~2~

1.

Oglašavanje zvona sa ulaznih vrata, navelo je Rominu Bauer

da uvije mokru kosu u peškir, obuče frotirski mantil i izađe iz
kupatila. Dok se kretala ka predsoblju pomislila je kako bi njen
nezvani i neočekivani posetilac mogao da je spasi od večernjeg
izlaska za koji se pripremala, izlaska zbog koga je čitavog dana
imala knedlu u grlu.
Bilo joj je potrebno neko izbavljenje iz situacije u kojoj se
našla, pre svega zahvaljujući svojoj krivici, svojoj naivnosti i
nedovoljnoj promišljenosti. Neko čudo, koje bi izbrisalo nekoliko
proteklih nedelja njenog života, protraćenih na pogrešan način,
na pogrešnog čoveka.
Otvorila je vrata i uzdahnula, ispunjena koliko radošću toliko
i razočarenjem, kada je u hodniku ugledala Angeliku Lang,
devojku koja je živela u stanu do njenog. S obzirom na to da su
obe imale dosta profesionalnih obaveza, retke su dolazile u
situacije da se posećuju i druže. Zato se Romina obradovala
njenom dolasku. Razočaralo ju je to što Angelika, ni na koji način,
nije mogla da je spasi od predstojećeg izlaska.
- Obično me dočekuješ sa većim entuzijazmom! - primetila je
Angelika dobronamerno, ulazeći u Rominin stan. - Da li sam došla
u pogrešnom trenutku?
- Nisi! Jesi! - Romina se brzo ispravila. - Ne znam ni sama.
Potpuno sam sluđena. Uglavnom, moram uskoro da izađem iz
stana. Ostani, ako nemaš ništa protiv toga da se ja oblačim i
šminkam, dok mi ti pričaš o novostima iz tvog života.

~3~
 - Eto, a ja sam došla da čujem kakvih novosti ima kod tebe! -
Angelika je spustila cigarete na sto, a potom je otišla u kuhinju,
gde je, odlično se snalazeći u tuđem prostoru, skuvala kafu.
Pridružila se Romini u dnevnom boravku i udobno smestila
u ugao kauča.
- Novosti će biti sutra - Romina je sumorno izjavila, brišući
kosu peškirom. - Kada završim svoju, nazovi, vezu sa Mikaelom.
Tada ću, sasvim sigurno, biti više raspoložena za ćaskanje. Sada
sam pomalo dekocentrisana.
- Hm... - promrmljala je Angelika, paleći cigaretu. - Sve
vreme sam imala utisak da te ta veza sa Mikaelom baš nimalo ne
inspiriše... Dobro je što si odlučila da je prekineš. Da li si zato
neraspoložena i napeta?
- Jesam. Ali, već sutra ću biti bolje. Samo da sve to ostavim
iza sebe...
- Nije mi, baš, sasvim jasno zbog čega ti je toliko neprijatno?
Znam da si i pre ostavljala momke. Mikael nije prvi, sa kojim ćeš
da raskineš ljubavnu vezu.
- Tačno. Međutim, on je prvi, kome bi to moglo da slomi
srce... Ili ego... - tiše je dodala.
- Nakon, koliko, mesec dana zabavljanja...?
- Pet nedelja, točnije.
- Zar se toliko zaljubio u tebe?
- Mislim da se nije zaljubio u mene, koliko u viziju koju je
imao u vezi sa mnom. Dopadalo mu se da, kako je često govorio,
izlazi sa ozbiljnom i odgovornom ženom, sa kojom muškarac
može da zna „na čemu je“. Mikael je idealista, pa je, bojim se, i
mene idealizovao.
- Ti i jesi, na svoj način, idealna. Ali nisi za njega. To je
definitivno - Angelika je otpila gutljaj kafe i povukla dim cigarete.
- Nikada te nisam pitala zbog čega si, uopšte, prihvatila da izlaziš
sa njim.

~4~
 - Eh! - izustila je Romina neodređeno, uzimajući fen za
sušenje kose.
- Nemoj to da radiš! - uzviknula je Angelika. - Pusti da ti se
kosa prirodno osuši!
- U tom slučaju ću biti sva čupava i delovaću neuredno!
Moram malo da je poravnam.
- Ne, ne moraš. Kosa ti je najbolja kada izgleda kao da ju je
vetar oblikovao svojim dahom.
- Vetrov dah... - ponovila je Romina, sedajući za toaletni sto. -
Vidi se da si umetnička duša. Prihvatiću da čupava izađem iz
kuće, samo zato što me mrzi da se doterujem. A večeras ni ne
želim da izgledam lepo. Kada smo kod kose, da li i dalje
nameravaš da se ofarbaš u ljubičastu boju?
- Metalik ljubičastu, preciznije. Naravno da nameravam!
Kakav bi to bio život, kada ne bih, bar neko vreme, imala
ljubičastu kosu!
- Pa, probala si sve druge boje, probaj i tu! - Romina joj je
namignula, krećući da nanosi podlogu za šminku na lice. - Hajde
mi pomozi oko odeće... Mrzi me da smišljam šta da obučem...
- Na kakvo mesto te Mikael izvodi?
- Idemo u neki novi restoran, koji se nalazi na obodu parka
Klajst. Ne znam kakva bi odeća bila prigodna za takvo mesto.
- Sa malom, crnom, haljinom nema greške. A ti imaš jednu,
koja ti savršeno stoji. Biseri, dobre cipele, odgovarajuća tašnica, i,
bićeš prikladno odevena za sve prilike i sva mesta.
- Hvala ti - Romini se oteo još jedan uzdah, dok je maškarom
naglašavala trepavice. - Jedino si zaboravila da ja, večeras, ne
želim da izgledam savršeno.
- Onda idi u restoran u trenerci! Uh! - Angelika je ugasila
cigaretu i odmahnula glavom sa negodovanjem. - Još uvek mi nisi
odgovorila zbog čega si, uopšte, počela da se zabavljaš sa tim
Mikaelom.

~5~
 - Zbog čega?! Zbog čega?! - prodrala se Romina, ispunjena
očajem. - Zbog toga što sam bila usamljena, što sam se pitala da li
očekujem previše od momaka, što sam želela da Mikaelu dam
šansu, što... Izdala sam i izneverila sebe, eto. Nije trebalo da na
silu pokušavam da od ničega napravim nešto, samo zato što sam
izgubila veru da bi nešto pravo moglo uopšte da se dogodi.
- Kako bi izgledalo to nešto pravo? Kakvu vezu priželjkuješ,
Romina? I kakvog muškarca?
- Ne znam! Ja nemam definisane standarde! Ništa mi ne znači
ako muškarac dobro izgleda. Mikael je pravi primer za to. On je
neverovatno zgodan i šarmantan. Vrlo je uredan, uglađen, ume da
se ponaša, galantan je. Obrazovan je, radi odgovoran posao, ima
dobru platu, kuću, kola, sve. Ipak, meni se ne dopada. Ne privlači
me. Dosadan mi je. Ne osećam ništa prema njemu. Dešavalo mi
se, u prošlosti, da na prvi pogled prepoznam nekoga, u koga bih
mogla da se zaljubim. Ja verujem u ono što se zove telesna
hemija. Pa, naučno je dokazano da naši feromoni međusobno
komuniciraju! Da te suptance navode ljude da se zbližavaju! Eto,
priželjkujem muškarca koga će moje telo da prepozna kao sebi
srodno!
- Siroti Mikael... - konstatovala je Angelika, paleći novu
cigaretu. Već sledećeg trenutka i ona i Romina su prasnule u
smeh.
- Jao, ja nisam normalna! - izjavila je Romina samokritično,
birajući nijansu ruža. - Svaka druga žena bi na mom mestu
skakala od sreće zbog obožavanja takvog muškarca! A mene
Mikael guši! Šta nije u redu sa mnom? Kunem ti se da ne
očekujem princa na belom konju, Angelika, niti neku posebnu
priliku! Želim samo da nešto u meni treperi, u prisustvu nekog
muškarca!
- Desiće se i to - Angelika je ispoljila svoj neuništivi
optimizam.
- Do tada, ne troši vreme i energiju na pogrešne muškarce.
- Mikael nije pogrešan muškarac, on samo nije za mene.

~6~
 - Šta misliš, kako će da podnese to, što ćeš da ga ostaviš?
Romina je premazala usne karinom, nakon čega je ustala od
toaletnog stola. - Veoma loše. On ni ne sluti ono što planiram da
uradim. Naprotiv, misli da nam veza ide uzlaznom putanjom.
Angelika je upitno slegla ramenima. - Zar je toliko glup?
- Nije glup, nego sagledava stvari onako, kako se njemu
dopada.
- Onda je naivan.
- Ispao je, u svakom slučaju, naivan, kada sam ja u pitanju.
Idem da se obučem!
Ostavši sama, Romina je ponovo osetila svu teskobu krivice,
sa kojom se nosila čitavog dana. Po hiljaditi put se zapitala da li
je, nešto, bilo šta, mogla da učini drugačije.
Smatrala je da je Mikaelu pružila dovoljno znakova, koji bi
mu stavili do znanja da, u njihovoj vezi, ne učestvuje punim
srcem. On ih je sve ignorisao i navodio je da bude veoma pažljiva
prema njemu. Zato je sve otišlo predaleko. Jer je Mikael žmurio,
jer se ona ustručavala da mu sasvim otvori oči.
Te večeri će morati da ga suoči sa istinom. Više nije mogla da
unosi u njihov odnos ni mrvicu svoje energije. Tešilaju je jedino
misao da je upravo iskrenost ono što duguje Mikaelu.
Obukla se, nevoljno, prema Angelikinim uputstvima. Bacila je
brz pogled na ogledalo i konstatovala da dobro izgleda. Bolje
nego što je to želela.
Ugledavši je, Angelika je mangupski zviznula. - Tek sada
žalim tog Mikaela... Ako se vezao za tebe, stvarno ćeš mu slomiti
srce. Odlično izgledaš!
- Hvala ti... - promrsila je Romina, prstima oblikujući
polusuvu, razbarušenu kosu. - Jedva čekam da sve bude gotovo i
da nikada ne zaboravim ovu lekciju. Ja ipak imam trideset godina.
Ne priliči mi da prihvatim nekoga, samo zato što mi se uporno
udvarao. Trebalo bi da sam mudrija.
- Smem li nešto da te pitam... - počela je Angelika, oklevajući.

~7~
 - Od kada ti tražiš dozvolu od mene za bilo šta? - Romina je
uzvratila pitanjem.
- Da li si bila intimna sa Mikaelom?
- Jesam, nisam... - odgovorila je Romina neodređeno. - Nagi
smo se prevrtali po krevetu, ali nismo išli do kraja.
- Zašto?
- Zato što ja to nisam dovoljno želela.
- Definitivno bi trebalo da ga ostaviš! - presudila je Angelika,
koja je smatrala intimne odnose za najvažniji deo svake veze.
- Imaš li neku drugaricu, sa kojom bih mogla da upoznam
Mikaela? - upitala je Romina, proveravajući sadržaj torbice, koju
je nameravala da ponese te večeri.
Kada je usmerila pogled ka Angeliki, obe su istovremeno
prasnule u smeh.
- Baš smo podle! - konstatovale su, gotovo u isti glas, izlazeći
iz stana.

Konobar je spustio pred Rominu tanjir sa biftekom u sosu od

crnih tartufa, što je u njoj izazvalo novi nalet mučnine. Bila je
gladna jer čitavog dana, zbog nervoze, nije mogla da jede, ali joj je
stomak, uprkos tome, bio potpuno stegnut.
Njena nervoza se uvećala po ulasku u restoran i otkriću da se
radilo o neverovatno luksuznom, gotovo glamuroznom prostoru.
Sve je u njemu odisalo visokim stilom, od unutrašnjeg uređenja,
preko jela na meniju i vinske karte, do izgleda konobara i
njihovog ponašanja.
Mikael je obukao crni smoking, čak je stavio i leptir mašnu.
Lice mu je bleštalo od nekog neobjašnjivog, unutrašnjeg
zadovoljstva. Bio je odlično raspoložen.

~8~
 A kada su za sto doneta jela, prosto je blistao od ponosa jer je
naručio najskuplje porcije, specijalitet restorana. Pun znatiželje
je očekivao Romininu reakciju, uveren u to da ju je potpuno
fascinirao.
- Da li si nekada pre jela crne tarturfe? - upitao ju je, sav unet
u svoje svečano stanje, u svoj svet u kome je sve bilo u najboljem
redu.
Sedeo je u odličnom restoranu, u društvu lepe i pametne
žene. Imao je dovoljno novca da je počasti najboljom večerom. On
je obukao odelo koje je, pre te večeri, nosio jedino na venčanju
svog brata. Čuvao ga je za specijalne prilike. Kao što je bila ta.
- Ne, nisam - odgovorila je Romina, ravnodušno zureći u
grudvice basnoslovno skupih pečuraka. - A ti?
- Jesam - potvrdio je Mikael i zavodljivo se osmehnuo. -
Otkrio sam da su vrhunski afrodizijak.
Romina je prigušeno uzdahnula, skupljajući snagu da
Mikaelu kaže ono što je nameravala. Bilo je očigledno da je on
priželjkivao da, tu noć, provedu zajedno, kako bi ponovo pokušali
da se intimno povežu. Jedino je to, po njegovim rečima,
nedostajalo da bi njihova veza bila savršena.
Neznatno je odgurnula tanjir od sebe, ispunjena strepnjom.
Mikael ništa nije naslućivao iz njenog držanja, iz izraza njenog
lica. To, što se nijednom nije osmehnula, ga očigledno nimalo nije
brinulo. On je bio srećan.
Utoliko više je otežavao Romini raskid. A to, što su sedeli u
prostoru neverovatne elegancije i sklada, je sve dodatno
komplikovalo. I to što se Mikael potrudio da izgleda najbolje što
može... Baš te večeri...
- Mikael, ja... - počela je, težeći olakšanju, slobodi, izbavljenju
iz te glupe situacije.
- Večeras nisi raspoložena? - prekinuo ju je dobronamerno. -
Možda bih mogao da učinim nešto, po tom pitanju... - tajanstveno
se nadovezao, posežući za nečim iz unutrašnjeg džepa smokinga.

~9~
 Trenutak kasnije, pred Romininim očima je zaigrala plišana
kutijica, u obliku srca, a potom ju je zablesnuo sjaj platinastog
prstena, ukrašenog pristojno velikim dijamantom.
- Udaj se za mene! - Mikael ju je nadahnuto zaprosio,
očekujući, ni manje, ni više, nego da mu se ona baci na grudi i
plačući od sreće prihvati da postane njegova supruga.
Umesto da ispolji reakciju, kakvu je Mikael očekivao, Romina
je sva protrnula od naleta neprijatnosti. Zatvorila je oči,
pomolivši se u sebi da joj se samo priviđalo, da Mikael nije držao
u ruci verenički prsten, kojim ju je prosio. Um je ponekad mogao
da se poigra sa napetim čovekom, pogotovo sa onim koji je
pritom bio na izmaku snaga zbog brige i gladi, pa se, možda,
upravo to događalo i ovoga puta.
Tako je razmišljala Romina, svesna Mikaelovog pogleda na
svom licu, pogleda u kome su se ogledala neskrivena očekivanja.
Kroz isprekidani uzdah, polako je otvorila oči, nespremna da
se suoči sa slikom koja ju je duboko uznemirila. Sa slikom
vereničkog prstena, njoj namenjenog.
Kao u inat, prsten je blesnuo još jače, ili se samo njoj tako
učinilo. Rugao joj se, šaljući joj poruku da se takve bizarne stvari
dešavaju kada se konci ispuste iz ruku. Kada se zanemari
iskrenost, kada se stvari odvijaju na silu, i bez angažovanja
emocija.
Mikael... Romina je osetila i žaljenje, i bes, istovremeno.
Pitala se kako se usudio da je stavi pred svršen čin, a da joj to ni
sa čim, prethodno, nije nagovestio. Sve je dodatno komplikovalo
to što su gosti, sa okolnih stolova, primetili prsten koga je Mikael
teatralno pružao ka njoj, sa izrazom lica koji je otkrivao
apsolutno samopouzdanje.
Videlo se da nije očekivao da bude odbijen.
- Ovo... - Romina je veoma nežno šakom poklopila kutiju sa
prstenom, navodeći Mikaela da spusti ruku - ovo je zaista veliko
iznenađenje za mene, Mikael. O ovome je trebalo da razgovaramo

~ 10 ~
na nekom, hm, intimnijem mestu. Ako nemaš ništa protiv, mogli
bi da platimo račun i odemo odavde.
- Ali... - sav zgranut, Mikael se osvrnuo oko sebe i suočio se sa
pogledima ljudi koji su bili otvoreno radoznali, po pitanju epiloga
javne prosidbe.
Mnogi od njih su počeli da šapuću između sebe, protumačivši
Rominin gest kao odbijanje. Mikael je na njihovim licima
prepoznao sažaljenje.
Kada je ponovo pogledao u Rominu, otkrio je da ga je i ona
posmatrala sa izrazom velikog žaljenja u očima. Shvatio je da ga
je odbila. Međutim, to nije mogao da prihvati.
- Planirao sam da ovde popijemo šampanjac i nazdravimo za
veridbu... - mucao je, sav crven od stida. - Već sam ga naručio...
Zato sam odabrao ovo mesto za prosidbu...
- Hvala ti što si me uvažio na ovaj način, Mikael - Romina je
pokušala da zvuči blago, iako bi se najradije izdrala. - Zaista se
osećam počastvovano. Međutim, priznajem da sam zatečena i
iznenađena. Ova prosidba nijednim tvojim gestom nije bila
nagoveštena...
- Svaki moj gest prema tebi je vodio ka ovome, Romina! -
Mikael je tada savladao stid i dozvolio besu da ga obuzme. - Ne
možeš da kažeš da se nisam trudio, zar ne?!
- Mikael, molim te... Hajde da odemo odavde...
- Neću! Odgovori mi zbog čega me odbijaš! Zar naša veza nije
bila savršena?!
- Ne, nije! Nije bila čak ni kompletna!
- Zato što je nismo testirali u krevetu?! Vremenom bi se
ostvarili kao ljubavnici, pouzdano! Uostalom, to, kako bi
seksualno funkcionisali, i nije najvažnije od svega! Nas dvoje se
nijednom nismo posvađali! Mislio sam da si to primetila! Nemoj
da kažeš da si već ranije imala sa nekim momkom ovako skladan
odnos, kao što si ga imala sa mnom!

