Беле Цркве (Bielle Zrechie), у турским изворима од 1444/5 Куршумлија, трг у Топлици

на римском путу који је повезивао Ниш са Љешом на јадранској обали. Црква св.
Николе,чији је оснивач св. Сава, а чије се рушевине налазе код Куршумлије, на левој
обали Топлице, била је једно од осам епископских седишта Рашке државе. Беле Цркве
дугује свој назив постојању још једне цркве, Богородичине, за коју се као ктитор везује
Немања, али која је вероватно још старија. Турски назив, Куршумлија, ово насеље
добило је по олову којим су ове цркве биле покривене, и представља превод старог
српског имена, које се у српској средини употребљавало још у 17. веку.

Први помен трга Беле Цркве у дубровачкој грађи је из 1280. године. У овом
месту најпре су трговали Которани, да би им се крајем 13. века придружили и
Дубровчани. Трговина на овом тргу вила је везана у првом реду за копаоничке руднике
сребра, али свој пуни значај добија тек након дефинитивног османског освајања јужних
делова српске Деспотовине 1455. године. Тада Беле Цркве постају главна пијаца сребра
средњекопаоничких рудника, у првом реду Запланине, Беласице и Белог Брда, па се у
дубровачким архивалијама из седамдесетих година 15. века Беле Цркве помињу као
место међусобних задуживања њихових трговаца. На пијацу у Белим Црквама долазили
су велики путујући трговци из Дубровника, али сталне дубровачке насеобине није било.

Такође, на основу посредних података из дубровачких архива, може се

закључити да је у Белим Црквама било мајстора који су одвајали сребро у гламско
комбинацији са златом. Поред племенитих метала, сребра и у мањој мери злата, у
Белим Црквама се трговало и скупоценим црвцем, који је преко Дубровника извожен у
Фиренцу и Венецију.

Поред легалне, преко Белих Цркава водили су и правци илегалне трговине.

Наиме, сребро се седамдесетих година 15. века кријумчарило преко Белих Цркава пут
Новог Пазара, где се дубровачки трговци били већ тада стално насељени.

Српски трговци у Белим Црквама бележе се у дубровачкој грађи још у другој

половини 18. века.

Извори и литература: Б. Храбак, Беле Цркве – манастирски трг сребра, /У:/ Куршумлија кроз векове,
Београд 2000, 23-31.

Е. Миљковић