“
„Ne bismo smeli da vređamo svoje“, izgovorila je Judžinija mrštedi se.
Suzan ju je bezbrižno ignorisala. „Kad bih se odlučila za život u odmetništvu,
pre bih se odlučila za zlatan lanac nego za zlatnu čačkalicu. To ukazuje da je Otis
inteligentniji od potomstva vojvode od Flečera, premda mislim da se njegova
milost ne bi sa tim složila.“
„Ne znam kako da odgovorim“, kazala je Judžinija.
„Preklinje te da dođeš, Judžinija. Očigledno je da moraš otidi u Oksford“,
rekla je Suzan. „Ja du preuzeti na sebe tvoje sastanke u naredna tri dana. I dodadu
njegovoj molbi svoju: od njega se uputi na posed svog oca i odmori se propisno.“
„Ne mogu da idem u Oksford“, odvratila je Judžinija čupajudi reči iz grla. „Ne
mogu, Suzan. Gospodin Riv je suviše… Ne. Nisam spremna.“
Na pomisao da uđe u kudu – na svoju sramotu, Judžinija nije mogla da ga ne
oslovljava u mislima imenom kojim je potpisao pismo – osedala se slabo.
Slomljeno. Užareno.
Suzan se namrgodila, ali je Judžinija odmahnula glavom. „Ne.“
„Dobro, morademo da se oslonimo na gospođicu Midž“, rekla je Suzan
očigledno nevoljno. „Pisadu gospodinu Rivu i objasniti mu da nismo stručni da se
nosimo sa lopovlukom. Nedu spominjati da je Otis nadmašio potomka vojvode od
Flečera“, dodala je uz kikot.
„Hvala“, kazala je Judžinija uzdahnuvši. „Kada bi tvoj otac znao na šta me
nagovaraš, Suzan…“

70
 „Odrekao bi me se“, dodala je Suzan vedro. Nagnula se i poljubila Judžiniju u
obraz. „To je samo zato što te volim. Nemaš sutra nijedan sastanak. Ostani kod
kude.“
Te večeri Judžinija je prolazila kudom u kojoj su ona i Endru započeli bračni
život, a sluge su se komešale užurbano oko nje. Lakej joj je doneo lagani obrok,
koji je pojela u sobi. Okupala se, obukla spavadicu, oprala zube…
Otišla u postelju i sanjala.
Sanjala je, razume se, Endrua. Nije u tome bilo ničeg neobičnog – sanjala ga
je najmanje jednom nedeljno. Bio je njen oslonac, stabilno uporište njenog sveta.
U snu su sedeli u trpezariji, a Endru je leškario na stolu i valjao nešto između
dlanova. Nije videla šta. Nije prestajao da priča o konju kog je kupio, a koji je imao
oči kao jednorog.
Trgla se iz sna i zagledala se u tamu setivši se koliko je Endru pričao. Volela je
u to vreme da ga sluša. Imao je tako jasne stavove i uvek je, uvek, znao šta je
ispravno.
Ako je tvrdio da konj ima oči kao jednorog, onda je tako i bilo. Nema veze što
nijedno od njih nikad nije videlo takvo stvorenje. Endruova sigurnost bila joj je
utočište nakon uzavrelog haosa u kom je odrasla.
Kuda njenog oca bila je udobna, neuredna, puna knjiga i neobičnih predmeta
iz čitavog sveta. Voleo je da se mačuje u dugačkoj galeriji portreta, da napada i
parira sa takmičarskim žarom dok ga je Judžinija posmatrala zaklonjena iza
staklene komode.
Endru se nikad ne bi mačevao u kudi, kao što ne bi nikad ostavio ni gomilu
knjiga na klaviru. Njihovu kudu je namestio sa savršenim ukusom. Nijednu sitnicu
nije prevideo – od načina na koji se griva konja slagala sa kočijama što su vukli, do
boje nevestinske opreme. Njegova ljubav prema savršenstvu upravljala je svakim
detaljem njihovog života.
Jedne nodi čak je bacio svilenu spavadicu koju joj je madeha poklonila, jer se
prusko-plava boja nije slagala sa Judžinijinom kosom. „Izgledaš kao vatromet, sva
crvena i plava i spremna da eksplodiraš“, rekao je tada smejudi se dok je gužvao
spavadicu i bacao je u hodnik. „Jedino mesto na kom smeš da eksplodiraš je u
postelji sa mnom.“
Tad ju je uzeo u naručje i odneo je u postelju, a ona je zaboravila na
spavačicu.
Sve dosad. Sasvim neobično je bilo što je osetila žaoku tuge za devojkom
kakva je nekad bila, koja je volela tu spavadicu i u njoj se osedala lepo. Bila je tako
neverovatno mlada. I njen život bio je tako jednostavan.

71
 Dvanaesto poglavlje

Utorak, 26. maj 1801.

Trg Kevendiš broj 18
Kuda gospođe Judžinije Snou

Njena sobarica je narednog jutra pripremila haljinu nežne zelene boje koja je
isticala boju Judžinijine kose, ali ne neumereno i u tolikoj meri da zaplamti poput
šumskog požara.
Nije da se Endruu njena kosa nije dopadala. Obožavao je da obmotava lokne
njene kose oko prstiju i pušta je da pada preko njenih grudi kao da je rečna vila na
nekoj staroj slici.
Ali nije želeo da ona u javnosti izgleda upadljivo. Dame su treperile blistavim
sjajem u privatnosti; u javnosti su diskretno, prigušeno sijale.
Lakše bi bilo oporaviti se od njegove smrti da je imala neprijatnih sedanja na
njihov brak. Ali ona je imala samo čežnjive delide sedanja poput bisera nanizanih
na nit. Ali biseri koji se ne nose gube sjaj i blistavilo. Možda je u tome bio problem.
„Ne želim danas da nosim tu haljinu“, rekla je Klotildi. „Zar nemam negde
neku haljinu boje neba?“
„Imate.“ Klotilda je ušla u garderobu i vratila se sa naramkom svile boje neba.
„Sa papučicama?“
„Ne, daj mi nešto čvršde. Nameravam da odem u šetnju u park.“
Klotilda je zaječala. „Madam, blato je od jučerašnje kiše.“
„Ne moraš idi sa mnom“, odvratila je Judžinija. „Dame mojih godina nisu u
obavezi da imaju pratnju.“
„Istina“ rekla je Klotilda razvedrivši se. Mrzela je blato, kišu i prljavštinu, sve
što bi moglo da zapreti njenom besprekornom izgledu.
„Grudi su vam vede nego što su bile kad je ova haljina poručena“, primetila je
minut kasnije pokušavajudi da smesti Judžinijine grudi u haljinu.
„Moje grudi izgledaju kao dve punjene zemičke na poslužavniku“, kazala je
Judžinija posmatrajudi se u ogledalu. „Ako nastave da rastu, naposletku de biti
veličine nojevih jaja.“
„Noj? Šta je to? Vaš dekolte je veoma privlačan. Nažalost, u ovo doba nema
gospode u parku.“ Klotilda je negodujudi šmrknula.

72
 „Želela bih novu garderobu“, rekla je Judžinija. „Od modiskinje koja oblači
vojvotkinju od Vilijersa.“
„Oh la Ia“, povikaia je Klotilda pomažudi joj da obuče kaput od merino vune.
„Izvanredan izbor! Sada dete, sada dete, madam, upoznati muškarca.“
„Muškarca?“
„Jednog.“ Klotilda se zakikotala kao prava Parižanka. „Ili mnogo njih!“
Judžinija je prešla put, ušla u park i lagano pošla stazom popločanom
ciglama. Dok se skrivala u kancelariji, prolede je došlo u London. Gde god da joj je
pogled pao, videla je mnoštvo prolednog zelenila i skupine bledih ljubičica.
Krišom se osvrnuvši da se uveri da je niko ne gleda, Judžinija je sišla sa staze i
čučnula da nabere poveliki buket ljubičica.
Imala je neodređen osedaj da su jestive, premda nije verovala da njena
kuvarica zna…
Čekaj.
Zaledila se. Nije bila sama.
Pred očima joj se pojavio par čvrstih čizama. Vlasnih tih čizama verovatno je
imao izvanredan pogled na. njeno poprsje, da se ne spominje njen ukradeni
buketid.
Preko nje se prelio mračan, hladan glas kao što se miris brendija širi malom
prostorijom. „Gospođo Snou, mogu li da vam pomognem da ustanete?“ Šaka mu
je bila krupna i modna: predstavljala je sve ono što je volela kod muškaraca.
Nije nosio rukavice.
Naravno, Vord Riv verovatno nikad nije nosio rukavice. Spustila je ruku u
rukavici u njegovu golu ruku i dozvolila mu da joj pomogne da ustane. „Gospodine
Rive, ovo je iznenađenje.“ Dopao joj se njegov osmeh kada su se prvi put sreli. Ali
sad je on, nakon što su razmenili nekoliko pisama, bio drugačiji: dublji, topliji…
intimniji.
Otmeni gospodin prineo bi njene prste usnama, povukao se i naklonio se.
Vord nije uradio ništa od ovoga, prosto je čvrsto stegao njenu ruku i rekao: „Niste
želeli da dođete vi kod mene, pa sam ja morao da dođem do vas.“
„Judžinija je osetila kako rumeni. Povukla je ruku. „Ne mogu da vam dam
nikakav savet, gospodine Rive.“
„Da pokupim vaše ljubičice?“ Ne čekajudi njen odgovor, sagnuo se i sakupio
vedinu jednim pokretom ruke. Butine su mu zategle pripijene pantalone. Na suncu
se njegova kosa presijavala zlatom.

73
 Ustao je i pružio joj ljubičice. „Smatram sebe izuzetno srednim što se Ured
gospođe Snou ne bavi samo pukim smeštanjem guvernante u porodicu ved joj
pruža i podršku za sve vreme njenog boravka u nekoj porodici.“
„Da, pa…“
Vord ju je uhvatio podruku i poveo je nazad na stazu. „Vaša pomodnica,
gospođica Lojd Fantil, bila je toliko ljubazna da mi pokaže vašu kudu, a vaš batler
me je poslao ovamo. Smem li da vas otpratim na čaj do Ganterove čajdžinice,
gospođo Snou?“
Zaboga, zašto li se Vordova verenica udala za drugog čoveka? Judžinija je
morala da uloži napor kako ne bi klimnula glavom u znak slaganja sa svime što je
govorio.
Bilo je to zbog njegovog glasa i očiju.
Imala je osedaj da bi ga ona, da je nestao na dan njihovog veličanja, čekala.
Godinama.
Baš kao što je čekala Endrua, pomislila je s nelagodom. Čekala je muškarca
koji se nikada nede vratiti.
Uh! Potisnula je tu misao i ponovo se usredsredila na Vordovo lice.
„Premda tvrdite da nemate savet za mene, mogli biste odabrati pravi napitak
i magijom naterati mog brata i sestru na poslušnost.“
„Ja…“
„Gospođica Lojd Fantil uverila me je da danas nemate zakazanih sastanaka.“
Njegov zavodljivi duboki glas prelazio je preko Judžinijine kože poput svile. Još
malo joj se približio, i ona je osetila miris kože i sapuna.
Miris muškarca. Muškog znoja, da bude sasvim iskrena.
Demorališude je bilo shvatiti da ipak nije bila dobra žena.
Izgleda da je ponašanje u skladu sa društvenim normama bilo samo fasada,
jer su joj u njegovom prisustvu udovi bili teški, a koža joj je bridela.
„Vrlo dobro“, rekla je. „Pretpostavljam da bismo mogli otidi na čaj.“ Kad bi je
poljubio, drhtala bi poput zeca uhvadenog u povrtnjaku. Premda on nije izgledao
kao da namerava da je poljubi.
Čovek je tražio pomod, a ona je zurila u njegove usne. Sramno!
„Zamolidu ih da mi pripreme korpu da ponesem kudi“, rekao je uzimajudi je
podruku.
„Ne smete prihvatiti da vam spakuju sladoled“, kazala mu je. „Nede se
očuvati. U Ganterovoj čajdžinici uvek obedavaju da se njihov sladoled nede otopiti
ako je propisno upakovan, ali to nije istina.“
Koža oko očiju naborala mu se na razorno privlačan način.

74
 „Vidite? Vi ste nepresušan izvor dobrih saveta. Jednog dana dovešdu Otisa i
Lizi u London, pa demo ih odvesti na sladoled“ rekao je.
Mi?
Okrenuo ju je u smeru iz kog je došla pre nego što je stigla da smisli odgovor.
„Moj a kočija je ovde.“
I naravno, kočija je čekala na ulici, toliko raskošna da bi čovek pomislio da de
iz nje izadi kraljevski vojvoda, sav galantan i opijen brendijem. „Gospođica Lojd
Fantil rekla mi je da je vaša kočija izvanredna“, kazala je pokušavajudi da ispuni
vazduh da tišina među njima ne bi bila baš toliko teška.
„Napravljena je za vojvodu od Klarensa“, rekao je potvrđujudi njen prvobitni
utisak da je to kočija dostojna princa. „Iskren da budem, za mene je pomalo
previše veličanstvena. Ali, kad su se Lizi i Otis pojavili, bilo mi je potrebno nešto
vede od dvokolica, a ovo je bila jedina odgovarajuda kočija koju sam mogao da
kupim u žurbi.“
„Bila je to prosto praktična odluka?“
„Uveren sam da bi Otis pokušao da provoza moje dvokolice čim bi pronašao
vremena za to. I bez sumnje bi se kladio na svoju veštinu upravljanja kolima.“
„Morali ste čitav život da preokrenete, zar ne? Odrekli ste se profesije i kola.
To je vredno divljenja“, izgovorila je Judžinija misledi to iskreno.
Slegnuo je ramenima, kao da mu to nije predstavljalo nikakve poteškode.
Verovatno je uvek stavljao ljude u svom životu na prvo mesto: bio je takva vrsta
čoveka.
Lakej u otmenoj livreji istupio je kad su prišli kočiji. Stepenik je ved bio
spušten. Istina je bila da je Judžinija bila dovoljno visoka da se popne čak i na
visoke dvokolice bez pomodi.
Ali Vord joj je ipak pružio ruku. Pogledala je stepenik baš kad se spremala da
spusti nogu na sliku… Iznenađeno se zasmejala, ispustila njegovu ruku i ponovo
spustila stopalom na zemlju. „Da li je ovo nokšir?“
„Nažalost“, rekao je Vord ozbiljno, „nemogude je ne prepoznati šta je u
pitanju, zar ne? S obzirom na…“
„Mlaz mokrade“, dovršila je Judžinija shvativši u šta gleda. „Kakav divljenja
vredan realističan prikaz.“
Nasmešio joj se. „Ne smemo da spominjemo đubrivo, ali je mokrada
prihvatljiva?“
Judžinija je osetila kako joj rumenilo obliva obraze.
„Nedu nikome redi“, izgovorio je sa sjajem u očima. „Moje je čvrsto uverenje
da oni od nas koji nemaju potrebe da se pridržavaju tih pravila i ne bi trebalo da ih

75
se pridržavaju. A što se tiče realističnosti prikaza, ne slažem se. Koliko sam
razumeo, u pitanju je prikaz intimnog dela tela vojvode od Klarensa“, rekao je
Vord pokazujudi jedan ugao stepenika. „Mora da se slažete da je to veoma
optimističan – ako ne i totalno netačan – prikaz kraljevskih intimnih delova.“
Judžinija se nasmešila. Čitav ovaj razgovor – sa ovim drskim nedostatkom
poštovanja prema učtivom razgovoru – podsetio ju je na detinjstvo.
Njenom ocu dopao bi se ovaj stepenik i njegova potpuna neprimerenost.
„Organ o kome je bilo reči zaista izgleda kao da je otprilike iste veličine kao i
nokšir“, rekla je zakoračivši direktno na sliku da bi se zatim popela u kočiju.
„To je i više nego optimističan prikaz“, odvratio je Vord suvo. „Katastrofalan.“
Judžinija je sačekala da on sedne preko puta nje i da lakej zatvori vrata pre
nego što je postavila očigledno pitanje. „Kakvo, zaboga, opravdanje imate za
neobuzdanu vulgarnost ovog stepenika, gospodine Rive?“
„Neobuzdanu?“, ponovio je glasno se nasmejavši.
Obrazi su joj se zažarili. „Nisam to tako mislila.“
„I zar sam zaista još gospodin Riv?“
Podigla je bradu. „Naravno.“
„Ja o vama razmišljam kao o Judžiniji – i to vam ime, uzgred, sasvim pristaje.“
„Nokšir?“ nije odustajala, trudedi se da ignoriše vrelinu u obrazima.
„Karikature se podsmevaju ljubavnici kraljevskog vojvode, ljupkoj Dorotei
Džordan, zbog njenog prezimena.“
Judžinija je skupila obrve.
„Njeno prezime je u uličnom žargonu ružan naziv za nokšir“, objasnio joj je.
„Naravno.“ Na trenutak se zamislila. „Zašto bi vojvoda želeo da podseda
gospođu Džordan na tako neprijatne primedbe svaki put kada ulazi u svoju
kočiju?“
„Njegovo kraljevsko visočanstvo izgleda se slaže sa mojim mišljenjem da ono
što je neprijatno nede nestati ako ga čovek bude ignorisao.“ Oči su mu pakosno
zasvetlucale kad je razvukao: „Naposletku, ma koliko visoko društvo želelo da se
pretvara da to nije istina, nokširi se svakodnevno koriste u najuglednijim kudama.“
„Prestanite!“ rekla je Judžinija, premda nije mogla da potisne osmeh.
„Zaboravljate da moj posao podrazumeva izlaženje na kraj s nevaljalim dečacima,
gospodine Rive. U vašim godinama čovek bi trebalo da stremi ponašanju
primerenom odraslom čoveku.“
Nasmejao se. „Godinama me niko nije nazvao nevaljalim. Zapravo, mislim da
je Klarensova zamisao genijalna u svojoj jednostavnosti. Ovako Doroteja može da
stane na sve one koji je klevedu, svaki put kada ulazi u kočiju.“

76
 „Zašto niste tražili da se preko tog prizora naslika nešto drugo?“
Vord je slegnuo ramenima. „Otis se toliko smejao da umalo nije povratio
doručak. Smeh je u ovom trenutku u mojoj kudi prava retkost, pa sam i više nego
voljan da zarad toga nagazim koji kraljevski nokšir. Mene više brine da bi dečak
mogao da razvije kompleks manje vrednosti zbog dimenzija kraljevskog visuljka.“
Njegov smeh udario je Judžiniji u glavu poput trede čaše serija. Gotovo da je
– gotovo! – odgovorila nešto o tome kako je razočaranje sudbina svake žene.
Suzan bi se našalila na taj račun, ali to nije bila istina u Judžinijinom slučaju:
Endru je bio i više nego primereno snabdeven, ako je suditi po onome što je
naučila posmatrajudi statue grčkih atleta.
„Zašto je njegovo kraljevsko visočanstvo odlučilo da ne uzme kočiju nakon
što je naložio da je izrade po njegovim specifikacijama?“, upitala je umesto da
kaže bilo šta drugo. Sedišta su bila od španske kože, a svaki detalj je bio
izvanredan, premda preterano nakiden.
Endruu se ne bi dopala. Nije bila sigurna da li bi više prezreo nokšir ili
kraljevsku alatku, ali znala je da bi stepenik bio prefarban ozbiljnom crnom bojom
pre nego što bi kočija stala pred njihovu kudu.
Sjajni ukrasni ram bio bi skinut. Baršunaste kidanke na zavesama bile bi
zamenjene nečim ozbiljnijim.
„Klarens nije mogao da je plati“, rekao je gospodin Riv. „Mora da je opet
potrošio sav džeparac.“
Judžinija ga je pogledala ispod trepavica. Njena madeha predložila je da
udvostruči honorar, jer je gospodin Riv bio neizmerno bogat. Nije to učinila. Ured
gospođe Snou nikad nede profitirati na nesredi siročadi.
„Na svu sredu, ja mogu da je priuštim“, dodao je gospodin Riv, pogodivši o
čemu razmišlja.
„Kako je to prijatno od vas“, odvratila je Judžinija ledeno. Ona je bila jedna
od najbogatijih žena u Londonu, ali je to zadržala za sebe.
Gospodin Riv nagnuo se napred i dotakao joj koleno. „Samo sam želeo da
znate da sam fmansijski solventan.“
„U… u mom… to je sasvim nevažno“, zamucala je.
Naslonio se i nasmešio joj se. „Milo mi je što to čujem.“
„Finansije nemaju nikakvu ulogu u razgovoru o nepristojnom ponašanju
vašeg brata i sestre“, uspela je da kaže.
„Nemaju, ali sam želeo da to istaknem.“

77
 „Baš“ izgovorila je. Možda je nudio… nije joj valjda nudio novac? Oblio ju je
lepljiv znoj. Muškarci su joj i ranije iznosili nepristojne ponude, ali niko joj zapravo
nije ponudio carte blanche.
„Na svu sredu, honorari koje napladuje Ured gospođe Snou nede me dovesti
na prosjački štap.“ Ali primetio je promenu na njenom licu i izraz mu se izmenio.
„Šta sam rekao?“
Progutala je knedlu. „Ništa“, graknula je. Naravno da mu to nije bila namera.
Ponašala se budalasto.
Đavolski osmeh se raširio Vordovim licem i on se ponovo nagnuo prema njoj.
„Verujem da ste pomislili da sam uglednoj udovici izneo ponudu kao da je kakva
nodna dama.“
Pročistila je grlo. „Nipošto.“
„Pazite“, nastavio je Vord ne obradajudi pažnju na njeno slabašno poricanje,
„ta haljina vaše atribute ističe u prvi plan, kao da su jabuke što se prodaju ispred
pozorišta.“
Judžinija ga je pogledala skupljenih očiju. „Čak i pored prezira koji gajite
prema učtivom razgovoru, gospodine Rive, trebalo bi da izbegavate tako
uvredljiva poređenja.“
„Vaši atributi suviše su veličanstveni da bi bili upoređeni sa jabukama“ rekao
je klimajudi glavom u znak slaganja.
Mora da je malo poludela, jer je čula sebe kako govori: „Jutros sam baš
razmišljala o tome kako de za nekoliko godina biti veličine nojevih jaja.“
Oči su mu zasjale mračnim osedanjem koje joj nije bilo teško protumačiti,
premda ga nije videla godinama. Požudom.
Pohotljivošdu.
„Čitav ljudski rod živi u nadi“, odvratio je. Hrapavost u njegovom glasu
naterala ju je da u isti mah poželi da skoči na njega – i iskoči iz kočije.
Endru je bio tek nešto više od dečaka kad su se uzeli. Gledao ju je sa
osunčanim zadovoljstvom u očima. Vord je bio muškarac, a njegov pogled
izražavao je razuzdanije, vatrenije i grešnije osedanje.
Glas duboko u njoj mahnito ju je podsedao na dužnost i moral, čast i ugled
Ureda gospode Snou, njen ugled. Ali bio je to veoma sitan glas, i veoma udaljen.
Sedam godina posebno je vodila računa o svom ugledu. Bila je to ludost, ali,
o, kako samo modna ludost.“
Nalazila se u kandžama nekog neobičnog spokoja, kao da se nalazi u središtu
oluje: samo njih dvoje i zidovi ove apsurdno luksuzne kočije. Nije se čuo nijedan
drugi zvuk osim njihovih glasova, tutnjave točkova na kamenom popločanim

78
ulicama i blage škripe kad su Vordovi savršeno upareni konji stali ispred
Ganterove čajdžinice.
Nije ovo bilo otmeno doba dana za čaj, pa je čajdžinica bila gotovo prazna.
Kad su ušli, dame u prostoriji okrenule su se prema Vordu poput suncokreta
prema jutarnjem suncu.
Pogled ledi Hajasint Bakvold, na primer, pao je na Vorda kao da je jedna od
onih grčkih statua: odmerila ga je od glave do pete, pa nazad, zastavši u sredini.
„Gospođo Snou!“, dama je podigla ruku i sklopila je dva ili tri puta u vrsti
pozdrava kojim bi vojvotkinja mogla da pozdravi odžačara. „Čudi me što vas vidim
ovde. Čovek vas prosto zamišlja zazidanu u onoj vašoj kudici. Predstavila bih vas
svojoj najstarijoj derki, Petuniji, ali povukla se u prostoriju za dame.“
Judžinija je prošla pored njenog stola. „Dobro jutro, ledi Hajasint. Kako su
vaša mlađa deca?“
„Uveravam vas da smo pronašli izvanredno uglednu guvernantu“, rekla je
dama, a lice joj se smračilo.
Vord je razmenio nekoliko reci sa gospodinom Svinijem, glavnim konobarom
Ganterove čajdžinice, ali sad je stao iza Juždinije.
„Nije li to gospodin Riv!“, povikala je ledi Hajasint, „Nisam vas videla
godinama.“
„Baš mi je milo što sam vas videla nakon mnogo vremena, ledi Hajasint“,
rekla je Judžinija klimnuvši joj glavom, nakon čega je dozvolila gospodinu Sviniju
da je otprati do stola u zadnjem delu, manje-više zaštidenom od radoznalih
pogleda veoma vesto postavljenom paprati.
Iza leđa je čula kako je neko nešto kratko promrmljao, pa je i Vord pošao za
njom. Neobično je bilo kako je osedala njegovo prisustvo iza sebe. Dozvolila je da
joj korak postane čulan, gotovo neznatno je zanjihala kukovima.
Nije se osedala kao guvernanta, niti kao uspešna vlasnica Ureda gospođe
Snou.
Osedala se kao žena.
Vord je posmatrao kako konobari na njihov sto spuštaju razne đakonije, a
zatim im je rekao da pripreme korpu za njegovog brata i sestru. „Ali bez
sladoleda“, dodao je.
„Uveravam vas da je gospodin Ganter smislio način da spakuje sladoled tako
da on ostane čvrst satima“, izgovorio je gospodin Svini ozbiljno.
„Gospođa Snou rekla mi je u parku da takva obedanja nikada ne budu
ispunjena“, odgovorio je Vord. Pogled koji joj je uputio verovatno bi trebalo da
prizove munju da udari u njih i da ih proguta u plamenu.

79
 Glavni konobar divlje je zatreptao, a zatim zatvorio usta. Naklonio se i
obedao da de se vratiti sa korpom kad za to dođe vreme.
„I želeo bih da mi spakujete manju korpu za put za Oksford“, dodao je Vord.
„Svakako, gospodine. Šta biste želeli da u nju stavimo?“
„Pečenu junetinu i bocu crnog vina.“ Judžinija se nasmejala. „Pravi ste
muškarac.“
„Jesam“, odvratio je Vord.
Boja joj se prelila preko obraza. „Mislila sam na to kako žene više vole belo
vino i piletinu.“
„Mi muškarci moramo da održavamo snagu. Ali danas du poručiti kao dama.
U tom slučaju, belo vino i piletina. I nekoliko sladoleda, jer sam uveren da mogu
ostati dovoljno čvrsti do ručka.“
Judžinija je potisnula kikot dok se gospodin Svini udaljavao.
„Moram redi da je prava tragedija pomisliti da ste bili razočarani povodom
ovog konkretnog pitanja“, rekao je Vord. „Pitanja čvrstode.“ Njegov pogled bio je
načisto grešan.
„Nisam“, odgovorila je Judžinija. Uz nemaran osmeh dodala je: „Ipak sam se
ja udala kad je moj muž imao osamnaest godina.“
Vord je podigao obrve. „U slučaju da se pitate, mnogi od nas i u kasnijim
godinama zadržavaju sposobnosti koje smo imali sa osamnaest.“
Judžinija je ispod trepavica pogledala Vordovo telo. Osamnaestogodišnji
muškarci su bili… pa, vitki. Vord je bio mišidav. Senka na njegovoj vilici do kraja
dana bide vidno tamnija.
„Da li se vi to ved pripremate za starost?“, upitala je.
Intenzitet njegovog pogleda ju je pomalo uznemiravao. „Kad je u pitanju taj
deo mog života, svakako.“
Judžinija se zapanjila kad je čula kako joj se sa usana otima promukao kikot.
Nije bila žena koja se kikode. Nikada.
Osim, činilo se, kad se muškarac koji ju je gledao pohotnim pogledom
hvalisao da de i šezdeset godina kasnije modi da se podiči svojom veštinom u
postelji.

80
 Trinaesto poglavlje

Vorda ni najmanje nije zanimala Judžinijina priča o nekom groznom detetu koje je
čitavo telo obojilo u plavo. Ali je u isti mah shvatio da de rado saslušati sve što ona
želi da mu kaže. Dođavola. Bila je neodoljiva.
„Ko je bila ona žena koju smo videli kad smo ušli?“ upitao ju je nakon što je
završila priču o plavom dečaku. „Ona veštica što je nagovestila da vam ne bi
trebalo dozvoliti da izađete iz ureda i koja je tvrdila da me poznaje, premda se
nikad nismo sreli.“
„To je ledi Hajasint Bakvold“, odgovorila je Judžinija. A zatim je, videvši
njegov prazan pogled, upitala: „Zar nikad niste čuli za nju?“
Slegnuo je ramenima. „Ne izlazim u društvo, a moja porodica zna da
prezirem tračeve. Tako da nisam.“
„Ona zna za vas“, rekla je Judžinija nestašno. „Ili je barem čula za vaše
bogatstvo. Sirota žena ima četiri derke za udaju. Mislim da je Petunija druga
najstarija.“ Napudila je usne. „Njihova porodična loza je neukaljana. Petunija bi
mogla biti odgovor na vaše molitve.“
„Ne“, izjavio je Vord bez oklevanja.
„Ledi Hajasint ne voli me zato što sam povukla guvernantu nakon što je Boris
– njen suprug – vijao siroticu po balskoj dvorani u osam ujutro.“
„Da li je doba dana iz nekog razloga značajno?“
„Njegovo ponašanje bilo je neoprostivo u svako doba dana; doba dana
prosto ističe ozbiljnost njegovog prestupa. Čovek prosto smatra da bi gospodin
trebalo da radi… ono što gospoda inače radi ujutro.“
„Sirotan je verovatno očajan“ rekao je Vord. „Borisa na stranu, uveravam vas
da je gospoda sklona tome da juri žene u osam ujutro.“
„Neka je to i istina, nikada ne bi trebalo da jure svoje guvernante!“
U jednom trenutku njene oči blesnule su razigranom, prefmjenom požudom,
a ved u slededem bila je sva usiljena kao dama pokroviteljka u Almakovim
klubovima. Ili je on barem zamišljao da su te dame takve.
Gotovo kao da su postojale dve Judžinije. Jedna stvarna i jedna… ne baš
nestvarna. Savršena dama i prava Judžinija.
Judžinija dama bila je sasvim sigurno plod čiste snage volje, pošto nije bila
rođena kao dama. Ali je njena gluma bila veoma impresivna; zaista je osedao
potrebu da je pozdravi aplauzom.

81
 Iskreno mu se dopadala i divio joj se. Ne samo da je izgradila život nakon
muževljeve smrti ved je, po svoj prilici, zahvaljujudi Uredu gospođe Snou, uspela
da stekne i pozamašno bogatstvo.
Bila je fascinantna.
Dođavola, da ne mora da se oženi plemkinjom zarad brata i sestre, ozbiljno bi
se bavio mišlju da joj se udvara.
Ali on je svakako, bez obzira na sve, nameravao da je zavede. Istina o ovome
pulsirala je svakim delom njegovog tela. Judžinija de biti njegova. Vodice ljubav sa
njom dok ovaj plamen između njih ne zgasne. Nadao se da de za to biti potrebna
nod ili dve.
Ništa ih nije sprečavalo osim tananog sloja ugleda kog se ona slepo držala.
Razmišljajudi o ovome, lenjo joj se nasmešio, toliko čulno da se zaledila, ruka
u kojoj je držala viljušku zastala je na pola puta.
Trepnula je i pažljivo spustila netaknuti zalogaj.
„Mislim da ne slušate moju oštru kritiku na račun gospode koja smatra da je
guvernanta dostupna roba samo zato što je pod njihovim krovom.“
„Ne slušam“, priznao je Vord.
Judžinija je poznavala taj osmeh. Zar je postojala žena koja nije videla taj
konkretni osmeh na licu nekog muškarca, ako ne i na licima brojnih muškaraca?
Vord je po svemu sudedi zaključio da može da je uzme kad mu se prohte.
Problem je – pa, problem je, razume se, bila činjenica da je ona bila ugledna
udovica.
„O čemu razmišljate?“ upitala je oprezno.
Netremice ju je gledao veselim, budnim očima. Vedrim pogledom punim
iščekivanja koji je vedina udatih žena poznavala.
Možda ne svaka udata žena. Možda ga ledi Hajasint nije poznavala.
„Upravo sam shvatio koliko mi se dopadate“, izgovorio je.
„Ako se bavite mišlju da me vijate po balskoj dvorani u osam sati ujutro, ili u
bilo koje drugo vreme, odmah od toga odustanite“, rekla je Judžinija trudedi se
uzalud da ignoriše vrelinu u stomaku.
„Ja sam ugledna udovica“, razjasnila je. „Za Ured gospođe Snou od ključnog
je značaja da moj ugled ostane neukaljan. Ništa neprimereno ne dolazi u obzir,
bez obzira na čas.“
Zabacio je glavu i nasmejao se. „Ostane neukaljan? Ponekad u vašem društvu
imam osedaj kao da razgovaram sa rečnikom.“
„Nema ničeg pogrešnog u konstrukciji moje rečenice“, izgovorila je pomalo
kruto.

82
 Vord je klimnuo glavom. „Ni najmanje.“ Pogled mu je poigravao.
„Ono što je važnije jeste da dete morati, do ma kakvog zaključka da ste došli,
tu zamisao da odbacite, gospodine Rive. Ozbiljno to mislim.“
Vord se nagnuo napred prodorno je gledajudi u oči. „Moraš prestati da mi se
obradaš sa gospodine Rive, ili du uraditi nešto drastično.“
Judžinija nije mogla da se suzdrži; uglovi usana podigli su joj se u osmeh.
„Evo ga“, rekao je Vord zavalivši se u stolicu. „Taj tvoj osmeh kaže mi da deš
me zvati Vord. A ja du tebe zvati Judžinija, tako da smo to rešili. Primedujem da
nisi probala kolač s jagodama.“
„Ved sam pojela više slatkiša nego u poslednjih nekoliko meseci“, pobunila se
Judžinija. Sa njene strane stola nalazile su se tri netaknute poslastice. Sa njegove
strane stola nalazilo se pet praznih tanjira.
Frknuo je. „Zalogaj ili dva ovoga ili onoga? Pdtissier gospodina Gantera
zaplakade ako mu sve ovo vratiš u kuhinju.“ Pružio je ruku preko stola i viljuškom
uzeo zalogaj njenog kolača. Bio je lagan i vazdušast, a u mučenoj pavlaci nalazili su
se komadidi slatkog voda.
„Ne smem više ni zalogaj da uzmem, jer nedu modi da stanem“, pobunila se
Judžinija. „Mnogo volim slatkiše, a nemam nimalo samokontrole.“
Ali viljuška se približavala njenim usnama. „Samo probaj“, nagovarao ju je.
Ukus je bio toliko veličanstven da je na trenutak sklopila oči od čistog
zadovoljstva.
„Obožavaš slatkiše, zar ne?“
Otvorila je oči i spustila ruku na srce. „Ovo je možda najbolji kolač koji sam
ikad probala.“ Otela mu je viljušku iz ruke i uzela još jedan zalogaj.
„Zato ti svu decu učiš da peku kolač“, rekao je posmatrajudi je. „Voliš slatkiše.
Ti si sladokusac.“
„Pre de biti proždrljivica“, odvratila je iskreno. „Svi bi trebalo da mogu
naprave nešto što pruža ljudima toliko radosti.“
Na Vordovom licu pojavio se neobičan izraz dok ju je posmatrao kako jede.
„Opisi mi taj ukus.“
Uzela je još jedan zalogaj i ponovo sklopila oči. „Pavlaka je glatka poput
baršuna sa blagim nagoveštajem likera. Jagode su kiselkaste i nisu preslatke.“
Vord je ispustio zvuk koji je opasno zaličio na jecanje. Otvorila je oči i rekla:
„Mojoj kuvarici zabranjeno je da pravi ovakve slatkiše. Ne smem dozvoliti sebi da
u njima uživam, jer mi kukovi ne bi mogli prodi kroz vrata. Nema kolača ukoliko
nemam goste na večeri.“
Samo što, pošto razmisli o tome, ona nikad nema goste na večeri.

83
 „Da je ovo moja kuvarica“, dodala je iznenadivši samu sebe. „Tražila bih od
nje da najpre natopi jagode u likeru, da bi bile još kiselije.“
„Tvoj pokojni muž mora da te je obasipao slatkišima kad god mu se za to
pružila prilika“, rekao je Vord.
Odmahnula je glavom. „Endru je bio asketa. To je bila jedna od osobina koje
sam kod njega volela.“
Vord je klimnuo glavom.
„Moj otac je, sa druge strane, vedi deo života proveo udovoljavajudi sebi“,
kazala je Judžinija osedajudi se pomalo nelojalno. „On mora da je sredan čovek.“
„I jeste. Najsredniji je kad se bavi svojim izumima. Kao i vi, rekla bih“, dodala
je pitajudi se da li da uzme i zalogaj čokoladne torte.
Da bi je mogla uporediti sa kolačem sa jagodama.
„Da, trebalo bi da je pojedeš“, izrekao je Vord susrevši njen pogled. „To je
najbolja torta koju sam ikad probao.“
„Da se niste usudili da iznova pokušate da me nahranite“, relda je Judžinija.
„Sreda pa nas ova paprat zaklanja, te nas niko nije video.“
„Nije to sreda“, odvratio je Vord. „Krišom sam počastio gospodina Svinija
novčanicom od jedne funte.“
Judžinija se trgla. „Privatnost je neverovatno skupa.“ Ali bilo joj je drago. Ne
bi joj prijalo da ledi Hajasint može da je vidi i verovatno i da prisluškuje razgovor.
„Tvoj ugled je veoma važan“, rekao je Vord. „Nikad ne bih uradio ništa što bi
na bilo koji način moglo da ti naškodi.“
Nije Vord pričao o odlasku na čaj. Pogled mu je bio toliko užaren da je
izgubila svaku želju za čokoladnom tortom.
„Niste mi rekli zašto ste došli u London“, kazala je Judžinija uzevši žurno
gutljaj čaja. Ohladio se i u njemu se osedala ona gorčina koja se oseda u suviše
odstajalom čaju.
Vord je podigao ruku: trenutak kasnije konobar je uz naklon stao pored
njihovog stola, a zatim se žurno udaljio sa odbačenim čajnikom u rukama. Vord je
bio muškarac na koga su konobari i njima slični uvek obradali pažnju. Bilo je to
pomalo iritantno.
„Potreban mi je savet“, rekao je Vord.
„Kakav je odnos Lisi i Otisa sa gospođicom Midž otkako ste mi poslednji put
pisali?“
„U tome i jeste problem.“

84
 Pre nego što je stigao da joj ovo podrobnije objasni, prekinuo ih je visok,
prodoran glas. „Gospodo Snou, gospodine Rive, verujem da dete mi oprostiti!
Želela bih da vam predstavim svoju milu Petuniju.“
Vord je oprezno podigao pogled. U retkim prilikama kad se nalazio u društvu
dama – obično u očevoj kudi – đavolski mu je bilo teško da izađe na kraj sa
majkama koje su samo o braku derki razmišljale. Činilo se da ga love sa odlučnim
oduševljenjem lovca na lisice koji je primetio bujni rep. Jasno je bilo da je njegovo
bogatstvo odnosilo prevagu nad njegovim nezakonitim rođenjem.
Njemu je bila potrebna prenosiva lisičja jama.
Pored ledi Hajasint stajala je njena mlađa verzija: ista smeđa kosa, suvonjava
prilika, dugačka brada. Nije bilo lako biti derka ledi Hajasint.
Naročito nakon što devojka shvati da je nasledila porodičnu bradu.
„Uverena sam da nedete imati ništa protiv da vam se pridružimo“, kazala je
ledi Hajasint prekršivši desetak pravila pristojnog ponašanja u isti mah.
Kad je svezi čaj stigao, Vord je bio sateran na jednu stranu stola, rame uz
rame sa derkom za udaju.
„Čovek mora pretpostaviti da ste razgovarali o guvernantama“, rekla je ledi
Hajasint, „premda ne mogu da zamislim zašto. Gospođa Snou je stručnjak.“
Potapšala je Judžiniju po ruci. „Ima onih koji zameraju ženi upuštanje u svet
poslovanja, ali ja sam vas uvek branila, gospođo Snou. Jasno je da vaš trud
proističe iz patnje što nemate svoje dece.“
Vord je osetio divljenje kad je video da Judžiniji osmeh s lica nije spao ni na
trenutak.
„Tražio sam od gospođe Snou guvernantu“, kazao je Vord, „jer sam nedavno
postao staratelj dvoje dece.“
„Nije valjda vaše?“ upitala je ledi Hajasint. „Time biste postali sasvim
nepoželjni, gospodine Rive, imali vi erla za oca ili ne. Znate, čak ni mašina za
proizvodnju hartije ne može baš sve da opravda.“
Judžinijin osmeh nestao je na ovu izvanredno netaktičnu izjavu.
„Nisu to moja deca; njihovi roditelji su preminuli“, izjavio je Vord. Nije video
nikakav razlog da joj bilo šta dalje otkriva, premda de čitav London sve znati čim se
u Domu lordova pojavi zahtev za rešavanje ličnog pitanja vojvotkinje od Gilnera.
„Gospođa Snou bila je dovoljno ljubazna“, protumačio je trzaj sa druge
strane stola i glatko promenio temu, „da mi pokuša pronadi guvernantu. Čini se da
ih je veoma teško pronadi.“
„Znala sam da ne može biti nikakvog neukusnog razloga za ovaj intimni
razgovor“, izgovorila je ledi Hajasint. „Zato sam i pomislila kako je ovo savršena

85
prilika da vam predstavim moju milu Petuniju. Gospodine Rive, kako je vaš mili
otac, lord Grifin?“
„Verujem da je dobro“, odgovorio je Vord. „On i moja madeha su na
diplomatskom zadatku i još nekoliko meseci de putovati Švedskom.“
„Kako je to hrabro od njih“, rekla je ledi Hajasint. „Meni je rečeno da su
čitavu porodicu poveli sa sobom. Mora da je razboritije bilo da ostave svoju
voljenu decu kod kude.“
„Moji roditelji nikada moju bradu i sestre ne bi izložili opasnosti“, kazao je
Vord, otkrivši zube u malodušnom pokušaju da se osmehne.
„U najmanju ruku trebalo je da naslednika ostave kod kude“ izjavila je.
„Ponosna sam što mogu izjaviti da Petunija nije u životu ni gutljaj vode popila sa
tuđinske zemlje. Ne verujem ja u to.“
Vord je pogledao Judžiniju, ali ona je gledala u šolju za čaj kao da tumači
tragove lišda u noj.
„Tako je malo ljudi koji razumeju složenost visokog društva“, nastavila je ledi
Hajasint. „Nije dobro da se provodi previše vremena sa malom decom, na primer.
To ih uzbuđuje i tera ih da se osete važno. Bide za to dovoljno vremena kad se
približi vreme za izlazak u društvo. Slažete li se sa mnom, gospođo Snou?“
„Moje je iskustvo da to zavisi od roditelja“, odgovorila je Judžinija nimalo
diplomatski.
Ledi Hajasint nije obratila pažnju na to. „Kada dođe vreme za izlazak u
društvo, namedu se veoma delikatna pitanja na koja odgovor može da pruži samo
majka. Uzmite, na primer, problem laktova. Verujem da ste mnogo pažnje
posvetili tom pitanju, gospođo Snou!“
Vord se obradovao kad je video da se Judžinija sasvim zbunila. Imao je osedaj
da se to ne dešava često.
„Ne mogu redi da jesam“, izgovorila je naposletku.
„Nepokrivena koža“, izjavila je ledi Hajasint, „od ključnog je značaja. Želi li
čovek da vidi gole laktove za stolom za vreme večere, ili de oni suviše uzbuditi
gospodu?“ Okrenula se prema Vordu sa žestinom kakvu je jednom prilikom video
u očima jastreba. „Šta vi mislite o golim laktovima, gospodine Rive?“
„Nemam nikakvo mišljenje o njima“, odgovorio je. Ovo nije u potpunosti bilo
istinito. Primetio je, na primer, da su Judžinijine vitke ruke sasvim gole. Muškarac
bi mogao sasvim da ignoriše razgovor i razmišlja o tome kako bi voleo da ih ljubi
od prstiju naviše.
„Moda je za ljude niskog porekla“, izjavila je ledi Hajasint. „Mi visokog roda
ignorišemo takve trivijalnosti.“

86
 „Majko!“ prekinula ju je Petunija. „Sasvim sam zaboravila nešto veoma
značajno. Gospodin Sajmon Brigs zamolio me je da mu se pridružim u vožnji
kočijom.“ Izgledala je postiđeno, ali je Vord podozrevao da ono čega se upravo
setila nije uzrok njenog stida. Zapravo, mogao je da se opkladi da se gospodin
Brigs nede pojaviti.
Dama je naglo skočila. „Mila moja Petunija, ovakav nemar ne sme ti predi u
naviku.“
Svi su ustali, pa im je gospodin Svini prišao. Ledi Hajasint okrenula se prema
njemu. „Budite ljubazni da mi donesete moje krzno od francuske srebrne lisice s
netaknutom glavom. Poverila sam ga jednom od vaših lakeja kad smo stigle, i
želim da mi ga vratite u besprekornom stanju.“
„Odmah, gospo“ promrmljao je i poslao jednog od konobara da ga donese.
„Kako nam je samo bilo prijatno“ relda je ledi Hajasint široko se osmehnuvši
Vordu, koji se naklonio i poljubio joj ruku.
Gospodin Svini je prebacio lisičje krzno oko njenog vrata toliko revnosno da
je lisičja glava poletela u vazduh, zbog čega se činilo da lisica pokušava da umakne
na slobodu.
Ledi Hajasint namestila je krzno tako da je glava lisice pala preko njene desne
dojke. „Gospođo Snou, zadovoljna sam što sam otkrila da ste, premda ste sami pili
čaj sa jednim gospodinom, za to imali sasvim obične, premda poslovne razloge.
Imate moju reč da du nastaviti da branim vaš ugled kad se to pitanje potegne. A
neminovno je, nažalost, da do toga dođe.“
Judžinija nijednim treptajem nije pokazala kako se oseda u vezi sa ovim, ali se
Vordu učinilo da srdžba treperi u vazduhu. Ali ona se samo milo nasmešila i rekla:
„Baš ste onakvi kakvom su vas mnogi opisali, ledi Hajasint.“
„To je moj krst“, odgovorila je dama. „Kad čovek može da se podiči
neprekinutom plemenitom lozom, prosto je nemogude da sve oči ne budu uprte u
njega. Ali, kao što govorim Petuniji i mojim ostalim derkama, naša odgovornost
čini nas onim što jesmo. A naša odgovornost je da pokažemo najbolje vaspitanje.“
Judžinija je povukla gospođicu Petuniju u stranu i govorila nešto tiho sirotici
na uvo. Vord je rekao: „Vaša derka je veoma ljupka mlada dama, ledi Hajasint. Čini
se da je puna obzira.“
„O, ona je oličenje obzirnosti“, složila se dama. „Nemam guvernantu iz Ureda
gospođe Snou – oni prosto neobjašnjivo nikada nemaju ženu koja bi odgovarala
domadinstvu našeg kalibra – ali pravi maniri moraju se naučiti kod kude. Zaboga,
ta pogledajte samo vas, gospodine Rive.“
Vord je počinjao da uživa. „Ne razumem na šta mislite.“

87
 „S obzirom na vaše, hm, poreklo, čovek nikad ne bi ni sanjao da de vas sresti
u Ganterovoj čajdžinici ili na nekom drugom sličnom mestu, ali, s obzirom na to da
ste odrasli u erlovom domadinstvu, vi ste… više. Više“, ponovila je odlučno. „Loza
se vidi. Zaboga, pa vi svuda idete, zar ne? Verujem da sam vas videla sa vojvodom
od Vilijersa pre neki dan.“
„Njegova milost je dobar prijatelj moga oca“, odvratio je Vord.
„Verujem da ste pohađali Iton, i da niste tamo učili da pečete kolač, zar ne?
Aristokratija ne bi smela da radi u kuhinji, ma šta guvernante gospođe Snou
zahtevale!“
Judžinija je prekinula razgovor koji je vodila i rekla: „Bilo mi je zadovoljstvo,
ledi Hajasint.“ Spustila se u kniks.
Ledi Hajasint je spustila bradu i okrenula se Vordu. „Gospodine Rive,
smatram da smo stigli do novog nivoa uzajamne srdačnosti. Prijateljstva, rekla bih.
Posetidu vašeg milog oca čim se njegovo gospodstvo vrati iz Švedske – nadajmo se
neumanjenim brojem mlađih članova porodice. Ali posetidu ga čak i ako bude
nosio crninu.“
Vord nije mogao naterati sebe da kaže kako de se njegov otac obradovati
ovoj poseti, ali njegov odgovor i nije bio važan.
„Vidim da je moja mila Petunija oformila veoma povoljno mišljenje o vama,
gospodine Rive. Nadam se da du vas uskoro videti na nekom društvenom
događaju – ona pleše poput cveta na vetru.“
„Majko!“, prozborila je Petunija napadenim glasom.
„Moram otpratiti kderku na slededi sastanak“, rekla je ledi Hajasint. „Majka
najčistijeg dijamanta kao što je Petunija nema vremena da dangubi uz čaj.“
Toliko se žustro spustila u kniks da su joj se grudi podigle i poskočile dok su
se vradale na mesto.
A poskočila je i lisica, sjajnih očiju prikovanih za Vorda.
„Ako sam dobro čula, nedavno ste kupili kudu Foksovih, zar ne?“ pitala je ledi
Hajasint. „Možda bi trebalo da je preimenujete, gospodine Rive. Posed je
opravdano nosio to ime kada je lord Foks živeo u kudi.“
„Nisam razmišljao o tome“, odvratio je Vord zatečeno.
„Pa, ne možete da je nazovete kuda Rivovih, zar ne? Zvuči kao nekakav žižak.
Ili neko nemačko povrde. Tako složen jezik za tako jednostavan narod. Nikad
nisam srela nijednog Nemca koji nije razmišljao o repi.“
Nakon ovih reči otplovila je dalje, lisica na grudima joj je poskakivala, a derka
ju je – crvena u licu od čistog poniženja – pratila u stopu.

88
 Četrnaesto poglavlje

Judžinija se spustila u stolicu, pogledala u Vorda i prasnula u smeh. Očigledno je

bilo da je bio čovek koji bi se drage volje borio sa čitavom legijom i još jedne ruke
vezane na leđima, ali, kad se pred njim nalazila nasrtljiva majka, očajnički je tražio
da ga neko spase.
„Ako dozvolite još jednoj ovakvoj ženi da nam se pridruži“, rekao je Vord
glavnom konobaru. „Nikad više moja senka nede pasti na prag ove ustanove.“
„Silno mi je žao, gospodine“, kazao je gospodin Svini iskreno. „Ako još jedna
takva žena uđe u ovaj prostor, ja du iz njega za vama izadi.“
„Odlično. Mislim da bi bolje bilo da uzmemo još malo čaja i kolača. Kako
napreduje pakovanje korpi?“
„Spremni smo kad god poželite, gospodine Rive“, odgovorio je Svini pre nego
što se udaljio.
„Ledi Hajasint nema srama“, rekla je Judžinija Vordu kad su ostali nasamo.
„Ona je zaista jedinstvena.“
Stigao je konobar i spustio raznovrsne nove kolače na sto mrmljajudi kako je
to na račun kude.
„Čista krivica“, kazao je Vord. „Svini je dozvolio da se ta katastrofa desi, baš
kao da nam je mahnuo zbogom dok se naš brod prevrtao.“
Judžinija je oštro udahnula. Nede razmišljati o Endruu.
Ni o prevrnutim brodovima.
Ne danas.
„Šta sam rekao?“, upitao je Vord. „Dođavola, pisala si mi da je tvoj suprug
umro prilikom neke nesrede na brodu, zar ne?“
Oči su mu bile intenzivno plave. „Zaista mi je žao. Evo, uzmi zalogaj torte.“
Uzeo je viljuškom veliki zalogaj i prineo ga Judžinijinim usnama. Ne bi smela. Ved
je pojela previše. „I opisi mi kakvog je ukusa“, dodao je.
„Čokolada je sve što žena želi“, kazala je Judžinija. Uzela je zalogaj. „Ovo je
slatko, gorko, dekadentno, nepodnošljivo ukusno… čisto zadovoljstvo.“
Nasmešila se njegovom zapanjenom izrazu i prešla jezikom preko usana.
„Hajde dalje.“ Glas mu je bio promukao kad je iznova pružio viljušku prema
njoj.
Judžinija je sklopila oči i dozvolila sebi da uživa u ukusu. „Čokolada ima ukus
kao sve dobro u životu spojeno u jedno.“ Otvorila je oči. „Podseda na sredu.“

89
 „Ti si najsenzualnija žena koju sam sreo“, zarežao je.
Judžinija je trepnula i uz trzaj se vratila u stvarnost. „Ja?“ iznenađeno je
ciknula. „Ni najmanje! Ja sam veoma staložena osoba. Jednostavno volim
čokoladu. Svi je vole.“
„Ne onako kako je ti voliš.“
„Jeste li gospođici Karington davali čokoladu kad ste bili vereni?“ Odmahnuo
je glavom. „Misliš li da bi odbila priliku da postane vojvotkinja da sam to učinio?“
„Mogude je“, odgovorila je nasmešivši mu se. „Nisam spavao s njom“, rekao
je naglo.
„Podozrevala sam to.“ Judžinija je nemo čestitala sebi što nije pokazala ni
najmanji šok zbog ove brze promene teme o kojoj nikad nije razgovarala sa nekim
muškarcem.
„Zapanjen sam što si uopšte razmišljala o mojoj prokletoj veridbi.“
Oči pokrivene teškim kapcima poslale su udar čistog ushidenja Judžinijinim
telom. Bilo je to zastrašujude – uzbudljivo. Udarilo joj je pravo u glavu.
„Ne biste vi dozvolili gospođici Karington da vas napusti da je zaista bila
vaša“, rekla je. „Dobar deo vremena provodim analizirajudi male dečake, znate.
Odrasli dečaci ne razlikuju se mnogo.“
„Zaista.“
„Muškarci su uopšteno posebno primitivni“, nastavila je, sipajudi čaj najpre
njemu, a zatim i sebi.
„Jesi li očekivala da du, nakon povratka iz zatvora, početi da se udaram
šakama u grudi da bih svima dao na znanje da je moja verenica moja svojina? Imaj
na umu da sam se vratio i otkrio da je moja verenica sredno udata.“
„Da ste bili intimni, gospođica Karington bi vas čekala.“
Licem mu je prešao žalostan izraz. „Ne mogu redi da me preterano
oduševljava pomisao kako je jedini način da zadržim verenicu bio da je
upropastim.“
Judžinija se nasmejala. „Pa, postoji mogudnost da nekoga upropastite,
gospodine Rive. A postoji i…“ Zastala je, a glasid u glavi govorio joj je da je pogazila
sva načela pristojnosti. Odlučila je da ga ignoriše. „A postoji i čokolada.“
Oči su mu planule i on je pružio ruku i upleo prste s njenima. Primetila je
njegovo telo. Ali nikada joj se nije činilo tako snažno kao kada je sedeo za malim,
otmenim stolom dizajniranim za deljenje tajni šapatom.
„Vratili smo se tamo odakle smo i krenuli“, izgovorio je hrapavo. Palcem je
opisivao krug na njenom dlanu, zbog čega je želela da se promeškolji na stolici, ali
nije povukla ruku. „Trebalo je da svoju verenicu obaspem čokoladom.“

90
 „Samo“, usudila se da kaže, „ako ste bili potpuno sigurni da je to čokolada
najboljeg kvaliteta.“
Vord je prineo njenu ruku usnama i žurno je poljubio, tek ovlaš je dotakavši
usnama. Okrenuo joj je šaku, pa spustio usne i na njen dlan, zbog čega je osetila
kako joj se rukom penje prijatna toplina. „Reci mi, molim te, kako čovek da
prepozna najkvalitetniju čokoladu.“
„Ima kvalitete najboljih sladoleda“, odgovorila je povlačedi ruku. Čajdžinica
se postepeno napunila otkako su oni došli, i verovatno su mnogo njeni klijenti
sedeli sa druge strane paprati.
„Znaš o poslasticama mnogo više od mene“, rekao je mračnim i neverovatno
senzualnim glasom.
„Najbolji sladoledi su slatki, toliko hladni da su u ustima vreli. Toliko slatki da
su gorki. Toliko glatki da klize niz grlo.“
„I čvrsti“, rekao je. „Ne zaboravi da su čvrsti.“
„Mmmm, da“, potvrdila je. „Toliko čvrsti da su… zanosni.“
Vord se nagnuo napred. „Kako bi izmenila tu čokoladnu tortu koju si upravo
probala, Judžinija?“
„Kako to mislite?“
„Upravo onako kako sam te pitao. Da je tu tortu napravila tvoja kuvarica, da
li bi bila savršeno njome zadovoljna?“
„Nije to pitanje zadovoljstva“, odgovorila je. „Bila je predivna. Ali…“
„Šta bi tražila od nje da uradi?“
„Ukus bi bio bolji kad bi se dodalo malo kardamoma“, izgovorila je spremno.
„Samo malo začina. A i tekstura bi mogla da se poboljša. Možda bi trebalo da se
muti još jedno pola sata, ili da se doda još jedno žumance. Ili bi možda u rernu
mogla da se stavi vrela voda za vreme pečenja.“
Vord se zavalio na stolici i nasmešio joj se. „Vrhunski si majstor za kolače.
Predviđam da deš u nekom trenutku odbaciti ovu fasadu čednosti…“
„Gospodine Rive!“ ciknula je Judžinija. „U mom ponašanju nema nikakvog
licemerja!“
„Taj privid razboritosti“, rekao je ne zastavši, „što te sprečava da jedeš hranu
koju mora da želiš. Možda deš jednog dana otvoriti poslastičarnicu. Kao što je
ova.“
Judžinija je frknula. „Budalaštine! Uveravam vas da jedva umem pripremiti i
patišpanj.“
„Uveren sam da si uspešna u svemu čega se prihvatiš, Judžinija.“ Zvučao je
iskreno.

91
 Nasmešila se trudedi se da ignoriše način na koji joj je srce jurilo, i ustala.
„Mislim da nam je oboma bilo dosta slatkiša, slažete li se, gospodine Rive?“
„Nadam se da nedu zaprepastiti dame u prostoriji“ rekao je i sam ustajudi.
„Bilo bi najbolje kad bismo ponovo seli i poveli razgovor o nečem prizemnijem,
kao što su, na primer, moji brat i sestra.“
Silna joj je samokontrola bila potrebna da ne spusti pogled na njegove
pantalone. Prosto su pogledali jedno u drugo, a požuda je visila u vazduhu poput
dima.
Ali je pomen njegovog brata i sestre pogodio žicu, i ona je prinela ruke
ustima. „O, bože“, izgovorila je tiho, „zaboravili smo da razgovaramo o problemu
sa kojim se suočavate kad je reč o Lizi i Otisu.“
„Možemo o tome da razgovaramo u kočiji“, odvratio je Vord i klimnuo
glavom gospodinu Sviniju, koji je doneo Judžinijin kaput.
Vord ga je uzeo od njega i pridržao ga dok ga je oblačila. Snažnim rukama
dotakao je njena ramena i na trenutak ih tu zadržao u milovanju od kog su joj
kolena popustila.
Osedala se drugačije. Slobodnije, kao da su lanci spali s nje. Bilo je to
budalasto, ali istinito.
Dok su išli prema vratima, probijajudi se između krcatih stolova, čula ga je
kako režedi izgovara neku reč. Osvrnula se preko ramena prema Vordu.
„Udova vojvotkinja od Gilnera upravo je ušla“, rekao je. „Moja baka.“
O.
I, naravno, Judžiniji je put do vrata čajdžinice preprečila starica strogog
pogleda držedi se kao neko koga su nekad smatrali za veliku lepoticu.
„Dobar dan, gospođo Snou“, kazala je vojvotkinja.
Judžinija se spustila u kniks. „Dobar dan, vaša milosti.“
Damin ljubičasti turban bio je ukrašen toliko dugačkim perom da joj je ono
dotaklo rame kad se okrenula prema Vordu. „Gospodine Rive.“
„Dobar dan i vama“, odvratio je Vord naklonivši se. Dama se naslonila
rukama na ukrašenu mesinganu kuglu na vrhu svog štapa. „Suviše sam stara da
bih okolišala, gospodine Rive. Teško da de guvernanta gospođe Snou od tvog
domadinstva napraviti sredinu pogodnu za podizanje plemidke dece, i to ne samo
zato što se još nisi oženio nego si i nezakonit. Volela bih kad se ne bi
suprotstavljao zahtevu koji sam podnela Domu lordova. Što je institucija u kojoj
tebi nije mesto, mogla bih dodati.“
„Mene je otac podigao u uslovima sličnim onima u kojima nameravam da
podižem Lizi i Otisa“, odgovorio je Vord. „Pretpostavljam da niste imali ništa

92
protiv njegovog starateljstva, bako, s obzirom na to da ste me vi lično ostavili na
njegovom pragu.“
Judžinija je imala osedaj da je ovo prvi put da Vord koristi reč baka, u
neposrednom obradanju.
Njena milost je, rukavicama pokrivene prste, stegla oko kugle štapa, što je
bio jedini spoljni znak iritacije. „Žao mi je što me teraš da istinu izrazim tako
grubim rečima, gospodine Rive, ali ti si kopile moje derke i ja sam očekivala od
tvog oca da te smesti negde na selo.“
Značenje njenih reči bilo je jasno. Za nju je Vord bio malo više od smeda, ali
su zakonita deca bila sasvim druga priča.“
„Da je njihova druga baka živa, preklinjala bi me da ih ja podižem“, dodala je
vojvotkinja.
Judžinija je pomislila kako pokojna ledi Darsi mora da se okrede u grobu na
pomisao da njena unučad imaju ma kakvog kontakta sa porodicom žene koja je
zavela njenog petnaestogodišnjeg sina.
„Nisi podesan za podizanje dece, gospodine Rive“, zaključila je dama. Pogled
je prebacila na Judžiniju. „Krajnje je neprimereno da idete na čaj sa klijentom,
gospođo Snou. Ugled je, u vašoj situaciji, izuzetno važan. A vaš ugled ste vi svojim
izborima ved doveli u pitanje.“
Vojvotkinja od Gilnera bila je jedna od kamarile društvenih despota koji su
smatrali da se Judžinija nepovratno unizila i spustila na položaj trgovca.
Vedina njih krila je svoje mišljenje, jer su oni – ili njihove snahe – bili svesni
koliko je važno ne otuđiti vlasnicu Ureda gospođe Snou.
Vojvotkinja udova, po svemu sudedi, nije bila kadra za tu vrstu diplomatije.
Judžinija nije marila za to šta ona misli o njoj. „Pretpostavljam da ne želite da
vašu unučad podiže jedna od mojih guvernanti“, izrekla je slatko se nasmešivši.
„Ukoliko vama dodele starateljstvo nad decom, rado du vas uputiti na drugi ured.
Čovek nije rad da druge agencije okarakteriše kao lošije, ali sam uverena kako de
uspeti da vam pronađu dovoljno dobru guvernantu u dogledno vreme.“
Kapci vojvotkinje udove su se trznuli.
Judžinija se okrenula prema Vordu i spustila se u veličanstven kniks. „Žao mi
je što vas moram razočarati u ovome, gospodine Rive, ali jasno je da njena milost
smatra kako nema potrebe da o deci brine jedna od mojih guvernanti. Što je
šteta, jer se čini da su u ranom detinjstvu bili u velikoj meri uskradeni za
guvernantu.“
Čajdžinica je sad bila krcata i ljudi za svakim stolom živo su pratili njihov
razgovor.