~ 11 ~
 Romina je uklonila platnenu salvetu sa krila i polako je
spustila na sto. - Zahvaljujem ti se, još jednom, na ukazanoj časti.
Izvinjavam se što moram da odbijem tvoju ponudu da se udam za
tebe, Mikael. Dobio si moj odgovor. Znam da je neprijatan, ali je
iskren. Uzgred, večeras sam prvi put iskrena sa tobom.
- Šta bi to trebalo da znači?! - prodrao se Mikael, sav crven u
licu.
- Da si me do sada lagala?!
- Nisam te lagala, ali sam ti mnoge stvari prećutala. Na
primer to, da sam našu vezu doživljavala kao veoma površnu.
Večeras sam, na primer, nameravala da je raskinem.
Bila je to informacija koja je potpuno razjarila Mikaela.
Odbijen, poražen i osramoćen, naglo je ustao od stola i pljusnuo
čašu sa belim vinom Romini u lice.
- Nezahvalnice jedna! - optužio ju je, pozivajući konobara u
nameri da plati račun. - Toliko sam ti ugađao! Uvek smo išli gde si
ti htela i radili smo ono što si ti htela! Navela si me da pomislim
da si srećna sa mnom!
- E, pa, bila sam samo ljubazna! - tada se i Romina prodrala,
brišući salvetom kapljice vina sa lica i sa haljine. - Pogrešila sam!
Trebalo je odmah da ti priznam da si dosadan i nezanimljiv!
Konobar je užurbano provukao karticu, koju mu je Mikael
pružio, a kada je dobio potvrdu o plaćenom računu, tiho ga je
zamolio da napusti restoran.
- Da li vidiš šta si mi učinila?! - Mikael je besno upitao
Rominu, ne obraćajući pažnju ni na konobara, ni na ljude koji su
ga zgranuto posmatrali. - Naterala si me da postanem nepoželjan,
i da se osramotim, pride! Niko mi, u čitavom mom životu, nije
priredio ovakvo poniženje, kao što si to upravo ti učinila, Romina
Bauer!
- Ja sam odbila tvoju bračnu ponudu, a ti si napravio scenu,
Mikael - Romina je pokušala da mu objasni, iako je znala da mu
do svesti, pomućene neslućenim gnevom, baš ništa nije moglo
dopreti. - Nisam znala da si toliko egoističan i sujetan! Prihvati

~ 12 ~
kao muškarac ono što se dogodilo, umesto što izigravaš moju
žrtvu!
Nesavladivo besan, Mikael je uputio Romini pogled prepun
mržnje.
- Dosta sam te slušao! - prodrao se na sav glas, ne hajući za
tim što je digao polovinu prisutnih gostiju u restoranu na noge. -
Dosta sam ti ugađao! Dosta mi je tebe!
Na trenutak, Romina je pomislila da se Mikael spremao da
fizički nasrne na nju, jer se sav tresao od jačine neispoljene
frustracije. Ustuknula je, moleći se u sebi da se sve završi, da
svako ode na svoju stranu, bez posledica koje bi bile ozbiljnije od
načinjenog skandala u elitnom restoranu.
Postavši svestan toga da više ništa nije mogao da učini,
Mikael se naglo okrenuo od Romine i žustrim koracima se
zaputio ka izlazu iz restorana.
Svega nekoliko sekundi kasnije, začula se škripa točkova, kao
posledica naglog kočenja, tup udarac i zastrašujući jauk. Nakon
toga je nastupila tišina, koja je svima sledila krv u venama.

~ 13 ~
 2.

Romina je prva istrčala iz restorana, ispunjena užasom kakav

nikada pre nije osetila. U sebi se molila da je Mikael živ, da nije
nastradao, bežeći od nje, od onoga što nije umeo da prihvati.
Na ulici je prvo ugledala crni automobil, a potom i muškarca,
nagnutog nad Mikaelom, koji je ležao bez ijednog pokreta.
- Oh, bože! - kriknula je Romina, dotrčavši do Mikaela. -
Mikael! - pozvala ga je, hvatajući ga za ruku. - Budi dobro, molim
te!
- Živ je! - obavestio ju je muškarac koji ga je oborio, vadeći
mobilni telefon iz džepa sakoa.
Obavestio je lekare službe hitne pomoći o tome gde se
nalazio i šta se dogodilo, a potom je zatražio instrukcije o tome
šta bi trebalo dalje da čini.
- Ne pomerajte ga! - poručio je Romini, tipkajući druge
brojeve. Pozvao je policiju i ponovio sve ono, što je saopštio
lekarima službe hitne pomoći. Delovao je pribrano, ali kada je
završio i taj razgovor, seo je na zemlju, savladan strahom i
slabošću.
- Oprosti mi, molim te... - i sama ispunjena nesavladivim
strahom, Romina je gladila Mikaela po ruci. - Nisam ni slutila da
bi sve moglo ovako da se završi... Da sam znala... - zaćutala je,
zagušivši se suzama.
Jedva je bila svesna onoga, što se potom događalo. Primetila
je dolazak policijske patrole, a potom i kola službe hitne pomoći.
Pregledali su Mikaela, podigli ga na nosila i smestili u kola.
Dva medicinska tehničara su joj pomogla da i ona uđe i smesti se
na slobodno sedište. Zatražili su od nje informacije o pacijentu,

~ 14 ~
ali je ona znala da im kaže tek njegovo ime, adresu i godine
starosti. Oddmahivala je glavom na pitanja o njegovim
alegrijama, krvnoj grupi, ukupnom zdravstvenom stanju.
Zahvalno je prihvatila njihovo uverava-nje da će sve biti u redu,
da je Mikael u stabilnom stanju, da nije životno ugrožen.
Uprkos tome, nije mogla da se smiri po dolasku u bolnicu.
Hodala je od jednog kraja čekaonice do drugog, izgovarajući u
sebi sve znane i neznane molitve. Nije se obazirala na to što su je
ljudi čudno zagledali, jer je bila mokra od vina koje je Mikael
pljusnuo na nju, i jer se sva tresla. Jačina doživljenog stresa joj je
oborila telesnu temperaturu, a njenom ukupnom stanju nije
pomagalo ni to što je bila iscrpljena od gladi.
- Ima li nekih informacija? - vidno se trgla, shvativši da je
neko upravo njoj uputio to pitanje.
Naglo se okrenula i suočila sa licem nepoznatog muškarca.
Njegove sive oči su je posmatrale ledeno i sa optuživanjem. Lice
mu je bilo kao skamenjeno, a držanje tela neprijateljsko.
Tek kada se odmakla jedan korak, Romina je shvatila da se
pred njom nalazio čovek koji je udario Mikaela.
- Ne, nema... - tiho je odgovorila, ispunjena nelagodnošću. -
Šta se dogodilo?
- Šta se dogodilo?! - ponovio je muškarac besno, stegnuvši
usne.
- Ja sam to hteo vas da pitam!
Romina je ustuknula, presečenog daha. - Vi me smatrate
krivom...
- Koliko sam shvatio, svi vas smatraju krivom! Toliko ste, po
rečima ljudi iz restorana, izludeli jadnog čoveka, da je bezglavo
istrčao na ulici, ne gledajući ispred sebe! Jednostavno se stvorio
ispred mene. Nisam uspeo ni da zakočim dovoljno brzo, niti da ga
izbegnem.

~ 15 ~
 - Očigledno je da ste prebrzo vozili! Neprimereno za ulicu na
koju pešaci izlaze iz mnogih objekata, a ne samo iz onog
restorana!
- Policija je pregledala snimak sa sigurnosnih kamera i
procenila da sam vozio dozvoljenom brzinom. I udarac je
snimljen. Jasno je da ne snosim nikakvu krivicu, za ono što se
dogodilo. Uostalom, pustili su me, nakon što su mi uzeli izjavu.
- Mislite da bi mene trebalo da uhapse?
- Mislim da ste dovoljno kažnjeni, za ono što ste uradili
sirotom čoveku. Zbog vas je ovde.
Romina je zaprepašćeno zinula. - Kako se usuđujete?! Vi ni
ne znate šta se dogodilo, zbog čega je Mikael bio toliko
neoprezan!
- Znam šta se dogodilo. Žene su specijalizovane za to da
izluđuju muškarce. A vi ste žena.
- Ha! O tome se, dakle, radi! Vi ste ženomrzac!
- Da je onaj siroti Mikael bio ženomrzac, sada ne bi bio u
bolnici, u kritičnom stanju. Primio bi, hladne glave, sve ono što
ste mu priredili, što ga je totalno izludelo. Čovek je, očigledno,
emotivac. Šteta što za to stanje ne postoji propisano lečenje.
- Ali je zato dobro što za vaše stanje postoje i lekovi, i lekari!
Psihijatri, naime!
- Ko je došao kao pratnja Mikaela Milera? - to pitanje je
postavio doktor, izlazeći iz sale za intervencije.
- Ja sam! - Romina je odmah pritrčala. - Kako je Mikael?!
- Dobro je. Zadobio je potres mozga, dva napukla rebra, ali i
prelom članka. Malo je ugruvan, dobra vest je da nema
unutrašnjih povreda. Kao terapiju sam mu prepisao mirovanje.
Zbog gipsa, koji će mu biti stavljen oko članka, ostade u bolnici
nekoliko dana.
- Oh, to su divne vesti! - uzviknula je Romina sa ogromnim
olakšanjem. - Smem li da ga vidim?
- Pretpostavljam da ste vi Romina Bauer?

~ 16 ~
 - Jesam.
- Gospodin Miler je rekao da vam ne dozvolimo da ulazite u
njegovu sobu. Žao mi je.
- Da li bih ja mogao da ga posetim? - interesovao se
muškarac koji ga je oborio kolima, nakon što je čuo sve ono što je
doktor izgovorio.
- Ko ste vi?
- Verden Nojer. Gospodin Miler je naleteo na moja kola.
Voleo bih da se svojim očima uverim da je dobro.
- Imate moju dozvolu da uđete - složio se doktor. - Na
nekoliko minuta - dodao je, nakon čega se udaljio.
Ni ne osvrnuvši se ka Romini, Verden Nojer je otišao u salu
za hitne intervencije, u kojoj je ležao Mikael, i sam preplavljen
olakšanjem zbog pozitivnih vesti o njegovom stanju.

Ušao je u salu oprezno i polako, svestan mogućnosti da bude

napadnut i optužen. Ipak, nadao se da bi oboreni Mikael Miler
mogao realno da sagleda udeo sopstvene krivice, u onome što se
dogodilo. Svima, koji su pogledali snimak sigurnosne kamere,
bilo je jasno da je izjurio na ulicu, ni ne pogledavši da li se na njoj
kretao neki automobil.
Odmah je u muškarcu, opruženom na bolničkom krevetu,
prepoznao onog koga je udario kolima. Primetio je da je dobro
izgledao, da se na njemu nije videla nijedna ogrebotina.
Zbog toga je još jednom odahnuo sa olakšanjem.
Nesigurno se osmehnuo Mikaelu, kada je sasvim prišao
njegovom krevetu.
- Dobro veče! Ja sam Verden Nojer! Dopratio sam vas do
bolnice - namerno nije odmah otkrio kompletnu istinu, da ne bi
dodatno uznemirio pacijenta. - Kako ste?

~ 17 ~
 - Sve me boli - požalio se Mikael. - Čitavo telo, a najviše glava.
Pravo je čudo da sam prošao bez većih povreda.

- Pričao sam da doktorom. Rekao je da ćete biti kao novi, za

nekoliko dana. Potrebno je da mirujete, da biste se sasvim
oporavili. To je sve.
- I meni je to rekao. Oporaviću se fizički. Ali emotivno... -
Mikael Miler je stegao zube. - Potpuno sam uništen.
- Čuo sam šta se dogodilo. Odnosno, rečeno mi je da ste
istrčali na ulicu nakon svađe sa devojkom.
Lice Mikaela Milera se tada izobličilo od mržnje. - Ta
bestidnica... I nezahvalnica... Dobro je da nisam glavu izgubio
zbog nje! Toliko me je sludela! U želji da što pre pobegnem od
nje, istrčao sam na ulicu kao da je u pitanju livada, bez
saobraćaja!
- Vaša reakcija mi je savršeno razumljiva, gospodine Miler. I
meni se, nekoliko puta, dogodila slična situacija. One su me
navele da obećam sebi da se više ne petljam sa ženama. Bar ne sa
ozbiljnim uvažavanjem.
Mikael Miler se tada pažljivije zagledao u Verdena. - Čuo sam
kako se zovete, ali ne i zbog čega razgovarate sa mnom... Nadam
se da ste policajac i da imate moć da optužite moju bivšu devojku,
za ovo što mi se dogodilo.
- Nisam policajac, ali sam nešto još bolje. Advokat. Mogu da
vam pomognem da tužite Rominu Bauer za nanošenje teškog
emotivnog bola, što je dovelo do ozbiljnih telesnih povreda.
- Odlično! Upravo to hoću da učinim! Vi poznajete Rominu?
- Slučajno sam čuo kako se zove. Ona je, naime, došla sa
vama kolima službe hitne pomoći.
- Ha! Prvo me je udesila, a onda hoće da mi pomaže! Ne želim
da je vidim! Želim da je tužim!
- Smatrajte to rešenim.

~ 18 ~
 U Mikaelovim očima se tada pojavio izraz pakosnog
zadovoljstva. - Jedva čekam da joj se osvetim, za ono što mi je
priredila...
- Kasnije ćete da mi ispričate detaljnije sve o tome. Sada se
odmarajte.
- Ko vas je poslao kod mene, gospodine Nojer?
- Niko me nije poslao. Došao sam da vidim kako ste. Bio sam
veoma zabrinut za vas. Naime, ja sam čovek, koji vas je udario
kolima.
- O! - uzviknuo je Mikael iznenađeno. - Vi... Sećam se da ste
pokušali da ukočite...
- Jesam. Međutim, nije postojala ni najmanja šansa da
izbegnem udarac. Veoma mi je žao zbog toga. Neopisivo sam
srećan zbog saznanja da niste ozbiljno povređeni.
- Nisam ljut na vas. Ljut sam na Rominu! Ona će morati da
plati, za to što sada ležim u ovom krevetu, ugruvan, sa napuklim
rebrima i slomljenim člankom! I sa bolnim prisećanjem na to
kako sam javno osramoćen!
- Ne razmišljajte sada o tome. Imaćete dosta vremena da se
obračunate sa Rominom, kada izađete odavde. Ja ću vam pomoći
u tome. Do tada gledajte da mirujete i da se potpuno oporavite.
- Umiriću se samo zahvaljujući onome, o čemu sam se upravo
dogovorio sa vama, gospodine Nojer.
- Drago mi je ako sam doprineo tome da se osećate bolje.
Sada vas pozdravljam! Doći ću ponovo sutra! Do tada, do viđenja!
- Do viđenja! I hvala! - dodao je Mikael, sav zaražen idejom
da se osveti Romini, da je vidi poniženu i poraženu, kako se i on
osećao zahvaljujući njoj.

~ 19 ~
 3.

Verden je ugledao Rominu odmah po ulasku u čekaonicu.

Stajala je pored prozora i zurila u nešto, što je očigledno izmicalo
njenoj pažnji. Tresla se čitavim telom. Verden se setio da joj je
haljina bila mokra i da je zbog toga, ali više zbog stresa, dobila
groznicu.
Prišao joj je, skinuo svoj sako i nežno joj ga prebacio preko
ramena.
Romina se trgla, zatečena tim milosrdnim gestom, čoveka
koji se u startu postavio kao neprijatelj prema njoj.
- Uzmite svoj sako, gospodine Nojer! - rekla je, skidajući
sako.
- Nema smisla da mi pomažete, kada verujete da to nisam
zaslužila!
- Pomogao bih svakome, ko se trese usled hladnoće -
objasnio joj je Verden, odlučnije navlačeći sako na Rominina
ramena. - Pretpostavljam da imate groznicu. Potrebno vam je da
se zagrejete.
- Groznicu? Ako budete imali sreće, mogla bih ozbiljnije da se
razbolim! - ironisala je, počinjući da oseća prijatnost, izazvanu
toplinom Verdenovog sakoa.
- U bolnici ništa ozbiljno tog tipa ne bi moglo da vam se
dogodi. Romina je uzdahnula i pomirljivo provukla ruke kroz
rukave Verdenovog sakoa. - Hvala vam. Nisam ni bila svesna toga
da se tresem.
- Mokri ste. Mada ne verujem da je to uzrok. Veče je prilično
toplo.

~ 20 ~
 - Kako je Mikael? - zatražila je da sazna, namerno skrećući
temu sa svog stanja.
- Kako se uzme. Zdravstveno i fizički je dobro, ali je emotivno
uništen.

- Dovoljno sam čula! - presudila je Romina, krećući napred. -

Zamoliću vas da sačekate taksi sa mnom, kako bih vam vratila
sako.
- Ja ću vas odvesti kući. Gde stanujete?
- Ne pada mi na pamet da idem bilo kuda sa vama!
- Čega se bojite? Vi ste ona koja predstavlja strah i trepet. Ja
sam potpuno bezazlen.
- Upravo zbog toga ne želim da budem u vašem društvu. Pre
bih otišla pešice do kuće, nego čitavim tokom vožnje slušala vaše
neosnovane optužbe.
- Neosnovane? - ponovio je Verden, otvarajući pred
Rominom vrata bolnice. - To će tek da se utvrdi.
Zagonetan ton Verdenovog glasa je naveo Rominu da ga
naglo pogleda. - Šta bi to trebalo da znači?
- Mislite da je ova nemila epizoda za vas završena?
- Zašto ne bi bila? Pokušaću još jednom, naravno, da
razgovaram sa Mikaelom, to je sve.
- Ne bih vam preporučio da to činite. Prilično je ljut na vas.
- I ja sam prilično ljuta na njega.
Verden se sarkastično nasmejao. - Naravno! Vi žene nikada
ni za šta niste krive!
- Ne bi trebalo da poredite onu, koja vas je povredila, sa
mnom, gospodine Nojer.
- Sve ste vi iste - zaključio je Verden prezrivo, otključavajući
vrata svog automobila. - Uđite, gospođice Bauer! Ova noć nas je
oboje podjednako iscrpela. Sada ćemo sklopiti primirje.
- To zvuči kao... Kao da ćemo kasnije voditi rat...

~ 21 ~
 - Gde stanujete, gospođice Bauer?
- U Vestban Aleji, pored Prirodnjačkog muzeja.
- Lep kraj.
- Šta bi moglo da se dogodi sutra, ako sada sklapamo
primirje? - Romina je iznova zatražila objašnjenje te izjave, koja
je u sebi nosila zlokoban prizvuk.
Umesto odgovora, Verden je pomogao Romini da se smesti
na sedište. Odmah je uključio grejanje, pokazujući time da je,
uprkos svemu, umeo da bude obziran i uviđavan.

Prve minute vožnje su proveli u tišini, prilagodavajući se

jedno na drugo. Na okolnost da su postali neprijatelji, i pre nego
što su se zvanično upoznali.
Zagrejana toplinom Verdenovog sakoa, Romina je počela da
se opušta. Toliko, da je bacila brz pogled iskosa na Verdenov
profil. Bio je pravilan i oštar. Posedovao je klasičnu mušku
lepotu, kojoj su najviše doprinosile upečatljive sive oči.
Spadao je među visoke muškarce, kao i one kojima bi neki
kilogram viška dobro došao. Romina je procenila da je bio
izrazito vitak.
Odlikovao se jasnim stavom. Nakon saobraćajnog udesa je
zadržao pribranost. Prvi je pozvao službu hitne pomoći, a kasnije
i policiju. Interesovao se za zdravstveno stanje čoveka koga je
oborio, ne svojom krivicom. Istina, nije ispao korektan prema
njoj, Romini, ali nije dozvolio ni da se smrzava, niti da sama ode
kući. To je značilo da je posedovao džentlmenske manire, kao i
elementarnu ljudsku dobrotu.
Tiho je uzdahnula, nakon što je konstatovala da bi se, u
nekim drugačijim okolnostima, svakako zainteresovala, kao žena,
za Verdena Nojera. Imponovao joj je njegov izgled, kao i to što je

~ 22 ~
posedovao principijelnost, ali ju je odbijao njegov rigidni stav
prema ženama, što je ukazivalo na doživljeno loše iskustvo.
Kada je Verden posegnuo za mobilnim telefonom, Romina je
otkrila da ju je zanimalo koga je pozivao u to gluvo doba noći.
Nekoga, ko ga je čekao budan...
- Filipe! - oslovio je svog sagovornika, kada je ovaj odgovorio
na poziv. - Nisam te probudio, nadam se... Dobro sam. Žurio sam
na večeru kod Krofta, kada se dogodio incident, zbog koga sam
bio sprečen da vam se pridružim. Šta je naš šef rekao na to što se
nisam pojavio?... Jasno... Veruj mi da nisam mogao ni da se javim...
Da, znam da je to vrlo loše... Okolnosti su bile takve... Ne računam
sa dobijanjem druge šanse... Preživeću, valjda... Laku noć i tebi!
Verden je prekinuo telefonsku vezu i potom žustro, ali
pritom i nerazgovetno opsovao. - Oprostite - izgovorio je, osetivši
potrebu da se izvini.
- Propustili ste, pretpostavljam, nešto važno? - Romina se
usudila da ga to upita.
- Večeru kod šefa - Verden je kruto odgovorio, i dalje vidno
nervozan.
- Žao mi je. Gde radite?
Verden je namršteno pogledao Rominu. S obzirom na to da
mu je ona hrabro uzvratila pogled, neznatno je ustuknuo. U
njenim očima nije video ni nadmenost, ni nehajnost, ni
samoljubivost, što ga je zateklo. Da je spadala među žene u kakve
ju je svrstao, one, koje su izluđivale muškarce, sve te omražene
osobine bi bile očigledne.
Umesto njih, video je nežnost, blagost, iskrenost.
To ga je navelo da joj osmotri čitavo lice. Činilo se da je, tek
tada, uvideo koliko je bila lepa. Primetio je glatkoću njenog lica,
oblik usana, mekoću izraza. Njena bujna kosa sa nemirnim
pramenovima je bila kao stvorena za to da u nju urone muške
ruke.

