You are on page 1of 6

Tvrđava Masada je nacionalni ponos jevreja i svojevrsan simbol ljudske težnje za slobodom izbora.

Bila je
poslednje uporište jevrejskih branilaca u ratu protiv Rimljana i njen pad je označio nestanak Judejskog
carstva s kraja perioda Drugog hrama.

Smeštena je na jugozapadnoj obali gornjeg dela Mrtvog mora. Judejska pustinja se ovde urušava u more.
Svaka iole ozbiljna kiša spira krečnjak ostavljajući strme litice iza sebe. Voda dubi brojne klance. Dva od
njih, Vadi Ben Jair i Vadi Masada, bukvalno su otkinuli plato koji štrči izvan visoravni i kao stvoren je za
teško osvojivo utvrđenje koje lako kontroliše usku liniju obale Mrtvog mora.

Kako ovuda prolaze dva drevna puta, jedan koji kroz središnji deo Judejske pustinje ide ka Istočnoj
Transjordaniji i drugi koji povezuje dolinu Arava sa Jerusalimom, prve utvrde na Masadi potiču još iz
vladavine "Visokog sveštenika Jonatana", kako su nazivali hasmoneanskog kralja Aleksandra Janeusa
(103. - 76. godine pre nove ere).

Plato na kome je tvrđava uzdiže se 450 metara iznad Mrtvog mora (naš saputnik Siki izmerio je da je to
na 55 nadmorske visine). Dugačak je 600 a širok 350 metara.

Masadu je dodatno utvrdio i napravio je, po tadašnjim procenama, neosvojivom paranoični Kralj Irod
(Herod, vladao Judejom od 37. godine pre nove ere do 4. godine posle Hristovog rodjenja). Irod Veliki je
utvrdio Masadu između 37. i 31. godine pre nove ere. Tokom ratova u kojima su učestvovali i Rimsko i
Egipatsko carstvo, Irod je stao na stranu Antonija i Kleopatre. Pošto ih je Oktavije porazio, Irod je na
Masadi ostavio majku i jedan broj podanika i krenuo ka Rimu da pokuša da izgladi stvari. Mada je
verovao da će biti pogubljen, uspeo je da odobrovolji novog cara.

Pogled sa tvrđave ka zapadu

Pogled sa tvrđave ka zapaduVrativši se, shvatio je da je Masada lako odolevala napadima tokom njegovog
odsustva, što ga je navelo da je dodatno utvrdi kao sigurno utočište u slučaju pobune njegovih podanika
(u strahu da će ga neko izdati, Irod je pored ostalih ubio dve svoje žene i nekoliko sinova). Odbrambeni
zid oko platoa načičkan kulama bio je dugačak 1.400 metara a debeo 4 metra. Tvrđava je imala brojna
skladišta, cisterne za skupljanje kišnice, barake, palate i oružarnicu.
Masadu je Irod ustanovio kao svoju luksuznu zimsku palatu. Bio je antička "ptica selica" - leti je stolovao
u Cezarei, na severu, a zimi se selio u topliji kraj pored Mrtvog mora. Bila je palatno utvrđenje, građeno u
stilu Istočnog rimskog carstva.

***

Posle smrti Iroda nastao je period borbe za vlast između njegovih naslednika. Ipak, zbog visokih poreza,
surovosti lokalnih vlasti i nametanja rimske kulture, 66. godine nove ere buknuo je Jevrejsko - Rimski rat,
koji neki nazivaju i Velikim jevrejskim ustankom.

Grupa tvrdo tradicionalnih jevrejskih pobunjenika koja je bila izbačena iz Jerusalima zbog svog
ortodoksnog pristupa veri, preotela je Masadu od rimskog garnizona koji je u njoj bio stacioniran. Zvali su
ih Sikariji ili Sikirini, po krivim bodežima (sicae) koje su krili ispod odeće i vrlo vešto koristili za zadavanje
iznenadnih smrtonosnih udaraca neprijatelju. Tako su, početkom ustanka, na prevaru ušli u Masadu,
izdajući se za putnike namernike, da bi onda brzom akcijom osvojili tvrđavu. Tu su ustanovili svoju
sopstvenu vlast zasnovanu na tradicionalnim i strogim jevrejskim pravilima, koju su nametali i okolnim
jevrejima nastanjenim na obali Mrtvog mora. Podigli su sinagogu i mikve - ritualna jevrejska kupatila.
Posle pada Jerusalima (70. godine nove ere), pokolja i uništavanja koji su se tamo desili, primili su jedan
broj izbeglica, kao poslednja preostala ustanička jevrejska utvrda.