93
 Vord je sledio Judžinijin primer. „Gospođo Snou“, kazao je glasom punim
sažaljenja. „Preklinjem vas da ne povlačite obedanje da dete mi poslati guvernantu
zbog ove vojvotkinjine ishitrene izjave.“
Okrenuo se vojvotkinji. „Koliko sam razumeo, guvernanta gospođe Snou je
od ključnog značaja za bududnost mojih štidenika siročida.“ Glas mu je postao
hladan, nemilosrdan i odlučan. „Uveren sam da bi njihov pokojni otac – koji ih je
testamentom poverio meni na staranje – želeo da ih podižem uz najbolju mogudu
negu.“
Vojvotkinja je trznula nosom kao da je u blizini napuklo pokvareno jaje.
„Koliko sam razumela, vi želite da postignete bolje uslove, gospođo Snou. I
premda je upuštanje u tako neumesne pregovore na javnom mestu uvreda svakoj
pristojnosti, udvostručidu honorar koji vam plada gospodin Riv.“
„Nisam pregovarala“, ispravila ju je Judžinija. „Čitav London zna da ja
guvernante šaljem samo u najbolje kude, vaša milosti. Pažljivo du razmotriti vaš
zahtev, ukoliko dobijete parnicu.“
Nakon ovih reči je otišla, a Vord ju je pratio u stopu.

94
 Petnaesto poglavlje

Kad se vratila u kočiju, Judžinija se smestila na sedište osedajudi se kao da je trčala

kroz špalir. „Vidim zašto želite da zadržite decu“, rekla je Vordu.
„Čudo je što moja majka nije bila još luda nego što je bila“, odgovorio je
Vord.
Judžinija mu se saosedajno nasmešila. Nije imalo šta da se kaže na tu temu.
Povukla je u stranu baršunaste zavese pričvršdene za gornji i donji deo prozora.
Očigledno je da njegovo kraljevsko visočanstvo nije želelo da prolaznici vide njega
i gospođu Džordan u kočiji.
„Vaš kočijaš ide u pogrešnom smeru“, povikala je. „Jeste li mu naložili da me
vrati kudi?“
Vord je sedeo zavaljen na naspramnom sedištu proždirudi je vatrenim
pogledom. „Nisam.“
Umalo da je sasvim pometi njegov promukli duboki glas, neizgovoreno
obedanje u njemu, ali tad je shvatila značenje njegovog odgovora. „Ne mogu da
provedem dan sa vama.“ Premda je osetila kako joj stomak obliva toplina na ovu
pomisao.
Iznova je povukla zavesu u stranu.
„Ono je kuda Čizik!“
„Onda mora da odlično napredujemo.“
Svaki trag požude napustio je Judžinijino telo. Uspravila se osetivši nalet
straha. „Kako to mislite?“
Nasmešio joj se. „Idemo poštanskim putem za Oksford.“
Reči su joj se komešale u glavi dok se nisu umirile. „Molim? Nisam… šta to
radite, gospodine Rive?“
„Otimam te.“
„Zurila je u njega, pokušavajudi da protumači izraz na njegovom licu. „Šalite li
se vi to?“
„Nipošto.“
„Jesam li vam nekim postupkom pogrešno dala povoda da poverujete kako
sam pristala da vam dođem u posetu?“ upitala je, podigavši glas kad ju je bes
preplavio.
„Nisi. Ja sam…“

95
 Presekla ga je. „Silno ste pogrešili, gospodine Rive.“ Bila je toliko besna da
jedva da je bila kadra formirati reči: „Smesta okrenite ovu kočiju ili du vas ponovo
baciti u tamnicu.“
Nagnuo se prema njoj. „Judžinija, molim te, saslušaj me. Potrebna mi je tvoja
pomod. Đavolski sam očajan. Jutros sam vodio poprilično dugačak razgovor sa
gospođicom Lojd Fantil i složili smo se da si mi ti najbolja nada – možda čak i
jedina – da zadržim decu.“
Čitavog jutra i popodneva glas mu je bio vedar – čak i kad je bio promukao od
požude i smeha – ali njegove reči sad su bile sumorne.
Zurila je u njega. „Ako vam je toliko očajnički bila potrebna moja pomod,
zašto smo dangubili u čajdžinici? Zašto mi odmah niste sve objasnili?“
„Gospođica Lojd Fantil predložila je da vas odvedem u Ganterovu čajdžinicu
dok vam pakuju kofer.“
„Klotilda?“ upitala je Judžinija okredudi glavu kao da se njena služavka nekom
magijom pojavila u kočiji.
„Vaša služavka prati nas u zasebnom prevozu, zajedno sa mladom ženom po
imenu Rubi, služavkom iz Ureda gospođe Snou.“
Judžinija ga je gledala otvorenih usta. „I Rubi?“
„Gospođica Lojd Fantil rekla mi je da je Rubi prilagodljiva i da je navikla na
nevaljalu decu. Ona je uverena da de mi Rubi biti od koristi. Vidiš, gospođica Midž
je juče napustila službu.“
Judžinija je raširila oči. „Svojevoljno“, dodao je. „Izjavila je da je moja kuda
bezbožnička divljina i da su moji brat i sestra, a pogotovo moja sestra, pagani
rečju i delom.“
Judžinija se osedala kao da joj je neko izbio dah iz pluda. Njen bes topio se u
šok. „Žao mi je, žao mi je – ne, užasnuta sam što ovo čujem. Moje guvernante ne
napuštaju službu bez posebnog opravdanja i dugačkog otkaznog roka, u to vas
uveravam.“
„Obavestila me je da je Lizino petljanje u ono što je nazvala mračnim
veštinama bilo bezbožno, ako ne i bogohulno, naročito nakon što je saznala za
pokušaj prizivanja zečjeg duha“, rekao je Vord. „Takođe se silno srdi na Otisovo
ubeđenje da njegov ljubimac pacov ima dušu. Podučavanje večernjim molitvama
obustavila je nakon što je Otis odbio da prestane moliti boga da dozvoli Džarvisu
da ide s njim na nebo.“
Za sve godine otkako je upravljala uredom, Judžinija nikad nije morala da se
nosi sa ovakvom situacijom. „Svim guvernantama rekla sam da se ne uplidu u

96
pitanja doktrine. Da li pacovi imaju dušu ili ne, očigledno je teološko pitanje, na
koje mi nismo kvalifikovani da odgovorimo.“
Bila je zaprepašdena. Nije mogla poverovati da je Alitija Midž napustila radno
mesto. „Otišla je bez reči upozorenja? Nije ponudila šestonedeljni otkazni rok?“
„U njenu odbranu, s obzirom na njena snažna religiozna uverenja, ona je mog
brata i sestru videla kao opasnost po dobrostanje svoje duše. Juče je Lizi odbila da
se moli za večnu dušu svoje majke i obavestila je gospođicu Midž da bi ona radije
išla na neko drugo mesto ako je ledi Liset u raju.“
„O, bože“, glasno je udahnula Judžinija.
„Nakon toga je Lizi priznala da je namerno bacila guvernantin molitvenik u
jezero u pokušaju da zaustavi gospođicu Midž da naglas čita molitve za mrtve.“
„Neizmerno mi je žao“, izgovorila je Judžinija bespomodno. „Gospođicu Midž
slala sam u dva domadinstva i, premda ona nije žena najmilije naravi među mojim
guvernantama, na nju se čovek može osloniti da nede plakati i da nede gubiti
svest.“
„Naša slededa guvernanta ne sme da plače, da pada u nesvest i ne sme da se
moli“, rekao je Vord suvo.
„Ah to i dalje ne opravdava ovaj improvizovani put za Oksford. Trebalo bi da
sam u uredu i da pomažem Suzan da vam pronađe tredu guvernantu.“
Vord je prekrstio ruke preko grudi. „Nažalost, kad je gospođica Midž
zaključila da je njena duša u smrtnoj opasnosti, ona je svoju dušu rasteretila
ispovedivši se našem lokalnom vikaru, gospodinu Hausonu.“
„Pretpostavljam da ne idete na jutrenje i ne dodvoravate se lokalnom
sveštenstvu?“ upitala je Judžinija puna nade.
Pogledao ju je zajedljivo. „Ja sam kopile, Judžinija. Crkva Engleske odbija čak i
da krsti kopilad, pa sumnjam da bih bio dobrodošao na nekoj crkvenoj službi.“
„To je grozno“, povikala je Judžinija. „Žao mi je što ste isključeni.“
„Nije me briga za to. Ali od ključnog je značaja da glas o tome ne stigne do
ušiju vojvotkinje od Gilnera, pa moram umiriti Hausona pre nego što se njegov
gnev – gospođica Midž je u njemu pronašla srodnu dušu – proširi izvan sela. Lizi i
ja sutra imamo zakazan sastanak s njim.“
Judžinija se zamislila nad ovom neprilikom. Vord je bio u pravu: glasine o
paganskim običajima u kudi Foksovih uništile bi sve njegove izglede da pobije
vojvotkinjin zahtev za starateljstvo. „Možete li da objasnite Lizi da ne bi trebalo da
govori o posthumnom mestu boravka vaše majke?“
„Ona i ja razgovarali smo o tome kako je veoma korisno dozvoliti da ljudi
veruju kako naša majka sedi na mekom oblaku i peva crkvene pesme, premda se

97
Lizi sa tim ne slaže. Ja sam bio prilično uveren da de izvesna jutarnja poseta crkvi
biti dovoljno, naročito ako bude propradena i velikom donacijom. Ali sinod sam
saznao da biskup dolazi u posetu vikaru.“
„To je veoma nesredna okolnost“, primetila je Judžinija.
„Ne usuđujem se da čekam završetak njegove posete. Otac Hauson ima
veoma snažne stavove u pogledu magije – odnosno, veruje da ona postoji.“
„Zaboga“, rekla je Judžinija. Zaprepašdenje koje je osetila uskoro je smenila
ozlojeđenost. „Neshvatljivo je da je gospođica Midž one čini shvatila ozbiljno.“
„Mislim da nije, ali je bila užasnuta nezainteresovanošdu mojih brata i sestre
za anglikansku veru. Vaša pomodnica, gospođica Lojd Fantil, slaže se sa mnom da
de mi prisustvo veličanstvene vlasnice Ureda gospođe Snou pružiti dragocenu
podršku pred biskupom.“
„Razumem“, kazala je Judžinija klimajudi glavom. „To, međutim, ne
objašnjava zašto me prosto niste zamolili za pomod. Nije valjda da ste mislili kako
du odbiti da vam pomognem pod ovakvim okolnostima.“ Nagoveštaj povređenosti
začuo joj se u glasu.
Vord je sklopio prste oko njenih stegnutih šaka. „Ni najmanje nisam sumnjao
da deš podi sa mnom.“ Vragolasto joj se nasmešio. „Ali oduvek sam želeo da
otmem neku ženu.“
Judžiniji se sa usana oteo zaprepašden smeh. „Zaista?“
Ozbiljno je klimnuo glavom. „Zaista. Da odjurim u nod…“
„Popodne“, ispravila ga je.
„U popodne – sa prelepom, oštroumnom ženom, bocom belog vina i hladnim
pečenim piletom.“
Judžinija je odmahnula glavom – ovaj dan postajao je sve čudniji i čudniji.
„Otmica kao razonoda otmenog društva?“
„Nikada to pre nisam uradio. Ali, ako želiš, rado du to pretvoriti u uobičajenu
razonodu.“
„Pomislite samo šta bi se desilo da ste podlegli ovom svom svojeglavom
nagonu, pa umesto mene oteli gospođicu Petuniju.“ Judžinija se nasmejala kad je
ozlojeđenost počela da je napušta. „Svaka žena koju otmete ima pravo da zahteva
brak. Stavili ste svoju bududnost u moje ruke.“
„Nemam ništa protiv da budem u tvojim rukama“, rekao je Vord. Preko očiju
mu je preleteo blesak sirove seksualne gladi.
Judžinija je osedala vrtoglavicu, kao da joj šampanjac penuša u venama.
Izvukla je ruke iz njegovih i naslonila se na naslon sedišta, jer je imala samo dve
mogudnosti: da uradi to što je uradila, ili da se nagne prema njemu i poljubi ga.

98
„Imate srede kao otmičar, gospodine Vorde. U ovom trenutku nisam raspoložena
da se ponovo udajem.“
„Nisam ni ja raspoložen da se ženim.“
Na trenutak je osedanje savršenog razumevanja ispunilo kočiju. Uz snažno
kucanje srca, Judžinija je shvatila da je upravo pristala na… nešto.
Kad se spremala da se uspaniči – da li je zaista sigurna da želi da se upusti u
nedozvoljenu ljubavnu vezu? – opet je pogledala u Vorda. On de spremno
prihvatiti njenu odluku, ako ona sad promeni mišljenje.
„Gospođica Lojd Fantil uverila me je da kao udovica smeš da putuješ bez
pratilje. Ali, ukoliko ti to izaziva i najmanju nelagodnost, možemo stati i pozvati
tvoju sobaricu da nam se pridruži u kočiji.“
„Nema potrebe“, odvratila je Judžinija.
Vord je osetio nalet ushidenja.
Judžinija je bila njegova i, želela to priznati ili ne, uskoro de biti njegova na
sve mogude načine.
Osedao se pohotno poput neiskusnog dečaka, alatka mu se ukrutila usled
požude koja mu je tinjala u stomaku, a mudima mu se širilo upozoravajude
pulsiranje. Njegova reakcija nije imala mnogo veze sa njenom lepotom; njega je
opčinjavalo njeno samopouzdanje, njena oštroumnost. Bila je divlje živa – barem
nakon što je odbacila masku dame iz visokog društva iza koje se krila.
„Osedam da si donela odluku“, izgovorio je hvatajudi se ukoštac sa
situacijom.
„U vezi sa čim?“ Nagnula je glavu, pa joj je preko kaputa pao sjajni slap
crvene kose.
„U vezi sa nama.“
„Nama? Tako nešto ne postoji.“
Ali su zapravo komunicirali bez reči. Njihov istinski razgovor ostao je
neizgovoren.
Otkridu ti blaženstvo, obedao joj je. Nemo. Podigla je obrvu. Ali da li zbog
toga vredi dovesti u opasnost moj ugled?
„Postojade“, izjavio je naglas. „Moja si, Judžinija Snou.“
„Ne pripadam ja nijednom muškarcu“, izgovorila je odmahnuvši glavom.
„Pripadala si mužu“, rekao je potpuno uveren u to. Znao je bez i najmanje
sumnje da je Judžinija sebe davala srcem i dušom.
Prokleti Snou.

99
 Počeo je da mrzi tog tipa, ma koliko on bio mrtav. „Bila sam njegova i on je
bio moj“, izrekla je smešedi se krajičkom usana. „Baš kao u bajci“, odgovorio je čak
se i ne trudedi da potisne grubost iz glasa.
„Zar niste nameravali da mi ponudite čašu vina iz te izvanredne korpe?“,
upitala je Judžinija.
Sagnuo se i izvukao korpu. „Pričaj mi o njemu.“ Izvadio je bocu vina. „Da li je
bio lep kao i ti?“
„Mnogo lepši“, odgovorila je Judžinija, a oči su joj postale pomalo snene. „Bio
je kao Adonis. Svaka debitantkinja želela je da mu zapadne za oko.“
„Alije on odabrao tebe?“
„Plesali smo čitave nodi.“
„To jeste kao u bajci.“ Pružio joj je čašu vina.
Uzela je gutljaj. „U bajkama princ ne umire spašavajudi princezu.“
Vord se zagrcnuo vinom. „Nesreda na brodu?“
„Davila sam se i on me je spasao“, rekla je podižudi čašu da očigledno
nazdravi svome mužu. Vord ju je posmatrao kako s mukom guta. „Možeš li da mi
kažeš šta se desilo?“
Podigla je jedno rame. „Jedrilica se prevrnula; nisam znala da plivam. Bilo je
to budalasto. Bili smo nadomak obale, ali, kako se ispostavilo, mogude je udaviti
se blizu kopna.“
Jedini odgovor kog je Vord mogao da se seti bio je psovka, pa je dutao.
„Sad sam ved, mnogo godina kasnije, oprostila sebi što sam preživela, ali mi
je u vreme kad se sve to desilo bilo nepodnošljivo. Posmatrala sam kako tone da
nikad više ne izroni.“
„On ne bi želeo da je bilo drugačije“, rekao je Vord trudedi se da govori
trezveno. Popio je vino, uzeo i njenu čašu, pa ih obe spustio u korpu.
Žalosno se smešila. „Često sebe podsedam na to.“
Kočija se pod njima njihala, a ona je, iznenada i nestrpljivo, odmahnula
glavom. „Zašto razgovaramo o ovoj tako sumornoj temi?“
„Pratimo korake izvesnog plesa“, odgovorio je Vord ustavši na trenutak u
kočiji koja se njihala pre nego što je seo pored nje. Toliko blizu da je nogama
dotakao njene.
„Plesa?“ upitala je.
„Plesa.“ Usnama je dotakao školjku njenog uha. Ponovo je mirisala na
bobice, ne slatke ili bezukusne, ved na nešto prirodnije od poljskog cveda, nešto
pomalo oštro.

100
 Povukla se, a hladnoda u njenim očima dala mu je do znanja kako ona ne
gleda blagonaklono na njegov poljubac ili dodir njegovih butina.
Ali počinjao je učiti da je čita. Da je razume.
Kad se gospođa Judžinija Snou osedala ugroženo, navlačila je masku dame
poput verižnog oklopa.
„U ovom konkretnom plesnom koraku, ja ti nudim sebe“, rekao je. „Dar,
premda priznajem da sam pomislio kako bi dijamanti tu divno izgledali.“
Kad je žuljevitim prstima dotakao udubljenje u korenu Judžinijinog vrata, ona
je osetila kako joj toplina obliva telo, kao da vrelina izbija iz njega. Vrat… tako
bezazleno mesto. Ali, kad je lagano podigao prste do kože ispod njenog uva, ne
sklanjajudi pogled s njenog lica, ona je njegov dodir osetila na najintimnijim
mestima.
Ruku je sklopio oko njenog potiljka gledajudi je u oči i tražedi njenu dozvolu.
Nije mogla da se seti ovakve požude, kao da joj se preko kože prelivala tečna
vatra. Ne, to je bilo pogrešno, mora da je ovo osetila sa Endruom.
Bila je to fizička reakcija, želja za fizičkim činom bliskosti…
„Volela sam muža“, čula je sebe kako govori.
Umirio je prste i klimnuo glavom, gledajudi je sa poštovanjem. „Uveren sam
da je bio dobar čovek, Judžinija.“
„Bio je izvanredan čovek“, odvratila je divlje. „Nameravao je da je promeni
stanje u Domu lordova. Bio je – učinio bi mnogo.“
Prijatna glad brujala je njenim telom toliko snažno da jedva da je mogla
poverovati kako je sedam godina čekala da ovo ponovo oseti.
„Smem li da te poljubim?“, upitao je Vord.
„Smeš.“ Namestila je glavu u savršen ugao za njegov poljubac, jasno mu
stavljajudi na znanje da sme, ali i sebi samoj. Učinide ovo, ovaj…
Ovaj korak koji de je udaljiti od Endrua. Ovaj korak koji de je udaljiti od smrti i
odvesti u život. Bio je to samo mali korak, ali je znala da de sve promeniti.
Prestade da se krije u kancelariji. Idi de na balove i u pozorište – nekada je
silno volela predstave – i jednog dana naidi de neki muškarac koji de imati Endruov
otmeni šarm i joie de vivre.
Ali ne još. Najpre de uživati, učide da živi u svetu, a ne u manastiru poznatom
kao Ured gospode Snou.
Kad su Vordove usne dotakle njene, telo joj je zadrhtalo, kao da se budi iz
sedmogodišnjeg sna. Podigla je ruke i obavila ih oko njegovog vrata.
Nije više bila udata. Ni devica. Ni mlada. Ali možda bi trebalo da bude jasna u
pogledu bududnosti. Nije želela da ga povredi, jer Edvard Riv je možda i bio jedan

101
od najsnažnijih, najčvršdih muškaraca koje je ikad srela, ali imala je utisak da ga je
lako povrediti.
Povukla se baš kad se spremao da produbi poljubac i rukama je obuhvatila
snažne ravni njegovog lica. „Vorde“, prošaputala je.
Inteligentne oči, okrutne i požudne. „Judžinija“, odgovorio je. Njen glas
pulsirao je požudom, ali je njegov bio smiren.
Duboko je udahnula. Naučila je, otkako je otvorila Ured gospođe Snou, da je
veoma važno biti jasan. „Možda du uvek biti zaljubljena u Endrua. Nisam spremna
da se ponovo udam i ne bih želela da razmišljaš o meni na taj način.“
„Razumem“, odvratio je Vord. Spustio je ruku preko njene, položene na
sedište između njih. „Judžinija, mi razmatramo kakve sve nežnosti prijatelji mogu
da razmenjuju.“
Spustila je pogled na njihove ruke bez rukavica. Njegova ruka potpuno je
prekrila njene vitke prste.
„Prijatelji“, izrekla je zabavljajudi se ovim opravdanjem.
„Dobri prijatelji mogu da razmenjuju intimnosti koje se nikad ne moraju
spomenuti u javnosti ili u društvu.“
Njena ruka pomerila se pod njegovom poput spašenog ptida crvendada koji je
ispao iz gnezda. Ali on se ipak polako saginjao prema njoj dajudi joj vremena da
okrene glavu ako to poželi.
Nije želela. Zapravo, Judžinija je zadržavala dah dok su Vordove usne ovlaš
dodirivale njene, a zatim je uz uzdah otvorila usne. Na trenutak su samo udisali
vazduh onog drugog, a zatim je jednu ruku sklopio oko njenih prstiju, a drugom ju
je privukao sebi, u istom trenutku kad je njegov jezik kliznuo u njena usta.

102
 Šesnaesto poglavlje

Judžinija Snou nije bila nepromišljena žena. Uvek je živela unutar jasno opisanih
granica i uživala pre nego se bunila protiv pravila društva koja je njen otac odlučio
da ignoriše.
Ali sada se, u mračnoj kočiji, sa muškarcem koji ju je oteo, njome nenadano
raširio osedaj predaje, i ispunio je sve do vrhova prstiju.
Želela je Vorda Riva svakim delidem svog bida. Želela je njegovo krupno telo,
vrelu glad u njegovim očima i pramen neuredne kose što mu je pao preko očiju.
Ljubio ju je sa iskonskom glađu koja je vradala njeno telo u život. A njoj je
došlo da se smeje.
Ovo je bila novina; nije se sedala da se smejala kad ju je Endru ljubio. I dok se
približavala Vordu, privijala uz njega, obavijala ruku oko njegovog potiljka, shvatila
je zašto.
Ovo nije bilo vođenje ljubavi.
Ovo je bilo zabavljanje.
Radost, veselje, ma šta to bilo, udarilo joj je pravo u glavu. Rastvorila je usne
još više i zaboravila sve osim senzualnog dodira Vordovog jezika i čvrstog stiska
njegove ruke na njenom potiljku.
Požuda je bila grublja nego što je pamtila, a ipak je u njoj ova nepoznata
radost nadolazila zajedno sa požudom.
Naposletku nije više mogla da se obuzdava, pa joj se oteo glasan smeh.
Promrmljao je nešto što nije razumela.
Nagnula je glavu da lizne nabreklu venu na njegovom vratu koja je pulsirala i
prešla rukama preko njegovih modnih ramena. „Jesi li me to upravo liznula?“ Glas
mu je bio prigušeno rezanje.
„Mmm“, izgovorila je i ponovo ga liznula. „Mislim da je lizanje način
pozdravljanja u nekim delovima sveta… u Kini, možda?“
Vreo jezik prešao je preko njene usne školjke. „U jednom udaljenom delu
sveta dvoje ljudi se pozdravljaju… ovako?“ Njegov dodir poslao je talas vreline
pravo između njenih nogu.
„Možda to i nije tako uobičajeno“, promrmljala je.
Kočija se zanela, pa je njegovo telo usled tog pokreta snažnije pritisnulo
njeno. Prošao je prstima kroz njene lokne i nežno joj povukao glavu unazad.
„Mislim da su poljupci način pozdravljanja u nekom delu sveta… možda u Rusiji?“

103
 Ovlaš je usnama dotakla njegove. „Ovakvi poljupci?“
Odmahnuo je glavom. „Dublje, bludnice.“
„Nisam ja blud…“ Ali prignječio je njene usne svojima u sirovoj požudi,
ukravši joj reči i davši joj nešto drugo zauzvrat.
Ljubili su se dok joj se u glavi nije zavrtelo, što je bilo upozorenje da je njen
zdrav razum gubio bitku sa čežnjom.
„Vorde“, bio je to uzdah, pesma, molitva.
Glas mu je zabrujao duboko u grlu i prešao usnama preko njene jagodice.
Pod njegovim milovanjima ravni i uglovi njenog lica činili su mu se novima, kao da
ih je svojim dodirom ponovo stvarao. Samim načinom na koji ju je istraživao,
pamtio je.
Judžinija se povukla; bilo je ili to, ili kliznuti niže niz sedište i ponuditi grudi
njegovim usnama. Lice mu je definisala snažna vilica i obrve koje su se podizale
baš na pravom mestu da naglase njegove jagodice.
Ukratko, bio je razorno lep. Muževan, ali lep.
„Ono što je možda pristojno u Kini ili Rusiji nije pristojno u kočiji koja putuje
za Oksfordšir“, uspela je da izrekne. Je li mu ona upravo obedala da de u nekom
drugom trenutku biti nepristojna s njim… izvan kočije?
Njegov razuzdani osmeh potvrdio joj je da jeste.
„Čekaj samo malo“, izgovorila je žurno.
„Judžinija, tebe bih čekao čitavog života.“
Zakolutala je očima. „Ma šta da se desi među nama, želela bih da me
poštediš poplave ispraznog kavaljerstva.“
„Krajnje je uznemiravajude što to nije bio prazan kompliment.“
Spustila je ruku na njegove grudi i nežno ga odgurnula. Kosa joj je pala preko
njegovih ramena, a usne su joj bridele. Počela je da sakuplja kosu i nasumično
stavlja u nju ukosnice.
Nije se usudila da ga pogleda u lice jer, ako je ta živa glad još bila u njegovim
očima, podledi de. Ponovo.
Kad je donekle učvrstila kosu i kad joj je srce opet zakucalo uobičajenim
ritmom, i dalje ga ne gledajudi, rekla je: „Pre nego što stignemo u kudu Foksovih,
želela bih da čujem kako su deca. Da li ih je pogodio odlazak gospođice Midž?“
Vordov glas je bio duboko i grub, ali joj je odgovorio: „Otis ničim nije pokazao
da je njen odlazak primetio. Vedi deo nedelje proveo je radedi na svojoj
mišolovci.“
„Je li tvoja kuda puna miševa?“
„Pretpostavljam. Stara je to kuda.“

104
 „Znao bi. Miševi nisu bešumni sustanari“, dodala je Judžinija. „Cijuču i trče
hodnicima; beskrajno otežavaju život kuhinjskom osoblju; jedu svede ako ih
ostaviš napolju.“
„Miš de pojesti svedu?“
Klimnula je glavom. „I pacov de je pojesti.“
„Jedini pacov u našoj kudi je Džarvis, Otisov kudni ljubimac.“
Judžinija je zadrhtala. „Mrzim pacove.“
„Teško je u to poverovati, ali Džarvis mi je izuzetno prirastao srcu.“
„Nije!“
„Jeste“, rekao je Vord, a krajevi usana su mu se podigli. „Razumem želju
dame da ne provodi vreme sa sitnim životinjama, ali mi tvoja reakcija deluje
naročito naglašeno.“
„Odrasla sam u kudi prepunoj pacova.“
Zaprepastio se na ovu njenu izjavu. Judžiniju je zamišljao kao devojčicu sa
crvenim loknama, porcelanskom kožom i pokojom pegicom na nosu. To dete je…
odraslo u kudi sa pacovima?
Stalno je zaboravljao da nije plemenitog roda. Ipak, pretpostavljao je da je
odrasla na marginama visokog društva. Daje, možda, derka nekog vikara.
Mnoštvo pacova ukazivalo je na domadinstvo koje se nalazilo veoma nisko na
društvenoj lestvici.
Iznenada je shvatio da se divlje mršti. „Ne dopada mi se pomisao da si
odrasla u takvim uslovima.“ Da li je gladovala? Ova pomisao mu je nagrizala
stomak poput kiseline.
„Ne volim da se sedam pojedinosti“.“ Glas joj je bio savršeno odmeren, kao
kod prave dame, ali to je delom bila maska koju je odabrala. „Pacov me je ugrizao
kad sam imala osam godina.“
Kiselina mu se prosula venama. „Jesi li dobila groznicu usled ujeda pacova?“
Klimnula je glavom.
„Često je fatalna.“ Počinjao je da je razume. Kad je bila dete, mora da je svu
energiju, divlju inteligenciju i čistu radost života morala da usredsredi na beg od
okolnosti svog rođenja. Nije ni čudo što je čeznula za životom dame.
„Bila sam veoma blizu smrti“, rekla je Judžinija. „Moja madeha – koju
obožavam – kasnije mi je rekla da je naučila kako da se moli za vreme moje
bolesti.“
Vord je zagladio kosu. Mnoge kude u Engleskoj bile su pune pacova. Bila je to
životna činjenica.

105
 Brkato lišde Otisovog najboljeg druga iskočilo mu je pred očima, Želela ona to
ili ne, Judžinija de upoznati pacova.
„Koliko je udaljena tvoja kuda?“, upitala je.
„Otprilike četiri sata. Za dva sata stademo u krčmi da promenimo konje.“
„Da li bi imao nešto protiv da odremam? Ovo vino prilično me je uspavalo.“
Očigledno je bilo da izbegava dalje intimnosti, ali je on potisnuo želju da je
ubedi u suprotno. Nije želeo da ljubav sa Judžinijom Snou po prvi put vodi u kočiji.
„Dobra zamisao“, rekao je klimnuvši glavom. „I ja du odspavati.“ Naposletku,
nije nameravao da spava nodu.
Premda ne bi bilo primereno baciti se na gošdu čim pređe prag. Trebalo bi da
je obaspe… cvedem ili nečim. Proklet da je ako de se prema njoj ponašati kao da je
kurtizana ili vesela udovica.
Njena vrlina bila je besprekorna koliko i vrlina svake dame; bio je spreman da
se opkladi u svoju čast da je to istina. Ipak, želela ga je.
To je bilo dovoljno da na tu kocku stavi svoju sredu.

106
 Sedamnaesto poglavlje

Neka dva sata kasnije, kočija se uvezla u dvorište krčme Sveti sir. Dotakao je
Judžiniju po ramenu da je probudi. Morao je da priguši jecanje kad je sela, rumena
i zatreptala nakon dremke.
Kosa joj je ponovo ispala iz ukosnica, a haljini je malo nedostajalo pa da
otvoreno pokaže njene grudi. Izgledala bi tako nakon vođenja ljubavi.
„O“, počela je da prede pospano. „Zar smo stigli u krčmu?“ Prebacila je tešku
kosu preko ramena i počela da je uvrde, onako kako je zamišljao da žene uvrdu lan
dok ga predu na kolovratu.
„Da, moramo da zamenimo konje“, objasnio je Vord. „Mislio sam da bi
možda želela da se osvežiš. I pored pauze stidi demo na vreme za večeru. A i
pružidemo drugoj kočiji vremena da nas sustigne.“
„Gde smo?“
„U krčmi Sveti sir.“
„Sveti sir? Sveti u značenju svetački!“ Ruke su joj letele oko glave dok nije
kosu pričvrstila čvrsto kao ploče od šindre za krov. Nakon dremke je izgledala
opuštenije, što mu se dopadalo. Mnogo.
„U ovim krajevima sir shvataju veoma ozbiljno.“
Otvorio je vrata i pomogao joj da siđe niz onaj budalasti stepenik. Spuštao se
sumrak, a vazduh je bio svež i čist kao što u Londonu nije nikada.
„Uživaš li u tome što čitave godine živiš u Londonu?“, upitao je uzimajudi
Judžinijinu ruku u svoju.
„Odrasla sam na selu i selo mi nedostaje“, odgovorila je. „Ali ured je u
Londonu, pa mi je teško da pobegnem.“
Čim su seli u udoban privatni salon, ušao je krčmar u pratnji posluge, koja je
unela činiju voda i poslužavnik sa sirom. „Dobro veče, gospođo, gospodine.“
Na njegove oči Judžinija, koja se smešila tako da je poželeo da je povuče sebi
u krilo, ispravila se u leđima i preobrazila u savršenu damu.
Krčmar je na njeno držanje odreagovao kao da je prava vojvotkinja, počeo je
da se duboko klanja i uopšteno pravi od sebe poniznog magarca.
Judžinijin teča bio je pripadnik Rečne policije; ne može biti gospodstvena, a
kamoli plemkinja. A opet bi se savršeno snašla i uklopila na nekom od prijema
njegovog oca.

107
 „Guvernante svoje štidenike uče mnogo više od pisanja i računanja, zar ne?“
upitao je Vord slededi svoj tok misli nakon što je krčmar otišao. „Ipak deca na svet
dolaze kao mali divljaci. Znam da sam ja takav bio.“
„Kad su prepušteni sami sebi, jesu“, složila se Judžinija. „Čini se da su Lizi i
Otis posebna vrsta.“ Namignula mu je. „Možda je kod vas nevaljalstvo nasledna
crta.“
„Jedan od mojih brojnih zločina bio je i odbijanje da spavam nodu u svom
krevetu – i moji brat i sestra to rade, uzgred. Kažu mi da nisam prestajao da
pričam i da sam dosađivao svima oko sebe. Takođe sam sisao palac, ili barem
moja madeha tako kaže – toga se ne sedam.“
Nasmejala se. „Nema u tome ničeg neobičnog.“
Pogled im se susreo, a njemu se zavrtelo u glavi. Bila je tako prokleto lepa, i
tako opojna. Zeleo je opet da je poljubi.
Potražio je drugu temu za razgovor. „Viđaš li često porodicu?“
Premda to nije želeo, glas mu je zvučao oštro. Ako ikad sretne njenog oca,
porazgovarade s njim o onim pacovima. Kakav to čovek podiže derku u takvim
uslovima?“
„Ne baš dovoljno često“, odgovorila je Judžinija toplo se smešedi. „Ali me je
zapravo ovo neplanirano putovanje nateralo da odlučim da iz tvoje kude krenem
do očeve kude i da provedem barem nedelju dana daleko od ureda. Možda i
duže.“ Poigravala se nožem. „Znaš, jutros mi je na pamet pala veoma čudna
zamisao.“
„Koja?“
„Mogla bih ured predati pomodnici da ga vodi, gospođici Lojd Fantil.“ Vord je
podigao pogled sa jabuke koju je ljuštio. „Odrekla bi se upravljanja uredom?“
„Volela bih novi izazov“, izgovorila je sasvim smireno, poput dame koja priča
o učenju novog plesnog koraka.
„Ja bih mogao da budem pravi izazov“, rekao je Vord.
Osmeh koji joj se rascvetao na licu izazvao je nalet požude snažan poput
plimnog talasa. Želeo ju je sa besmislenim divljaštvom. Pomisao na odlazak u
postelju s njom bila je nalik na oštri vrh mamuze od koga su ga bolela muda.
Dođavola, nije mu potreban krevet. I zid de poslužiti. Sto.
Ne.
„Upravo suprotno, čini se da ti ne predstavljaš ni najmanji izazov“, kazala je,
a oči su joj nestašno zasvetlucale. To je bila istina.
„Na raspolaganju sam ti“, složio se. „Nagnuo se i poljubio je u usta, a dodir
njenih usana zapevao mu je u kostima poput vatre.

108
 „Pričaj mi više o svom detinjstvu“, rekao je Vord. Iskrenuo je ruku u zglobu i
poslednji komad kore spao je sa jabuke.
„Majka mi je umrla kad sam bila vrlo mala, pre nego što sam je upoznala.“
„Žao mi je što to čujem“, kazao je Vord pružajudi joj vodku. „Ni ja svoju nikad
nisam upoznao. Moja baka, vojvotkinja od Gilnera, predala me je ocu još kad sam
bio odojče.“
Prihvatila je jabuku. „Zašto mi se čini da je Sveti sir zapravo rajski vrt, a ti
imaš ulogu zmije?“
„Budalaštine“, odvratio je. Ništa što urade nede biti grešno.
„Vojvotkinja te je dala ocu zato što te je njena derka rodila vanbračno? Znam
kurtizane koje to nikad ne bi uradile, sve dok ih na to ne bi primorao prosjački
štap.“
„Poznaješ kurtizane? One koje se još nazivaju i prijateljice nodi?“
„U mladosti sam ih poznavala“, rekla je Judžinija smireno. „Moj otac je bio
veoma velikodušno nastrojen prema svima onima koje je konvencionalno društvo
odbacilo.“
Ne samo pacovi ved i bludnice? Nije ni čudo što je Judžinija bila rešena da
glumi damu. „Čovek bi mogao tvrditi da mi je vojvotkinja od Gilnera spasla život.
Moja majka je bila izuzetno nestabilna.“ Pročistio je grlo. „Da li su kurtizane bile
deo domadinstva tvog oca, zajedno sa pacovima?“
„Ne bih volela pomisliti da ovim želiš redi kako među njima postoji sličnost“,
izgovorila je Judžinija, a glas joj je bio jasan i snažan. „Mene su učili da nikad ne
nipodaštavam druge ni zbog njihovog zanimanja ni zbog bračnog stanja njihovih
roditelja.“
Vord se nasmešio. „Pošteno.“
„Zapravo, moja tetka vodi Magdaleninu kudu, dom za žene koje žele da
pobegnu od takvog života.“
„To je veoma milosrdno od nje.“
„Pa, ona…“ Judžinija je udutala. „Da, ona je dobra žena. Mnogo me je naučila
o onome šta je zaista važno u životu.“ Ustala je od stola. „Mora da je kočija sad
ved spremna.“
Judžinija nije valjda tvrdila da ju je tetka naučila tajnama tog konkretnog
zanimanja. Vord nije mogao da kontroliše nalet vreline koji ga je prostrelio na
pomisao da bi otmena Judžinija mogla biti pustolovna u postelji.
Odgurnuo je stolicu i zaobišao sto da je isprati. „Šta te je tetka naučila?“

109
 Okrenula se i pogledala ga preko ramena. Dah mu je zastao od čiste
senzualne lepote njene izvajane jagodice i poput božura ružičastih usana.
„Razlikama između polova, ponajviše?“
„Kakvim?“
„Razlikama koje se odnose na ono što se dešava u postelji.“
Jednim korakom približio joj se dovoljno da je pritisne uza zid, premda im se
tela nisu dotakla. Oslonio je ruku na zid iznad njene glave.
„Zar te nije gospodin Snou naučio onome što se dešava u postelji?“
Judžinija je oborila trepavice, tamne naspram njene kože, a zatim je
pogledala pravo u njega. Oči su joj bile zelene kao novo lišde u prolede. „Naravno
da jeste.“
Ljubomora mu se kiselila u stomaku. „Koliko godina si bila verna sedanju na
njega?“
„Udovica sam ved sedam godina“, izjavila je podignute brade. I pravih leđa.
„Bio je sredan čovek“, rekao je Vord. Poljubiti ili ne poljubiti? Činilo mu se da
bi mogao umreti od čiste požude. „Ipak, muž te nije mogao naučiti svemu u
pogledu intimnosti. Zapravo, kako znaš da li je uopšte nečemu valjao, ako si
spavala samo sa jednim muškarcem?“
Zasmejala se. „Ako ne znaš odgovor na to, prijatelju, ništa što ja kažem nede
te prosvetliti. Možda bi trebalo da tvojoj bududoj ženi dam nagoveštaj ili dva.“
„Mojoj supruzi nede biti potrebni nagoveštaji“, odvratio je Vord približivši joj
se. Sad je mogao da oseti njen miris, onaj slatki miris bobica koji je bio sasvim
njen.
„Možda je tebi potreban savet“, izgovorila je veselo.
„Pretpostavljam da tvom mužu nije.“
„Odveo me je do raja i nazad“, rekla je, a glas joj je smekšao od nepogrešivog
prizvuka istine. Pa, prokletstvo.
Neki sramno zavidljivi deo Vordove duše nadao se da je njen muž bio
poprilično neuspešan.
„Tragedija je što nisi bila s njim godinama.“
„To je sudbina žene“, istakla je. „Ili se udarno ili se branimo od nepoželjnih
udvaranja.“
„Sedam godina bez trenutka zadovoljstva“, izgovorio je zamišljeno.
Oborila je oči, a obrazi su joj se ponovo zarumeneli. Vordova muda su se
stegla i izazvala pulsiranje donjeg dela njegovog tela. Prokletstvo, bila je zanosna.
Zadovoljavala je samu sebe.
„Bez muškog dodira“, razjasnio je.

110
 „Ovaj razgovor je od neprimerenog postao vulgaran“, primetila je.
Odmahnuo je glavom. „Zar nisi primetila, Judžinija, da gotovo svaki naš
razgovor započinje neprimereno?“
„To loše govori o nama oboma“, odgovorila je. „Da li bi mi, molim te,
dozvolio da prođem ne bismo li mogli da nastavimo putovanje?“
„Radije bih da razgovaram o tvom doživljaju raja.“
Gurnula ga je u rame. „Nikako!“
Vord je usnama ovlaš dotakao njenu lepu usnu školjku. „Zašto mi ne dozvoliš
da ti pokažem moju verziju raja? Tvoj muž ne bi želeo da budeš sama do kraja
života.“
„Ne bi“, složila se Judžinija pogledavši Vorda bistrim očima. „Endru takođe ne
bi želeo ni da se upustim ni u kakvu nepriličnu vezu. Sad nosim njegovo ime, a
njemu je ono bilo veoma važno.“
„Nisam imao na umu nepriličnu vezu“, razjasnio je. „Nema ničeg nepriličnog
u tome da muškarac zadovolji ženu, da joj nadoknadi godine udovištva. Nikakva
veza, da se tako izrazim, za to nije potrebna.“
„Vikar to ne bi odobrio.“
„A šta ako je u pitanju nešto toliko malo da vikar za to nema potrebe nikad ni
da sazna?“
„Malo?“ Nevaljalo se zakikotala.
Nagnuo se prema njoj i ponovo udahnuo onaj neuhvatljivi miris. „Đavolice.“
Ako zbog nečega nije morao da brine, onda je to bila veličina njegove palice. „Šta
ako bih ti ponudio jedan minut za svaku godinu koja je prošla od smrti tvog
muža?“
Prasnula je u smeh i prošla pored njega. „Samo sedam minuta? To baš liči na
muškarca.“
Vord ju je posmatrao kako odlazi iz privatnog salona s nevoljnim osmehom
na licu.
Dame – odnosno prave dame, one plemenitog roda i sa titulama, bile su
dosadne; do dvadesete godine su iz njih ved uveliko iskorenili i temperament i
život. Judžinija je, s druge strane, bila zabavna i duhovita, neosporno hrabra i
inteligentna – i opako senzualna.
Išao je za njom prikovan od glave do pete.
Ako mu dodeli samo sedam minuta, želeo je svaki od njih. Ako uspe da je
namami u spavadu sobu, sedam minuta pretvoride se u sedam dana.
Baš kad se Judžinija spremala da izađe na vrata krčme, uhvatio ju je oko
struka i okrenuo je prema sebi.

111
 Ispustila je zvuk koji je bio negde između cijuka i udaha, zabacila glavu i
pogledala ga ispod onih svojih lepih, izvijenih trepavica. „Gospodine Rive“, rekla
je. „Jeste li želeli da vam pomognem u vezi sa nečim?“
„Da“, izgovorio je stegnuto privlačedi je sebi.
Sklopila je oči kad su im se tela spojila, savršeno kao dve kašike.
„Daj mi sedam minuta“, prozborio je tiho. Usta je otvorila, njen jezik je
susreo njegov, a požuda mu se popela kičmom. Osedao je na njenom jeziku sveže
jabuke, začine i nju.
„Sedam minuta“, ponovio je promuklo kad je iznova progovorio. „Molim te.“
Njen široki blistavi osmeh naterao je njegov puls da još više ubrza. „Sedam
minuta? Zaslužujem više od toga, Vorde.“ Nagnula se, spustila prst na njegove
usne sprečivši ga da iznese ponudu da tih sedam minuta pretvori u sedamdeset.
„Ne.“
Njeno odbijanje bilo je opojno koliko i poljubac. Krv mu je šumila nečim što je
ličilo na: Moje, moje, moje.
Okrenula je glavu tako da joj je kosa zasjala na sve slabijoj dnevnoj svetlosti
poput jezičaka vatre, i izašla zanjihavši kukovima, što je bilo dovoljno da odrastao
muškarac padne na kolena.

112
 Osamnaesto poglavlje

Privatni prilaz koji je vodio do kude Foksovih bio je dugačak gotovo čitavu milju, i
da Judžiniju Vordova raskošna putna kočija ved nije u to uverila, posed bi to
sasvim sigurno učinio: bio je bogat kao Krez.
Lako mogude da je bio bogat koliko i ona sama.
Zanimljiva je to misao. Bila je navikla na udvarače koji su bacili oko na njeno
bogatstvo. Ali, naravno, Vord nije bio udvarač – bio je klijent.
Klijent ili ne, kad su ušli u mermerno predvorje, ona je gotovo očekivala da je
Vord podigne u naručje i odnese na sprat.
Ali Rubi i Klotilda išle su odmah iza njih; druga kočija ih je sustigla i pratila ih u
korak poslednjih nekoliko milja. Tako da je pristojnost bila poštovana.
Vord je predstavio batlera Gamvotera, muškarca sa izvanrednim obrvama
koje su se podigle i spustile poput krznene gusenice. Smesta je poslao lakeja da
otprati Klotildu u Judžinijinu sobu, a zatim je poslao i sluge da odnesu Judžinijin
kofer.
„Voleo bih da vas upoznam sa decom“, rekao je Vord Judžiniji. „Hodemo li
podi za Rubi u dečju sobu?“
Dečja soba bila je velika prijatna odaja sa visokim prozorima. Nešto ranije je
padala kiša; na bršljanu oko prozora sijale su kapljice kiše na toploj svetlosti lampi
postavljenih u sobi.
Judžiniji je smesta pažnju privukla devojčica sa druge strane prostorije. Nosila
je otrcani crni veo, stajala je na prevrnutom nokširu i jednu ruku je ispružila u
veoma otmenom govorničkom stilu. Njenu publiku činio je dečak koji je sedeo u
turskom sedu i bio im je okrenut leđima.
Kad su ušli, Lizi je stala usred rečenice, a Otis se okrenuo da pogleda, pre
nego što je učtivo ustao.
„Silazi sa nokšira, Lizi“, rekao je Vord. „Nadam se samo da je bio prazan kad si
ga pretvorila u pozornicu.“
„Naravno!“ kazala je i skočila.
„Želeo bih da oboma predstavim gospođu Snou“, nastavio je Vord. „Ljubazno
je pristala da ostane nekoliko dana dok nam ne pronađe novu guvernantu.“
Judžinija im se nasmešila. „Milo mi je što smo se upoznali. Gospođice Darsi.
Lorde Darsi.“

113
 Otis se žurno naklonio i nešto promrmljao. Lizi se nije spustila u kniks, ali je
iza vela izjavila da je sasvim opčinjena. Jasno je bilo da ih čeka mnogo posla pre
nego što decu predstave društvu.
„Ovo je Rubi, ona de vam biti dadilja dok nam se guvernanta ne pridruži“,
rekao je Vord.
Rubi je prešla prostoriju smešedi se okrepljujude ljubazno, zbog čega je i bila
tako izvrsna služavka u uredu. „Skidate li ikada veo, gospođice Lizi?“
„Ne često“, odgovorila je Lizi.
„Mislim da de to biti u redu pod uslovom da se perete iza ušiju i redovno
umivate“, kazala je Rubi. „Ali, ako nemate ništa protiv, želela bih da ga dobro
operem večeras nakon što odete u postelju.“
Činilo se da Lizi nema ništa protiv.
„A vi, lorde Darsi, šta to imate tu?“ upitala je Rubi.
„Mog pacova, Džarvisa“, prijavio je Otis iznova se spustivši na pod. Na ovo se
Judžinija za korak povukla i instinktivno uhvatila Vorda za ruku.
Nagnuo se i šapnuo joj na uvo: „Džarvis je veoma učtiv momak.“
„Džarvis, kažeš?“, govorila je Rubi. „Šta to ima na sebi?“
„Ogrtač za operu“, objasnio je Otis. „Izašli smo u pozorište.“
Podsetivši se da nije kukavica, Judžinija se naterala da priđe bliže ne bi li
videla kako izgleda pacovski ogrtač za operu. Sidušni komad odede bio je
napravljen od komada otmenog jarkocrvenog baršuna. Bio je pričvršden oko vrata
sjajnog malog pacova sa zlatnim krznom i svetlucavim crnim očima.
Džarvis je sedeo Otisu na krilu i nije pokazivao ni najmanju nameru da skoči
na Judžiniju i počne da joj se penje po suknji, pa je prišla još malo bliže.
„Zar Džarvisu ne smesta odeda?“ upitala je.
Otis je imao koščata kolena i razbarušenu kosu kao i svi dečaci njegovih
godina. Takođe je imao i uznemiravajude prodoran pogled koji je videla kod još
jednog muškarca, njegovog brata.
„Džarvis je sasvim saglasan“, obavestio ju je. „Ima četiri ili pet odela za
različite prilike.“
„Ali mu je crveni baršun najmiliji“, rekla je Lizi. „Nisu mu se dopale
pantalone.“
To je zvučalo razborito. „Koju si predstavu izvodila?“ upitala je Judžinija
okrenuvši se prema Otisovoj sestri.
Lizi je bila veoma vitka, suviše mršava za devojčicu od devet godina. Ali je
ispod vela izbio glas snažan koliko i glas dvostruko starije žene. „Scenu iz

114
Kongrivovog dela The Way of the World3. Bio je to jedan od omiljenih komada
našeg oca.“
„Taj komad naučila sam napamet kad sam bila tvojih godina!“ uzviknula je
Judžinija.
Lizi je tiho zacičala i podigla veo otkrivajudi bledo lice i ogromne smeđe oči.
Uperila je prstom pravo u Judžiniju. „'Momče, Svadljivko, ti si sažimatelj reči!'“
„'Vitvude'“, odgovorila je Judžinija, „'ti si iskorenitelj pameti.'“
„Ne mogu da zamislim zašto ste obe upamtile baš taj komad“, rekao je Vord
sa blagim prekorom u glasu. „Ako se dobro sedam, sasvim je nepristojan.“
„Ja najviše volim Eteridžov komad She Would if She Could, kazala je Lizi
ignorišudi ga. „Znate li za njega?“
„Starog ser Olivera Kokvuda?“ povikala je Judžinija. „Naravno!“
„'Oliver Kokvud4'!“, ponovio je Vord skupivši obrve.
Lizi je skočila na nokšir i ponovo pružila ruku. „Ljubomora u supruga – nebesa
neka me od nje sačuvaju! Ona na glavu sirote žene namnoži hiljadu pošasti,
gubitak časti, mira i…“
Teatralno je zastala. Judžinija je osedala da Vord ne uživa u predstavi –
streljao ih je pogledom – ali je poslušno dovršila rečenicu. „Zadovoljstva.“
„'I jednaki čemer, odlazak iz ovog grada'“, dovršila je Lizi. „Poslali su je na
selo, što se, zapravo, desilo Otisu i meni.“
„Veoma lepo kazuješ tekst“, rekla je Judžinija Lizi. „Zar nije to tekst iz komada
The Country Wife5?“
„Pomešala sam ih“, odgovorila je Lizi i ponovo sišla sa nokšira. „To je jedan
od razloga zašto je tata rekao da sam očajna glumica. Jeste li znali mog oca,
gospođo Snou?“
„Žalim što moram redi da nisam“, odgovorila je Judžinija.
„I on je bio očajan na pozornici, pa je navlačio zavesu.“
„Moradu vas zamoliti da mi pomognete i spremite se za spavanje“, umešala
se Rubi. „Spava li Džarvis u kudi?“
Otis je privio pacova na grudi. „Spava!“
Rubi nije ni trepnula. „Spava li u kutiji? Ne odobravam da životinje spavaju u
postelji sa ljudima.“
„Spava sa mnom“, rekao je Otis podigavši glas.

3
Takav je svet. (Prim. prev.)
4
Cock – vulgarno, mušici polni organ. (Prim. prev.)
5
Komedija Vilijama Vičerlija iz perioda restauracije koja je bila dvosmislena, ali i toliko kritički nastrojena
prema društvu da nikada nije zapisana. (Prim. prev.)

115
 „Imam kutiju za trake koja bi mu sasvim odgovarala“, kazala je Judžinija.
„Postavljena je mekim zelenim baršunom i mislim da de jednom tako otmenom
pacovu kao što je Džarvis biti sasvim po volji.“
„To je i bezbednije za njega“, dodala je Rubi. „Šta ako ga jedne nodi
prignječiš?“
„Nikad to ne bih uradio“, izjavio je Otis.
„Ne mogu biti sigurna da li mi je služavka spakovala kutiju, ali možemo brzo
da je pitamo ako bi mi gospodin Riv pokazao gde se nalazi moja soba“, rekla je
Judžinija.
„Pretpostavljam da bismo“, izgovorio je Otis nevoljno, „Džarvis i ja mogli podi
s vama da vidimo hode li mu se dopasti.“
„Džarvis putuje u platnenom džaku kad izlazi iz dečje sobe“, rekao je Vord.
„To je za svaki dan“, pojasnio je Otis ubacujudi Džarvisa u baršunastu torbu s
vrpcama sa kidankama.“
Ostavili su Rubi da nadgleda Lizino kupanje. „Džarvis ima veoma prefinjenu
garderobu“, rekla je Judžinija.
„Majka mu je napravila ogrtače pre nego što je umrla“, kazao je Otis.
Judžinija je iznenađeno pogledala u Vorda, ali nije mogla da razume njegov
izraz. Teško joj je bilo da zamisli ledi Liset kako šije. To je ukazivalo na materinski
instinkt koji Judžinija, na primer, nikako kod nje ne bi očekivala.
„Dadete dečaku kutiju za vrpce, madam?“, prošaputala je Klotilda s
neodobravanjem nekoliko minuta kasnije. „To je dar vašeg oca, zar ne?“
„To je samo stara kutija za cigare“, odvratila je Judžinija istresajudi vrpce i
pružajudi kutiju Otisu. On je pažljivo pregledao postavu od zelenog baršuna i
izjavio da de Džarvis verovatno želeti da spava u njoj.
Kad su ostavili Otisa i Džarvisa u Rubinim veštim rukama, Vord je izveo
Judžiniju iz dečje sobe. U glavi su joj se komešale misli dok ju je vodio hodnikom
prema gostinskom krilu. „Lizi je neverovatna“, rekla mu je.
„Zbog svoje sposobnosti da upamti, premda netačno, lascivni dijalog?“,
odgovorio je suvo.
Judžinija ga je pogledala skupljenih očiju. „Nije valjda da se ljutiš zato što je
naučila komad, ili barem delove nekoliko komada, napamet?“
„Iznenadio sam se što si je u tome ohrabrila.“
„Ma hajde“, izgovorila je Judžinija vedro. „U njenim godinama i ja sam bila
opčinjena pozorišnim komadima.“
Vord ju je pogledao i odmahnuo glavom. „Oprosti mi što u tome ne
pronalazim utehu. Ona mora da postane dama, Judžinija. Prava dama.“

116
 „Obedavam ti da de ti slededa guvernanta koju pošaljemo biti od koristi.“
„Zamisli samo šta bi se desilo kad bi Lizi u balskoj dvorani citirala lika po
imenu Oliver Kokvud. Možda bi bilo bolje dozvoliti mojoj baki da podiže decu.“
Njegov glas je nagoveštavao da se zaista bavi ovom mišlju.
Judžinija je odmahnula glavom. „Vojvotkinja bi joj slomila duh, a ti deš ga
negovati.“
Stigli su do vrata njene spavade sobe i Vord se naslonio na zid i zagledao se u
nju. „Pošto Lizi zna da i ti voliš pozorište, gnjavide te svaki put kad te vidi.“
„Da li bi ti bilo lakše kad bih je usmerila na neke prihvatljivije predstave?“
„Silno bih ti bio zahvalan.“
„Šekspir je očigledan izbor“, rekla je. Ali nije mogla da se obuzda. „Mogla bih
da je upoznam sa delom Mnogo buke ni oko čega.“
„Odlično“, odvratio je Vord srdačno kao neko koga najvedi dramski pisac
Engleske ni najmanje ne zanima i ko ne zna ništa o njegovim delima.“
„Benedeto6 mi je jedan od omiljenih likova. „'Hodu da živim u tvom srcu'“,
citirala je Judžinija smešedi mu se, „'da umrem u tvom krilu i budem sahranjen u
tvojim očima'7.“
„'Da živim u tvojim… umrem u tvom krilu'? Čekaj. Šta je mislio pod umrem?“
„Šta misliš?“ I dalje se smejala kad je zatvorila vrata za sobom, smejala se
toliko snažno da je morala da se nasloni na zid.

6
U originalnom delu Benedick, gde je dick opet vulgaran naziv za muški polni organ. (Prim. prev.)
7
Prevod Huga Klajna. (Prim. prev.)