~ 23 ~
 Izgledala je neverovatno seksi u njegovom sakou, koji joj je
bio prevelik, ispod čijih rubova su virila njena lepo oblikovana,
ženstvena, kolena.
Osetio je kako ga, nekim čudom, Romina privlači. A za još
veće čudo je proglasio to što je znao da je i ona treperila na
potpuno istoj vibraciji. I ona je njega posmatrala kao muškarca,
ne kao nekoga ko ju je optuživao i postavio se veoma loše prema
njoj.
Oboje su istovremeno prigušeno uzdahnuli. Delili su isti
naboj, isto, prikriveno uzbuđenje. Ono, koje se rodilo kada
nijedno, od njih dvoje, to nije očekivalo. Nakon svađe.
Prisetivši se pitanja koje mu je Romina postavila, kao i
neizgovorene pretnje koje joj je uputio, Verden je čvrsto
izgovorio: - Radim u advokatskoj firmi. Ja sam advokat.
- To je trebalo da me uplaši? - Romini nije promakla skrivena
poruka u Verdenovom glasu. - Smem li da znam o čemu ste
razgovarali sa Mikaelom?
- Ne.
- Iz vašeg ponašanja prema meni mogu da pretpostavim da
me je prilično ocrnio.
- Pozajmio sam vam svoj sako i upravo vas vozim kući. Zar
takvo ponašanje podržava vašu pretpostavku?
- Gledate me kao zločinca.
- Tačnije, gledam vas kao ženu. Veoma ste lepi.
- To nije zvučalo kao kompliment.
- Tačno! I nije bio. Očigledno je da zloupotrebljavate svoju
lepotu. - Vidi se da ste advokat. Slušate i zastupate samo jednu
stranu, dok drugu optužujete i osporavate, nezavisno od
činjenica.
- Činjenica je da ste sludeli čoveka, koji je zbog toga umalo
izgubio glavu. Nije potrebno baviti se advokaturom, da bi se
došlo do tog zaključka.

~ 24 ~
 - Znate li do kog zaključka sam ja došla? Vi ste ženomrzac.
Imali ste loše iskustvo, zbog koga danas unapred osuđujete sve
žene, nezavisno od njihove realne krivice.
Verden se ružno nasmejao. - Kao advokat, imam osnova da
donosim zaključke. Na osnovu kakvog zvanja vi to činite?
- Ja sam socijalni radnik. Bavim se mentalnom edukacijom i
rehabilitacijom.
- Šta god to značilo... - promrmljao je Verden, ali tek nakon
što je savladao nalet iznenađenja.
Oboje su, nakon toga, odlučili da ćute. Progovorili su tek
kada je Verden zaustavio automobil ispred zgrade, u kojoj je
Romina stanovala. Razmenili su uljudne i konvencionalne
pozdrave. Romina se Verdenu zahvalila na vožnji, pomalo
nespretno, jer je veoma teško disala. Mnogo toga se komešalo u
njoj. Mnogo toga što ju je navelo da, po izlasku iz automobila,
oseti istovremeno olakšanje što je ponovo mogla da diše, i
žaljenje što se okončalo njeno i Verdenovo nadmudrivanje.
Tek kada je ušla u stan, otkrila je da je i dalje nosila na sebi
Verdenov sako. Umesto da ga skine, čvršće ga je obavila oko sebe,
sva prožeta naletom omamljujuće topline i prijatnosti.

~ 25 ~
 4.

- Upoznala sam ga! - uzviknula je Romina sa prizvukom

sputavane histerije u glasu, ulazeći u Angelikin stan.
- Koga? - upitala je Angelika, pomislivši kako nikada pre nije
videla svoju komšinicu tako čudno raspoloženu.
Romina je uvek bila staložena i racionalna, ništa nije
prevazilazilo njene moći da sagledava realnost u njenom pravom
svetlu i dobro je artikuliše.
- Muškarca koji u meni izaziva hormonsku buru!
Angelika je oduševljeno zapljeskala. - Brzo mi sve ispričaj!
Ko je on?
- Neko ko me osuđuje, osporava i ko namerava da vodi
sudsku tužbu protiv mene!
- Oh, bože... - prošaputala je Angelika, odmahujući glavom u
neverici. - Ili si se stvarno zaljubila, ili si poludela... A možda i
jedno i drugo...
- Zar zaljubljenost nije isto što i ludilo?! - Romina više ni
sama nije znala šta da misli o svom stanju. - Kako bi drugačije
moglo da se objasni to što neprekidno mislim na muškarca koji
me smatra za lošu osobu i koji se potrudio da mi to više puta
stavi do znanja?!
- Polako... - Angelika je podigla ruku, pozivajući Rominu da
uspori sa pričom. - Poslednje što znam je da je sinoć trebalo da
izađeš na večeru sa Mikaelom. Nisi se, naprasno, zaljubila u njega,
nadam se?
- Ah, ne, ne! Njega sam ostavila, kao što sam i planirala da
uradim.

~ 26 ~
 - U koga si se, u tom slučaju, zaljubila?
- U Verdena Nojera. On je udario kolima Mikaela, kada je on
istrčao na ulicu, nakon što sam odbila da se udam za njega.
I ponovo, pronašavši u tim rečima klicu humora koje su obe
prepoznale, dve devojke su prasnule u smeh, nakon što su
razmenile poglede.
- Ne znam da li si stvarno zaljubljena, ali pouzdano mogu da
tvrdim da si luda! - Angelika se smestila u ugao kauča i upalila
cigaretu. - Kasnije ćemo da kuvamo kafu! Sada moram da čujem
priču, od početka, do kraja.
- Početak priče je grozan. Da U možeš da poveruješ da je,
usred večere, Mikael izvadio verenički prsten i zaprosio me? Tek
tako, bez ikakve najave. Sigurno pretpostavljaš koliko sam se
iznenadila.
- Volela bih da sam, iz nekog prikrajka, mogla da vidim izraz
tvog lica.
- Ne budi bezobrazna, Angelika. Niti gruba. Mikael se silno
uvredio zbog mog odbijanja. Bio je ubeđen da ću da prihvatim
njegovu bračnu ponudu. Kada se to nije dogodilo, napravio je
skandal u restoranu. Sav postiđen i povređen je istrčao na ulicu,
gde ga je udario automobil.
- Zvuči kao scenario nekog filma. Već mi je jasno da je Mikael
preživeo. Osim što mu je ego opasno istraumiran, da li je zadobio
neke povrede?
- Jeste. Potres mozga, dva napukla rebra i prelom članka.
Ostaće u bolnici nekoliko dana, jer mora da miruje i da nosi gips.
- Da li tebe krivi za ono, što mu se dogodilo?
- Isključivo! A njegovo mišljenje deli i gospodin Verden
Nojer, koga je Mikael, pretpostavljam, angažovao da podnese
tužbu protiv mene.
- Gluposti! Sa kakvim osnovama?
- Nanošenje duševnog i emotivnog bola, koje je rezultiralo
teškim telesnim povredama.

~ 27 ~
 - Baš me zanima koji bi sud mogao da te osudi! Jasno je da se
radi o pokušaju zadovoljenja povređene sujete!
- Da, da... - uzdahnula je Romina, nimalo zabrinuta. - Meni i
tebi je to jasno. Ali Mikaelu i Verdenu nije.
- Ostavimo, sada, Mikaela! Taj će se već prizvati pameti!
Pričaj mi o Verdenu! Kakav je, kako izgleda...?
Na Romininim usnama se ukazao sentimentalan osmejak. -
Veoma je privlačan. Visok, vitak, lep. Samo... Deluje pomalo
rastrzano. Mislim da puno radi, da ne može da se nosi sa
obavezama. Rekao mi je da sam lepa.
- O?! Udvarao ti se, a hoće da piše tužbu protiv tebe?!
- Nije mi se udvarao. Uveren je da koristim svoju lepotu kako
bih izluđivala muškarce i navodila ih da gube glave. On je
klasičan primer muškarca, koga je neka žena dobro udesila.
- Hoćete li se ponovo videti? Mislim, sem na sudu - dodala je
Angelika i slatko se zakikotala. - Stvarno je neverovatno to što je
Mikaela kolima oborio advokat, koji je odmah prihvatio da ga
osveti.
- Mislim da Verden ni ne zna šta se, u stvari, dogodilo između
Mikaela i mene. A videću ga već danas! Noćas mi je, naime,
pozajmio svoj sako, jer me je tresla groznica, što od stresa, što od
toga što me je Mikael polio vinom. Zaboravila sam da mu ga
vratim, kada me je dovezao kući, a on je zaboravio da ga traži.
Angelika je mudrijaški klimnula glavom. - Pozajmio ti je sako,
dovezao te je do kuće, rekao ti je da si lepa, i povrh svega hoće da
te tuži?
- Mikael hoće da me tuži. On će da ga zastupa.
- To ti je isto. Pretpostavljam da ćeš ga potražiti, kako bi mu
vratila sako?
- Već danas!
- Zar ti je ostavio svoju adresu?

~ 28 ~
 - Nije. Slučajno sam saznala da se Verdenov šef preziva Kroft.
Potražila sam na internetu advokatsku firmu pod tim nazivom. I,
pronašla je!
- Eto zgode! Ti si zaboravila da vratiš Verdenu sako, a on je
zaboravio da ga uzme! Ništa nije slučajno! - konstatovala je
Angelika zadovoljno, odlazeći u kuhinju kako bi sebi i svojoj
prijateljici skuvala kafu.

Prostorije advokatske kancelarije „Kroft i Melcer“, nalazile su

se u samom centru Berlina, na poslednjem spratu visoke,
nedavno sazidane zgrade. Ostavljale su utisak na svakog, ko bi
kročio u moderno opremljen poslovni prostor koji se kupao u
svetlosti, zahvaljujući ogromnim prozorima. Uprkos velikom
broju zaposlenih, nije bilo gužvi po hodnicima, niti prevelike
buke. Romina je mogla da pretpostavi da su se svi klijenti tu
dobro osećali, da su u startu dobijali dozu sigurnosti i optimizma.
Ona, međutim, nije bila klijent. Nalazila se na korak od toga
da se svrsta među optužene. To je nije brinulo, koliko snažni
otkucaji srca, najbolji pokazatelji probuđenog ženskog
interesovanja prema Verdenu Nojeru.
Silno je želela da ga vidi, makar se iznova posvađala sa njim, i
makar iznova bila zasuta njegovim uvredama. Imala je potrebu
da testira ono, što je prethodne noći iskusila u njegovom
prisustvu. I nadala se da će dobiti potvrdu svoje naklonosti ka
njemu. Nezavisno od toga što su svoje poznanstvo započeli na
ružan, naizgled nepopravljiv način.
- Dobar dan! Mogu li da vam pomognem? - Romini je prišla
veoma mlada i preterano ljubazna devojka. - Smem li da znam
kod koga ste došli?
- Kod gospodina Krofta. Nisam se najavila. Moja poseta je
više... privatne prirode.

~ 29 ~
 - Proveriću sa sekretaricom gospodina Krofta da li je u
situaciji da vas primi. Kako se zovete?
- Romina Bauer.
- Sačekajte ovde, gospođice Bauer!
- U redu! Hvala! - Romina se povukla ka zidu, ne želeći da je
Verden Nojer vidi, ako se slučajno pojavi, pre nego što uspe da
razgovara sa njegovim šefom.
Dok je čekala na prijem kod Lajonela Krofta, vlasnika
advokatske firme, pitala se kakav je status Verden imao u njoj. Da
li je bio dobro pozicioniran? Da lije imao prostora da napreduje?
Kakve je slučajeve dobijao? Koliko je bio uspešan?
Usled tih pitanja, koje su se ticale Verdenovog
profesionalnog statusa, pojavilo se ono vezano za njegov ljubavni
život. Pretpostavila je da nije bio oženjen. Međutim, nije znala da
lije bio slobodan.
Svim srcem se ponadala da nije. Bila je zainteresovana za
njega i želela je da ga bolje upozna. A to sa nekom suparnicom ne
bi bilo moguće.
Po osmehu devojke, koja joj se obratila po ulasku u firmu,
Romina je zaključila da će joj prijem kod Lajonela Krofta biti
omogućen.
- Pođite sa mnom, gospođice Bauer! - pozvala ju je devojka,
ne skidajući osmeh. - Gospodin Kroft je trenutno zauzet, ali će
vam se pridružiti za svega nekoliko minuta. Uvešću vas u njegovu
kancelariju!
Prateći devojku, Romini se oteo uzdah. Ona je radila sa
Verdenom. Dobro ga je poznavala. Možda joj se on udvarao? Ili
ona njemu?
Osvrnula se oko sebe i videla mnogo žena različitih životnih
dobi, ali podjednake elegancije. Sve su odisale ozbiljnošću i
posvećenošću onome što su radile. Mnoge od njih su bile veoma
privlačne.

~ 30 ~
 - Sedite, molim vas! - devojka je ponudila Romini da smesti u
kožnu fotelju. - Mogu li da vas ponudim kafom? Imamo i flaširanu
vodu.
- Ne bih ništa, hvala!
- Ostaviću vas sada! Do viđenja!
Romina je uzvratila pozdrav, spuštajući na sedalni deo
fotelje kesu u kojoj je bio uredno savijen Verdenov sako. U kesu
je, kao izraz zahvalnosti, spustila paketić lepo upakovane
lavande, kakve je i sama držala raspoređene po svojim
ormanima.
Prišla je zidu, na kome je primetila uramljen dečiji crtež.
Pažljivo ga je proučavala, kada je čula otvaranje vrata kancelarije.
Okrenula se i ugledala visokog, sedokosog muškarca, otmenog
držanja.
- To je nacrtao moj unuk, Tomas. Tomi. Rekao je da je to
autoportret. Pravo je remek-delo, zar ne? - upitao je šaljivo,
pružajući ruku Romini. - Ja sam Lajonel Kroft. Čuo sam da me
tražite, gospođice...
- Bauer. Ja sam Romina Bauer. Hvala vam što ste me primili,
uprkos tome što nisam stigla da se najavim!
- Smem li da znam za razlog vašeg dolaska? - interesovao se
Lajonel Kroft, pozivajući je, pokretom ruke, da sedne.
- Da li su Tomijevi roditelji razvedeni? - Romina je izgovorila
to pitanje pre nego što je uspela da se obuzda.
Prema očekivanju, Lajonel Kroft ju je začuđeno pogledao. -
Jeste. Kako ste to znali?
- On je sin vašeg, vaše...?
- Moje ćerke.
- Pretpostavljam da vaša ćerka i njen suprug dele
starateljstvo nad detetom. Da ono polovinu vremena provodi sa
jednim roditeljem, a polovinu sa drugim. Da ponekad bude kod
vas, a ponekad sa roditeljima vašeg bivšeg zeta...?

~ 31 ~
 Lajonel Kroft se tek tada namrštio. - Ko vam je sve to
ispričao? Zbog čega ste došli ovde, gospođice Bauer?
- Nisam došla zbog Tomija. Slučajno sam videla dečiji crtež,
koji me je zainteresovao zbog jednog detalja. Koliko Tomi ima
godina? Četri, pet...?
- Pet - uprkos podozrivosti, Lajonel Kroft je poverio Romini
taj podatak.
- Za njegov uzrast je veoma zreo. Nacrtao je sve detalje na
licu, čak i trepavice. Tu su i nokti na šakama. Međutim, izostavio
je da nacrta svoja stopala. U art terapiji, kojom se ja bavim, taj
detalj govori o tome da dete ima utisak da nigde ne pripada.

Prestavši da se mršti, Lajonel Kroft je osmotrio Tomijev crtež

i potom teško uzdahnuo. - Hajde da sednemo, gospođice Bauer!
Još jednom mi, molim vas, recite čime se bavite.
- Ja sam socijalni radnik. Radim u trauma centru, sa decom i
odraslima. U cilju njihove rehabilitacije primenjujemo art
terapiju. Navodimo štićenike centra da crtaju, kako bi kroz linije i
boje izrazili ono što ne umeju da ispričaju, čega se stide, ili ono
što su potisnuli. Izvinite ako sam vas uznemirila. Očigledno je da
imam profesionalnu deformaciju. Svaki dečiji crtež tumačim kako
njihovu poruku odraslima. Ovu nisam mogla da ignorišem.
- Ne, ne, sve je u redu... Odnosno, nisam ljut na vas. Pre bi se
moglo reći da sam zahvalan. Svi u porodici imamo utisak da
način, na koji Tomi živi, nije dobar za njega.
- Tomi bi trebalo da ima mesto na kome živi, i sa koga,
povremeno, odlazi u posete. Još bi bilo bolje ako bi tamo, gde živi,
primao posete. Organizujte se u tom pravcu, bar na neko vreme.
Odredite sobu koja je samo njegova i odnesite u nju sve Tomijeve
stvari, koje su kod vas. Neka ih nosi sa sobom, kada dolazi u

~ 32 ~
posete, i neka ih vraća, tamo gde im je mesto. I gde je njegovo
mesto.
- Pa, naravno! - uzviknuo je Lajonel Kroft sa olakšanjem. - Još
danas ću da kažem svojoj ćerki da tako postupi! Gospođice Bauer,
mislim da bi Manuela veoma volela da vas upozna! Dođite kod
nas na večeru! Hoćete li?
- Zašto da ne? - prihvatila je Romina, kojoj se dopalo to što je
Lajonel Kroft bio čovek širokih shvatanja, spreman za suočavanje
sa problemima, i da je, iznad svega, bio onaj koji je voleo svoju
porodicu. - Hvala na pozivu!
- Dajte mi broj svog telefona! - zatražio je Lajonel Kroft,
otvarajući notes.
Zapisao je broj i još jednom zadovoljno uzdahnuo. - Prava je
sreća što sam vas upoznao, gospođice Bauer! Samo, još uvek mi
niste rekli šta vas je dovelo u moju kancelariju.
- Želja da opravdam gospodina Verdena Nojera. Ako sam
dobro shvatila, on je sinoć izostao sa večere koju ste vi priredili?
- Ah, vi poznajete gospodina Nojera?!
- Sinoć sam ga upoznala. Oboje smo se, naime, našli u jednoj
nemiloj situaciji. Bili smo učesnici saobraćajnog udesa, zbog koga
smo morali da, izvesno vreme, provedemo u bolnici, jer je u tom
udesu povređen moj poznanik.
Lajonel Kroft se blago namrštio i tajanstveno osmehnuo. -
Bojim se da vas nisam najbolje razumeo... Ispričajte mi, detaljnije,
šta se sinoć dogodilo?
- Gospodin Nojer je, ne svojom krivicom, udario kolima mog
poznanika, koji je neoprezno istrčao na ulicu. Oboje smo ga,
potom, otpratili do bolnice, gde mu je konstatovan potres mozga,
napuknuće dva rebra i lakši prelom članka. To nas je okupiralo
nekoliko sati. Zato gospodin Nojer nije mogao da ispoštuje vaš
poziv.
- Pa! Biće još prilika da se gospodin Nojer i ja privatno
družimo! Mogao bi, na primer, da dođe na večeru, kada i vi!