Želeći da okonča rat i spreči ispade sikarija, rimljani su na Masadu poslali svoju Desetu legiju sa 10.000
ratnika. Opkolili su Masadu sa svih strana, postavivši osam logora oko nje. Vojni logori, utvrde i pristupna
rampa koja je omogućla prodor u tvrđavu su danas najbolje očuvani primer sistema vojne opsade
Rimskog carstva.

Tvrđava je bila tako dobro utvrđena, obezbeđena i čuvana da je opsada potraja tri godine. Zanimljivost je
da su se buka i povici sa vrha mogli čuti u podnođju, dok su se oni odozdo gubili, što su branioci obilato
koristili da se pogrdnim rečima obraćaju napadačima. Poseban sistem vodosnabdevanja i rezerve hrane
obezbeđivali su skoro beskonačan otpor branilaca, sve dok rimljanima nije dosadilo. Nekoliko meseci su
nasipali kamen i zemlju koje su utvrdjivali drvenim stupcima da naprave prilaz sa zapadne (zadnje)
strane. Legenda kaže da su radove izvodili jevrejski zarobljenici koje branioci nisu hteli da ubijaju jer su
istog roda, što je omogućilo da se rampa izgradi.
Rampa je završena aprila 73. godine. Uz nju su do zidina dogurali ogromnu rampu sa koje su gađali
branioce, dok se vrata razbijali džinovskim "ovnom" sakrivenim u podnožje te pokretne kule. Videvši da
vrata mogu popustiti, branioci su ih iznutra dodatno utvrdili drvenim i zemljanim nasipom koji su rimljani
zapalili probivši zatim kapiju.

Rimljani su se povukli pripremajući se za sutrašnji odlučujući napad. Ben-Jair je, videvši neminovni pad
Masade, okupio sve svoje ljude i održao čuveni govor u kome je između ostalog rekao:

Odavno smo, plemeniti prijatelji moji, odlučili da nikada ne budemo sluge Rimljanima niti bilo kome do
samom Bogu. Prvi smo se pobunili protiv njih; poslednji smo koji se bore protiv njih, a ja mogu samo to
da cenim kao milost koju nam je Bog podario, pokazavši da je još u našoj moći da umremo hrabro i kao
slobodni ljudi, slavno, zajedno s najdražim prijateljima. Neka žene naše umru pre nego što ih obeščaste, a
naša deca pre nego što okuse ropstvo.

Govor Eleazara Ben-Jaira, u poslednjoj noći opsade Masade

aprila 73. godine

Svaki muškarac je ubio svoju ženu i decu. Desetorica njih izabrana su da ubiju sve ostale. Poslednji je ubio
devetoricu ostalih, a onda izvršio samoubistvo. Na Masadi su, skoro dve hiljade godina kasnije,
pronađene pločice sa imenima za koje se smatra da su služile za određivanje te desetorice odabranih za
ovaj (samo)ubilački čin. Od oko hiljadu ljudi, preživele su samo dve žene i petoro dece - oni su se sakrili u
jednom rezervoaru vode.

Branioci su uništili svoje domove i sve drugo osim zaliha hrane - želeći da time poruče rimljanima da su
mogli još da se brane i umru u borbi i ropstvu, ali da su izabrali da umru kao slobodni ljudi.

Na osnovu iskaza preživelih, legendu o Masadi zapisao je Josip Flavije u svom delu "Jevrejski rat". On je
bio jedan od jevrejskih velmoža tokom Velikog jevrejskog ustanka (66 - 70 godine nove ere), ali se posle
poraza i tamničenja priklonio Rimljanima i dugo zatim služio im kao hroničar vremena u kome je živeo.
***

Legenda o Masadi ima i drugu stranu. U godinama kada je stvaran cionistički Izrael, jevrejima je trebala
neka herojska epizoda iz istorije, nešto što će doprineti građenju novog nacionalnog zanosa. Kako su
jevreji vekovima trpeli zlo smatrajući da ih bog iskušava pred sudnji dan, ovaj herojski događaj iz daleke
prošlosti bio je više nego pogodan za tu svrhu. Tako su još tokom Romevole invazije u El Alamejnu 1942.
godine jevreji iz Palestine planirali da ponove ovakav postupak na planini Karmel. Pojedine izraelske
jedinice kao zakletvu izgovaraju "Masada neće ponovo pasti".

Istraživanja na tvrđavi vodio je, šezdesetih godina prošlog veka, univerzitetski profesor Jigel Jadin.
Godinama su ga neki drugi stručnjaci optuživali da je preuveličao legendu zarad političkih ciljeva - upravo
onih koji su doprineli jačanju nacionalnog identiteta. Predvodnik kritičara, koji tvrde da je opsada trajala
samo sedam godina i da Ben-Jair nije bio heroj već okrutni čovek koji je poharao hranu okolnog
stanovništva proterajući ih iz tog kraja i odbio da pomogne Jerusalima za vreme rimske opsade, bio je
Nahman Ben-Jehuda. On je napisao dve knjige o "Masada prevari". Jedan od argumenata koji koriste je i
da je Josip Flavije, iz umetničkih ponuda, "nakitio" priču preuveličavši istinite događaje - što je bio običaj
pisaca hroničara tokom istorije..