117
 Devetnaesto poglavlje

Zahladnelo je, pa je Klotilda, nakon što se Judžinija okupala, položila na krevet

haljinu od ružičastog baršuna.
Tkanina je prianjala uz njene obline i istakla mlečnu boju njene kože, pa se
Judžinija spustila u prizemlje osetivši se primamljivom i spremnom da bude
zavedena. Razočarala se videvši da je salon prazan.
„Gospodin Riv malo de kasniti“, obavestio ju je Gamvoter. „Želite li čašu
serija?“
„Želim, hvala“, odvratila je Judžinija. Kad je otišao, smestila se u sofu pred
velikim ogledalom i zauzela nekoliko različitih poza. Kad je sedela prekrštenih
zglobova, struk joj je izgledao privlačno usko. Ako bi se nagnula napred, grudi su
joj izgledale još bujnije nego inače.
Gamvoter se pojavio s poslužavnikom sa kristalnom bocom i dve čaše. Bez
reči je napunio njenu čašu i ponovo nestao. Osetivši nalet nervoze, Judžinija je
skočila na noge, uzela čašu i počela da pregleda oskudan nameštaj.
Naposletku su se vrata otvorila, pa se okrenula i videla Vorda kako ulazi.
Uprkos čekanju, nije mogla prestati da se smeši. Bio je đavolski naočit sa onom
kosom što mu se prosipala preko čela.
„Molim te da prihvatiš moje izvinjenje“, rekao je. „Imali smo malu krizu na
spratu.“
„Šta se desilo? Mogu li da pomognem?“
„Hvala, ali čini se da smo Rubi i ja uspeli da sve stavimo pod kontrolu.“ Prišao
je poslužavniku i uzeo preostalu čašu obradovavši se poput čoveka koji susrede
starog prijatelja. „Džarvis nije bio sredan kad je otkrio da Rubi veruje da čak i
pacovi moraju da se kupaju pred spavanje, pa se sakrio ispod rešetke kamina i nije
želeo da izađe dok ga nismo izmamili sirom. Kad je izašao, pomogao sam Odsu da
ispregovara neđeljno kupanje za Džarvisa.“
Da Judžinija nije bila dama, prišla bi Vordu i prešla rukama preko njegovih
ramena. Možda čak i dalje. Njegove svilene pantalone nisu ništa prepuštale mašti.
Nagnula je čašu da on ne vidi kuda gleda.
„Razmišljala sam o našem sastanku sa vikarom sutra“ rekla je neiskreno. „Šta
možeš da mi kažeš o njemu?“
„Veoma malo. Zove se Hauson. Ako demo verovati Gamvoteru, biskupova
poseta je posledica pritužbi koje su počele da se pojavljuju nakon što je vikar

118
optužio jednu postariju ženu da upravlja bordelom, a ona je zapravo podizala
siročad o trošku okruga.“
„Ishitreno, u najboljem slučaju, i opasno iracionalno, u najgorem.“ Judžinija
je spustila čašu. „Brine li te sutrašnji dan?“
Vord je slegnuo ramenima. „Zvuči mi kao načisto lud, ali sam uveren da demo
mu nas dvoje uliti malo pameti. Figurativno govoredi, naravno. Verujem da nas
večera čeka.“ Ponudio joj je ruku. „Hodemo li?“
Uveo ju je u malu prostoriju obloženu oplatom i nameštenu, premda se i u
njoj osedala ista praznina kao i u salonu. U njoj su bili smešteni sto, kredenac i
nekoliko stolica, ali nije bilo ukrasa na zidovima i podu.
Kada su ušli, Gamvoter je još poslovao sa posuđem na kredencu. „Sve je kako
ste naložili, gospodine“, rekao je. „Vratidu se…“
„Hvala“, kazao je Void. „Pozvonidu ti ako nam još nešto bude potrebno.“
Batler se povukao pogledavši Judžiniju krajičkom oka na način koji je govorio
da zna da je ona žena lakog morala.
Nije bila.
Ali nije mogla da ga krivi, jer je sasvim nameravala da to postane.
Gospođa Snou iz Ureda gospođe Snou bila je žena besprekorne moralne
ispravnosti. Ali Judžinija je svake sekunde sve jasnije bivala svesna da Judžinija
Snou, rođena Strejndž, to nije bila.
Dokaz je bila činjenica da je sama večerala s muškarcem sa kojim je bila
rešena da se upusti u nedozvoljenu vezu. Suzan bi bila ponosna.
„O čemu razmišljaš, judžinija?“
„Pitala sam se jesam li žena koja bi se mogla odati razvratu“, priznala je.
„Možda du iznenaditi samu sebe i postati veoma sklona nemoralu.
Nije mogla da se ne nasmeje zaprepašdenom izrazu na Vordovom licu.
„Kakvom nemoralu?“ upitao je. „Samo smo se ljubili. Ti i Lizi ste razmenjivale
prostačke govore, ali mislim da to ni približno ne može da se okarakteriše kao
nemoral.“
„Ako je verovati svim baladama koje sam čula na ovu temu“, rekla je
Judžinija, „udovica je na pola puta do moralnog sunovrata čim se posle ponodi
oglasi prvo zvono na satu.“
S njegove strane stola prolomio se smeh. „Kakve sad veze imaju zvona s
tim?“
Judžinija ga je vragolasto pogledala. „Kada muškarac zadrži udovicu budnu
posle ponodi, ona onda ne vidi razlog da ide u postelju sama.“
„Ne bih želeo da budeš sama.“

119
 Potreba u Vordovim očima bila je toliko snažna da je spustila pogled na činiju
sa supom. Supa je bila bledozelene boje i mirisala je na svež grašak i nežne začine.
Judžinija je nevoljno zaječala nakon što ju je probala. „Ovo je izvanredno.“
Gurnuo joj je činiju preko stola. „Pojedi i moju. Nisam je ni dotakao.“
„Ne smem“, pobunila se.
„Molim te. Iskreno, rado bih se odrekao obroka samo da mogu gledati tebe
kako jedeš.“
Još jednom je zagrabila supu kašikom i prinela je ustima i, pošto ju je on
posmatrao, veoma polako je povlačila kašiku sa usana. „Ima u tebi nečeg
opasnog“, promrmljao je. „Možda nedu preživeti slededi obrok.“
„Pih“, izgovorila je. A zatim je, promenivši temu, rekla: „Koliko dugo želiš da
Lizi i Otis ostanu u žalosti, ako ti ne smeta što te to pitam?“
„Mislio sam da im kažem da skinu crninu nakon šest meseci, ali, ako smatraš
da bi trebalo da ostanu u žalosti čitavu godinu, rado du poslušati tvoj savet.“
„S obzirom na Lizin veo, mislim da su ti instinkti ispravni. Bilo bi dobro
osloboditi decu crnine što je pre mogude.“
Uzela je još jednu kašiku supe i pogledala Vorda ispod trepavica. Nosio je
izvanredno krojen frak od meke vune. „Ti si odlučio da ne nosiš crninu?“ upitala
je.
Odmahnuo je glavom. „Jedva da sam poznavao ledi Liset; činilo mi se
licemerno da tvrdim da oplakujem njenu smrt. Koliko dugo si ti bila u žalosti?
„O, ja sam poštovala sva pravila“, odgovorila je uzimajudi još jednu kašiku
supe. „U punoj crnini čitavu godinu. Nakon toga sam bila u delimičnoj žalosti.“
„To znači siva odeda, jesam li u pravu? I ljubičasta.“
„Siva“, složila se. „Ko bi znao da postoji toliko nijansi sive?“
„Pet? Deset?“
Nasmešila mu se preko ivice čaše s vinom. „Četrdeset najmanje. Ne, pre de
biti pedeset. Pedeset nijansi sive.“
„Imam sivu kravatu“, rekao je Vord. „Moj sobar je jedno kratko vreme bio
opčinjen francuskom modom i tada su u moj orman ušle kanarinac-žute, sive i
patlidžan-ljubičaste kravate. Avaj, odbijam da budem kicoš kakav on želi da
budem.“
„Mogu da te zamislim sa sivom kravatom“, kazala je Judžinija. „Ali ne u
žalosti“, dodala je. „Prosto zato što je siva au courant.“
„Koliko dugo si nosila sivu boju? Dve godine? Duže?“

120
 Oborila je oči pod njegovim pogledom. „Teško mi je bilo da simuliram radost.
Boja ipak ima svoj jezik. Njome može nešto da se prenese.“ Uzela je i poslednju
kašiku supe.
„U koje vreme nas očekuju sutra u vikarevom domu?“
„U devet.“
„Da li bi trebalo da imamo plan?“
Vord je sklonio poklopac sa posude za posluživanje u kojoj se nalazio mirisni
jagnjedi paprikaš. „Imam ja plan. Ako Hauson počne da diže bilo kakvu halabuku
oko ludiranja moje sestre, tražidu da ga uklone sa položaja.“
„Kako deš to uraditi?“
„U ovoj zemlji je važno samo dvoje: novac i položaj. Ja imam i jedno i drugo,
čak i kao kopile, a ukoliko to nije dovoljno dobro, Lizi i Otis ih takođe imaju.“
„Da li ti to misliš na posed lorda Darsija?“ upitala je Judžinija.
Pogledao je u nju, pa u paprikaš. „I na to. A i prebacio sam Lizi trideset hiljada
funti. Želim da se postaram da njen miraz prevaziđe svako oklevanje koje bi moglo
da nastane zbog njenih roditelja ili mog starateljstva.“
Judžinija je osetila kako joj se srce steže. Bio je tako dobar čovek. Odrekao se
svoje nezavisnosti, slobode, mesta na Oksfordu, a sad i znatnog bogatstva zarad
brata i sestre za koje dosad nije znao da postoje.
Njen otac je uvek tvrdio da titule i krv ništa ne znače, da je jedino važno šta
čovek uradi sa svojim životom. Posmatrajudi Vorda ispod trepavica, Judžinija nije
imala ni najmanju sumnju da bi se on njenom ocu dopao.
Kasnije je, pred vratima njene spavade sobe, uzeo njenu ruku i prineo je
usnama. Na jedan zastrašujudi trenutak mislila je da de se udaljiti i ne poljubivši je.
Ali u poslednjoj sekundi pognuo je glavu i poljubio je gramzivo – svaki pokret
njegovog jezika jasno joj je stavljao na znanje da je nameravao da je učini svojom.
Bilo je u tom poljupcu senzualne posesivnosti… i suzdržanosti. „Judžinija“,
izgovorio je tihim, grubim glasom. „Vreme je za odlazak u postelju.“
„Dobro“, prozborila je zadihano. Okrenula se, otvorila vrata da ga uvede u
sobu, ali ju je on zaustavio, prelazedi usnama preko njenog vrata.
„Sama.“ Povukao se. „Ne želim da te zavedem pre nego što se odmoriš od
putovanja. Mislim da se tako ne bi smeo poneti nijedan gospodin.“
Otvorila je usta da se pobuni.
„Sutra“, nastavio je. „Nameravam ponovo da te otmem – i odnesem pravo u
moju spavadu sobu.“ Bio je to zavet, obedanje.

121
 Dvadeseto poglavlje

Sreda, 27. maj 1801.

Narednog jutra biblioteka je poslužila kao mesto okupljanja za odlazak u

parohijsku Crkvu Svete device Marije. Vord je ved bio u biblioteci kad je Gamvoter
uveo njegovu sestru, čiju je crnu haljinu razbijala samo bela kragna.
„Izgledaš prelepo, Lizi“, rekao je Vord. „S obzirom na okolnosti, veoma sam ti
zahvalan što si odlučila da ne nosiš veo.“
„Želela sam“, kazala je Lizi sedajudi na kauč. „Ali je Rubi bila budna vedi deo
nodi i šila mi ovu haljinu, pa sam mislila da bi bilo nezahvalno nositi veo. Pokrivao
je kragnu.“
Vord je odlučio da poveda Rubi platu, pre nego što se setio da je Rubi došla
sa Judžinijom i da nju plada Ured gospođe Snou. Možda bi mogao da je otme; Otis
se nije čak ni žalio na pomisao da bi trebalo da ostane kod kude sa Rubi dok su oni
u crkvi.
Baš u tom trenutku na vrata je ušla Judžinija. Nosila je haljinu boje tamne
šljive, zbog koje joj je koža sijala kao biser. Dođavola, ona je sijala. Pogled na njene
pune ružičaste usne naterao ga je da poželi da je poljubi, ne da joj se nakloni.
Ali se naklonio. Poljubio joj ruku i pitao je kako je spavala, sve vreme
razmišljajudi kako želi da je podigne u naručje, prebaci je preko ramena i odnese
je u postelju.
Lizi je skočila sa kauča, spustila se u kniks i nasmešila se Judžiniji. Vordu je
naglo palo na pamet da gospodin ne bi dozvolio mlađoj sestri da boravi u društvu
žene koju namerava da zavede.
Sad je bilo prekasno.
Judžinija se sagnula i poljubila Lizi u obraz, a zatim počela da je uči kako da
bude baš kao i ona. „Želim da se pretvaraš da pozdravljaš biskupa“, rekla je. „Šta
je biskup?“, pitala je Lizi.
„On je poglavar u crkvi“, odgovorila je Judžinija. „Jesi li ikad bila u crkvi za
Božid?“
„Nikad nisam bila u crkvi“, odvratila je Lizi. „To je smetalo gospođici Midž.“

122
 „Pa, samo se pretvaraj da je tvoj brat kralj i spusti se u kniks pred njim. Ne,
nemoj skakati gore-dole kao da si ldovn u kutiji, Lizi. Pogni glavu blago, uhvati
haljinu prstima, veoma nežno, zakorači desnom nogom i osloni se na nju.“
Bila su potrebna tri ili četiri puta, ali Lizi je umela izvanredno da oponaša ono
što vidi. Vord se naslonio na policu iznad kamina i posmatrao ih. Lizi je obično bila
pomalo uzdržano dete, ali jutros su reči kuljale iz nje.
„Nije mi se dopala jer je padala u nesvest“, objašnjavala je.
„Mislim da gospođica Lamli nije imala dovoljno izdržljivosti da se nosi sa
seciranjem zeca“, rekla je Judžinija.
„I mi imamo creva“, kazala je Lizi. „Utroba krave mogla bi da se protegne
čitavim prilaznim putem.“
„Dame ne govore creva“, istakla je Judžinija.
„Zašto?“ upitala je Lizi.
Vord je imao snažan osedaj da je Gamvoterov ulazak spasao Judžiniju pitanja
na koje nije bila spremna da odgovori. Ali kako je to mogude, ako je nekad bila
guvernanta?
Nekako, pošto ju je bolje poznavao, prosto nije mogao prihvatiti da je ona
nekada bila guvernanta, ili uopšte zaposlena u nečijem domadinstvu.
Kad su se našli u kočiji, Lizi je zabavljala Judžiniju pokazujudi joj znamenitosti
– urušenu kudu koju je navodno pohodio duh monahinje, veliki hrast u kom je
živela porodica sova, a zatim, kada su stigli do sela Vitli, prodavnicu koja je
pripadala naprasitom kasapinu, gospodinu Bidlu.
Kad su stigli do parohijske crkve, Vord je izašao iz kočije i okrenuo se da
pomogne Judžiniji. Kada je izašla, Judžinija je pružila ruku, a Lizi je skočila pored
nje kao da je komad gvožđa, a Judžinija magnet.
„Spremna sam!“, rekla je Lizi veselo, pa su krenule prema crkvi i ne osvrnuvši
se da vide prati li ih Vord.
Da li ovako izgleda imati porodicu?
Išao je za njima razmišljajudi o tome.

123
 Dvadeset prvo poglavlje

Parohijska crkva i vikarev dom Svete device Marije

Vitli

„Ne verujem u magiju“, gunđao je Heršfild Četerli Blekman, oksfordski biskup,

svome slugi Roulandu. „Nikad nisam u to verovao. Sve te budalaštine sa
skidanjem na vresištima na kiši. Žene koje ja poznajem nose najmanje deset
odevnih predmeta na sebi u svakom trenutku.“
Rouland je klečao pored Heršfildovih stopala i zakopčavao mu kamašne.
Zakašljao se u znak slaganja.
„Zapravo, mislim da je dvadeset. Ne bi mogao da uhvatiš moje sestre kako
idu naokolo in puris naturalibus, zar ne? Niko to ne bi radio, čak ni imbecili kao
Hauson. Znaš li koliko mi je problema izazvao?“ Gunđanje je preraslo u riku.
„Engleska je puna lepih, tihih parohija punih vikara koji samo povremeno
kresnu neku parohijanku ili upadnu u jarak obnevideli od alkohola, a meni
zapadne Hauson. Čovek nikako da se urazumi. Ni najmanje. Ovo je ludost kao i
onaj navodni bordel koji je otkrio pre nekoliko meseci.“
Rouland je promrmljao nešto pre nego što je ustao uz blagu škripu zglobova.
„Pretpostavljam da misli da devojče nodu izlazi da odseca žabama prste i
ježevima brkove i sve ono drugo što navodno ide u veštičji kotao“, jaukao je
biskup – koga su prijatelji zvali Četi. „Sa devet godina!“
Rouland je rekao nešto od čega je najrazgovetnija bila reč eri.
„To je prokleto tačno“, odvratio je Četi otevši ogrtač iz ruku sluge. „Pusti,
dobro je. Riv možda i jeste nezakonit, ali on je kopile plemida, a to je važno. To je
ono što Hauson ne razume. Ne mešaš se u poslove plemstva.“
Sumorno je tabanao stazom koja je od vikarevog doma vodila do sakristije iza
oltara, pokušavajudi da se seti gde je sakrio pljosku prošli put kad je morao da
dođe u posetu zbog onog debakla sa sirotištem. Bila je negde u sakristiji.
U prolazu su se začuli žurni koraci i Rouland je prekinuo njegovu potragu.
„Gospodaru“, rekao je. „Zaboravili ste krst.“
„Dobro“, izgovorio je Četi razdražljivo. „Stavidu ga oko vrata.“ Kad god je
morao da se suoči sa ludim sveštenikom, uvek je nosio veliki plemidki krst koji je

124
neki njegov predak davno doneo iz krstaških ratova. Na vrhu se nalazio rubin koji
je treperio na svetlosti.
Umišljao je da mu on daje autoritet.
Nije bilo načina da se zaobiđe činjenica da je Hauson umeo da preuzme
kontrolu nad situacijom. Da usisa sav vazduh u prostoriji.
Bilo je to zbog sveg onog njegovog verskog žara. Verski žar bio je nešto
opasno. Hausonov mozak cvrčao je kao kobasice u tiganju. Ta energija davala mu
je autoritet, omogudavala mu da ne mlati jezikom uprazno.
„Voleo bih ja njega da izmlatim“, promrmljao je Četi sebi u bradu.
Krenuo je prema bočnim vratima koja su vodila u centralni brod. Kapelan je
stajao na vratima, izgledajudi nervozno. „Jesu li svi prisutni?“ upitao je Četi
razdražljivo.
„Jesu, gospodaru biskupe“, odgovorio je kapelan divlje klimajudi glavom.
Otvorio je vrata i najavio: „Preuzvišeni Heršfild Četerli Blekman, lord biskup
oksfordski.“
Četi je odmarširao do svoje stolice sa baršunastim jastučetom ne gledajudi ni
levo ni desno. Upravo je shvatio da nije pronašao pljosku nakon što se pomeo
stavljajudi krst, a brendi je bio jedino što mu je pomagalo da podnese ove
postupke.
Pre nego što je spustio zadnjicu na jastuče, Hauson je iskočio ispred njega
onemogudavajudi mu da vidi klupe.
Vikar je bio suvonjav i neopran, i ispunjen verskim žarom. Četi iz principa nije
voleo muškarce tanke kao pera. Bio je to pokazatelj neodgovarajudeg načina
ishrane, a tako nešto je bilo loše za mozak.
„Šta si doručkovao, Hausone?“ upitao je.
„Kupus“, odgovorio je Hauson i počeo da blebede o veštičarenju.
Kupus. To je mnogo toga objašnjavalo. Verovatno mu je izazivao gasove,
zbog čega mu je naročito smetalo što mu čovek stoji tako blizu.
Ukoliko se Četi nije varao, Hauson je počinjao da nagoveštava posednutost
đavolom. Pretenciozni magarac. Kao da đavo nije imao pametnija posla nego da
trčkara naokolo obučen kao devetogodišnja devojčica.
Da je on đavo, zaposeo bi zrelu mladu ženu sa punačkim butinama.
„Skloni se u stranu, vikare“, prekinuo ga je Četi. „Pretpostavljam da je bolje
da razgovaram sa detetovim bratom, ali du ti odmah redi da ne verujem da u
Oksfordu postoji magija. Niti u Engleskoj.“
Hauson je iskolačio oči pune prevrelog verskog žara. Bio je čovek koji nikad
nije menjao svoje ideje ni o čemu, ma kakve dokaze da mu neko pruži.

125
 „Ja sam sluga više istine“, rekao je zapanjeno.
„I ja sam, i to viši sluga od tebe“, odgovorio mu je Četi nemo psujudi svoje
trezno stanje.
„U ovoj glavi“, kazao je gospodin Hauson podižudi glas, „nalazi se zbirka
znanja vezanog za užasne situacije poput ove. Nema leka za ovu situaciju!“
Odsecanje glave sasvim bi ga izlečilo, razmišljao je Četi. Rešilo bi mnoge
probleme.
„Pomeri se“, rekao je iznervirano. „Mislim da si ovog puta od sebe napravio
dvostrukog magarca.“
„Ja sam čekid gospodnji“, izgovorio je Hauson.
„Voleo bih da si prokleti stakleni čekid“, rekao je Četi. „Otvarao bih zasedanja
glasnim praskom, vala baš bih.“
Hauson se naposletku pomerio, pa je Četi mogao da vidi. Srce mu je
potonulo. Vikar je nadmašio samog sebe.
Muškarac koji je stajao prekrštenih ruku uspevao je u isti mah da podseda na
vuka i na vojvodu? To mora da je bio sin erla od Grifina. Mala veštica izgledala je
kao anđeo. A…
„Slatki Hriste!“ izletelo mu je. „Judžinija Strejndž, jesi li to ti?“

126
 Dvadeset drugo poglavlje

Čim je videla kako veličanstveni biskup spušta obimnu stražnjicu na jastuče od

crvenog baršuna, Judžinija je počela da se osmehuje toliko široko da ju je Vord
zbunjeno pogledao preko Lizine glave.
Odmahnula je glavom i nestrpljivo sačekala da se okonča vikarevo
bulažnjenje o tome kako je on sluga više istine i čekid gospodnji.
Gospodin Hauson bio je svenuo čovek koji je izgledao kao da smatra da je
čistoda tela – i njena povezanost sa čistodom duše – gubitak vremena. Kad je
započeo propoved o đavolu, stegla je Lizi ruku da je uteši, ali u devojčicinim
plavim očima nije bilo nimalo straha.
Premda je u njima bio neki čudan izraz. Blagi nagoveštaj dramatičnosti.
Judžinija se sagnula. „Lizi, biskup je moj veoma dobar prijatelj i izadi demo
odavde za tren oka.“
„I nedu razgovarati sa vikarom?“
„Nede biti potrebe“, uverila ju je Judžinija.
„To nije pošteno“, prošaputala je Lizi. „Svi imaju pravo da se suoče sa svojim
tužiocem.“
„Pa, ako bi to želela“, kazala je Judžinija zatečeno.
„Želela bih! Upamtila sam svoj govor prošle nodi.“ Nakon ovih reči na licu joj
se opet pojavio izraz tragične nevinosti.
„Nije ovo predstava, magarice mala.“
Lizi je pogledala Judžiniju jezivo zrelim pogledom. „Vikar bi voleo da me
pošalje u manastir, znaš onako kako je to Hamlet rekao. Na mom licu je isti izraz
kakav je moja majka imala kad je glumila Ofeliju.“
Baš u tom trenutku vikar se pomerio u stranu i dozvolio biskupu – odnosno
Četiju, kako su ga uvek zvali u Judžinijinoj porodici – da je prepozna. Trenutak
kasnije Judžinija se obrela okružena mirisom tamjana u zagrljaju jednog od
najstarijih prijatelja njenog oca.
„Šta ti radiš ovde?“ upitao je Četi. „Znam da se nisi ponovo udala, jer bih bio
veoma povređen kad me ne bi zvala da obavim venčanje. Veoma bih bio
povređen. Ali sirotog Endrua nema skoro ved čitavu deceniju, zar ne? Vreme je da
razmišljaš o udaji.“
Okrenuo se tako da mu je mantija zalepršala, još jednom rukom grledi
Judžiniju, i pogledao Vorda i Lizi.

127
 „Ne, ne“, izrekla je Judžinija žurno. „Gospodin Riv je klijent Ureda gospođe
Snou, to je sve. Dozvoli da ti predstavim gospodina Edvarda Riva i njegovu
polusestru, gospođicu Lizi Darsi.“
„Od northempširskih Darsijevih?“ upitao je biskup.
„Ne, lorde“, rekao je Vord naklonivši se. „Otac moje sestre je lord Darsi.“
Četi je zinuo u Čudu. „Molim?“
„Lizin mlađi brat Otis nasledio je titulu“, dodao je Vord.
„Ako sam dobro razumeo“, prasnuo je vikar izgledajudi kao da je upravo
progutao terpentin, „ovo dete je potomak ozloglaš…“
„Gospodine Hausone“, prekinula ga je Judžinija, „sigurna sam da ne
nameravate redi ništa uvredljivo pred detetom koje oplakuje nedavno preminulu
majku.“
„Mrtva je, znači?“ izgovorio je Četi zainteresovano. „Ledi Liset bila je načisto
luda, naravno, ali je bila lepa žena.“ Malo se trgao, pa preko velikog stomaka
pogledao u Lizi. „Oprosti mi, dete.“
Lizi je držanjem još snažnije pokazivala patnju nedužnog. „Otac mi je jednom
prilikom rekao da ludilo i genijalnost deli samo jedan plesni okret.“
„Lorde, smatrao sam da je najbolje da dovedem Lizi da razgovara sa vama“,
umešao se Vord. „Užasnulo bi me kada bi besmislene glasine koje kruže selom
ovde bile podržane.“
Četi se okrenuo prema vikaru. „Hausone, istina je da sam dozvolio da tvoje
budalaštine uzmu previše maha. Stidim se sebe. Ovoj devojčici nije potrebno
duhovno vodstvo.“
Pogledao je Lizin sumnjivo nedužan izraz lica. „Ona je očigledno nevina kao
jagnješce“, izrekao je žustrije.
„Moramo raspraviti ove događaje“, pobesneo je vikar pljujudi.
Četi je skupio oči. „Upravo si me pljunuo, Hausone! Pljunuo si me! Znaš li ti
kako pljuvačka ume da ošteti svilu? Jedino gore od toga je krv. Dovoljno je loše
bilo kad si staricu optužio da upravlja kudom sumnjivog morala, a ona je zapravo
negovala siromašnu siročad.“
U Hausonovim očima pojavio se očajnički izraz. „Poznajem miris zla!“
„Ne, ne poznaješ ga“, frknuo je Četi. „Dosta je bilo. Imaš srede što je
gospodin Riv razborit čovek.“
Vord je stajao ruku prekrštenih na grudima i Judžiniji se činilo da ne izgleda
preterano razborito. A činilo se da vikar deli njeno mišljenje, ako je suditi po tome
kako je počeo da se povlači od njega.

128
 „Šaljem te u Afriku“, rekao je Četi. „Ili negde još dalje; geografija mi nikad
nije bila jača strana.“
„Antipodi8 su bolja opcija“, predložio je Vord.
„Dobro, tako demo“, kazao je Četi uslužno. „Hausone, dovedi svoje poslove u
red, polaziš prvim brodom. Mislim da bi bilo bolje da se izviniš mladoj dami. Ako
uspeš da se vratiš u Englesku, nemoj se više uplitati u razbibrige plemstva. Ova
devojčica je derka pokojnog lorda Darsija. Njen brat je lord.“
„To je nevažno!“
Kapelan je prišao i uzeo vikara podruku. „Ako biste bili ljubazni, vikare,
verujem da želite početi da pakujete knjige“, rekao je izvodedi čoveka koji je sve
vreme negodovao iz prostorije.
„Judžinija, Judžinija, Judžinija“, govorio je Četi ponovo je privukavši u zagrljaj.
Mirisao je na pečenu junetinu, tamjan i porto.
„Nisam imala prilike da održim svoj govor“, začuo se uvređeni glas iza
Judžinije.
Lizi je tapkala nogom kao matora udovica koju je neko ostavio da čeka.
„Možeš da ga održiš kod kude“, odvratio je Vord pogledavši nju, a zatim
ponovo Judžiniju.
Osedala je kako rumeni oko ušiju. Nadala se da niko drugi ne ume da
protumači ovaj njegov značajan pogled. Pogledala je u stranu i shvatila da ih Četi
gleda suženih očiju.
„Gospođice Darsi“, izrekla je žurno, „nije pristojno žaliti se u prisustvu jednog
biskupa.“
„Zašto?“ upitala je Lizi. „Oterao je vikara pre nego što sam mogla da održim
govor. Imala sam pravo da ga održim, jer me je vikar optužio za nešto zlopačko.
Svašta zlopačko.“
„Zlopačko?“ ponovio je Vord.
„Pretpostavljam da misliš na zločinačko“, rekla je Judžinija. „Ja se zaista divim
tvom vokabularu, ali za sve postoji vreme i mesto.“
Lizi ju je prostrelila pogledom. „Ovo je bilo vreme i mesto“, odvratila je, ne
sasvim nerazumno.
„U pravu je“, izgovorio je Četi prekidajudi raspravu. „Nek sam proklet ako me
ne podseda na tebe, Judžinija. Sedaš li se kad si se sakrila u korpu i naložila da je
unesu u salon? Imala si sedam godina tada, čini mi se.“
Judžinija je zaustila da ga zaustavi, ali je Lizi prva progovorila. „Zašto je
gospođa Snou bila u korpi?“

8
Misli se na Australiju ili Novi Zeland. (Prim. prev.)

129
 „Upamtila je monolog iz Otela i želela je da ga iznese pred gostima“, rekao je
biskup. „Koliko se sedam, otac ju je naterao da obeda kako nikad više nede
recitovati Šekspira, ali ga je ona zaobišla udesivši da je isporuče kao rođendanski
poklon.“
„Ja znam napamet čitav komad “, kazala je Lizi klimajudi glavom. „Bila sam
šaptač kad je majka glumila Dezdemonu.“
„Ledi Liset da glumi nevinu Dezdemonu“, promrmljao je Četi.
„Zaprepašdujudi“
Judžinija ga je na trenutak namršteno pogledala. Ma kakva da je njena
reputacija bila, ledi Liset je bila Lizina majka, da se ne spominje i Vordova.
„Pa, hajde, održi govor“, rekao je Četi. „Ako si makar imalo nalik na Judžiniju
kad je bila dete, nedeš odustati dok ne isteraš svoje.“
„Šta je gospođa Snou radila kad nije bilo po njenom?“ upitala je Lizi raširivši
oči.
„Nisam ja dobar uzor“, prozborila je Judžinija žurno.
„O, bila je nesnosna, baš nesnosna“, kazao je Četi. „Umela je da zapadne u
histeriju, bogami jeste. Tata ju je načisto razmazio.“
Judžinija je blago udarila starog prijatelja po ruci. „Dutite, vi, zveri jedna.“
„Ja nisam razmažena“, rekla je Lizi. „Ne smeta mi ako niko ne čuje moj
govor.“
„Dobra si ti devojčica“, kazao je Četi saginjudi se. „Ja lično mrzim Otela. E
pošto smo to rešili, da li bi bila ljubazna da otpratiš starca do vikarevog doma?“
„Naravno“, odvratila je Lizi držedi se kao kraljica. Ona i biskup izašli su iz
prostorije, a njen visoki glas je utihnuo kad su se vrata zatvorila za njima.
„Razmažena, znači?“, rekao je Vord s nagoveštajem dobrog raspoloženja u
glasu.
Pre samo nekoliko minuta ličio je na drevnog berzerkera kome je nedostajala
samo još sekira na ramenu da upotpuni sliku. Sada je ponovo izgledao kao
engleski gospodin, premda naočitiji od vedine.
„Pa“, odvratila je Judžinija žustro uzimajudi tašnu i šal, „bolje da pođemo za
njima.“
Vord je uzeo šal i obmotao joj ga oko ramena. „Do koje si mere bila
razmažena?“
„Bezmerno“, priznala je dok je išla prema izlazu. „Bila sam ženica očevog oka
i mnogo sam vremena provodila ili sama ili sa njim. Stoga sam pamtila pozorišne
komade.“
„Jesi li zato postala guvernanta?“ Pridržao joj je vrata.

130
 „Nikad nisam bila guvernanta. Upravljam kancelarijom za zapošljavanje
guvernanti, što nije isto.“
Ušli su u mračni hodnik koji je vodio do vikarevog doma. Osvetljavala ga je
jedino slabašna sunčeva svetlost što se provlačila kroz uske prozore koje je
očajnički bilo potrebno oprati.
Vord se žurno osvrnuo da se uveri da su sami, naterao je Judžiniju da stane i
spustio ruke oko njenog struka. „I mislio sam da si suviše nevaljala da bi bila
guvernanta.“
„Mislim da smo ustanovili da si ti bio nevaljalo dete, gospodine Rive. Ja sam
bila sasvim poslušna.“
„Samo ukoliko nisi bila srdita, ako demo verovati tvom prijatelju biskupu.“
Vord ju je privukao bliže i sagnuo glavu. „Ne mogu dalje da te ne okusim.“
Oči su joj sijale u mračnom hodniku, koža joj je svetlucala. „Bolje bi ti bilo da
budeš pažljiv, gospodine Rive. Zaintrigirao si Četija – ako samo jednu reč kažem
svom ocu, mogao bi se nadi vezan pred oltarom. I pritom na umu nemam
pagansko žrtvovanje.“
„Ti si udovica“, izgovorio je usnama koje su lebdele tik iznad njenih. „Tvoj
otac nema potrebe da brani tvoju čast onako kako bi bio obavezan da je brani da
si još devica.“
Judžinija je odmahnula glavom. „Imaš ti još mnogo da učiš o očevima i
derkama.“
„Imam vremena pre nego što Lizi odraste.“
Vordova spremnost da primi Lizi i Otisa u život bila je gotovo jednako
zanosna koliko i mišidava noga kojom ju je pritisnuo uza zid.
Ili topla usta što su pustošila njena, ljubila je žestinom od koje joj je čitavo
telo bridelo, i oblivala je vrelina.
„Ne možemo ovo da radimo ovde“, prošaputala je.
„Niko nas ne vidi“, zarežao je u odgovor, a njoj su kolena klecnula kad je čula
njegov stegnuti glas, jer je očigledno bilo da on želi nju jednako koliko i ona njega.
Prešao je rukom preko njenog ramena i spustio je na njenu dojku dok je ispijao
njene usne.
„Koliko si razmažena ovih dana? Hodeš li vrištati ako ti ne dam ono što želiš?“
Širokim palcem trljao je njenu bradavicu, zbog čega su joj kapci pali, a kolena
klecnula.
„Vrištanje u vikarevom domu ne bi bila dobra zamisao“, uspela je da kaže.
Teško joj je bilo da govori. Mlitavo se naslanjala na zid, instinktivno izvijajudi

131
kukovima prema mišidavoj liniji Vordove butine. Glasno je uvukla vazduh, otrgla
se poljupcu i uplela prste u njegovu kosu.
„Zvučiš tako prokleto pohotljivo“, zarežao je Vord. „Dozvolila bi mi da ti
radim šta god želim, zar ne, Judžinija? Savršena dama nema kontrolu nad sobom.“
„Ne“, prošaputala je.
Povukao je ivicu gornjeg dela njene haljine tako da je joj je jedna dojka
zasijala na svetlosti. „Reci mi šta želiš.“
„Poljubi me“, povikala je bespomodna u stisku požude toliko modne da je
osedala kako čitava drhti.
Sagnuo je glavu i vrelim jezikom pronašao njenu bradavicu. Sklopila je oči, a
sa usana joj se otelo isprekidano jecanje.
„Tiho“, naredio joj je. Zubima ju je gricnuo u istom trenutku kad joj je rukom
pokrio usta da priguši njen promukli krik.
„Želiš sve što du ti dati, zar ne?“ zarežao je.
„Da“, izgovorila je zadihano.
„Čak i ovde, u hodniku crkve. Ako bih stavio tvoje noge oko struka, mogao
bih da te uzmem baš ovde, zar ne?“
Njegov strastveni glas naterao ju je da ponovo zadrhti. Grudi su joj bile teške
pod njegovim nemirnim milovanjima.
„Zar ne?“ ponovio je paledi joj kožu glasom. Opet ju je ljubio, spustio je usta
na njena dok ju je rukama milovao, ali je ona ipak, kad se povukao, imala dovoljno
prisebnosti da kaže istinu.
„Da“ izrelda je s mukom.
„Uzela bi svaki centimetar ovoga u svoje milo, zategnuto telo“, kazao je
ljubedi joj usnu školjku i trljajudi njenom rukom kitu, koja mu je sad napinjala
pantalone u želji da se oslobodi.
Tračak zdravog razuma se probio do njene svesti.
Koristio je ove reči pred njom – jednom damom? Nije da nju nisu zanimali
njegovi intimni delovi, ali…
Čula je tihe reči koje joj je prošaputao na uvo. „Ovde u hodniku.“
Judžinija se topila, njena koža je pevala, njene grudi pulsirale…
Ali.
Ne.
Vord je sada počinjao da zvuči kao i oni muškarci koji su dolazili u njen ured
misledi da je mogu naterati da uradi šta god požele.
Prizvala je svaki tračak samokontrole i povukla se. „Odgovor na to pitanje je
ne, gospodine Rive.“

132
 Otišao je predaleko misledi da mu je ona sasvim na raspolaganju.
Možda i jeste tako bilo, ali se ona po svojoj prirodi protivila otkrivanju te
istine.
Protresla je suknje. „Hodemo li se pridružiti ostalima?“ Pošla je hodnikom
ispred njega, bila je potresena – ali se osedala i trijumfalno. Prokleta da je ako
dozvoli Vordu da vidi koliko je podložna njegovim dražima, prosto zato što je
obedao da de voditi ljubav s njom.
Da de čitave ncdi voditi strastvenu, nemoralnu, zabranjenu, razuzdanu ljubav.
Nije ona vlasništvo nijednog muškarca, i nede to biti – barem dok ne odluči
da se ponovo nekome da.

133
 Dvadeset treće poglavlje

Za ono vreme što mu je bilo potrebno da se smiri, Vord je otkrio da ne može

prestati da se smeje. Bio je opčinjen Judžinijinom senzualnošdu, njenom
iskrenošdu i njenim smehom.
Čak i načinom na koji je stegla damski ogrtač oko sebe i okrenula se od njega,
dok joj je sve vreme u oku bio prisutan sjaj kojim je priznavala da je sve to
obmana.
Nije bila nalik nijednoj drugoj ženi koju je sreo. Upravo sad išla je lakim
korakom niz hodnik ispred njega, a on je znao da je svaki trzaj tih zaobljenih
kukova smišljen da ga izludi.
Kad je stigla do kraja hodnika, Judžinija se osvrnula preko ramena i proklet da
je ako nije izgledala pribrano kao da on nije pokušao da vodi ljubav s njom. Malo
je nedostajalo da doživi vrhunac u njegovom naručju.
Znao je da je tako.
Dah joj je zastao u grlu, i migoljila se telom uz njegovo, stezala mu prstima
ramena, a sve samo zato što joj je ljubio grudi.
Prvi put je izgovorio takav niz zahteva, možda zato što su mu druge žene sa
kojima je bio jasno stavile do znanja da de rado učiniti sve što on želi.
Bilo šta, bilo gde.
A nije beznačajno istadi ni to da im je on bez mnogo premišljanja okretao
leđa.
Ali Judžinija?
Ona je njemu okrenula leđa.
Ušao je u salon u vikarevom domu i sačekao da mu služavka naspe čaj, a
zatim je dodao mleko i šeder, a oboje je prezirao. Jedan gutljaj tog odvratnog pida
bio je dovoljan da mu izduva kitu.
Šolja čaja, razgovor sa biskupom, i mogao je da skupi hrabrost i vrati se kudi.
Gde je sasvim nameravao da vlasnicu Ureda gospode Snou odvuče na sprat,
prisloni je uza stub kreveta i divlje je uzme.
Ili de je nasloniti na zid.
Okrenuo se sa čajem u ruci. Suze su kapale Lizi niz obraze. „Šta se desilo?“,
upitao je hrapavim glasom spustivši čaj na stočid da bi čučnuo pored sestre.

134
 „Ništa“, rekla je Judžinija. „Lizi nam demonstrira umetnost plakanja.
Nameravala je tu veštinu da upotrebi jutros, ali ju je u tome osujetio Četi kad se
onako hitro izborio sa tvojim vikarom.“
„Hauson nije bio moj vikar“, izgovorio je Vord razdražljivo. Dobro, biskup je
bio sredovečan čovek, ali da li je morala baš tako da mu se gnezdi u naručju?
A šta de biti kad se ponovo uda? Šta ako bude prelazio ulicu u Londonu i
video je kako gleda u svog muža s tim opčinjenim izrazom na licu?“
Morao bi da se okrene na drugu stranu, naravno.
„Lizi, kakva je potencijalna korist od veštine da zaplačeš kad god poželiš?“
upitao je.
„Moglo bi joj doneti retku korist kad se uda“, rekao je biskup – Četi, kako ga
je Judžinija zvala. „Ništa muškarca tako brzo ne može da savlada kao ženske suze.“
„Ne slušaj ga“, kazala je Judžinija. „Dame nikad ne koriste suze da dobiju ono
što žele. Uvek postoje drugi načini. Časniji načini.“
Lizi je prestala da plače i pogledala je u biskupa držedi se poput mlade
svetice. „Molim vas da mi oprostite moju ludost.“ Vord je smatrao da je šuškanje
čisto preterivanje. „Moja greška je gnusovna i, ako mi ne oprostite, nede mi ni
nebo oprostiti na slededem svetu.“
Gnusovno? Šta to znači?
Umalo da mu promakne Judžinijino kolutanje očima.
„Gnusno, ne gnusovno“, ispravila ju je Judžinija. „A Woman Killed with
Kindness9, i vrlo je neprimereno da ti ovaj govor citiraš.“
„Bila sam šaptač i za tu predstavu“, odvratila je Lizi spustivši ruke koje je
sklopila u znak preklinjanja. „Moj otac je rekao da poznavanje dobre literature
nikome ne može da škodi.“
Biskup joj se nasmešio. „Jednog dana bideš izvanredna mlada žena.“
„Vreme je da se oprostimo“ kazala je Judžinija odlučno.
Dok su išli prema vratima, Judžinija i Lizi bile su na čelu, pa je preuzvišeni
Četerli Blekman pogledao Vorda preko naočara. „Čujem da Judžinija namerava da
otputuje na očev posed?“
„Verujem da je gospođa Snou tako nešto i nagovestila.“ Naravno, Vord neče
dozvoliti Judžiniji da danas ode.
Potrebna mu je sedmica s njom. Ne, četrnaest dana.
„Ona je opasna žena. Toliko života“, izgovorio je biskup ne sklanjajudi pogled
s njega. „Takav šarm i lepota, pa još upareni sa inteligencijom i energijom.
Poznajem je otkako je bila dete. Mlada Lizi podseda me na Judžiniju.“

9
Tragedija Tomasa Hejvuda. (Prim. prev.)

135
 „Gospođa Snou je veoma posebna“, složio se Vord. „Ako biste me izvinili,
vaša milosti…“
„Čitava njena porodica je neobična“, dodao je Četerli Blekman. „Često
sredem njenu tetku; ona vodi Magdaleninu kudu, kao što možda znate. Njen muž
je pripadnik Rečne policije – bivši sudija grada Londona – ali je Magdalenina kuda
isključivo njen poduhvat.“
„To je veoma prosvedeno zanimanje“, odvratio je Vord. „Pa, moram vam
poželeti zbogom uz, naravno, iskrenu zahvalnost na vašoj trpeljivosti u pogledu
ludiranja moje sestre.“
Biskup ga je ignorisao. „Pretpostavljam da mislite kako sam zabrinut za
gospođu Snou“, rekao je sklopivši ruke na svom pozamašnom stomaku. „Istina je
da sam zabrinut za vas, gospodine Rive. Ona je daleko izvan vašeg domašaja, ako
vas ne vređa što vam ovo govorim.“
Vord se naklonio. „Gospođa Snou de odavde otidi pravo na posed svog oca,
lorde, ali zahvalan sam vam na brizi koju ste pokazali.“
Nekoliko minuta kasnije otpratio je Judžiniju i Lizi do kočije u mislima
odmahujudi glavom.
Izgleda da je biskup verovao da to što je Vord kopile znači da mu je svaka
dobra žena izvan domašaja, na isti način na koji mu njegovo poreklo
onemogudava pristup crkvi.
Vord se jasno sedao kako ga je jedna služavka obavestila, kad je imao šest
godina, kako u samoj Bibliji piše da nijedan čovek rođen nezakonito ne sme da
prisustvuje službi božjoj. To je bila istina, ali šta je sa njenim upozorenjem da de ga
munja udariti kad nogom kroči u crkvu?
To ved nije bila istina.
Nažalost, bio je dovoljno mali da njen savet shvati ozbiljno. Dve godine
kasnije, na dan venčanja rođenog oca, odbio je da uđe u Katedralu Svetog Pavla,
premda nikad nije ni ocu ni madehi rekao zašto.
U stvarnom svetu je, za razliku od sveštenog, njegovo bogatstvo u
kombinaciji sa činjenicom da su mu oba roditelja plemenitog porekla značilo da je
njegovo nezakonito rođenje sasvim nevažno.
Kad je ušao u kočiju, Judžinija je sedela laktova oslonjenih na kolena i pažljivo
slušala Lizi.
„Leonardo da Vinči napravio je crteže svih mišida“, govorila je Lizi, čije je
zašiljeno lice sijalo. „Tata mi je kupio knjigu.“
„Volela bih da je vidim“, rekla je Judžinija.

136
 Devojčicino lice se snuždilo. „Nismo mogli da ponesemo svoje stvari na ovu
plovidbu koja nas je dovela do našeg brata.“
„Reč plovidba nagoveštava da ste došli brodom“, primetila je Judžinija.
„Putovanje“, odvratila je Lizi odmah'nuvši rukom. Izgleda da je u njenoj glavi
bilo toliko sinonima da ih je koristila sasvim proizvoljno.
„Jesi li morala da ostaviš i druge stvari koje ti sad nedostaju?“ upitala ju je
Judžinija.
„Moje knjige“, odgovorila je Lizi. „Uzela sam samo mamin veo, a Otis je uzeo
Džarvisa, i to je sve što je zaista bilo važno.“
„Želiš li da tražim da ti se donese nešto od tvojih stvari, Lizi?“ upitao je Vord.
„Nema svrhe sticati imetak.“ Lice njegove sestre postalo je tragična maska.
„Sve zlatne devojčice i dečaci u prah se pretvaraju.“
„Simbelin“, izgovorila je Judžinija bez imalo saosedanja. „To je netačan citat, i
sasvim nevažan u ovom kontekstu.“
Lizi je slegnula ramenima. „Nismo imali mnogo. Trupa je spalila naša kola
nakon što je ledi Liset umrla, jer su se plašili da je njena bolest možda bila
zarazna.“
Vord je povukao sestru na krilo i zagrlio je obema rukama. „Voleo bih da sam
znao da postojiš“, rekao je ljubedi je u kosu. „Izbavio bih tebe i Otisa odatle, Lizi,
to ti se kunem.“
Podigao je pogled i video da mu se Judžinija smeši.

137
 Dvadeset četvrto poglavlje

„Imate li vas dvoje nešto protiv da odem do kasapina pre nego što se vratimo u
kudu Foksovih?“ upitala je Judžinija trudedi se da ignoriše činjenicu da joj se srce
topilo dok je gledala kako se Lizi smešta u bratovljevo naručje kao ptičica u
gnezdo. „Kasapnica se nalazi sa druge strane trga.“
Vord se namrštio.
„Kasapi i pekari su srce svakog sela“, objasnila mu je. „Nakon priča o
pozajmljenom zlatnom lancu gospodina Bidla, moramo da mu prenesemo poruku
da se Lizi samo ludirala. A zauzvrat de on prvi saznati da je vikar poslat na
Antipode.“
„Ne vidim razlog za to“, rekao je Vord. „Čekaju me važni poslovi.“
„Trač je najbolje sasedi u korenu“, nastavila je ignorišudi njegov komentar i
zažareni pogled koji joj je govorio šta on smatra važnim.
„Gospođo Snou, morate li zaista da odete danas po podne?“ upitala je Lizi.
Vord joj je odgovorio: „Na našu sredu, gospođa Snou je ljubazno pristala da
ostane s nama dok nam ne stigne nova guvernanta iz ureda.“
Judžinija je podigla obrvu. „Gospodine Rive, je li to pokušaj da me ucenite da
produžim svoj boravak?“
„Svakako“, odgovorio je Vord.
„Ali rekao si biskupu da de gospođa Snou odmah krenuti“, kazala je Lizi Vordu
nabravši čelo.
„Nisam želeo da brine da bi poseta gospođe Snou mogla da dovede u
opasnost njen ugled“, objasnio je Vord.
Lizi je odmahnula glavom. „Ne bi on brinuo. Udovice mogu da rade šta hode.
Ledi Liset je to često govorila.“
Judžinija se trgla. Sam bog zna šta je Lizina majka radila za onih godinu ili
nešto više koliko je prošlo od smrti njenog muža do njene. Podozrevala je da su
deca viđala mnogo toga što nije trebalo da vide.
Vord je snažnije zagrlio sestru. „Naša majka nije bila dobar primer pristojnog
vladanja.“
„To je rekla i gospođica Midž“, poverila mu se Lizi. „Rekla je da je Otis bolji
roditelj Džarvisu i da bi trebalo da se ugledam na njega. Što je smešno, jer niko ne
nosi dete u džaku!“

138
 Judžinija se nagnula napred i klimnula Vordu. „Ako biste me vi i Lizi sačekali
samo pet minuta, postaradu se za kasapina i odmah se vratiti.“ Iskočila je iz kočije
i zatvorila vrata za sobom pre nego što je bilo koje od njih dvoje moglo da pođe za
njom.
Bidlova kasapnica bila je velika i prozračna, kao što je i priličilo kasapinu koji
je bio i gradonačelnik i koji je imao zlatan lanac kao simbol službe.
Ali je bila i prazna.
Vordov konjušar oštro je pokucao po pultu i zaurlao: „Posluga!“
Iz zadnjeg dela začuo se zvuk teških koraka, nakon čega se, sa krvavom
satarom u ruci, pojavio muškarac koji je izgledao kao dobro nadevena kobasica.
Judžinija se povukla za korak.
„Kako mogu da vam pomognem, madam?“ upitao je spuštajudi sataru na
pult i smešedi joj se. „Imam izvanredne pilide, i upravo sečem na komade kravu
najboljeg kvaliteta.“
„Ja sam gospođa Snou“, rekla je. „Nadala sam se demo modi da razgovaramo
o događaju kad je mladi lord Darsi pokušao da vaš gradonačelnikov lanac okači o
grm ruže.“
Isturio je punu donju usnu. „Ne vidim o čemu tu ima da se razgovara. To mi
je samo nevolje izazvalo.“ Pokazao je glavom praznu kuku. „Sklonio sam ga na
sigurno.“
„Čovek kao što ste vi, gradonačelnik sela, ima veliki uticaj na susede“, kazala
je Judžinija. „Nadam se da de svi u selu razumeti kako nije postojala namera da se
nešto ukrade.“
Iz zadnjeg dela izašla je jedna žena. „Robi, staje…“ Ugledala je Judžiniju i
zastala, pa se spustila u kniks. „Gospođo.“
„Gospođo Bidl“, rekla je Judžinija. „Ja sam gospođa Snou, vlasnica Ureda
gospođe Snou za guvernante u Londonu. Gospodin Riv me je zamolio da mu
pronađem guvernantu za njegove štidenike. Upravo sam objašnjavala vašem
dobrom mužu da je gospođica Lizi Darsi uspela da ubedi prilično naivnu mlekaricu
da zna čini kojima može da se razotkrije prava ljubav. Jedna vaša ruža bila je
sastojak.“
Kasapin se glasno nasmejao. „Svi smo čuli za dečaka koji je verovao da je
nevidljiv.“
Njegova žena okrenula se prema njemu. „Gospodine Bidl, idi ti da završiš onu
polutku, a ja du da porazgovaram sa gospođom Snou.“
„Nisam želeo da uplašim dečaka“, izgovorio je kasapin teško. „Izgubio sam
strpljenje i to je istina.“

139
 „Kao što bi svako u datim okolnostima“, odvratila je Judžinija toplo.
Uzeo je sataru i nestao u zadnjem delu otkrivajudi ko je pravi gradonačelnik
sela.
„Gospodin Riv i ja imali smo sastanak sa biskupom jutros“, nastavila je
Judžinija srdačno se smešedi. „Njegova milost veruje da de gospodin Hauson svoju
dužnost bolje obavljati kao misionar. Zapravo, rekao mu je da smesta napusti
zemlju.“
„Bogu hvala, to su odlične vesti“, kazala je gospođa Bidl. „Nikada mi se nije
dopadao. Nije jeo meso, možete li to da zamislite? Samo kupus, i danju i nodu.“
„To je svakako veoma čudno“, rekla je Judžinija. „Gospođica Lizi se ludirala,
gospođo Bidl. Ona je opčinjena svojom sposobnošdu da utiče na ljude.“
Kasapinova žena se nasmešila. „Ona i njen veo dobro su poznati u ovom
kraju, gospođo Snou. Žao mi je što je gospodin Bidl izgubio strpljenje.“
„Nakon što sam jutros srela gospodina Hausona, verujem da je za sve kriv
vikar“, dodala je Judžinija.
Gospođa Bidl uputila joj je molediv pogled. „Možete li da zamolite gospodina
Riva da nastavi da kupuje kod nas? Gospodin Bidl oduvek lako gubi strpljenje, ali
je običan bukadžija.“
Sa vrata se začuo dubok glas. „Rado du nastaviti da pazarim kod vas, gospođo
Bidl, ako obedate da dete držati supruga pod kontrolom.“
Judžinija se okrenula i glasno udahnula. „Nisam znala da ste tu!“
„Dobar dan, gospodine Rive“, rekla je kasapinova žena i spustila se u kniks.
„Selu de biti bolje bez onog vikara i svi de vam na tome biti zahvalni.“
„Gospodo Bidl“, izgovorio je Vord i naklonio se. Uzeo je Judžiniju podruku i
promrmljao joj na uvo: „Mislio sam da ti je potrebna pomod, ali sam te potcenio.“
„Još jednom“, rekla je Judžinija zadovoljno.
U kočiju su se popeli pradeni glasnim Vordovim smehom.

140
 Dvadeset peto poglavlje

Kasnije te večeri

Vordu je bilo dosta.

Nakon što su se vratili iz sela, Otis se pojavio sa novom verzijom mišolovke.
Vord je nameravao da namami Judžiniju na sprat nakon demonstracije, ali Lizi je
preuzela inicijativu i Judžinija je, pogledavši ga veselo preko ramena, nestala u
dečjoj sobi i nije iz nje izašla dok deca nisu otišla u postelju, a Gamvoter najavio
večeru.
Do sada je obrok tekao sasvim prijatno, ali, ako bude morao da još jedan
trenutak gleda Judžiniju kako ječi od zadovoljstva zboggdteau au chocolate,
verovatno de se kao četrnaestogodišnjak olakšati u pantalone.
Želeo je Judžiniju, i ona je želela njega. Pretpostavljao je da bi trebalo da je
obaspe komplimentima, namami je na sprat i ljubi dok joj ne pomuti razum. Ali to
mu se nije činilo ispravno. Nije se uklapalo sa načinom njihove komunikacije, sa
neuvijenom iskrenošdu koju nikad pre nije doživeo s nekom ženom.
Odlučio je da pređe na stvar. „Judžinija, nameravaš li večeras da spavaš sa
mnom?“
Nasmejala se naglas, a oči su joj zaigrale. Na njega je njen smeh uticao
jednako kao i čokolada na nju. Treperio je u njemu i terao ga da se oseda kao
neuko momče, sirovo i neiskusno.
Spustio je čašu s vinom, ustao i prišao njenoj strani stola. Podigla je pogled:
oči su joj sijale od veselja i inteligencije. „Razmišljam o tome.“
Čučnuo je pored nje, a njoj je smeh zamro na usnama. „Kako da te ubedim?
Umoran sam razgovora o nevažnim sitnicama.“
„Kolač, gospodine, nikada nije nevažan“, odvratila je veselo. „Molim te?“
Pogledi su im se sreli. „Da“, rekla je. „Da, hodu, Vorde.“
Spustio je ruku na njeno teme i privukao je sebi, ne grubo, ali činilo mu se da
de eksplodirati ukoliko je ne okusi, ne prisvoji, ako uskoro ne prodre u nju.
Usne je otvorila pod njegovima, a osedaj da bi to baš tako trebalo da bude
raširio se svim njegovim ekstremitetima. Povukao ju je iz stolice sebi u naručje, i
dalje je ljubedi, i podigao se. „Mogu li kasnije da ti dam još torte, ali obedavam da
du te najpre ja zadovoljiti?“

141
 „Ako mi i dalje nudiš samo sedam minuta“, izgovorila je i uputila mu nevaljao
pogled ispod trepavica, „mislim da du najpre da dovršim desert.“
Sva je sijala od samopouzdanja, kao da je gorela mnogo vedom silinom od
svih ostalih.
„Sedam sati nede biti dovoljno“, rekao je grubim glasom spustivši je. Šire mu
se nasmešila.
Istini za volju, Judžinija je, nažalost, imala veoma malo sedanja na bračna
zadovoljstva. Nakon što je Endru umro, sedanje je bilo suviše bolno, pa ga je
potisnula. A s vremenom su sedanja postala nejasna i prekrivena patinom
nostalgije.
Ali ovo zadovoljstvo, ovo divlje blaženstvo koje je Vord budio u njoj? To
nikada nije nameravala da zaboravi.
Večeras de spavati sa mišidavim, prelepim muškarcem ni iz kog drugog
razloga do čiste požude. Zato što je on zasmejava i zato što joj zbog njega srce
brže kuca.
Ne iz ljubavi ili osedaja dužnosti, ved iz zadovoljstva.
„Volela bih da me povedeš u obilazak svoje spavade sobe“, rekla je
razmišljajudi lenjo da zvuči kao prijateljica nodi. Možda kraljeva kurtizana.
Ispostavilo se da je Vordova spavada soba ogromna sa džinovskim krevetom
sa baldahinom opšivenim zlatom koji je bio usidren usred sobe kao da je brod
zadovoljstva.
Judžinija je iznenađeno stala.
„Došao je s kudom“, rekao je Vord.
Okrenula se da ga zadirkuje, ali on je svukao kaput i bacio ga na stolicu i
počeo da izvlači košulju iz pantalona.
Koga briga za njegov neukusni nameštaj? Bez kaputa njegova ramena bila su
još šira nego što je mislila, a mišidi su se talasali pod lanom košulje.
Krenula je prema njemu osedajudi kako gubi ravnotežu, kao da je popila vedi
deo vina iz boce. Okrenuo se prema polici iznad kamina da upali svede u
svednjacima, pa ga je s leda zagrlila oko ramena.
Čak i taj blagi dodir naterao je njene butine da se stegnu od čežnje. Trljala je
obrazom njegova leđa, sredna što mu nije na oku. Osedala se ranjivo i ogoljeno,
kao da je požuda očigledno ispisana na njenom licu.
„Volim tvoj miris“, prošaputala je ljubedi ga u vrat. Bio je modan kao i sve
ostalo na njemu, bio je to vrat muškarca koji nije dane provodio u čajdžinicama.
Okrenuo se u njenom naručju. „Judžinija Snou“, izgovorio je mračnim i tihim
glasom, „smem li da ti skinem haljinu?“

142
 „Smeš – nakon što skineš svoju košulju.“ Kada se udala, Endru je morao da je
nagovara da skine odedu. Čak i nakon tri meseca bračnog života, ona se za
postelju pripremala u svojoj sobi pre nego što bi ga primila u postelju.
Bilo je to sedanje na drugu ženu.
Vord je bez reči, pogleda prikovanog za njen, svukao košulju. Judžinija je
uvukla vazduh. Koža mu je bila zlatna, zategnuta preko modnih mišida, a bradavice
su mu, nalik na ravne kovanice, oivičavale nagoveštaj malja koje su dalje vodile niz
stomak izbrazdan horizontalnim izbočinama.
„Zašto imaš ovo?“ upitala je dotičudi njegove mišide.
„Od jahanja.“ Vord joj je prišao bliže, pa je morala da sasvim spusti dlanove
na njegov stomak. Pružio je ruke i počeo vesto da joj otkopčava haljinu na leđima.
Judžinija je raširila prste čudedi se koliko je njena koža bleđa od njegove. Kad
je pomerila ruke na njegov struk, nije pod njima osetila ni gram mekode. Čitavo
njegovo telo bilo je nabijeno klupko modi.
Naposletku je njena haljina olabavila, pa ju je on povukao u stranu i napred.
Judžinija je rukama pridržala gornji deo haljine i povukla se za korak pre nego što
je dozvolila da joj haljina sklizne niz telo.
Vord je nešto prošaputao, psovku ili molitvu. Dozvolila je da joj haljina
ponovo klizne naniže sve do bradavica.
„Judžinija.“ Oči su mu bile crne od požude.
„Da?“ Njen korset radio je svoj posao, držao joj je grudi u takvom položaju u
kakvom je mogao najviše da im se divi.
Povukla se još za korak, dok nije osetila toplinu vatre. Kraljeva kurtizana
pretvorila bi svlačenje u predstavu. Spustila je ruke još niže, ogolila grudi;
jarkocrvene masnice koje su ukrašavale njen korset bile su smeštene duž donjeg
luka njenih grudi.
„Ne nosiš podsuknju?“ Vord je sad mogao samo još da struže glasom.
„Smetala bi kroju haljine“, objasnila mu je Judžinija. Okrenula se i provirila
preko ramena. „Vidiš li kako haljina glatko prianja uz moje kukove?“
Njegovo jecanje protumačila je kao slaganje.
„Ako je pustim, ova haljina de pasti na pod“, rekla je vrtedi se ukrug tako da
joj se suknja haljine raširila oko čukljeva. Vord je ponovo zaječao. „Prvo ti“,
izgovorila je tiho.
Vord je otkopčao pantalone i kita mu je odmah poletela napolje. Bila je
debela i dugačka, i poskakivala je u dnu njegovog stomaka kao da ima sopstvenu
volju.

143
 „Ne nosiš donji veš?“ upitala je ponavljajudi njegovo pitanje vezano za
podsuknju.
Odmahnuo je glavom.
„Smetao bi kroju pantalona?“, zadirkivala ga je.
„Kad sam bio u zatvoru, donji veš bio mi je pun buva. Bacio sam ga i nikad
više taj deo odede nisam obukao.“
Krupnom šakom uhvatio je svoju muškost i polako prešao čitavom njenom
dužinom. Judžinijino srce brže je zakucalo kad je to videla. Pogled je spustila niže i
njegove noge su bile – pa, usta su joj se osušila od samog pogleda na njih.
Izgledale su kao isklesane iz toplog mermera, kao noge grčkog atlete s kopljem u
ruci.
Stao je ispred nje, rukama je uhvatio za zadnjicu. Kao da je nekako tačno
znao od čega de joj se zavrteti u glavi, desnu nogu je smestio između njenih nogu i
povukao je prema sebi, trljajudi njenu mekodu preko svoje butine.
Zaprepastila je sebe zadahtavši. „To je…“ Butinom je pritiskao nabor svile uz
njen najintimniji deo.
„Pusti haljinu da padne, Judžinija“, prošaputao joj je na uvo. Čula je njegovo
naređenje kroz zaslepljujudi blesak osedanja izazvan njegovim dodirom i mirisom, i
njegovim jezikom u svom uvu.
Nije shvatila da još grčevito steže prste. Pogledala ga je omamljeno, a on je
razmakao njene prste i povukao haljinu, koja je zatim skliznula na pod.
Zaječala je kad je ponovo gurnuo butinu između njenih nogu, koje više nisu
bile zaštidene svilom. „Dopada ti se to“, zarežao je Vord.
Judžinija nije mogla da progovori, pa je samo klimnula glavom, dok joj je krv
grmela venama.
Ponovo ju je pritisnuo, snažnije. „Želiš li više?“
U odgovor se nagnula napred i liznula mesto na kom se njegov vrat spajao sa
ramenom.
„Dođavola“, zastenjao je i naglo ispravio nogu i privio je uza se. Usnama je
grubo razdvojio njene uzimajudi ih bez upozorenja i izvinjenja.
Judžinija ga je obgrlila oko vrata i nagnula glavu dajudi mu sve, uživajudi u
načinu na koji je on pustošio njena usta, prodirudi jezikom duboko, terajudi njene
noge da zadrhte i pretvarajudi joj dah u mahnito dahtanje.
Odvojio je usne i spustio pogled, a zatim opsovao.
Judžiniji je korset jedva sezao do struka. Jedini preostali komad odede bile su
blede svilene čarape koje su pridržavale podvezice sa crvenim mašnama i njene
omiljene cipele sa visokom potpeticom.