~ 33 ~
 - Ja... - promucala je Romina, iskreno se zbunivši. - Nisam
sigurna da... Nadam se da ste uzeli u obzir ovo moje objašnjenje,
po pitanju izostanka gospodina Nojera? - promenila je temu, jer
nije imala spreman odgovor na ono što je Lajonel Kroft predložio.
- Jesam! Sve mu je oprošteno!
- Drago mi je zbog toga! Da li je on sada u firmi? Kod mene je
ostao njegov sako, volela bih da mu ga vratim.
- Siguran sam da će gospodinu Nojeru biti drago da vas vidi -
rekao je Lajonel Kroft, ustajući od stola. - Njegova kancelarija je
druga, sa desne strane.
Romina je takođe ustala i pružila Lajonelu Kroftu ruku. -
Hvala vam na tome što ste me saslušali, gospodine Kroft!
- Ne, vama hvala! Unapred se radujem našem predstojećem
druženju!
- I ja takođe! - dodala je Romina, čije su misli već bile
okrenute predstojećem susretu sa Verdenom.

~ 34 ~
 5.

Zahvaljujući pregradnom zidu od stakla, kao i okolnosti da je

Verden stajao okrenut ka prozoru i pričao telefonom, Romina je
dobila malu prednost, u odnosu na njega. Dobila je neznatno više
vremena da se pripremi za suočavanje sa njim. Verden će, za
razliku od nje, ostati zatečen posetiocem, kome se nije nadao.
Nečujno je ušla u unutrašnjost kancelarije, ostavljajući
otvorena vrata. Radoznalo je upijala pogledom Verdenovu figuru,
dok joj je srce snažno bubnjalo u grudima.
Bila je srećna što ga vidi. Srećna i pomalo uzbuđena. Iznova
je konstatovala da je dobro izgledao. U pantalonama strogog
kroja i beloj košulji, njegova vitkost, kao i dobra građa, je još više
dolazila do izražaja.
Govorio je čvrsto, odsečno i samouvereno. Nije dozvolio da
ga sagovornik pokoleba. Demonstrirao je oštrinu, ali nije prelazio
granicu. Na kraju je ostvario ono što je želeo. Završio je razgovor
sa pobedonosnim uzvikom.
Na usnama mu je igrao osmeh zadovoljstva, sve dok se nije
okrenuo i ugledao Rominu. Tada se namrštio. Ipak, Romini nije
promakao izdajnički trzaj Verdenovog tela, koji je otkrivao
njegovo iznenađenje, protkano mnoštvom emocija, od kojih su
mnoge mogle da joj laskaju.
- Šta vi radite ovde?! - strogo i grubo ju je upitao,
odmeravajući je od glave do pete.
- Došla sam da vam vratim sako - odgovorila je Romina,
žaleći zbog Verdenove odbojnosti.

~ 35 ~
 Nešto u njegovom stavu prema njoj se definitivno promenilo,
ali ne u meri koja bi joj dala nadu, ili nagoveštaj nekih budućih,
prijatnijih susreta.
- Ako želite da ga date na hemijsko čišćenje, slobodno mi
prosledite račun - dodala je, spuštajući kesu na rub Verdenovog
radnog stola.
- Zašto bih ga davao na hemijsko čišćenje? - Verden je
nabusito zatražio da sazna, vadeći sako. - Zar je prljav?
- Nije.
- Onda je sve u redu. Šta je ovo? - interesovao se, mirišući
paketić koga je pronašao na dnu kese.
- Lavanda. Stavite je u orman, kako biste zaštitili odeću.
- U redu. Hvala vam. Valjda... A sada mi recite kako ste me
pronašli?
- Pa, otkrili ste mi da radite kao advokat, a slučajno sam čula
da vam se šef preziva Kroft. Ta dva pojma su me lako dovela do
ove adrese.
- Mogli ste sako da ostavite u bolnici, kod Mikaela. Svakako
sam planirao da ga obiđem.
- Jasno. Međutim, ovde sam zbog još jednog razloga. Htela
sam, naime, da vas opravdam pred šefom zbog sinoćnog
izostanka sa večere. Ispričala sam mu sa incident sa Mikaelom.
Ne brinite, usvojio je sve što sam mu rekla. Nećete, u vezi sa tim,
imati nikakvih problema!
Verden je najpre prebledeo, toliko, da se činilo kako bi
svakog trenutka mogao da se sruši. Potom je pocrveneo od besa,
što takođe nije najavljivalo ništa dobro.
Ništa dobro po Rominu...
- Ti... - nesvesno je prestao da joj persira - ti si hodajuća
nevolja... Dobro sam te procenio... Gde god da se pojaviš stvaraš
probleme! Kako si se usudila da bilo šta govoriš mom šefu?! Ko ti
je dao to pravo?!
- Htela sam da pomognem!

~ 36 ~
 - Od tvoje pomoći ljudi završavaju ili u bolnici, ili na ulici!
Znaš li da bih mogao da dobijem otkaz zbog tvoje navodne
pomoći?! Najpre sam zbog tebe umalo ubio čoveka, a sada postoji
mogućnost da zbog tebe ostanem bez posla!
- Ne, ta mogućnost ne postoji! Lajonel Kroft je mirno
prihvatio moje objašnjenje! Nije pokazao ni trunčicu ljutnje!
- Tek će da je pokaže! Meni!
- Zašto bi?
- Zato što sam mu rekao da sam izostao sa večere zbog
urgentnih pravnih problema jednog od klijenata!

Sada sam stvarno uprskala, pomislila je Romina, pitajući se

kako je bilo moguće da se sve više udaljavala od Verdena, kome je
želela da se približi i bolje ga upozna. Nakon onoga što je upravo
izjavio, Verden je postao još nedostižniji.
Uprkos tome, Romina nije dozvolila da je preplavi krivica.
- Tako je to kada čovek nije iskren... Iskrenost nikome nikada
nije naudila, ma do kakvog ishoda dovela. Ali laži, zablude,
zavaravanja...
- Ne drži mi lekcije iz psihologije, gospođice Bauer! - Verden
je besno dreknuo na nju, nakon čega ju je mimoišao, kako bi
zatvorio vrata kancelarije.
- Lep losion - Romina je hrabro primetila, udišući mirisni
trag koji je ostao iza Verdena. - Rekla bih da i u njemu ima malo
arome lavande.
Verden se veoma ružno iscerio, odmahujući glavom u
neverici. - Šta je s tobom, ženo?! U kom svetu ti živiš?! Zar nemaš
nikakvu predstavu o onome što si učinila, najpre Mikaelu, a sada i
meni?! Ha?!

~ 37 ~
 - Mikael je bezglavo istrčao na ulicu, zato što nije mogao da
podnese istinu. Ti si samog sebe doveo u nezgodnu situaciju, zato
što nisi imao petlju da budeš iskren. Ja živim u svetu u kome
volim da stvari nazivam pravim imenima, nezavisno od
posledica.
- Sa kakvim se posledicama ti suočavaš?! Očigledno je da trpe
svi oko tebe, a ne ti!

- Ja nisam slagala Krofta. Ti si to učinio.

- Šta je trebalo da mu kažem?! Znate, sinoć sam udario
kolima nekog sirotog momka koga je izludela bezobzirna
ljubavnica, a potom sam dobar deo noći proveo u bolnici, čekajući
da vidim da li ću biti optužen za ubistvo iz nehata?!
- Ja sam mu upravo to rekla i sve je prošlo u najboljem redu.
- Po tebe! Mene tek čeka razgovor sa njim!
- I ti budi iskren.
- Nakon što sam ga prethodno slagao?
- Prihvati ovo kao lekciju o tome da je najbezbednije i
najbezbolnije biti iskren.
- Ućuti! - dreknuo je Verden, tresući se od nervoze i besa. -
Idi, sada! Moliću se nebesima da te nikada više ne vidim!
- Pa, ovaj... - Romina je polako oblizala usne - moraćeš da me
vidiš bar još jednom...
- Oh, bože... - uzdahnuo je Verden, pun netrpeljivosti. - Šta si
mi, još, priredila?
- Lajonel Kroft nas je pozvao na večeru.
- Nas? Tebe i mene?
- Aha.
- Zašto bi Lajonel Kroft pozivao tebe na večeru?! I njega si
sludela, zar ne?!

~ 38 ~
 - Nije se dogodilo ništa slično tome. Tvoj šef je izrazio želju
da me upozna sa svojom ćerkom, kako bismo razgovarali o
njenom sinu.
Umesto da se još više iznervira, Verden je prasnuo u
histeričan smeh. - Ja ni ne znam da Lajonel Kroft ima ćerku i
unuka! Kako si ti to saznala?! I sa kojim bi razlogom Kroftova
ćerka želela da te upozna?!
- Njen otac je u meni video ono što ti nisi, i nećeš -
konstatovala je Romina razočarano. - Što se mene tiče, možeš
slobodno da izbegneš tu zajedničku večeru, posluživši se nekom
novom lažju.
- A kako bi bilo da mu kažem istinu? Gospodine Kroft, svaki
susret sa Rominom Bauer me dovodi u opasnost. Rado bih to
izbegao, ako dozvolite - karikirao je ironično.
Romina je slegla ramenima, iako nimalo nije bila
ravnodušna. - Učinite ono što smatrate za shodno. Svi se mi
ponašamo najbolje što umemo. Da umete, ponašali biste se
drugačije.
- I vi, takođe!
- I ja, takođe! - Romina se spremno nadovezala, nimalo ne
krijući to koliko je bila obeshrabrena.

Neočekivani susret sa Rominom, kao i sve ono što mu je ona

ispričala, potpuno je uzdrmalo Verdena. Provociralo ga je njeno
ponašanje koje je procenio kao drsko, uznemiravalo uverenje da
je donosila nevolju gde god bi se pojavila, bunile izjave koje je
davala, ali je najviše od svega bio začuđen time što ju je, uprkos
svemu, i dalje gledao kao ženu, kao veoma lepu ženu.
Romina je posedovala onu vrstu lepote, kakvu je on uporno
tražio u ženama. Lepotu podržanu izraženim personalnim
osobinama. Romina nije bila samo lepa, već i obrazovana,

~ 39 ~
principijelna, uporna. Držala se hrabro svojih stavova, nikome se
nije izvinjavala. Pokazivala je ljudsko žaljenje zbog nastalih
problema, ali je odbijala da se postavlja kao krivac.
Na tome je morao da joj čestita.
Zatvorio je oči i precizno prizvao njen lik. Pomislio je kako bi
voleo da je poljubi, nezavisno od toga što ju je smatrao za
problematičnu. Imala je lepe usne, pametne oči, gladak ten i
neverovatno bujnu kosu. Mogao je da je zamisli u svom zagrljaju,
i ta slika ga je, na trenutak, celog ugrejala.
- Bolje da nisam ovoliko iskren prema sebi... - promrmljao je,
krećući prema kancelariji Lajonela Krofta.
Nije bio dovoljno umiren, ali je znao da bi svako odlaganje
razgovora ukazivalo na njegov kukavičluk.
Istina... Reći će istinu. Da se uplašio i da je zbog toga lagao.
Vrata kancelarije Lajonela Krofta su bila otvorena. - Mogu li
da uđem na trenutak, gospodine Kroft? - upitao je Verden,
najavljujući svoj dolazak kratkim kucanjem.
- Naravno, kolega! Samo izvolite! - pozvao ga je Kroft, ne
pokazujući ljutnju ili razočarenje.
- Dugujem vam izvinjenje zbog lažnog izgovora, kome sam
danas pribegao - Verden je hrabro nastupio, gotovo poučen
Romininim ponašanjem, koje je ukazivalo na to da nikada nije
uzmicala. - Očigledno je da sam pomislio kako biste lakše
prihvatili izostajanje sa večere zbog poslovnih, umesto zbog
privatnih razloga. Pogrešio sam. Veoma žalim zbog toga.
- Sve vam je oprošteno! - Lajonel Kroft je pomirljivo raširio
ruke. - I ja sam isto postupao u vašim godinama. U ovima bih vam
predložio da uvek budete iskreni. Znate, istina uvek nekako
pronađe put da se obelodani.
- Hm, da... - Verdenu je pobegao osmeh. - Vi ste drugi koji mi
danas ukazujete na to. Naučio sam svoju lekciju, verujte.
- Ko je bio prvi? Gospođica Bauer?
- Tačno. Ona.

~ 40 ~
 - Smem li da znam u kakvim ste odnosima sa njom?
- Pa, čuli ste... Sinoć sam je upoznao... Ja sam oborio kolima
njenog ljubavnika...
- Ne deluje kao da je ljuta na vas zbog toga. Uostalom, došla
je da vas opravda!
- Romina, ona... Tačnije, gospođica Bauer se prethodne večeri
posvađala sa svojim ljubavnikom. On je zbog nje neoprezno
izjurio na ulicu. Kasnije, u bolnici, je odbio da je vidi. Zbog svega
toga više nisu zajedno.
Lajonel Kroft je mangupski namignuo. - To je prilika za vas,
zar ne, mladi kolega?
- Kako to mislite? - upitao je Verden, podignutih obrva.
- Gospođica Bauer je ostavila veoma snažan utisak na mene.
Ona je obrazovana i intuitivna mlada dama. Nije svakidašnja. A
pritom veoma lepo izgleda. Kada je spomenula da vas poznaje,
pomislio sam kako biste bili dobar par.
- Ah, nisam siguran u to... Nas dvoje smo loše počeli... Imali
smo par verbalnih obračuna...
- Uvek možete da se pomirite! Imaćete priliku da izgladite
svoje odnose kod mene, na večeri! Sigurno vam je gospođica
Bauer rekla da sam vas pozvao da dođete zajedno!
Verden je prigušeno uzdahnuo i kratko stegao usne. - Nisam
siguran da je to dobra ideja...
- Zbog čega?
- Zbog... Zbog... - mucao je Verden, ne znajući kako bi se
najpreciznije izrazio. - Gospodin Mikael Miler, bivši ljubavnik
gospođice Bauer, je odlučio da je tuži zbog nanošenja duševnog
bola, što je dovelo do toga da zadobije teške telesne povrede.
Zamolio me je da ga zastupam, i ja sam to prihvatio.
- Šta?! - kao nikada pre, Lajonel Kroft je dreknuo na Verdena.
- Kakva je to budalaština?! Duševni bol?! Siguran sam da nije
mogao da podnese nešto što mu je gospođica Bauer saopštila! Da
li uopšte znate šta se, među njima, konkretno dogodilo?!

~ 41 ~
 - Ne, ne znam.
- Ali ste, uprkos tome, prihvatili da zastupate tog slabića
povređenog ega?!
- Mikael, on je... Bio je van sebe...
- Naravno da je bio. I ja bih bio da me je gospođica Bauer
odbila, što pretpostavljam da se dogodilo. Teško mi je da
razumem vašu ishitrenu odluku da zastupate nekoga, pre
dobijanja svih detalja. To ne liči na vas, poštovani kolega.
- Tačnije, to liči na muškarca koji je, nedavno, imao loše
iskustvo sa ženom... - Verden je neočekivano priznao.
A Lajonel Kroft je, neočekivano, pokazao razumevanje. -
Razumem... Još uvek ste mladi i takve stvari umeju da pogode
čoveka. Rekao bih da već i sami uviđate koliko je neosnovano i
glupo da radite na toj tužbi. Ako je uopšte i bude. Povući ćete se,
još danas.
- Obavestiću o tome gospodina Milera - prihvatio je Verden,
osetivši u sebi olakšanje.
Zbog izricanja istine, razumevanja svog šefa i povlačenja sa
slučaja, koji je mogao da naškodi Romini.
- Dakle! - Lajonel Kroft je zadovoljno pljesnuo rukama. - Sada
ne postoje nikakve prepreke da dođete sa gospođicom Bauer kod
mene?!
- Tako je! Hvala na pozivu!
- Javićemo vam za dan održavanja večere. Prisustvovaće joj i
moja ćerka. Zamoliću je da nam napravi rolovane šnicle, jer je u
tome nenadmašna!
- Jedva čekam da ih probam! - objavio je Verden, potpuno
zbunjen time što se, najviše od svega, radovao novom susretu sa
Rominom.

~ 42 ~
 6.

Za razliku od Verdena, koji je već planirao šta bi mogao da

obuče za večeru kod Kroftovih, vođen neobjašnjivom potrebom
da izgleda što bolje, Romina je očajavala zbog njihovih novih
nesporazuma. Izgubila je nadu da bi nešto moglo da se promeni,
u pravcu njihovog izmirenja i zbližavanja. Mimo njene volje,
stvari su se dodatno iskomplikovale. Verden je o njoj stekao još
lošiji utisak i još jače uverenje da je mogla da mu donese jedino
nevolje.
Uzdisala je, misleći o tome koliko joj se dopadao. Mnogo više
nego pojedini muškarci iz njene prošlosti, za koje je verovala da
ih je volela. Verden je bio upečatljiv, navodio ju je da razmišlja o
njemu, pa i da sama preduzima prve korake, kako bi mu se
približila.
Predstavljao je oličenje muškarca, za kakvim je tragala.
Osećala je veliku naklonost prema njemu. Duboko je žalila što su
se upoznali pod neobičnim okolnostima, u kojima je ona ispala
kriva i loša.
U kasnim popodnevnim satima, Romina je otišla u bolnicu,
kako bi pokušala da razgovara sa Mikaelom. Odahnula je kada je
dobila obaveštenje o broju sobe, u koju je bio smešten, a da joj,
pritom, niko nije sugerisao da pacijent ne želi da je vidi.
Mikael je bio smešten u bolnički apartman, u kome je ležao
potpuno sam. Gledao je televizijski program, kada je Romina ušla,
nakon kratkog, najavnog kucanja.
- Šta ti radiš ovde?! - neprijateljski je dreknuo na nju,
neznatno se uspravivši u krevetu. - Zvaću bolničko obezbeđenje,
da te izbaci!