Jadin se dugo branio od optužbi, ali je pred kraj života ipak posredno priznao da je njegov rad imao
političku konotaciju.

Kakva god bila istina, događaj na Masadi ostaje jedan od herojskih činova u istoriji čovečanstva.

***

Moja kćerka Milica pitala me je na kraju obilaska da li bih je ubio da sam bio u toj situaciji. Promucao sam
neki odgovor, rekavši da bi verovatno motrao da prihvatim zajedničku odluku. Svakako, to nimalo ne bi
bilo lako. Iz današnjeg ugla gledano, to svakako izgleda suludo i nerazumno. U ono vreme, kada je poraz
u ratu donosio razaranje, masovno smaknuće, silovanja i ropstvo, ovo je zaista bila herojska i časna
odluka.
Kao i u najvećem broju drugih situacija, nisam "osetio nešto uzvišeno" obilazeći Masadu. Međutim,
nikako nisam ostao ravnodušan zbog ovog čina. Stoga sam na odlasku dugo i s poštovanjem gledao to
zaravnjeno brdo kako ostaje u daljini.

Za one koji posećuju Masadu

Masada je od pada u prvom veku bila najčešće napuštena, mada se pouzdano zna da je u vizantijskom
periodu tu bio manastir (očuvani su ostaci građevine sa freskama), kao i da su je koristili krstaši. Iako je
najveći deo tvrđave uništen, restauracijom je dosta otkriveno i obnovljeno i na raspolaganju je
posetiocima. Cisterna za vodu bi se, recimo, mogla koristiti i danas.

Kompleks Masade otvoren je kao nacionalni park 1966. godine. UNESCO je Masadu uvrstio u listu svetske
baštine 2001. godine.

U podnožju, na polaznoj stanici žičare, nalaze se restoran, prodavnica suvenira, bioskopska sala u kojoj svi
posetioci pogledaju kratak informativni film i veoma lepo uređen i opremljen muzej sa vrednim
eksponatima.

Žičara

ŽičaraDo tvrđave vodi uska krivudava staza uz liticu, zvana Zmijska staza. Kažu da se za pravi osećaj
Masade može steći tek kada se peške uspenje uz uspon, što za običnog čoveka znači oko sat vremena
napornog hoda. Zbog težine uspona, ova staza je najčešće zatvorena posle 10 sati ujutro. Za one
komotnije (a to je velika većina posetilaca), izgrađena je žičara sa dve kabine, koje za tri minuta voze po
65-toro ljudi.

Na tvrđavi se mogu videti ostaci kompleksa Irodove palate, kupatilo, skladišta, sinagoga, bazilike sa
mozaikom i kuća u kojima su živeli sikirini i potonji stanovnici. Odozgo se jasno vide ostaci rimskih logora
iz vremena opsade. A pogled na hridi Judejske pustinje i Mrtvo more ka kome se obrušavaju je
spektakularan.
Uz kanjon koji vodi od tvrđave organizuje se noćni pohod "Mesečev putna čijem kraju posetioce čeka
bogat muzički program. Na nekoliko mesta oko Masade nalaze se moderni teatri na otvorenom,
namenjeni predstavama i koncertima klasične muzike.

Opet, kažu da je videti sa Masade izlazak sunca preko Mrtvog mora, iza planine Nebo (na kojoj je po
predanju sahranjen Mojsije), neponovljivo iskustvo.

O Masadi je 1981. godine snimljena holivudska limunada serija sa Piterom O'Tul-om i Piterom Štrausom
u glavnim ulogama.

Još jedno nasleđe Masade

Tokom iskopavanja šezdesetih godina, u starim ostavama za hranu, Izraelski naučnici su pronašli
neoštećeno seme urminog drveta. Posadili su ga, na tajnom mestu kako ne bi bilom ukradeno, u djubrivo
sa dodatkom hormona. Na opšte iznenađenje, seme je posle 2.000 godina proklijalo. Drvo se održalo do
danas, a rasađeno je na još nekoliko mesta (u kibucu Ketura, u Aravi u terapeutske svrhe), u okviru
kampanje da se očuvaju stare, tradicionalne biljne vrste koje uzmiču pred onim hibridnim. Istraživanja su
pokazala da se oko polovine genetskih markera ovog drveta razlikuje od onih kod današnjih urmi!
Očekuje se da će, ukoliko rasađivanje bude uspešno, drvo biti ponovo korišćeno kao lekovito i hranljivo -
po čemu je nekada bilo poznato.