Доц.

др Ема Миљковић
Филозофски факултет, Ниш

СТАНОВНИШТВО КОСОВА И МЕТОХИЈА ПОД ОСМАНСКОМ

ВЛАШЋУ: дефтери као извор за проучавање историјске демографије

А п с т р а к т: Резултати османских пописних дефтера за Област Бранковића, тј.

санџак Вучитрн, Скадар и Дукађин из друге половин XV и XVI века, смештени у контекст
општих политичких прилика и историјских збивања у Османском царству, представљају
један од најдрагоценијих извора за проучавање демографских кретања становништва
Косова и Метохије током прва два века османске власти. Ови извори недвосмислено
указују на етничку хомогеност стрпског становништва данашњег Косова и Метохије у
изучаваном периоду. Етничка структура Косова и Метохија радикално се мења у периоду
након Велике сеобе Срба 1690 године, када се српско становништво повлачи из ове
области, а њихова насеља заузимају албанска номадска племена, која се у ове питоме
крајеве спуштају из сурових планинских предела северне Албаније. Иако ово питање још
увек ниј добило одговарајући ниво научне елаборације, на основу мериторних извора
којима данас располажемо могуће је донети чврсте закључке о насилно измењеној етничкој
структури Косова и Метохије, почев од XVIII века, када се учвршћује албанска мрежа
насеља у области која је у средњем веку и првим вековима османске власти била насељена
већинским српским становништвом.

Проучавање демографских кретања становништва у српским земљама под

османском влашћу представља једно од кључних питања наше прошлости, које још увек
није научно елаборирано на одговарајући начин. Уопште, истраживања из области
историјске демографије у домаћој науци нису заступљена у оној мери у којој би то њихов
значај, не само за сагледавање прошлости, већ и за перцепцију садашњости и размишљања
о будућности, захтевао. Такво стање изучености историјско-демографски параметара, када

1
је период под османском влашћу у питању, проузрокован је у првом реду недостатком
адекватних извора, која би послужили као основа за извођење релевантних закључака. 1
Међу релативно тешко доступним архивалијама османске провeниjенције, дефтери -
османске пописне књиге, представљају један од основних и најзначајнијих историјских
извора посебно важних за проучавање демографских кретања у земљама над којима се
простирала власт Османског царства.
Значај ових извора утицао је на рађање идеје да се на основу османског пописа
Области Бранковића изх 1455 године, објављеног 1972. године, у издању Оријенталног
института у Сарајеву, изврше разнородне анализе, у првом реду демографске природе, и
донесу одређени закључци о стању насељености у овој српској регији непосредно по
успостављању пуне османске власти у њој.
Не занемарујући аргументе оних који су заступали становиште да садржај
османских пописних књига не представља адекватан материјал за статистичке, тј.
демографске анализе, али сматрајући да се тај недостатак може превазићи коришћењем
исправне методологије, академик Милош Мацура са сарадницима је 1989. године почео да
ради на осмишљавању пројекта са радним насловом „Насеља и становништво Области
Бранковића“.2
Резултати до којих се дошло потврдили су исправност одлуке да се приступи овом
послу. Иако би се свакако могле прихватити примедбе о делимичној неадекватности
коришћеног извора (Област Бранковића пописана у дефтеру није једнака Области под
управом Вука Бранковића у годинама које су претходиле османском освајању јужног дела
српских земаља с једне и непотпуност дефтерских података с друге стране, с обзиром да је
овим пописом обухваћено само становништо са статусом раје, док су друге друштвене
групе, које нису имале истоветан фискални статус изостављене), данас располажемо
подацима о становништву регије у чије је састав улазило око 80% територије данашњег
Косова.
Након минуциозне обраде овог извора са сигурношћу је установљено да је:

1
У овом раду, историјска демографија схваћена је у ширем смислу од Пресат/Вилсонове дефиниције
по којој је ова наука „само примена техника демографских анализа на историјски изворни
материјал“. Полазећи од Крецеровог мишљења изнетог 1997. године, да се „на традиционална
питања којима се баве демографи не може одговорити само на основу квантитативног материјала и
статистичких анализа“, мишљења смо да се демографске промене могу схватити само ако се
сагледају у ширем историјском контектсту, и уз коришћење наративних извора као допуне
квантитативним. Детаљније видети: R. P r e s a t, The Dictionary of Demography, edited by C. Wilson,
Oxfor 1985; D. K er t z e r, Qualitative and quantitative approaches to historical demography, . Population
and Development Review 23 (4), 1997, стр. 839-846.
2
Резултати рада на овом пројекту објављени су као посебно издање. Видети М и л о ш М а ц у р а,
Област Бранковића 1455. године, Београд 2002, стр. 1-793. (= Област Бранковића)