~ 43 ~
 - Prestani da se ponašaš kao uvređeni tinejdžer, Mikael! -
Romina je viknula na njega, želeći da ga otrezni. - Imaš 35 godina!
Čega se plašiš?! Na koji bi način ja mogla da ti naudim?! Došla
sam da vidim kako si, to je sve! I donela sam ti seckane bademe,
znam da ih voliš!
- Ne treba mi ništa od tebe! - odbrusio je Mikael, uvređeno
okre-nuvši glavu.
- Koliko do juče ti je trebalo da se udam za tebe - podsetila ga
je, nateravši se da zvuči umiljato.
- Koliko do juče sam bio neizmerno naivan!
- Znači da je dobro što sam te odbila, zar ne?
Mikael ju je tada ljutito pogledao. - Znam šta pokušavaš! Da
me odobrovoljiš! Ali ti to neće poći za rukom! Platićeš mi za ovo,
što povređen ležim u bolnici! Tužiću te!
- Zvučiš toliko nezrelo da je to tragično. Šta nameravaš da
navedeš kao osnov tužbe? Da sam odbila da se udam za tebe? Pa,
pitao si me da li to želim! Imala sam svako pravo da te odbijem.
Svako, pa i zakonsko.
- Pronašao sam advokata koji će od onoga, što se dogodilo,
sastaviti validnu tužbu - Mikaelove oči su zlokobno svetlucale. -
Zahvaljujući njoj ćeš da se pokaješ za pokazanu surovost.
- Da sam prihvatila da se udam za tebe, ispala bih surova
prema sebi. Jer, ne bih bila srećna. Ni ti ne bi bio srećan. Teži
tome da se oženiš devojkom koja će da te voli.
- Mislio sam da me ti voliš.
- Nisam te volela, Mikael. Nisi mi bio čak ni drag.
- Ali... - Mikaelovo lice je odražavalo potpuno zgražavanje -
zabavljala si se sa mnom pet nedelja!
- Tačno, međutim, nijednog trenutka našu vezu nisam
smatrala za ozbiljnu. Spremala sam se da je prekinem. Možeš li
onda da zamisliš koliko sam se iznenadila kada si me zaprosio?
- A ja sam mislio da nas dvoje imamo osnova da razmišljamo
o zajedničkoj budućnosti! Možeš li onda da zamisliš koliko sam se

~ 44 ~
ja iznenadio, kada si odbila da se udaš za mene?! - uzvratio je
istim pitanjem, ali karikiranim tonom.
Romina je slegla ramenima. - To ne moram da zamišljam. Svi
smo videli koliko si se iznenadio i kakve su posledice toga.
- A ti ćeš tek da se suočiš sa posledicama svog odbijanja -
pripretio je Mikael, obuzet mračnom željom za osvetom.
- Kako se danas osećaš? - upitala je Romina, želeći da prekine
svađu sa Mikaelom, koja nikako nije mogla da se okonča na
konstruktivan način.
- Kako se ti danas osećaš, Romina Bauer?! - Mikael,
očigledno, nije bio u stanju da prihvati pomirljiv ton. - Nadam se
da te grize savest!
- Ne grize me - odvratila je, vadeći veliku kesu seckanih
badema iz torbe. - Žao mi je što si se povredio. Želim ti da se brzo
oporaviš, u svakom smislu. Zbogom, Mikael!
- Zbogom?! - pobunio se on, ponovo se pridigavši u krevetu. -
Reci do viđenja! Videćemo se na sudu, znaš!
Umesto odgovora, Romina je bacila brz pogled ka Mikaelu,
pogled pun sažaljenja, i istovremeno pogled u kome se nije mogla
nazreti nijedna trunčica straha, zbog upućenih joj pretnji.
To je još više razjarilo Mikaela, koji je postao još odlučniji da
je kazni za to što ga, jedina od svih, nije uvažavala u meri koju je
mislio da zaslužuje.

Po izlasku iz Mikaelove sobe, Romina je, u potrazi za

mobilnim telefonom, počela da pretura po povećoj ručnoj torbi.
Kada je podigla glavu, ugledala je Verdena, kako joj ide u susret.
Malo je nedostajalo da mu se osmehne, jer je izazvao u njoj
nalet dragosti. Začudilo ju je to, s obzirom na neslavne završetke
njihovih dotadašnjih susreta.

~ 45 ~
 Ono, što je osećala prema njemu kao žena, očigledno je bilo
jače od svega.
- Zar tebi nije zabranjeno da obilaziš Mikaela? - Verden ju je
nabusito upitao, ali tek nakon što je pogledom obuhvatio čitavu
njenu figuru i zadržao pogled na licu.
- Nekako sam se provukla pored ličnih i bolničkih članova
obezbeđenja, koji ga čuvaju od mene, po život opasne - rugala se
Romina, neustrašivo uzvraćajući Verdenu pogled.
On je uzdahnuo, a pogled mu se obojio požudom. - Nešto mi
govori da od tebe nema odbrane...
Ushićena time, Romina se mazno osmehnula. - Onda je
najbolje prepustiti mi se...
Verden je progutao knedlu i zaobišao je. - Prihvatio sam
Kroftov poziv da idemo zajedno kod njega - nevoljno ju je
obavestio. - Nimalo nisam oduševljen time, ali je očigledno da
nemam izbora. Planiraj, dakle, da ideš sa mnom.
- Tačnije, ti planiraj da ideš sa mnom - odvratila je Romina
izazivački.
Vidno iziritiran time, Verden je besno stisnuo usne. - Lajonel
Kroft je moj šef. Ti si ga tek danas upoznala. Pretpostavljam da si
se poslužila nekim ženskim trikom, kako bi mu se nametnula.
Čovek nije imao drugog izbora, do da te pozove u goste. Kao moju
pratilju.
- Ti si propustio priliku da budeš njegov gost. Ponovo si je
dobio zahvaljujući meni. Pozvan si kao moj pratilac.
- Ne, ja sam, zbog incidenta koga si izazvala, propustio
priliku da večeram kod Krofta, što je zaista retka čast i privilegija!
Bože, kako si ti jedno iritantno stvorenje! Pomišljam da je siroti
Mikael, u stvari, hteo da se baci pod kola zbog tebe! Da se to nije
dogodilo slučajno! Bio je to pokušaj samoubistva!
- Siroti Mikael... - Romina se blago narugala Verdenovim
recima.

~ 46 ~
 - Siroti Verden... Obojica ste žrtve jedne ozloglašene
namiguše... Možda bi mogao da upozoriš i svog šefa da me se
pripazi?
Verden ju je drsko odmerio, odmahnuvši glavom. - Laknuće
mi kada završim sa tobom, Romina Bauer!
- Tada ćeš ostati sam, sa svojim predrasudama - Romina se
dosetila adekvatnog odgovora. - A one su veoma loše društvo.
- Ne pravi se pametna! Ti me ne poznaješ!
- Umem da procenjujem ljude. To je deo mog posla.
- Šteta što Mikael nije imao tu sposobnost. U protivnom ne bi
sad ležao u bolničkom krevetu.
- Preživeće - Romina je prkosno podigla bradu. - A i ti ćeš
preživeti večeru kod Krofta kao moj pratilac.
Vođen neobjašnjivim porivom da se muški obračuna sa
Rominom, Verden je napravio nehotičan korak ka njoj. Oči su mu
zlokobno svetlucale, dok joj je pogledom iscrtavao usne.
Istovremeno je hteo i da je kazni, i da je poljubi, da je nauči
pameti i oda joj priznanje.
Ništa od toga nije učinio, jer je ustuknuo od Romininog
odvažnog izraza lica, što ga je navelo da se brzo okrene i
užurbanim koracima uputi ka Mikaelovoj sobi.

Otvorio je vrata i pokolebano zastao. Zatvorio je oči,

uviđajući da je mnogo toga vrilo u njemu, da je Romina
angažovala sve njegove misli, da je pokrenula i oživela mnoga
osećanja.
Uprkos zavidnom iskustvu sa ženama, sa Rominom se našao
na nepoznatom terenu. Nijedna žena ga, pre nje, nije istovremeno
privlačila i odbijala, zavodila i treznila. Pokušavao je da je ospori,
ali bez uspeha. Plašio se da se prepusti njenom uticaju, jer je znao
da bi mogao da bude na gubitku.

~ 47 ~
 Prepoznao je u njoj jakog igrača, jačeg nego što je on,
pokoleban lošim iskustvima, bio. Posedovala je dovoljno umeća
da ga porazi. Kao što je to učinila sa Mikaelom...
Šire je otvorio vrata bolničke sobe i ugledao Mikaela kako
gricka bademe. Izgledao je veoma dobro, mnogo bolje nego
prethodnog dana.
- O, gospodine Nojer! - Mikael se obradovao svom novom
posetiocu. - Hvala vam što ste došli! Zamislite, ona zlobnica,
Romina, se usudila da me poseti! Možda ste naleteli na nju?!
- Jesam, sreli smo se u hodniku.
- Oglušila se o moju naredbu da mi ne dolazi! Zaista je
svojeglava! Pitam se kako to ranije nisam primetio! Da jesam, ne
bih sada bio u bolničkom krevetu! Eh, jedva čekam da je vidim
osuđenu za svoje bezobrazluke!
- Kada ste to već spomenuli... - Verden je naterao sebe da
izađe iz stanja zamišljenosti. - Bojim se da neću moći da vas
zastupam. Ali, preporučiću vam kolegu, iz druge advokatske
kancelarije, koji bi mogao da vam sastavi tužbu i potom vodi
proces.
- Molim?! - Mikael se ljutito brecnuo. - Smem li da pitam zbog
čega odbijate da me zastupate?!
- Moj šef... On... Nije zainteresovan za taj slučaj. A ja ne mogu
da vodim nijedan spor bez njegovog odobrenja.
- Gluposti! Čim budem izašao iz bolnice, potražiću vašeg šefa
i razgovaraću sa njim! Uspeću da ga navedem da promeni
mišljenje, budite sigurni u to!
- Hm... - Verden se oporo nasmejao. - Ne bih vam preporučio
da to činite...
- Zašto? Umem da budem veoma ubedljiv, kada to želim!
Uostalom, slučaj je dovoljno jak!
- Ispostavilo se da gospođica Bauer poznaje mog šefa -
Verden nije znao kako bi Mikaelu, na potpuniji način, objasnio
ono što se toga dana dogodilo.

~ 48 ~
 Ni njemu samom ništa nije bilo jasno. Lajonel Kroft nije bio
čovek koji je lako poklanjao ljudima poverenje, a još teže se
odučivao da nekoga primi u svoju kuću. Pretpostavio je da se
Romina poslužila svojim ženskim čarima i pomutila mu razum,
kao što je to učinila Mikaelu Mileni.
I kao što bi, u to je verovao, učinila njemu, ako bi joj to
dozvolio.
- Ta žena... - uzdahnuo je Mikael, škrgućući zubima. - Naći ću
način da joj doskočim...
- Kao što sam već rekao, preporučiću vam svog kolegu iz
druge advokatske kancelarije...
Mikael je odmahnuo rukom. - Za tim nema potrebe. Ja imam
svog advokata. Vi ste mi se učinili podobnijim za vođenje ovog
slučaja, jer ste njegov učesnik, i jer ste prepoznali Rominu kao
isključivog krivca za ono što se dogodilo. Ali hvala vam, u svakom
slučaju.
- Želim vam, hm, da ostvarite ono što želite! - poručio mu je
Verden, spremajući se da krene. - Prethodno se sasvim oporavite,
to je mnogo važnije.
- Neću moći da se oporavim dok se ne osvetim! Za nekoliko
dana izlazim iz bolnice, a onda ću se izboriti za to da pravda bude
zadovoljena!
- Pa, srećno! - Verden se kratko rukovao sa Mikaelom. -
Drago mi je što čujem da uskoro izlazite iz bolnice! Moj vam je
savet da se što pre vratite svojim obavezama. Zaboravite ono što
se dogodilo. Traženje pravde ume da izludi čoveka, više od
načinjene mu nepravde.
- Nemam nameru da bilo šta zaboravim. Ali, ne brinite za
mene. Naučio sam lekciju. Tužbu ću da vodim hladne glave. "Više
me ni Romina, niti bilo koja druga žena, neće naterati da
poludim!
- Eh, kada bih ja to mogao da tvrdim za sebe... - promrmljao
je Verden sebi u bradu, izlazeći iz bolničkog apartmana Mikaela
Milera.

~ 49 ~
 7.

Svega sat vremena, uoči polaska na večeru kod Lajonela

Krofta, Romina je pozvala Angeliku, kako bi dobila njeno
mišljenje o svom stajlingu. Ona sama je bila prezadovoljna novom
haljinom od ljubičaste viskoze, obogaćene lelujavim volanima,
haljinom koja je u svemu laskala njenoj figuri. Na pravi način je
isticala obline njenih grudi, linije struka, kao i ženstvenost
umereno naglašenih bokova.
Našminkala se tako da je istakla svoju prirodnu lepotu, dok
je bujnu, nemirnu kosu ukrotila sa dve dekorativne ukosnice.
Efektne sandale, kao i skup parfem su doprineli tome da se oseća
veoma samouvereno.
Prosto je blistala i pucala od samopouzdanja kada je stala
pred Angeliku.
- Vau! - uzviknula je ona, zagledajući svaki detalj na njoj. -
Ako taj Verden već nije zaljubljen u tebe, večeras mu nema spasa!
Biće ulovljen u mreži tvojih čari!
- Da li to znači da dobro izgledam? - nepotrebno je upitala
Romina, svesna toga da je ostavljala veoma jak utisak.
- Izgledaš bolje nego ikada pre! Tek sada mi je jasno koliko ti
se taj Verden dopada! Ne pamtim da si se tako doterivala za
sastanke sa nekim drugim muškarcima.
- U pravu si, nisam. Verden mi se mnogo, mnogo dopada.
Znaš, Angelika... - Romina se zagonetno osmehnula, stavljajući
diskretne naušnice - mogu da ga zamislim kao muškarca svog
života.

~ 50 ~
 Angelika je izvila obrve, ne krijući svoju začuđenost tim
komentarom. - I to je nešto novo kod tebe... Obično si, na početku,
prilično skeptična prema muškarcima.
- Sada sam prilično uverena da je Verden onaj pravi, pravi za
mene. Znaš li da neprekidno razmišljam o njemu? Jedva čekam da
ga večeras vidim!
- Sigurno uviđaš da je to uverenje pomalo, hm, ishitreno?
Mislim, ukupno si se videla sa Verdenom svega tri puta, zar ne?
- Tačno. Međutim, to su bili intenzivni i sadržajni susreti.
Nismo se samo mimoišli u prolazu i razmenili par
konvencionalnih rečenica. Uspela sam da ga, donekle, upoznam.
Što je još važnije, uspela sam da ga prepoznam. Sve ono što ne
znam o njemu, nekako naslućujem. I sve mi se dopada!
- A ti njemu?
- E, to je problem - Romina se naglo snuždila. - Ja se njemu ne
dopadam. Tačnije, on me prezire. Doživljava me kao veoma
problematičnu osobu. Nimalo mi ne ide u prilog to što sam
pozvana na večeru kod njegovog šefa. Smatra da ga to ugrožava,
da sam mu preotela nešto što je samo njemu trebalo da pripadne.
- Mislim da taj deo, oko odlaska na večeru kod njegovog šefa,
nema veze sa tobom. Našla si mu se na putu, kada je hteo da
načini novi korak u svojoj karijeri. Verden se, sasvim sigurno, iz
sve snage bori da osigura neku poziciju na svom radnom mestu.
Ipak je on relativno mlad. Nešto je stariji od tebe, zar ne?
- Tako nekako... - potvrdila je Romina, proveravajući sadržaj
ručne torbice. - Verden je dobar momak. Osećam da je tako!
Okolnosti mu, u poslednje vreme, nisu išle na ruku, zbog toga je
ostavio utisak nekoga ko je nabusit i nepravedan. Ali, sada će to
da se promeni! Ako mi dozvoli da postanem deo njegovog života,
potrudiću se da mu ulijem samopouzdanje i usmerim ga na stazu
namenjenu pobednicima!
- Oh, Romina... - Angelika nije skidala pogled sa ozarenog lica
svoje prijateljice. - Trebalo bi da se vidiš... Sva sijaš... Da li je
moguće da si se zaljubila?

~ 51 ~
 - To ne znam, ali znam da mi se Verden dopada, da želim da
ga bolje upoznam, i da me privlači. Na erotski način - precizirala
je.
- Nema sumnje da je taj Verden nešto posebno, s obzirom na
sve ono što izaziva u tebi. Da li postoji šansa da dođe ovde, kod
tebe? Baš bih volela da ga vidim!
- Ne postoji šansa, naravno! Nas dvoje smo na ratnoj nozi!
Biće dobro ako večeras uspemo da sačuvamo prisebnost i
završimo veče bez nove svađe!
- Onda neka bude tako! - izjavila je Angelika navijački. - Ili
čak i bolje od toga! - dodala je, uz značajno i zavereničko
namigivanje.

Prema dogovoru, Romina i Verden su, do kuće Lajonela

Krofta, došli odvojeno, svako svojim kolima. Našli su se ispred
dvorišne kapije, gotovo istovremeno.
Romina je izgubila dobar deo svog samopouzdanja kada je
ugledala Verdena, Verdena koji se držao kruto i izgledao
distancirano i hladno. Odmerio ju je od glave do pete, pokazavši
caklenjem očiju da ju je smatrao za seksualno privlačnu, ali ništa
više od toga. Ostavio ju je uskraćenu za divljenje, za naznaku
nečeg značajnijeg, od onoga što je mogla da dobije od bilo kog
muškarca.
Pokolebanu takvom škrtom Verdenovom reakcijom, Rominu
je preplavio osećaj nesigurnosti. Tada je shvatila da je Verden u
njoj izazivao mnogo više od želje da ga upozna, mnogo više od
onoga što se ticalo erotičnosti.
Ona je imala očekivanja, u odnosu na njega. Da mu se
dopadne, da joj izrazi poštovanje, da vidi u njoj nešto više od
zgodnog tela, da prestane da je smatra za problematičnu osobu.

~ 52 ~
 Sve to se činilo nedostižnim... Te večeri, pred dvorišnom
kapijom Lajonela Krofta... Dok je ona sijala u punom sjaju...
- Romina... - oslovio ju je Verden, klizeći pogledom po
liticama njenih grudi. - Izgledaš zanosno!
- Hvala ti! I ti si elegantan! - Romini nije predstavljalo
problem da mu uzvrati kompliment, s obzirom na to da je Verden
prosto mamio uzdahe izgledajući veoma upečatljivo u
tamnosivom odelu i beloj košulji.
Uprkos tome što nije delovao nimalo pristupačno, Romina
mu je proučavala usne, misleći kako bi volela da ih oseti na
svojima. Njegova grubost je nije odbijala, naprotiv. Predstavljala
je pravi izazov njenoj ženstvenosti.
Mogla je da zamisli kako se beskrajno dugo mazi sa njim i
navodi ga da postane mek, nežan, spreman da joj učini sve što bi
poželela.
- Ako si se obukla tako izazovno zbog Lajonela Krofta,
trebalo bi znaš da je on veoma srećno oženjen čovek - Verden je
izgovorio nešto, što je raspršilo sve Rominine romantične vizije.
- Zašto si takav? - mirno ga je upitala, sakrivši koliko je
razočarana. - Dobro znaš da nemam nikakvih ambicija prema
tvom šefu.
- Kako bih to znao? Pozvao te je na večeru nakon pet minuta
poznanstva. Sigurno si flertovala sa njim.
- Ne, nisam. A sve i da jesam, zar misliš da bi me pozvao u
svoj porodični dom, kako bi se upustili u nekakav nepristojni
odnos? Na kraju, večeras sam odevena sasvim pristojno. Nisam ni
gola, ni bosa. Ni izazovna.
- O da, jesi... - promrmljao je Verden, sasvim se približivši
Romini. - Vraški si izazovna... Ta haljina... - uzdahnuo je, spustivši
pogled niz njeno telo - sigurno si svesna koliko ti dobro stoji...
Obukla sam je zbog tebe, a ne zbog Lajonela Krofta, malo je
nedostajalo da mu Romina to poveri.