144
 Kad je spustila pogled, videla je bledu kožu, obline i busen riđih malja što je
prekrivao njeno najintimnije mesto.
„Ne postoje reči koje tebe mogu da opišu“, izgovorio je Vord prigušenim i
grubim glasom. „Tako si prokleto lepa, Judžinija, kao Venera i Dijana u jednoj ženi.
Nijedan muškarac ne bi te mogao videti a da ne padne na kolena pred tobom i
počne da preklinje.“
„Za dozvolu da uradi šta?“ upitala je Judžinija čežnjivo.
„Ovo“, rekao je Vord i spustio se na kolena.
Judžinija je iznenađeno spustila pogled. Da li se on to sprema? Endru je to
radio… ali tek mnogo meseci nakon venčanja, ispod pokrivača i svega nekoliko
puta.
„O, bože“, izustila je dišudi teško kad je Vord razmakao njene noge i kad je
vrelim jezikom prešao preko nežne kože unutrašnje strane njene butine. Zadržala
je dah.
Kad ju je njegov jezik ponovo dotakao, sa usana joj se oteo isprekidan krik, a
kolena su joj toliko snažno zadrhtala da je pala na stolicu iza sebe. Vord je snažnije
rukama stegao njene noge držedi je čvrsto dok je lizao i usnama blago povlačio
kožu, šaljudi kroz nju niti blaženstva.
Judžiniji su misli skakale sa jedne stvari na drugu, sa akutnih talasa čistog
zadovoljstva koji su je potresali, preko prizora njegovih savijenih butina pred njom
i njegovih izlomljenih kestenjastih lokni, do načina na koji su mu grubi udasi
nadimali grudi.
Još jedan nežan okret njegovog jezika i ona je pala na kolena. „Želim i ja tebe
da dodirujem“, dahtala je.
„Ne ovde.“ Vord se nagnuo napred i podigao je u naručje, a zatim je u
laganom pokretu ustao.
Judžinija je ljubila njegova ramena, uživajudi u načinu na koji su se napela dok
ju je nosio preko sobe do velikog kreveta kao da je laka poput puslice.
Srce joj je tutnjalo, a telom joj je strujalo erotsko zadovoljstvo. Ali ipak nije
mogla da potisne širok osmeh. Da li bi trebalo da oseda ovaj lepršavi smeh i pored
toga što joj se kap znoja spušta zadnjom stranom jednog kolena?
Vord ju je položio na postelju i nadvio se nad njom položivši ruke sa obe
strane. „Vidim da si ti pijana ljubavnica.“
„Jedva da sam i jednu čašu popila.“ Izvila se i poljubila ga u bradu u isti mah
skidajudi vrhovima prstiju cipele.
„Opijena ovim“, rekao je uzevši njenu ruku i obmotavši je oko svoje alatke, a
zatim je sklopio ruku oko njene.

145
 Judžinija je osetila kako joj se oči šire. Prošle su godine… zaboravila je kako je
pod prstima osedati muškarca, glatkodu i svilu, i kamenu čvrstinu. Kako neobično
živ pulsira u njenoj ruci.
Stegla je šaku.
Vord je zarežao, naslonivši se na krevet i zarivajudi se u njenu ruku.
„Zaboravila sam“, prozborila je tiho.
Povukao se, a ona je povukla ruku. „Nedeš spominjati muža“, rekao je. „Ne u
ovoj spavadoj sobi, Judžinija.“
„Nisam mislila konkretno na njega.“
Treptaj iznenađenja blesnuo je u njegovim očima dok joj je svlačio čarape
bacajudi ih u stranu.
„Ne, nisam spavala ni sa kim drugim.“ Protegla je ruke iznad glave. Grudi su
joj zaigrale i privukle njegovu pažnju baš kao što je i želela.
„Upravo sad si poljubio moje intimne delove pre nego što si mi dotakao
grudi“, kazala je razmišljajudi o tome.
Izraz na Vordovom licu kroz nju je slao talase zadovoljstva. Pošto ju je
opkoračio nogama, Judžinija je raširila noge taman toliko da se očeše o njegove
maljave butine.
Osmeh mu je izvio ugao usana i on se ponovo sagnuo. „Tvoja želja je za mene
zapovest. Ali najpre…“
Jednu ruku je spustio niz njen bok zastavši na trenutak da je uhvati za kuk,
snažno i posesivno. „Volim ovu oblinu.“
Ruka mu je kliznula pravo u glatku vrelinu između njenih nogu.
Judžinija je zacičala i počela da migolji kukovima privijajudi se uz žuljeviti,
široki prst koji ju je milovao. Činilo joj se da male buktinje vreline pršte kroz nju,
toliko vrele da bi trebalo da su vidljive u vazduhu.
„Redi deš mi šta ti je potrebno, zar ne?“ Vordov glas dopirao je odnekud
duboko iz njegovih grudi. Zapovedao joj.
„Da“, prodahtala je, iznova počevši da diše otežano i isprekidano.
Zadržao je ruku gde je i bila, ali je sagnuo glavi do njene desne dojke. Zaledila
se. Čekala je… čekala…
„Judžinija.“
„Molim te!“ Čitava je drhtala. „Želela bih… volela bih da te dotaknem.“
Osmeh mu se raširio usnama. „Kad god poželiš.“
„Zašto si toliko krupniji od ostalih muškaraca?“ Prešla je rukama preko
njegovih ramena.
„Čini se da ti se to dopada.“

146
 „Nije u tome stvar. Nisi onakav kako zamišljam profesora sa Oksforda.“
„Kad su me bacili u zatvor, nisam imao šta da radim. Počeo sam da planiram
beg od trenutka kad su se vrata zaključala za mnom, naravno, ali bile su mi
potrebne nedelje. Vreme sam provodio što sam produktivnije mogao. Otkrio sam
da volim fizički napor.“
Učinio je nešto prstima, a od bleska vreline koji joj je jurnuo telom izbio joj je
znoj na čelu.
„Dopada ti se to, zar ne?“ promrmljao je Vord.
Judžinija nije mogla da odgovori, jer se u tom trenutku Vord spustio na nju i
konačno, konačno, usnama dodirnuo njenu dojku. Endru – ne, nede misliti na
Endrua! Muškarci su voleli njene grudi. Vord je voleo njene grudi.
Rukama ih je prihvatio prelazedi usnama čas na jednu čas na drugu, kao da su
dva poklona u kojima je rešen da uživa u istom trenutku. Jezikom je uhvatio njenu
bradavicu, naterao je da zaječi i zastenje i počne da se privija uz njega.
„Vorde!“, povikala je. Uspela je da podigne jedno koleno, a drugo je ostalo
zarobljeno pod njim. I želela je…
Pogledao ju je, a njoj se licem raširio bunovan osmeh. Ovako se nije
zabavljala godinama.
„Pijana“, rekao je sa očiglednim zadovoljstvom sagnuvši se da nosem protrlja
njen. Zatim je ugurao jezik u njena usta.
Bilo je neobično erotično otkriti na njemu blagi ukus nje same.
„Još?“ upitao je podigavši glavu. Kapci su mu bili teški, senzualni toliko da se
ponovo nestrpljivo izvila u leđima.
„Želiš li i ti to?“ upitala je dahdudi.
„Želim sve. Želim da osetim moj i tvoj ukus kako se mešaju.“ Vord je mrdnuo
kukovima, pa je široka glava njegove kite kliznula preko njenog glatkog otvora.
„Reci mi“, naredio joj je, jednom rukom posesivno držedi njenu dojku,
prigušenim glasom jer je snažno usnama vukao njenu bradavicu.
„O, molim te“, povikala je Judžinija grozničavo i očajno. „Molim te, uđi u
mene.“
„Samo trenutak“, kazao je pruživši se prema malom stočidu pored postelje.
„Šta je to?“ upitala je podigavši se na lakat.
„Francuska kapa“, odgovorio je. „Kondom, da spreči začede.“
„Nema potrebe“, rekla je Judžinija. „Potrebno je ponavljati čin mnogo puta
da bi se dete začelo; bila sam udata mesecima.“
„Mene je moj otac drugačije učio“, odvratio je Vord, ne trudedi se da zatvori
fioku. „Izgleda da sam ja posledica jednog jedinog susreta.“. Držao je nešto što je

147
ličilo na naborano crevo za kobasicu sa neprimerenom vrpcom ušivenom na
jednom kraju.
„Držiš to ovde… u nodnom stočidu?“ Judžinija je sa mučninom shvatila da je
verovatno samo poslednja od nekoliko, ako ne i mnogo žena koje su bile u ovoj
postelji i slušale njegove zapovesti izgovorene prigušenim glasom.
Stavljao je tu stvar preko sebe, ali je gledao u nju i smešio se. „Zamišljaš li me
kao gospodara harema?“
Judžinija se namrštila. „Ne baš.“ Pogledala je šta radi. „To izgleda veoma
nelagodno.“
„Mogla bi ostati bremenita ako ga ne budem nosio.“ Skinuo ga je i podigao.
„Funkcija mu je prilično očigledna.“
Prebacila je noge u stranu i sela. „Nisam ostala u drugom stanju dok sam bila
u braku. Premda pretpostavljam da rizik postoji. Možda bi trebalo da
razmislimo…“
Krenula je da klizi prema ivici kreveta, ali je ciknula kad ju je Vord uhvatio za
ručni zglob. Sekundu kasnije ležala je na leđima pod njim, a on joj je jednom
rukom držao obe ruke iznad glave.
„Nedeš me prisiliti ako sam se predomislila“, rekla je gledajudi ga. Ona možda
nije bila voljna, ali njeno telo jeste. Čitavo je drhtalo, čeznulo za njegovim
dodirom.
Bila joj je potrebna sva snaga volje da se ponovo ne izvije prema njemu, da
ne preklinje da oseti njegovo telo.
„Šta nije u redu?“ Glas mu je bio mračan, neumoljiv i gledao ju je u oči toliko
prodorno da joj se učinilo da može da vidi do dna njene duše.
Možda…
Ne.
Mora zadržati samopoštovanje, a kad bi dozvolila da stavi tu stvar u nju,
osedala bi se prljavo. Ukaljano.
„Razumem da je tvoj život drugačiji od mog“, izrekla je pokušavajudi da ovo
objasni najmanje uvredljivim rečima. „Ne želim da kažem da taj predmet ukazuje
na moralnu niskost.“
Na trenutak je samo zurio u nju, a zatim je zabacio glavu i počeo da urla od
smeha. „Moralnu niskost?“
Judžinija se namrštila. „Pokušavam da budem taktična.“
„Samo budi iskrena“, rekao je.
„Ne želim tu francusku stvar u meni.“
Pogled mu je pao na predmet o kom su govorili. „Ne dopada ti se?“

148
 „Zapravo, nikad pre nisam videla ništa slično.“
„Pa?“
„Radije ne bih.“
„Zašto? Obedavam da du ti pružiti zadovoljstvo čak i sa tim.“
Pomerio se. Trljao se o nju i njena kolena su se razdvojila i ona je glasno
uvukla vazduh. Ali je pružila ruku i odgurnula ga. „Ne dodiruj me time!“
Ovo je izazvalo blesak frustracije koji nikad pre nije videla u njegovim očima.
Podigao se na kolena opkoračivši njene butine i izgovorio: „Judžinija, moram te
zamoliti da mi objasniš ovu tvoju reakciju.“
„Pretpostavljam da sam opreznija od vedine“, rekla je očajnički.
„Ne poznajem te dovoljno dobro da bih mogao da poredim.“
„Ne želim tu stvar u meni nakon što je bila u drugim ženama!“ planula je.
„Pretpostavljam da si je oprao, ali nije me briga. Izvinjavam se ako misliš da sam
preterano zahtevna.“
Vord je načas zurio u nju, a zatim je nemo zavukao ruku u fioku na stočidu
pored kreveta koja je i dalje stajala otvorena. Izvadio je punu šaku francuskih
kapica i pustio da mu iskliznu iz ruke na krevet.
Padale su joj po grudima i stomaku, tanke i glatke, sa ušivenim vrpcama
različitih boja.
„Nikada ne bih dva puta koristio istu“, kazao je. „Ali, što je još važnije,
nijedna žena nije bila u ovoj konkretnoj postelji, ili u bilo kojoj drugoj postelji u
kojoj sam se ja nalazio ved gotovo dve godine.“
„O“, zaprepastila se Judžinija. „Žao mi… Drago mi je što čujem da se koriste
samo jednom. Ali zašto si toliko apstinirao?“ U mislima je počela da nabraja
razloge iz kojih bi zdrav mlad muškarac mogao da izbegava suprotni pol, i nijedan
od njih nije bio dobar. U stomaku joj je kuvalo.
Vord ju je pogledao i opet prasnuo u glasan smeh. „Ne, nije bolest u pitanju.
Jesi li uvek ovako nepoverljiva?“
Nagnula je glavu osedajudi kako joj se milina širi telom poput toplog meda.
Nije imao nikakvu bolest. „To je posledica rada u mom uredu. Uveravam te da bi
upravljanje uredom svakoga izlečilo od optimizma.“
„Čak i pored veoma kratkog poznanstva sa Otisom i Lizi, razumem šta hodeš
da kažeš“, rekao je Vord. Žalosno joj se nasmešio. „Sa Mijom sam bio veren
godinu dana, i udvarao sam joj se mnogo meseci pre toga. Veridba se okončala
kad sam bačen u zatvor, a ubrzo nakon toga brat i sestra pojavili su mi se na
pragu.“
Judžinija ga je pomilovala po obrazu. „Imao si veoma tešku godinu.“

149
 „To je blago rečeno“, kazao je ležudi pored nje i gledajudi je sa grešnim
sjajem u očima. „Zar ne misliš da je krajnje vreme da mi neko pomogne da se
osedam bolje?“

150
 Dvadeset šesto poglavlje

Vord nije mogao da udahne.

Judžinija je pored njega sela rasipajudi francuske kapice na sve strane,
okrenula se i spustila na sve četiri i nadvila se nad njim. Kosa joj je pala napred,
zaklanjajudi joj lice.
„Pakao i prokletstvo“, izgovorio je Vord promuklo. „Ti si najlepša žena koju
sam ikad video.“
„Dobro.“ Spustila je glavu i jezikom napravila trag sve do njegove bradavice.
Vord se podigao na laktove ne trudedi se da zaustavi kletvu koja mu je izbila sa
usana.
Judžinija ga je pogledala sa veselim osmehom i povukla se nazad.
Čim je spustila jezik na njegovu alatku, Vord je ispustio jecaj koji mu je
potresao čitavo telo.
Osedao se kao da je u snu. Kao rubin crvene usne, kosa rasuta poput
ukovrdžane svile preko njegovih nogu, i Judžinijine delimično sklopljene oči dok je
očigledno uživala u onome što je radila.
„Dosta“, izrekao je promuklo. Morao je da uđe u nju, da poseduje to
senzualno telo prepuno oblina.
Trenutak kasnije okrenuo ju je na leđa, a ona se iznenađeno nasmejala.
Počeo je požudno da je ljubi, da se zariva u njena usta dok je grabio kondom
bačen preko kreveta.
„Samo malo. Ne taj!“ rekla je smejudi se.
Hode li se smejati čitave nodi? Verovatno.
„Želela sam plavu vrpcu.“
Vord je francuske kapice kupovao od najboljeg dobavljača u Ulici Bond. Bili su
bestidno skupi i garantovali su da de zadovoljiti damu, premda nije verovao da je
dobavljač imao na umu boju vrpce kad je obedavao zadovoljstvo dame.
Sagnuo se i liznuo Judžinijinu ružičastu bradavicu, a zatim ju je uvukao u
toplu dubinu svojih usta. Podigla se prema njemu, noge su joj bile nemirne.
„Vorde!“
„Pružidu ti zadovoljstvo“, prozborio je zadihano. Dođavola, želeo je da je
poliže i uzme usnama svaki centimetar njene blistave kože.

151
 Razmakao je njene svilenkaste sjajne nabore i polako uvukao nabreklu kitu u
nju. Bila je tako uska, mnogo uža nego žene koje je iskusio pre. Toliko mu je to
prijalo da mu je znoj izbio po ramenima.
Judžinija se migoljila, čvrsto je sklopila oči, pokušavajudi da mu pomogne.
Uzeo je njenu nogu i podigao je, što mu je omogudilo da uđe još malo dublje, na
šta se njoj sa usana oteo jecaj.
„Pogledaj me“, prošaputao je.
Iznova je zaječala. Morao je da joj vidi oči. Ako je boli…
Možda je on preveliki. Možda je ona suviše uska.
Ili je možda luđak, jer ga je, svaki put kad bi spustio pogled, prizor njegove
nabrekle kite kako ulazi u nju terao da poželi da se svom silinom zarije dublje.
Brzo i snažno.
„Judžinija“, izgovorio je promuklo i pročistio grlo. „Otvori oči.“
Otvorila je oči pune zadovoljstva i zagledala se u njega sa blagim
nagoveštajem gneva. „Izvini“, rekla je ponovo udahnuvši i promigoljivši se.
„Trudim se da napravim mesta tamo gde ga nema.“
Nije u njenim očima bilo bola. Možda malo nelagode. I mnogo požude.
Sagnuo je glavu taman toliko da je poljubi. Nije pomerao kukove. Podigao je
njenu nogu još više, dok ona nije konačno shvatila i obujmila ga nogama oko
struka.
„Vorde!“ prodahtala je. Ali on je želeo da ovo traje, da ide polako, da njoj
prija, jer dođavola, kad se smesti u nju, nede modi da se obuzda.
„Želiš li više?“ upitao je promuklo. „Dadu ti više.“ Ponovo je spustio glavu i
gricnuo joj usnu. „Moraš mi redi šta želiš.“
Judžinija je ponovo otvorila oči. „Uzedu ono što želim“, povikala je dahdudi.
Pre nego što je stigao da je zaustavi, izdigla je kukove i primila još nekoliko
centimetara njegove dužine.
Bila je ovo strana vođenja ljubavi koju nikada nije ni zamišljao. Vrelija,
zabavnija, prijatnija. Bolja na sve mogude načine. Nije se pomerao, uživao je u
rumenilu na njenim obrazima, načinu na koji je grizla donju usnu.
„Još?“
„Da, ti bedni zlikovce. Želim tebe. Želim čitavog tebe. Sada.“ Nije u njenim
očima video nelagodu, samo gnev i požudu. Uz dubok jecaj, Vord se zario u
najvrelije, najtešnje mesto u kom je ikad bio. Ikada. Bez izuzetka.
Judžinija je otvorila oči i sa usana joj se oteo krik. Zaledio se.
„Uradi to ponovo“, naredila mu je grčedi prste na njegovim ramena. Učinio je
to opet. I ponovo.

152
 Odredio je snažan ritam oslanjajudi se na podlaktice, dok mu je znoj kapao sa
lica. Borio se da zadrži kontrolu, orgazam je pretio da mu bukne uz noge.
Judžinija se pod njim uvijala, iz grla su joj se hrapavo otimale isprekidane reči,
nokte je zarila u njegova leđa.
Muda su mu se podigla, spremala se da joj daju sve što ima.
Baš u tom savršenom trenutku prošaputala je sa najvedim iznenađenjem:
„Ne mogu više da se suzdržavam, Vorde.“
„Zaboga“, prostenjao je. „Nemoj.“
Isprekidano je zajecala i sklopila se oko njega rukama, nogama, intimnim
delom. Svaki deo nje bio je čvrst i topao, i stezao ga je.
„Vorde!“ kriknula je dok su grčevi koji su njenim telom strujali potresali njih
oboje kao da su jedno.
Nastavljajudi da pomera kukovima, Vord se prepustio, osetivši kako mu se
vrelina buktavo penje uz noge i kičmu i čini ga slepim za sve osim za zadovoljstvo
koje mu se silovitim talasima širilo telom.

153
 Dvadeset sedmo poglavlje

Judžinija je mlitavo ležala preko Vorda sasvim natopljena znojem i pokušavala da

povrati dah.
„Kako su te zvali kada si bila dete?“ upitao je grubim, zadovoljnim glasom.
„Judžinija. Kako su tebe zvali?“
„Tedi. Nisi imala nadimak? Niko nikad nije pomislio da si anđeo ili pače?“
„Niko. I ne dopada mi se ta vrsta poređenja. Ja sam suprotnost anđelu,
plašim se, i uvek sam to bila.“
„Stvarno?“ Podigao je i spustio obrve počastivši je prikazom lažnog
iznenađenja. „Ti, Judžinija Snou, spasiteljka neposlušne dece širom Engleske, nisi
anđeo?“
„Ja sam spasiteljka roditelja. Sigurna sam da mnoga deca veoma pobožno
žele da njen ured prestane da radi ne bi li se oslobodila guvernanti.“
„Istina je da bi ona sasvim sigurno više volela da prave kolače od blata nego
patišpanj.“ Vord je polako prešao rukom niz njena leđa i preko luka njene
zadnjice.
Judžinija je sa zadovoljstvom počela da uviđa da se Vord nije razmetao
uprazno – činilo se da zaista poseduje izdržljivost osamnaestogodišnjaka u
pogledu ponavljanja podviga.
Podigao je glavu i poljubio je u usta. „Ti si najveličanstvenija i najuzbudljivija
žena koju sam upoznao.“
Još jedan poljubac, u nos.
„Svakako najlepša.“
Poljubac u oba oka.
„Najbolja ljubavnica koju sam imao. Ikada.“
„Hvala“, odvratila je i nežno mu uzvratila poljubac.
„A nod se još nije završila“, rekao je Vord i legao preplevši prste pod glavom.
Čime je izložio sve one mišide u rukama, nije mogla da ne primeti.
„Trebalo bi da se vratim u svoju sobu“, kazala je Judžinija ne pomerajudi se.
„Plašim se da bi jedno od dece moglo da se probudi i dođe da traži utehu.“
„Zaključao sam vrata.“
„Ipak… šta ako pokuca?“
„Pa šta onda?“ Okrenuo se na bok i oslonio glavu na ruku. „Vorde! Ne možeš
da daš bratu i sestri do znanja da smo… da smo ljubavnici!“

154
 „Ne nameravam nikome da to kažem. Ako neko od njih dvoje pokuca, otidi du
u biblioteku, a ti možeš da ostaneš ovde. Dopada mi se pomisao da spavaš u mom
krevetu.“
Skrušeno mu se nasmešila. Razum je polako počeo da joj se vrada u glavu.
Koliko dugo afere traju? Ponajviše jedan dan kad u kudi ima dece.
Pročitao joj je misli. „Ne“, rekao je. „Ne još. Još te želim, i ti želiš mene.“
Neporecivo. Ali…
Izraz na licu mu se promenio; nadvio se nad nju, oči su mu bile trezvene.
„Judžinija Snou.“
„Da?“ Očigledno je bila devojčura u srcu, jer je jedino što je želela bilo da ga
namesti u odgovarajudi položaj da počnu sve iznova. „Želim da nod provedeš sa
mnom.“
„Nije prilično“, rekla je. Je li to značilo da on samo želi da spava? Njegovo telo
je izgledalo kao da…
Osmeh mu je dotakao usne. „Nije me briga. A tebe?“
Pokušala je da razmisli o tome. Nije bila svesna koliko su duge njegove
trepavice. Bile su tople smeđe boje sa zlatnim vrhovima koji su mu dodirivali
obraze.
„Da, briga me je. Kao dete odlučila sam da du uvek biti najpristojnija osoba u
prostoriji.“
Oči su mu smekšale. „Plašim se da deš morati te ideje da se odrekneš,
anđele.“
„Zvadu te Tedi“, upozorila ga je.
„Ako ostaneš dve sedmice, svega četrnaest dana dozvolidu ti da svakodnevno
izigravaš najpristojniju osobu. Neko vreme.“ Judžinija se nasmejala. „O čemu
pričaš?“
„O pristojnosti“, rekao je ljubedi njenu jagodicu. „To je samo gluma, zar ne?“
„Kako to misliš?“
Konačno se smestio između njenih nogu i ona je tiho zaječala i rukama mu
stegla ramena.
„Zamisli nokšir kraljevskog vojvode.“ Ali, pre nego što je stigla da išta zamisli,
on je toliko gladno uronio u poljubac da mu je Judžinija uplela prste u kosu. Dugo
su se ljubili zarobljeni negde između požude i zadovoljstva.
„Da li si razmišljala o nokširu?“ upitao je Vord promuklo, povukavši se.
„Molim?“ izgovorila je zadihano Judžinija, prelazedi jezikom preko oble donje
usne.
„Svi ga koriste.“

155
 Ponovo se oslonio na lakat, zbog čega mu je jedna ruka bila slobodna da
miluje njenu dojku. Judžinija je pokušala da razume o čemu on to priča. „Da li
razgovaramo o stepeniku tvoje kočije?“ upitala je.
„Pristojnost je samo prazna predstava“, izjavio je Vord. „Sve one dame što
sede po salonima i pretvaraju se da se ne znoje, ne mokre i ne puštaju vetrove
samo glume.“
Judžinija je zakolutala očima. „Šta hodeš da kažeš?“ gledala ga je u oči, ali je
spustila ruku, pomilovala mu zategnut stomak, pa je spustila još niže.
„Zar nikad nisi bila na večeri znajudi da je tu i nokšir, iza paravana u uglu?“
„Avaj, jesam.“ Judžinija mu se približila osedajudi nemirni nalet energije koji
je izazvala čvrsta dužina što je pulsirala naspram njenog stomaka.
„Imao sam možda petnaest godina kad su me zamolili da se pridružim
odraslima na večeri“, rekao je Vord. „Sedam se da sam video kako jedna dama –
poštededu te njenog imena – nestaje iza paravana, a zatim sam čuo neobičan
zvuk.“
Judžinija je frknula i zagnjurila licem u njegovo rame.
„Zvučalo je kao vodopad“, nastavio je Vord. „Ali svi gosti su sedeli za stolom i
vodili dosadne razgovore pretvarajudi se da ne čuju ništa. U tom sam trenutku
odlučio da me pristojno društvo ne zanima – da me nikakvo društvo ne zanima.“
„Zato nikad nisi bio na balovima i sličnim okupljanjima?“
„Upravo tako“, odgovorio je grickajudi njenu donju usnu. „Hodu da kažem
kako ne bi trebalo da brineš zbog pristojnosti, Judžinija. Ostani sa mnom.“ Legao
je na nju. „Moje telo ti je na raspolaganju.“
„Uzmi me“, izgovorio je spustivši glas. „Tvoj sam. Niko nede znati. Koliko svet
zna, ti si velikodušno pristala da me posetiš dok mi ne pronađete novu
guvernantu. Gospođica Lojd Fantil uverila me je da de mi poslati nekoga što je pre
mogude.“
„O, Suzan“, rekla je Judžinija pomalo srdito. „Ona misli…“
„Dopada mi se“, prekinuo ju je Vord. „Daj mi četrnaest dana. Spustio je
poljubac na njene usne. „Sud se približava zastrašujude brzo. Želim da mi
pomogneš oko obrazovanja dece. Šta ako ih pre vremena pozovu pred Dom
lordova?“
„To je malo verovatno“, kazala je Judžinija. Zamislila se. „Premda bi bilo
dobro pripremiti ih za tu mogudnost, ma koliko malo verovatna bila.“
„Moji advokati kažu mi da bi mogli pitati Otisa kakve su bile želje njegovog
oca.“

156
 Judžinijin um kliznuo je u haos jer se Vord spustio niže, taman toliko da
počne da joj ljubi grudi.
Zašto da ne ostane? Niko ne zna da je ovde. Niko ne bi ni mario gde je,
potkrala joj se misao. Ona je udovica.
Dok se uvijala pod Vordovim milovanjima, osedala se živo.
„Razmislidu“, izgovorila je isprekidano dišudi. „Obedavam da du…“
Vord nije ni očekivao da de racionalna reč da upali.
Nije mu bila potrebna logika. Judžinijina dojka bila je sočna i savršeno
zaobljena, a bradavica mala zrela trešnja. Ljubio ju je dok nije počela nemirno da
mrda nogama pod njim i klizi rukama preko njegovih leđa i ramena i spušta ih
niže.
Zatim se podigao da uzme njena usta glasnim jecajem. Imala je ukus žene i
požude, i svega dobrog u životu. Zavukavši ruku ispod njenog vitkog struka,
snažno ju je privio uza se, uživajudi u tome kako su njene obline prianjale uz
udubljenja njegovog tela.
Bili su stvoreni jedno za drugo, kao Adam i Eva.
Isprekidano je udahnuo i okrenuo se vukudi i nju da bi mogao predi rukama
preko svilenkaste kože njenih leđa i njene zadnjice koja je savijala prema njenim
intimnim delovima. „Želim te“, šapnuo joj je na uvo. Zavukao je ruku između
njenih nogu.
Uvukao je prste kroz vlažne nabore, a iz njenih pluda izleteo je vazduh
zajedno sa prigušenim jecajem.
Vord je pružio ruku i uzeo francusku kapicu – ovog puta sa ružičastom
vrpcom. Judžinija se povukla nazad. Čekala je, grizla punu donju usnu toliko
snažno da je video trag zuba na njoj.
„Želim najpre da te okusim“, rekao je vezujudi vrpcu.
„Ne“, procedila je. „Sada, Vorde, sada!“
„A šta de se desiti ako to ne uradim?“
Zatresla je glavom i magla požude razišla joj se pred očima. „Ili du gurnuti ovo
koleno prema središnjem delu tvog tela.“
„Ostani četrnaest dana“, naredio je.
„Ne bih smela“, promrmljala je. Vord ju je povukao na sebe i počeo da joj
miluje sva prava mesta. „Trebalo bi da ostaneš.“
Judžinija je otvorila oči. „Da li ti to pokušavaš da me uceniš?“ U glasu joj se
čuo bes, a rumenilo joj je oblilo obraze.
Vord nije mogao da zadrži smeh. „Da li bi upalilo?“
„Ne bi!“

157
 „Preklinjem te. Vidiš? Preklinjem.“ Okrenuo ju je, razmakao joj noge i spustio
se dok mu se glava nije našla u blizini najružičastijeg i najslađeg dela njenog tela.
Krik joj se oteo sa usana čim ju je liznuo. Vord je uhvatio sebe kako se smeši
dok ju je voleo sve dok joj noge nisu zadrhtale.
Podigao se i postavio se na pravo mesto. Pustio se punom silinom svog bida
nejasno svestan da nikad pre nije vodio ljubav sa ovako divljom, oštrom
usredsređenošdu. Njegovi kukovi pratili su ritam njegovog podivljalog srca.
Zadržao je taman toliko prisebnosti da primeti način na koji je Judžinija
ječala, kako ga je rukama privlačila sebi, ponavljala njegovo ime dok se reč nije
pretvorila u krik.
Bila je strastvena koliko i on, divlja, grebala mu je leđa, telo joj se grčilo od
zadovoljstva. Uživao je u svakom trenutku, a zatim ju je postavio na sebe i
posmatrao kako se namešta, pronalazi ritam, smeje mu se.
I jaše ga dok joj se telo nije ponovo zgrčilo, terajudi ga da izgubi kontrolu. Iz
grudi mu se oteo grubi krik, nakon čega joj je dao sve što je imao.
„Četrnaest dana“, rekao je, glas mu je bio promukli šapat. Judžinija se
okrenula da ga pogleda, a uglovi punih usana su joj se podigli. Pokušala je da
odgovori, pročistila grlo, pa pokušala opet.
„Suviše sam umorna da bih odmah otputovala“, prošaputala je.
„Posebna si“, izgovorio je tiho prelazedi palcem preko njene donje usne.
Nasmešila se očiju natopljenih zadovoljstvom. „I ja sam tebi naklonjena.“
Zaspali su sklupčani zajedno kao kučidi.
Ili ljubavnici.

158
 Dvadeset osmo poglavlje

Četvrtak, 28. maj 1801.

Judžinija se probudila u svojoj sobi kad je Klotilda povukla draperije u stranu. Sela
je trepdudi.
Nije se osedala kao posrnula žena. Premda je svakako igrala tu ulogu,
naročito kad ju je Vord dopratio do njene odaje u cik zore.
„Dobro jutro, madam“, rekla je Klotilda. „Donela sam vam doručak. Hodemo
li se danas vratiti u London?“
„Obedala sam gospodinu Rivu da du ostati dok mu ne obezbedimo novu
guvernantu. Verovatno četrnaest dana.“ Judžinija se izvukla iz kreveta. „Za
nekoliko nedelja održade se saslušanje u Domu lordova, a deca imaju mnogo da
uče pre nego što ih predstavi visokom društvu.“
„Rubi je potpuno zbunjena njima dvoma“, rekla je Klotilda pozvonivši da
poruči kupku. „Imali su dve naše guvernante, a i dalje se ne peru iza ušiju.“
„Moram ih naučiti pravilima obradanja, kako da se naklone, spuste u kniks,
kako da se vladaju u društvu odraslih. I moram naučiti Lizi da bude to što jeste, a
ne lik iz pozorišnog komada.“
„Rubi kaže da je devojčica trop dramatique“, kazala je Klotilda klimajudi
glavom.
Judžinija je čeznula za novim izazovom – i sad ga je imala. Dani de joj biti
ispunjeni, a nodi… blažene.
Nasula je sebi šolju čaja i sela u krevetu, jer se poslužavnik nalazio na jedinoj
stolici. „Jesi li primetila da u ovoj kudi ozbiljno nedostaje nameštaja, Klotilda?“
„Tako je u čitavoj kudi“, obavestila ju je njena služavka. „Gospodin Pdv je
kupio kudu sa nešto nameštaja, kako čujem, i nije ništa u njoj menjao. U šest
spavadih soba nema ni šibice. I, madam, nijedna služavka ne živi u kudi.“
„Nijedna?“
„Ni jedna jedina. Dolaze svakog dana iz sela. Gospodin Gamvoter smatra da
su žene u kudi smetnja.“ Nabrala je nos. „Sretala sam i ranije takve muškarce.“
„U kuhinji rade samo muškarci?“
Klotilda je klimnula glavom. „Gospodin Marsel, kuvar, iz Langedoka je,
nedaleko od mesta u kom živi jedna od mojih tetaka. Nema nijednu služavku u

159
kuhinji, nijednu. Ali je njegov hleb, magnifique. Dobar kao i hleb moje majke,
madam.“
Judžinija je osetila novi nalet srede. Možda de sidi u kuhinju i pitati gospodina
Marsela da li bi želeo da isproba neke od njenih ideja. Zamislila je čokoladnu tortu
sa snažnom aromom đumbira. Ili limun tortu sa komadidima kore zbog dodatne
oštrine.
„Danas du odvesti decu u kuhinju da uče da peku kolač. Je li gospodin Marsel
čovek koji nede trpeti decu u kuhinji?“
„Ne, ne“, odvratila je njena služavka. „On je pravi Francuz, pa sam sigurna da
voli decu.“
Zanemarimo činjenicu da se sama Klotilda mrštila na svako dete ispod deset
godina zbog njegove sklonosti da se isprlja.
Judžinija tek što je izašla iz kade, kad je lakej doneo poruku od Vorda.

Da li bi želela da Lizi i Otis prisustvuju večeri?

Ispod njegove rečenice napisala je odgovor, presavila poruku i poslala mu je.

Naravno. Moramo smesta početi da ih učimo ponašanju za stolom

i učtivom razgovoru.

Na poruku je odgovorio.

Strahujem da deš stenjati dok budeš jela čokoladni sufle koji sam
poručio za desert.

Uzela je novi list hartije za pisma.

Prisustvo tvog brata i sestre u trpezariji trebalo bi te dovoljno

naterati da se obuzdaš da ne poletišpreko stola.

Njen rukopis bio je uredan i damski, njegov iskošen i žuran.

U ovom trenutku razmišljam samo o tome da li se kupaš.

160
 Pred očima joj je preletela slika njega u kadi: kako mu voda svetluca na
snažnim glatkim nogama, kako se sliva niz njegova široka ramena. Progutala je
knedlu s mukom, oklevala, a zatim odlučila da ignorise provokaciju.

Hode li Otis doneti Džarvisa za sto?“

Njegov odgovor:

Da li bi to bio problem?
Nijedno društvo, visoko ili ne, ne dozvoljava glodarima da sede za
stolom,
Džarvis mora ostati u džaku kad je izvan dečje sobe.

Po svemu sudedi, Džarvis je išao svuda kuda je Otis išao. Judžinija je zadrhtala
na ovu pomisao. Džak de morati sve vreme biti izvan vidokruga. Ispod stola.

Možda bih mogla da odvedem decu da uče da peku kolač, naravno,

uz tvoje odobrenje?
Možda bi Otis mogao, kada za to dođe vreme, da okupljenim
lordovima posluži kolač i time dokaže da sam sposoban da im budem
staratelj.

Judžinija je razmišljala kako najbolje da mu odgovori, ali naposletku nije

odgovorila ništa.
Imala je osedaj da Vord ne odobrava pečenje kolača, premda se trudio da mu
ton bude šaljiv. Nije mu se to dopadalo iz principa, kao da ona pokušava da
njegovog brata i sestru nauči nekom fizičkom poslu.
Malo kasnije povela je Lizi i Otisa u kuhinju – jer je, bez obzira na to da li je
njihov stariji brat to odobravao ili ne, zahvaljujudi Uredu gospođe Snou, umede
pečenja dobrog patišpanja postala propusnica za visoko društvo.
Gospodin Marsel imao je plavu kosu i veličanstvene uvijene brkove. Judžinija
ga je pozdravila klimanjem glavom i predstavila mu se na njegovom maternjem
jeziku, zbog čega je zauzvrat dobila blistav osmeh i teatralan naklon.
Na njeno iznenađenje, Lizi je istupila, spustila se u trapav kniks i na tečnom
francuskom jeziku pitala ga šta sprema. „Razmišljam o večeri“, odgovorio je kuvar.
„Razmišljate?“ ponovio je Otis takođe na savršenom francuskom. „Zašto
morate da razmišljate o njoj?“

161
 Judžinija je prigušila smeh. Na njene oči Lizi i Otis počeli su da uče veštinu
pečenja kolača i sledili su uputstva manje-više vesto još dok su postavljali pitanja
kuvaru.
„Kako ste uspeli tako izvrsno da naučite francuski?“, upitala je Judžinija Otisa
dok je njegova sestra posmatrala kuvara kako muti jaja i šeder impresivnom
brzinom.
„Živeli smo u Engleskoj četiri meseca godišnje“, objasnio je. „U Parizu smo
boravili zimi, ali smo kolima često putovali Francuskom.“
To je donekle objašnjavalo kako je mogude da niko nikad nije prepoznao ledi
Liset i lorda Darsija.
Kad je kolač završio u rerni, svi su seli za kuhinjski sto, pa je gospodin Marsel
rekao Judžiniji koliko je teško upravljati kuhinjom samo sa jednim kuhinjskim
pomodnikom. „Nemam čak ni pralju!“ izgovorio je tresudi glavom toliko žestoko
da su mu brkovi zadrhtali.
„Sinod ste na naš sto poslali čudo s obzirom na tako teške uslove rada“,
odvratila je Judžinija toplo. Dadu sve od sebe da ubedim gospodina Riva da unajmi
odgovarajudu pomod.
„Nije to do gospodara“, kazao je kuvar. „Ved do gospodina Gamvotera.“
Pogledao je u Lizi ne objašnjavajudi ništa dalje, ali je njegovo sleganje ramenima
reklo mnogo toga.
„Znate li da vaša glava izgleda kao da je prekrivena puževima?“ ubacio se
Otis.
„Otise“, rekla je Judžinija, „nikada ne smeš da komentarišeš nešto što je lične
prirode. Molim te da se smesta izviniš gospodinu Marselu.“
„Izvinjavam se“, kazao je Otis gledajudi kuvara sa iščekivanjem.
„Mi Francuzi obožavamo les escargots“, rekao mu je gospodin Marsel. „Meni
je milo što podsedam na omiljeno jelo mog naroda.“
Otis se nasmešio. „Ja bih mogao voskom da svoju kosu namestim tako da
podseda na rep pacova!“
„I ti bi mogao biti Francuz“, odvratio je gospodin smejudi se naglas. „Veruj mi
na reč kad ti kažem da se najvedi pacovi na svetu mogu pronadi u mom voljenom
Monpeljeu!“
Upravo zbog ovoga je, pomislila je Judžinija, insistirala na tome da se uči
veština pečenja kolača: mlade engleske dame i gospoda moraju shvatiti da
njihovim domadinstvom upravljaju stvarni ljudi.

162
 „Gospodine, pitam se da li bih smela da vas zamolim da malo izmenite recept
jednog kolača?“ kazala je. „Moram da vas upozorim da ta izmena postoji samo u
mojoj glavi.“
„Interessant! Rado, madam Snou“, odgovorio je kuvar. „Moje kulinarske
veštine su zarđale. Gospodin Riv jede sve što skuvam i ne pokazuje nikakvo
interesovanje za hranu.“ Propratio je ovo kolutanjem očima.
„Moja poseta trajade četrnaest dana“, rekla je Judžinija ozareno i ustala od
stola. „Pridružidu vam se nakon što gospodin Riv poveda brojno osoblje u kuhinji.
Ne bih želela da vam povedavam obim posla dok ne dobijete odgovarajudu
pomod.“
Gospodin Marsel naklonio se veličanstveno. „Brojaču trenutke do tog časa,
madam Snou.“ Okrenuo se deci. „Vi dete večeras za desert dobiti kolač koji ste
sami napravili.“
„Ja bih slededi put volela da stavim u kolač dunju“, rekla je Lizi. „Nikada mi
nije bilo jasno šta znači ono u predstavi kada traže dunje u kuhinji.“
„Tiho“, kazala je Judžinija uzimajudi je za ruku. „Najpre, trenutno nema
dunja, jer im nije vreme. Ali, što je još važnije, umesto da tražiš kolače iz Romea i
Julije, moraš zahvaliti gospodinu Marselu na tome što vas je ljubazno podučio
kako da pripremite kolač.“
„Izuzetno sam vam zahvalna“, zacvrkutala je Lizi i još jednom se spustila u
kniks. Otis se pri naklonu zaneo u struku tako da je izgledao kao ždral sa iščašenim
zglobom.
Mnogo su toga morali da nauče, i pored toga što su odlično vladali
francuskim.
Kad su se vratili u dečju sobu, Rubi je proverila da li su se deca umila i oprala
ruke.
Zatim ih je Judžinija preuzela. „Izadi du iz prostorije i ponovo udi. Želela bih da
zamislite da sam ja vojvotkinja od Gilnera.“ Lizi je nabrala nos. „Ne dopada mi se
ona.“
„Dama nikad ne izražava negativno mišljenje o drugoj osobi osim u
privatnosti“, naglasila je Judžinija. „Pozdravite me kao da sam ja vaša poštovana
baka koja je došla da pogleda dečju sobu.“
„Mislite, kao da nam se dopada?“
„Upravo tako mislim.“
„Želite da lažemo!“ povikala je Lizi teatralno.
„Želim da glumite“, ispravila ju je Judžinija. „U pravo vreme, na pravi način.“

163
Judžinija nije videla Vorda čitav dan, pa je do večeri požuda u njoj sijala poput
užarenog ugljevlja. Kolena su joj klecala pri samoj pomisli na njega.
Odabrala je haljinu koja je obedavala više nego što je otkrivala, pošto de im se
deca pridružiti za večerom. Bila je indigo-plave boje, od toliko teške svile da je do
zemlje padala pravo poput stuba.
„Da vam stavim dijamante?“, upitala je Klotilda. Nije ni reč rekla, ali je
Judžinija savršeno dobro znala da njena služavka zna za njenu aferu. Jasno je bilo
da ju je Klotilda podržavala – ipak je ona bila Francuskinja – ali čak i nakon mnogo
godina službe umela je da se vlada kako dolikuje bez neumesne prisnosti.
„Mislim da de srebrna mrežica biti bolja“, odvratila je Judžinija. „Ako si je
ponela.“
„Naravno, madam“, rekla je Klotilda očigledno uvređena insinuacijom da je
mogla počiniti takvu grešku.
„Sa srebrnim cipelama na visoke potpetice“, dodala je Judžinija.
„Plave papučice bile bi bolje“, sugerisala je Klotilda. „Moje je mišljenje da bi
srebro moglo nositi poruku da ste skupi za izdržavanje.“
„Ja i jesam skupa za izdržavanje. Ne vidim zašto je to važno.“
„Muškarci vole da se pretvaraju da njihove supruge nede biti teret za kudni
budžet. To im daje za pravo da gunđaju i kasnije se pretvaraju kako su bili
obmanuti.“
„Ne nameravam da se udam za gospodina Riva“, rekla je Judžinija. „Zato du
nositi srebrne cipele i izgledati kao da sam skupa za izdržavanje poput same
kraljice.“
„Svakako, madam“, odvratila je Klotilda.
„Nemoj me čekati“, dodala je Judžinija uzimajudi svileni šal koji je išao uz
haljinu.
„Nadam se da de vam veče biti prijatno, madam.“ Klotildin francuski naglasak
ovom uobičajenom izrazu dao je sasvim posebno značenje.
„Imam razloga da verujem da hode“, izgovorila je Judžinija široko se
osmehnuvši kad su im se pogledi susreli u ogledalu.

164
 Dvadeset deveto poglavlje

Dok je silazila na večeru, Judžinija je srela Gamvotera, koji ju je obavestio da de

večera biti poslužena u maloj odaji pored balske dvorane. Nije joj ponudio da je
otprati, pa je Judžinija sama prešla balsku dvoranu osluškujudi lupkanje svojih
potpetica. Prostorija je odzvanjala praznim, vetrovitim zvukom što je govorio da u
njoj niko nije plesao još od sedamnaestog veka.
Ušla je u salon i zatekla Vorda samog u prostoriji kako stoji naslanjajudi se
laktom na policu iznad kamina i zuri u vatru. Modne crte lica bile su mu osvetijene
odozdo kao da je srednjovekovni ratnik koji pored logorske vatre razmišlja o
sutrašnjoj bici.
Dobro je što Vorda nije srela u svojoj debitantskoj sezoni. Endru je bio divan,
zlatan mladid, ali Vord je bio muškarac, ne samo zato što je bio krupan u
poređenju s njenim pokojnim mužem.
„O čemu razmišljaš?“, upitala je.
Ispravio se. „O tebi.“
„Judžinija se nasmešila. „Jesu li to prijatne misli?“ Pogledao je prema
otvorenim vratima. „Lascivne.“ Nasmešili su se jedno drugom kao dve mačke nad
ukradenom činijom pavlake.
„Takođe sam razmišljao da li de mi za ovih četrnaest dana ponestati
francuskih kapica“, dodao je. „Mogu li da ti ponudim čašu vina?“ Prišao je bocama
na kredencu.
„Oterao sam Gamvotera. Nije navikao na žene u kudi, pa je razdražljiv. Čašu
serija?“
„Ne, hvala. Čaša crnog vina de mi prijati.“ Dame je trebalo da piju šeri pre
obroka, ali je Judžinija o tome razmišljala pre kao o predlogu nego kao pravilu.
„Naravno.“
„Šta deš raditi sad kad više nisi na univerzitetu?“ upitala je. „Prilagođavam
svoju mašinu za izradu hartije da radi na paru“, odgovorio je pružajudi joj čašu
punu tečnosti boje rubina.
„Kakvo povedanje broja proizvedenih listova hartije očekuješ?“
Iznenađeno je trepnuo.
„Zar to nije očigledno pitanje?“
„Jeste, koje bi jedan preduzetnik mogao da postavi drugom.“

165
 Judžinija je uzela gutljaj vina gledajudi ga preko ruba čaše. „Takođe bi me
zanimalo kolika bi bila mašina na paru. Imaju li štampari u Ulici Flit prostora za
parnu mašinu?“
Vordu su oči zasjale. „Pitanje veličine samog motora jedno je od ograničenja
sa kojima se trenutno borim…“
Ali je udutao kad su se vrata otvorila i kada je Rubi uvela Otisa i Lizi.
Lizi se spustila u duboki kniks. Nosila je veo, primetila je Judžinija, ali je bio
pričvršden tako da joj pokriva kosu, zbog čega je izgledala kao monahinja.
Judžinija ju je pozdravila i okrenula se Otisu, koji je preko ramena nosio
kožnu torbu ukrašenu crnim satenom. Uspeo je sasvim solidno da se nakloni, s
obzirom na to da se torba vidno vrpoljila.
Umesto da zvanično pozdravi brata i sestru, Vord je Lizi povukao za loknu i
bocnuo prstom Džarvisa.
„Nemoj!“ zacičao je Otis, ali u njegovom glasu nije bilo ljutnje.
„Džarvis ne sme da napusti torbu dok se ne vratiš u dečju sobu“, podsetila je
Rubi Otisa pre nego što je otišla.
Vord je spustio toplu ruku na Judžinijina leđa. „Evo Gamvotera sa večerom.“
Bogu hvala, pa je obrok bio poslužen za okruglim stolom, jer bi bilo zaista
čudno da je Vord sedeo na jednom kraju stola, a Judžinija na drugom. Kad je
batler izašao, Judžinija je pažljivo gledala Lizi i Otisa da vidi hode li odabrati
odgovarajudi pribor.
Gospodin Marsel očigledno je shvatio Judžinijino prisustvo kao izazov;
Gamvoter je objavio da je prvo jelo la poularde à la Montmorencie10, ukrašeno
sosom a l'Allemande11, nakon koga de uslediti drugo jelo sa tri predjela.
Činilo se da je Otis lako usvojio lekcije koje im je tog dana održala. Lizi je
stalno zaboravljala i uvek je koristila pogrešnu viljušku, ili je govorila punim
ustima, ponajviše zato što je jedva čekala da ispriča Vordu kako su pekli kolač i
nije mogla prestati da govori.
„Gospodin Marsel je čudo čudesno“, rekao je Otis isprobavajudi brzalicu.
„Jeste“, složila se Judžinija, „ali nede vam dugo biti kuvar, gospodine Rive,
ukoliko ne unajmite još jednu kuvaricu, dve služavke samo za kuhinju i dve
devojke da peru posuđe.“
Vord je izgledao iznenađeno. „Je li obavestio Gamvotera da mu je potrebna
pomod?“

10
Mlado pečeno pile sa prelivom od višanja. (Prim. prev.)
11
Sa sastojcima iz nemačke kuhinje, kiselim kupusom, kobasicama i svinjetinom iz salamure. (Prim.
prev.)

166
 „Gospodin Gamvoter ne želi žene u kudi“, kazala je Lizi skakududi u stolici.
„Rubi kaže da su ona, i gospođa Snou i njena sobarica, naravno, jedine žene
kojima je dozvoljeno da spavaju pod krovom gospodina Gamvotera.“
Vord je podigao obrvu. „Čini se da sam izgubio vlasništvo nad svojim
krovom.“
„Pored kuvarice i služavki za rad u kuhinji, možda bi trebalo da razmislite o
tome da unajmite kudepaziteljku“, rekla je Judžinija, „koja bi mogla da vam
pomogne da opremite kudu. Lizi, ne smeš skakutati za stolom.“
„Došlo mi je tako“, izgovorila je Lizi punih usta.
„Molim te, nemoj da pričaš kad su ti usta puna hrane“, kazala je Judžinija
strpljivo.
Devojčica je skupila oči. Povukla je veo i prebacila ga preko lica. „Ne morate
me gledati.“
„Dama nikad ne nosi veo kada večera u društvu“, ubacio je Vord.
Lizi je pomerila veo u stranu, taman toliko da bi mogla prostreliti brata
pogledom. „Ledi Liset je radila sve što je želela.“
„Naša majka nije bila dama“, izjavio je Vord. „A ti jesi, što znači da ne smeš
da skakudeš, brbljaš punim ustima i nosiš veo dok jedeš.“
Judžinija se umešala. „Pitala sam se kako je bilo živeti u pozorišnim kolima.
Da li vam se to dopadalo?“
„Nije“, odgovorila je Lizi ponovo prebacivši veo preko glave.
„Nije bilo tako strašno“, kazao je Otis.
„Bilo je strašno“, brecnula se njegova sestra. „Bilo je tesno, mirisalo je na
kišu. Nije bilo mesta za knjige i odedu. I nismo mogli da idemo u školu.“
Vord je osetio kako mu se stomak grči. Što je više slušao o životu brata i
sestre, to je više prezirao majku. Bilo je to nelagodno osedanje.
„Šta mislite da se vašim roditeljima dopadalo na pozornici?“, upitala je
Judžinija.
„Gluma“, rekla je Lizi. „Ledi Liset volela je da glumi.“
„Majka je bila veoma dobra“, dodao je Otis očigledno nimalo zastrašen
sestrinom malopređašnjom grdnjom.
„Ne, nije bila dobra“, odgovorila je Lizi. „Volela je monologe i da vlada
pozornicom. To ne bi trebalo da se radi. Trupa bi trebalo da radi zajedno. Zato…“
Udutala je i uzela zalogaj kremastog spanada.“
„Je li vaš otac bio dobar glumac?“ upitao je Vord.
„Bio je načisto grozan“, rekao je Otis sa zaslepljujudim osmehom koji je Vord
video svega nekoliko puta. „Zato je upravljao zavesom.“

167
 „A i nije želeo da ga prepoznaju“, izrekla je njegova sestra stegnutim glasom.
„Ledi Liset bila bi veoma ljuta.“
Vord je krajičkom oka video da je Otis krišom izvadio Džarvisa iz torbe i
milovao ga je u krilu. Verovatno bi trebalo da kaže nešto, ali mu ga je bilo žao. Na
sam pomen ledi Liset osedao je potrebu da povuče Judžiniju u krilo i ljubi je dok ne
zaboravi sve u vezi sa ovim razgovorom.
„Znate li šta ja radim kad sam ljuta?“ upitala je Judžinija sasvim iznenada i ni
sa čim u vezi.
„Molim?“, upitala je Lizi.
„Vičem i vrištim. Trudim se da ništa ne držim u sebi.“
Vord se namrštio. Lizi mora naučiti kako da bude dama, ne kako da viče. To je
ionako suviše često radila, a ponajviše je vikala na brata.
„Možda je vreme da se dame povuku na šolju čaja?“, upitao je Judžiniju
značajno.
Judžinija ga nije gledala. „Vrištanje ume da bude veoma katarzično. Glasom
izbacuješ bes iz sebe.“
„Moji brat i sestra nemaju potrebe da uče da vrište“, izjavio je Vord.
„Nije to puko vrištanje“, nastavila je Judžinija gledajudi ga. Oči su joj bile
saosedajne, kao da je mislila da su njegovi brat i sestra napušteni prosjačidi. Kao
da su odrasli gladni.
Ova pomisao je izazvala jezu u njemu. „Jeste li imali dovoljno hrane?“
Otis nije podigao pogled, ali Vord je video kako mu se vrat ukočio. Dođavola.
„Dok otac nije umro“, razjasnila je Lizi. „Ledi Liset oduvek je tvrdila da su
svakodnevne stvari zamorne.“
„Pakao i prokletstvo“, zarežao je Vord.
„Tako gospoda vrišti, Lizi“, rekla je Judžinija.
„Jesi li izbacio ljutnju iz sebe?“, upitao je Otis uz pogled deteta koje je upravo
naučilo novi izraz i svesno je da ne sme da ga ponovi ni u kakvim okolnostima.
Ali namerava da to učini čim ostane sam.
„Nikad da to nisi izgovorio pred damama“, upozorio ga je Vord.
„Ti si to upravo učinio?“ istakla je Lizi.
„Bila je to greška. Izvinjavam se tebi, Lizi, i gospođi Snou.“ Uspeo je da izvije
krajeve usana. Da ih izvije u nekakav osmeh.
„Psovanje mi se dopada više od vrištanja“, rekla je Lizi. „Ved znam mnogo
psovki.“
„Dobro“, kazala je Judžinija na Vordovo duboko zaprepašdenje. „Ali nikad u
javnosti. Obedavaš li, Lizi?“

168
 „Da!“
„Ja mogu to da radim u javnosti ako to želim“, graknuo je Otis.
„Ne dok ne napuniš osamnaest godina“, izjavila je Judžinija, „i nikada u
društvu ljudi visokog roda. A sada Lizi – i Otise, ako želiš – setite se nečega što vas
je strašno, strašno razljutilo. Nečega što želite da zaboravite.“
Vord se sav ukočio od ljutnje. Ovo se desi kada decu upoznaš sa ženom koja
nije rođena i vaspitana kao dama. Nije razumela da de Lizi biti upropašdena ako
makar samo i šapatom na nekom balu izgovori reč prokletstvo.
„Jeste li spremni?“ upitala je Judžinija.
„Hodete li i vi to uraditi?“ priupitala je Lizi. Pogled joj je bio napet, kao pogled
konja koga napada roj muva.
„Nisam ljuta“, rekla je Judžinija. „Red je na vas.“
Lizi je sklopila oči i toliko duboko udahnula da su se njene uske grudi naoko
raširile.
„Šta to, kog đavola, misliš da radiš?“ prosiktao je Vord.
Lizi je otvorila oči i rekla: „Spremna sam!“
Judžinija se nasmešila „Hajde, Lizi.“
Vord je u sebi zaječao. Bio je novopečen u ulozi oca, ali je bio sasvim siguran
da nije bilo primereno ohrabrivati mladu damu da psuje.
Njegova sestrica je sela pravo, ispravila ramena, otvorila usta i visokim,
prodornim i veoma bučnim glasom izbacila iz sebe čitav niz psovki. Nakon prve tri,
Vordu su uši zvonile. Nakon sedam ili osam, Gamvoter je zadihano utrčao u
prostoriju.
Judžinija se nagnula prema njoj i klimnula glavom, pa je Lizi prestala. Tišina
koja je usledila imala je onu kristalnu čistodu zore.
„Uši su me zabolele“, rekao je Otis. Sedeo je pogureno, a ruke je zaštitnički
sklopio oko glave svog ljubimca. „I Džarvisa sve boli!“
Gamvoter je promrmljao nešto i ponovo izašao napolje.
„Osedam se bolje“, izgovorila je Lizi iznenađeno.
„Ja se osedam lošije“, rekao je Vord. „Gde si sakupila sav taj pogani rečnik,
Lizi?“
Činilo se da ga nije čula; pogled je prikovala za Judžiniju. „Da li sam dobro to
uradila?“
„Savršeno“, odgovorila je Judžinija ustajudi. „Milo mi je što sam ti pomogla
da se osedaš bolje. Sad je vreme da se dame povuku u salon.“
„Nema potrebe da večeras poštujemo to pravilo“, rekao je Vord i ustao.

169
 Lizi je igrala oko stola i zgrabila je Judžiniju za ruku kao da su prijateljice ved
godinama. „Setila sam se još nečega što me ljuti.“
„Sačekademo sutra“, odvratila je Judžinija. „Raspolažeš veoma živopisnim
izrazima, a i verujem da je Gamvoter zaprepašden.“
Pogledala je Vorda. „A i tvoj stariji brat je zaprepašden.“
„Često se pogrešno misli da su iz nekog Midltonovog komada“, poverila joj je
Lizi.
Zar gospoda ne ostane za stolom da puši cigare?“ upitao je Otis Vorda.
Spustio je Džarvisa nazad u džak.
„Ne“, odgovorio je Vord. „Suviše si mlad. Ako ti bilo ko kaže drugačije kad
odeš na Iton, ignoriši ga.“
„Iton“, ponovio je Otis tiho.
Na licu njegovog mlađeg brata pojavio se zapanjen izraz; Vord nije znao da li
je užasnut ili sredan. Prokletstvo, omaklo mu se; nameravao je da kaže Otisu da
mora na Iton, ali tek kad se dečak malo prilagodi.
Sad nije bilo načina da se to dalje krije. „Šaljem te u školu za nekoliko meseci,
početkom jesenjeg semestra“, rekao je Vord. „Ja sam pohađao Iton, a pohađao ga
je i tvoj otac.“
„Otac mi je obedao da du idi na Iton“, zacičao je Otis, a glas mu je pukao od
uzbuđenja.
Hvala bogu: sreda, ne užasnutost.
„Znam dečaka po imenu Marmadjuk, lord Pibl, koji de takođe pohađati Iton“,
kazala je Judžinija. „Verujem da tvoj brat može udesiti da deliš sobu s njim.“
„Marmadjuk?“, nabrao je Otis nos.
„Bila bih spremna da se opkladim s tobom u šiling da dete vas dvojica biti
najbolji drugari do kraja polugodišta.“
Dame se ne klade, pomislio je Vord. Ali je odutao.
„Nije pošteno što devojčice ne mogu da idu na Iton!“ povikala je Lizi. I dalje
je stezala Judžiniji ruku, primetio je Vord sa blagim osedajem panike.
Ne sme dozvoliti da njegova sestra zavoli njegovu ljubavnicu. To se ne radi.
To se zaista ne radi.
„Marmadjuk za ljubimca ima žabu po imenu Fred, koju svuda nosi sa sobom“,
govorila je Judžinija Otisu. „Pretpostavljam da ne možete nositi Freda i Džarvisa sa
sobom u učionicu, ali ljubimci vas mogu čekati u sobi.“
„Moram vas oboje naučiti da plivate“, dodao je Vord. „Pored škole protiče
reka u kojoj se jedan dečak udavio za vreme mog boravka na Itonu.“

170
 Krajičkom oka je primetio kako se Judžinija stresla od jeze. Dođavola, ponovo
je zaboravio na njenog muža.“
„Znate li da plivate, gospođo Snou?“ upitala je Lizi pogledavši je.
„Ne znam“, odgovorila je Judžinija i tiho dodala: „To je korisna veština.
Mnogi ljudi ne znaju koliko opasni mogu biti sportovi na vodi.“
„Nedu ulaziti u jezero“, rekla je Lizi odlučno. „Unutra ima mrtvih riba, mogle
bi me ugristi.“
„Pih!“ oglasio se Otis. „Ti stalno razmišljaš o smrti. Ako ne naučiš da plivaš,
mogla bi i sama jednog dana biti mrtva. Jesi li razmišljala o tome?“
„Udi du u vodu samo ako gospođa Snou uđe sa mnom“, rekla je Lizi.
„Ja ne bih“, kazala je Judžinija.
„Ne moram ni ja“, odgovorila je Lizi veselo.
Vord je uputio Judžiniji pogled kojim ju je podsetio da je plivanje veoma
važna veština i da je nju njeno iskustvo tome naučilo.
„Predomislila sam se“, izgovorila je očigledno nevoljno. „Rado du naučiti da
plivam.“
„Odlično“, rekao je Vord. „Čas plivanja sutra ujutro. Gospođo Snou, mislim
da bi trebalo da zaboravimo na damski čaj. Vreme je da deca idu u postelju.“
Lizi je i dalje držala Judžiniju za ruku. „Osedam ljutnju.“
Judžinija se sagnula i poljubila Lizi u obraz. „Mene boli glava, mila, ali
obedavam ti da demo sutra prirediti čajanku, pa deš me naučiti novim
Midltonovim kreativnim izrazima.“
„Znaš li od čega je gospođu Snou zabolela glava?“, upitao je Otis. „To je od
one tvoje dreke. Imam srede što nisam ogluveo.“
Lizi je pustila Judžinijinu ruku i snažno prstom bocnula brata u rebra. „Ti si
skoro…“
Vord je otvorio vrata i nadglasavajudi se sa njima dvoma rekao: „Izvinjavam
se zbog svog brata i sestre.
Judžinija mu se nasmešila, a Vord je uhvatio sebe kako se saginje prema njoj
a zatim se naglo ponovo uspravio. Želeo je te usne. Želeo je da lizne njenu
unutrašnjost, i vidi pogled koji mu je uputila prošle nodi, kao da joj je potrebniji od
slededeg daha.“
„Bio je ovo jedan od interesantnijih obroka u mom životu“, primetila je
Judžinija.
„Moramo razgovarati o novoj veštini kojoj si naučila moju sestru.“
Osmeh joj nije spao sa lica. „Ured gospođe Snou trudi se da bude na usluzi
svim klijentima.“

171
 Nagnuo se malo bliže; deca su se koškala i nisu obradala pažnju na njih.
„Pokušavaš li ti to da me podsetiš da si ti ovde stručnjak za podizanje dece, a ne
ja?“
„Da.“ U očima joj je treperila požuda.
Mogao je da joj kaže kako je stručnjak za ponašanje u visokom društvu, ali je
otkrio da ga nije briga za to. „Želim te“, zarežao je naginjudi se još bliže, pa
njegove reči nisu morale daleko da putuju da bi stigle do tačke mešanja njihovog
daha.
„Hodeš li poljubiti gospodu Snou?“ upitao je Otis zainteresovanim glasom.
„Ne!“ rekao je Vord i ispravio se u leđima.
„Naravno da se ne ljube“, kazala je Lizi prezrivo. „Kad se ljudi ljube, drže
glavu ovako.“ Oborila je glavu u stranu kao da je maslačak koji vene.
„To je neobičan način da se neko poljubi“, rekla je Judžinija. „Sasvim je to
drugačije u stvarnom životu, Lizi. Tvoj brat i ja nismo zainteresovani za ljubljenje.“
„Rekla sam ti“, kazala je Lizi gurajudi Otisa laktom. „Nisu venčani.“
„Pazi! Umalo da bocneš Džarvisa“, pobunio se Otis. „Kako bilo, ne moraš biti
u braku da bi se ljubio.“
„Ljudi ne bi trebalo da se ljube ako nisu muž i žena“, izjavila je Lizi.
„Izvanredno si to istakla“, rekao je Vord osedajudi da situacija zahteva
pohvalu staratelja.
„Majka je stalno ljubila gospodina Bergera, a oni nisu bili venčani“, kazao je
Otis.
„To je privatna stvar!“ brecnula se Lizi. „Nikada to nije trebalo da kažeš!“
Briznula je u plač.
Vord je uspeo da se ne trgne na otkride da je njihova majka po svemu sudedi
imala ljubavnika koji se zvao Berger. Podigao je uplakanu sestru u naručje. „Vreme
je za postelju. „Hajdemo, Otise.“
„Hodete li da poželite laku nod Džarvisu?“ upitao je Otis Judžiniju.
„Svakako“, slagala je Judžinija.
Vord je posmatrao kako Otis iz torbe vadi Džarvisa, koji je izgledao kao da bi
rado bio u društvu, i spušta ga sebi na rame.
Džarvis je gurnuo Otisa u obraz njuškom, bio je to pacovski poljubac, i počeo
da mu češlja kosu šapama.
Judžinija je oprezno pružila ruku i jednim prstom pomilovala Džarvisa po
glavi.
Vord se okrenuo, snažnije stegao uplakanu sestru u naručju i nastavio dalje.