2
 - Област Бранковића 1455. године насељавало 14.639 потпуних и 504 удовичких
породица, затим 1770 самачких домаћинстава, као и 33 калуђера; 3
- Прихватајући знања о средњовековним популацијама до којих је дошла
демографска наука у свету, а имајући у виду структуру османског пописа, као и
хипотезе о општим друштвеним условима у којима се развијало становништво
Области, за прорачун броја становника узет је индекс 4.40, 4 те се укупан број
становника области средином XV века процењује на 67.500.5
Овај процењени број становника је свакако испод реалног броја становника
Области, с обзиром да фискални попис који је био примарни извор не познаје категорију
„сталног становништва“, већ је изостављен један број лица, који нису били порески
обвезници, као и они са пореским олакшицама у замену за вршење службе од значаја за
функционисање османске државе. Иако ограничавајућа, ова чињеница ипак не може
суштински да доведе у питање резултат до кога се дошло.
Цитирани резултати, веома прецизни и драгоцени и на садашњем степену
изучености, добили би свој прави значај тек ако би се сместили у контекст демографских
кретања како у деценијама које су претходиле, тако и у онима које су уследиле након
коначног пада Области Бранковића под османску власт и њеног уношења у фискални
регистар 1455. године.6
Убележени антропонимички фонд (24.795 личних имена) у овом извору омогућио је
доношење поузданих закључака о етничкој структури пописаног становништва у Области.

3
Област Бранковића, 431.
4
Индекс од 4.40 чланова по кући може се сматрати умерено ниском вредношћу. У домаћој
историографији, у већини османистичких радова који су се бавили проценама броја становништва
појединих области на основу османских пописних књига, узиман је индекс 6, па чак и 8 чланова по
домаћинству. Међутим, како се већина европских истраживача, како медијевиста, тако и османиста
слаже да је просечна величина домаћинства у развијеном средњем веку износила између 4 и 5
чланова, прихваћен је поменути индекс од 4.40 чланова, уз уважавање свих разлика у мишљењу и
сложености постављеног задатка.
5
Област Бранковића, 431. У зависности од износа коришћеног индекса броја чланова по кући, у
историографској литератури о Косову, могу се срести и нешто другачије процене укупног броја
становника Области Бранковића. Тако нпр. О. Зиројевић, а затим и Д. Батаковић, користећи њене
резултате, наводе цифру од 75.000 становника ове регије средином XV века. Упореди: О л г а
З и р о ј е в и ћ, Први векови туђинске власти, У: Косово и Метохија у српској историји, Београд
1989, стр. 47-113. (=З и р о ј е в и ћ, Први векови); D u š a n B a t a k o v i ć, The Kosovo Chronicles,
electrоnic edition, part 1b, page 1. http://www.snd-us.com/history/dusan/kc_part1b.htm, updated on ….,
верзија преузета 5. марта 2006. (=B a t a k o v i ć, The Kosovo Chronicles)
6
Поред тога што је студија базирана на низу дефтера аналитичка, а не искључиво дескриптивна,
изучавање низа од најмање три дефтера омогућава истраживачима да се много већим нивоом
прецизности дођу до одређених закључака. Читава села, делови града, градови, па и читаве области
нестају од пописа до пописа, а узрок томе је могуће открити само ако се консултује низ од најмање
два до три узастопна пописа.