~ 53 ~
 Umesto toga se odmakla, jer je Verdenova žudnja odisala
uvredljivošću.
- Kada se ponovo budemo našli na ovom mestu, po završetku
posete Kroftovima, uvidećeš da mi duguješ izvinjenje, Verdene -
pribrano mu je saopštila, otvarajući kapiju.
- A ti meni već sada duguješ izvinjenje! - uzvratio je, grubo je
uhvativši za ruku. - Imao sam nameru da se nametnem Kroftu, da
iskoristim ovu večeru kako bih mu se predstavio u što boljem
svetlu, a čeka me tavorenje u tvojoj senci! Ko zna kada će mi se,
ponovo, ukazati prilika da se privatno vidim sa svojim šefom?!
- Samo od tebe zavisi na koji način ćeš da iskoristiš ovo veče,
Verdene! Od tebe, ne od mene! - odbrusila mu je Romina, odlučno
krenuvši napred, uz smišljeno i zavodljivo njihanje bokovima.

~ 54 ~
 8.

Članovi porodice Kroft, Lajonel, njegova supruga Paula i

ćerka Manuela, sa velikim uvažavanjem su dočekali Rominu i
Verdena. Bili su prirodni, srdačni i opušteni, prepuni želje da
ugode svojim gostima. Poslužili su ih aperitivom u salonu, gde su
neformalno razgovarali o raznim temama, ali se videlo da je
Manuela gorela od nestrpljenja da što bolje upozna Rominu i
sazna sve o poslu kojim se bavila.
Obratila joj se direktno kada su seli za trpezarijski sto i
otpočeli večeru, koja je obilovala ukusnim i raznovrsnim
specijalitetima.
- Gospođice Bauer, pretpostavljate, već, da mi je otac preneo
vaša zapažanja o Tomiju, do koga ste došli posmatranjem
njegovog crteža. Neverovatno je kako ste, na osnovu samo jednog
detalja, otkrili ono što ga muči, što predstavlja problem u
njegovom odrastanju. Smem li da pitam čime se, konkretno,
bavite i kako ste naučili da posmatrate i tumačite dečije crteže?
Svi za stolom su primetili da se Verden trgao i naglo
pogledao u Rominu, a jedino je ona znala zbog čega je tako
reagovao. Konačno je otkrio razlog zbog koga ju je Lajonel Kroft
pozvao na večeru. To ga je iznenadilo, delimično i postidelo, jer je
opovrglo optužbe koje joj je uputio, a koje su se ticale
pretpostavki o prirodi njenog odnosa sa Lajonelom Kroftom.
Tada mu je postalo jasno da Romina nije flertovala sa
Kroftom, već da mu je, boraveći u njegovoj kancelariji,
protumačila crtež njegovog unuka.
- Ja se, u trauma centru gde sam zaposlena kao socijalni
radnik, bavim art terapijom. Ona predstavlja terapijsku upotrebu

~ 55 ~
umetnosti kod osoba koje su preživele traumatično iskustvo ih
imaju potrebu da prevaziđu određene poteškoće - odgovorila je,
pitajući se da li će Verden, makar malo, da promeni svoje
mišljenje o njoj.
Toliko je želela da mu se dopadne, da prestane da je smatra
za laku, jeftinu, problematičnu.
Manuela Kroft je razmenila poglede sa svojim roditeljima,
vidno fascinirana.
- Kako je to zanimljivo! Ispričajte mi, molim vas, sve o toj art
terapiji!
- Jeste, veoma je zanimljivo - potvrdila je Romina, uživajući u
otkriću da ju je Verden napeto posmatrao. - Art terapija se, kao
kreativni proces, primenjuje za procenu nečijeg mentalnog i
emocionalnog stanja, kao i za unapređenje i razvoj istog. Kao
terapijska metoda je primenjiva kod ljudi svih uzrasta, ali sam se
ja specijalizovala za rad sa decom. I sami znate da je deci
ponekad teško da se izraze, da verbalizuju ono što ih muči, pa
zato pribegavamo art terapiji. Kroz crteže deca, i ne znajući to,
izražavaju i iskazuju svoja osećanja. Ako umemo da posmatramo
dečije crteže, otkrićemo mnogo toga o njihovom mentalnom
zdravlju, smetnjama, emocionalnim problemima, kognitivnim
sposobnostima i slično. Dečiji crteži prikazuju najskrivenije
strahove, koje izražavaju uz pomoć papira, olovaka i boja. Već
samo crtanje dovodi do ublažavanja svih simptoma, ali i do
dobijanja dragocenih informacija, upotrebljivih za dalji proces
lečenja.
- A odrasli? - interesovala se Paula Kroft. - Na koji način art
terapija pomaže odraslima?
- Upotrebom raznih tehnika, art terapija pomaže odraslima
da se lakše izbore sa emocionalnim, mentalnim i fizičkim
oboljenjima, pa i da ih prevaziđu, čak. Posebno je efikasna kod
pacijenata obolelih od teških bolesti, od onih koji su depresivni,
ili se bore sa različitim oblicima zavisnosti. Ponekad se, uz pomoć

~ 56 ~
ove metode, i potpuno zdravi ljudi oslobađaju stresa i uče kako
da se što efikasnije bore sa svakodnevnim problemima.
- Evo rešenja za tebe, Lajonele! - uzviknula je Paula Kroft
blagonaklono. - Ti si neprekidno pod stresom! Možda bi mogao
da počneš da slikaš, pod nadzorom gospođice Bauer!
- Da, možda bih i mogao - Lajonel Kroft je prihvatio sugestiju
svoje supruge. - Jednom, kada budem uspeo da se opustim.
Svi za stolom su se nasmejali tom duhovitom i
samokritičnom komentaru, a onda su podigli čaše, kako bi
razmenili zdravice.
Verden je, preko ruba svoje čaše, uputio Romini dug i
značajan pogled. U njemu je bilo naznaka poštovanja, proisteklog
iz onoga što je, te večeri, saznao o njoj.
Očigledno je bio iznenađen, najpre time što je uvideo da je
razlog njenog dolaska kod Kroftovih bio opravdan i logičan, a
potom i otkrićem da je radila veoma zanimljiv i odgovoran posao.
Počeo je da je sagledava na nov, drugačiji način, što je dovelo do
toga da mu njena lepota postane još upadljivija i izazovnija.
Romina je Verdenu uzvratila pogled, obojivši ga notom
koketnosti i jasno mu pokazavši da je zainteresovana za primanje
svih signala, svih neverbalnih poruka. Paula i Manuela Kroft su to
primetile, nakon čega su se saučesnički osmehnule, obe uverenje
u to da su, njih dvoje, mogli da postanu obećavajući ljubavni par.

Neko vreme su svi zdušno praznili svoje tanjire,

razgovarajući isključivo o hrani, a kada je poslužen desert, do
tada ćutljivi Verden se konačno oglasio.
- Smem li da pitam ko je napravio ovo lisnato testo, punjeno
filom od borovnica?
- Ja! - odgovorila je Paula Kroft, ne skrivajući ponos. - Da li
vam se dopada, gospodine Nojer?

~ 57 ~
 - Veoma. Što je važnije, podsetilo me je na moju baku. Upravo
ovaj kolač je bio njen specijalitet. Pravila ga je od borovnica koje
su rasle na obroncima sela u južnom Švarcvaldu.
- O?! - uzviknula je Paula Kroft iznenađeno. - Ja potičem iz
tog dela zemlje! Gde je vaša baka živela, gospodine Nojer?
- U selu Viđen. Ako ste bili u njemu, sigurno ste zapazili da je
krajnje idilično i živopisno, da ga krase netaknute šume, cvetne
livade i bistri potoci.
- Naravno da sam bila u Viđenu! - potvrdila je Paula Kroft,
kroz nostalgični uzdah. - Ja sam rođena u Frajburgu, odakle su
moji roditelji često odlazili u okolna sela kako bi nabavljali kozje
mleko i sir, nenadmašnog i prirodnog ukusa. Otkupljivali smo i
borovnice od meštana, kao i sve proizvode od mesa. Išli smo na
izlete do vodopada na basenu Triberg, kao i ledničko jezero
Titize! Ah! Upravo ste me naveli da postanem malčice
sentimentalna, gospodine Nojer!
- Delimo isto raspoloženje, gospođo Kroft - nadovezao se
Verden, uputivši supruzi svog šefa jedan od svojih retkih, ali
pritom i neodoljivih osmeha. - Bezbroj puta sam plivao u tom
jezeru, vozio čamac i jedrio na dasci. Na vodopade Triberga
odlazim bar jednom godišnje. Tamo odvodim prijatelje iz
inostranstva, koji ostaju opčinjeni prirodnim lepotama
Švarcvalda.
- Moj brat, na planini Merkur, vozi paraglajding, a mene
najviše privlači pešačenje po klancu reke Vutah - ubacila se
Manuela Kroft. - Kad god odem tamo otkrijem nešto novo, jer je
taj klanac prepun endemskih vrsta flore i faune.
- Pretpostavljate, već, da ja, zbog svojih poznih godina,
favorizujem banju, Baden-Baden, koja se nalazi na zapadnom
podnožju Švarcvalda - Lajonel Kroft se našalio na svoj račun. - Što
budem stariji, biću prinuđen da češće tamo odlazim. Nakon
svakog boravka se vratim podmlađen i oporavljen.
- Da li vam je, u Viđenu, preostao neko od rodbine, gospodine
Bauer? - interesovala se Paula Kroft.

~ 58 ~
 - Ne, nažalost. Moji roditelji tamo povremeno odlaze, kao i
moja starija sestra, sa svojom porodicom. Oni, inače, žive u
Bernu.
- Kao i naš sin! - nadovezala se Paula Kroft.
- Čime se on bavi? - ubacila se Romina.
Svi članovi porodice Kroft su tada nezadovoljno zavrteli
glavama.
- Ekstremnim sportovima! - odgovorila je Paula. - I
fotografisanjem istih. Zaposlen je u novinama.
- Advokatura ga, znači, nimalo ne zanima? - Verden je to
oprezno upitao svog šefa, pretpostavivši da mu je to slaba tačka.
- Ne, nimalo - potvrdio je najstariji Kroft, ne krijući žaljenje. -
Taj momak ne podnosi kancelarijski posao. Na neki način on ne
podnosi nijedan posao! Zato je izabrao da zarađuje novac baveći
se svojim hobijem!
- Najbolja kombinacija! - uzviknula je Romina, podigavši uvis
čašu, kao znak odobravanja.
- Vi biste se jako dopali mom bratu, gospođice Bauer! -
izjavila je Manuela Kroft spontano. - Hoćete li da vas upoznam sa
njim, kada bude dolazio u Berlin?
- Obavezno! - prihvatila je Romina, nadajući se da bi, tim
odgovorom, mogla da izazove neku reakciju kod Verdena.
Nije znala šta da misli o tome što joj je uputio hladan pogled,
propra-ćen neznatnim stezanjem usana. Da nisu tako loše počeli,
da je nije smatrao za problematičnu, možda je i mogla da pomisli
kako ga je ugrozila ideja o njenom upoznavanju sa drugim
muškarcem.
Ovako...

~ 59 ~
 ♥

Prihvatila je ponudu Lajonela Krofta da joj dopuni čašu sa

vinom. Grlo joj je postalo stegnuto zbog pojačanog uverenja da,
ma šta učinila, nikako nije mogla da dopre do Verdena, da razbije
predrasude koje je imao o njoj. Nikako nije mogla da mu se
dopadne.
Istina, osećala je da, među njima, postoje vibracije
privlačnosti, i to veoma jake, ali je znala da ih Verden ignoriše, za
razliku od nje, koja im se prepuštala. Ono, što je Verden video u
njoj, ticalo se isključivo toga kako je izgledala, i koliko je njeno
telo provociralo njegovo. Sve drugo je negirao, nipodaštavao,
osporavao.
A ona... Više nije sumnjala u težinu i ozbiljnost svojih
osećanja. Verden je u njoj budio mnogo više od želje za erotskim
spajanjem. Mnogo više, nego što je, do tada, osećala prema bilo
kom muškarcu.
Uporedila ga je sa nekolicinom svojih bivših partnera, što joj
je samo pojačalo uverenje da je Verden, sam po sebi, bio
drugačiji, interesantniji, intrigantniji.
Potreba, da dopre do njega, obuzela ju je svom silinom. Zato
je nekontrolisano pila vino, kako bi ublažila tu potrebu, kako bi
sputala ono, što nije moglo da se ostvari.
Uprkos blagom stepenu pijanstva, bez problema se, po
završetku večere, dovezla do svog stana. Umesto da se presvuče i
pripremi za spavanje, izašla je na terasu i zagledala se u udaljena
svetla Brandenburške kapije.
Obuzdavala je suze, dok se prisećala kako ju je Verden, po
izlasku iz kuće Kroftovih, pustio da ode, gotovo bez pristojnog
pozdrava. Kao da je bežao od nje.
Imala je potrebu da plače, ali joj suze nisu dolazile na oči.
Kako joj se nije spavalo, odlučila je da skuva kafu i potom se
sasvim prepusti svom sentimentalnom raspoloženju.

~ 60 ~
 Nalazila se na vratima kuhinje, kada se oglasilo zvono na
ulaznim vratima. Prvo je pomislila na Angeliku, koja je imala
običaj da dolazi usred noći, ako bi se prethodno, po upaljenom
svetlu, uverila da je bila budna.
Obradovala se mogućnosti da razgovara sa njom i poveri joj
svoja osećanja i razmišljanja o Verdenu. Imala je poverenja u
Angeliku i njenu naklonost, baš koliko i u njeno životno iskustvo.
Ostala je bez daha kada je u hodniku, umesto Angelike,
ugledala Verdena. Više od iznenađenja što ga vidi pred vratima
svog stana, jedan sat iza ponoći, uzdrmalo ju je ono što mu se
ogledalo na licu.
Bio je zahvaćen ludom, bezumnom strašću. Toliko jakom, da
je odmah posegnuo za njom. Muški ju je stegao sa obe ruke, jasno
joj stavljajući do znanja sa kakvim je motivima došao kod nje.
Kada ju je poljubio, osvajački zahtevno, Romina mu je
podatno predala svoje usne, ali i svoje srce. Na Verdenove
satiruće poljupce odgovarala je istim žarom, koliko i ljubavlju,
koliko i srećom što je bio tu, što ju je stezao u svom zagrljaju.
Ni o čemu nije razmišljala sem o tome da ju je Verden želeo,
toliko, da nije uspeo da se savlada, već ju je potražio usred noći,
nakon nekoliko sati provedenih u istom društvu, sati koji nisu
obećavali apsolutno ništa. Da ju je Verden i tada želeo, Romina je
otkrila po tome koliko mu je telo bilo usijano, koliko je bio
nestrpljiv da se spoji sa njom.
Njegovi divlji, nesputani dodiri su je navodili da i sama
izgara od potrebe da ga oseti u sebi, da mu pripadne. Uzvraćala
mu je poljupce, dozvoljavajući mu da kida odeću sa nje i
naslađuje se mekoćom njene kože.
Bilo je dovoljno da joj samo ogoli grudi, pa da se potpuno
raspali. Gurnuo ju je na kauč, privukao je sebi i naglo se spojio sa
njom, znajući da ju je dovoljno zagrejao. Oboje su istovremeno
zaječali, pokoreni strašću koja ih je navela da postanu ludo
aktivni, da se vole neposustajućom žestinom.

~ 61 ~
 I Romina i Verden su se obilno napajali na vrelu neslućenog
erotskog uživanja, i to nisu krili jedno od drugog. Ljubili su se,
dodirivali i pokretali mahnito, zavedeni i zaneseni, prepušteni
raspusnom ritmu koji ih je vodio ka vrhuncu slasti.
Kada su ga dostigli, izrazili su svoje zadovoljstvo grlenim
uzdasima, kao i pokretima kojima su produžili osećaj kompletne
telesne zasićenosti.
Nakon kratkog predaha, Romina i Verden su prešli u spavaću
sobu gde su se, istražujući i pomerajući granice svoje
seksualnosti, voleli sve do jutra. Verden je beskrajno uživao u
Romininom telu, u njenoj bezrezervnoj podatnosti, a ona u
njegovoj muškoj snazi, u tome što ga je činila moćnim. Pružala je
Verdenu sve što bi zatražio od nje, i više od toga. Razgaljujuću
nežnost, kakvu jedino ljubav može da proizvede.

~ 62 ~
 9.

Rominin dubok i okrepljujući san, u koji je zapala obgrljena

Verdenovim rukama, prekinuli su zvuči puštanja vode u kupatilu.
Trenutak kasnije, Verden je, sveže umiven, ušao u sobu i odmah
počeo da se oblači. Nije ni pogledao ka Romini koja se, obuzeta
neprijatnim slutnjama, pridigla u krevetu.
- Dobro jutro! - pozdravila je Verdena maznim i hrapavim
glasom, prisetivši se svega što se dešavalo protekle noći.
- Dobro jutro! - uzvratio joj je pozdrav i dalje odbijajući da je
pogleda. - Moram da idem - hladno ju je obavestio, obuvajući
cipele.
- Gde?
- Da radim.
- Danas je nedelja.
- Sutra ujutru imam suđenje. Kod kuće su mi spisi, potrebni
za razradu slučaja.
Romini je, obuzetu nesagledivom tugom, zadrhtala brada. -
Zašto jednostavno ne kažeš da bežiš od mene?
- U redu! - Verden se uspravio i konačno pogledao u nju. -
Bežim od tebe.
- Posle svega?
- Posle čega? - bezobrazno je uzvratio pitanjem. - Posle
seksa?
- Zar je ono noćas bilo samo seks?
- Ne sećam se da smo nešto drugo radili.
- Radili smo.
- Šta?

~ 63 ~
 - Povezali smo se. Postali bliskiji. Otkrili da se savršeno
uklapamo. Da nešto postoji među nama.

Verden se ironično nasmejao. - Žene... Samo vi, u znojenju i

prevrtanju po čaršavima, uspevate da vidite romantiku. Protekla
noć je zaista bila za pamćenje. Ali je prošla. Kao i sve ono, što se
dešavalo u njoj, ma kakvim ti to imenom nazivala.
- Ti... - u Romini se sve urušilo, sav zanos je nestao i ustupio
mesto očaju. - Nemaš nameru da nam pružiš šansu?
- I da završim pod točkovima automobila kao Mihael? -
Verden se drsko podsmehnuo. - Obećao sam sebi da se više neću
petljati sa ženama koje samo donose probleme.
- Ja nisam žena koja te je napustila i navela te da obećaš tako
nešto sebi.
- Naravno da nisi. Ali si žena koja je napustila drugog
muškarca i navela ga da se baci pod kola!
- To, što sada preteruješ, samo je znak da ni sam ne veruješ u
ono što govoriš. Mikael se nije bacio pod kola. A ja ga nisam
napustila, nego sam...
- Ostavi objašnjenja za one, koji žele da ih slušaju - Verden ju
je grubo prekinuo. - Ja nisam taj.
- Pitam se da li znaš ko si, i kakav si, kada odbijaš nešto što bi
moglo da se razvija i da raste.
- Možda i ne znam ko sam, ali bar nisam čovek u gipsu! -
uzvratio je Verden, aludirajući na Mikaela. - Noćas smo se dobro
proveli, Romina. Baš dobro. To je sve. Dovoljno si odrasla da se sa
tim pomiriš.
- Ali ti nisi dovoljno odrastao, da bi uvideo kako protekla noć
nije predstavljala samo dobar provod!
- Veruj u šta god želiš - poručio joj je Verden oholo, trpajući
kravatu u džep sakoa. - Ja sam ti rekao šta sam imao. Zbogom!
Ne sačekavši da mu Romina uzvrati pozdrav ili da ga isprati,
Verden je izašao iz njenog stana. Mogao je da pretpostavi da ju je

~ 64 ~
ostavio u suzama, jer mu je i samom bilo teško da zauzdava svoja
mučna osećanja, svoje žaljenje zbog nemoći da se svemu
prepusti, da sve uradi drugačije.