172
 Trideseto poglavlje

Kad je došlo vreme za odlazak u postelju, Judžinija je pokušala da odluči hode li

rasplesti pletenicu koju joj je Klotilda uplela nakon kupanja. Bila je prilično sigurna
da posrnule žene ljubavnike dočekuju u prozračnim spavadicama, kose raspuštene
preko ramena.
Njena spavadica bila je sašivena od čvrstog pamuka i bila je baš onakva kakvu
bi ugledna udovica trebalo da nosi u samotnoj postelji.
Naposletku je rasplela pletenicu i zavukla se između čaršava da sačeka zvuk
diskretnog kucanja. Sledede čega je postala svesna bilo je da joj se kosa sva uplela
oko ramena i da nije više bila sama u postelji.
Vord je ležao na leđima pored nje, glavu je okrenuo od nje, a snažnu ruku
zavukao je ispod nje, grledi je. Ona je ležala priljubljena uz njega kao da su muž i
žena.
Ljubavnici su delili intimnosti. Ali mislila je da ljubavnici ne spavaju zajedno;
mislila je da se upuštaju u grešan, uzbudljiv razvrat, a zatim se rastaju i odlaze
svako u svoju postelju.
Sada se, međutim, biserna svetlost krišom uvlačila u sobu nagoveštavajudi
zoru. Nekako su prespavali časove za uzbudljivi razvrat i sad je bilo vreme da se
njen ljubavnik vrati u svoju sobu.
„Vorde“, prošaputala je prelazedi prstima preko njegovog nagog ramena, a
zatim i vrata, pa duž njegove vilice. Imao je lepo istaknute jagodice za muškarca,
ali nije zbog toga izgledao ženstvenije.
Bio je sušta suprotnost njenom kumu, vojvodi od Vilijersa. Vilijers se
savršeno lagodno osedao u raskošnoj garderobi. Nije odustajao od crvenih
potpetica, premda su mladi muškarci takvu obudu izbegavali i menjali je visokim
vojničkim čizmama.
Naravno, Vilijersov uticaj na londonsko društvo bio je takav da su se crvene
potpetice redovno pojavljivale svuda, od kraljičinih salona do Voksola.
Vord je opustio punu donju usnu, pa je njen prst kliznuo u njegova topla,
vlažna usta.
„Dobro jutro“, rekla je Judžinija promuklo povlačedi ruku. „Šta radiš u mojoj
postelji, gospodine Rive?“
Pospano je trepnuo i slobodnom rukom prošao kroz kosu. Kestenjaste lokne
pale su mu na čelo onako kako njegov sobar ne bi mogao da ih namesti ni za jedan

173
sat. „Nikad nisam voleo da spavam sam. Moj otac kaže da sam nodu lutao kudom i
spuštao se u krevet pored ljudi.“
„A koji su to ljudi bili?“
„Najčešde rodbina. Premda sam jednom prilikom ušao u spavadu sobu moje
budude madehe i pomokrio joj postelju.“
„Milo mi je što si prerastao tu fazu“, kazala je Judžinija iskreno.
Sad je bio potpuno budan, oči su mu sijale. Uzeo je njenu ruku i spustio je na
svoje grudi. „Molim te, nastavi sa onim što si radila.“
Judžinija je prešla prstima preko njegovog zategnutog stomaka.
„Sinod sam se jedva obuzdao da ne pružim ruku preko stola i ne dovučeni te
sebi u krilo“, rekao je Vord.
„Ne pred decom.“
„Držao sam ruke podalje od tebe“, nastavio je Vord, a zatim zastenjao.
„Molim te, nemoj da staješ.“ Poslušala ga je.
Vord se dva sata kasnije uspravio i protegao. Svaki deo njegovog tela bio je
zadovoljan.
Judžinija je ležala opružena na krevetu, kosa joj je padala preko golih grudi.
„Vreme je za ustajanje.“ Sagnuo se i poljubio je u obraz. Promumlala je nešto.
„Učimo danas da plivamo“, rekao je. „Nije valjda da si zaboravila?“ Na ovo je
otvorila oči i sela toliko naglo da su se sudarili glavama. „To nedu da radim.“
Vord se nasmešio kad je čuo njen promukli glas. Na svu sredu, zidovi kude bili
su debeli, pa je Judžinija mogla da se slobodno izražava. Drugim rečima – mogla je
da vrišti do mile volje.
„Lizi bez tebe nede udi u vodu. Ne mogu da verujem da nisam pomislio na
opasnost kad sam ih vodio na pecanje.“
Zastenjala je i okrenula se na bok. Gurnuo ju je blago, seo pored nje i sklonio
joj kosu s lica, pa je poljubio ne bi li je odobrovoljio.
„Odlazi“, rekla je Judžinija gurajudi ga. „Ne mogu da ležim u postelji čitav
dan. Moraš otidi pre nego što se moja sobarica pojavi.“
„Tvoja sobarica nede dodi ovamo dok joj moj sluga ne kaže da može dodi.“
„O!“ Posmatrao je kako Judžinija shvata značaj njegovih reči, odnosno, da je
čitavo domadinstvo svesno njihovog odnosa. „Ne želim da učim da plivam.“
Ako se ne snađe dobro sada, Judžinija bi mogla do kraja života da odbija da
priđe vodi. „Tvoj pokojni suprug ne bi želeo da se plašiš vode“, rekao je Vord što
je taktičnije mogao.
Judžinija je uzdahnula. „U poslednjih nekoliko nedelja shvatila sam da
Endruove ne mogu želje upravljati mojima.“

174
 „Nisam ga poznavao“, kazao je Vord grledi je, „ali podozrevam da ne bi želeo
da doveka žališ za njim.“
„Niko ne bi rekao da sam u žalosti, s obzirom na tvoje prisustvo u mojoj
postelji!“
Vord ju je gurnuo na jastuke i legao preko nje. „Ljubomoran sam na Endrua.
Da li bi za mnom žalila sedam godina?“ zarežao je i gricnuo joj uvo.
„Za tobom mesec ili dva“, promrmljala je smejudi se. „Šest najviše.“
Zašto pričaju o žalosti? Vord je osetio šok kao da ga je neko polio hladnom
vodom. Nije mogao da se oženi Judžinijom i nije pošteno bilo pretvarati se da je to
mogude.
Neporecivo je bilo da je umela sa decom – bez obzira na sinodni intermeco sa
psovkama – ali žena kojom de se oženiti mora da poništi odbojnost koju društvo
oseda prema okolnostima njegovog rođenja – njegova supruga mora biti
besprekorna.
„Pa“, kazao je žustro, ustajudi, „vreme je za čas plivanja.“
„Zaista ne…“
„Da, moraš.“ Obukao je ogrtač. Jebeš taktičnost. Vreme je da bude iskren.
„Endru je dao život da bi spasao tvoj.“ Judžinija se trgla.
„Ne smeš se udaviti nakon što je se on žrtvovao da tvoja glava ostane iznad
vode.“
„To nije pošteno.“
„Kakve to veze ima sa poštenjem? Voleo bih da Lizi može da spase samu
sebe, a ona nede udi u vodu bez tebe. Pomisao da mrtve ribe plivaju ispod
površine umalo nam nije uništila pecanje i pre nego što je počelo.“
Judžinija je ustala i zagrlila ga oko vrata, privijajudi predivne obline uz njega.
„Šta kažeš da to odložimo za sutra?“
Vord je pročistio grlo. „E sad, ovo nije pošteno.“
Nasmejala se. „Nisam znala da je tako zabavno biti nepristojan.“
„Obedavam da du ti pružiti više prilika za nepristojnost“, izgovorio je, misledi
to iskreno.
„I ne mislim samo na postelju. Dobro je bilo po Lizi što je izbacila iz sebe
gnev, ma koliko ekscentričan pristup bio.“
Vord je oklevao, nije znao kako da sroči odgovor. „U potpunosti odobravam
tvoje prepuštanje nepristojnosti, ali ne i sestrino.“
Judžinija ga je poljubila u bradu. „Osedam tvoje puno odobravanje.“ Snažnije
se privila uz njega i promeškoljila se.
„Ali, molim te, nemoj Lizi da učiš ponašanju koje si ti usvojila.“

175
 Skupila je obrve i povukla se od njega. „Misliš da bih je učila da – da radi
ovo?“
„Mislio sam na psovke“, razjasnio je. „Ako izgovori makar jednu od tih reči u
nekom otmenom salonu, to bi je moglo uništiti.“
„Sumnjam“, rekla je Judžinija. Bol u njenim očima smenila je pribrana
staloženost. „Iznenadio bi se koliko trezvene žene umeju da budu u razgovoru.“
Okrenula se, uzela ogrtač i obukla ga.
„Dame koje vladaju visokim društvom“, nije odustajao Vord, „prevrtljive su,
ako ne i okrutne. Lizi bi mogla da se oprosti od izgleda za dobar brak zahvaljujudi
jednoj jedinoj grešci.“
„Ako tvoja sestra ne nauči da izražava svoj bes, neprestano de pokušavati da
izrazi tuđi – i niko nede blagonaklono gledati na njenu sklonost drami.“
„Lizi mora početi da razmišlja kao dama“, kazao je Vord. Prokletstvo, vodio je
razgovor sa ljubavnicom – o mlađoj sestri.
To se prosto nije radilo.
„Lizi mora da nauči da rečima izrazi osedanja prema majci“, nastavila je
Judžinija.
„Može to da uradi i bez psovki“, istakao je. „Dame moraju da se ponašaju kao
dame, u svakom trenutku, Judžinija. To je…“
Stao je, svestan da de redi nešto što bi ona da mogla da doživi kao uvredu.
„Ledi Liset je mrtva“, rekla je Judžinija nakon što je sačekala da vidi hode li on
dovršiti rečenicu. „Lizi je pokušala da sakrije lice – i svoj gnev – iza onog vela, ali to
joj ne pomaže.“
„Ne krije ona lice iz tog razloga“, odvratio je Vord. Premda je istina bila da on
nije znao zašto njegova sestra nosi veo. „Važnije je da dame ne ispaljuju čitav niz
vulgarnosti.“ Stomak mu se stegao zbog linije koju je morao da povuče između
njih, ali nije imao izbora. „Deca su moja odgovornost. Moram kriti činjenicu da Lizi
poznaje tako vulgarne reči.“
Judžinija je sela na ivicu kreveta i pogledala ga. Pogled u njenim bistrim
očima je bio trezven, ali ne i uvređen. „Želiš li da odem, Vorde?“
„Ne!“ Reč je izletela iz njega tako snažno da nije mogla da ne oseti njenu
iskrenost. „Bože, ne, Judžinija. Ti si… zahvaljujudi tebi sve ovo mi je podnošljivije.
Molim te.“
„Želim da budem načisto sa onim šta ti želiš. Želiš da zaštitiš sestru od svega
što bi moglo da se protumači kao ponašanje nepoželjno kod jedne dame.“
„Da.“

176
 „I zato te brine što sam dozvolila Lizi da psuje. Imaš li isto mišljenje i o našoj
poseti kuhinji?“ Lice joj je bilo savršeno pribrano, ali se prstima poigravala
pojasem ogrtača.
„Judžinija…“ započeo je. „Uprskao sam. Nisam želeo da te naljutim niti da te
povredim.“
„Nisam ljuta“, kazala je. Niko nije mogao da izgleda tako spokojno i otmeno
kao Judžinija kad je to želela.
Baš kao što nijedna dama ne bi mogla biti tako divlje stvarna kao ona kad je
to želela.
Primetio je da nije rekla da nije povređena. Mora da je često povređuje
gruba bezobzirnost aristokratije – video je nepristojnost svoje bake i uvrede ledi
Hajasint.
„Lizin izlazak u društvo bide pravi izazov“, pokušao je iznova. „Moramo da
prevaziđemo žalosno ponašanje naše majke, i moje nezakonito poreklo. Ja joj
dodatno komplikujem izglede za dobar brak time što ne dozvoljavam vojvotkinji
da je podiže.“
Judžinija je odmahnula glavom. „Oboje znamo da vojvotkinja od Gilnera ne bi
bila dobar izbor.“
„Hodu da kažem da Lizi mora biti otmenija od – kraljice. Njeno vladanje mora
navesti žene kao što je ledi Hajasint da pomisle kako je vaspitana u skladu sa svim
društvenim pravilima. Mora u svakom pogledu izgledati kao prava dama.“
„Uveravam te da de moj ugled vlasnice Ureda gospođe Snou povoljno uticati
na Lizi. Upravo si me iz tog razloga oteo, sedaš li se?“
Judžinija je sedela obasjana sunčevom svedošdu, a zbog zamršene
raspuštene kose izgledala je divlje i raskalašno, ni izdaleka kao dama. Nije mogao
podneti pomisao da ju je oteo iz ma kog drugog razloga osim onog koji mu je sada
divlje kolao ekstremitetima: slepe, žestoke požude.
Zarežao je, bacio se na nju i privukao je sebi žestoko je ljubedi. Na trenutak
nije odgovorila, ali se zatim njeno telo istopilo uz njegovo i ona je obavila ruke oko
njegovog vrata.
Povukao se, pogledao njene oči pomudene požudom. „Ako ne želiš da ja
počnem da se razmedem svojim poznavanjem vulgarnosti – koje daleko
prevazilazi veštinu moje sestre – nedeš više nikad redi da si ovde iz bilo kog drugog
razloga osim onog očiglednog.“
„A to je?“

177
 Podigao ju je tako da je noge obavila oko njegovog struka. „Kada te
posmatram kako jedeš jedan od Marselovih deserta, gotovo da sam spreman da
svršim u pantalone.“
Dopadala mu se njena hladna logika i njeno vrtoglavo ushidenje… ali je
ponajviše voleo njen smeh. Pritisnuo se nabreklim lukom svoje kite uz njeno telo.
„Opraštaš mi?“ prošaputao je grubo. „Osedam krivicu zbog Lizi. Ne samo da sam
kopile… ved smo ti i ja sada ljubavnici. I pored toga što u kudi borave deca.“
Drhtaj joj je potresao telo kad se snažnije privio uz nju. „To je veoma
nepristojno“, rekla je klimajudi glavom.
„Ne mogu da se obuzdam.“ Glas mu je bio divlji od čiste požude. „Dođavola.“
Kad bi vojvotkinja ikad saznala da je flertovao sa Judžinijom – a kamoli da
razmišlja da se oženi njom – ona bi to znanje iskoristila da mu otme decu.
„Niko nede saznati“, dodala je Judžinija ljubedi ga u vrat.
Srce mu je zatreperilo od pogleda u njenim očima.
„Čuvademo tajnu“, obedala je. „Niko nede ništa naslutiti jer je, istini za volju,
gospođa Judžinija Snou iz Ureda gospođe Snou upravo najbolja guvernanta kakva
je tebi i potrebna. Zabavljače se pokušajima da pretpostave koliko si me platio.
Štaviše, otputovadu u kudu svog oca čim nova guvernanta stigne, čak i ako se to
desi pre nego što prođe četrnaest dana.“
Vordu kao da se gvozdeni prsten stegao oko grudi na pomisao na Judžinijin
odlazak. Nikad se nje nede zasititi.
Judžinija se oslobodila njegovog zagrljaja i pružila ruku da povuče uzicu i
dozove sobaricu.
„Ne“ izgovorio je grubo. Prekasno.
„Nemamo vremena za vođenje ljubavi.“ Stavila je ruke na kukove, a ogrtač
joj se rastvorio taman toliko da otkrije delid nežne kože, zaobljenu donju liniju
savršene dojke.
Poslednja senka nestala je sa Judžinijinog lica i na njemu se pojavio veseo
osmeh. Bacio se na nju, ali ga je ona odgurnula. „Najpre čas plivanja. Ako budeš
imao srede, uronidu prstom u vodu.“ Oči su joj poigravale.
Gvozdeni prsten oko njegovih grudi je olabavio. Izvukli su se.
Oprostila mu je.
Razumela je.

178
 Trideset prvo poglavlje

Judžiniji je bio potreban čitav sat da natera sebe da siđe do jezera. Na kraju je to
uradila samo zbog veoma oštre poruke koju joj je Vord poslao i para pantalona i
košulje što su uz nju stigli, a koje je pozajmio od jednog štalskog momka.
Klotilda je bila zapanjena pantalonama, naročito njihovim izgledom otpozadi.
Ali, s obzirom na to da je Judžiniji košulja sezala daleko preko zadnjice, mnogo više
ju je uznemiravala pomisao na ulazak u vodu.
Zatekla je Lizi kako sedi na velikoj steni i posmatra Otisa i Vorda kako se
pradakaju u vodi.
Devojčica je skočila i spustila se u kniks. „Dobro jutro, gospođo Snou! Plašila
sam se da nedete dodi.“
„Izvinjavam se“, rekla je Judžinija. „Dame nikada ne bi smele da kasne.“
„Ona strana je duboka“, kazala je Lizi pokazujudi tamnu vodu sebi sleva. „Ne
smemo tamo da idemo, nikada. Ali sa ove strane je plitko.“
Vord je krenuo prema njima. Nabori njegove lanene košulje privijali su se uz
svaki greben njegovih grudi. Čak i u kandžama straha, primetila je koliko
izvanredno živo i vitalno izgleda. Prelepi mokri muškarac.
„Vidite li da nosim pantalone, baš kao i vi?“, upitala je Lizi kad je Judžinija
prišla steni. „Otisove su, ali su mi taman. Ovo je jedna od njegovih košulja.“
„Jesam, primetila sam“, rekla je Judžinija i sela. Pantalone su joj se zategle
preko butina, zbog čega su izgledale još nepristojnije. Povukla je stopala u stranu i
košuljom pokrila noge.
Vord je stigao do njih. „Dobro jutro, gospođo Snou“, izgovorio je ozbiljno,
kao da svega sat ranije nije izašao iz njene spavade sobe. „Voda je iznenađujude
topla za mesec maj. Smem li da vas otpratim do ivice?“
„Više bih volela da ostanem da sedim ovde minut ili dva i posmatram vas“,
odvratila je Judžinija, snagom volje pokušavajudi da istera drhtanje iz glasa. Od
suštinskog je značaja bilo da svoj strah od vode ne prenese na Lizi. „Čini se da se
Otisu voda veoma dopada.“
Otis je naučio da pluta. Podsedao je na rečnu vidru koju je jednom prilikom
videla kako pliva ukrug na leđima.
„Na tebe je red, Lizi“, rekao je Vord. „Želela si da sačekaš gospođu Snou i ona
je stigla.“

179
 Lizini prsti su se pretvorili kandže kad je stegla Judžinijinu ruku. „Jesi li
siguran da u jezeru nema ničeg mrtvog.“
„Ni jednog jedinog bida“, odvratio je Vord pružajudi ruke. „Hajde, Lizi,
devojčice moja. Ništa ne ostavljaj za sutra.“
Odneo ju je ne zahtevajudi od Judžinije da im se pridruži, pa je ona ponovo
sela na topli kamen.
Talasidi su svetlucali na kasnom jutarnjem suncu pretvarajudi površinu vode u
tečno zlato. Jezero je bilo lepo, ali deo nje nije mogao da se ne seti kako joj se
onog jezivog dana voda sklopila preko glave. I činilo joj se da joj u ušima još
odjekuje vrisak koji joj se oteo kad je videla da Endru nije izronio.
Vord je nagovorio Lizi da zagazi u vodu. Judžinija se naslonila čelom na
kolena.
Šta ona radi ovde?
Ne na jezeru, ovde.
Bila je ponosna na sebe što se uputila u aferu. Suzan de biti zadovoljna; Vord
možda misli da se on dosetio da je otme, ali ona je u tom potezu prepoznala
makijavelistički potez svoje najbolje drugarice.
Bila joj je potrebna hrabrost za intimnost sa čovekom koji nije Endru. Plivanje
je bilo samo još jedan izazov, još jedan način da živi sa hrabrošdu.
Stena ispod nje bila je sivobele boje, ovde-onde prošarana lišajem. Nakon što
je sklopila oči, snažnije je osetila miris divljih ruža što su rasle sa druge strane
stene, pored duboke vode. Ispod njihovog slafkastog mirisa koji je podsedao na
jagode, osetila je nežni miris blata i pokošene trave.
Zapljuskivanje šljunka nije mnogo podsedalo na gromoglasni talas koji se
sklopio iznad njene glave i uzeo Endruov život. Jezero nije mirisalo na so, onako
kako okean miriše.
Bila je hrabra kao dete. Nikad nije mogla ni zamisliti da de postati kukavica
kad odraste.
Judžinija je okrenula glavu, i dalje naslonjena na kolena, i posmatrala leptira
kako slede pored nje na stenu boje sive grlice. Krila su mu bila krem boje i
izgledom su podsedala na iskrzano lišde divlje krasuljice.
Kada leptir poleti, rekla je sebi, otidi de do ivice vode i ugaziti, ne duboko. Do
kolena je sasvim dovoljno za prvi dan.
Niko ne pluta prvog dana u vodi. Pa, niko izuzev živahnih malih dečaka. Krila
leptira zatreperila su poput čipkaste zavese na vetru, a zatim je odleteo. Judžinija
je podigla glavu.

180
 Vordu je voda sezala do butina. U desnoj ruci je držao Lizinu ruku, a u levoj
Otisovu. Oboje dece plutalo je na leđima na površini vode kao da su sačinjeni od
paučine. Kosa mu je blistala na suncu, a voda se vrtložila oko njih u malim
talasima.
Pogledi su im se sreli, a njemu se na licu pojavio najširi, najradosniji osmeh
koji je do sada na njemu videla. Kosa mu je bila slepljena i ona je mogla da vidi
obrise njegove lobanje.
Bila je to veličanstvena lobanja. Baš tog jutra je prelazila rukama preko nje,
držala njegovo lice između dlanova i ljubila ga sa svom strašdu svoga bida. Istina ju
je pogodila poput udarca: zaljubila se.
Judžinija se nikada u životu nije onesvestila. Ni kada Endru nije izronio, ni kad
su pronašli njegovo telo, ni kada su spustili njegov kovčeg u zemlju.
Ne, vrtoglavicu, osedaj lakode u glavi i crne tačkice u uglovima vidnog polja
čuvala je za ovaj trenutak, trenutak kada joj se ljubavnik nasmešio iz jezera.
Povratila je svest kad je osetila hladnu vodu na licu. „Judžinija“, govorio je
Vord tiho i uporno. „Šta se desilo?“ ciknula je brišudi vodu s lica.
„Izgubila si svest“, odgovorio je, popuštajudi stisak na njenim ramenima. „U
jednom trenutku si nas posmatrala, a u slededem si se sručila mlitavo na zemlju.“
„Mislila sam da ste mrtvi“, rekla je Lizi. „Vrisnula sam.“
„Ja nisam vrisnuo“, kazao je Otis sav važan. „Znao sam da niste mrtvi, jer
niste izgledali mrtvo.“
Vord je pogledao u brata očigledno postavši u tom trenutku svestan da je
Otis ved imao prilike da vidi mrtvo telo.
„Mislim da je ovo dovoljno za prvi čas. Vratidemo se u kudu na šolju čaja.“
Podigao je Judžiniju na noge i pomogao joj da siđe sa stene.
„Džarvisu sam sigurno nedostajao“, rekao je Otis i potrčao prema kudi.
„Nije ni primetio da te nema“, odgovorila je Lizi, ali je potrčala za bratom.
Judžiniji su noge drhtale dok je pokušavala da shvati šta se desilo. Izgubila je
svest? Ne može biti. Ona nikada…
Ali znala je šta se desilo. Šok usled spoznaje da se zaljubila po drugi put u
životu naterao ju je da izgubi svest, baš kao u lošoj melodrami u kojoj junakinja
pada junaku u naručje.
Sad je njeno srce kucalo kao da se ništa nije desilo, a ipak joj se čitav svet
izoštrio pred očima.
Osedala je miris jezerske vode na Vordu, a ispod tog mirisa njegov miris. Miris
muškarca kog je volela. Koji je mirisao na blato i na muškarca i možda samo malo
na mrtvu ribu.

181
 Premda to nikada nede redi naglas, barem ne gde Lizi može da je čuje.
Istina joj se uvukla u kosti do trenutka kad su stigli do kude.
Zaljubila se.
Volela je kopile jednog erla, izumitelja. Volela je muškarca koji je usvojio svog
očaravajudeg brata i sestru, siročad sa sve pacovom ljubimcem.
Volela je muškarca koji je sam stekao bogatstvo, čoveka koji se odrekao
mesta na prestižnom univerzitetu zarad dvoje siročadi i koji je umeo da vodi
ljubav kao neki bog.
„Da li ti se još vrti u glavi?“ upitao je muškarac nalik na boga. Uzeo je kaput
od lakeja i prebacio ga preko njenih ramena ignorišudi jezersku vodu koja je
kapala po mermernom podu.
Vord je izgledao razdraženo, što je – prema njenom iskustvu – bilo ponašanje
kakvo su muškarci ispoljavali kad je bolestan neko koga vole.
Ova pomisao proletela joj je glavom bez upozorenja, ali je zazvučala istinito. I
Vord je bio zaljubljen u nju, premda de njemu možda biti potrebno više vremena
da shvati koliko srede imaju.
Oboje su živi.
Vord je obuhvatio njeno lice rukama. „Nisam znao da de te voda uplašiti do
te mere da deš se onesvestiti. Molim te, oprosti mi, Judžinija.“
Nije mogla da obuzdan osmeh koji joj se raširio srcem. „Naučidu da plivam,
Vorde. Odlučila sam.“
„Ali onesvestila si se, a da u vodu nisi ni zagazila!“
„Pokušadu opet sutra. To su samo nervi. Nisam prilazila vodi od nesrede.
Verovatno bi trebalo da se odmorim.“ Judžinija ga je pogledala kroz trepavice.
„Silno bih ti bila zahvalna kad bi me otpratio do moje sobe.“
Nestalo je dubokih bora oko njegovih usna. „Razumem.“
„I potrebna mi je kupka, jer me je neko pokvasio jezerskom vodom“, dodala
je. Predvorje je bilo prazno, jer je lakej otrčao da pronađe krpe za brisanje poda.
„Neko bi trebalo da mi opere leđa. Neko ko je možda ved sasvim mokar.“
Vord je pružio ruku. „Kao i uvek, ja sam tvoj sluga pokorni, gospođo Snou.“

182
 Trideset drugo poglavlje

Subota, 30. maj 1801.

Judžinija se narednog jutra probudila sa sukobljenim osedanjima: lenjom,

senzualnom sredom koja je proisticala iz činjenice da pored nje leži usnuo
muškarac i ledenom strepnjom zbog predstojedeg časa plivanja.
Tiho se izvukla iz postelje. Udi de u jezero, jer je odlučila da nikad više nede u
opasnost dovesti drugoga da bi njen život bio spašen. Od nesrede je izbegavala
vodu – ali to joj je nelagodno ličilo na način na koji je izbegavala društvo.
Nije ona kukavica.
Jutro je bilo prelepo. Dok je stajala na prozoru, čula je prigušeno kloparanje i
delid udaljene pesme; nove služavke u kuhinji počele su da obavljaju dužnosti.
Uredni travnjak iza kude spuštao se prema jezeru koje je izgledalo varljivo
dobrodudno u ovo rano jutro.
Ako se izvuče na bočna vrata, niko je nede videti. Kuhinja i kuhinjska bašta
nalazile su se sa druge strane kude. Mogla bi krišom da se spusti do vode, uđe do
kolena i vrati se u kudu a da to niko i ne primeti.
Jučerašnjih pantalona nigde nije bilo, ali može udi u vodu u nodnoj košulji jer
ionako nikoga nede biti s njom. Odlučila je, uzela ogrtač i tiho izašla iz sobe.
Kad je stigla do šljunkovite obale, svukla je papučice sa stopala, sagnula se i
zagledala u sidušne ribe što su plivale između trske u plidaku. Njen odraz u vodi
podrhtavao je pod talasidima, ali su njeni prsti u stvarnosti zaista drhtali.
Ovo je neverovatno! Imala je dvadeset devet godina. Osnovala je uspešan
ured. Nije ona kukavica.
Nije se plašila susreta sa mrtvim bidima, ribama ili nekim drugim, ispod mirne
površine jezera. Ne, ved od osedaja sklapanja vode iznad glave, užasnog osedanja
da se nalazi u tečnom kovčegu.
Dosta!
Smotala je ogrtač, stavila ga na papučice i krenula napred. Najpre je nožnim
prstima nagazila na suncem zagrejane kamenčide, a zatim i na one koji su se
nalazili tik ispod površine vode. Umalo nije zaboravila da diše dok je snagom volje
pokušavala da se obuzda da se ne okrene i ne vrati na suvo.
Hvala nebesima što je sama, jer joj se činilo da bi mogla povratiti.

183
 Vord, Lizi i Otis bili su u vodi kao kod kude.
Otis je naročito izjavio da želi biti u vodi svaki dan. Ako želi…
Progutala je knedlu.
Želi li da bude Otisu majka? I Lizi?
Čvornovata kolena, iskreno lice, sav u bradi i očima. Pacov ljubimac po imenu
Džarvis, koga joj gura u ruke, a što izgleda kao krznena, brkata verzija ovog
dečaka. Lizin žestoki duh i dramatična duša. Njen crni veo koji se sad vukao za
njom umesto da je krije od sveta.
Judžinija je znala odgovor. Želela je da bude majka ovoj deci.
Svim srcem.
Ohrabrena ovim osedanjem, zakoračila je još jednom tako da joj se voda
prelila preko nožnih prstiju pre nego što se ponovo zaledila. Voda je bila
neizdrživo ledena i blago je zaudarala na mrtvu ribu.
Stajala je kao ukopana, činilo joj se čitavu večnost, proklinjudi sebe što je
kukavica i što ne može zaci dublje u vodu.
Baš kad se spremala da prizna poraz, s leđa su je iznenada uhvatile, i uplašile
je, nečije snažne ruke.
Zacičala je. „Vorde!“
„Dobro jutro, anđele“, zarežao je glasa prigušenog njenom kosom. „Prestani
da me zadirkuješ“, rekla je Judžinija. „Prezirem taj nadimak.“ Mora da misli kako
je prava glupača što stoji prstiju umočenih u vodu. Vord ju je zaobišao i stao
ispred nje, voda mu se popela do čukljeva. Nosio je pantalone i ispasanu košulju,
ali je bio bos. „Šta ako nas neko vidi?“ upitala je.
Nagnuo se i poljubio je, vrelo i požudno kao da je nije budio dva puta u toku
nodi.
Judžinija je prestala da razmišlja o jezeru, misli su joj se povukle na ono
posebno mesto u kom su ona i Vord disali zajedno, a on je snažno stezao
mišidavim rukama.
„Prokletstvo“, zastenjao je nekoliko minuta kasnije. „Osedam se poremedeno
pored tebe, lud od požude.“
„Možemo da se vratimo u moju sobu“, rekla je. „Tamo je lepo i suvo.“
„Želim da te ljubim.“ Povukao se unazad, zalazedi dublje u vodu. Nije je
povukao prema sebi; prosto joj je stegao ruke, kao da joj obedava: bezbedna si.
Pogledala je u njihova stopala. Premda je bio udaljen samo za dužinu ruke,
zglobovi su mu bili potpuno potopljeni.
„Da li ti to pokušavaš da me podmitiš?“
„Dobideš poljupce šta god da bude“, uverio ju je Vord.

184
 Ali ispustio je zvuk zadovoljstva kad je zakoračila prema njemu.
Privio ju je uza se, prešao rukama preko njene zadnjice i još snažnije je
pritisnuo uza se. A zatim se ponovo za korak povukao i poneo je sa sobom. Stegla
je ruke na njegovim ramenima.
„U redu?“ promrmljao je.
Voda joj je dotakla listove, ali je bila toliko pregrejana da je pozdravila njeno
hladno milovanje.
„Jesi li siguran da niko ne može da nas vidi?“, izgovorila je prigušeno jer joj je
rukom milovao dojku.
„Sasvim sam siguran“, obedao je Vord promuklim glasom. „Leđima si
okrenula prema kudi. Sklopi oči.“ Njena nodna košulja nije za njegove usne
predstavljala nikakvu prepreku. Kolena su joj popustila, ali ju je on zadržao.
Nije primetila da ju je odveo dublje dok joj se hladna voda nije popela do
butina. Naglo je otvorila oči.
„Zavodiš me u vodi!“ rekla je udahnuvši glasno i odvojila se od njega, pa
ostala da stoji samostalno.
Zabacio je glavu i naglas se nasmejao. Na trenutak ju je pogodila čista lepota
njegovog lica i izvijenog vrata. Senka trepavica na njegovom obrazu, sunčeva
svetlost što je obasjavala zlato u njegovoj kosi.
Iznova ju je privukao u naručje i podigao je. Obujmila mu je bokove nogama
baš kao što je učinila kad je ležala pod njim u postelji. Nodna košulja nadula se oko
nje plutajudi na površini.
Opet se povukao za korak unazad približavajudi njenu zadnjicu opasno blizu
vodi. Judžinija ga je obgrlila oko vrata. „Ne misliš valjda da demo… da možemo…“
„Pa, mogli bismo“, rekao je Vord, a u glasu mu se čuo smeh. „Ali možda ne
baš prilikom tvog prvog pokušaja plivanja?“
„Mora da se šališ!“ povikala je Judžinija, ne primetivši korak koji ju je naterao
da uđe u vodu do struka. „Ovo je hladno!“ zacičala je privijajudi se uz njegove
grudi.
„Telo de ti se začas zagrejati“, odvratio je Vord nosom gurkajudi njeno uvo.
Judžinija je drhtavo udahnula. „Dobro, možeš da uđeš malo dublje.“
Vord se nasmešio. „Mislim da si isto rekla i prošle nodi.“
Uštinula ga je u odgovor i naredila mu: „Dalje, molim, pre nego što se
predomislim.“
Kad joj je voda stigla do ramena, Judžinija je otkrila dve činjenice. Prva je bila
da su njene grudi ispod vode izgledale primamljivo kao grudi sirene.

185
 A druga je da je hladna voda iznenađujude podnošljiva kad je žena
priljubljena uz toplo muško telo.
„Ne želim da mi voda pređe preko glave“, rekla mu je. I pored toga što se
pored njega osedala sigurno, stigla je do granice onoga što je mogla da podnese.
„Ovo je dovoljno daleko za danas“, uverio ju je. „Spusti noge, Judžinija.
Zavudi du ruku ispod tebe.“
Nekako je naterala sebe da ispravi noge u vodi. Verovala je Vordu svakim
delidem svog bida. Nede joj dozvoliti da potone.
„Sve menjaš“, prošaputala je gledajudi ga skupljenih očiju dok je plutala –
zaista plutala! – oslanjajudi se na njegovu ruku pod leđima.
„Pravim od tebe plivača.“ Opet ju je privio na grudi. „Dosta je bilo za danas.“
Judžinija nije mogla da prestane da se smeši. „Plutala sam!“ Otvorio je neka
vrata u njoj za koja ni sama nije znala da postoje.
„Tako je“, odvratio je Vord ljubedi je u nos. „Još malo, pa deš preplivavati
Kanal.“
„Da li to ljudi rade?“
„Ne koliko ja znam“, odgovorio je vedro. „Ali si ti žena koja ide tamo kuda
drugi ne idu, Judžinija.“
„Plutanje je dovoljno“, odgovorila je i naslonila obraz na njegove grudi.
Vord je ravnomerno gazio vodu i izbio na šljunak na obali. „Mislim da bi
trebalo da ovo pretvorimo u svakodnevni ritual.“ Glas mu je bio mračan od
požude.
Judžinija je, pratedi njegov pogled, pogledala nadole. Njena mokra nodna
košulja prianjala je uz svaku oblinu njenog tela. Bila je toliko tanka da se kroz
tkaninu video busen malja između njenih nogu.
Jutarnji ritual, rekao je Vord. Planirao je njihov zajednički život. Oboje su
osedali ovo novo nežno osedanje isklesano iz požude.
Osetila je udar srede koji ju je zagrejao sve do ledenih nožnih prstiju. „Ima
među nama nečeg više od požude“, odgovorila je. Nije mogla da viče kako ga voli i
kako zna da on voli nju, premda je to bila istina.
Dame to ne rade. Nije to pristojno, čak ni kad se dama upusti u nedozvoljenu
ljubavnu vezu.
Vord nije ništa odgovorio, pa su se vratili u kudu i krenuli uz stepenice pre
nego što je stigla da rasplete misli o tome šta dame mogu i ne mogu da rade.
Spustio ju je kad su se ponovo našli u njenoj sobi. Ali nešto je morala da
razjasni pre nego što pozvoni da joj pripreme kadu. „Vorde, svestan si da sam
dama, zar ne?“

186
 Vord je zurio u Judžiniju ne znajudi šta da kaže.
Šta ga to ona tačno pita? Slobodno mu je pričala o prostitutkama koje je kao
dete upoznala, o tetki koja upravlja Magdaleninom kudom, o teči koji je pripadnik
Rečne policije…
Sa druge strane, živela je u elegantnoj kudi u najotmenijem naselju – premda
je nju sama platila.
Šta čini jednu damu? On sam je nezakonit, ali nikad nije smatrao da ga to
određuje, kao što nije verovao da ga određuje činjenica da je sin aristokrata.
Ako je odbijao da dozvoli da njega određuju okolnosti njegovog rođenja, ne
bi ni on trebalo da smatra da Judžiniju definišu okolnosti njenog rođenja. A ne bi
trebalo da dozvoli ni da njegovu majku određuje njeno poreklo: jer i pored sve
njene plemenite krvi i privilegija, ledi Liset nikad nije bila dama.
Postojao je samo jedan mogudi odgovor. „Naravno da znam. Ono što vidim
pred sobom u ovom trenutku je“, rekao je, „jedna veoma promrzla, uzdrhtala
dama.“ Povukao je uže da pozove njenu sobaricu. „Kojoj de sada sobarica najpre
pripremiti vrelu kupku, i koja de zatim dobiti čašu šampanjca.“
Usne su joj se izvile u osmeh.
„Ne dešava se svakog dana da jedna dama prevaziđe svoj najgori strah.“
Ovlaš je usnama dotakao njene. „Ti si izuzetna žena, Judžinija.“
Vordu je bilo potrebno nekoliko minuta nakon što je otišao iz Judžinijine sobe
da shvati zašto se oseda kao da se zidovi sklapaju oko njega. Zatim se setio da je
neposredno pre nego što ga je pitala zna li da je ona dama, Judžinija izgovorila:
„Ima među nama nečeg više od požude.“ Stomak mu se nelagodno zgrčio. Ne sme
biti nas.
Bila je predivna, pravo otkride i čisto zadovoljstvo. Bila je dama, a opet i nije,
ako je suditi po preziru koji su prema njoj pokazivale žene kao što su njegova baka
i ledi Hajasint.
Morao je da napravi distancu među njima. Nije smeo dovesti u opasnost
Judžinijino srce – ved je izgubila jednog ljubavnika.
Zapravo, verovatno je sve to bila samo njegova bujna mašta. Sva je prilika
bila da ona nije marila za njega nimalo. Judžinija Snou bila je razborita žena.
Uživali su jedno u drugom sa razuzdanim poletom kakav je prirodno dolazio
ljudima koji su uskradeni od užitka u postelji.
Uvek de ih vezivati posebna nežnost.
Tako može, odlučio je svlačedi pantalone.

187
 Kad se oslobodio vlažnog platna, nabrekla kita udarila mu je o stomak. Telo
mu nije marilo za nameru da sa Judžinijom u bududnosti razmenjuje nostalgične
poglede.
Želelo ju je, želelo je da je poseduje, da je uzme.
Da je zadrži.
O, prokletstvo!

188
 Trideset treće poglavlje

Petak, 5. jun 1801.

Nedelju dana kasnije

Judžinija je jutro provela u kuhinji – ona i gospodin Marsel usavršavali su limun-

tortu – a zatim su ona i Vord popodne proveli učedi Lizi i Otisa finesama kroketa.
Nijedno dete nije imalo ni najblažu predstavu o sportskom ponašanju i oboje su
smatrali da je varanje sasvim razuman način da se dođe do pobede.
„Večeras nede lutati po kudi“, rekao je uveče Vord Judžiniji s očiglednim
zadovoljstvom. „Lizi je zaspala u biblioteci, pa sam je odneo u krevet.“
Judžinija je iznenada pred očima iskrsla slika Vorda sa usnulim detetom
prebačenim preko ramena. Ali je zamišljena devojčica imala bujne tamne kovrdže,
boje kakve su bile njene pre nego što su posvetlile i poprimile crvenu boju.
Zaboga! Žurno je popila gutljaj vina. Gamvoter je obilazio oko stola,
posluživao je obrok sa zdušnom, premda nemom, netrpeljivošdu.
„Užasavam se tvog badera“, primetila je kad je čovek otišao. „I iskreno, nije
uradio ništa da mi se umili.“
„Ni moja madeha ne voli Gamvotera“, priznao je Vord. „Ali je veoma
sposoban batler.“
„Mogu da ga tolerišem još jednu sedmicu“, rekla je Judžinija snagom volje
terajudi Vorda da je pozove da produži boravak duže od onih četrnaest dana koje
su dogovorili.
Na još jednu sedmicu.
Ili zauvek.
„Zahvalan sam ti“, odvratio je lako.
Judžinija se svim silama trudila da joj se ne omakne izjava ljubavi na koju on
možda nede uzvratiti istom merom. Osedala je kao da de joj koža pudi, kao da je
zrelo grožđe, sočno i slatko. Ljubav i požuda su bili izmešani u njenoj glavi.
Promeškoljila se u stolici. Vord je skupio oči, ali je Gamvoter ponovo otvorio
vrata i uneo još jedan pokriven poslužavnik. Čitavo vreme trajanja obroka, batler
je iznalazio načine da ulazi u prostoriju i izlazi iz nje, iznosio sitničave komentare
na račun o poreklu vina, nestašici boranije i astronomskoj ceni ananasa.

189
 Činilo se da ovo Vorda ne iritira. I nije se činilo da želi da bude nasamo s
njom. Vodio je usputan razgovor sa Gamvoterom. Judžinija je u međuvremenu
vežbala svoje damsko ponašanje. Dame se nisu vrpoljile u stolici.
Ali Judžinija je toliko bila željna Vorda da nije mogla jasno razmišljati.
Niti formulisati rečenice.
Osedala se kao da je muči, insistirao je na svakom obroku, toliko pažljivo
ljuštio pomorandžu da je kora veoma polako u spirali padala na sto. Posmatrala je
njegove ruke, razmišljala kako je dodiruje tim prstima.
Dah joj je bio vreo u grudima, dok je Vord uopšteno sa Gamvoterom
raspravljao o desertnim vinima.
„Šta vi mislite, gospođo Snou?“
Bio joj je potreban trenutak da shvati da joj se Vord obratio. Toliko se navikla
da mu sa usana čuje Judžinija, premda je pazio da joj se pred decom i poslugom
nikada ne obrada krštenim imenom. Premotala je njegove reči u glavi i uspela da
sroči odgovor.
„Nagoveštaj arome oraha je divan.“
Reč divan izgovorila je za oktavu niže od ostatka rečenice.
Vord se zaledio.
„Gospodin Marsel je napravio vodni desert sa engleskim kremom od kajsija
prema vašem receptu, gospođo Snou“, rekao je Gamvoter podižudi obrve kao da
je video pacova.
Ne Džarvisa, ved štetočinu.
„Želite li da ga sada donesem?“
„Da, molim te“, kazao je Vord pogledavši ga – i sklanjajudi pogled od
Judžinije.
„Izgledaš umorno, Gamvotere“, rekla je Judžinija uzimajudi stvar u svoje
ruke. „Gospodine Rive, složidete da bi vaš batler trebalo da se povuče na počinak
nakon što donese poslednje jelo? Jedan od lakeja može da raskrči sto kasnije.“
Gamvoter je pročistio grlo, što je zazvučalo kao kreket žabe kreketuše na
samrti, pa ga je Judžinija nemo, osmehom kojim mu je pokazala sve zube,
upozorila da ne progovara. Otišao je zatvarajudi vrata za sobom, pomalo suviše
oštro.
„Ne bih voleo da mi ti budeš neprijatelj“, izgovorio je Vord sa uvažavanjem.
„Siroti stari Gamvoter povukao se silno razjaren.“
Nekoliko minuta kasnije nadureno se pojavio na vratima sa kristalnim
činijama u rukama, koje je silovito spustio na sto između njih.

190
 „Vaš krem desert, gospođo Snou“, rekao je ni najmanje se ne trudedi da
sakrije ljutnju.
„Zašto tolerišeš da se prema tebi ophodi sa takvim nepoštovanjem?“ upitala
je Judžinija kad je čovek izašao.
Vord je slegnuo ramenima. „Nezakonito dete u plemenitom domadinstvu
brzo nauči da se ne sekira zbog načina na koji posluga nemo izražava mišljenje.“
„Tolerišeš Gamvoterovu neposlušnost zato što su sluge bile neljubazne
prema tebi kad si bio dete?“, pitala je Judžinija u neverici. „Tvoj otac trebalo je da
otpusti svakoga ko se tako ponašao!“
„Kad sam porastao dovoljno da razumem šta se dešava, bio sam i dovoljno
zreo da razumem da takve budalaštine nisu važne. U nekoliko navrata u Itonu sam
uleteo u sukob, ali, kad su drugi dečaci videli da mene bukvalno nije briga za to šta
oni misle o mom poreklu, mahom su me ostavljali na miru.“
Vord se zavalio u stolicu onako kako nijedan gospodin ne bi trebalo. Kosa mu
nije bila ukovrdžana, ni napuderisana, čak ni skrivena ispod staromodne perike.
Bila je gusta, talasasta i tako meka da je Judžinija skupila prste u dlan na samo
sedanje na osedaj njegove kose pod njima.
„Judžinija“, izgovorio je tihim glasom. „Ne bi trebalo da me tako gledaš. Ne
ovde.“
„Ali izgledaš predivno“, odvratila je sasvim razborito. Nagnuo se prema njoj,
a ona je gladno očima prešla preko njegovih širokih ramena, snažnog vrata i
kravate koja mu je uokvirivala vilicu.
Požuda je bila poput podivljale životinje u njoj, od nje joj je zastajao dah i
vrelina joj je udarila u usne. Skupila je noge zbog siline osedanja koje ju je obuzelo.
„Molim te, dozvoli da ti poslužim desert“, rekao je Vord.
Ustao je, a njoj su se usta osušila. Njegove svilene pantalone nisu ništa
skrivale, a bilo je tu mnogo toga da se skriva. Vord je zario kašiku u slojeve krema,
patišpanja i kajsija i pripremio tanjir za svakog od njih.
Dame nikad ne ližu kašiku. I ne sklapaju oči i ne zanose se kao da de izgubiti
svest.
Judžinija je učinila sve to.
„Ovo je tako dobro“, zastenjala je i otvorila oči, pa otkrila da Vord zuri u nju.
Oči su mu bile tamne, a ruke stegnute u pesnice na ivici stola.
„Hriste“, izustio je promuklo. „Uzmi još jedan zalogaj, Judžinija.“
Prinela je kašiku usnama i ponovo sklopila oči. Obuzelo ju je ushidenje kad je
osetila svilenkasti hladni krem sa aromom armanjaka i sasvim malo anisa, što je
bila njena zamisao.

191
 Čula je kako Vordova stolica leti unazad, i čula je korake. Ali nije otvorila oči,
čak ni kad je osetila hladno srebro na usnama koje ju je podsticalo da uzme još
jedan zalogaj.
„Dobra devojka“, izgovorio je Vord grubim glasom.
Rukama joj je prešao preko ramena, spustio prste niz njene ruke. Progutala je
zalogaj i drhtavo uzdahnula.
„Čovek bi mogao da te položi na ovaj sto i prekrije te vodnim krem desertom,
čak i one tvoje bledoružičaste delove – ili baš njih – i poliže sa tebe sav ovaj divni
krem“, promrmljao je Vord.
Judžinija je jedva disala.
„To nije ono što želiš, zar ne?“, upitao je.
„Nije“, promrmljala je. „Pa, možda.“
„Znam šta želiš“, kazao je. „Znam šta ti je potrebno.“
Oteo joj se jecaj, ali i dalje nije ništa govorila jer ju je Vord podizao na noge i
podizao joj haljinu, baš tu u trpezariji. Ako nastavi da žmuri, moglo bi biti kao da
se ovo dešava nekom drugom.
Neka druga dama drhtala je bespomodna u snažnim muškim rukama koje su
palile vatru u njenim nogama – ne, vatra je ved bila tamo.
Vord ju je okrenuo. „Sagni se, Judžinija.“ Bila je to zapovest, ali bi ona
poslušala i nagoveštaj, mig, bilo šta. Sagnula se preko stola drhtedi.
Prešao je rukama uz njene noge, preko njenog dupeta.
„Želiš li me?“ Toplo, krupno telo ju je pokrilo otpozadi. Jedan deo je bio vreo i
svilenkast, i pulsirao je na njenoj zadnjici.
„Želim“, dahtala je.
U trpezariji nije bilo francuske kapice, naravno, pa ničega nije bilo između
njih. Svaki centimetar pulsirao je dok se probijao u nju. Kriknuli su uglas, udarni
talas pružio se sve do vrhova njenih prstiju na rukama i nogama.
Šakama je gužvala stolnjak i nejasno je čula kako je čaša pala. Vord se
povukao i iznova se zario u nju.
„Nikad nisam osetio ništa nalik tebi.“ Mislila je da reči cedi kroza zube, jer je
reč tebi progutalo stenjanje kad se ponovo zario u nju.
„Još“, izrekla je divlje. Bila je besramna u svojoj gladi. Godinama nije obradala
mnogo pažnje na svoje telo, osim što je nejasno bila svesna da li je gladna ili
umorna. Sad su se njeni prioriteti izmenili.
Ruke je spustio na njene kukove i toliko je snažno stegao da je pomislila kako
de joj ostati modrice. „Želiš li da te uzmem, Judžinija?“

192
 Nije mogla da mu odgovori, reči su odbijale da se oblikuju na njenim usnama,
ali je on razumeo i počeo da se zariva u nju sve snažnije. Kao dete je posetila
zvonik Katedrale Svetog Pavla kad su zvona zvonila. Njihova duboka zvonjava
prostrujila je čitavim njenim telom sasvim je zaglušivši.
Sad je vrelina odjekivala i strujala svakim delom njenog tela buktedi sve do
vrhova njenih prstiju.
Nakon što je prestala da se grči, otkrila je da leži mlitavo na stolu, a da je
Vordovo telo zaštitnički savijeno preko njenog, i da se oboje bore za vazduh.
Drhtaji tog silnog zadovoljstva, taj silni glas, još su pulsirali u njenim nogama.
„Nikad nisam osetio ništa slično ovome“, izustio je Vord promuklim glasom.
Judžinija nikad nije iskusila ništa tako sirovo, životinjsko, tako primitivno.
Pretvorilo ju je u drugu ženu.
Ženu koja ustaje i pušta da joj suknje padnu, bez reči uzima ljubavnika za
ruku i vuče ga prema vratima.
Vodi ga na sprat.

193
 Trideset četvrto poglavlje

Subota, 13. jun 1801.

Njih četvoro su išli na plivanje svakog jutra. Judžinija je naučila na pluta na leđima
bez ičije pomodi – premda i dalje nije uranjala lice pod vodu. Igrali su dovoljno
često kroket da Otis i Lizi shvate da de varanje protivničke igrače naterati na
povlačenje sa terena.
Nodu, svake nodi, Vord je vodio ljubav sa Judžinijom sa veštinom, strašdu i
izdržljivošdu nekog primitivnog, poročnog boga, ne onog koji se obožavao u
parohijskoj crkvi. I nikako ne onog u koga je verovao vikar Hauson.
Nakon što je Hauson poslat u inostranstvo, vikarev dom je bio prazan nedelju
dana pre nego što se u njega uselio mladid plave kose i kao različak plavih očiju, i
nakon toga je kasapinov zlatni lanac sasvim zaboravljen i sve o čemu je selo
pričalo bile su mladideve oči.
Pismo od Suzan je stiglo. Nova guvernanta trebalo bi da stigne sledede srede.
Rubi, koja je bila opčinjena Lizi i Otisom, uz Judžinijin blagoslov, odlučila je da
ostane kao dadilja.
„Nisu kao druga deca“, rekla je Judžiniji.
„Znam“, odvratila je Judžinija. „Znam.“
Četrnaest dana ostalo je iza nje poput grozničavog sna.
Jedne večeri Gamvoter je postavio trpezarijski sto kao za kraljevski banket, a
Judžinija je provela decu kroz čitav obrok. Izmišljala je problematične situacije i
propitivala ih o pristojnom ponašanju u svakoj.
„Ako vaša domadica prospe vodu po stolu, kako dete se poneti? Šta ako se
osoba sa vaše desne strane opije i zapeva?“
Samo zato što je Vord bio nemi svedok, shvatila je koliko društvenih pravila
nalaže da gosti za večerom ignorišu istinu ili okrenu glavu na drugu stranu ako
muškarac mokri stojedi uza zid, ukoliko neko počne da riga za stolom, ili ako
naprašiti gost počne da kori svoju ženu.
Vord i njegovi advokati razmenjivali su pisma dok su se pripremali za žestoku
borbu za starateljstvo nad Otisom. Povremeno ih je spominjao, ali joj pisma nikad
nije pokazao. Naravno, nije imao razloga da joj dozvoli da ih čita.

194
 Judžinija nije bila sigurna zašto, ili kako, ali je vrlo brzo počelo da se topi
njeno blaženo uverenje da je Vord zaljubljen u nju.
Ona je bila zaljubljena. Vord? Činilo se da to više nije slučaj.
Jedne večeri je za stolom onako uzgred spomenuo njen povratak u London,
kao da mu to ništa ne znači. Prethodnog dana čula je Vorda kako govori Otisu da
de ga on i Lizi ispratiti na Iton na jesen.
Nije nju spominjao. Nije je čak ni pogledao. Nije bilo nemog obedanja da de
do jeseni njihova afera biti ozvaničena.
Svaki put kada bi osetila gorudi bol u srcu, Judžinija bi potražila utočište u
kuhinji. Ona i gospodin Marsel usavršili su njenu tortu uz čaj. Ne samo da je to bilo
bezmerno zadovoljavajude ved je, što je još važnije, otkrila šta de biti njen slededi
izazov: nameravala je da otvori čajdžinicu.
Bide to čajdžinica u koju de deca biti dobrodošla, jedina takve vrste. Slatkiši
de se nuditi u malim porcijama. Dete Otisovog apetita moglo bi pojesti pet ili šest
porcija. Ili dvanaest.
Nakon što je Vord opisao koliko je uvek bio gladan na Itonu, odlučila je da
ponudi posebne korpe koje mogu da se šalju u internate. U njima bi se nalazili
slatkiši i pecivo, razume se, ali i hranljive pite s mesom.
Sate je provodila u kuhinji i, uz pomod gospodina Marsela, isprobavala recept
za receptom. I Lizi je često popodne provodila tu, kradudi suvo grožđe i slažudi
poslastice. Uveče je Judžinija zapisivala beleške i zamišljala nove kombinacije
ukusa.
„Možda bi trebalo da se sutra uzdržiš od odlaska u kuhinju“, rekao joj je Vord
jedne večeri, nakon što je Gamvoter doneo poslužavnik sa pet različitih slatkiša.
„Znam“, odvratila je Judžinija žalosno. „Ali jedan kolač vodi drugom… Meni
nešto padne na pamet, ili se gospodin Marsel nečega doseti, pa prilagodimo
količinu maslaca ili nekog drugog sastojka, i pre nego što shvatimo šta se dešava,
imamo četiri verzije kolača pred sobom.“
„Šta li je, zaboga, tu prijatno?“, upitao je Vord. „Zvuči mi zamorno i
zagušljivo.“
„Pečenje kolača je poput matematike“, objasnila je Judžinija. „Volim
numeričke probleme, a pečenje zahteva preciznost. Obedavam ti da se ništa nede
baciti; mogli bismo sutra po podne da organizujemo piknik, na primer, a Otis de
pojesti sve do poslednje mrvice.“
Hranu za piknik raširili su na platnenom stolnjaku pod vrbom blizu vode.
Nakon što su ručali, legli su na travu i čitali knjige, dok Lizi nije zaspala stavivši pod
glavu veo umesto jastuka. Otis je gradio udžericu za Džarvisa.

195
 Judžinija je pospano posmatrala oblake ispod senke koju je bacao njen
šeširid, kad ju je jedna dugačka vlat trave zagolicala po nosu.
„Dobar dan, gospođo Snou“, prošaputao je Vord. Savesno su se jedno
drugom obradali zvanično u prisustvu dece, čak i kad su plivali.
„Gospodine Rive“, promrmljala je.
„Divlje ste lepi.“ Vlat trave šetala joj je preko donje usne.
„Hvala“, odvratila je iznenada se postidevši. Retko su provodili vreme
zajedno tokom dana: Vord je obično bio u biblioteci i radio na svojoj parnoj
mašini, a ona je podučavala Lizi i Otisa, ili je cunjala po kuhinji.
„Voleo bih da smo mogli da provedemo više vremena zajedno“, rekao je
Vord nežno.
Judžinija se nije usudila da odgovori; plašila se da nede modi da sakrije svoju
bolnu ljubav.
„Primio sam juče pismo od vojvotkinje udove.“ Strepnja joj je stegla stomak.
„Obaveštava me da namerava da mi dođe u posetu“ nastavio je Vord očiju
tamnih od kajanja. „Podozrevam da dolazi po municiju koju namerava da upotrebi
da osnaži svoj slučaj.“
Judžinija je instinktivno pogledala da se uveri da ih nijedno od dece ne sluša.
„Kada je očekuješ?“
„U utorak.“
„Za tri dana“, dodala je Judžinija zapanjena spokojem u svom glasu.
„Deci deš nedostajati“, rekao je. „Meni deš nedostajati. Dođavola, ja…“
Udutao je, a njoj je srce tuklo u ušima jer je bila uverena da de redi nešto, da
de je zamoliti da ostane, obedati da de joj se udvarati za jednu godinu, za nekoliko
godina, ako tako mora biti. Dok je nodu ležala budna pored njega, na pamet joj je
palo hiljadu mogudnosti.
„Sutra je vašar u selu“, kazao je naglo.
To nije bila izjava ljubavi.
„Mogli bismo da odvedemo decu.“
„Svakako“, rekla je Judžinija. Njeno srce kucanjem je udaralo ritam tužbalice,
jer on nede ništa redi. Nede je zamoliti da ostane, nede čak ni obedati da de joj se
udvarati nakon što dobije zakonsko starateljstvo nad decom.
Nameravao je da se oprosti s njom.
Godine samokontrole naterale su je da savršeno pribrano kaže: „Volim
seoske vašare.“
Nešto je zatreperilo u njegovim očima, a ona je postala svesna nepodnošljive
istine: spomenuo je vašar zato što je očekivao da ona odmah posle vašara ode.