3
 Најбројнију етничку групу у Области Бранковића 1455. године чинили су
припадници српског народа, којих је судећи према личним именима, било 95.88% укупног
становништва ове регије.7 Албанско становништво чинило је 0.26% укупног становништва
области, а посебно је убележено и 16 бугарских (0.09%), три грчка и једно хрватско
домаћинство.8 Готово је занемарљив проценат личних имена чије порекло није било могуће
утврдити (1.56%), док је одређени број имена романског (1.90%), грчког (0.25%),
германског (0.07%), мађарског (0.05%), келтског (0.02%), персијског (0.02%) и арапског
порекла (0.004%).9
И само летимичан поглед на етничку структуру становништва Области Бранковића
дозвољава изношење констатације да је у читавој области било мало албанских имена, тј.
да ју је насељавао мали проценат албанског становништва. У нахији Долци међу
другоспоменутим именима10 било је чак 0.90% албанских имена, док их је међу именима
синова 1455. године било свега 0.10%. Иако тумачење ове појаве остаје у домену
претпоставки, логичним звучи размишљање Милице Грковић да су се након османског
заузимања ове области Албанци теже решавали на миграције из свог етничког центра, у
првом реду у страху од измењених политичких и друштвених околности. 11
Анализа мреже топонима у Области Бранковића потврђује резултате добијене
анализом антропонимије. Попис из 1455. године обухватио је 692 рајинска насеља у
Области Бранковића, од којих 483 (70%) носи имена српског тј. словенског порекла, 98
(14%) насеља именована је спојем словенских и несловенских језичких делова, док се за
имена 85 (12.2%) насеља није могло утврдити порекло. 12
Осим етничке структуре становништва Области Бранковића, анализа личних
имена, као и имена насеља, показује да је простор који је у време српске државе био
насељен српским становништвом остао етнички ненарушен, а подударност имена
средином XV века, одсуство нових корена и истоветност суфикса у поређењу са српским
именима у ранијем периоду сведочи о привржености српског народа традицији, чак и у
7
Област Бранковића, стр. 619. О овоме видети и: М и л о в а н Р а д о в а н о в и ћ, Етнички и
демографски процеси на Косову и Метохији, Београд 2004, 215-222.
8
Исто, стр. 452.
9
И међу становништвом чије је име страног порекла било је етничких Срба. Тако је нпр. име Оливер
средином XV века било веома популарно код Срба који су насељавали Област Бранковића. Ово име
среће се и у деценијама које следе на подручју Смедеревског санџака. Детаљније видети: Област
Бранковића, 683. Е м а М и љ к о в и ћ – Б о ј а н и ћ, Смедеревски санџак 1476-1560. Земља.
Насеља. Становништво, Београд 2004, стр. 214-215.
10
Како средином XV века презимена нису постојала, детерминацију личног имена старешине
домаћинства чине имена њихових очева, браће, као и неких других сродника (стричеви, тастови...),
која су у антропонимијским анализама коришћена као другоспоменута имена.
11
Област Бранковића, стр. 683.
12
Област Бранковића, стр. 684.

4
веома тешким временима, каква је несумњиво била прва половина XV века, не само за
Област Бранковића, већ за читав простор данашњег Косова и Метохије. 13
Иако сумарни, те мање захвалан за разнородне анализе демографске природе,
подаци пописа Вучитрнског санџака, у чији је састав улазила накадашња Област
Бранковића, из 1487. године показују да се за тридесет година колико је прошло између два
пописа етничка ситуација у овој области готово уопште није изменила, те да је крајем
девете деценије XV века ту живело 16.729 хришћанских (од тога 412 у Приштини и
Вучитрну) према 177 муслиманских домаћинстава, од којих 94 у Приштини, а свега 83 у
руралним областима.14
Становништво са карактеристичним албанским именима јавља се у већем броју тек
на ободу данашње Метохије, тј. у областима западно и јужно од Ђаковице. Детаљније
ономастичке анализе показује да се већ од средине XIV па све до краја XV века
појединачне албанске насеобине настају између активних или на темељима опустелих
српских насеља, напуштених пред турском најездом. Користећи новонастале околности,
лако покретљиви албански сточари заузели су запустелу земљу и основали своја насеља,
која у наведеном периоду нису била ни велика ни густо насељена. 15
Увид у пописе санџака Вучитрн с краја XVI века показује да је и у том периоду
српски народ најбројнија етничка скупина на Косову, док је број несрпског становништва,
углавног албанског порекла, више од једног века након разматраног пописа Области
Бранковића из 1455. године био занемарљив. Мање групе Албанаца пописане су крајем
XVI века у појединим градовима и рударским центрима, док их у косовским селима готово
и да нема, а када су и убележени реч је о појединачним домаћинствима, а не о етничким
целинама, што је речит доказ како о етничкој стабилности ове области читавих 150 година
након дефинитивног пада под османску власт, тако и о неприхватљивости тврдњи
појединих албанских историчара о континуираном присуству Албанаца у овој регији још
од периода раног средњег века.16
Анализа ономастичких података пописа Скадарског санџака из 1582/83. године
показује распоред српског и албанског становништва у овој провинцији Царства, која је
обухватала делове данашње Метохије, Црне Горе и северне Албаније. Област западно од
реке Бојане, између Скадарског језера и Јадранског мора насељавало је изразито мешано