Lica uronjenog u jastuk, koji je obilno natapala svojim

suzama, Romina je jedva prepoznavala sebe. Nije ličilo na nju da
plače, da se prepušta beznađu, da dovodi sebe u stanje dubokog
stresa. Uvek je uspevala da racionalizuje svoja osećanja, da ih
kontroliše i pronalazi utehu u vedrijoj strani života.
Nakon Verdenovog odlaska, odlaska koji je predstavljao
odbacivanje, ni u čemu nije pronalazila vedrinu. Neuzvraćena
ljubav ju je bolela više od bilo čega, što je do tada iskusila.
Potpuno slomljena tugom, nekako je uspela da se okupa i
obuče, ali ni za šta drugo nije imala ni snage, ni volje. Bez energije
je ležala u krevetu, pitajući se da li je tada ispaštala zbog nekih
grešaka iz prošlosti, zbog momaka kojima je, nehotice, slomila
srca, zbog onih koje je odbijala, ne razmišljajući o njihovim
osećanjima.
Kada je došla Angelika, ostala je da leži u krevetu, ali je
zahvalno prihvatila njenu ponudu da joj skuva kafu. Bila joj je
preko potrebna.
Sa svojom šoljom kafe, Angelika se smestila u dno kreveta,
neodlučna po pitanju toga kako da postupi, na koji način da se
obrati Romini. Nikada pre je nije videla uplakanu i očajnu, u
potpunosti prepuštenu svom bolu.
- Otišao je... - Romina je izgovorila te reči kroz jecaj, koji se
pretvorio u novi nalet plača. - Voleo me je čitave noći, a onda je
otišao... Kao da se ništa nije dogodilo...
- Provela si noć sa Verdenom? - Angelika je, vidno
iznenađena, zatražila potvrdu.

~ 65 ~
 - Bilo je divno... Nešto najlepše što sam ikada doživela sa
nekim muškarcem... Znam da je i njemu bilo lepo... Nijednog
trenutka nije skidao ruke sa mene, nije prestajao da me ljubi...
Nakon takve noći ljubavnici bi trebalo da se još više ujedine, a ne
da se rastanu...
- Zbog čega je Verden otišao, Romina? - uprkos osetljivosti
teme, Angelika je morala da sazna odgovor na to pitanje.
- Zbog toga što me mrzi! - kriknula je, pokazavši svu jačinu
svoje teskobe. - Sto misli da sam loša i da bi jedino mogla da mu
donesem nevolju, poput žena iz njegove prošlosti!
- Ah, tako... Verden je imao loše iskustvo...
- Jeste, ali, najlošije od svega je to što neprekidno ima na umu
Mikaelovo vratolomno bežanje od mene, koje se okončalo pod
točkovima njegovog automobila!
- Gluposti! - planula je Angelika. - Šta je, po njemu, trebalo da
uradiš, kada te je Mikael zaprosio?
- Ne znam... Ništa ne znam... Pada mi na pamet da je i
Verdena odbila neka devojka, kada ju je zaprosio, pa mene, sada,
identifikuje sa njom. A to znači da... - Rominu su suze iznova
zagušile - da ne mogu ništa da učinim, kako bih mu se približila...
- O, draga moja... - Angelika je legla pored Romine i nežno je
zagrlila. - Nikada pre te nisam videla tako... slomljenu. Baš si se
zaljubila, zar ne?
- Jesam - potvrdila je Romina, uspevši da se osmehne. -
Nezavisno od toga kako se Verden poneo prema meni, ja znam da
je on dobar. Samo... Imam utisak da nije srećan... Da ne uspeva da
se pronađe... Da veruje kako puno da je, a malo toga dobija za
uzvrat.
- Ti bi mogla da usrećiš Verdena, ako bi ti on to dozvolio -
Angelika nije odolela da to izjavi, uprkos mogućnosti da time
pojača Rominino tugovanje. - Po svemu što sam do sada čula, vas
dvoje biste mogli da budete idealan par. Verden je, nesumnjivo,
veoma dobar momak, s obzirom na to da si ga ti zavolela.

~ 66 ~
 - Sada bi trebalo da ga zaboravim... - Romina je bukvalno
cvilela, dok je izgovarala te reči. - Noćas sam bila uverena da sam
ga dobila, da je postao moj... Tako se ponašao... A onda...
- Daj mu malo vremena - i sama dirnuta Romininim suzama,
Angelika ju je jače zagrlila. - Možda još uvek nije sve izgubljeno.
- Ne smem da se nadam... Još jedno razočarenje bi moglo da
me potpuno dotuče...
- Onda samo čekaj - Angelika joj je uputila taj savet, duboko
uverena u to da nada postoji, da bi Rominina ljubav mogla da
pronađe put do Verdenovog srca.

~ 67 ~
 10.

Narednog dana, po povratku sa suđenja, Verden je sedeo za

stolom u svojoj kancelariji i pregledao zapisnik. Čestitao je sebi
na tome što je, u sudnici, uspeo da bude efikasan i koncentrisan,
ali mu to isto u kancelariji, gde je bio sam, nije polazilo za rukom.
Lišen svedoka, mogao je da se prepušta mislima, da im dozvoli da
lutaju, da ga usrećuju i unesrećuju, istovremeno.
Bio je nagnut nad papirima, kada je Lajonel Kroft ušao u
njegovu kancelariju. Verden je odmah ustao, kako bi ga pozdravio
i ponudio mu da sedne.
- Čuo sam da ste ostvarili značajan pomak na slučaju Sulc,
poštovani kolega! - pohvalio ga je Lajonel Kroft. - Izvršili ste
neverovatan manevar, koji je drugu stranu iznenadio. Nisu bili
spremni na tako nešto. Čestitam vam na tome!
- Hvala! Trebalo bi da znate da zasluga pripada čitavom timu
pripravnika, koji mi pomažu oko ovog slučaja. Sve su to mladi i
ambiciozni pravnici, sa kojima mi je veoma lako da sarađujem.
Zajedno smo ostvarili današnji preokret.
- Lepo je od vas što spominjete svoje saradnike, gospodine
Nojer. Vidi se da niste bolesno ambiciozni, sebični, niti gramzivi.
Znajte da cenim to što ste iskreni.
- Jesam iskren, ali sam istovremeno i svestan toga da bi bilo
kontraproduktivno, ako bih lagao. Vi imate savršen uvid u to
koliko se ko zalaže na svom radnom mestu. Oni, koji grabe
zasluge za sebe, trebalo bi da imaju više poverenja u vaše
iskustvo, i način rukovođenja ovom firmom.
- Vašim zapažanjima, dragi kolega, nemam šta da dodam!
Meni, zaista, ništa ne promiče. Vrlo jasno prozirem one koji

~ 68 ~
prisvajaju tuđe uspehe. Pravo je zadovoljstvo znati da vi niste
jedan od njih. I ja sam, svojevremeno, igrao pošteno. Zato sada
imam sopstvenu kancelariju.
- Proučio sam put, kojim ste prošli pre osnivanja firme,
gospodine Kroft. Karijera vam je besprekorna. Čast mi je da
radim za vas.
- Ja bih rekao da radite sa mnom, a ne za mene - ispravio ga
je Lajonel Kroft, udaljavajući se ka vratima. Tamo je zastao i
iznova pogledao u Verdena. - Gospođica Bauer je, rekao bih, jedva
veoma interesantna i inteligentna mlada dama?
- Slažem se - potvrdio je Verden, u čijoj svesti su eksplodirale
slike iz noći, koju je proveo sa Rominom.
U telu mu se razbuktala vrelina, što je smatrao čudnim, jer je
obično umeo da se kontroliše. Ni sam nije umeo da objasni sebi
kako je, sav obuzet vatrom, uspeo da ostane pribran i savršeno
koncentrisan, uprkos navali osećanja, misli, pitanja.
- Vas dvoje...?
- Nismo par - Verden je mirno odgovorio, čestitajući sebi na
hladnokrvnosti, nalik onoj koju je uspevao da pokaže u sudnici.
- Razumem... - promrmljao je Lajonel Kroft, pre nego što je,
nakon pozdravnog klimanja glavom, izašao iz Verdenove
kancelarije.
Odmah potom je telefonom pozvao Rominu i zamolio je da se
negde sastanu.
- Potrebna mi je vaša pomoć - tim recima je objasnio svoj
neočekivani zahtev.
- Doći ću u vašu kancelariju, gospodine Kroft, odmah po
završetku radnog vremena - najavila je Romina, odbijajući
Kroftovu ponudu da odu negde na ručak.
Odlučila je tako u nadi da bi mogla da sretne Verdena. Bilo joj
je jasno da on ništa, više, nije želeo od nje, ali je ona morala da
proveri da li je zaista zaboravio i zanemario ono što su doživeli
tokom noći, koju su zajedno proveli.

~ 69 ~
 Znala je da time rizikuje novo razočaranje, novo odbacivanje,
ali je njena želja da ga još jednom vidi bila jača od toga.

Dovezla se do parkinga, namenjenog za zaposlene i goste

firme Lajonela Krofta, i na kratko zatvorila oči, kako bi pokušala
da se opusti i pripremi za eventualni susret sa Verdenom.
Uplašeno je ciknula kada je neko veoma snažno zakucao na
prozor suvozačevih vrata.
- Otvori i pusti me da sednem! - grubo je zatražio Verden koji
je, pri dolasku na parking, prepoznao Rominina kola.
Ona se protegla i otvorila vrata. - Uplašio si me! - prekorno
mu je poručila, spuštajući ruku na mesto na grudima, ispod koga
joj je srce snažno kucalo.
- To mi je i bila namera! - bezobrazno joj je odbrusio,
smeštajući se na sedište do njenog. - Šta radiš ovde, Romina
Bauer?!
- Nije trebalo da te pustim u kola - samokritično je izjavila. -
Izađi, molim te!
- Hoću, ali tek nakon što mi odgovoriš na pitanje!
- Ja ne moram da ispunjavam tvoje uslove.
- Moraš, ako se tvoji postupci tiču mene!
- Moj dolazak ovde nema veze sa tobom.
- A sa čim ima?!
- Ne znam, još uvek. Tvoj šef me je zvao da razgovaramo.
Pretpostavljam da ima neka pitanja, u vezi sa unukom.
- Ne verujem ti!
- Uh, baš si pronicljiv... - ironisala je Romina, dok su joj se
grudi stezale i srce bolno pulsiralo. - Tebe ne mogu da lažem...
Došla sam da se udvaram Lajonelu Kroftu...

~ 70 ~
 - Ni to nije istina! Znaš li, uopšte, šta i koga tražiš ovde,
Romina?! Ona je, tada, dozvolila da joj brada zadrhti, baš kao i
glas, kad je, nakon kraćeg ćutanja, progovorila: - Ja nisam ta žena,
koja te je razočarala... Ja nisam kriva za to što je Mikael istrčao
pred tvoj automobil... Ja nisam loša... Zašto me mrziš?
- Ni ja nisam loš, ali ne volim kada me neko progoni. Još uvek
čekam da mi kažeš zbog čega si danas došla ovde.
- Nisam došla zbog tebe - Romina je, sa protekom sekundi,
zapadala u sve dublju agoniju, u sve dublje žaljenje zbog
Verdenovog ponašanja. - Onoga jutra si mi jasno stavio do znanja
da me ne želiš u svom životu...
- Ne želim te ni u životu svog šefa! - nadovezao se Verden
oštro.
- Hoću da ga odbiješ, ma šta ti predlagao!
Romina je progutala knedlu i potom izašla iz automobila. Na
otvorenom, na vazduhu, na nešto većoj udaljenosti od Verdena,
mogla je pribranije da se suočava sa njim.
- Nemam nameru da sledim tvoje iracionalne instrukcije,
Verdene - odvažno mu je poručila, kada je i on izašao iz
automobila. - Ako želiš da me na to navedeš, moraćeš da me tužiš.
- Da sam se ja pitao, već bi svojom slatkom zadnjicom grejala
klupu neke sudnice!
Iako joj je Verden poručio nešto ružno, Romina se prisetila
sa kolikim obožavanjem je dodirivao donji deo njenih leđa, ne
izostavljajući ga ni iz jedne ljubavne igre. Verden je nezasito
uživao u njenom telu, usnama, uzdasima, izjavama... Nekako je
osećala da ju je želeo čak i tada, kada ju je posmatrao sa
osuđivanjem i izricao joj bezbroj grubih reči.
A ona ga je volela. I takvog, grubog.
Prošlo joj je glavom da mu to prizna. Ona se nije stidela svoje
ljubavi, na koju je Verden uzvraćao mržnjom. Ona se svojom
ljubavlju ponosila. Volela je. Kako je to moglo da bude sramno?

~ 71 ~
 Umesto da bilo šta kaže Verdenu, pogledom mu je uputila
poruku ljubavi, poruku koju je on pročitao.
Ustuknuo je, šokiran.
Toliko, da više ništa nije mogao da joj kaže. Ni sebi, takođe.

Lišena i najmanje doze entuzijazma, utučena i obeshrabrena,

Romina je ušla u kancelariju Lajonela Krofta bleda i bez osmeha
na usnama. Objasnila je svoje stanje umorom, kao i reakcijom na
izuzetno težak slučaj, sa kojim se, navodno, toga dana suočila.
- Naši poslovi imaju neke sličnosti, gospođice Bauer -
konstatovao je Lajonel Kroft, nakon što je naložio svojoj
sekretarici da donese Romini dobro zašećerenu limunadu. - I vi i
ja se bavimo ljudskim sudbinama. Borimo se da ispravimo
nepravde, nanete onima koji su nedužni. To ume da bude veoma
stresno.
- Život je, sam po sebi, stresan - Romina nije imala volje da se
upušta u dublje analize. - Na nama je da se borimo i činimo ga
podnošljivim koliko je to u našoj moći.
- Vi ste ozbiljna i realna osoba, gospođice Bauer. Pritom ste
krajnje pronicljivi. Upravo sam, zbog tih osobina, odlučio da vam
se obratim za savet.
- Slušam vas! - podstakla ga je da nastavi, prihvatajući čašu
sa limunadom, koju joj je donela sekretarica.
Otpila je dobar gutljaj i udobnije se smestila, krajnjim
naporom uspevajući da zadrži koncentraciju, da sasvim ne klone
duhom. Misli su joj potpuno bile zaokupljene Verdenom, tuga ju
je lomila, imala je potrebu da se osami. Jedva je prepoznavala
sebe, u tim trenucima, sebe koja je uvek uspevala da kontroliše
emocije, koja je uvek uspevala da bude efikasna, ma u kakvom se
stanju nalazila.
Ljubav ju je izmenila, patnja još više.

~ 72 ~
 Svim srcem je poželela da se dogodi čudo, da Verden
prepozna u njoj dobru osobu, da prihvati ono što je bila spremna
da mu ponudi.
- Verden Nojer! - uzviknuo je Lajonel Kroft, a Romina se
zapitala da li joj je on pročitao misli.
Namrštila se i pogledala ga upitno, ustručavajući se da bilo
šta izgovori.
- Kakvo je vaše mišljenje o mom cenjenom kolegi, gospođice
Bauer?
- Ovaj... - Romina je jedva sputala nervozni pokret ruke. -
Zbog čega me to pitate?
- Razmišljam o tome da mu ponudim mesto partnera.
Primetio sam da dobro radi, da je vredan, i pritom veoma
ambiciozan. Pokušao sam malo bolje da ga upoznam, mislim
privatno, međutim, gospodin Nojer je pomalo zatvoren. Ne znam
da li bih umeo da bilo šta kažem o nje govim osobinama, koje se
ne tiču posla. Zato sam pozvao vas. Da mi kažete šta vi mislite o
njemu.
Oh, bože, uzdahnula je Romina u sebi, i jetko se osmehnula.
Kada bi Verden znao da se njegova sudbina našla u njenim
rukama... Mogla je da ga degradira, ali i da ga lansira na visoku
poziciju. Verovatno na onu, kojoj je težio.
Kao i uvek do tada, odlučila je da bude iskrena i potpuno
objektivna, nezavisno od osećanja koja su ključala u njoj.
- Složila bih se sa vama, gospodine Kroft, da Verden Nojer
stavlja svoju karijeru iznad svega. I dobro je da je tako, jer još
uvek nema porodicu. Mislim da je on neko sa čijom odanošću
može da se računa. To je značajan kvalitet, u današnje vreme,
kada je mnogo toga na prodaju, pa i lojalnost. Dalje, Verden Nojer
je, rekla bih, prilično principijelan, ima potpuno izgrađen sistem
vrednosti. Temeljan je i studiozan, ništa ne prepušta slučaju. On
je neko koga bi unapređenje obavezalo, ko se ne bi opustio. Bio bi
stimulisan da još više radi i opravda dato mu poverenje. Zato

~ 73 ~
pozdravljam i podržavam vašu odluku da ga imenujete za
partnera.
Lajonel Kroft je uzdahnuo sa zadovoljstvom i olakšanjem. -
Hvala vam, gospođice Bauer! Puno mi znači to što ste se složili sa
mojim izborom! Da sam pitao za mišljenje ljude koji, i duže i
bolje, poznaju Verdena Nojera, svi bi bili pristrasni. Govorili bi mi
ono što njima odgovara, što njih lično ne bi ugrozilo. Vi ste izvan
zone ličnih interesa, vezanih za ovu firmu, zato ste mi dragoceni,
kao savetodavac.
- Drago mi je ako sam vam pomogla - nadovezala se Romina,
ispijajući svu limunadu iz čaše.
- Hoćete li još jednu? - ponudio je njen domaćin.
- Ne, hvala. Krenula bih, ako nemate više pitanja za mene.
- Nemam. Tačnije... - Lajonel Kroft se nespretno osmehnuo. -
Poznato mi je da gospodin Nojer ima veoma lepo mišljenje o
vama. Upravo sam čuo šta vi mislite o njemu. Čovek ne može, a da
se ne zapita, šta vas sprečava da malo razvijete, hm, vaš odnos.
- Loše smo počeli - odgovorila je Romina, nevoljna da se
dublje upušta u objašnjenja. - Upoznali smo se pod okolnostima
koje nas sprečavaju da, kako ste vi to rekli, razvijamo naš odnos.
Lajonel Kroft je zaustio da još nešto upita Rominu, nešto što
mu se logično nametalo, ali je odustao od toga. Najsrdačnije joj
se, još jednom, zahvalio na ukazanoj pomoći i potom je ispratio,
svestan njenog nestrpljenja da se što pre udalji.

~ 74 ~
 11.