196
 Baš kad je tišina postala nepodnošljiva, travnjakom je odjeknuo krik: „Kako se
usuđuješl“
Nestalo je Vordovog lica pred njenim očima kad je sela. Lizi je vijala Otisa sa
knjigom u ruci.
„Šta se dešava?“ upitao je Vord.
„Dozvolio je Džarvisu da gricka moju knjigu!“
„Nisam“, pobunio se Otis.
Lizi je zastala, spustila ruke na kukove i sasvim uznemirujude zaličila na udovu
vojvotkinju od Gilnera. Porodična sličnost bila je neporeciva. „Sumnjam da je neki
drugi pacov došao i počeo da je grize.“
„Hajde da jedemo kolače“, rekao je Vord. „Ponovo demo ukoričiti tvoju
knjigu, Lizi, možda demo tražiti posebne korice na kojima de biti ispisano tvoje
ime.“
Judžinija je obrisala neželjenu suzu i počela da vadi iz korpe razne slatkiše
koje im je Marsel spakovao. Otis se bacio na zemlju i zgrabio komad kolača sa
začinima, ali je Lizi samo uzdahnula.
„Ne marim više za slatkiše“, objavila je čemernim glasom.
„Zašto?“ upitao je Vord prihvatajudi tanjir sa parčetom čokoladne torte,
čajne torte od pomorandže (koja nije bila sasvim uspela) i slatkom rolnicom.
„Posmatrala sam kako se pravi taj kolač sa začinima. Trajalo je to satima“,
odvratila je Lizi. „A sad de se pojesti.“
„Nije moglo da traje duže od pripreme patišpanja“, rekao je Otis. „Mislio sam
da de gospodinu Marselu otpasti ruke dok je mutio jaja.“
Kao i Lizi, ni Vord nije želeo kolač. Zapravo, bide sredan ako nikad više u
životu ne okusi nijedan desert, premda nikada tako nešto ne bi rekao Judžiniji.
Uskoro ona nede biti ovde da joj to kaže.
Ova pomisao je izazvala nalet osedanja toliko silovit da umalo nije skočio.
Želeo je da odvede Judžiniju u svoju sobu i vodi ljubav sa njom toliko puta da
nikad ne…
Ne. Osedao je da bi ona mogla, kada bi joj dao i najmanju nadu, da ga čeka,
bez obzira na godine koje moraju da prođu dok Otis ne postane punoletan. To je
bilo nemogude i nepošteno.
Zaslužila je da i sama ima decu, a ne da bude ljubavnica muškarca koji ne
može da se oženi dok njegovi brat i sestra ne odrastu.
„Mislio sam da guvernante gospođe Snou uče decu da peku patišpanj, a ne
kolač sa začinima“, rekao je obuzdavajudi svoja haotična osedanja.

197
 „Ne samo patišpanj“, kazala je Lizi sva važna. Počela je da broji na prste.
„Umem da napravim patišpanj, kolač sa pomorandžama, žele rolnice, slatke
rolnice i limun-tortu.“
Vord se namršteno okrenuo prema Judžiniji. „Koliko sam razumeo, od dece
se očekuje da umeju da naprave samo jednu vrstu kolača.“
„Ja umem da pravim samo jednu“, rekao je Otis punih usta.
Judžinija ga je pogledala, a on je progutao zalogaj i postiđeno izgovorio:
„Izvinite.“
„Ja sam u kuhinji bila gotovo svaki dan“, kazala je Lizi. „Zamolila sam gospođu
Snou da svoju čajdžinicu nazove Čajdžinica kod Lizi“, ali ona kaže da ne može.
Kada odrastem, otvoridu prodavnicu i nazvati je Lizino carstvo.“
„Kakvu čajdžinicu?“ upitao je Vord.
„Bavim se idejom da otvorim čajdžinicu“, odgovorila je Judžinija. „Zar vam
nisam to spomenula, gospodine Rive?“
Ne, ništa ona njemu nije rekla, dođavola. Zar je nameravala lično da
poslužuje ljudima čaj? Da vodi ledi Hajasint do njenog stola?
Trudio se da mu glas bude bezizražajan. „Gospođo Snou, pitam se da li biste
želeli da prošetate sa mnom do jezera?“
„Džarvis bi trebalo da ide kudi u svoju kutiju da drema“, rekao je Otis. Pojeo
je tri parčeta kolača i izgledao je pospano.
„Pretpostavljam da ga je iscrpio prejedanje istorijom punskih ratova“, dodala
je Lizi otrovno.
„Deco, vratite se u dečju sobu“, kazala je Judžinija ustajudi. „Da li biste,
molim vas, obavestili gospodina Gamvotera da je piknik završen?“
Koristila je trik kojim su se služile guvernante, postavljala je pitanje koje je
zapravo bilo indirektno naređenje, i Otis je smesta krenuo da je posluša.“
„Otise“, pozvala ga je Judžinija.
Zastao je. „O!“ Vratio se i sasvim solidno se naklonio. „Hvala vam na veoma
prijatnom pikniku, gospođo Snou.“
Klimnula je glavom. „Bilo mi je zadovoljstvo, lorde Darsi.“
Lizi se spustila u veličanstven kniks. „Kakva je slatka žalost rastati se od vas
nakon ovog čarobnog predaha.“
„Preterano“, rekla je Judžinija, ali se smešila i pomilovala je Lizi po kosi pre
nego što je dete otrčalo dalje.
Dok ju je Vord posmatrao, kleknula je i počela da sakuplja ostatke ručka i
vrada ih u korpu. Nijedna dama ne bi pristala da obavi tako jedan običan posao.

198
 „Molim te da se uzdržiš“, kazao je Vord oštrije nego što je nameravao. „To je
zadatak posluge i obavlja je lakej, a ne ti.“
Ponovo je ustala i susrela njegov pogled. „Smem li pretpostaviti da si ljut zato
što veruješ da je Lizi provodila više vremena u kuhinji?“
„Rekla si mi da deca o kojoj se staraju guvernate gospođe Snou nikada više
ne uzimaju kuhinjski pribor u ruke. A izgleda da si Lizi usadila u glavu ambiciju da
pokrene svoje carstvo, kao da je dete nekog pekara koje bi trebalo život da
provede u kuhinji.“
Nije podigao glas, ali se nije ni trudio da prikrije ozlojeđenost. „Objasnio sam
ti koliko je važno, naročito za Lizi, da bude odgojena kao dama. Verovao sam ti, a
ti si je učila trgovini.“
Među njima je na trenutak vladala mučna tišina. „Izvinjavam se“, rekla je
Judžinija naposletku. „Nije mi namera bila da podrivam tvoje napore. Uveravam te
da Lizi jeste i da de biti dama.“
„Ne ako bude govorila prokletstvo u balskoj dvorani i ukoliko to proprati
objavljivanjem plana da otvori radnju. Dođavola, Judžinija, mislim da je divno što
si osnovala ured. Uveren sam da de tvoja čajdžinica biti čuvenija od Ganterove, i
da de biti najotmenije mesto u Londonu. Ali Lizi nede voditi život kakav ti vodiš, zar
ne razumeš?“
Judžinija je razumela.
Vord nikada pre nije jasno rekao šta misli o njenom zanimanju – ali to je bilo i
očekivano, zar ne? Bila mu je potrebna. Dve guvernate su ga izneverile; bio mu je
potreban neko da podučava Lizi i Otisa.
Ne, to nije bilo ispravno. Taj ogorčeni komentar nije oslikavao istinu.
Vord ju je poštovao. Ona prosto nije razumela u kolikoj meri je verovao da je
činjenica da je vlasnica ureda važnija od njenog plemenitog porekla. U suštini se
slagao sa vojvotkinjom od Gilnera da Judžinija nije više dama.
„Šta ako Lizi kaže svojoj baki da namerava da stupi u trgovinu?“, upitao je
Vord kao da joj je pročitao misli. „Dom lordova nede blagonaklono gledati na
činjenicu da sam dozvolio svojoj milosnici da drži moju sestru u kuhinji i obučava
je da postane patissierl“
Judžinija je osetila oštar bol u predelu srca. „Ja nisam tvoja milosnica“, uspela
je da izusti.
„Ljubavnica, ako ti je milije“, odvratio je Vord.
Izgleda da za njega razlika između ovih reči nije imala nikakav značaj. Ali za
Judžiniju je postojala veoma jasna razlika. Ljubavnici su bili na ravnoj nozi i novac

199
nije igrao nikakvu ulogu u tom odnosu. Milosnica je, sa druge strane, bila
izdržavana žena.
Nikada ona nede biti izdržavana žena nijednom muškarcu.
„Možemo Lizi redi da mora da bude taktična u tom pogledu“, rekla je
pokušavajudi da govori smireno. „I još bih dodala da tvoja sestra, čini se, veruje da
je to što je boravila u prostoriji dok se nešto peklo isto što i naučiti kako se taj
kolač peče. Uveravam te da nije bila kuvarski šegrt.“
„Ta razlika je beznačajna“, zarežao je Vord. Zagladio je kosu.
Bože, kakva je samo budala bila. Mislila je da de time što de dati Vordu svoje
telo dokazati da ne pripada nijednom muškarcu, ali je on, očigledno, na to gledao
drugačije.
Ispravila se i susrela njegov pogled. Niko je nede postideti ako ona to ne
dozvoli. Naučila je tu surovu lekciju kad su neke stare udovice – kao što je
vojvotkinja od Gilnera – počele da je ismevaju zato što je otvorila ured.
„Ništa ne unižava položaj jedne dame kao strepnja za taj položaj. Imaj to na
umu kad budeš podučavao Lizi onome što sme ili ne sme da kaže pred
vojvotkinjom.“
Vilica mu se stegla.
„Dama može da ispeče kolač, prosto zato što joj se hode, što je jedan od
razloga zašto tu veštinu moje guvernante neguju kod dece. Dama može da
spakuje stvari u korpu za piknik ako zna da je batler lenština i da nede dodi pre
nego što mravi prekriju tanjire. Prava dama može da radi bukvalno sve što želi a
da to ni najmanje ne utiče na njen položaj – osim, možda, da se upusti u aferu sa
prokletim idiotom!“
Nastupio je još jedan trenutak tišine naglašen samo povremenim
cvrkutanjem vrabaca.
„Razumem šta želiš da kažeš“, rekao je Vord. „U suštini si u pravu, ali pravila
su stroža za one na marginama, Judžinija, kao što i sama znaš.“
Skupila je oči. „Čini se da ti smatraš da me je činjenica da sam vlasnica Ureda
gospođe Snou dovela na margine društva.“
„Ne“, odvratio je neumoljivo. „Kažem da de ljudi okom sokolovim pratiti Lizi,
ako se pročuje da je gospođica Lizi Darsi provela detinjstvo u putujudoj pozorišnoj
trupi sa ledi Liset, ne bi li pronašli dokaz da ona ne zaslužuje mesto u visokom
društvu.“
Judžinija se borila sa svojom naravi. Vord je bio duboko zaštitnički nastrojen i
borio se za one koje je voleo. Ali njegovo viđenje svega je bilo pogrešno –
zahvaljujudi činjenici da su njega prezirale sluge i dečaci na Itonu.

200
 Njemu njihov prezir nije ništa značio, jer on nikada nije za njih mario.
Upravo je to bilo rešenje Lizinog problema. Ako se Lizi, kad izađe u društvo,
bude vladala savršeno samouvereno i postojano, ona de postavljati pravila, nede
ih slediti. Ali, ukoliko bude isijavala nesigurnost i strah, lešinari de odmah početi
da kruže oko nje i čekade da pogreši.
Ona, Judžinija, prosto de morati da se pobrine za sam taj trenutak izlaska u
društvo. Čak i ako njena veza sa Vordom bude uveliko završena u to vreme.
Zakoračio je prema njoj. Uzeo ju je za ruku, poljubio njen dlan. „Ne želim da
odeš.“
Povukla je ruku. „Da, želiš, jer si u pravu: ako vojvotkinja otkrije da smo
intimni, mogla bi to da upotrebi da te prikaže kao nepodobnog za starateljstvo.“
„Gamvoter je odan do srži. On nikada nikome ne bi ništa rekao, a on upravlja
domadinstvom.“
Nadala se da je to istina. „Otidi du sutra ujutro“, kazala je Judžinija.
Vidno se trgao. „Ne želim da nam ova nod bude poslednja.“
„Juče si primio pismo od vojvotkinje, što znači da si toga uveliko ved
svestan“, istakla je Judžinija visoko podignute glave. „Mislim da du se osedati
prijatnije ako odem što je pre mogude.“
Stegao je vilicu. „Upravo smo se dogovorili da vodimo decu na vašar.“
Judžinija se ugrizla za usnu, snagom volje pokušavajudi da potisne suze. Deo
nje je želeo da pobegne, ali drugi, vedi deo, nije mogao da podnese pomisao da
ode. Ne samo da napusti Vorda ved i Lizi i Otisa. „U tom slučaju otidi du prekosutra
ujutro“, izrekla je uspevši nekako da potisne bol iz glasa.
Te večeri Judžinija je zaspala čekajudi da čuje tiho škljocanje brave i otvaranje
vrata, šuštanje čaršava, dodir žuljevitih prstiju na obrazu. Probudila se u nodi i
otkrila da dahde i drhti od požude.
„Sniem li?“, začuo se tiho Vordov glas iz tame, toliko nežan da je mogla
prevariti sebe da pomisli kako je čula ljubav.
Poljubila ga je umesto odgovora. Zarila je nokte u njegovu čvrstu zadnjicu
dok je rukama držao njene kukove i prodirao u nju, dovodio je do ekstaze, pustio
je da se na trenutak odmori, a zatim je odveo još dalje. Pa sve iznova.
Još jednom je svršio uz očajnički jecaj, pažljivo posmatrajudi njeno lice na
bledom svetlu rane zore.
Otišao je bez reči. Možda nisu imali više šta jedno drugom da kažu? Osedanje
koje je gajila prema njemu bilo je nevažno.
Njih četvoro su tog jutra plivali kao da se ništa nije desilo, a nakon ručka su
otišli na vašar u Vitli. Nekoliko trenutaka nakon što su stigli, podelili su se u

201
parove, na Judžinijino zaprepašdenje. Lizi je želela da poseti životinje u oborima, a
Otisa je zanimalo da vidi – premda ga je to vređalo – igru koja se zvala udri
pacova.
Judžinija bi volela da su ostali zajedno. Osetila je oštar bol pri pomisli na svoj
skori odlazak. Ali Vord se samo naklonio i otišao sa bratom.
Ona i Lizi obišle su sve kokoške koje su bile na prodaju, a Lizi je ukazala na
činjenicu da im se sva krv spuštala u noge. Izgleda da su kod nekih vrsta živine
mogle da se vide vene.
„Neki ljudi vole da jedu pilede noge“, kazala joj je Judžinija. „Ili ih smatraju za
talične amajlije. Moj otac ima veliku zbirku retkosti, a međunjima je i ogrlica od
piledih nogu koju je nosio plemenski poglavica u američkoj divljini.“
„Volela bih da je vidim“, rekla joj je Lizi vukudi je u slededi šator.
Judžinija umalo da kaže: „Jednog dana i hodeš“, ali se obuzdala.
„Hajdemo na to predavanje“, povikala je Lizi pokazujudi prstom.
Na plakatu ispred šatora je pisalo: RASPRAVA O HEMIJI KAO DOKAZ
UZVIŠENOSTI NAUKE, POD VODSTVOM ČUVENOG NAUČNIKA I ŠIRIOCA
KORISNOG ZNANJA.
„Širioca?“, upitala je Judžinija sumnjičavo.
„Hajdemo“, rekla je Lizi i povukla je za ruku. „Predavanje je ved počelo.“
Judžinija je potražila pogledom Vorda, ali njega nije bilo nigde.
Šator je bio mali i pun muškaraca što su ih namršteno gledali, ali koji su, kad
su susreli Judžinijin najstroži pogled, žurno oslobodili dva mesta u poslednjem
redu.
Desetak redova stolica bilo je poredano u tesnom polukrugu oko muškarca sa
divljim crnim obrvama.
„To je gospodin Gamvoter!“, zacičala je Lizi.
Vordov neprijatni batler je, činilo se, vodio tajni život u kome je bio širilac
korisnog znanja za kraljevsku sumu od dva penija po osobi. Čuveni naučnik, baš!
„Mogu da naučim sve što ima da kaže kod kude besplatno“, prosiktala je Lizi.
„Hajdemo.“
Judžinija joj je tiho rekla: „Bilo bi nepristojno sada otidi, jer bismo uznemirile
gledaoce. Ako je ikako mogude, dama bi trebalo da izbegava da povredi nekoga
samo da bi izbegla malu ličnu nelagodnost.“
Lizi se pokorila i uzdahnula. „Zamorno je biti dama. A i ne vidim ništa.“
Judžinija ju je stavila sebi u krilo. „Da li je bolje?“

202
 „Bolje je“, odvratila je Lizi i naslonila se Judžiniji na rame. Rubi je pričvrstila
Lizi veo za ramena kao da je ogrtač i smotala ga ispod kaputa, pa joj se njeno malo
telo činilo naročito koščato.
Ovih dana je veo, kao i Džarvis, bio sveprisutan, ali uglavnom nevidljiv.
Gamvoter je držao predavanje o sastavu vode, govorio je nekom afinitetu
kiseonika prema elementima koji nisu vodonik.
Judžinija je pustila misli da lutaju. Pokušavala je da odluči da li da ponovo
razgovara sa Vordom, iskrenije, pre nego što ode.
Ali šta da kaže? Zašto ne želiš da ostanem? – zvučalo je bedno i ponižavajude.
Nije to bilo pravo pitanje.
Vord ju je želeo. Ljubav je sanjom vodio čak i strastvenije, ako je to bilo
mogude. Jedva da su spavali; prošle nodi se probudila i uhvatila ga kako je miluje,
a njeno usnulo telo je ved jurilo prema užitku.
Pitanje je bilo da li je voli.
Iznenada je Lizi počela da se trese od smeha. I zaista, svi u publici su se
smejali. Judžinija se namrštila i pokušala da se usredsredi, ali je njen um odbio da
se bavi činjenicama o rastvaranju u tečnom stanju.
A kamoli da razume šta je tu smešno. Promakla joj je šala, a Gamvoter se
posvetio misteriji hemijskih afiniteta.
Očigledno je bilo da su njena osedanja bila snažnija od Vordovih. Koža joj je
bridela od stida na ovu pomisao.
Ako tako stoje stvari, ne želi da to bude naglas izgovoreno. Poniženje bi je
uništilo.
Lizi je iznova počela da se smeje; Judžinija ju je snažnije zagrlila. Osedala je
gotovo nepodnošljivu tugu pri pomisli na sutrašnji odlazak. Bila bi dobra majka Lizi
i Otisu. Voleli su se je i verovali su joj.
Judžinija je, bolje od svih, umela da plovi uzburkanim vodama Lizinog izlaska
u društvo, i oblikuje društvenu sezonu gospođice Lizi Darsi na takav način da
društvo istinu o njenim roditeljima odbaci kao nevažnu činjenicu koju daleko
nadmašuju njena lepota, pribranost i bogatstvo.
Naslonila se bradom na Lizinu kosu, pitajudi se da li je Ured gospođe Snou bio
glavni razlog iz kog ju je Vord terao od sebe. Ukoliko on ne potegne ovo pitanje,
ona de morati da kaže nešto. Ako ništa drugo, a onda da ga uveri kako de odbaciti
ideju o čajdžinici ukoliko on iskreno veruje da de ona ugroziti Lizinu bududnost.
Ako ne kaže ništa, kajade se do kraja života.

203
 Trideset peto poglavlje

Judžinija se presvlačila za večernji obrok, kad je lakej doneo poruku.

Deca i ja čekamo te u salonu.

Nije to bila poruka ljubavnika.

Odabrala je haljinu boje maline na pruge sa dubokim dekolteom; ma koliko
se Vord pretvarao da ga ništa ne dotiče, ona je znala da je i dalje želi, premda nije
bila sigurna da je voli. Mučena ovom sumornom mišlju, stavila je minđuše sa
rubinima i karmin.
Lizi je u salonu igrala gore-dole i daskala sa Vordom, a Otis je sedeo na podu
sa Džarvisom.
Vord je nosio kaput boje dima koji mu je naglašavao ramena i u kome je
izgledao toliko naočito da je Judžinija osetila bolno pulsiranje požude. Pomalo
ponižavajude pulsiranje, imajudi u vidu da de je ubrzo izbaciti iz kude.
Klimnula je Vordu, čučnula da pozdravi Otisa i jednim prstom pomilovala
Džarvisa između ušiju. „Gospodar Džarvis večeras nosi veoma fin ogrtač.“ Bio je
tamnozelen sa zlatnim porubom.
„Taj mu je omiljeni“, odvratio joj je Otis.
Morala je priznati da Džarvis ima šarma na neki način i bar u onoj meri koliko
je to bilo mogude za jednu brkatu životinju inteligentnog izgleda.
„Mora biti u torbi za vreme obroka“, rekla j e Otisu. Nije mogla da ignoriše
Vorda, pa se uspravila i okrenula. Lizi je izbacivala hiljadu reči u minutu, reči su
kuljale iz nje kao da je reka.
Videla je kako Vord skuplja obrve i govori nešto oštro. Lizi mu je odgovorila
mrštenjem.
Judžinija se nevoljno nasmešila. Lizi de izluđivati Vorda kada postane
punoletna. Bila je suviše nezavisna i jedinstvena da bi slepo pratila složene zakone
koji su upravljali visokim društvom.
Vord je susreo njen pogled i ona je sa zaprepašdenjem videla da nije ljut na
sestru, nego na nju. „Čujem da ste vodili moju sestru na šatorsko predavanje,
gospođo Snou“, rekao je. „Voleo bih da ste najpre tražili od mene dozvolu.“

204
 Judžinija im je prišla i sagnula se da poljubi Lizi u obraz pre nego što je
odgovorila. „Dozvolu? Da prisustvujemo predavanju o sastavu vode? Obično
nema potrebe da se traži dozvola da se otupi od dosade.“
„Nije mi bilo dosadno!“ povikala je Lizi. „Predavanje je bilo smešno, premda
ga je držao gospodin Gamvoter! Naučila sam…“
„Nema potrebe da ponavljaš šta si naučila“, presekao ju je Vord.
„Preterano si zaštitnički nastrojen“, primetila je Judžinija. „Predmet
predavanja je bila hernija. Neki ljudi smatraju da mlade dame nisu sposobne da
razumeju naučne koncepte, ali se ja nadam da ti ne spadaš među njih.
„Zapravo, Lizi pokazuje da ih preterano dobro razume“, kazao je Vord
sumorno. Okrenuo se, kao da ne može više da je gleda. „Otise, mislim da bi bilo
najbolje da se ti i Lizi oprostite od gospođe Snou i vratite se u dečju sobu. Možete
gore da večerate.“
„Ne želim!“ pobunila se Lizi.
Vord je stegao vilicu.
„Ovo je poslednji obrok gospođe Snou sa nama“, dodala je Lizi i tvrdoglavo
isturila malu bradu.
Izgleda da je šatorsko predavanje – ma šta to bilo – bilo kap koja je prelila
čašu. Judžinija je osetila buktanje čistog gneva na pomisao da su njeni gresi bili
toliko nečuveni da nije više bila pozvana da večera sa decom, ali je progutala bes.
„Nije ovo poslednji put da se vidimo“, obedala je Lizi. „Zamolidu gospodina
Riva da ti dozvoli da me posetiš u Londonu. Da li bi to želela?“
„Da, želela bih!“ povikala je Lizi. „Zar zaista morate da odete, gospođo
Snou?“ Usne su joj podrhtavale.
„Zaista moram“, Judžinija se nasmešila, premda joj se činilo da su joj obrazi
ukočeni. „Otac me očekuje.“
Videla je kako preko Lizinih očiju prelede bol, i privukla ju je u zagrljaj. „Žao
mi je“ prošaputala je. „Iskreno mi je žao zbog tvog oca, Lizi.“
„Gospođica Midž rekla je da sve ima svoje vreme. Kazala je da je moj otac u
raju.“
Nadala se da je gospođica Midž, i pored svih njenih neuspeha u pogledu
večernjih molitvi, ipak uspela da im pruži malo utehe. Judžinija je još jednom
snažno zagrlila Lizi, a zatim je prišla Otisu, zagrlila ga i pomilovala njegovoj
ljubimca Džarvisa.
„Mislio sam da bi trebalo da večeramo sa vama“, požalio se Otis.
„Rubi de vam doneti večeru u dečju sobu“, rekao je Vord. Pogled mu je bio
neumoljiv.

205
 Batler je pridržao vrata deci i okrenuo se da pođe za njima, kad ga je Vord
zaustavio.
„Gamvotere“, kazao je, „da li bi bio ljubazan da sažmeš sadržaj svog
šatorskog predavanja? Gospođa Snou nekako nije uspela da shvati suštinu.“
„Žao mi je što nisam bio svestan da u publici ima žena“, izrekao je Gamvoter
glasom punim loše prikrivenog prezira. „Otkrio sam to, naravno, tek na kraju. Bilo
je onih koji su smatrali da bi samo žene određenog položaja došle na šatorsko
predavanje, ali sam im ja rekao vaše ime, gospođo Snou, i uverio ih da ste ugledna
žena.“
„Ne možete ni zamisliti koliko me pogađa nepovoljno mišljenje vaših
poznanika“, primetila je Judžinija.
„Predavanje nije bilo namenjeno damama“, dodao je Gamvoter pogledavši je
pogledom punim snažne netrpeljivosti. „Nijedno šatorsko predavanje nije
namenjeno damama.“
Judžinija ga je prostrelila pogledom koji je naučila na očevom kolenu,
pogledom uz koga su izbijale generacije aristokrata i predaka. On je jasno
sagovorniku stavljao na znanje da je sasvim sposobna da dozove slugu da odseče
glavu čoveku iz naroda.
Ili bi barem bila sposobna da to uradi pre trista godina.
„Šta je tačno šatorsko predavanje? Na osnovu plakata pretpostavila sam da
de to biti predavanje o herniji kao dokaz uzvišenosti nauke. A i niko nije meni i
gospođici Darsi zabranio ulazak.“
„Gamvoter je pročistio grlo. „Tumačio sam prednosti hernije. Podučavao
lokalne muškarce sastavu vode.“
„Predstavili ste se kao širilac korisnog znanja. Kakve to veze, molim da nam
objasnite, ima sa sastavom vode?“
„Obdaren sam duhovitošdu“, rekao je batler, a čupave obrve su počele divlje
da mu se trzaju. „Bilo je to moje slobodno popodne.“
„Daj nam kratak pregled sadržaja“, zahtevao je Vord.
„To je u načinu na koji podučavam. Da bi muškarci zapamtili, jer vedinom je
to prost svet.“
„Sasvim sam svesna da je vedina muškaraca kadra da razmišlja samo veoma
uprošdeno“, složila se Judžinija.
„Sastav vode objašnjavam povlačedi paralelu sa međuljudskim odnosima.
„Vodonik je kao azot, zavisni prijatelj kiseonika, koji večito biva zamenjen novim
miljenicima.“

206
 Judžinija je imala neobičan osedaj da glumi u predstavi Pane i Džudi, ali bez
teksta. Šta je, zaboga, uvredljivo u vezi sa vodonikom?
„Pređi na stvar, Gamvotere“, rekao je Vord prekrstivši ruke preko grudi.
Iznenada se Judžinija setila izraza iz šatora koji je propratio gromoglasan
smeh muškaraca i setila se kako se Lizino telo zatreslo kada se zakikotala. Tada joj
se to činilo neškodljivo, ali…
„Pretpostavljam da ste hemijske odnose objasnili povlačedi analogiju sa
intimnim odnosima“, izjavila je.
Gamvoter je objasnio. „Veza između kiseonika i vodonika mnogo je srdačnija
u tečnom stanju.“ Nakašljao se. „Potrebna su dva atoma vodonika da zadovolje
jedan kiseonik“
Njen otac rekao bi da je Gamvoter pizda, pomislila je Judžinija. „Pizda što
mrzi žene i što je verovatno mislio da ona ne bi trebalo da zna tu reč, nema veze
što datira još iz Šekspirovog vremena. „Drugim rečima, hemijski sastav vode
pretvorili ste u šalu o tome kako je teško zadovoljiti ženu?“
„Muškarci se uvek smeju kada objasnim šta je potrebno da bi se videlo kako
se voda razdvaja“, objasnio je Gamvoter. „Nije to bilo namenjeno ušima mlade
dame. Nikada mi pre nije neka žena ušla u šator i svakako nijedna guvernanta
nikada ne bi uvela svoju štidenicu na nešto što je namenjeno samo muškarcima
kao što je šatorsko predavanje.“
Vord je nemo stajao dok su njih dvoje razgovarali. Sad je glavom pokazao na
vrata.
Nije rekao ništa dok Gamvoter nije otišao, nakon čega se okrenuo prema
njoj. „Zašto li si, za ime boga, ušla u taj šator? Čak i da nisi znala cilj šatorskog
predavanja, mora da si primetila da se publika sastoji samo od muškaraca?“
„Da se naučne činjenice ne smatraju isključivo muškim domenom“, brecnula
se Judžinija, „lako bi se moglo desiti da i više žena sasvim nesvesno nabasa na ono
što je u suštini prostačka tirada.“
„Na stranu obrazovni principi, želeo bih da znam zašto si izložila moju sestru
ovom vulgarnom, ako ne i razvratnom, predavanju.“
„Nije mi to bila namera“, odvratila je Judžinija ogrdudi se spokojem kao
oklopom. „Iskreno mi je žao što nisam prepoznala pravu prirodu takozvanog
predavanja tvog batiera. Kod Lizi postoji glad za znanjem koju bi trebalo negovati,
ali sam ja očigledno odabrala pogrešno mesto za to.“
„Kao što sam ti ved nekoliko puta rekao, Lizi je mlada dama“, izjavio je Vord
prekrstivši ruke na grudima.

207
 Srdžba ju je preplavila jednako žestoko kao i požuda prethodne nodi. „Sasvim
sam svesna Lizinog mesta u društvu“, izgovorila je trudedi se da ne podigne glas.
„Ne vidim zašto bi njen položaj isključivao naučno znanje. Kad sam bila devojčica,
posebno sam uživala da učim matematiku.“
„Ako deš mi oprostiti na otvorenosti, Judžinija, to je nevažno. Lizi de odrastati
u kudi bez bludnica i ostalih žalosnih aspekata tvog detinjstva, što je upravo razlog
zašto sam došao u Ured gospođe Snou.“
Judžinija se trgla. Nije očekivala da joj se ovako obije o glavu poverenje koje
mu je ukazala; nikada nikome osim Endruu nije rekla za kurtizane u kudi njenog
oca. „U tom pogledu se slažemo“, odvratila je trudedi se da ostane pribrana.
„Zašto si onda odvela moju sestru u šator pun muškaraca koji su uživali u
razvratnim šalama? Ti, koja obučavaš guvernante, moju sestru odvela si na
nemoralno šatorsko predavanje.“ Vord je bio besan – s punim pravom.
Pogrešila je, i odavno je naučila da prizna svoje greške. Ponovo de mu se
izviniti.
„Postoje izvesna podrazumevana pravila koja upravljaju visokim društvom.“
Prošao je frustrirano rukom kroz kosu. „Ne znam kako da ti to objasnim.“
Kako može da pomisli da ona ne zna pravila visokog društva? Njena mod da
dodeli guvernantu detetu povezana je sa činjenicom da su deca o kojima su se
njene guvernante starale kasnije u životu sklopila uspešne brakove. On kao da i
dalje misli da je ona bivša guvernanta – ali ona mu je pojasnila svoj položaj, bila je
sigurna u to.
„Dama nikada ni pomislila ne bi da uđe u taj šator i, ako bi usled nekog
nesporazuma i ušla u njega i videla publiku, smesta bi odatie otišla“, nastavio je.
„A ti si sedela mirno dok je moja sestrica upijala šale koje su aludirale na troje ljudi
u postelji. Da ne spominjem prosvetljujudu naučnu raspravu o vodenastoj peni,
gospođo Snou. Ukratko, moja sestra se sada zanima za sastav semene tečnosti,
kao i za neobične erotske kombinacije!“
Judžinija je zaboravila na svoju odluku da se izvini. „Tvoja sestra, gospodine
Rive, ved zna mnogo više o životu odraslih od vedine dece njenih godina“, istakla
je. „Moram li da te podsedam na prijateljstvo tvoje majke sa kavaljerom
šarmantnog imena, gospodinom Bergerom – i da je deci naloženo da to
prijateljstvo nikome ne spominju?“
„Moja namera je da im pomognem da zaborave svoje nesredno detinjstvo, a
ne da produbim njihovo znanje o razvratnom ponašanju.“
„Nisam nameravala da podučavam tvoju sestru nemoralu!“

208
 „Dozvoli da ponovim: šta si radila u tom prokletom šatoru dok se ona učila
nemoralu?“
„Za to sam se ved izvinila i izvinidu se ponovo“, rekla je Judžinija pribravši se.
„Pogrešila sam što sam ušla u taj šator. Nisam obradala pažnju na pogano
predavanje tvog batiera i otvoreno priznajem da je trebalo da to učinim.“
„Šta si, kog đavola, radila?“ Sada je ved vikao.
Judžinija mu je odgovorila istom merom. „Mislila na tebe, na nasi“
Lice mu je postalo sasvim bezizražajno, kameno. „Nas?“
„Da, nas!“ povikala je. „Pitala sam se zašto si otišao sa Otisom, zašto se
ponašaš tako čudno, zašto si rekao…“ Udutala je.
„Zašto sam šta rekao?“
Dah joj je zaškripao u grudima. „Ništa“, kazala je tišim glasom. „Zašto nisi
rekao ništa. O nama.“

209
 Trideset šesto poglavlje

U tišini što je usledila, Judžinija je otkrila da se pridržava za naslon stolice. Vord je

razmotao prekrštene ruke i stegao usne u tanku liniju pre nego što joj je prišao.
„Izvinjavam se“, rekao je gledajudi je u oči. „Moja je krivica što nisam bio
jasniji na samom početku naše intimnosti. Naše afere.“ Afere. Znaci to je bilo u
pitanju. Samo to.
Nije mogla zavaravati sebe da nije znala. Od početka je znala.
„Bio si savršeno jasan“, odvratila je Judžinija podigavši bradu. Odbijala je da
pokaže bilo kakav znak beskrajnog duševnog bola koji je osetila. Ali drhtanje nije
mogla da sakrije: blago je drhtala od glave do pete. „Preklinjao si me da ostanem
četrnaest dana.“
„Muškarac to ume da uradi kada ga strast baci na muke.“
Ovo je bilo neoprostivo.
Ali je u isti mah primetila treptaj nečega u njegovim očima. Nije ovo bio
muškarac koji ju je naterao da zagazi u vodu, koji je proslavljao vođenje ljubavi
tako što je u ponod jeo vodni krem desert. Bio je ovo neko drugi.
Ova misao ju je smirila.
Vodili su ljubav.
„Naša intimnost nije bila samo strast“, rekla je donevši odluku. Krčila je put
time što je započela svoj posao; mogla bi baš odbaciti još jednu predrasudu,
preciznije: mišljenje da žena ne sme da govori o ljubavi pre nego što je muškarac
zaprosi. Ona de redi istinu.
Vord nije rekao ništa.
„Zaljubljena sam u tebe“, kazala je Judžinija susrevši njegov pogled. „Verujem
da si i ti zaljubljen u mene.“
Baš kad je tišina postala nepodnošljiva, on je prozborio: „Jako mi je žao što
moram da te razočaram, Judžinija.“
Osedala se kao da je uzeo pištolj i pucao joj u nogu. Nije to bio smrtonosan
hitac, ali je nju bol svakako kidao. Najgore je bilo što mu je u glasu osedala iskrenu
žalost.
„Razumem“, uspela je da izgovori.
Okrenuo se, očigledno joj dajudi vremena da se pribere. Judžinija je toliko
snažno stegla ruku kojom se naslanjala na stolicu da su joj zglobovi pobeleli od
napora.

210
 Vord je, stojedi okrenut leđima i gledajudi kroz prozor, pročistio grlo. „Čak i
kada bih osedao nešto više prema tebi, ne bih mogao da držim milosnicu u kudi sa
bratom i sestrom. Pogrešio sam što sam to činio u ove poslednje dve sedmice.“
Kada je udahnula, učinilo joj se da je udahnula vatru.
Da oseda nešto više prema njoj? Može da ide dođavola.
„Ja nisam tvoja milosnica“, odvratila je žestoko i tiho. „To bi podrazumevalo
finansijsku razmenu među nama. Ja sam bila tvoj gost i pomogla sam ti oko dece,
ne pomišljajudi na naknadu.“
Okrenuo se i ponovo spustio ruku preko njene. „Oprosti mi, ljubavnice.“
Bilo je očigledno da on nikad nije ni pomišljao na brak sa njom. Koristio je
izraz ljubavnica da ublaži njena osedanja. U kočiji, kada ju je oteo, ponudio joj je
nežnosti između prijatelja, i nikada to više nije spomenuo. Zašto ga nije slušala?
„Želiš li redi da nisi o meni razmišljao kao o nekome kime bi mogao da se
oženiš“, upitala je oblikujudi pažljivo reči, „ili da nisi mislio da sam bludnica zbog
toga što sam ti se podala sa takvom…“ udutala je.
„Takvom radošdu“, rekao je Vord, a u očima mu je ponovo proletelo ono
uznemiravajude osedanje. „Uživali smo jedno u drugom i nema u tome ničeg lošeg
Judžinija. Ali svet se upleo i sada moramo da se razdvojimo.“
„Razumem.“
Oklevao je. „Čak i da sam… da sam želeo da ti ponudim brak, ne mogu.“ Nije
mogla naterati sebe da mu odgovori.
„Moram da se oženim ženom koja de iskupiti moje nezakonito rođenje i koja
de izvesti Lizi u visoko društvo. Moja supruga mora biti uzor pristojnosti i mora
poštovati sva pravila vladanja u društvu. Ako se oženim, moja supruga mora biti
ideal.“
S mukom je progutala knedlu. Nije da su je njegove reči iznenadile.
„Kako stari kažu, mora biti dama odrasla s time12“, nastavio je snažnije
stežudi njenu ruku. „Ti si otelotvorenje dame, Judžinija, ali postoji nešto
neuhvatljivo – nešto instinktivno – što ne može da se nauči. Moja madeha nikada
ne bi ušla u taj šator, a kamoli sela među sve te muškarce što su se grohotom
smejali.“
„Odrasla s time?“ Ne samo da je razumela manire društva bolje od mnogih
ved je i rođena u vlastelinskoj kudi!
Izgleda da je lagao kada je rekao da zna njeno mesto u društvu. Umalo mu
nije izlistala svoje porodično stablo, ali se zaustavila.
Ono nije bilo važno.

12
Vilijam Šekspir: Hamlet, prevod Živojin Simid i Sima Pandurovid. (Prim. prev.)

211
 Vord je zapravo govorio da ona nije dovoljno otmena. To je značilo da on nju,
Judžiniju koja je osnovala Ured gospođe Snou, ne voli i ne poštuje.
Da ga je obavestila o svom poreklu – da nije samo gospodskog roda ved i da
je aristokratkinja, da spada među najplemenitije u zemlji – možda bi mogla da ga
uveri kako položaj njene porodice u društvu znači da ona može veoma uspešno
izvesti Lizi na bračno tržište.
Ali ne možete ubediti muškarca da vas zavoli, da zavoli pravu vas.
Dobro. Mora potisnuti bol i bes i pronadi snage da bude učtiva.
„Tvoja sestra želi da uči o prirodnom svetu“, rekla je i povukla ruku ispod
njegove. „Dobro bi bilo da je podržiš u tome, Vorde, ma koliko se
nekonvencionalne njene studije mogle činiti.“
Lice mu je bilo bezizražajno, zatvoreno za svako osedanje. „Hvala na savetu,
ali ne nameravam da je podstičem da razvija nove ekscentričnosti. Ved priča o
pokretanju poslovne imperije i naučila je čitav niz psovki. Dame ne psuju.“
Zanimljivo. Njoj je u glavi trenutno bio samo niz psovki.
Mora da je završio?
Nije.
„Sebe krivim“, nastavio je, gledajudi je saosedajno i sa kajanjem – što je bila
mešavina osedanja zbog koje se umalo nije ugušila sopstvenim besom. „Nikada
nije trebalo da dovedem ljubavnicu u domadinstvo u kom su deca.
Morao sam da pošaljem večeras decu u dečju sobu, jer sam shvatio da te je
Lizi previše zavolela.“
„I ja sam volela neke kurtizane koje sam kao dete poznavala“, odvratila je
Judžinija. Ved je zaključio da joj nema spasa; mogla bi ga baš dodatno zaprepastiti.
„Mnogo sam naučila od njih. Jedna mlada žena po imenu Ogasta, na primer,
zaključala je ljubavnika u orman dok nije pristao da obloži njenu kočiju kanarinac-
žutim satenom.“
Umesto da izgleda zgroženo, on je izgledao još saosedajnije. Kao da je žali.
Došlo je vreme da se povuče. Hvala bogu na njenom vaspitanju – jer ma šta
Vord mislio o njoj, ona je bila dama predstavljena kraljici. Zapravo, nekoliko puta.
Kao izdaleka, posmatrala je sebe kako se spušta u kniks, prilazi mu i ljubi ga u
obraz, a onda sasvim ispravno govori kako de pojesti laku večeru u svojoj sobi. Još
jednom se izvinila i rekla kako se nada da de ostati u životu dece.
Uz izvesno omalovažavanje same sebe, obedala je da nikad više nede izložiti
Lizi nauci, ako on pristane da joj poveri sestru kada doputuju u London.
Odigrala je svoju ulogu, ali Vord nije odigrao svoju. Stajao je nemo i nije
rekao ništa u odgovor na njene lepe reči o deci.

212
 Ponovo se spustila u kniks, a onaj oštri, organizovani deo njenog uma
uveravao ju je da Vord nede modi da je drži podalje od Lizi kada dođe vreme da
ona izađe u društvo.
Pomislivši na ovo, stala je na vratima i okrenula se. „Kada se oženiš, molim te
da me predstaviš supruzi. Ovo“, mahnula je rukom, „nikad više među nama nede
biti spomenuto, kao što si i rekao pre dve nedelje. Verujem da deš se postarati da
tvoje domadinstvo nikome ni reč ne kaže.“
Sačekala je. I dalje ništa. „Zamolila bih da te da obaviš poseban razgovor sa
Gamvoterom.“ Nije se trudila da potisne prezir iz glasa. „Ali ono što zaista želim
da kažem jeste to da du rado pomodi tvojoj supruzi u svakom pogledu kada dođe
vreme za Lizin izlazak u društvo.“
Kako joj opet nije ništa odgovorio, izašla je i zatvorila vrata za sobom.

213
 Trideset sedmo poglavlje

Ponedeljak, 15. jun 1801.

Judžinija je bila budna čitave nodi. Sate je provela kolebajudi se između napada
vrelih suza i jednako snažnih naleta besa u kojima je zamišljala scene gde baca
teške predmete Vordu u glavu.
Baš kada je ubedila sebe da bi trebalo da slavi prirodan kraj njihovog
prijateljstva, shvatila je kako se ponovo skuplja u loptu, i osetila kako suzama
natapa čaršav.
Istina je bila da ga je volela jednako koliko i Endrua. I nije li to bilo pravo
prokletstvo? Izgubila ih je obojicu. Do zore ju je grlo bolelo i oči su joj bile
otečene.
San joj nede dodi na oči i nije bilo svrhe da sva očajna leži u postelji. Ustala je
i prišla prozoru.
Travnjak se pružao sve do jezera, sa čije površine su se podizali mali pipci
pare. Izgledalo je neodoljivo.
Klotilda je ušla nežno pokucavši na vrata baš kad je Judžinija oblačila
pozajmljene pantalone.“
„Odlučila sam da se još jednom okupam u jezeru pre nego što odemo“, rekla
je Judžinija i ne trudedi se da sakrije otečene oči. Gamvoter je bez sumnje sinod
stajao pored vrata salona i prisluškivao svaku reč koju su ona i Vord razmenili i sa
užitkom sve preneo domadinstvu.
„Ja du dovršiti pakovanje“, kazala je Klotilda i dodala: „Riv je connard,
madam, i dobro je da što pre odemo iz ove kude.“
Judžinija je obula papuče i krenula niz padinu prema vodi pazedi da se ne
oklizne o vlažnu travu. Kad je stigla do obale jezera, duboko je udahnula i osvrnula
se izmešanih osedanja. Šume preko puta jezerceta bile su prelepe, nežne zelene
boje na ovoj svetlosti. Ptice su se budile i dozivale.
Bez obzira na žalost sa kojom se okončala njihova ljubavna veza, Vord joj je,
naučivši je da pliva, dao neprocenjiv dar. Svukla je papučice i uredno ih složila na
šljunak pored peškira.
Bila je odlučna da uđe u jezero sama – štaviše, da zaroni u vodu.
Naposletku, to i nije bilo teško. Pripremila se i zagazila u vodu trgnuvši se
zbog hladnode na nogama i glasno uvukavši vazduh kad joj je ova prekrila grudi.

214
Duboko je udahnula i sagnula glavu, a voda je potekla poput blagoslova preko
njenih upaljenih očiju… i ona je počela da pluta.
Licem nadole, kao što deca čine.
Malo se pradakala, udahnula malo vode, a zatim se okrenula da pluta na
leđima. Nebo je bilo blede, blede plave boje i daleko. Sedala se blagog utešnog
pritiska Vordovih ruku dok ju je pridržavao, ali nije joj on bio potreban.
Mogla je da pluta sama.
Mogla je da nađe i muža. Zahvalila je nebesima nad sobom, zahvalila Endruu
i oprostila se od njega. Još jedan oproštaj.
Napravila je blagi zamah rukama, onako kako ju je Vord naučio. Kosa joj se
isplela iz labave pletenice i raširila se oko nje u vodi, zbog čega se osedala kao
sirena.
Hladnoda je prijala njenim očima, pa je pokušala iznova da se okrene i pluta
licem okrenutim ka vodi, ali samo na trenutak. Uspela je. Zasada je to bilo
dovoljno.
Dotakla je nogama dno i zabacila glavu da zagladi kosu i vrati se do obale, ali
je iznenađeno zastala.
„Gospođo Snou“, doviknuo je Otis. „Nadam se da vam ne smeta što sam
sišao do vode. Džarvis je želeo da se oprosti sa vama.“
Sedeo je na velikoj steni ruku obmotanih oko kolena. Džarvis je bio pored
njega, ležao je na leđima i uživao na suncu.
Judžinija je pošla prema obali dok joj se voda nije našla tik iznad grudi. Milo
mi je što te vidim, Otise. Nadam se da deš me posetiti u Londonu.“
Spustio je pogled i počeškao Džarvisa po stomaku. „Mislio sam da dete
možda vi mene posetiti na Itonu.“
„Hodu“, obedala je. „Posladu ti korpe pune prelepih stvari za tebe i
Marmadjuka.“
„Ako budem delio sobu sa njim“, rekao je Otis. „Možda de me staviti sa
nekim drugim dečakom.“ Sklopio je šaku oko Džarvisa, a pospani pacov je
cijuknuo u znak protesta, probudio se i oteo mu se iz ruke.
„Postaradu se da te smeste u sobu sa Marmadjukom“, obedala mu je
Judžinija. „Jedan od upravnika škole blizak je prijatelj moga oca.“
„Lizi je rekla da je i biskup bio jedan od prijatelja vašeg oca.“
„Jeste. Bojiš li se da bi Džarvis mogao upasti u vodu?“ Pacov je istraživao onu
stranu stene koja je gledala prema dubokoj vodi, onoj strani gde je njoj i deci bilo
zabranjeno da plivaju.

215
 „O, ne“, kazao je Otis. „Džarvis je mudar. Nikada ne skače ako može da se
povredi. Poznaje li vaš otac sve važne ljude?“
„On je markiz, a krug aristokrata je veoma uzak. Kao što deš i sam uvideti,
Otise, kada odrasteš.“
„Markiz je bolji od lorda, zar ne?“
„Nije to pitanje boljeg“, rekla je Judžinija. „To je…“
Čula je pljusak, a Otisov vrisak je presekao njen odgovor. „Džarvis! Džarvis je
upao!“
„Ne brini“, kazala je Judžinija probijajudi se kroz vodu prema steni. „Dolazim,
Džarvise!“, vrisnuo je Otis i skočio sa stene u tamnu vodu na udaljenoj strani.
Judžinija je tiho opsovala, zaronila pod vodu i počela da udara nogama.
Pomerala je ruke i noge onako kako je videla da Vord čini. Za minut se, na svoje
iznenađenje, našla sa druge strane stene.
Otis se koprcao u vodi; nije potonuo, hvala nebesima. Kad ga je ugledala,
prestala je da udara nogama i potonula. Voda joj je ispunila usta i ona je uronila u
hladniju vodu.
Užas ju je obuzeo i poput munje se proširio do vrhova njenih prstiju.
Ne! Otisu je potrebna. Borila se da izbije na površinu.
Izronila je pljujudi i gušedi se. Otis je i dalje plakao i vrteo se ukrug prskajudi
vodu na sve strane. Nigde nije bilo ni traga od Džarvisa. Judžiniji se srce steglo.
Povikala je: „Otise, molim te, smiri se!“
Izgledao je sitno onako sa mokrom, slepljenom kosom. Usta su mu bila
otvorena i vikao je: „Džarvise! Džarvise!“ iznova i iznova.
Barem nije tonuo.
„Moraš izadi na obalu“, povikala je Judžinija. Nagnula se napred u pokušaju
da mu priđe, ali je to dovelo samo do još jednog uspaničenog potonuda prema
dnu jezera. Međutim, uspela je da ostane pribrana i ponovo je izbila na površinu.
Udahnula je vazduh i povikala glasom koji je naučila od mnogih guvernanti.
„Otise, izlazi iz vode ovog časa, da bih ja mogla da spasem Džarvisa!“
Njegov krik zamro je u vazduhu. Zagledao se u nju iznenađeno, prestao da se
pradaka i potonuo.
Osedajudi kako joj srce tuče od straha, Judžinija je otplivala do mesta na kom
je potonuo, napunila pluda vazduhom i dozvolila sebi da potone. Voda je bila
mutna, mračnija i hladnija ovde gde je jezero bilo najdublje i gde ga sunce nikad
nije sasvim zagrevalo. Eno! Otis joj je bio sa desne strane, borio se, kosa mu je
letela oko lica.

216
 Pluda su je bolela, ali je stigla do njega, zgrabila ga za košulju i svom snagom
počela da se odguruje nagore.
Izbili su na površinu kašljudi. Sad su nekako morali da zaobiđu stenu plivajudi.
Otis se držao za njeno rame i bio je iznenađujude težak.
Baš kad je udahnula da počne da udara nogama, čula je urlik i videla Vorda
kako juri niz travnjak. „Tvoj brat dolazi“, rekla je zadihano.
„Džarvise!“ jecao je Otis.
Trenutak kasnije Vord ga je zgrabio najpre za ruku, a zatim i za struk. Dok su
Otisa podizali u vazduh, Vordov pogled susreo je Judžinijin. Doviknuo joj je nešto,
ali je ona potonula pre nego što je razumela šta joj govori, osedajudi čisto
olakšanje što je ne pritiska više Otisova težina.
Noge su je bolele, ali je krenula prema drugoj strani stene. Četiri zamaha i
stigla je. Kada je nogama dotakla dno, umalo je nije sasvim savladao talas
olakšanja praden ushidenjem.
Uspela je!
Ne samo da je po prvi put plivala ved je i spasla Otisa od davljenja, baš kao
što je Endru nekada spasao nju. Na pomisao šta je moglo da se desi da nije uspela,
kolena su joj popustila i osetila je vrtoglavicu.
Sklonila je vlažnu kosu iz očiju i izašla na stenu. Otis je čučao na udaljenoj
strani u zurio u vodu. Džarvis se sav zalizan i nimalo zabrinut timario pored njega.
„Dobro sam“, doviknula je Judžinija i zakašljala se. Otis se zagledao u svoja
stopala, kriknuo i bacio joj se u naručje. „Mislili smo da ste potonuli!“
S druge strane stene video se samo sve širi krug mehurida. Baš kada se
zapitala da li da skoči u vodu kako bi uverila Vorda da je bezbedna, on je izronio
na površinu.
Kad ju je ugledao, lice mu se ispunilo osedanjem koje nije umela da
rastumači. Srce joj je snažnije zakucalo; možda de ga blizina tragedije naterati da
shvati da je voli.
„Nije bilo potrebe da me spašavate“, doviknula je, „ali hvala na trudu.“
„Ne pomerajte se“, povikao je. „Želeo bih da razgovaram sa vama, gospođo
Snou.“
Njegov urlik očigledno nije bio povik čoveka ophrvanog bolom koji je suviše
kasno spoznao prvu ljubav.
„Možemo da razgovaramo kasnije“, doviknula je uzimajudi papuče i okredudi
se da se vrati u kudu. Otis je brbljao sve vreme do kude, ponajviše se obradao
Džarvisu, ali i njoj.

217
 Kao da ima oči na potiljku, Judžinija je znala da je Vord došao do obale u
svega dva srdita zamaha. Uzeo je njen zaboravljeni peškir, protrljao njime kosu i
krenuo preko travnjaka za njima.
„Spasla sam se“, prošaputala je Judžinija nikome određenom dok je prelazila
prag. Gamvoter je stajao na njemu, a obrve su mu se trznule kada su ona i Otis
mokri zakoračili na mermerni pod.
„Vaša sobarica vas čeka, gospođo Snou“, objavio je. „Vaš kofer je ved u kočiji,
ali vam je ona sačuvala suvu odedu.“
„Hvala, Gamvotere“, odvratila je. Sagnula se i poljubila Otisa, a zatim je, kad
joj je on pod nos gurnuo punačkog mokrog pacova, poljubila vazduh oko
Džarvisovih brkova. „Posetidu te na Itonu“, obedala je dečaku.
Vord je ušao i zalupio vratima. „Mislio sam da sam jasno svima rekao da je
zabranjeno plivati s one strane stene“, zalajao je na njih dvoje.
Izgleda da je mislio da je namerno dovela dete u opasnost. Baš lepo.
Judžinija je uspela da se nasmeši. „Mislim da smo i Otis i ja naučili lekciju što
se tiče duboke vode, gospodine Rive.“ Sagnula se i snažno zagrlila Otisa, zbog čega
je sa njih počelo da kapa još više vode. „Bio si veoma hrabar“, prošaputala je,
uživajudi kad je obavio mršave ruke oko njenog struka.
Zatim se ispravila, okrenula se prema svom domadinu i pružila ruku.
„Gospodine Rive, otidi du čim se presvučeni, zato vam sada želim zbogom.“
Samo je pogledao njenu pruženu ruku.
„Teško da mogu načiniti kniks u natopljenim pantalonama“, izgovorila je
ozlojeđeno. Izgleda da de do samog kraja insistirati na damskom ponašanju.
Spustila se u kniks i krenula da se penje stepenicama. Tuga ju je teško
pritiskala koliko i natopljena odeda. Zaista je svemu došao kraj. Slededi put kada
vidi Edvarda Riva, bide samo puki poznanici.
Ali je u isti mah bila i ponosna na sebe onako kako to nije bila godinama.
Razbila je – ne, smrskala na paramparčad – stakleni kovčeg u kom je bila
zatvorena od Endruove smrti.
Pobedila je strah od vode, naučila da pliva i imala aferu sa prelepim
muškarcem.
Zaljubila se u njega.
Vord joj nije uzvradao istom merom, što je bilo bolno, ali joj je čak i to prijalo.
Bol je bio… bol je bio dokaz da je živa.
Endru ju je voleo svim svojim bidem, i poštovao ju je. Zasluživala je takvu
ljubav. Istina, nije više bila ista ona krotka mlada dama koju je Endru poznavao.

218
 Ali jednog dana srešde muškarca koji de je poštovati zbog toga što je uspela
da postane tako snažna.

219
 Trideset osmo poglavlje

Judžinija je otišla.
Vord je, u smiraj dana, sedeo u biblioteci – sručio se u fotelju poput
marionete bez struna. Otišla je.
Lizi je za ručkom briznula u plač. Gamvoter joj je rekao nešto uvredljivo, pa
ga je Vord otpustio. Nije želeo da mu sestra odrasta uz tako očigledan prezir.
Da, on sam je odrastao sa očiglednim nepoštovanjem posluge, ali šta mu
dođavola bi da izloži sestru istom tom preziru, premda nju, doduše, nisu prezirali
zbog njenog porekla, ved zbog pola?
Otis je plakao kad je trebalo da pode na spavanje, a Rubi se prema Vordu
odnosila sa ledenom nadmenošdu kad god bi ušao u dečju sobu. Gospodin
Marsel? Vord nije ni prišao kuhinji, a večeras mu je poslužena izgorela piletina.
A nakon nje mu je poslužen suv kolač. Tu poruku nije mogao pogrešno da
protumači.
Ipak, odlučio je ispravno.
Iskapio je brendi u jednom gutljaju.
Lizi i Otis su, faktički, bili njegova deca, i njihova bududnost je bila u pitanju.
Svaki put kada bi se setio sladunjave snishodljivosti ledi Hajasint prema Judžiniji, ili
očiglednog prezira svoje bake, shvatio bi da on i nije imao mnogo izbora pri
odlučivanju o onome što je odlučio.
Nije mogao dozvoliti da Lizi i Otisa podiže vojvotkinja, žena koja ga je kao
dete ostavila. Njegov otac jedva da je imao osamnaest godina, ali nije poslao
malog sina na selo da ga podiže neki stočar. Eri je svakog dana dolazio u dečju
sobu, često i više nego jednom.
Vord je, kao dečak, lutao kudom nodu, i često bi završio kod oca u postelji.
Kad na to pomisli, jasno mu je bilo da eri mora da je imao ljubavnice, ali on ih
nikada nije video.
Ledi Liset, sa druge strane, nije nikakve žrtve podnosila zarad svoje dece. Ta
tužna činjenica postajala je jasnija sa svakom pričom koju bi Otis i Lizi ispričali.
Nikada nije interes svoje dece pretpostavila svom: ni njihovu bezbednost, ni
njihovu udobnost, ni njihovu bududnost.
A vojvotkinja od Gilnera napravila je od njihove majke ovakvo čudovište.

220
 Slededeg jutra probudio se stenjudi kad je njegov sluga razmakao draperije i
objavio: „Njena milost, vojvotkinja od Gilnera, stigla je, gospodine. Čeka vas u
južnom salonu.“
Vord se okrenuo prebacujudi ruku preko očiju. „Kafu.“
„Žao mi je što moram da vas obavestim, gospodine, ali gospodin Marsel vam
je poručio da je poslednje zalihe kafe upotrebio da oplemeni arapski moka sufle
gospođe Snou. Želite li možda čaj umesto kafe?“
Prezirao je čaj i Marsel je to znao. Vord je naterao sebe da ustane, nemo
proklinjudi brendi koji je iskapio prethodne nodi, i zaputio se u kupatilo.
„Voda za kupanje je hladnjikava“, rekao je sobar, nakon što je Vord ušao u
kadu. Dodadu malo vrele vode.“ Istresao je najmanji sud koji je Vord ikada video u
ledenu vodu, a zatim dostojanstveno izašao. Još jedan koga je preobratio
Judžinijin šarm.
Kad je prestao da drhti i kada je navukao odedu – njegov sobar je bez ikakvog
objašnjenja nestao iz sobe – otišao je u dečju sobu. Otis je skočio na noge, stežudi
Džarvisa u jednoj ruci i potrčao prema njemu. Vord se sagnuo u trenutku kad je
Otis stigao do njega.
Podigao je u naručje brata kome su se tanke noge visile niz njegovo telo i
klatile se. Mirisao je na pogačicu od suvog grožđa i kao mali dečak. „Sanjao sam
ružan san u kome se Džarvis davio“, izgovorio je Otis spuštajudi pacova Vordu na
rame.
„Džarvis je izuzetno zdrava životinja i veoma vrstan plivač“, odvratio je Vord i
spustio Otisa. „Pogledaj ga samo.“
I naravno, Džarvisove crne oči sijale su zdravljem kad se bacio sa Vordovog
ramena na Otisovo.
„Ako taj pacov ikada skoči na mene, pustidu ga da tresne o pod“, rekla je Lizi
sa užitkom nakon što im se pridružila.
„Došla nam je baka“, kazao im je Vord.
„Rubi, hodeš li, molim te, da dovedeš Lizi i Otisa uprizemlje za pola sata? Bez
Džarvisa“, dodao je.
„O, užasa“, zaječala je Lizi. „Prezirem vojvotkinju. Ona je čavka što kida
utrobu.“
Judžinija bi znala iz koje je drame ovaj aromatični biser. Vord je oterao ovu
misao.
„Molim te, nemoj da njenu milost nazivaš čavkom“, rekao je. „Vojvotkinja od
Gilnera zaslužuje naše poštovanje.“
„Zašto?“ upitao je Otis.

221
 „Ona je stariji član naše porodice“, odgovorio je Vord. „Majka je rekla da je
ona…“
„Naša majka je mrtva i mislim da demo se svi složiti kako ona nije bila uzor na
koji bi trebalo da se ugledamo kada je u pitanju pristojno ponašanje. Lizi se
ukrutila. „Gospođa Snou je rekla…“
Vord ju je ponovo prekinuo:„Rubi, molim te, obuci decu u najlepšu odedu za
susret sa vojvotkinjom.“
„Ponovo du staviti veo“, zapretila je Lizi.
Vord ju je jednom rukom uhvatio za prkosnu, šiljatu bradu. „Nedu dozvoliti
baki da ti uzme veo.“
Sestra mu se približila za korak i naslonila se na njega. Vord je podigao pogled
i primetio da se Rubi udostojila da mu uputi osmeh.
Kada je izašao u hodnik, Vord je shvatio da bi dao gotovo sve da ne mora da
siđe niz stepenice do salona. Nikada nije imao prilike da upozna vojvotkinju pre
nego što joj je napisao pismo kojim ju je obavestio o postojanju ovo dvoje dece.
Njen odgovor na vest da ima još dvoje unučadi bio je neveseo, a njihovi dalji
susreti načisto odbojni. Na primer, kad su se sreli ispred Ganterove čajdžinice,
izraz na njenom licu kad je pozdravila Judžiniju…
Sapleo se i umalo nije udario o zid hodnika. Osedao se kao da pokušava da
ojača lukobran peskom, samo da bi zatim naišla plima.
Sad ga je istina pogodila u glavu snažno kao i plima. Sve one ideje koje je
gajio o tome kakvom bi ženom trebalo da se oženi, ženom koja je prava dama…
Sve su to bile budalaštine. Beskorisne budalaštine.
Razmišljao je hode li Lizi modi dobro da se uda – zašto? Da bi njegova sestra
mogla da postane neko kao što je vojvotkinja – ili ledi Hajasint, kad smo ved kod
toga? Neko ko tako oštro sudi drugima? Da bi Otis mogao da se oženi beživotnom
mladom ženom kao što je derka ledi Hajasint? Ne daj bože.
Osoba koja bi mu najbolje mogla pomodi da podigne Lizi i Otisa bila je žena
koju su oboje voleli, i žena što je volela njih: Judžinija.
Jednako važno bilo je to što ju je i on voleo. Voleo ju je više od života.
Istina je bila da su ljudi kao što je vojvotkinja bili nepristojni prema Judžiniji –
ali samo zato što je bila suviše inteligentna da dozvoli da ostane sputana njihovim
uskim društvenim ograničenjima. Bili su nepristojni prema njoj i omalovažavali su
je…
Kao i on.
Kajanje se vrelo žarilo u njega, opeklo mu srce. I telo. Ovo je patnja, rekao
mu je njegov mozak korisno.