13
Област Бранковића, стр. 682-683.
14
З и р о ј е в и ћ, Први векови, стр. 47-113.
15
Исто.
16
М и л а н В а с и ћ, Етнички односи у југословенско-албанском граничном подручју према
пописном дефтеру санџака Скадар из 1582/83. године, /У:/ Исламизација на Балканском полуострву,
Источно Сарајево 2005, стр. 60-61. (=В а с и ћ, Етнички односи)

5
српско и албанско становништво. Међутим, у нахијама Забојана и Крајина, на пример, где
су Албанци били најбројније становништво, преовлађују словенска имена насеља.
Дефтерске маргиналије, истичући код појединих села да се „њихово становништво
разбежало“ (perakende olup), као и да се „од пре десет година насељавају поново“, упућују
на закључак да су се Албанци, код којих је исламизација већ била узела маха, у овим
крајевима насељавали на запустелим земљиштима одбегле српске раје. 17
У деветој деценији XVI века у Скадарском санџаку Срби су били већинско
становништво у нахијама Шестан, Мрко, затим у нахијама у Зети (Бјелопавлићи,
Вражегрмци, Побори), као и у нахијама Подгорица и Жабљак. Иако је превладавала српска
етничка компонента, међу становништвом нахије Куча било је доста Албанаца, који су
чинили већину становништва Климента и Хота. Албанци су били већинско становништво и
у нахијама које су се простирале источно од реке Бојане и Скадарског језера, док је Срба
било само у Скадру и у неким селима скадарске нахије. Међутим, сачувани топоними у
равничарским просторима источно од Скадарског језера, као што су Злогора, Брезје,
Грнчар, Подгор, Космач, Пољичани, Попине, недвосмислено упућују на некадашње
присуство словенско-српског елемента на територији данашње северне Албаније. Као и у
пределима западно од Скадарског језера, и овде маргиналије сведоче о расељавању и
поновном насељавању појединих села. Релативно често помени баштина у попису нахије
Скадар такође сведоче о некадашњем значајнијем броју српског становништва у селима око
Скадра. 18
Албанско становништва чинило је већину у нахији Dušmen Ili, али такође уз
присуство словенских топонима, попут Варош Драгош, Селиште, Градиште, и сл, док су
нахије горњег и средњег Полимља, Плав, Зла Река, Будимља и Коморан насељена
искључиво српским становништвом, а убележен је и већи број попова. 19
Српско становништво крајем XVI века чинило је етничку већину Метохије, где се
албански живаљ среће само у тридесетак села од 235 укупно уписаних у нахији Пећ. 20
Демографска и етничка кретања становништва у областима од којих су османске
власти формирале Скадарски санџаку постају јаснија када се сагледа пример нахије Altun
Ili, области у данашњем граничном простору између Србије и Црне Горе и Албаније, на
јужним и југоисточним падинама и огранцима Проклетија. 21

17
Исто, стр. 54.
18
Исто, стр. 54-55.
19
Исто, стр. 55-56.
20
Исто, стр. 56.
21
Детаљније о овој области видети: Г о р д а н а Т о м о в и ћ, Алтин у XIV и XV веку, /У:/ Зборник
радова „Становништво словенског поријекла у Албанији“, Титоград 1991, стр. 153-166.

6
 Становиштво ове области у средњем веку, према истраживању М. Грковић и М.
Пешикана, изузев у селу Греви, било је српско, да би крајем XV века дошло до првих
промена у етничком саставу насеља ове области, када се у подручју од Ђаковиће до Белог
Дрима формира зона албанских насеља.
У време настанка пописа Скадарског санџака осамдесетих година XVI века, Срби
су још увек чинили већинско становништво области Алтина, али је очигледан
континуирани процес промене њеног етничког састава. То је време када на српском
етничком простору почињу да се јављају прве организоване побуне против османске
управе, које још увек снажна и организована централна власт успева да угуши, али уз
примену велику репресије и кажњавање становништва. Управо то се догодило са селом
Лужане, у нахији Алтин, где је приликом пописа писар забележио: „Пошто је поменуто
село одметничко, по Високој (султанској) заповијести је опустошено. Неки од његове раје
су побијени, а неки претворени у робове. Према садашњем попису нашло се свега 6 особа“.
22
Сва лица досељена у ово насеље имају карактеристична, албанска имена.
Сачувани српски записи из тог периода сведоче о страдањима народа у оним
областима у којима се насељава оснажени албански исламизовани елемент. Тако је 1574.
године остало забележено: „У љето 7083. султану Селиму наста султан Амурад декембра
5. дан. Велики Зулум бијаше тогда од Арнаута, особито од Махмут-беговића у Пећи, у
Скадру од Иван-беговића, потурчени Бушатлије, у Призрену Синан-пашића Ротуловића, у
Ђакову од Елас-пашића; две хиљаде христијана около ове вароши исекоше“. 23
У Призрену и његовој околини, по подацима пописа из 1591. године, српско
становништо је још увек веома бројно, мада се осећа све снажније присуство Албанаца,
док дефтер санџака Дукађин из исте године за нахије Гора и Опоље показује да је највећи
број становника Горе био из редова српског народа, те да процес исламизације у тој
области тек почиње да хвата корене, док је у селима Опоља доминирало албанско,
муслиманско становништво.24
Уопште, етничка граница између Срба и Албанаца до краја XVII века поклапа се са
данашњом границом између Србије и Црне Горе и Албаније на целој њеној дужини од
Јадранског мора до Преспанског језера, без обзира на разумљиво присуство и једног и
другог народа са обе стране границе. Овакав закључак, донешен у првом реду на основу
дефтерских података потврђују и извештаји папских визитатора, на основу којих се јасно