Verdena je, od susreta sa Rominom, mučila nervoza, tolika,

da je čitave večeri pio alkohol. Zaspao je na kauču, kompletno
obučen, ošamućen jakim pijanstvom. Probudio se sa paklenom
glavoboljom, sa lošim dahom, mrzovoljan i veoma gladan.
Istuširao se, pojeo tost sa sirom i popio kafu. Fizički se osetio
dovoljno sposobnim za to da ode na posao i provede dan u
kancelariji, ali se na mentalnom nivou nije smatrao
funkcionalnim.
Bio je zahvalan nebesima na tome što, toga dana, nije morao
da ide na sud, niti da ima susrete sa klijentima. Mogao je da se
bavi papirologijom, koja nije zahtevala veće naprezanje.
Kada je video Lajonela Krofta na vratima svoje kancelarije,
pomislio je kako bi radije imao okršaj u Vrhovnom sudu sa
Državnim tužiocem, nego što bi ćaskao sa njim o Romini, kao što
su to činili prethodnog dana.
Na sam pomen Romininog imena je dobijao još jaču
glavobolju i postajao još mrzovoljniji. Zbog nje se mučki
obračunavao sa sobom, gubeći se u mnoštvu pitanja i dilema,
zbog nje se klizao po nepoznatom terenu, ne uspevajući da održi
ravnotežu ni za trenutak. Padao je i ustajao, ne znajući kuda da
krene, gde da potraži čvrsto tlo pod nogama.
- Dobro jutro, poštovani kolega! - za razliku od Verdena,
Lajonel Kroft je bio odlično raspoložen. - Vidim da vas je
jučerašnje ročište iscrpelo! Ako nemate ništa zakazano, idite
kući! Dajem vam slobodan dan!
- Prihvatam, sa zadovoljstvom! - rekao je Verden, da bi se tek
u sledećem trenutku setio da ga kod kuće čekaju poluprazne

~ 75 ~
flaše, koje će ga mamiti da ih isprazni. - Srediću neke izveštaje, i
otići u vreme pauze za ručak!
- Planirajte, u tom slučaju, da sutra ručate sa mnom! - najavio
je Lajonel Kroft značajno.
- Sa nekim posebnim povodom, ili...? - interesovao se Verden,
osetivši neku nesvakidašnju napetost u glasu svog šefa.
- Da! Sa vrlo posebnom povodom! Odlučio sam, naime, da
vam ponudim mesto partnera! Šta mislite o tome?
Mislim da bih vrištao od sreće da nisam ovako mamuran i
opsednut onim što mi se dešava sa Rominom, Verden je prećutao
taj odgovor. Trebalo mu je malo vremena da smisli prikladniji.
- Veoma sam počastvovan poverenjem koje ste mi ukazali,
gospodine Kroft. I, da budem sasvim iskren, pomalo sam
iznenađen. Nisam očekivao ovu ponudu. U firmi radi nekoliko
kolega koji su stariji i iskusniji od mene.
- Svi oni su imali svoje šanse. I prokockali su ih. Na ovaj, ili na
onaj način. Ako se neko godinama ne menja i ne napreduje, ne
može ni da očekuje unapređenje, zar ne?
- Jasno, ipak... Verovao sam da me godine dele od šanse da
preuzmem ozbiljnija zaduženja u firmi.
Lajonel Kroft se tada slatko i grleno nasmejao. -
Neverovatno! Gospođica Bauer je rekla upravo to! Da će vas
unapređenje navesti da još više radite! I, pogledajte! Dobijanje
partnerstva ste opisali kao mogućnost preuzimanja ozbiljnijih
zaduženja!
Verden je naglo prebledeo. - Gospođica Bauer? Romina?
- Da, ona! Ta dama ima sluha za proziranje ljudi. Možda bih
mogao da je zaposlim kao kadrovskog savetnika! Prosto je
neverovatno koliko vas je precizno procenila! Znala je da ste bolji
izbor za mesto partnera od drugih koji bi, umesto opsega novih
zaduženja, brinuli za visinu plate, bonuse i razne druge
povlastice!

~ 76 ~
 - Ne razumem... - Verden je, sav zbunjen, odmahnuo glavom.
- Kakve veze ima gospođica Bauer sa mojim postavljanjem na
mesto partnera?
- Presudne! Njeno mišljenje o vama, vrlo pozitivno i laskavo
mišljenje, je bilo presudno da vam ponudim unapređenje!

Nalet još snažnije glavobolje naterao je Verdena da zatvori

oči i ulegne u naslon fotelje. Sa obe ruke je protrljao slepoočnice,
koje su snažno pulsirale.
Mnogo slika mu je, odjednom, iskrslo pred zatvorenim
očima. I sve su krenule da ga muče, toliko, da je izgubio pojam o
bio čemu.
- Ne mislite, poštovani kolega, da nisam uzeo u obzir vaše
pravničke veštine - nastavio je Lajonel Kroft. - Jesam. Međutim,
bilo mi je potrebno da saznam kakav ste čovek. Ovako ste
prilično zatvoreni. Niste brbljivi, poput ostalih advokata. Zato
sam rekao da je presudilo mišljenje gospođice Bauer. Ona vas je
pohvalila kao čoveka.
- Da, to je, hm, lepo od nje... - priznao je Verden, otvarajući
oči.
- Hvala vam oboma.
- Početkom sledeće nedelje ću sazvati sastanak, na kome ću
zaposlenima da saopštim svoju odluku - najavio je Lajonel Kroft,
spremajući se da krene. - Pripremite se, do tada, na moguće
napade, maliciozne komentare i zavidne poglede. Ne brinite,
bićete jači od svega!
Jači od svega, jači od svega, jači od svega...
U Verdenovoj svesti su odzvanjale te reči Lajonela Krofta,
reči koje kao da su mu se rugale. Jer, on se tada osećao
neverovatno slabo, neverovatno nemoćno.

~ 77 ~
 Morao je sebi da prizna da su takvo stanje izazivale njegove
emocije prema Romini, neželjene emocije. On ju je voleo, a to nije
želeo. Nije ni smeo da je voli, nju, kojoj bi bilo opasno predati se,
nju, koja je napuštala svoje ljubavnike i dovodila ih do očajanja.
Ako bi i njega napustila...
Ne! Bolje da nikada ne bude prisniji sa njom. Da joj ne prizna
svoja osećanja. Da je ne pusti u svoj život.
Bolelo ga je to što nije smeo da je voli. Što je morao da
pokuša da je zaboravi. Nakon još jednog susreta...
Istog raspoloženja, Romina je provodila popodne u
besciljnom lutanju po stanu. Kada se oglasilo zvono na ulaznim
vratima, otišla je da ih otvori mahinalno, bez razmišljanja o tome
ko bi mogao da stoji u hodniku.
Srce joj je radosno zaigralo kada je ugledala Verdena, ali joj
je razum poručio da se smiri, da ne očekuje previše, da ne
očekuje ništa.
Verden nije izgledao ljutito, niti spremno na verbalni
obračun, upr-kos tome, Romina je zauzela odbrambeni stav.
Ukrstila je ruke preko grudi i uputila Verdenu prkosan i
ratoboran pogled.
- Pretpostavljam da si smislio još novih uvreda za mene, da
je to razlog tvog nenajavljenog dolaska - rekla je, umesto
pozdrava.
- Naprotiv. Došao sam da ti se zahvalim. Lajonel Kroft mi je
poverio ono, što si mu rekla za mene. Bio sam iznenađen nizom
tvojih pohvala, koje su rezultirale mojim unapređenjem.
- Lepo je od tebe što si došao da se zahvališ. Međutim, za tim
nije bilo nikakve potrebe. Lajonel Kroft nije od juče. On je odavno
naumio da te imenuje za partnera. Trebao mu je samo mali
podsticaj. Inače sam bila objektivna, kada sam govorila o tebi.
Nisam te preterano hvalila.
- Nisi me ni kudila - odvratio je Verden, sav obuzet toplinom,
koju je Romina izazivala u njemu.

~ 78 ~
 Poželeo je da je dodirne. Da je zagrli. Uverio se u to da je
nešto veoma snažno osećao prema njoj.
U tim trenucima je mogao i da plače, i da se smeje. Nije ni
slutio da se i Romina isto tako osećala. Uzvišeno, zbog ljubavi, i
snuždeno, zbog nemogućnosti da je ostvari.

- Čestitam ti na unapređenju! - Romina je prva povratila glas.

- Ne sumnjam da si ga zaslužio!
- Romina... - Verdenov glas je neznatno zadrhtao. - Tvoj
posao... I ja tebi želim da napreduješ.
- Pa, prvo ću, pretpostavljam, morati da se bavim sudskim
procesom, koga će Mikael da pokrene protiv mene! Ko zna,
možda i odem u zatvor zbog toga što sam odbila da se udam za
njega! - završila je gorko i sa ironijom.
- Molim? - izustio je Verden zbunjeno.
- Izvini, sada ću morati da ti se zahvalim na poseti! - najavila
je, počinjući da zatvara vrata.
Nalazila se na ivici suza, a nije želela da ih Verden vidi.
Učinilo joj se da je Verden zaustio da joj nešto kaže, i ne
samo to, već i da je ispružio ruku, kako bi je sprečio da zatvori
vrata.
Nije mu to dozvolila. Brzo se povukla u stan i prepustila
suzama, žaleći zbog nemogućnosti da voli Verdena, ili da mu, bar,
objasni da nije ono, za šta ju je smatrao.

~ 79 ~
 12.

Verden je proživljavao podjednako teške, ali ujedno i

haotične trenutke. Potpuno ga je zbunio Rominin komentar,
obojen sarkazmom, o mogućem odlasku u zatvor zbog odbijanja
da se uda za Mikaela.
Gorčina, koja je izbijala iz svake njene reči, navela ga je da
pomisli da je bila nedužna, u odnosu na Mikaela. Da je patila zbog
konfuzije, izazvane onim što se dogodilo sa njim.
Verden je odlučio da, konačno, sazna šta se zaista dogodilo
između Romine i Mikaela. Sve do tada je, zaveden sopstvenim
razočarenjima i lošim iskustvima, svu krivicu pripisivao Romini.
Jer, Mikael je bio taj, koji je ležao u bolnici, povređen i emotivno i
fizički. On je bio taj koji se žalio i koji je pretio.
Šta ako je njegova reakcija, one večeri, bila preterana,
neosnovana?
Nada se neverovatnom jačinom razbuktala u njegovom telu.
Gotovo da je trčao do bolnice, nestrpljiv da sazna istinu, za koju
se nadao da bi mogla mnogo toga da promeni.
Jedva je naterao sebe da zastane pred vratima Mikaelove
sobe, kako bi predahnuo, smirio disanje i pribrao se. Srce nikako
nije uspevao da umiri. Ono mu je snažno kucalo u grudima,
poveravajući mu svoje žudnje, svoju istinu. Mnogo važniju od
one, koju je trebalo da sazna.
Mikael je čitao novine, kada je Verden ušao u njegovu sobu.
Izgledao je veoma dobro, najviše zahvaljujući tome što su mu
spali otoci i povukle modrice. Članak mu je i dalje bio u gipsu, a
štake, oslonjene o krevet, govorile su o tome da je počeo da se
samostalno kreće.

~ 80 ~
 - Dobar dan, gospodine Miler! - pozdravio ga je Verden,
usiljeno se osmehnuvši. - Kako ste?
- Zdravstveno sam dosta dobro. Trebalo bi da sutra izađem iz
bolnice.
- To su dobre vesti.
- Ima i loših. Moj advokat tvrdi da ne postoji pravna osnova
za tužbu protiv Romine. Umalo nisam dobio nervni slom, kada
sam to čuo!
- Čime je, vaš advokat, obrazložio tu tvrdnju? - Verden je
zatražio da sazna, praveći se da nije bio preterano zainteresovan.
- Time da Romina ne snosi nikakvu krivicu za to što sam pao
pod automobil nakon što je ona odbila da se uda za mene.

U Verdenovoj glavi je nastupila buka koja je nalikovala

odjecima hiljadu bubnjeva. Radost, ljutnja, krivica, čuđenje,
iščekivanje... Misli, koje su proizvodile te emocije, su mu mračile
svest, čineći ga nemoćnim da reaguje na ispravan i logičan način.
U jednom mahu je poželeo da udari Mikaela, u drugom sebe,
u trećem da odjuri kod Romine, u četvrtom da zaurla od sreće na
sav glas, u petom da preklinje nebesa za još jednu šansu.
- Ja, u stvari, tek sada saznajem zbog čega ste, one noći,
onako bezglavo istrčali iz restorana, gospodine Miler - Verden je
to izgovorio najmirnije što je mogao.
Uprkos tome, Mikael je primetio da se borio da sputa
nabujala osećanja.
- Nisam vam rekao da je Romina, te noći, odbila da se uda za
mene?! Ma, zamislite, samo to! Drznica!
- Zbog čega mislite da je drsko od Romine što je odbila vašu
bračnu ponudu?

~ 81 ~
 Mikael se zgroženo izbečio, a Verden je pomislio kako
nijedna pametna žena nikada neće pristati da se uda za njega.
- Kakvo je to pitanje?! Zar ste sada stali na njenu stranu?!
- Sada razmišljam kao advokat. Ni ja ne vidim osnova za
tužbu. Iskreno, ne vidim osnova ni za vašu ljutnju.
- Kako biste se vi osećali da je Romina odbila da se uda za
vas?!
E, sada ste me matirali, pomislio je Verden. Dobro je da
nismo u sudnici.
- Verovatno loše. Ne bih, zbog toga, napravio scenu u
restoranu, niti doveo svoj život u opasnost. Razmislio bih o
razlozima, zbog kojih sam odbijen.
- Romina je drska! To je razlog!
- Mislite da je drska, ali ste, upkos tome, želeli da je oženite.
- Pa, dok smo se zabavljali, nisam znao da je takva!
- Koliko dugo ste se zabavljali?
- Pet nedelja.
- Pet nedelja? - ponovio je Verden, jedva se obuzdavši od
praskanja u smeh. - Nije ni čudo što vas je Romina odbila! Za tako
kratko vreme niko ne može da odredi da li želi nekoga za bračnog
partnera, ili ne!
Ponovo sam uskočio sebi u usta, nadovezao se Verden u
mislima. On je poznavao Rominu mnogo kraće, a već je stekao
uverenje da je ona žena, sa kojom je želeo da provede čitav život.
Mikael je nervozno odmahnuo rukom. - Vi me ne poznajete,
gospodine Nojer. Ne znate koliko bi svaka žena trebalo da bude
srećna, kao moja izabranica.
- Romina, očigledno, nije bila srećna sa vama, čim vas je
odbila.
- Ona ne zna šta je sreća!
- A ljubav? Zna li šta je ljubav? Da li vas je volela?
- Mislio sam da jeste.

~ 82 ~
 - Ali vam to nikada nije potvrdila?
- Nije.
- Rekao bih da ni vi nju niste voleli. Pitanje je zbog čega ste je,
uopšte, zaprosili? Procenili ste da vam je došlo vreme za
ženidbu?

Mikael je uputio Verdenu pogled prepun optuživanja i besa. -

Sta vi, u stvari, hoćete?! - ratoborno je dreknuo.
- Više ništa - odvratio je Verden, zagonetno se osmehnuvši. -
Saznao sam sve, što mi je bilo potrebno.

Svega trideset minuta kasnije, ponovo je stajao pred vratima

Romininog stana. Toga puta je bio ispunjen ljubavlju i
odlučnošću. Obećao je sebi da neće uzmaci, dok ne ubedi Rominu
u to da je voli, i da bi trebalo da mu oprosti.
Prisećao se njenih pogleda, komentara, bezuslovne predaje
njenog tela. Znao je da je osećala nešto prema njemu, ali nije
mogao ni da pretpostavi koliko se tih osećanja ugasilo, zbog
njegovog grubog ponašanja, izazvanog zabludama,
predrasudama i nesporazumima.
- Ja sam budala! - izgovorio je to, kada mu je Romina otvorila
vrata.
Srce mu se steglo kada je video tragove plača na njenom licu.
Želja da je usreći je, tada, postala imperativ njegovog života.
- Ne, ja sam budala! - odvratila je Romina. - Nije trebalo da ti
otvorim vrata! Ni sada, ni one noći...
Verden je uzdahnuo, a na usnama mu se ukazao osmeh. - Da
nije bilo te noći, nikada se ne bih, kao muškarac, osetio
kompletnim...

~ 83 ~
 - Molim? - izustila je Romina, zbunjena onim što je isijavalo
iz Verdenovih očiju.
Dozvolila mu je da uđe u stan i zatvori vrata. Nije uzmakla
kada je najpre zakoračio ka njoj, a potom je i uzeo u zagrljaj.
- Ti... - promumlao je, postavši sav užaren. - Ti si žena iz
mojih snova... Ne, ti si više od onoga, o čemu sam sanjao... Ti si
nešto naj-lepše što mi se dogodilo u životu. Neizmerno sam
srećan što sam te upoznao, Romina Bauer...
- Ja... - Romina je neznatno smekšala, ali i dalje nije znala šta
da misli o Verdenovim nadahnutim rečima, niti o njegovim
pogledima, iz kojih je čitala poruke ljubavi. - Mislila sam da me
smatraš za problematičnu i lošu...
- To je zato što sam budala. Odnosno, što sam bio budala.
Prestao sam to da budem kada sam saznao pravi razlog ujdurme,
nastale oko Mikaela Milera. Taj sujetni nitkov je, one noći, naleteo
na moj automobil, jer si ti odbila da se udaš za njega!
- Da. Mislila sam da si to znao.
- Ne, nisam! Valjda mi je odgovaralo da to ne znam, kako bih
izbegao da se vežem i doživim još jedno razočaranje!
- Oh, Verdene... - Romina je tada klonula na njegove grudi. -
Koliko nesporazuma... Koliko nepotrebnih nesporazuma...
Podmetnuo joj je kažiprst pod bradu i podigao joj glavu. - Ja
sam kriv za te nesporazume. Ti si se sve vreme ponašala
korektno. Jedino što ti uzimam za zlo je to što si bila u vezi sa
Mikaelom Milerom.
- To i nije bila prava veza. Mikael i ja nismo bili ljubavnici.
Viđali smo se, ništa više. Spremala sam se da raskinem sa njim,
kada me je on zaprosio. Oboje smo, te večeri, doživeli veliko
iznenađenje.
- Uh, ovo postaje sve bolje i bolje! - Verden se nasmejao,
zanjihavši Rominu u svom zagrljaju. - Mislim da sam se, još te
večeri, zaljubio u tebe... Izgledala si neodoljivo u mom sakou...

~ 84 ~
 - I ti si izgledao neodoljivo, iako si pomalo ličio na besnog
psa... - uzvratila je, pomazivši ga po rukama.
- A sada? - u Verdenovom glasu se osetila napetost. - Kako ti
sada izgledam?
- Kao muškarac iz mojih snova - odgovorila je Romina,
gotovo se zagrcnuvši od naleta ushićenja. - Treba li da brinem za
žene iz tvoje prošlosti? - morala je i to da sazna.
- Ne! Sada znam da nijednu nisam voleo. Samo sam želeo da
ih volim... Tebe, Romina... - prošaputao je Verden, spustivši svoje
usne tik do njenih. - Mislim da tebe volim... U svakom slučaju sam
lud za tobom... Hoćeš li mi oprostiti to što sam se ponašao kao
grubijan?
- Hoću... - potvrdila je, sva ozarena. - Kada je trebalo, bio si
ne-žan...
- Oh, Romina... - uzdahnuo je Verden, nakon što je spustio
dug poljubac na njene usne. - Voleo bih da znam hoćeš li mi dati
šansu...?
- Daću ti sve što zatražiš... - mazno je odvratila, žudeći za
Verdenovim usnama.
- Sve? - upitao je on zavodljivo, blago je poguravši svojim
bokovima.
- Da, sve!
- I svoje srce?
- Ono već pripada tebi.
Verden se sav stresao od sreće. - Čime sam to zaslužio?
- Dobra si prilika! - našalila se Romina. - Uskoro ćeš postati
partner u jakoj advokatskoj firmi, zar ne!
- Hoću! A pre toga ću osigurati svoje partnerstvo u tvojoj
spavaćoj sobi! - Verden je odvratio šalom, otklanjajući, svojim
vrelim poljupcima, i poslednje tragove proživljenih
nesporazuma.

~ 85 ~