222
 Osedao se kao da je nag ušao u oluju, i zaradio promrzline, okrutni bol u
ekstremitetima, i ogromnu, razornu usamljenost u srcu.
Iz grudi mu se oteo prigušeni grubi jecaj. Dođavola, to je neprihvatljivo.
Povredio je Judžiniju. Duboko. Drhtavom rukom prošao je kroz kosu i
primorao sebe da nastavi prema stepeništu.
Ništa od onoga što je smatrao značajnim nije zapravo bilo važno. Mislio je da
želi smernu ženu, ali nije takvu ženu želeo. Judžinija je prekršila sva pravila.
Udvarao se Miji, zaprosio ju je, ali je sad shvatio da je imala pravo što ga je
ostavila: nije prema njoj gajio dovoljno snažna osedanja.
Iskren da bude, pomalo se naljutio kad je otkrio da se Mija u njegovom
odsustvu udala za vojvodu. Čestitao je sebi na tome što se poneo kao pravi
gospodin i što je prepustio verenicu drugom ne pribegavši nasilju.
Ali bes bi prostrujao njegovim telom na samu pomisao na Judžiniju sa drugim
muškarcem. Nikad ne bi mogao da primora sebe na uljudnost kada bi nju video sa
novim mužem.
Stigao je do vrha stepeništa i krenuo da silazi. Lepota, smeh, živa pamet kao
vatra, miris bobica svojstven samo njoj, način na koji je Judžinija ječala kad bi joj
pružio zadovoljstvo…
Patnja, otkrio je, nije nimalo nalik na upalu pluda koju je imao kao dete.
Ekstremiteti su mu pulsirali zajedno sa bolom u grudima.
Uz napor volje primorao je sebe da klimne glavom lakeju što je stajao pored
vrata salona. Sastade se sa vojvotkinjom i onda de popraviti ovu situaciju. Nekako.
Mora da postoji način da bude sa ženom koju voli, ali da ipak dobije
starateljstvo nad decom.
Njegova baka sedela je na ivici stolice pogleda prikovanog za sat na polici
iznad kamina. Naklonio se. „Molim vas da mi oprostite što nisam odmah došao da
vam se pridružim, vaša milosti.“
„Čekam ved sat i četrdeset tri minuta“; rekla je dama glasom koji bi mogla da
se održava temperaturu Ganterovog sladoleda.
„Primite moje izvinjenje“, odvratio je Vord i seo a da nije sačekao da ga ona
zamoli da sedne, jer je imao osedaj da bi vojvotkinja više volela da on stoji pred
njom poput školarca koga grde.
„Gde su deca?“ upitala je stegnuvši šake oko okrugle ručke štapa.
„Dadilja de ih uskoro dovesti.“
Na ove reči je napudila usne. „Dadilja! Zar nisi unajmio jednu od guvernanti
one Snouove?“
„Gospođica Midž je otišla, ali očekujemo novu guvernantu sutra.“

223
 „Kada je guvernanta otišla?“
Njene oči upečatljivo su podsedale na Džarvisove, premda se Otisu ovo
poređenje ne bi dopalo. „Pre četrnaest dana“, odgovorio je Vord. „Dakle…“
„Gospođica Midž je nameštenje napustila ne poštujudi otkazni rok, pa je
gospođa Snou velikodušno pristala da zauzme njeno mesto dok se ne pronađe
zamena. Ona nas je napustila juče. Verujem da dete primetiti izuzetnu promenu u
ponašanju dece.“
„Bidu zapanjena ako je gospođa Snou uspela da nauči Otisa da se nakloni“,
izrekla je vojvotkinja otrovno. „Ona povremeno radi kao guvernanta, zar ne?
Groficu Sefton ovaj de podatak zanimati.“ Nadmenost u njenom glasu smenilo je
zadovoljstvo, što se Vordu učinilo zloslutnim. „Pretpostavljam da nemaš
predstavu o čemu pričam.“
„Priznajem da nemam“, odgovorio je Vord. Vojvotkinja se nasmešila
pokazujudi zube, tako da je podsedala na ajkulu sa bisernom ogrlicom.
„Ledi Sefton, jedna od pokroviteljki Almakovih klubova za javna okupljanja,
nije poništila vaučer gospođe Snou nakon što je ova otvorila ured, premda je,
razume se, to trebalo da uradi. Teško da ima potrebe isticati da u Almakove
klubove nisu dobrodošli oni koji se bave trgovinom.“
Otvorila je tašnu, uzela maramicu i dotakla njome nos.
Lizi i Otis ušli su u prostoriju pre nego što je Vord stigao da smisli odgovor u
kome ne bi bilo pretnje nasiljem. Pa, ne nasiljem, pošto je ona bila postarija žena i
njegova baka – ali do poslednjeg daha bi branio Judžiniju i njenu odluku da otvori
Ured gospođe Snou.
Prišao je deci da ih pozdravi, što mu je dalo vremena da ovlada sobom. Lizi
nije nosila veo, a Otis nije nosio Džarvisovu torbu.
Oboje su nosili crninu, naravno, ali je Lizina bledoplava kosa sijala, a lice joj je
izgledalo zdravije nego pre. Deca su Vordovim u očima izgledala blistavo, lepo
vaspitano i trunčicu dosadno. Drugim rečima, savršeno obično.
„Gospođice Darsi i lorde Darsi“, rekla je njihova baka klimnuvši glavom. „Čini
se da gospođa Snou sasvim zadovoljava kao guvernanta; tvoj naklon je bio skoro
pa otmen, lorde Darsi.“
„Gospođa Snou nije guvernanta“, odvratila je Lizi.
Vojvotkinjine tanke usne još više su se stanjile.
„Ona je dama“, razjasnila je Lizi.
„Dama se ponaša kao dama“, odgovorila je njena baka šmrknuvši.
„Guvernanta uči devojčicu da se spusti u kniks, dama to ne čini. A jednako je
važno da deca nauče da ne progovaraju dok im se neko ne obrati.“

224
 „Gospođa Snou je bila naš gost“, rekao je Otis ignorišudi to pravilo.
„Stvarno? Šta je za tebe gost? Da li bi te gost učio kako da se klanjaš?“
Otis je skupio obrve. „Nije važno šta dama radi. Ona je i dalje dama.“
Vord se na ovo nasmešio. Otis je bio u pravu.
„Dopustideš mi da zadržim svoje mišljenje“, izjavila je njena milost.
„Otac gospođe Snou je markiz, a to znači da je ona dama“, rekao je Otis
prkosno.
Samo malo.
Ova reč začegrtala je u Vordovoj glavi. „Markiz?“, ponovio je.
„Štaviše, dala mi je kutiju da Džarvis spava u njoj“, nastavio je Otis, „a
guvernante ne daju poklone.“
Vojvotkinja udova je pogledala Vorda. „Ne zameram ti na skepsi. Retko kada
čovek ima priliku da vidi kako se neki pripadnik plemstva tako neopozivo survava
društvenom lestvicom. Pokojni suprug gospođe Snou bio bi zaprepašden. A njegov
otac, vikont? Bez sumnje se okrede u grobu.“
„Pokazadu vam kutiju!“ povikao je Otis. Okrenuo se prema vratima, zastao,
okrenuo se i naklonio, pre nego što je izjurio napolje.
„Nijedna guvernanta ne može da napravi čuda za dve nedelje, ali gospođa
Snou mora da je veoma sposobna“, rekla je njena milost. „Možda de pristati da se
pridruži mom domadinstvu, ako joj ponudim tri puta vedu platu od uobičajene.“
Vord jedva da je primetio da je Otis izašao iz prostorije, jer je još pokušavao
da shvati razgovor. Judžinija je derka markiza, i bila je udata za vikonta. Ili sina
vikonta? Da li to znači da je ona zapravo ledi Snou? Možda ne. Možda je samo bila
plemenita Judžinija Snou.
Proklet da je ako zna. Nikad nije obradao mnogo pažnje na guvernantu koja
je pokušala da mu utuvi ove detalje u glavu.
A i njena titula nije bila važna; jasno je bilo da je ona odlučila da je ne koristi,
ako ju je uopšte i imala. A što je još važnije, zašto li mu, dođavola, nije ispričala?
Dobra prilika da to kaže bila je kad joj je, na primer, rekao kako nije dovoljno nalik
na damu.
Iznenada se setio kako ga je Judžinija pitala zna li da je ona dama.
Rekao je da zna; šta je drugo mogao da kaže?
Prokletstvo, zašto nije otišao na neki soare u poslednjih sedam godina?
Mogao je da upozna Judžiniju u prikladnoj atmosferi. Znao bi njen položaj, i ne bi
pravio budalu od sebe pretpostavljajudi da je bila guvernanta.
„Ne slažem se“, rekla je Lizi u odgovor na nešto što mu je načisto promaklo.

225
 Iznova je pažnju posvetio otrovnoj starici koja još nije pozvala njegovu sestru
da sedne. Žena je pokušavala da zastraši Lizu, ali je imao snažan osedaj da u tome
nede uspeti. Ništa nije plašilo njegovu sestru.
Osim mrtve ribe.
Vojvotkinjina čista krv prenela je njene odlike na njene potomke, pa je Lizi u
ovom pogledu bila sa bakom na ravnoj nozi.
„Nije tvoje da se slažeš ili ne slažeš“, izjavila je vojvotkinja. „Ti si dete i moraš
biti tiha i poslušna.“ Podigla je sklopljene ruke i udarila štapom o pod.
Lizi je skupila oči. „Prepoznajem vas!“
„Nadam se da me prepoznaješ“, izgovorila je njena baka otrovno.
Devojčica se sručila u stolicu preko puta vojvotkinje. Vitko telo joj se ukočilo,
a lice poprimilo oštar izraz. Pružila je ruke ispred sebe stežudi nevidljivu
mesinganu okruglu dršku nevidljivog štapa.
Pre nego što je iko stigao i reč da kaže, zastrugala je, sasvim verno
oponašajudi vojvotkinjino aristokratsko otezanje: „Gledajte kô cvet bezazlen, al'
pod ovim vidom budite zmija“
Lizi je bila daleko bolja glumica nego što je Vord mislio, premda to nije bilo ni
od kakvog značaja. Zaprepašdenje, a možda i bol, nabrali su lice starice.
„Znam kako se nežno voli dojenče“, Lizi je nastavila. „Pa ipak ja bih, još dok
mu se oči na mene smele, bradavicu svoju iz bezubih mu desni otrgla…“13
Vord je iznenada znao koju je dramu – i koji lik – Lizi citirala. Bile su to redi
ledi Magbet kad je rekla da bi rođeno dete ubila da bi postala kraljica. „Dosta je“,
izrekao je žurno. „Lizi, ponela si se izuzetno neučtivo. Smesta se izvini njenoj
milosti.“
Lizi je skočila i spustila se u kniks. „Izvinjavam se, bako.“
„Da li ti to hodeš redi da me je Liset prikazala na pozornici?“, upitala je
vojvotkinja napetim glasom. „Svoju rođenu majku?“
Otis je sredno dotrčao nazad u sobu pre nego što je Lizi stigla da potvrdi
neprijatnu istinu.
„Moja majka bila je nesredna žena“, uhvatio je Vord sebe kako govori. „Znam
iz svog iskustva da je ledi Liset umela da bude okrutna, ali i da se često zbog te
okrutnosti posle kajala.“
Vojvotkinja je susrela njegov pogled, pa pogledala u stranu, preobrazivši se iz
poražene majke u oholu aristokratkinju.
„Evo kutije!“, rekao je Otis koristedi trenutak tišine da gurne baki pod nos
Džarvisov krevet.

13
Vilijam Šekspir: Magbet, prevod Velimira Živojinovida. (Prim. prev.)

226
 Ona se trgla i podigla ruku u rukavici. „Zar želiš da meni u ruke daš predmet
koji je dotakao pacov?“
„Možete da vidite kako je lepa“, kazao je Otis podižudi poklopac. „Kutiju je
gospođi Snou dao njen otac, markiz, a ona ju je dala meni. Nijedna guvernanta to
ne bi uradila.“
Zar su svi u kudi znali Judžinijino poreklo? Ali Vord nije mogao da se ljuti ni na
koga osim na sebe. Naprečac je zaključio o njenom poreklu umesto da se osloni na
sopstvene oči i uši.
A zatim je, kao da ga je neko naglo udario nogom u stomak, shvatio značaj
njenog društvenog položaja.
Mogli su da se venčaju. Bila je aristokratkinja, zaboga. Taj markiz, njen otac,
verovatno je sedeo u Domu lordova: kako bi mogli pred njim da joj nađu bilo
kakvu zamerku kao majci ove dece?
Srce mu je poskočilo, i jedva je uspeo da zadrži ozbiljan izraz na licu.
„Kutija je odvratna“, govorila je vojvotkinja Otisu. „Postava je pocepana i čini
se da je drvo oglodano. Svaki štalski momak mogao je da ti pokloni ovako nešto.“
„To je samo zato što Džarvis voli da oštri zube“, izgovorio je Otis nesigurno.
„Šta je to?“, upitala je njena milost dubljim glasom upirudi tankim prstom
prema unutrašnjosti poklopca. „Da li je to slika?“ Otela je kutiju Otisu iz ruke i
povukla pocepanu baršunastu zelenu postavu.
„Kidate baršun“, povikao je Otis. „Džarvis ga voli, jer se u njemu oseda
bezbedno i toplo!“
Vojvotkinja je ispustila tkaninu na pod i prosiktala: „Gospođa Snou je tebi
dala ovu kutiju? Ovo je skaredno!“
Vord je uspeo da povuče Otisa pre nego što napadne baku da bi povratio
Džarvisov krevet.
„Čak ni pacov ne bi trebalo da spava u blizini jedne ovakve niskosti. Redi du ti
jedno, gospodine Rive“, kazala je njegova baka pružajudi mu kutiju. „Nisi imao
predstavu koga si primio pod svoj krov. Čini se da je gospođa Snou znatno
iskusnija nego što vedina misli.“ Bilo je na njenom licu nekog sumornog
zadovoljstva, što je nateralo Vorda da skupi oči.
Pogledao je poklopac kutije, žurno ga ponovo zatvorio, i okrenuo se deci.
„Lizi i Otise, pozdravite se sa bakom, molim vas. Otise, pronadi du ti novi krevet za
Džarvisa.“
„Doviđenja, bako“, rekla je Lizi spustivši se u kniks. Otis se naklonio, čitavo
telo mu je bilo prekorno ukočeno.“

227
 Okrenuli su se da odu, kad je ih vojvotkinja zaustavila ledenim glasom. „Deca
moraju da se pozdrave sa svim prisutnim odraslim osobama, a to u ovom slučaju
znači i sa gospodinom Rivom.“
Otis se okrenuo i poljubio Vorda u ruku pre nego što je istrčao na vrata. Lizi
se spustila u kniks: „Doviđenja, najdraži brate.“ Ponovo se u njenom govoru
začulo šuštanje, pradeno kolutanjem očiju.
„Odlazi, magare malo“, kazao je Vord.
Kad je Lizi bezbedno izašla, ponovo je otvorio kutiju. Unutra se nalazio
izvanredan prikaz divljeg erotičnog prizora – a on ih je podosta video. Nag
muškarac ljubio je intimne delove nage dame dok je ona samu sebe zadovoljavala.
Damine raskošne obline bile su brižno prikazane do najsitnijih pojedinosti, kao i
ogromni podivljali falus njenog ljubavnika.
Judžinija bi bila užasnuta kad bi znala da je ovo nesvesno poklonila Otisu.
Zapravo, sreda je bila što Džarvis nije sasvim pocepao baršun i veoma rano uputio
njegovog malog brata u veštine erotike.
„Sasvim odvratno“, prasnula je vojvotkinja ustajudi pomodu štapa. „Sasvim
me je obuzela slabost.“
Nije mogao da joj dozvoli da ode, ne pre nego što se uveri da nede uništiti
Judžinijin ugled širenjem priče o ovoj kutiji.
„Očigledno je da gospođa Snou nije znala za postojanje ove slike“, rekao je
Vord. „Molio bih vas da postojanje ove kutije zadržite za sebe, vaša milosti.“
„Usuđuješ se da braniš…“
„Uvek du, koliko je god to u mojoj modi, braniti brata i sestru. Glas o ovoj slici
privukla bi najgoru mogudu pažnju. Ne bi me začudilo da glasine počnu kutiju da
pripisuju vašoj derki, a ne gospođi Snou.“
„Budalaštine! Dokaz ti je u rukama!“
„Slika što prikazuje erotski čin, a koja se nalazila u posedu veoma mladog
dečaka“, izgovorio je Vord gledajudi prodorno baku. „Razumete li šta hodu da
kažem, vaša milosti? Nijedno od nas ne želi da podseda svet na ljubavne sklonosti
ledi Liset. Moj otac je bio mlađi od nje, kao što znate – premda ni približno onoliko
koliko je od nje mlađi bio pokojni lord Darsi.“
Vojvotkinja udova je ponovo naglo sela. U tišini koja je usledila, oštre linije
oko njenih usana su se zategle. „Niko se ne bi usudio da optuži moju derku za
razvrat koji nagoveštavaš. Otis joj je sin.“
„Čovek se samo može nadati da ste u pravu.“ Pustio je da se tišina otegne
jer, iskreno, nema tog razvrata za koji svet ne bi bio voljan da optuži ledi Liset.

228
 „Nema nikakve potrebe da ikada više razgovaramo o ovom skandaloznom
incidentu“, rekla je vojvotkinja. „Činjenica da je gospođa Snou vršila dužnost
guvernante dovoljna je da je udalji iz visokog društva, što je odavno trebalo da se
desi.“
„Ne.“ Reč je izletela Vordu iz usta, nemilosrdna i neumoljiva. „Ne smete
ljubaznost gospođe Snou prema vašim unučidima siročidima da zloupotrebite kako
biste joj ukaljali ugled u Almakovim klubovima ili ma gde drugde.“
Šmrknula je. „Kako misliš da me u tome sprečiš, gospodine Rive?“
Vord je baki uputio osmeh koji je izoštrio u najopasnijem zatvoru u Britaniji.
„Kada sam imao četrnaest godina, došao sam u posetu vašoj derki. Možda ledi
Liset nije sa vama podelila pojedinosti… naročito razlog mog naglog povratka u
očevu kudu?“
Trgla se. Bio je to neznatan pokret, ali ga je on primetio. „Ne.“
Ponovo je iskoristio tišinu kao oružje. A zatim: „Nedu redi ništa u Domu
lordova. Ali, ako ikad ponovo čujem da ste širili glasine o interesima moje majke,
detinjstvu mog brata i sestre ili neprocenjivoj pomodi gospode Snou, podelidu sa
njima pojedinosti te posere.“
Zastao je. Vojvotkinja je stegla koščate šake oko drške štapa, ali nije ništa
rekla.
„Dozvolite da ponovim činjenice“, nastavio je. „Moji brat i sestra vaspitani su
u Francuskoj. Nakon smrti njihovih roditelja, deca su poverena na brigu jednoj od
guvernanti gospođe Snou ovde u kudi Foksovih. Ako sud zaključi da je za njih bolje
da ih podiže majčina majka i time preinači izričitu želju lorda Darsija, onda neka
tako i bude.“
Salon je bio toliko tih da je krckanje vojvotkinjinih kolena, kada je ponovo
pošla da ustane, odjeknulo kao pucanj.
„Sada du te napustiti.“
„Smem li da to shvatim kao slaganje sa mojim predlogom?“
„Nikada se ne unižavam tračevima“, kazala je, premda je on imao mnoštvo
dokaza koji dokazuju suprotno.
Vord se naklonio; dopadalo se to njemu ili ne – a njoj se to svakako nije
dopadalo – ova dama bila je njegova baka.
„Videdemo se u Domu lordova, gospodine Rive.“
Ponovo se naklonio.
Vojvotkinja je zastala na vratima i bledog lica se osvrnula prema njemu. Na
trenutak je pomislio da de se odredi borbe za starateljstvo. „Volela te je“, rekla je
njena milost. Judžinija? Kako ona zna šta Judžinija oseda?

229
 „Moja derka nije imala vlast nad svojim razumom.“ Patnja je izbijala ispod
otmenog izgovora njegove bake. „Ali Liset te je volela. Nikada mi nije oprostila što
sam te uzela od nje i odnela te ocu.“
Stajao je veoma mirno, iznenađen oštricom bola koji su njene reči izazvale.
Nije upoznao majku dok nije napunio četrnaest godina, a ona je tada na trenutke
bila šarmantna, a na trenutke nasilna. „Razumem“, izgovorio je naposletku.
„Možeš mi verovati, i ne moraš, ali želela sam da ti spasem život.“ Još jedan
trenutak čekala je njegov odgovor, a zatim je podigla bradu i izašla iz prostorije.

230
 Trideset deveto poglavlje

Četvrtak, 18. jun 1801.

Fonthil
Seoska kuda Džema Strejndza,
Markiza Brodama,
i Harijet Strejndž, ledi Brodam, nekadašnje vojvotkinje od Beroua

Judžinija je vreme provedeno na putu do očevog seoskog poseda ispunila tako što
je pisala pisma i slala ih iz trgovišta kroz koja je prolazila. U prvom pismu je rekla
Suzan da je ona sada vlasnica Ureda gospođe Snou. U drugom je iznela sve
Suzanine primedbe i pobila svaku od njih. Toliko su dugo bile prijateljice da
Judžiniji nije bilo teško da zamisli njene prigovore. U tredem je predložila da bi
nova obuka za guvernante trebalo da podrazumeva i časove plivanja.
Nije sve vreme radila; suze su umele baš da razmažu mastilo. Nodu je ležala
budna i praznih očiju i praznog srca zurila u grube drvene tavanice krčmi.
U kasno popodne tredeg dana konačno je stigla u Fonthil, samo da bi otkrila
da je njen otac pozvao u goste veliki broj ljudi. Nije u tome bilo ničeg neobičnog –
odrasla je usred beskrajne kudne zabave.
Njena madeha Harijet uspela je manje-više da obuzda ljubav njenog oca
prema društvu zanimljivih ljudi. U godinama nakon njihovog venčanja upoznala ga
je sa mirnim užicima smirenijeg porodičnog života.
Ali dobar brak podrazumevao je kompromis. I premda se u Fonthilu više nisu
mogle nadi kurtizane – ni pacovi, kad smo ved kod toga – i dalje su ga često
posedivali inteligentni, ekscentrični pojedinci, markizovi bliski prijatelji.
„Imamo dvadeset dvoje ljudi na večeri“, obavestio ju je batler dok je
prihvatao njen kaput. „Vaši roditelji silno de se obradovati što vas vide, gospođo
Snou. Još se nisu povukli da se presvuku za večeru. Pronadi dete ih u malom
salonu, ako biste želeli da ih pozdravite.“
„Hvala“, rekla je Judžinija pogledavši svoj odraz u ogledalu. Žena koja joj je
uzvratila pogled bila je umorna, ali nije bilo očigledno da joj je i srce slomljeno.
Mali salon bio je svetao i prozračan, a njegova vrata bila su otvorena prema
travnjacima iza kude. Najednom stolu nalazila se šahovska tabla čije su figure

231
pokazivale da se igrači nalaze usred igre, preko jedne fotelje je bilo prebačeno
pletivo, a hrpe knjiga su pokrivale sve površine.
Kad je ušla, troje ljudi se okrenulo prema njoj: njen otac, njena madeha i njen
kum, vojvoda od Vilijersa.
„Šta se desilo?“ odsekao je njen otac, a Judžinija mu je potrčala u naručje i
zagnjurila lice u njegovo rame.
„Ništa“, izgovorila je trenutak kasnije kad se pribrala.
Iz njegovog zagrljaja prešla je Harijet u zagrljaj. Madeha ju je prodorno
pogledala u oči i promrmljala: „Razgovarademo kasnije, mila.“
„Vaša milosti“, rekla je Judžinija spustivši se u kniks pred Vilijersom.
„Judžinija“, odvratio je naklonivši se i poljubivši joj ruku. Godine nisu
naškodile njegovom glasu, premda je njegova gusta kosa sada bila bela, a
izgledala je još belje u poređenju sa još crnim obrvama. „Mila moja, lepša si nego
ikada. Moja vojvotkinja bide gotovo jednako sredna što te vidi koliko i ja.“
„Istinsko mi je zadovoljstvo videti vas“, uzvratila je Judžinija smešedi se.
Bili su prijatelji još otkako je ona bila prerano sazrela devojka koja nije
poznavala nijednog svog vršnjaka.
Čak i da Judžinija nije volela vojvodu njega radi, obožavala bi ga što je u njen
život doveo njenu madehu. Pre mnogo godina je poveo Harijet u posetu Fonthilu,
doduše obučenu u mušku odedu.
Otac ju je zagrlio oko ramena i privio uza se, a njoj se uteha utisnula u same
kosti. „Kako su vaša deca?“ upitala je vojvodu.
„Kao đavoli su pakleni“, odgovorio je Vilijers, čiji neobavezan ton nije
uspevao da prikrije njegov ponos. „Nadam se da tvoje prisustvo ovde znači da si
odlučila da se odmoriš od neprestanog rada u onom tvom uredu?“
„I ja se istom nadam“, ubacila se Harijet.
„Vreme je za novi izazov“ rekla je Judžinija klimajudi glavom. „Prepustila sam
ured svojoj pomodnici.“
„Silno smo ponosni na tebe što si otvorila ured“, kazala je Harijet. „Ali vreme
je da počneš živeti.“
„Nedostajade mi“, priznala je Judžinija.
Otac ju je snažnije zagrlio. „Ti si nedostajala nama.“
„Znam kako du da ti umanjim svaku tugu što napuštaš ured“, rekla je Harijet.
„Svrati do dečje sobe. Naša deca se svađaju sa decom njegove milosti, i čak je i
naša veličanstvena guvernanta iz Ureda gospođe Snou nemodna da stiša te oluje.
Svaki put kad priđem prostoriji, čujem vrisku.“

232
 „Moj najmlađi je džangrizav otkako nam je vikar zaveo gospođicu Benifer“,
dodao je vojvoda. „Bilo je to kao u lošoj predstavi; u jednom trenutku smo imali
guvernantu gospođe Snou, a ved slededeg ju je uzeo božji čovek.“
„Rado du posetiti bojno polje“, rekla je Judžinija. Ali najpre je morala da se
presvuče za večeru. Niko ne može dugo da ostane u prisustvu vojvode od Vilijersa
u izgužvanoj putnoj haljini.
Imala je gorudu želju da dokaže gospodinu Edvardu Rivu da je ona
najotmenija žena u čitavoj Engleskoj, i nema veze što je on u Vitliju.
„Odrasla s time?“ Ona de…
Ali misao joj se izgubila. Vord nikad nije dolazio na društvena dešavanja i
verovatno i nede sve do Lizinog izlaska u društvo, tek za nekoliko godina.
Ipak, pronadi de ona način da mu pokaže šta je tačno odbacio.
Čim je Judžinija ušla u svoju spavadu sobu, Klotilda je zapljeskala. „U kudi je
jedan bududi vojvoda!“
„Ko?“, upitala je Judžinija kad je sobarica počela da joj otkopčava putnu
haljinu. Klotilda ne može da misli na Vilijersovog naslednika – dečak je bio ili u
školi ili u dečjoj sobi.
„Vikont Heris, najstariji sin vojvode od Bomonta.“
Bio joj je potreban trenutak da se seti muškarca o kom su govorile. „Evan?
Evan je mlađi od mene!“
Klotilda je slegnula ramenima. „Odrastao je muškarac. Tako je najbolje,
madam. Verujte mi. Muškarci ne zru kao dobro vino.“ Savila je prst u slovo C.
„Beskorisni su po ženu ved u četrdesetoj.“
Okupana, obavijena svilom i osedajudi se mnogo više nalik staroj sebi,
Judžinija je sišla niz stepenice i u zvaničnom salonu zatekla samo Vilijersa, koji je
sada na sebi imao veličanstveni kaput tamne boje rđe sa žudkasto-smeđom
dugmadi i crnim porubom.
„Gde su svi?“, upitala je.
„Odlutali su u kuhinju“, rekla je njegova milost. „I moram dodati da si za to
sasvim ti kriva.“
„Neko je napravio kolač“, izgovorila je Judžinija oduševljeno.
„Moje dete da peče kolač“, čudio se Vilijers. „Gotovo nezamislivo i čovek
samo može da se nada da nikome nede izazvati mučninu. Hodemo li podi zajedno,
mila moja?“
Polako su pošli preko velike prostorije, a Judžinija je držala vojvodu podruku.
„Pa, kumče moje“, rekao je, „ko je bio srednik?“ Judžinija se zatečeno
nasmejala.

233
 Vilijers je okrenuo glavu; mudre, grešne oči smejale su se s njom. „Zar ja da
ne primetim kako je moje voljeno kumče odbacilo udovičku crninu i opet postalo
žena?“
Judžinija je osetila kako rumeni. „Ovo je nadasve neprimeren razgovor.“
„Mene takav jedino i zanima“, primetio je Vilijers.
„Da li je njegovo ime važno? To je sad završeno.“
„Imena su uvek važna.“
Njen otac i Harijet pojavili su se na udaljenom kraju prostorije u pratnji
povede grupe u kojoj su se nalazila i deca.
Vilijers ju je žurno poveo prema sofi. „Nadam se da me nedeš uvrediti
pitanjem umem li da čuvam tajnu.“
„Edvard Riv“, rekla je Judžinija i uzdahnula.
„Vord?“ Vilijers je podigao obrvu. „Imao je tešku godinu.“
„O, jeste li znali za decu?“
Tišina. A zatim je usledilo: „Nisam. Taj mladid je baš imao pune ruke posla
ako je uspeo da izrodi više vanbračne dece. Jesu li deca začeta pre nego što se
verio sa mladom damom koja je sada vojvotkinja od Pindara?“
„Trebalo je da se jasnije izrazim. Lizi i Otis nisu njegova deca.“ Ispričala mu je
za brak ledi Liset.
„Ta žena je puna iznenađenja“, kazao je vojvoda glasom u kom se čulo
neodobravanje. „Jesam li dobro razumeo, deca su se pojavila na njegovom pragu,
nakon čega se je on, u potrazi za guvernantom, došao kod tebe?“
Naposletku mu je ispričala sve.
„Dobri stari, Četi“, rekao je Vilijers kad je završila priču. „Kakva sreda da je on
bio u vikarevom domu. Čini se da je devojčica pljunuta majka, premda zdravog
razuma. Znaš li da je malo nedostajalo, pa da se ja oženim ledi Liset?“
Judžinija je raširila oči. „Kakva bi to neverovatna greška bila.“
„Iz mnoštva razloga.“
„Ledi Liset umesto Elenor. Nemogude mi je to i da pojmim. Ne bih nikada ni
pomislila tako nešto.“
Vilijers je vidno zadrhtao. „Nezamislivo. Da li su te deca odbila od Vorda? Ja
jedva da svoju mogu da tolerišem, tako da svim srcem saosedam ako ti je bilo
teško i da pomisliš da se nosiš s malom siročadi.“
„Znam koliko volite svoje potomstvo“, odvratila je Judžinija, ponovo ga
uhvativši podruku. „Ne možete mene prevariti.“

234
 „Volim ih“, rekla je njegova milost kao da priznaje mračnu manu. „Ali su
prljavi, često zaudaraju, gunđaju i ne pokazuju odgovarajude poštovanje prema
starijima.“
„Vilijersova krv teče njihovim venama“, kazala je Judžinija zasmejavši se. „To
barem objašnjava njihovo ponašanje, ako ved ne može da im bude opravdanje.“
„Nipošto“, odbrusila je njegova milost. „Znaš li šta mi je moj naslednik rekao
prošle nedelje?“
Taj naslednik, gospodar Teodor, imao je jedanaest godina i bio je minijaturna
verzija oca, sve do oholog nosa i britke pameti.
„Rekao je da sam suviše star da bih nosio prljavoružičastu boju“, izjavio je
Vilijers nadureno. „Otkad to mladi polažu ekskluzivno pravo na određene boje?
Tek je momčid, a oblači se kao da je čovek od osamdeset godina. Sav je u crnom i
belom, kao šahovska tabla.“
„Nadam se da ste mu odmah poručili par rukavica prljavoružičaste boje? A
možda i kaput iste boje?“
Kad bi se Vilijers smešio, čitavo lice bi mu se izmenilo, i Judžinija je videla –
ne prvi put – koliko srede ima muški deo društva što je vojvoda tako silno
zaljubljen u svoju ženu. „Mila moja Judžinija, ti si genije. Uzedu mu mere pod
izgovorom da sam naložio da mu se skroji još jedan crni kaput.“
„Istini za volju, rado bih bila majka Lizi i Otisu“, priznala je Judžinija.
„Šta li je, zaboga, ta mlada budala uradila da te natera da ga ostaviš?“
„Nije me želeo“, izgovorila je.
Vojvoda ju je strogo pogledao. „Pođimo od elementarnih istina, mila moja.
Ukoliko Vord nije zainteresovan za muškarce – u šta sumnjam – onda te želi.“
„Uživali smo u veoma prijatnoj međuigri“, rekla je trudedi se da zvuči
nonšalantno. „Ali on sada ima novu odgovornost, mora da podiže Lizi i Otisa.“
Zastala je. Ponižavajude je ovo bilo priznati.
„To je zbog ove proklete hijerarhije, zar ne?“ kazao je Vilijers, a u glas mu se
uvukla tuga. „Tek nakon što sam primio svoju decu pod svoj krov, shvatio sam
tačno šta to znači biti nezakonit. Nikada nedu zaboraviti kako mi je jedan od mojih
sinova u nastupu besa rekao da bi bolje bilo da nije rođen.“
„Žao mi je što to čujem“, kazala je Judžinija.
„Nije bio u pravu“, rekao je Vilijers oštro. „Stara klasna podela polako gubi na
značaju, sada hijerarhiju oblikuje novostečeni novac. Pogledaj mog najstarijeg:
Tobajas je stekao bogatstvo i oženio se ledi Zenobijom. Zar nije Vord stekao
bogatstvo na nekoj mašini za proizvodnju hartije? Sedam se da se njegov otac
hvalisao time.“

235
 Judžinija je klimnula glavom.
„Ako i ne želi da se oženi ženom koja je višeg ranga od njega“, nastavio je
Vilijers strogo, „trebalo bi da to uradi zarad te dece. Dečak ima titulu.“
Duboko je udahnula. „Zapravo, sve je suprotno. Vord misli da je Ured
gospođe Snou naškodio mom položaju. I misli da bi moj pad u očima društva
mogao biti štetan kada dođe vreme za Lizinu udaju.“
Vilijers je na trenutak dutao, a zatim je prasnuo u smeh. „Mora da se šališ.“
„Ne šalim se. Istina, ne zna moj pravi položaj – misli da sam bivša guvernanta
i rekao mi je da mora da se oženi ženom koja je odrasla s time. Ali još važnije je da
mu se ne dopada činjenica da sam otvorila ured. A ja sam stalno pravila glupe
greške“, kazala je sva očajna. „Mislim da je najgora bila kada sam nesvesno odvela
Lizi na šatorsko predavanje.“
„Šatorsko predavanje?“ Vojvoda je zvučao fascinirano. „Nisam sedeo na
jednom od tih poganih malih okupljanja otkako sam bio dečak opčinjen time da
čujem kako neko naglas izgovara reč kita!“
„Nisam slušala šta su pričali“, priznala je Judžinija. „Tek sam posle shvatila šta
je u pitanju, kad je Lizi pitala Vorda zašto je smešno to što u postelju mogu da se
smeste dva muškarca i jedna žena. Možete se smejati“, rekla je u odgovor na
njegovo cerekanje, „ali Vord je pobesneo. Na plakatu je pisalo da je u pitanju
predavanje o hemijskom sastavu vode, ali Lizi je imala pitanja o muškoj peni.“
„Mislim da sam malo i sam ljut“, izrekla je njegova milost. „Ipak, čini mi se da
se Vord pretvorio u licemernu pizdu.“
„Ne, nije!“, odvratila je Judžinija iznenadivši sebe svojom žestinom. „Svim
silama trudi se da bude dobar staratelj. Čvrsto je rešen da deci pruži život u skladu
sa svim društvenim pravilima.“
„Njegova majka je bila ledi Liset“, rekao je Vilijers nakon jednog trenutka.
„Pretpostavljam da zato ima ideju da bi trebalo da se oženi ženom koja sasvim
poštuje sva društvena pravila.“
„Prava je ironija“, odvratila je Judžinija drhtavo, „što sam ja bila upravo takva
žena dok nisam otvorila ured.“ Suza joj je kliznula niz obraz, a ona ju je obrisala.
„Upravo ta vrsta budalastog rezona me umalo nije naterala da se oženim
Liset“, rekla je njegova milost i uzdahnula.
Povukao ju je na noge i pružio joj ruku. „Tvoj otac zabrinude se da ti
udeljujem neki loš savet.“
„Imate li neki loš savet?“, upitala je Judžinija kad su krenuli da se vradaju
prostorijom.
„Svakako“, odvratio je Vilijers s vragolastim sjajem u očima.

236
 „Recite mi šta da radim“, rekla je Judžinija želedi da čuje kako bi trebalo da se
vrati Vordu i bori se za ljubav.
Premda ona taj savet ne bi poslušala.
„Pogledaj malo pažljivije mladog Evana – Bomontovog sina“, kazao je Vilijers.
„Eno ga pored vrata, izgleda kao da mu je dosadno jer ne zna da si nam se ti
pridružila.“
Judžinija je uzdahnula. „Mlađi je od mene. Nameravam da nađem muža koji
je barem mojih godina.“
„O, ne da se udas \ rekao je Vilijers nežno. „Nisi spremna za to.“
Judžinija je glasno udahnula. „O, nevaljali ste, vaša milosti!“
„Nisi imala srede, mila moja, ali istini za volju, prvi muškarac koga žena nađe
nakon tragedije kakva za tebe mora da je bila Endruova smrt trebalo bi da bude
protivotrov za tugu, a iz onoga što si mi rekla nasludujem da je Vord u tom
pogledu zadovoljio. Ali drugi muškarac trebalo bi da je čisto zadovoljstvo.
Predlažem Evana. I naposletku, tredeg: novog muža. Kad za to dođe vreme,
predložidu ti nekoliko kandidata koje deš uzeti u razmatranje.“
„Ne bi trebalo da sada tražim muža?“
Vilijers se smešio na način na koji se ženi smeše samo veoma loši muškarci.
„Ti si udovica, pa što da ne budeš vesela?“
„Milo mi je što ste vi sredno oženjeni“, kazala je Judžinija stegnuvši ga za
ruku. „Podlegla bih vašim dražima da ste se ih upotrebili protiv mene.“
Frknuo je. „Suviše si ti mlada za mene, mila moja. Decenija između tebe i
Evana nije ništa, ali jaz među nama je nepremostiv. Jesi li znala da je Evan
izvanredan jahač?“
„Nisam“, odgovorila je Judžinija.
„Razmisli o posledicama redovne, žustre fizičke aktivnosti“, dodao je vojvoda
ozbiljnim glasom, ali su mu oči igrale. „Ona razvija telo na veoma naočit i koristan
način. Naravno, ima on i pameti. Momče ne ume da igra šah ni za živu glavu, ali
zna besmisleno mnogo o medicini.“
,;Uzedu to u razmatranje.“ Judžinija ga je poljubila u obraz. „Vi ste najbolji
kum.“
„Silno si mi prirasla za srce, mila moja“, rekao je Vilijers. „Svi želimo da budeš
sredna.“
„I hodu“, obedala je Judžinija.
Dok su se približavali grupi na kraju prostorije, Vilijers je kazao: „Nadam se da
te je Vord naučio vrednosti francuske kapice?“

237
 „I svih raznobojnih vrpci“, odvratila je Judžinija, a osmeh joj je zatreperio, ali
je uspela da se obuzda.
„Spremna si za avanturu“, odgovorio je vojvoda sa zadovoljstvom vodedi je
prema Bornontovom nasledniku.
Evan nije bio ni nalik Vordu.
Vord je bio krupan, mišidav i zamišljen, dok je Evan bio visok, vitak i imao je
vesele plave oči. Ustao je da ih pozdravi pokazujudi upravo onu aristokratsku,
dečačku privlačnost koju je Endru nosio tako otmeno.
Judžinija je pružila ruku, a on ju je poljubio.
Nije mogla pogrešno da protumači sjaj divljenja u njegovim očima. Ako želi
da bude sredna, imala je nepogrešiv osedaj da de joj Evan rado pomodi da sredu
ostvari.

238
 Četrdeseto poglavlje

Fonthil

Samo je jedno bilo Vordu na pameti: mora da dovede Judžiniju kudi pre nego što
upozna nekog drugog.
Bila mu je potrebna kočija. Smesta.
Šteta je bila što se otarasio svoje trkade dvokolice, jer je morao da sustigne
Judžiniju – koja se kotrljala putem u udobnosti velike kočije. Stara putna kočija
koja je došla sa posedom morade da posluži.
Judžinija je rekla da ga voli. Ali onaj pogled u njenim očima kada ju je
otpustio, onaj poraženi pogled…
Šta ako je neko teši ved u ovom trenutku? Neko ko nije kopile, po rođenju i
ponašanju?
Stegao je vilicu. Bila je njegova. Povredio ju je, ali učinio bi sve da to promeni.
samo mora da…
Koliko možeš da povrediš ženu pre nego što ti okrene leđa?
Šta ako je njegovo ponašanje bilo neoprostivo?
Otišao je u dečju sobu da se oprosti od dece. Otis je smireno prihvatio
njegovo objašnjenje da ide po Judžiniju. „Rubi de biti sa vama, a nova guvernanta
trebalo bi da stigne za dan ili dva.“
Ali Lizine suviše stare oči susrele su njegov pogled sa otrežnjujudom
sumnjom. „Jesi li siguran da de hteti da se vrati s tobom?“
Seo je. „Nisam, ali se nadam da hode.“
Otis je napravio Džarvisu tunel od platna i pokušavao je parčetom hleba da
ga namami da prođe kroz njega. „Zašto si joj dozvolio da ode?“
„Nisam bio siguran da bi ona bila najbolja majka za vas dvoje.“
„To je budalasto“, rekao je Otis u isto vreme kad je Lizi zapanjeno rekla:
„Nama?“
„Pogrešio sam.“
„Spasla mi je život“, kazao je Otis. „To majke čine.“
„Molim?“
„Kada sam skočio u vodu, doplivala je do mene, ušla u travu i zaronila pod
vodu, premda ne voli da kvasi glavu. Za sve je kriv Džarvis.“

239
 Vord je s mukom progutao pljuvačku. Praktično je optužio Judžiniju da je
dozvolila Otisu da uđe u duboku vodu, što je bilo besmisleno kao i sve drugo što
joj je rekao.
„Džarvis se sam spasao“, dodao je Otis. „Rekao sam ti to.“
Vord nikada nije tražio da mu Otis ispriča pojedinosti svog nedozvoljenog
plivanja, jer je bio čvrsto rešio da izbegava svaku pomisao na Judžiniju. Nije želeo
da izgovori rečenicu sa njenim imenom.
„Spasla ti je život“, ponovio je.
„To ne znači da de se vratiti s tobom“, rekla je Lizi. „Tata ti je spasao život,
Otise, a on je…“ Udutala je.
Vord je uzdahnuo. Bide potrebno vreme da sve priče izađu na videlo. Kad za
to dođe vreme, rekla je Judžinija.
„Zagrlite me“, kazao je. „Poželite mi sredu.“
Otis je skočio i zagrlio Vorda. „Sredno!“ povikao je.
Lizi mu je prišla polaganije. „Ako se vrati – hode li nam biti majka?“
Vord je klimnuo. „Nadam se.“
„Daj joj ovo“, rekla je. Lizi se naglo okrenula i izvadila smotani veo ispod
jastuka.
„Nedu se vratiti nekoliko dana, Lizi. Ne želim da uzmem tvoj veo.“
„Dajem ga njoj, gospođi Snou.“ Šiljato lice bilo joj je tvrdoglavo, a vilica
stegnuta.
„Jesi li spremna da prestaneš žaliti za majkom?“ Upitao ju je nežno, ali je
smatrao da bi to trebalo da se izgovori naglas.
„Nikad ga nisam nosila za ledi Liset“, odgovorila je trezveno.
Otis nije podigao pogled sa Džarvisa, koji je izašao iz tunela i pobedonosno
jeo svoj hleb. „Veo je počela da nosi kad je tata umro.“
Vord se namrštio. „Nisam znao.“
„Nisam ti ni rekla“, kazala je Lizi.
Ugurala mu je veo u ruke.

240
 Četrdeset prvo poglavlje

Ponedeljak, 22. jun 1801.

Fonthil

Suzanini odgovori počeli su da stižu jutro nakon Judžinijinog dolaska. U prvom

pismu se protivila, ali je u četvrtom oduševljeno pristala da preuzme Ured
gospođe Snou.
„Uvek du biti tu ako ti budem potrebna, ali nameravam da pronađem novi
izazov“, odgovorila joj je Judžinija. Odlučila je da ukrade gospodina Marsela i
postane njegov tajni partner u otmenoj poslastičarnici na Mejferu.
A na ličnom planu je Evan pokazivao veoma laskavo interesovanje za nju. I
pored toga što je Vilijers predložio da se sa njim upusti u aferu, ona je imala
veoma izražen osedaj da bi Evan, kada bi ga samo malo gurnula, pao na kolena i
preklinjao za čast da je učini svojom bududom vojvotkinjom.
Štaviše, izdržala je čitav dan a da nije zaplakala. Mogla je ovo da doda spisku
hrabrih dela koja je nedavno uradila. Naučila je da pliva, upustila se u aferu, čitav
jedan dan nije plakala.
Baš kad joj se pogled zamaglio pretedi njenoj novoosvojenoj nagradi za
hrabrost, vrata njene sobe su se otvorila i na njima se pojavila Harijet, nosedi
preko ruke komad sjajne ružičaste svile. „Vidi šta imam za tebe, mila.“ Spustila je
svilu na krevet.
„Izvanredna je!“ povikala je Judžinija trepdudi da osuši suze.
„Trebalo je da to bude iznenađenje za tvoj rođendan“, rekla je njena madeha
sedajudi pored nje, „ali sam zaključila da je sada pravi trenutak da ti dam poklon.“
„Kako si, zaboga, uspela da naložiš da je sašiju a da je ja nisam probala?“
„Klotilda je dala mojoj krojačici jednu od tvojih omiljenih haljina da šije po
njoj. Šila je kao luda poslednja dva dana.“ Harijet je prinela haljinu Judžinijinoj
kosi. „Savršeno ide uz tvoj ten i kosu.“
Haljina je bila krojena od tako teške svile da de lepo prianjati uz telo i blago
se širiti kod zglobova. Čipkasti gornji sloj haljine bio je izvezen lozom koja se
uvijala i preplitala poput slika na marginama srednjovekovne Biblije.
Klotilda je ušla smešedi se. „Nije li delicieuse, madam?“

241
 „Jeste!“ Kad bi je Vord video u ovoj haljini, shvatio bi da… Judžinija je
odgurnula ovu misao. „Kakve su ovo male perle?“ Zagledala se pobliže. „Srebro?
Čisto srebro?“
Klotilda se oduševljeno zakikotala. „Uz nju idu i cipele, madam.“ Pružila joj ih
je.
Bile su od srebrnaste svile sa potpeticama i složenom šarom lišda posutog
srebrnim perlama.
„Haljina de izgledati izvrsno sa dijamantskom ogrlicom koju ti je otac dao kad
si napunila osamnaest godina“, rekla je Harijet sa zadovoljstvom. „Sedaš li se da si
je ostavila ovde da se popravi?“
„Podozrevam da si odabrala i prilikuiada bi trebalo da nosim ovaj
veličanstveni odevni predmet“, kazala je Judžinija pratedi vrhovima prstiju nežni
vez.
„Večeras! Unajmila sam mali orkestar i pozvala susede.“ Harijet je pogledala
Judžiniju blistavim očima. „Evan nede modi da skloni pogled sa tebe.“
„Nisam…“ zaustila je Judžinija, ali je Harijet ved ustala.
„Lakeji de začas doneti vodu za kupanje, mila. A sad moram i ja da idem da se
spremim.“
„Zar nisu dijamanti suviše svečani za veče kod kude?“, upitala je Judžinija.
„Ogrlica je pripadala tvojoj prabaki, posebna je samo zato što je uspomena“,
odvratila je Harijet. „Mislim da de tvoj otac biti veoma sredan kada vidi da je
nosiš.“
Nakon kupanja, Judžinija je odsutno zurila u ogledalo dok ju je Klotilda
češljala.
Šta sad rade Lizi i Otis? Još malo pa je vreme za odlazak u postelju; možda su
u dečjoj sobi i sa novom guvernantom igraju igru dame. Ili možda Rubi kupa Otisa,
dok se Džarvis brčka u svom lavoru.
Bilo je glupo, glupo, glupo osedati se ovako šuplje oko srca kao da je izgubila
porodicu, a ne ljubavnika.
Zapravo je izgubila samo poznanika.
Osedala se bolje kad je obukla novu haljinu i kada su joj oko vrata i u kosi
zasjali dijamanti. Život se nastavio posle Endrua, nastavide se i posle Vorda.
Evan ju je čekao u dnu stepeništa, a preneraženo divljenje u njegovim očima
priredilo joj je silno zadovoljstvo.
„Izvanredno ste lepi, gospođo Snou“, izgovorio je tiho, klanjajudi se i ljubedi
joj ruku.

242
 „Molim vas, zovite me Judžinija“, rekla je smešedi mu se dok ju je pratio u
salon.
„Mila devojko“, kazao je njen otac prilazedi joj kada su ušli. „Imam poklon za
svoje blistavo dete.“ Izvadio je nešto iz džepa.
„O, bože“, rekla je Judžinija tiho gledajudi u par sjajnih dijamantskih minđuša
na svom dlanu.
„Slažu ti se sa ogrlicom“, dodao je ljubedi je u čelo.
„O, tata“, promrmljala je potiskujudi suze, jer ko još plače kada mu poklone
dijamante!
Pojavila se Harijet, ozarena i nasmejana i pomogla joj je da ih stavi.
„Svetlucade kad budeš igrala“, rekla joj je madeha. Nagnula se prema njoj i
prošaputala: „Budi veoma pažljiva, mila, jer bi Evan mogao da padne na kolena i
ponudi ti prsten da ti se slaže uz minđuše.“

Vord je nameravao da put do Fonthila pređe za polovinu vremena koje je bilo

potrebno Judžiniji, i nadao se da de stidi nekoliko sati nakon nje.
Ali njegova postarija kočija tri puta se zaglavila u blatu, njeni stari točkovi
nisu bili ni za kakve druge uslove osim za suve puteve. Naposletku ju je ostavio u
krčmi i iznajmio drugu, na kojoj je ubrzo pukla osovina dok se pela strmim brdom.
Petog dana na putu Vord je bio iscrpljen od nedostatka sna i jedva da je i
opsovao kad ih je pretekla poštanska kočija uz kloparanje točkova i glasno
trubljenje.
Stigao je na posed markiza od Brodama osedajudi bolove u čitavom telu. Kad
su se ulazna vrata otvorila, vitki batler oštroumnog izgleda pogledao ga je i rekao:
„Gospodine Rive, ja sam Branson, markizov batler.“
„Jesmo li se ved upoznali?“
„Vojvoda od Vilijersa očekivao vas je juče.“ Branson je otvorio vrata širom.
„Markiza večeras priređuje bal. Da li biste želeli da im se pridružite nakon što se
osvežite?“
Vord je ušao u mermerno predvorje obasjano lusterom prepunim sveda. S
njegove leve strane, kroz velika dvokrilna vrata dopirao je zvuk žicanih
instrumenata i laki visoki zvuk ženskog smeha. Nije to bio Judžinijin smeh. Njen
smeh prepoznao bi svugde.
Bio je to valcer, što je značilo da je neki muškarac držao ruku na njenom
struku.
„Želeo bih da vidim gospođu Snou“, rekao je ne uspevajudi da umiri glas.

243
 „Žalim što niste odeveni kako dolikuje prilici.“ Batler je pogledao Vordovu
prašnjavu odedu. „Naložidu da vam u sobu smesta donesu vodu za kupanje.“
Vordove čizme bile su blatnjave; kad se kočija zaglavila u dubokom kolotragu
pre nekoliko milja, morao je da, zajedno sa konjušarima, pogura vozilo.
Zaudarao je na znoj, ako ne i na nešto gore, a pantalone su mu bile isprskane
blatom sa točkova kočije.
„Molim te da je obavestiš da smesta želim sa njom da razgovaram.“
„Ako tako želite.“ Branson je klimnuo glavom lakeju. „Robert de vas odvesti u
jutarnji salon.“
„Čekadu ovde.“ Osedanje hitnje mu je kolalo telom. Prekrstio je ruke i
pogledao batlera pogledom kojim mu je pretio nasiljem.
Branson je imao oprezno držanje čoveka koji je susreo popriličan broj luđaka.
„Obavestidu njegovo gospodstvo da ste tražili da razgovarate sa njegovom
derkom.“
„Sam du mu redi“, odvratio je Vord. Pre nego što je batler stigao da ga
zaustavi, otvorio je jedna vrata balske dvorane i ušao.
U njoj je nekoliko desetina ljudi plesalo.
„U redu je, Bransone“, rekao je jedan glas iza njegovog ramena. „Ja du se
postarati za posetioca.“
Batler se povukao, ali Vord nije pogledao u vojvodu od Vilijersa. Gledao je
samo u Judžiniju.
Nosila je haljinu u kojoj je svetlucala od glave do pete. One prelepe lokne što
su bile rasute po njegovom jastuku bile su joj skupljene na vrhu glave i ukrašene
zaslepljujudim dragim kamenjem.
Dijamantima.
Naravno da su to bili dijamanti, a dijamante je nosila i oko vrata.
Ali drago kamenje bledelo je u poređenju sa njom. Prvi put kad ju je sreo,
podsetila ga je na plamen: energija, inteligencija i lepota u vatrenom sklopu sa
kojim nijedan dijamant ne može da se meri.
„Prelepa žena, zar ne?“ rekao je vojvoda od Vilijersa stojedi pored njega.
Na ovog konkretnog vojvodu niko se nije brecao, pa se Vord naklonio.
„Dobro veče, vaša milosti.“
„Vorde“, odvratila je njegova milost i uzdahnula. „Voleo bih da ti je otac u
Engleskoj. Ne, još bolje bi bilo da ti je madeha ovde.“
Vord ga je ignorisao nastavivši da posmatra ples ruku prekrštenih na
grudima. Čim se muzika završi, pridi de Judžiniji i izneti je iz balske dvorane.
Ne, to je bilo suviše primitivno.

244
 On se osedao primitivno. Neki muškarac plesao je sa njegovom ženom,
njegovom bududom nevestom… njegovim svim.
„Streljaš pogledom vikonta Herisa, bududeg vojvodu od Bomonta“, izgovorio
je Vilijers cinično. „Koji, lako je mogude, pleše sa svojom bududom vojvotkinjom.“
Njegove reči prelile su se preko Vordovog tela poput istopljenog olova.
Proklet da je ako se Judžinija uda za vojvodu, ili bududeg vojvodu, ili bilo kog
drugog muškarca osim njega samog. „Grešite.“
„Sasvim su skladan par u pogledu inteligencije – mora da si čuo da je mladi
vikont odlučio da završi medicinu bez obzira na svoj položaj? Njegovi roditelji su
moji veliki prijatelji. Ali ti bi to trebalo da znaš – nije li on tvoj rođak?“
„Nije“, odvratio je Vord ravnim glasom. „U daljem sam srodstvu s njim preko
madehe.“
Vikont Heris bio je isto onako budalasto naočit kao i njegov otac, vojvoda od
Bomonta. Crte lica su mu bile savršeno pravilne, za razliku od Vordovih, sa onom
njegovom snažnom vilicom i slomljenim nosom. Mora da je stariji nego što
izgleda, ako ved studira medicinu.
Dok ih je Vord posmatrao, muškarac je snažnije stegao ruku na Judžinijinom
struku, prikovao pogled za njen i zavrteo je ukrug. Ona je zabacila glavu i
nasmejala se. Očigledno je bilo svima da je on opčinjen njome.
Dve mlade devojke koje su stajale sa strane zakikotale su se skrivajudi rukom
usta dok su posmatrale ovaj par.
Dođavola, Vorda njegov instinkt nije prevario.
Bududi vojvoda još jednom ju je zavrteo, a Judžinija je nastavila da se smeje,
pa još jednom. Jedna od devojaka zacičala je jer je umalo nisu oborili, a Judžinija
joj je preko ramena doviknula izvinjenje.
„Ništa od toga nije važno“, zarežao je Vord na Vilijersa.
„Oboje su odrasli s time“, rekao je vojvoda sanjivo.
Vord je prepoznao rečenicu i zarežao. „Rekla vam je?“
„Ja sam joj kum“ kazao je vojvoda sada oštrim glasom. „Zašto da mi ne kaže
za uvredu jednog pretencioznog maloumnika?“ Vilijers u srednjim godinama nije
nimalo oslabio: bio je i dalje grabljivica.
Nije da bi Vord ikad tako nešto učinio – naterao je sebe da opusti stegnute
pesnice.
„E sad, slučajno sam skoro pa i tvoj kum jednako kao i njen“, nastavila je
njegova milost. „Umalo se nisam oženio tvojom majkom, a tvoj otac jednom
prilikom umalo me nije ubio u duelu. Mora da se to može računati kao porodična
veza.“

245
 Valcer je konačno počeo da usporava.
„Ta veza daje mi slobodu da ti kažem kako de Judžinija u Evanu pronadi
muškarca koji je poštuje i obožava. Muškarca čija je majka, vojvotkinja od
Bomonta, nadaleko i naširoko cenjena po svojoj genijalnosti, duhovitosti i
pristojnosti.“
„To nije uvek bio slučaj“, odvratio je Vord. Bila je to slaba odbrana; činjenica
da su Bomontovi mnogo godina živeli odvojeno bila je sitnica u poređenju sa
postupcima njegove majke.
„Vojvotkinja od Bomonta nije ledi Liset“, nastavio je Vilijers. „Štaviše, kada bi
Džem – odnosno naš domadin, markiz od Brodama – znao da je neki muškarac
odbacio njegovu derku kao nedostojnu, on bi ga ubio. Judžinija je mudro tu
pojedinost od njega sakrila.“
„Da li me savetujete da odem? Vord se nije trudio da pogleda Vilijersa.
Judžinija se spustila u kniks pred svojim partnerom, koji joj je poljubio ruku.
„Primeduješ li kako Evan pruža nogu pod tačno određenim uglom? On je
rođeni vojvoda“, dodao je Vilijers zamišljeno. „Kakav je tvoj naklon? Mislim da te
nisam video na mnogim okupljanjima visokog društva.“
Vord je ponovo skupio šake u pesnice. Prekipelo mu je.
Pošao je napred i uplašio dve devojke. Obišao je krug stolica i krenuo prema
jarko osvetljenom plesnom podijumu.
Vikont nije pustio Judžiniji ruku nakon što ju je poljubio. Kao da ga je neko
bacio u ledenu vodu, Vord je shvatio da bi muškarac mogao biti suviše mlad da se
Judžinija uda za njega. Ali svakako nije bio suviše mlad za prijatelja – onog sa
kojim može da razmenjuje nežnosti kao što je on sam ushideno rekao Judžiniji pre
nekoliko sedmica.
Njegove čizme odjekivale su na drvenom podu, pa su se svi prisutni okrenuli
prema njemu. Uključujudi i Judžiniju.
Činilo se da joj je lice postalo za nijansu bleđe, ali nije ništa rekla. I nije pustila
Evanovu ruku.
„Edvard Riv?“, prišao mu je markiz od Brodama. Primetivši njegovu
neuglednu pojavu, upitao gaje: „Da li se nešto desilo tvojim roditeljima?“
Zatresao je glavom. „Došao sam da vidim Judžiniju.“
Markiz je nabrao obrve kad je čuo da Vord koristi kršteno ime njegove derke.
Vord je krajičkom oka video kako markiza spušta ruku na rukav svog muža.
Niko nije progovarao.
Čuo je Judžiniju kako diše dok ga je streljala pogledom. Tražio je reči kad je
video da pune usne steže u tanku liniju. Ali je, kada je progovorila, bila

246
besprekorno učtiva, kao što mu je i obedala u njihovom poslednjem groznom
razgovoru.
„Mogu li nekako da vam pomognem, gospodine Rive? Nadam se da su deca
dobro.“
„Žao mi je“, rekao je. „Izvini, Judžinija.“
I tek tako, odbacila je masku učtivosti – i pustila Evanu ruku. Prekrstila je ruke
na grudima i obrazi su joj se malo zarumeneli. „Zaista“, izgovorila je opasno. „Za
šta mi se tačno izvinjavaš?“
Iza njega je neko počeo da izvodi goste, uključujudi i bududeg vojvodu – iz
prostorije. Vord je sačekao dok u prostoriji nisu ostali samo Judžinija, njen otac i
njena madeha. I Vilijers, koji je stajao naslonjen na zid poput proklete ptice
grabljivice.
„Izvini zbog onoga što sam ti rekao.“
„Da li se izvinjavaš zbog toga što si mi dao do znanja da nisam dovoljno
otmena da podižem Lizi i Otisa?“
Markiz se oštro trgao. „Da“, odvratio je Vord. „Možemo li da razgovaramo
nasamo?“
„Ne, ne možete“, zarežao je njen otac. „Dajem vam tri minuta da objasnite
svoj postupak, gospodine Rive, i to samo iz poštovanja prema vašem ocu.“
„Ništa se nije promenilo“, rekla je Judžinija ne sklanjajudi pogled sa Vordovog
lica. „I dalje sam ista osoba što vodi Ured gospođe Snou i koja je vašu sestru
odvela na šatorsko predavanje, da ne spominjemo da sam je učila da psuje.“
„Neoprostivo sam pogrešio. Bila bi divna majka deci“, odgovorio je ignorišudi
njenu tiradu. Video je da ona ne smekšava.
„Lizi ti je ovo poslala.“ Izvukao je izgužvani smotuljak crne čipke iz džepa
kaputa i gurnuo ga u njene ruke. „Otis se bavio mišlju da ti pošalje Džarvisa, ali
sam ga odgovorio. Potrebna si im, Judžinija.“ Oklevao je, a zatim ju je pogledao
pravo u oči sa svom strašdu i ljubavlju koje je osedao. „Meni si potrebna.“
Zapanjeno je gledala u veo. „Šta te je nateralo da promeniš mišljenje?“
„Vojvotkinja od Gilnera…“
Judžinija ga je presekla, a pogled joj je postao hladniji. „Rekla ti je.“
„Šta?“ upitao je markiz.
„Gospođa Snou, vlasnica ureda, Vordu nije bila dovoljno dobra za suprugu“,
rekla je Judžinija. „Nisam imala odgovarajudi pedigre ni instinkte koji su potrebni
da bih njegove štidenike uvela u visoko društvo.“
Markiz je eksplodirao i zakoračio prema njemu. „Jesi li ti poludeo?“

247
 „Pošto mu je vojvotkinja rekla ko sam ja zapravo, odjednom je to sasvim
druga priča“, nastavila je Judžinija paledi ga pogledom. „Sad sam dovoljno dobra
da budem majka deci koju je Liset zanemarivala.“
„Nije tako“, odvratio je Vord. „Ne mogu… ne mogu da živim bez tebe.“
„Sasvim si lepo mogao da živiš bez mene“, odjeknuo je Judžinijin glas u
praznoj prostoriji, „dok nisi shvatio koliko bi moj pedigre mogao da pomogne Lizi i
Otisu. I tužbi podnetoj protiv tebe u Domu lordova.“
Mrzelagaje.
Zamišljao je štošta što de možda morati da prevaziđe, ali ne i ovo. Ne mržnju.
Reči su ipak izašle iz njega, izbile su kroz zjapedu rupu u njegovom srcu.
„Volim te, i to nema nikakve veze sa položajem.“
„Moju ljubav si odbio jer nisam bila dovoljno otmena ni dovoljno krotka – i to
nema nikakve veze sa položajem. To sam ja. Ma šta da osedaš, to nije ljubav
prema meni.“
„To nije istina. Volim sve u vezi sa tobom, sve što je iznenada nestalo iz mog
života čim si izašla na vrata“, rekao je promuklim glasom. „Tvoju genijalnost, tvoju
radost, tvoju strast prema životu: tebe.“
Na trenutak se ponadao. Video je da se koleba. Sklopila je oči, a on je krenuo
prema njoj. Zatim ga je pogledala, u pogledu joj se ponovo videla odlučnost. „Tvoji
razlozi nisu važni. Procenio si me, zaključio da nisam dovoljno dobra i oterao me
kao da sam ulični deran koji je od tebe tražio novac. Tvoj prezir i odbacivanje ne
mogu da zaboravim“, kazala je. „Molim te, idi.“
Bila je kraljica, od blistavih dijamanata do tananih papučica.
„Pomodi du ti sa Lizinim izlaskom u društvo kad za to dođe vreme“, dodala je.
Otvorio je usta, ali je ona podigla ruku. „Ovde si jer si saznao za moj položaj,
Vorde. Zašto bih želela nekoga ko me želi samo zbog položaja na koji polažem
pravo rođenjem? Nedu to prihvatiti kao što ni ti ne bi prihvatio nekoga ko bi tebe
prezreo zbog tvog rođenja.“
Nije bilo tako. Ali on – muškarac koji je uvek svoju rečitost uzimao zdravo za
gotovo – nije mogao da pronađe način da to objasni.
„Suviše sam lako dala srce“, nastavila je Judžinija, „ali jednako du ga brzo
povratiti. Slededi put du odabrati nekoga ko zna koliko vredim – i ne mislim pritom
samo na svoj položaj.“
Reči objašnjenja, opravdanja, tukle su mu u glavi. Lizi i Otis bili su tako mali i
tako oštedeni. Žrtvovao bi svet za njih, sve samo da im nadoknadi detinjstvo.
Ali je glupo žrtvovao jedino što bi ih usredilo.