22
В а с и ћ, Етнички односи, стр. 59.
23
Љ у б о м и р С т о ј а н о в и ћ, Записи и натписи, I2, стр. 219.
24
В а с и ћ, Етнички односи, стр. 60.

7
уочава да се етничка гранична линија између Срба и Албанаца протеже уз реке Црни и
Бели Дрим.25
Управо тада, у последњој деценији XVII века почиње снажан талас колонизације
албанских племена на територију данашњег Косова и Метохије; најозбиљнију последицу
преломног догађаја у историји Срба, Велике Сеобе 1690. године, представљају
турбулентне демографске промене које у том периоду настају на територији јужне српске
покрајине.26
Када су се Срби током 1690. године, предвођени патријархом Арсенијем III
Црнојевићем, у страху од сурове турске одмазде због подршке аустријској војсци, која је
након успешне офанзиве током које је стигла до Призрена и Скопља била принуђена на
повлачење, упутили ка северу, најпре у правцу Београда, а затим и преко Саве и Дунава, у
Хабсбуршку монархију, њихова села на Косову и Метохији остала су пуста, а плодна земља
запуштена и необрађена. Припадници албанских племена који су до тада настањивали
сурове планинске пределе северне Албаније постигли су компромис са османским
властима, те добили дозволу за насељавање на напуштеним огњиштима у руралним
областима, као и у рударским насељима Косова и Метохије. Приликом насељавања,
албански католички елеменат је у великој мери примио ислам, те задобио све повластице
које је такав чин могао да проузрокује. У великом броју су ступили у редове османске
војске и администрације, стекавши тиме право да задрже заузето земљиште и примењујући
принцип силе на преосталом српском становништву које је остало верно вери својих
предака.27
Урушавање тимарског и јаничарског система, тј. основних принципа на којима је
почивала османска држава у XV и XVI веку, које собом доноси XVII век, погодовало је и
олакшало албанску колонизацију Косова и Метохије. Доласком припадника албанских
номадских племена, локалне паше и бегови, који су углавном били албанског порекла,
добили су снажне племенске војске које су им гарантовале опстанак на положају и у
временима устанака и побуна и омогућивале им да, супротно одредбама закона, пренесу
положај својим наследницима. Устаљивању албанских колонија на Косову и Метохији
допринели су и католички мисионари, који су све своје напоре усмерили на подривање

25
В а с и ћ, Етнички односи, стр. 61. B a t a k o v i c, The Kosovo Chronicles, part 1b (htm.), стр. 3.
26
G. R i c h a r d J a n s e n, Albanians and Serbs in Kosovo. An Abbreviated History, Colorado State
University, http://lamar.colostate.edu/kosovohistory/htm.
27
Р а д м и л а Т р и ч к о в и ћ, Устанци, сеобе и страдања у XVIII веку, У: Косово и Метохија у
српској историји, стр. 149-169

