UDK 902:316.72(049.32) ; Моника З.

Милосављевић
316.72(049.32) Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Београд
ID=187757836
стручни чланак –
приказ

Александар Палавестра, Културни контексти археологије,

Филозофски факултет, Београд 2011, 315 страна са графичким
приказима. ISBN 978-86-86563-86-6

Питања шта је то археологија? и како знамо оно што знамо

о прошлости? могу се учинити као подразумљива и банална
за нашу стручну заједницу која има дугу традицију
археолошког делања. Ипак, пошто научни метод чини науку
прогресивном управо кроз идеју да она никад није сувише
сигурна у своје резултате, мислим да је врло важно
одшкринути врата књизи Културни контексти археологије
Александра Палавестре, која читаоца на много начина враћа
овим почетним питањима.
Иако су теме, које су у књизи отворене, уско повезане са
курсевима Увод у студије археологије, Археологија и
социјална антропологија и Археологија и социо-културна еволуција на Филозофском
факултету у Београду, њихов избор је примарно условљен теоријском позицијом
српске археологије данас. Паралелно постојање различитих теоријских приступа у
домаћој археолошкој заједници често доводи до међусобног неспоразумевања, па је
стога ова књига важна јер осветљава идејне генеалогије и „културне контексте“
различитих школа мишљења. Тек њихово подробно разумевање нас може извести на
пут критичког дијалога и бољих резултата у струци.
У првом поглављу, које носи назив Археологија и антропологија, дат је оквир за јасније
разумевање ових појмова и дефинисане су разлике и сличности између две науке. У
разноликост света археологије и антропологије читалац бива уведен кроз различито
разумевање њихове повезаности и њихових предмета истраживања у Европи и
Америци. Са друге стране, на колико год да је начина могуће разумети однос
археологије према антропологији, сигурно је да прошлост објашњавамо кроз термине
које познајемо или можемо да замислимо у садашњости (која је домен антропологије).
Тако је већ у првом поглављу скренута пажња на опасности које нуди механичко
тумачење прошлости садашњошћу, али и на то да је одговорност струке да
интерпретира прошлост јер има могућност да понуди огромну временску перспективу
разумевању човека.
У другом поглављу Култура и природа читалац може да сазна шта археолози и
антрополози мисле кад говоре и пишу о култури, односно културама, и да ли је
културна разноликост предмет њихових студија само зато што се ту крију угодне и

529
 Моника З. МИлоСАвљЕвИћ

егзотичне теме. Кроз ово питање, аутор уводи као релевантне принципе културног
релативизма, указује на нужност избегавања етноцентризма, а затим, кроз занимљиве
примере, предочава моралне проблеме културног релативизма.
Треће поглавље Заједничке предисторије доноси изузетно оригиналан увид у античке,
средњовековне и нововековне идеје о другим културама њихових садашњости и
прошлости. ово би поглавље, ипак, могло остати скуп брижљиво скупљених тривија из
писаних извора, да није аргументовано показано како су сетови идеја из заједничке
предисторије археологије и антропологије утицали на основе ових наука када су
постале институционализоване.
Поглавље Еволуција на делу указује на значај и добробити једнолинијског
еволуционизма у антропологији, али и на његове мрачне стране, спрегнуте са
колонијализмом и расизмом. Са друге стране, кроз пето поглавље Културна историја
против еволуције представљене су реакције на еволуционистичке идеје и далекосежне
последице ове реакције на разумевање култура у археологији и антропологији. Тако је
прва осцилација клатна од еволуционистичке ка антиеволуционистичкој
антропологији нашла свој одраз у археологији: кроз стварање тростепеног система, а
затим и археолошке културе као основне јединице археолошке интерпретације.
Терен и теренци је део књиге који нас враћа на питања метода, под којим
подразумевам процедуре које служе да би се повезали теорија и подаци, али и
техничко прикупљање података на терену, чију основу увек чини нека теорија. Кроз
добро одабране примере истакнута је важност терена за археологе и антропологе кроз
историје обеју дисциплина, подједнако као и начини на које су образлагали свој однос
према теренском истраживању. На почетку поглавља поткрала се једна грешка. Уместо
синтагме салонски антрополози, на које аутор свакако мисли, у тексту стоји: „Салонски
археолози, њихове анкете и неутрални анкетари“. овај неважан пропуст ипак истичем
јер је једна од најснажнијих подела у српској археолошкој заједници данас заснована
на замишљеној разлици између теоретичара (салонских археолога) и теренаца.
Кроз осмо поглавље Социо - културна антропологија и нова археологија дат је детаљан
увид у збивања која су довела до пресудне промене парадигме у археологији
половином XX века, али и у разлоге због којих је тада процесна (односно нова)
археологија постала изразито утицајна. Два основна постулата које је у особеном
облику нова археологија понудила били су: више науке! и више антропологије! У овим
концептима и њиховом објашњењу крије се и теоријски кључ целе књиге - разлози
због којих је археологија разматрана баш у спрези са антропологијом, али и
комплексан начин на који је анализирана.Читалац бива охрабрен бројним
могућностима оваквог приступа све док се при крају поглавља не суочи са једним од
најтежих питања археологије уопште: „откуд ми знамо да је то баш тако било?“
Насупрот гледиштима антрополога Едмунда лича о томе да етнографске паралеле у

530
 приказ

археологији могу да пруже само илустрацију могућег, а никако динамику у прошлости,

нови археолози су се потрудили да подробно аргументују да је сазнати динамику у
прошлости ипак могуће.
Девето поглавље Антропологија и археологија размене је предах између тешких
епистемолошких дебата. Постаје јасније зашто људи у прошлости нису набављали
одређене производе само да би обезбедили пуко преживљавање, јер да се размена и
трговина заснивају на људској потреби за комуникацијом, разменом информација и
културних модела, жудње за надметањем, исказивањем друштвеног престижа и моћи.
Такође, понуђени су различити модели који усмеравају могуће методолошке путеве
приликом анализе ових феномена у археолошкој интерпретацији.
Заједничке постмодерне теме археологије и социјалне антропологије је завршно
поглавље којим Александар Палавестра, заправо, не завршава књигу. он отвара бројна
важна и провокативна питања, износи аргументе у прилог и против различитим
постмодернистичким схватањима, и сваком читаоцу оставља по клупко за излазак из
лавиринта замршених идеја културних контекста археологије, као и боље
разумевање сопствене позиције и одговорности унутар струке.
Књига може бити схваћена као скелет за разумевање историје археолошких идеја или
као увид у фрагменте прошлости домаће у односу на друге археолошке заједнице.
Подједнако колико се обраћа археолозима, она је приручник за разумевање теорије и
методологије у археологији намењен другим дисциплинама. Тиме археологија,
излазећи иза вела чуда и мистерија, успоставља предуслове за интердисциплинарност
која није просто сабирање различитих научних посленика.

531