248
 Nije bilo svrhe protiviti se. Bila je u pravu. Kada je rekao da mu je potrebna
žena koja je odrasla s time, dao joj je da nasluti da ona nije dovoljno dobra.“
Za njega. Za Lizi i Otisa.
„Moraš ovo uzeti nazad“, kazala je pružajudi mu veo kao da joj ne znači ništa.
„Molim te, zadrži ga“, izgovorio je hrapavim glasom. „Lizi ti ga je poslala na
dar.“
Zatresla je glavom. „Deca se često predomisle nakon što se odvoje od
predmeta do kog im je stalo. Lizi de se obradovati što ga vidi, ako ni zbog čega
drugog, a onda zbog sedanja na oca.“
„Znala si da je veo nosila zbog oca?“
Bio je zbunjen. Otis je znao da je Judžinija derka markiza; Judžinija je znala da
je Lizi žalila za ocem, ne za majkom.
Kako je mogao i pomisliti da bi mogao da se brine o bratu i sestri s obzirom
na sve greške koje je dosad napravio?
„Postavi joj pitanja“, rekla je pogodivši njegove misli, jer je od svih ljudi na
svetu ona najčešde znala o čemu razmišlja. „Sve de ti redi.“
Vord je klimnuo glavom.
Zatim se okrenuo i izašao iz balske dvorane u mrak.

249
 Četrdeset drugo poglavlje

Judžinija se usiljeno nasmešila. „Ovo je drama kakvu pamtim iz detinjstva.“

Gledalo ju je troje ljudi na čijim licima nije bilo osmeha. Vojvoda od Vilijersa
izgledao je razočarano, njena madeha uznemireno, a njen otac razjareno.
„Upustila si se u aferu sa Edvardom Rivom?“, zarežao je.
Srdžba joj se popela kičmom i ona je planula: „S obzirom na to u kakvoj sam
kudi odrasla, kako možeš biti šokiran što sam uzela ljubavnika?“
Zapanjen pogled u očima njenog oca, njena uzavrela tuga i bes… sve je to bilo
previše.
Briznula je u plač. „Nisam to tako mislila“, jecala je na madehinom ramenu.
Harijet ju je, toplo i utešno, stegla u zagrljaj.
„Znam“, rekla joj je na uvo. „Svi te razumemo, mila.“
„Ja ne razumem“, kazao je njen otac tvrdoglavo, ali je udutao nakon što ga je
supruga prostrelila pogledom.
„Svi smo mi u svoje vreme izigravali idiote“, rekao je Vilijers. „Moraš priznati,
Džeme, da ti i ja nemamo nikakvu moralnu prednost.“
„Idem u svoju sobu“, kazala je Judžinija pre nego što njen otac bes iskali na
svom starom prijatelju. „Molim vas da se izvinite svima u moje ime što sam im
pokvarila veče.“
„Ujutro demo razgovarati sa Judžinijom“, objavila je Harijet, „i ona de nam
ispričati sve o svojim avanturama. Ako odluči da to učini i samo u onoj meri u
kojoj ona to želi.“
Kad se vratila u svoju sobu, uspela je da stoji mirno dok joj je Klotilda
pomagala da skine dijamante, svilenu haljinu, cipele i sve ostalo. Sve vreme
osedala se kao da joj dah pali pluda. Zašto je boli da diše?
Kad je Klotilda otišla, Judžinija se spustila na ivicu kreveta. Suze su joj se
slivale niz lice.
Ponekad život ne da ono što čovek želi. Znala je ona to bolje od svih. Nije
svako uspeo da pronađe pravu ljubav, nije svako bio lepo zbrinut, ili voljen, ili
zadovoljen.
Njena ljubavna afera sa Vordom zaista se završila.
Završila se ne zato što je Vord štitio Lizi i Otisa – ved zato što je ona morala da
ih zaštiti. Ona i Vord nikada ne bi bili sredni, jer nije smatrao da je dovoljno dobra
za njega dok nije saznao njeno poreklo. Nije voleo pravu Judžiniju – Judžiniju koja

250
je otvorila ured, koja je nameravala da otvori čajdžinicu, onu koja želi da piše
kuvar.
Poslednje što je deci potrebno jeste to da shvate kako žive u još jednom
nesrednom domu; podozrevala je da je u braku njihovih roditelja vladala napetost;
ako nije bilo i nečeg goreg.
Sa ma koliko ljubavi ona obasipala Vorda, on de joj naposletku slomiti srce.
Povinovala se Endruovim zamislima o tome šta bi trebalo da bude, ali bila je
mlada. Nije ovo bilo pitanje haljina jarkih boja: Judžinija nije mogla da promeni
činjenicu da je osnovala Ured gospođe Snou – a i nije to želela.
Bolno osedanje usamljenosti uvuklo joj se u kosti, što je bilo smešno. Vord je
u njen život ušao pre svega mesec ili dva.
Niko se ne zaljubljuje tako brzo.
Ali ona jeste.
Najpre u Endrua, a zatim i u Vorda.
Začulo se tiho kucanje, a potom i glas njenog oca. „Smem li da uđem,
Judžinija?“
„Naravno.“ Ustala je i obukla ogrtač, a zatim prišla vratima da ih otvori.
Njen otac samo je raširio ruke i ona mu je pala u naručje. Osam godina su
njih dvoje bih sami, i premda je svim srcem volela Harijet, njen otac je bio njena
potpora.
Nakon Endruove sahrane, otac ju je doveo kudi i ostao sa njom tu nedeljama,
nije izlazio iz kude, terao ju je da ustane iz postelje, ako ništa drugo, terao ju je da
jede tost. Harijet i njena polubrada i polusestre su dolazili i odlazili, ali je njen otac
ostao.“
„Taj čovek je smede“, rekao je on promuklo.
„Zar se ne sedaš da ni ti nisi smatrao da je Harijet dama?“ upitala je Judžinija.
„Harijet je bila prerušena u mladida i prokleto je to dobro odradila. Nijedna
vojvotkinja koju sam imao prilike da upoznam nikad nije nosila pantalone tako
dobro kao ona.“
„Nijedna vojvotkinja ne nosi pantalone“, dodala je Judžinija.
„Harijet ih još nosi povremeno“, rekao je njen otac zadovoljno. Snažnije ju je
zagrlio i počeo da je njiše u naručju. „Pretpostavljam da du videti njegovog oca
kada dođe vreme za onaj zahtev za rešavanje ličnog pitanja krajem meseca.
Nameravam da mu kažem nešto o idiotu koga je vaspitao.“
„Eri i grofica su na diplomatskom zadatku u Švedskoj“, rekla je Judžinija
nimalo otmeno šmrknuvši. „Ali moraš idi u London da glasaš protiv tog zahteva,

251
tata. Vojvotkinja od Gilnera je veštica koje želi da podiže Otisa i Lizi samo zato što
su zakoniti, a Vorda je odbacila kad je bio beba.“
„I hodu.“ Pružio joj je maramicu.
„Zaprepastide se kad tebe vide, zar ne?“
„Ko?“
„Svi oni lordovi… Ne ideš često u Dom lordova, zar ne?“
„Naravno da idem“, odvratio je njen otac uvređeno. Zatim je slegnuo
ramenima i dodao: „Kad nemam pametnijeg posla.“
Judžinija se odmakla od njega. „Volim te, tata.“
Obuhvatio je njeno lice rukama. „Ti si najlepša i najpametnija žena u celoj
Britaniji. Ako to ovaj mladi magarac ne vidi, nije vredan nijedne suze.“
„Hvala“, rekla je i nasmešila se uplakano.

252
 Četrdeset treće poglavlje

Ponedeljak, 29. jun 1801.

Kuda Bomontovih
Londonski dom vojvode i vojvotkinje od Bomonta Kenzington

Vord je oduvek znao da je njegov otac modan čovek, ali nije bio svestan koliko
prijatelja eri ima dok se nije osvrnuo po balskoj dvorani kude Bomontovih. U
odsustvu njegovih roditelja, njegov rođak po madehi, vojvoda od Bomonta,
predvodio je kampanju da obezbedi sigurno odbijanje zahteva vojvotkinje od
Gilnera.
U prostoriji su bile tri vojvode – ne, četiri: jer je u tom trenutku ušao vojvoda
od Pindara, koga je podruku držala njegova supruga – Vordova nekadašnja
verenica.
Na udaljenom kraju prostorije je svirao kvartet, nekoliko parova je plesalo
kadril. Vojvoda i vojvotkinja od Flečera plesali su skandalozno blizu jedno drugom,
i ako bi njegova milost samo malo pognula glavu, poljubili bi se.
Jedan od najbližih prijatelja njegovog oca, vojvoda od Kozveja, sa druge
strane, raspravljao se sa svojom vojvotkinjom, ali ih je Vord poznavao dovoljno
dobro da zna da su njihove rasprave kao poljupci. Uvod u intimnost.
Na trenutak mu je glavom proletela vizija bududnosti sa Judžinijom. Njegova
čežnja da pleše s njom i za dvadeset godina divlje mu je gorela u utrobi.
Ali u ovom trenutku bila su važna deca.
Nakon odlučivanja o starateljstvu… Judžinija.
Ovaj zavet dobovao mu je u glavi, udarao ritam protekle nedelje. Želja da
bude sa Judžinijom ga je nagrizala, i samo ga je gvozdena samokontrola
sprečavala da se vrati u Fonthil i ponovo je otme.
Kada deca budu neopozivo njegova, upravo de to uraditi. Može da je ubedi
kako je voli i poštuje nakon što postane staratelj dece bez njene pomodi, ako
ukloni svaku sumnju da je želi samo zbog toga.
Stalno mu je pred očima bio turobni bol izdaje u njenim očima, i on je
ponovo osetio poznati osedaj bolnog pogotka u stomak.
Pomisao na nju kako pleše sa Bomontovim naslednikom, možda čak i spava s
njim, izazivala je tutnjavu bola u njegovoj glavi. Kad je ved kod vuka – ili vukovog

253
oca – pored njega se pojavio vojvoda od Bomonta. „Gospodine Rive, želeo bih da
vas predstavim lordu Bišelu, koji tek što je preuzeo titulu…“
Vord se naklonio pred još jednim aristokratom kome je ovim upoznavanjem
naloženo da glasa protiv zahteva vojvotkinje, ili de rizikovati da navuče na sebe
Bomontov gnev – a vojvoda od Bomonta bio je najmodniji čovek u Domu lordova.
Vordu je postajalo jasno da je njegova baka bila neverovatno budalasta kad
je pomislila da može da sakupi dovoljno glasova da pobedi u ovom slučaju.
Savršeno dobro je znala kako društvo funkcioniše, a ipak je ona, ogorčena starica,
uputila izazov najmodnijoj grupi plemida u čitavoj Engleskoj.
Vord je zapravo osetio treptaj sažaljenja prema njoj. Doživela je da vidi kako
čitava Engleska omalovažava njenu jedinu derku. Koliko je razumeo, ledi Liset je
umrla a da nikad više nije posetila majku. A sad de vojvotkinjin unuk kopile
podizati jedino krvne srodnike koje je imala.
Vrata su se ponovo otvorila. Znao je da se uludo nada, ali okrenuo se da vidi
da to ne ulaze možda markiz i markiza od Brodama – i njihova derka, Judžinija.
Batier Bomontovih je objavio: „Njena milost, vojvotkinja od Vilijersa; njegova
milost, vojvoda od Vilijersa.“
Vilijers nikad ne bi zastao na pragu, ali nije bilo ni potrebe za tim, jer su se svi
u prostoriji okrenuli na zvuk njegovog imena. Bio je čuven po svojoj upadljivoj
odedi, ali je večeras nosio kaput boje tamne šljive, koji uopšte nije bio ukrašen
vezom.
„Leo, šta te je to, zaboga, obuzelo?“ povikala je njihova domadica
pritrčavajudi im. „Obukao si se kao da si pošao na sahranu.“
Vojvoda se veličanstveno naklonio. „To je zbog kose“, rekao je uspravivši se.
„Seda kosa i crne obrve. Uveravam te, Džema, da bi obudi neki od mojih najmilijih
kaputa bilo kao da sam vranu obukao u svilu.“
Njena milost je poljubila Vilijersovu vojvotkinju u oba obraza. „Mila, kako si?
Čula sam da je Teo pao sa konja i slomio ruku?“
„Tagertijev putujudi cirkus je prošao kroz selo“, kazala je vojvotkinja od
Vilijersa smešedi se jednom stranom usana. „Naravno, nakon što je to jednom
video, Teo je pomislio kako i on može da stoji na leđima konja.“
Vord im je prišao. „Vaša milosti“, rekao je i poljubio ruku vojvotkinji od
Vilijersa. Naklonio se njenom mužu. „Iskreno cenim vašu podršku.“
„Zvučiš kao šerif koji se kandiduje za položaj“, primetio je Vilijers podigavši
tanku obrvu. „Da nemaš neke limene šolje da nam daš?“
„Plašim se da nemam“, odvratio je Vord ravnim glasom.

254
 „Mogao bi dati da se u njih ugravira neka prigodna izreka. Predložio bih
budala je mudra dok ne progovori.“ Njegov ton nije mogao biti jetkiji.
„Nemoj da si takvo gunđalo“, kazala je njihova domadica, uzevši ga podruku.
„Dođi. Moram da ti pokažem napadačku kombinaciju koju sam upravo naučila i
koja podrazumeva ni manje ni više nego tri žrtve.“ Nasmešivši se njegovoj ženi,
odvukla je Vilijersa do šahovske table postavljene u jednom uglu. Samo je u njenoj
balskoj dvorani – i možda u Vilijersovoj – bilo mogude zatedi sto za igre.
Vord se okrenuo vojvotkinji od Vilijersa, izuzetno lepoj ženi kojoj je kosa i
dalje bila boje blistavog zlata i pored toga što je podigla osmoro dece, ako se
računa šestoro kopiladi njenog muža – a računa se jer ih je njen muž sve okupio
pod svojim krovom.
„Ja večeras više svog muža nedu videti“, nasmejala se. „Ovo dvoje samo o
šahu razgovaraju čim se nađu jedno pored drugog. Žao mi je što te u ove
poslednje dve godine nisam češde viđala, Vorde.“
„Živeo sam u inostranstvu neko vreme pre nego što sam počeo da predajem
na Oksfordu.“
„Veoma si skroman. Tvoj otac nije prestajao da se razmede tvojom mašinom
za proizvodnju hartije.“
Vord je ovo ignorisao. „Izvinjavam se ako je vojvoda od Bomonta uticao na
vašeg muža da sutra protiv svoje volje dođe u Dom lordova.“
„Vilijers je Judžinijin kum, pa je malo džangrizav“, odgovorila je na svoj
neposredan način. „Ali de se boriti za tebe na sudu. Imamo šestoro nezakonite
dece, Vorde. Domu lordova ne može se dozvoliti da se zavarava kako demo
dozvoliti da se zbog nezakonitog rođenja obori testament koji je napisao onaj
siroti mladi lord.“
„Vaš sam dužnik“, kazao je Vord.
Vojvotkinja mu se nasmešila. „Vilijers veruje da deš usrediti Judžiniju.“
„Meni je nešto drugo dao naslutiti.“
„On veruje da konkurencija može naterati čoveka da spozna svoju ludost.“
Potapšala ga je po ramenu lepezom. „Ako baš moraš da znaš istinu, zle je volje što
je izgubio opkladu, kladio se da deš se popeti do njenog prozora nakon one scene
u Fonthilu… a ti si se vratio u Oksford.“
„Vaš suprug kladio se da du uništiti Judžinijin ugled time što du joj iznenada
banuti u spavadu sobu? To je dostojno svakog prekora, vaša milosti.“ Ne bi trebalo
da tako otvoreno govori, ali nije mogao da se obuzda.
„Vorde“, rekla je vojvotkinja uzdahnuvši. „Molim te, seti se da nas poznaješ
čitavog života? Moraš me zvati Elenor..Naravno da je to Leo pomislio. On je

255
nepokolebljiv u svom uverenju da do tančina poznaje ljudsku prirodu; dobro je za
njega da se ponekad prevari.“
„Nije se sasvim prevario“, priznao je Vord. Jer je on zaista nameravao da se
popne do prozora njene spavade sobe ako bude morao.
„Nakon što sam pre mnogo godina oterala Vilijersa“, rekla je vojvotkinja,
„moj bududi suprug obukao je jednobojni crni kaput – što je za njega do dana
današnjeg jeres, kao što možeš zaključiti na osnovu njegovih pritužbi – i napisao
mi poruku, pod tuđim imenom, u kojoj me je zamolio da mu se pridružim u vožnji
Hajd parkom. U kočiji sam se našla pre nego što sam shvatila ko je zapravo moj
udvarač.“
„Da li mi vi to predlažete da se pretvaram da sam neko drugi – možda neko
zakonit? Ili plemid?“
Njen pogled je smekšao. „Vorde, ti jesi plemid. Kao što su to sva naša deca.
Ono što je Vilijers želeo da mi pokaže svojim crnim kaputom je da je u mene
zaljubljen običan čovek, a ne najteatralniji raskalašnik u Londonu.“
„Volim Judžiniju“, kazao je Vord.
„Svi je vole“, odvratila je vojvotkinja pogledavši ga bistrim plavim očima.
„Moradeš da reaguješ brzo. Evan je rekao majci da namerava da je zaprosi.“
Vordu se iz grudi oteo zvuk opasno nalik na rezanje.
„Očekujem da de ona sutra prisustvovati zasedanju, da de sedeti u loži za
plemkinje.“
Nikad mu na pamet nije palo da bi Judžinija mogla biti tamo. Premda on nije
znao ništa o Domu lordova i ne tako privatnim zahtevima za rešavanje privatnih
pitanja.
Iznenada mu je prišla njegova bivša verenica, Mija. Nasmešivši se vojvotkinji,
gurnula je Vorda laktom. „Hodeš li me zamoliti za ples?“
„Pravo je osveženje videti da ste u prijateljskim odnosima“, primetila je
vojvotkinja od Vilijersa. „Kad sam shvatila da je Roberta nekada bila verena za
Vilijersa, streljala sam je pogledom kad god bi mi se pružila prilika.“
„Mi smo izvrsni prijatelji“, rekla je Mija gledajudi vojvotkinju sjajnim očima.
„Nameravam iskoristiti Vorda da bih napravila muža ljubomornim.“
Minut kasnije, kad su kružili plesnim podijumom, ona ga je upitala; „Jesi li
dobro?“
„Nisam“, odgovorio je Vord.
„Nemaš razloga za brigu“, kazala je. „Pogledaj oko sebe. Zaboga, ako bi neko
rešio da je raznese barutom kao što je Gaj Foks pokušao da uradi sa parlamentom,
polovina plemstva u zemlji bi nestala.“

256
 „Ti si romanopisac do srži, Mija“ odvratio je Vord smešedi joj se.
Osetio je trace između pledki, pogledao u stranu i susreo prodoran pogled
Mijinog muža. Pogled u Pindarovim očima zapravo ga je razveselio. „Mislim da si
uspela da napraviš muža ljubomornim.“
„Odlično“, kazala je Mija nimalo zabrinuto. „A sada, kako nameravaš da
ponovo osvojiš gospođu Snou?“
„Otedu je.“ Odlučio je da dođe kočijom do vrata Fonthila, prođe pored
batlera i iznese je prebačenu preko ramena. Ali, ako de ona sutra dodi u Dom
lordova, otede je tamo.
Mija se namrštila. „Dva puta napisala sam takav zaplet, Vorde, i ne bi to bilo
romantično u stvarnosti. I oba puta morala sam da zaobilazim nezgodnu činjenicu
da moja junakinja nema kod sebe ni četkicu za zube ni čistu potkošulju.“
„Prošli put poveo sam njenu sobaricu.“
„Prošli put?“, ciknula je Mija.
„Vander se sprema da mi nanese povrede“, rekao je Vord zaustavivši se pred
vojvodom, koji je žurno privukao suprugu u zagrljaj i još je poljubio u čelo.“
„Nemoj da se ponašaš kao mrzovoljni medved“, kazala je Mija pogledavši
supruga. „Ja sam Vorda odvukla da plešemo.“
„Zašto?“ zabrundao je Vander glasom koji je sasvim podsedao na medveđi.
Vord mu se zajedljivo nasmešio. „Čini se da postoji neka klauzula koja daje za
pravo bivšoj verenici da organizuje moj ljubavni život.
Mija je bocnula Vandera u stomak. „Hodeš li, molim te, prestati da streljaš
pogledom mog bivšeg verenika?“
Mija je bila sitna, ali je bilo očigledno da nije dozvoljavala svom krupnom
mužu da je zastraši. Vord se bavio mišlju da joj čestita uz poljubac, ali je pomislio
kako bi to za Vandera mogla da bude kap koja bi prelila čašu.
„Želim da se postaram da Vord dobije ruku Judžinije Snou“, rekla je Mija.
„Srela sam je svega dva puta, ali sam bila načisto opčinjena njome.“
„Svi su“, odvratio je Vord.
Pa, svi osim njegove bake.
„Moraš izvesti nešto senzacionalno“, kazala je Mija iskreno. „Nešto što
gospođa Snou nikad ne bi očekivala. Nešto što de joj jasno staviti do znanja da je
voliš više nego što bi mogao voleti neku drugu ženu, da je ceniš baš takvu kakva
je.“
„Ja sam to uradio“, javio se Vander. Sad je obema rukama grlio suprugu. „Šta
si uradio?“ upitao je Vord. „Napisao sam pesmu.“

257
 „Napisao si ljubavnu pesmu zato što ja pišem ljubavne romane“, izjavila je
njegova supruga. „Na taj način si mi rekao da poštuješ moje zanimanje.“
Kad je video kako se Vander trgao, Vord je bio prilično siguran da njegova
milost nije razmišljala o supruginim romanima kad je pisala tu ljubavnu pesmu.
Dozvolio je da mu se usne podignu u ironičan osmeh da bi Vanderu dao do
znanja da ga je pročitao. Vojvoda je skupio oči.
„Moraš i ti da uradiš isto“, rekla je Mija sasvim nesvesna nemog razgovora
iznad njene glave. „Tvoj veliki gest mora da ubedi Judžiniju da je ceniš i poštuješ
kao inteligentnu, uspešnu ženu.“
„Šta bi trebalo da uradi?“, upitao je Vander. „Da unajmi još jednu
guvernantu? Koliko čujem, jednu njenu guvernantu je otpustio, a druga je sama
dala otkaz. Teško de on, nakon ovoga, pokazati poštovanje prema Uredu gospođe
Snou.“
„Vord mora da napravi neki veliki gest“, bila je uporna Mija. „Eno Indije! Ona
de nam pomodi.“ Počela je mahnito da maše.
Vord se okrenuo, kad im se pridružila supruga Torna Dotrija, ledi Zenobija
Indija.“
„Zdravo, draga Mija“, kazala je Indija spuštajudi se u sasvim blagi kniks, jer je
očigledno bilo da je trudna. „Gospodine Rive, zadovoljstvo mi je što vas vidim.
Vandere, izgledaš mi nešto zlovoljno večeras.“ Popela se na prste da poljubi
vojvodu.
„Gde je Torn?“ zarežala je njegova milost umesto pozdrava.
„Evo me“, začuo se osoran glas. Vord nije video Torna Dotrija otkako su mu
on i Vander pomogli da se obračuna sa Mijinim ujakom, nitkovom koji ga je bacio
u zatvor.
Razmislivši o tome, da matori prevarant nije umro, možda bi i otišao da mu
zahvali što ga je sprečio da se oženi Mijom.
„Indija“, povikala je Mija, „Vordu je potrebna naša pomod. Mora da izvede
nešto veličanstveno i značajno da ubedi Judžiniju Snou da je istinski voli.“
„Da li je istinski voli?“ Indija se zagledala u Vorda. Mora da ju je ono što je
videla u njegovim očima zadovoljilo, jer se okrenula prema Miji i rekla: „Cvede?“
Vord je odmahnuo glavom. „Nije dovoljno ekstravagantno.“
„Odlično!“, rekla je Mija pljesnuvši rukama. „Šta je bilo?“ upitao je njen muž.
„Vord se nečega dosetio. Vidim to.“ Činilo se da de izvesti veličanstveni gest.

258
 Četrdeset četvrto poglavlje

Utorak, 30. jun 1801.

Dom lordova
Vestminsterska palata

Vord jedva da se spustio u stolicu pored svog advokata kad je stotinak, ili nešto
više, britanskih plemida odevenih u skerlet i samurovinu ušlo i zauzelo svoja mesta
na klupama sa obe strane lorda kancelara, koji je predsedavao zasedanjem.
Njegov otac žalio se da je vedina tih mesta ostajala prazna čak i kada se
raspravljalo o najvažnijim zakonima – ali ne i danas. Ne u svetlu fascinantnih vesti
da je zloglasna ledi Liset izrodila decu, zakonitu decu, sa pokojnim lordom
Darsijem. To bi samo po sebi bilo važna vest, ali još je vedu vest predstavljala
činjenica da je majka ledi Liset podnela zahtev za rešavanje privatnog pitanja
zahtevajudi starateljstvo nad siročidima.
Plemidi su se nagurali na klupe poput mnoštva sardina.
Vordova baka je sedela sa svojim advokatima sa desne strane Vordu. Nije ga
ni pogledala.
Slučaj je otvoren ceremonijalnim brbljanjem. Nakon zahteva za tišinu usledilo
je pompezno iščitavanje spiska zakona i okolnosti i uopštenih budalaština
doknaposletku nije pročitan privatni zahtev koji je podnela njena milost, udova
vojvotkinja od Gilnera, iz Okruga Sari.
Njena beskrajna molba se završila veoma nedvosmislenom izjavom: mladog
lorda Darsija i njegovu sestru ne bi trebalo da podiže čovek rođen kao nezakoniti
sin i koji je, premda bi mu trebalo čestitati na unosnim inovacijama u izradi
mašina (što je ostavljalo utisak da se Vord zapravo bavi klesanjem kamenja za
točila), u skorijoj prošlosti čak bio i u zatvoru.
Čim je izgovorena reč zatvor, sa klupa se podigao žamor koji je zazvučao
poput roja razjarenih osa. Ni Vord ni Mija nikada nisu javno izneli razlog zašto ju je
on ostavio pred oltarom i nestao nod pre venčanja.
Vojvotkinjin učeni pravnik molbu je zaključio zadovoljnim nameštanjem
perike. „Njena milost smatra da nije mogude porediti nju i gospodina Riva kad je
reč o sposobnosti da se na primeren način podiže mladi plemid kraljevstva, siroče
koje je tragično ostalo bez majke.“

259
 Lizi nije spomenuta.
Vordov glavni pravni zastupnik je skočio na noge sa žustrinom što je
odgovarala priznanju koje je dobio jer je preuzeo ovaj konkretan slučaj. Otpočeo
je učenu raspravu o činjenici da je testament lorda Darsija, kojim on određuje
Vorda za staratelja svoje dece, potvrđen pred Sudom pravde.
Pošteno, ali svi u prostoriji znali su da je to nevažno. Presuda povodom
zahteva vojvotkinje mogla bi da poništi oporuku lorda Darsija kao što su slične
presude opovrgle mnoge druge.
Ono na šta se ovaj slučaj svodio bila je demonstracija sile s obe strane.
Vojvotkinja od Gilnera veoma je pažljivo postrojila činjenice da ocrni Vorda.
Vord je odlučio da postroji ljude.
Jednog po jednog, njegovi advokati su pozivali svedoke. Neki od njih su čekali
na klupama za svedoke, ali je nekoliko svedoka sišlo sa klupa za plemstvo.
Objašnjenje koje je vojvoda od Pindara izneo o Vordovom nezakonitom hapšenju
izazvalo je čitavu buru žamora. Sarkastično razvlačenje vojvode Vilijersa okupljene
je podsetilo na njegovu nezakonitu decu i izazivalo ih da se usude da pomisle da
neki od njegovih potomaka ne bi bio podoban roditelj.
Malo ljudi u čitavom Londonu bilo je dovoljno budalasto da se usprotivi
vojvodi od Vilijersa, naročito kad je stajao rame uz rame sa jednim od svojih
najstarijih prijatelja, vojvodom od Bomonta.
„Zapravo“, zaključio je Vilijers, „ovo je neizmerno gubljenje vremena, i neko
to mora da iznese javno. Upoznao sam ledi Liset veoma dobro prilikom mog
žalosnog i budalastog pokušaja da joj se udvaram. To je bilo dugo pre nego što je
pobegla sa jednim mladim, veoma mladim gospodinom, naravno.“
Vojvotkinja od Gilnera, sve vreme dok su svedoci davali izjave, zurila je u
svoje ruke u rukavicama, ali je na ove njegove reči podigla pogled.
Vord se trgao. Na svoj meki ali neumoljivi način, Vilijers se spremao da
pokida njegovu baku na paramparčad. Niko nije ledi Liset smatrao idealnom
majkom – a njeni neuspesi sada de biti položeni vojvotkinji pod noge.
Vord nije želeo da vojvoda uništi njegovu baku.
Pre nego što je stigao da razmisli, ustao je.
Vilijers je stao usred rečenice. „Prepuštam mesto čoveku o kome danas ovde
govorimo.“ Ustao je sa klupe za svedoke. Vord je došao do klupe.
„Ovo je veoma neobično“, rekao je lord kancelar, a njegova perika puna belih
kovrdža opasno se naginjala dok je posmatrao Vilijersa kako se vrada da sedne
pored vojvode od Bomonta.

260
 „Moji pravnici spremni su da pozovu još mnogo svedoka“, započeo je Vord,
„ali vojvoda od Vilijersa izvanredno je ukazao na suštinski problem.“
„Pretpostavljam da biste želeli da date izjavu“, reklo je njegovo gospodstvo
suvo.
Vord se okrenuo okupljenima. Do sada nijednom nije pogledao u deo u kom
su sedele plemkinje. Nije ni sada pogledao u tom pravcu, ali je znao da je Judžinija
ovde. Možda je njega i mrzela, ali je volela Lizi i Otisa.
Pre mnogo godina upoznao sam lorda Darsija i znam da je bio izvanredno
topao i iskren mladid“, kazao je. „Možda su ga upravo te njegove osobine učinile
ranjivim za udvaranja moje majke, ako se njeni postupci tako mogu nazvati. Od
polubrata i polusestre saznao sam da je on sazreo u izvanrednog oca.“
Čulo se šuštanje na klupama.
„Lord Darsi naučio je svoju decu da budu jednako gospodstvena i pažljiva kao
i on što je bio. Na primer, premda imaju veoma malo formalnog obrazovanja,
latinski i francuski govore tečno. Bio je bolji otac nego što se mnogi od nas mogu i
nadati da de biti, i štitio je svoju decu i starao se o njima u izuzetno nepovoljnim
uslovima.“
Žamor u prostoriji pretvorio se u mrtvu tišinu.
„Počastvovan sam poverenjem koje mi je ukazao“, nastavio je Vord tiho. „I
premda nikad ni zamisliti nisam mogao da bi moj drug sa Itona mogao da postane
moj očuh, počastvovan sam što sam deo njegove porodice, i želim da poštujem
njegovu poslednju želju najbolje što mogu. Udova vojvotkinja od Gilnera postavila
je pitanje da li bi neoženjenom muškarcu trebalo da se dozvoli da podiže decu, pa
du vam redi da nameravam da se oženim.“
Sad se više nije čulo ni šuštanje svile plemkinja ni šum njihovih lepeza.
„Zaljubljen sam u gospođu Judžiniju Snou, i nameravam da se oženim
njome“, rekao je prelazedi pogledom preko muškaraca koji su sedeli na klupama
ispred njega. „Možda de me i odbiti. A ja du je ponovo zaprositi. Ako me ponovo
odbije, podizadu Lizi i Otisa sam, jer se nedu oženiti nijednom drugom.“
Njegove redi visile su u vazduhu i on je konačno dozvolio sebi da pogleda na
klupu gde su sedele plemkinje – samo da bi video kako Judžinija izlazi iz prostorije.
Duboki uzdah zapekao mu je pluda. Odbila ga je. Mišidi su mu se zgrčili, šake
je stegao u pesnice. Mora da pođe za njom…
Ne može da pođe za njom.
„Moji polubrat i polusestra su u žalosti za majkom i ocem“, nastavio je. „Lizi,
koja ima devet godina, odlučila je da nosi veo da bi sakrila tugu od sveta.“
U prostoriji se začuo kolektivni žamor saosedanja.

261
 „Molim vas da mi ne uzimate brata i sestru“, rekao je trudedi se da mu glas
bude smiren. „Ne samo da je to bila želja lorda Darsija ved je i naša majka, ledi
Liset, kad su joj obolela pluda i kada je shvatila da umire, tražila da decu dovedu
meni.“
Baka ga je streljala pogledom nabranih veđa.
„Znam da su mnogi od vas prezirali moju majku – našu majku – i ja vas u
potpunosti razumem. Ledi Liset bila je napadena duša. S obzirom na ono što znam
o njoj, bio sam uveren da je žalosno zapostavljala mog brata i sestru. Ali mogu da
vas uverim da su decu, premda su imala neobično detinjstvo, voleli i majka i otac.
Dadu vam samo jedan primer: mladi lord Darsi ima ljubimca pacova po imenu
Džarvis.“
Sa klupe plemkinja začuo se glasan uzdah.
„Naša majka sašila je sidušni baršunasti ogrtač za Džarvisa za odlazak u
operu, i satenski ogrtač u slučaju da dobije poziv za bal. Lizi i Otisa volela je
onoliko koliko je to bilo u njenoj modi. Njene želje trebalo bi poštovati.“
Njegova baka oštro se pomerila.
Pogledao je u nju, a zatim je prešao pogledom po prostoriji. „Ja sam imao
srede što su me moj otac, lord Grifin, i moja madeha, ledi Grifin, podizali kao jedno
od svoje zajedničke dece. Da nisu sada u inostranstvu, bili bi ovde pored mene.
Nadam se da du podidi Lizi i Otisa sa istom ljubavlju i poštovanjem koji su oni meni
ukazali.“
Nakon ovih reči vratio se na klupu pored svojih advokata ne gledajudi ni njih
ni baku. Samo je seo, u utrobi mu je vrilo. Bio je potpuno siguran da de lordovi
odlučiti u njegovu korist.
Ali Judžinija je izašla. Odbila gaje. Osedao se kao da mu u grudima zjapi rupa,
ali nije mogao da uradi ništa osim da sedi i nemo krvari.
Kako li je sve pošlo tako naopako? Kako je mogao da bude tako glup? Rekla
mu je da ga voli… kamo srede da ju je u tom trenutku privio u zagrljaj.
Ako ga je Judžinija iskreno volela, zar se ne bi nasmešila kad joj je javno pred
okupljenom aristokratijom izjavio ljubav?
Udova vojvotkinja od Gilnera je ustala. Nije krenula prema klupi za svedoke
niti je pogledala u Vorda, ved je visokim, odlučnim glasom plemkinje svom
pravnom zastupniku rekla: „Povlačim svoj zahtev za starateljstvo.“
Čuo se kolektivni uzdah. Gledala je pravo preda se, pa je Vord video bakin
profil. Poznavao je taj nos: viđao ga je svakog dana u ogledalu.
„Dobro“, reklo je njegovo gospodstvo i bez daljeg odlaganja ustalo:
„Raspušta se ovo zasedanje Doma lordova.“

262
 Četrdeset peto poglavlje

Judžinija je izašla iz velike odaje, a zatim potrčala niz hodnik koji je vodio od nje.
Čim je Vord izgovorio njeno ime, svi u prostoriji okrenuli su se prema njoj.
Kad je Endru umro, nikada u javnosti nije pokazala tugu. Plakala je kod kude;
napolju je držala glavu visoko i trudila se da joj oči budu suve. Endru bi tako želeo.
Ali sad su joj suze slobodno tekle niz obraze. Primetila je otvorena vrata i
krenula u prostoriju koja je, na svu sredu, bila prazna, spustila se u stolicu i
pokušala da diše.
U mislima joj je bila urezana slika Vorda kako stoji pred okupljenim
plemstvom. Nije izgledao kao gospodin, kao jedan od njih.
Izgledao je kao kralj koji pogledom prelazi preko lordova u baršunu bez i
traga poniznosti. Dominirao je prostorijom od trenutka kad je ustao: lice mu je
bilo odlučno, usredsređeno… ulivalo je poštovanje. Rečima je molio da mu dodele
starateljstvo nad bratom i sestrom, ali je u stvari…
On to zahtevao. Plemstvo ga nede odbiti kao što ne bi odbilo ni kralja. Deca
su sada njegova. Njene strepnje za Lizi i Otisa je nestalo čim je Vord progovorio.
Uživala je gledajudi ga, srce joj je žudelo za njim, sigurno u uverenju da on
nije svestan njenog prisustva. A zatim…
Izjavio je da se namerava oženiti njome. Oči su mu planule divljom žestinom
kad je rekao Domu lordova da je ona njegova, baš kao što su Lizi i Otis sada bili
njegovi štidenici.
Jedini znak napetosti koji je primetila bio je kad je stegao vilicu dok je govorio
o njoj.
O činjenici da ga je odbila.
Vrata su se otvorila i Judžinija je naglo podigla glavu, stežudi u ruci vlažnu
maramicu.
Na pragu je stajao Vord.
„Šta se desilo?“, uspela je da kaže ustajudi.
„Deca su moja“, odgovorio je prilazedi joj. Bez reči je nagnuo njenu glavu i
pokrio njene usne svojima. Njegov poljubac značio je isto što i njegov govor u
Domu lordova: bilo je to priznanje osedanja.
Rekao je u prostoriji punoj plemstva da je voli, i iznenada je Judžinija shvatila
da je on to i njoj samoj rekao nebrojeno puta.
Kad ju je ljubio.

263
 Kad ju je namamio u jezero.
Kad ju je budio nodu da vodi ljubav s njom po četvrti put, i peti put u zoru.
Uzvratila mu je poljubac čitavim bidem. Bila je njegova, a on je bio njen, dok
ih smrt ne rastavi. Kako je mogla da zaboravi da je ljubav najvažnija od svega?
Ona, koja je suviše mlada shvatila da jedan okrutan trenutak može zauvek da
otme ljubav?
Vord se povukao, i dalje ne govoredi ni reč, privukao ju je sebi i podigao je u
naručje. Nosedi je sve vreme, izašao je iz prostorije, krenuo niz hodnik, i uneo je u
pravo u kočiju koja ga je čekala. Bila je u kočiji i pre nego što se doselila šta da
kaže.
Ali činilo se da reči nisu potrebne. Ponovo ju je zagrlio, gladno, divlje, i
povukao je sebi u krilo. Ljubili su se dok Judžiniji kosa nije pala oko ušiju i dok
otečene usne nisu počele da joj bride.
Kad je kočija stala, Vord je pomogao Judžiniji da izađe na ulicu oivičenu
velikim otmenim vilama.
„Moja londonska rezidencija“, rekao je Vord vodedi je najimpozantnije kude u
ulici.
„Nisam znala da imaš kudu u Londonu“, uzviknula je.
„Kupio sam je pre nego što sam prihvatio mesto na Oksfordu.“
Ulazna vrata otvorila su se kada su prišli, a batler u livreji naklonio se dok su
ulazili. Judžinija je primetila zidove krem boje i besprekorni mermerni pod, ali ju je
Vord poveo pravo do vrata sa jedne strane.
„Molim te, zatvori oči“, izgovorio je i poljubio je u nos ne obradajudi pažnju
na batlerovo prisustvo.
Judžinija se nasmešila i sklopila oči. Možda je doveo Lizi i Otisa u London, pa
su nameravali da je iznenade. Ako je to bio slučaj, deca su bila neobično tiha, jer
se mogla zakleti da u prostoriji nije bilo nikog.
Naposletku joj je Vord ovlaš dotakao usne i prošaputao: „Mislio sam ono što
sam rekao u Domu lordova. Volim te, Judžinija. Volim sve kod tebe. Sve. Otvori
oči, ljubavi.“
Judžinija je polako otvorila oči uživajudi u zvuku reči ljubavi izgovorene na taj
grub, sasvim uverljiv način.
Prostorija je bila puna kolača. Gde god da joj je pogled pao – na svakoj
površini – nalazili su se slatkiši od šederne vune svih mogudih vrsta. Dva labuda
izdizala su se daleko iznad njene glave. Ogromni vodni krem desert nalazio se u
predivnoj kristalnoj činiji okruženoj tanjirima prepunih slatkih kolačida. Najednom

264
poslužavniku nalazila se torta u obliku pedine, sa sirenom, a na drugom se nalazila
torta sa nekoliko kora ukrašena razigranim kupidonima posutim zlatom.
Judžinija se, potpuno zanemela, okrenula prema Vordu znajudi da je
razrogačila oči od zaprepašdenja.
„Poštujem sve što radiš i sve što jesi“, kazao je grubim glasom. „Želim da
tvoja patisserie bude najčuvenija ovde, u Engleskoj, ali i u Francuskoj. Želim da
baciš Ganterovu čajdžinicu u zasenak. Želim da te Lizi posmat ra i da uči od tebe. A
najvažnije od svega, želim da radiš ono što te čini srcdnom.“
Judžinija ga je gledala netremice dok su joj se njegove reči probijale il<>
svesti. „To nisi… rekao pre.“
„Pogrešio sam. Lizi i Otisu nisu potrebna društvena pravila i red; po trebna si
im ti. Ali si najviše potrebna meni.“
Judžinija nije mogla naterati sebe da progovori.
„Volim te, Judžinija Snou“, kazao je Vord. „Volim sve Judžinije: pristojnu
damu, briljantnog matematičara, radosnu, strastvenu ljubavnicu, vlasnicu ureda i
bududu vlasnicu najbolje čajdžinice u Londonu.“
Judžiniji su suze udarile na oči dok je širila ruke. Usne su im se srele, tople i
strastvene… savršene.
Malo kasnije okrenula se u njegovom naručju i pogledala oko sebe
začuđenim pogledom. „Da li ti je Marsel pomogao sa ovim tortama? Gde li si ih,
zaboga, sve pronašao?“
„Vander, Torn i ja obišli smo čitav London da ih sve pronađemo.“ Oklevao je.
„Trebalo je to da bude veliki gest.“
„To i jeste veliki gest“, odvratila je Judžinija zadivljeno. Prišla je da pobliže
pogleda tortu ukrašenu zlatnim kupidonima. Svaki slatkiš bio je čudesniji od
prethodnog. A postolja su bila podešena na tačno odgovarajudu visinu da bi svi
slatkiši bili savršeno predstavljeni.
„Ledi Zenobija Indija je uredila prostoriju. Niko ne ume da uredi prostor kao
ona“, izgovorio je tiho.
„I Mija je bila ovde“, dodao je osedajudi blagu nelagodu što spominje bivšu
verenicu.
„Ne mogu dočekati da im lično zahvalim“, povikala je Judžinija, ne izgledajudi
ni najmanje uznemireno time što je spomenuo Miju. „O, pogledaj ovu!“ Pružila je
ruku prema maloj torti ukrašenoj perjem od šederne vune.
Vord ju je zagrlio i privio uz svoje mišidavo telo. „Mija je pisac ljubavnih
romana“, rekao je. „Rekla je da moram da napravim neki veličanstveni gest.“

265
 Judžinija se naslonila ne njega, neizrecivo sredna. „Volim tvoje velike
gestove.“
Vord ju je okrenuo prema sebi i pogledi su im se sreli. „Imam još nešto za
tebe, samo od mene.“
„Mmm“, promrmljala je Judžinija. Bila je okružena kolačima i nije želela ni
zalogaj slatkog. Želela je samo njega.
Njegov poljubac pratio je ritam otkucaja njihovih srca. Kada se Vord povukao,
Judžinija jedva da je mogla i da razmišlja. „Moj lični gest“, rekao je promuklim
glasom.
Gurnuo je ruku u džep i izvadio…
Kolač.
Mali kolač koji je bio upao u sredini i ispucao na vrhu. Izgledao je isušeno
onako kako to izgleda nešto što se suviše dugo peklo. Mirisao je na čokoladu.
Spaljenu čokoladu.
„Da li je ovo Lizi napravila?“ upitala je dodirujudi kolač. Srce joj je pevalo. Ta
divna, ekscentrična, bistra deca de biti njena: Lizi sa svojim suviše zrelim očima i
Otis sa svojom radoznalom odvažnošdu i velikom ljubavlju prema Džarvisu.
„Nije Lizi.“
„Otis? Impresionirana sam.“
„Nije ni Otis.“
Pogledala ga je i zinula u čudu.
„Nisam mogao da se dosetim boljeg načina da ti dokažem da te poštujem i
obožavam – da obožavam sve tvoje, Judžinija.“
„Ispekao si mi kolač“, prošaputala je. Činilo se da je vreme stalo oko njih, kao
da se svet skupio i obuhvatao samo muškarca, ženu i mali, spaljeni čokoladni
patišpanj.
„To je zapravo drugi“, rekao je. Sekiracija u njegovom glasu naterala ju je na
smeh. „Prvi se sparušio na veličinu oraha. Ostavio sam Marsela u kudi Foksovih,
jer ne želi više da razgovara sa mnom, pa nisam imao nikoga da mi pomogne.“
„Divan je“, odvratila je držedi ga u skupljenim rukama. „I volim te.“ Popela se
na prste i poljubila ga. Velikim šakama je obuhvatio njen struk, pomogao joj da
drži ravnotežu.“
Ljubili su se rastvorenih usana i otvorenog srca, i poljupcem sasvim jedno
drugom razotkrili i pokazali koliko su ranjivi.
„Ti si najoštroumnija, najlepša i najtoplija osoba koju znam“ kazao je Vord
naposletku, a njegove reči su je pogodile pravo u srce. „Lizi se zbog tebe odrekla

266
vela, a Otis bi se odrekao Džarvisa. Volimo te, Judžinija. Sve troje te silno volimo.
Bez tebe smo porodica bez srca.“
Odmahnuo je glavom. „Moram da te upozorim: ako odbiješ moju prosidbu,
moradeš i sutra da je odbiješ, pa i prekosutra. Vradadu se sa Lizi i Otisom i
Džarvisom. Moradeš i Džarvisu da kažeš ne.“
„Ne Džarvisu!“ prstima je pratila četvrtastu liniju njegove vilice.
„Hodeš li se udati za mene, Judžinija? Hodeš li biti moja nevesta?“
„Hodu“, prošaputala je drhtavim glasom. „Hodu.“
„Hodeš li mi obedati da se nedeš ponašati kao prava dama?“ Snažno ju je
grlio, a lice je zagnjurio u njenu kosu.
„Nedu sve vreme“, rekla je ne mogavši da prestane sa osmehivanjem.

267
 Epilog

Judžinija se potrudila da joj se na licu vidi učtiva radoznalost koju bi čovek mogao
da oseda kada bi susreo čopor dvonožnih dalmatinaca. Ili, ako bi se stvari gledale
iz drugog ugla, četvoro pegave dece uzrasta od tri do četrnaest godina.
„Pretpostavljam da ste koristili tuš da napravite pege“, rekla je Otisovom
najboljem prijatelju Marmadjuku, „ali kako ste lice obojili tom bolešljivom belom
bojom?“
„Kukuruzni škrob pomešan sa ružinom vodicom“, odgovorio je. „To moja
dadilja koristi kad ima slobodno popodne.“
„Mama!“ Sali je bila toliko punačka i slatka da Judžinija nije mogla da se ne
sagne i ne podigne je u naručje uprkos tome što se ved presvukla za večeru.
Sali se kikotala i protrljala nosidem o njen.
Judžinija je naslonila Sali na bok i okrenula se Lizi, Otisu i Marmadjuku. Sali je
položila glavu na Judžinijino rame i počela da sisa palac. „Lizi, pretpostavljam da je
ovo tvoja genijalna zamisao.“
„Vežbali smo za slučaj izbijanja zarazne bolesti“, odgovorila je Lizi. „Englesku
vekovima pogađaju talasi zaraza. Ako nas uhvati nespremne, svi bismo mogli
podledi.“
„Ne vidim kako de vam crtanje tačaka po licu pomodi da se pripremite za
talas boginja.“
Otis i Marmadjuk, kojima je dosadilo da se igraju kuge, sručili su se na pod i
počeli da igraju mikado. Sali je treptala, samo što nije zaspala, a lice joj je sada
mahom bilo čisto jer ga je obrisala o Judžiniju.
„Imala sam na umu nešto retko, ne boginje“, rekla je Lizi, kojoj nije bilo
dosadno. „Nešto kao što je crna smrt. Epidemija – tako se to zove kada mnogo
ljudi umre.“
Sali je uzdahnula i privila se uz Judžiniju.
Briljantna inteligencija koja je od Vorda napravila jednog od najuspešnijih
izumitelja u Engleskoj kod Lizi se ispoljila u sasvim drugačijem obliku.
Kao da ga je ova njena misao privukla, otvorila su se vrata dečje sobe i njen
muž je ušao. U očima mu se video osmeh kad je ugledao Judžiniju… osmeh koji joj
je govorio koliko je uživao jutros.

268
 Sali se rodila sedam meseci nakon što su se venčali, zbog čega je Judžinija
zaključila da francuske kapice – bez obzira na boju vrpce – očigledno nisu uvek
bile efikasne.
„Kako divno“, kazao joj je muž sjajnih očiju kad mu je rekla da de roditi dete.
„Bila bi prava katastrofa da se nisam udala za tebe!“, odgovorila je.
„Nameravao sam da te kidnapujem“, odvratio joj je muž bez i najmanje grize
savesti. „Da nisi podlegla pred svim onim kolačima, ubacio bih ih u kočiju da imam
čime da te hranim do Gretne Grin.“
Sad joj je prišao i poljubio je derku u obraz. „Obično ovo dete izgleda čisto
kao sveže jaje. Ali ne u ovom trenutku.“ Pogledao je tačkastu gomilu. „Ko je
odgovoran za sve ove pege?“
Judžinija se spustila u stolicu na ljuljanje privijajudi uza se Salino toplo telo.
Vord ju je prethodne nodi budio dva puta – ne, to nije bilo pošteno, jer se ona
okrenula prema njemu jedan od ta dva puta pošto ju je iz sna probudila očajnička
glad za njim.
Sklopila je oči puštajudi da je Vordov smeh, dok mu je Lizi objašnjavala o
epidemiji koja je pogodila dečju sobu, obavije poput toplog debeta.
Imala je dve činjenice da mu saopšti i čekala je da kasnije te večeri sednu da
zajedno večeraju, pa da mu ih iznese. Prva je bila da je dobila pismo od Marsela:
njihov poslovni poduhvat prvi kvartal završio je sa konkretnim profitom.
To je bilo predivno, ali je druga vest bila još bolja. I pored njenog dečjeg
maštanja o životu u urednom domadinstvu, sada je bila gospodarica kude u kojoj
je odjekivao smeh i vladao haos i u kojoj su intelektualna radoznalost i
eksperimenti imali daleko vedi prioritet od reda za kojim je toliko čeznula.
Ne bi to ni za šta menjala – premda de dete koje raste u njenoj utrobi samo
još dodatno doprineti ovom haosu.
Lizi je u međuvremenu završila predavanje o potencijalnoj epidemiji i sad mu
je pričala o ptičjem gnezdu koje je tog jutra pronašla, kad je zastala i spustila prst
na usne.
Vord se okrenuo i otkrio da su njegova supruga i derka zaspale. Sali je sisala
palac baš ko i on, obraza naslonjenog na majčino rame. Srce mu je udarilo o rebra
još jednom ga podsetivši koliko je sredan.
Judžinija je mislila da on ne zna da ona nosi dete, ali on je obradao pažnju na
sve u vezi sa njom, gonjen duboko usađenom potrebom da se pobrine da njegova
supruga bude dobro i da bude sredna. Grudi su joj postale raskošnije i vede i brže
se zamarala.

269
 Redi de mu ona kad za to dođe vreme; nije želeo da upropasti njeno
iznenađenje.
„Rodice još jednu bebu, zar ne?“, upitala je Lizi.
Pogledao je iznenađeno sestru kad je uvukla ruku u njegovu.
„Pa, zar ne?“
„Mislim da hode. Zašto ti to misliš?“
„Spava“, rekla je Lizi. „Obično ne prestaje da se krede.“
„To je istina.“
„Pretpostavila sam juče kad nije želela vodni krem desert. Judžinija nikad nije
odbila krem desert – osim kad je nosila Sali.“
Vord joj je razbarušio kosu. „Ponekad me plašiš, gospođice Lizi.“
„Pih“, odvratila je njegova sestra. Šutnula je Otisa u nogu. „Pogledajmo nove
kučide u štali pre nego što dođe vreme za spavanje.“
Marmadjuk je skočio na noge, premda je Otis samo tvrdoglavo pogledao
sestru.
„Hajde, Marmadjuk“, rekla je Lizi hvatajudi ga za ruku.
Vord je imao osedaj da de ovako biti narednih pedeset godina.
Uzeo je Sali iz naručja majci i pružio je Rubi pre nego što je podigao Judžiniju i
odneo je u njihovu spavadu sobu ignorišudi njeno pospano protivljenje.
Otvorila je oči i nasmešila mu se. „Nazvademo ga Feliks“, izgovorila je pre
nego što je ponovo zaspala.“
„Feliks?“ frknuo je Vord. Ne ako se on tu nešto bude pitao.
Zatim ju je poljubio i znao da de je pustiti da istera svoje, jer je njemu bilo
važno samo da je porodica bezbedna i na okupu. I da pokaže ovoj ženi da de
obedanje da de joj priuštiti sedam minuta, sedam minuta u raju, ponavljati do
kraja njihovog života.
I to nede biti dovoljno.

270
 Nevaljala deca, pacovi ljubimci
i pornografske kutije za cigare

Sedam minuta u raju tredi je u nizu romana koji prikazuju junakinje sa

neuobičajenim zanimanjima za devetnaesti vek. Indija iz Očajnih vojvotkinja bavi
se uređenjem enterijera; Mija iz Četiri nodi sa vojvodom piše ljubavne romane, a
Judžinija vodi ured za guvernante.
Dok sam učila o guvernantama, mnogo sam se zabavljala čitajudi romane o
nevaljaloj deci. Neke od Marmadjukovih avantura inspirisane su nizom od 39
knjiga, serijalom knjiga Just William, koji je napisala Rikmal Krompton između
1921. i 1970. godine. Oni koji su čitali romane Nurse Matilda prepoznade pegavu
decu u epilogu.
Lizin oblik nevaljalstva – nastojanje da koristi magiju u uzaludnom pokušaju
da kontroliše svet koji ju je bacio u haos – potiče iz veoma starog pozorišnog
komada Tomasa Midltona po imenu The Puritan, or the Widow of Watling Street.
A kad smo ved kod starih pozorišnih komada, Lizi ih ne citira uvek ispravno, ali su
komadi koje spominje veoma živahni i vredi ih pročitati.
Izvanredna pornografska kutija za cigare koja služi Džarvisu kao krevet
stvarna je i potiče otprilike iz 1803. godine; postavila sam fotografiju ove kutije na
svoj sajt www.eloisajames.com, pod Book Extras za knjigu Sedam minuta.
Nadahnude za Džarvisa je jedan od glodara ljubimaca moje derke po imenu Tedi.
Možete pronadi njegovu fotografiju kako leži na glavi najboljeg druga, koji je
sasvim slučajno jedan veoma velik pas.
Još jedno nadahnude moram da dodam: Ganterova čajdžinica je bila, prema
svim dostupnim izvorima, izvanredno mesto. Rado sam se bacila u istraživanje
krem vodnih deserta i torti iz tog vremena; blogerka Red Headed Girl bila mi je tu
od velike koristi, jer je podelila sa mnom recepte iz knjige Hane Glas The Art od
Cookery iz 1805, kao i recept za vodni krem desert iz rukopisa iz 1769. godine.
I još samo… ako ste pročitali knjigu A Duke of Her Own, možda dete primetiti
da knjiga Sedam minuta vrada jedan lik iz mrtvih i dozvoljava joj da se još jednom
krede u visokom društvu. Bilo bi lepo kada bismo to svi mogli! Ali, kao što je slučaj
sa mnoštvom drugih detalja u književnim delima, ono što je mogude na
stranicama romana nije mogude u stvarnom životu.

271
 Eloizina beleška

Sedam minuta u raju za mene je poseban roman, jer se i Judžinija i Vord u ranijim
knjigama pojavljuju kao deca. Slede još neke veze sa mojim ranijim romanima, od
kojih je svaki na neki način povezan sa likovima u ovoj knjizi.
U romanu Desparate Duchesses, Vord (koga su tada zvali Tedi) juri po kudi
nodu i uvlači se ljudima u postelju. U romanu Duchess by Night spominje se
ekscentrična, vrlo inteligentna devojčica po imenu Judžinija. Vojvotkinja u naslovu
je njena bududa madeha Harijet, koja oblači mušku odedu da bi mogla
prisustvovati raskalašnoj kudnoj zabavi. Vojvoda Vilijers pojavljuje se u šest
romana originalnog serijala Desparate Duchesses i u sva tri romana ove serije u
koju spadaju Očajne vojvotkinje, Četiri nodi sa vojvodom i Sedam minuta u raju.
Bori se u dvoboju sa Vordovim ocem u prvoj knjizi, Desparate Duchesses; njegova
priča u knjizi A Duke of Her Own završava se scenom u kočiji koju Elenor
prepričava Vordu. Naposletku, Četiri nodi sa vojvodom prvi je roman u kom se
Vord pojavljuje kao odrastao: ako ga niste pročitali, priča o tome kako je Mija
zaprosila vojvodu od Pindara nakon što ju je Vord ostavio pred oltarom (premda
ne svojevoljno) urnebesno je romantična.

272
 Zahvalnice

Moje knjige su poput male dece: potrebno je čitavo selo da ih dovede u stanje
pismenosti. Želela bih da izrazim duboku zahvalnost mom selu: mojoj urednici,
Kari Feron; mom agentu, Kim Viderspun; dizajnerima mog sajta, dizajnerskoj kudi
Veks krijejtiv; i mom timu: Kim Kastiljo, En Konel, Franziki Druin i Šarlin Martin
Mur. Zahvalila bih ljudima u brojnim odeljenjima izdavačke kude Harper Kolins, od
dizajna, preko marketinga, do odnosa sa javnošdu, jer su obavili izvanredan posao
i uspeli da predaju ovu knjigu u čitalačke ruke: moja najsrdačnija zahvalnost ide
svakom od vas.
I naposletku, hvala grupi veoma dragih prijatelja (i jednoj derki tinejdžerki)
koji su pročitali delove knjige i neizmerno je unapredili: duboku zahvalnost želim
da izrazim Rejčel Krafts, Lisi Klejpas, Lindi Fransis LI, Sesil Ruso, Džil Šalvis i Ani
Vetori.

273
 O autorki

Eloiza Džejms, čije je pravo ime Meri Blaj, rođena je 1962. godine u Minesoti.
Vanredna je profesorka engleske književnosti na Univerzitetu u Fordhamu. Potiče
iz porodice književnika, a još kao studentkinja počela je da piše i objavljuje. Njeni
romani često imaju podatke iz bogate prošlosti engleske istorije i književnosti.
Udata je za Italijana Alesandra Vetorija, sa kojim ima sina i derku.

274