8
значаја Пећке патријаршије, а не на очувању албанске католичке заједнице на овим
просторима.28
Процес исељавања српског и насељавања албанског становништва на територији
Косова и Метохије наставио се током читавог XVIII века. Немирна времена, проузрокована
у првом реду са три аустро-турска рата (1716-1718), (1737-1739) и (1788-1791), као и руско-
турским ратом (1768-1774), олакшала су ширење анархије и безакоња како на Косову и
Метохији, тако и на читавој територији Србије. Пљачке, убиства, силовања, чији су
починитељи били Албанци стављени ван закона, били су свакодневна појава. Злочини које
су чиниле ове албанске банде били су толико учестали, да су се и локални муслимани
жалили Порти, тражећи од султана заштиту. 29
У таквим околностима један број Срба на Косову и Метохији, у циљу заштите
живота и основне егзистенције, решава се да промени веру, и прихвати ислам, схватавши
тај чин као нужно зло и надајући се да ће доћи дан када ће моћи да се врате у православље.
Првих неколико генерација исламизованих Срба, живећи у тој нади, очувало је свој језик и
обичаје, нарочито слављење славе. Али након неколико генерација, услед притиска
снажног албанског окружења, поједине српске исламизоване породице прибегле су
потпуној промени националног идентитета, те прихватају албански начин облачења, као и
албански језик, а српски језик и традиција задржали су се само у уском породичном
окружењу. Крајем XVIII века, ислам је примило и становништво Горе, планинске области
код Призрена, али су они успели да очувају свој језик, као и да се одупру процесу
албанизације.30
Поједине српске породице са Косова и Метохије прешле су на ислам средином XIX
века, током Кримског рата, опет у покушају да сачувају живот и имовину, мада је у том
периоду поново присутан велики миграциони талас, када су читаве фамилије, а понекад и
читава насеља бежала у правцу Србије или Црне Горе, тражећи мирнији живот и
сигурност.31

***
Резултати османских пописних дефтера за Област Бранковића, тј. санџак Вучитрн,
Скадар и Дукађин из друге половин XV и XVI века, смештени у контекст општих
политичких прилика и историјских збивања у Османском царству, представљају један од

28
Исто.
29
Исто.
30
Исто.
31
B a t a k o v i ć, The Kosovo Chronicles, part 1b (htm.), стр. 9.

9
најдрагоценијих извора за проучавање демографских кретања становништва Косова и
Метохије током прва два века османске власти.
Иако због свог превасходно фискалног карактера не дозвољавају апсолутну
процену броја становника, као и утврђивање стопе наталитета и морталитета у овој регији,
дефтери су драгоцени за проучавање трендова раста или опадања броја становника који су
имали статус раје, а захваљујући прворазредним ономатолошким подацима које пружају,
представљају примарно полазиште за истраживања етничке структуре, као и етничких
промена с којима се суочава становништво Косова и Метохије од времена Косовске битке
до Велике Сеобе Срба 1690. године. Након тог периода, с обзиром на време нереда и
безакоња које је завладало читавим Османским царством, што је условило и пропусте у
вођењу администрације, па и пописних књига, методолошки је императив да се посегне за
изворима друге врсте, како османске, тако и стране провенијенције (царске заповести,
кадијски сиџили, извештаји папских визитатора, записи и натписи). Иако допуштају мање
статистичких уопштавања, и ови извори, који још увек нису довољно истражени,
омогућавају да се донесу чврсти закључци о насилно измењеној етничкој структури Косова
и Метохије, почев од XVIII века, када се учвршћује албанска мрежа насеља у области која
је у средњем веку и првим вековима османске власти била насељена већинским српским
становништвом.

10
Ema Miljković

POPULATION OF KOSOVO AND METOHIA UNDER THE OTTOMAN RULE: the

Ottoman census books as source for historical demography
Summary
Results of the Ottoman census books for the Vuk Branković region, i.e. the sandjak
(province) of Vučitrn, Skadar and Dukadjin dated from the second half of XV and XVI century,
placed in the context of the general political and historical events in the Ottoman Empire, present
some of the most valuable sources for research of the demographic movements in Kosovo and
Metohia during first two centuries of the Ottoman rule. Those data show the ethnic homogeneity
of Serbian population of Kosovo and Metohia of today in the above mentioned historical period.
The ethnic structure of Kosovo and Metohia radically changed immediately after the Great
Migration of the Serbs in 1690, when Serbian population left this region, their settlements being
populated by the Albanian nomadic tribes, who came to this fertile lands from the severe
mountain regions of northern Albania. Although this issue has not been satisfactorily elaborated
in the historical science so far, the available sources make possible to conclude about forcibly
changed ethnic structure of Kosovo and Metohia beginning from the XVIII century, when the
Albanian settlements net became strong in the area which had been, during the Middle Ages, as
well as in the first two centuries of the Ottoman rule, populated by the majority of Serbian
population.

11