Kadije, sud i sudska procedura 17.

veka u osmanskom Kajseriju

Kadije i sudski sistem

Tema: praksa osmanskom sudskog sistema Kajserija u 17. vek. Ne postoje izvori o fikh-u = islamska
sudska praksa

Način na koji su donošene sudske presude: na osnovu: svedočenja, korišćenje dokumenata, zakletvi,
fetvi (pravno mišljenje muftije, predstavnik verske vlasti i tumač šerijata), carskih naredbi (emr-i šerif),
šerijata (pravna norma koja predstavlja skup svih svetovanih i duhovnih rava a njegovo razumevanje je
fikh). Presude su se pisane u sidžil.

Muftija nije bio stalni član suda, njegova uloga je bila izdavanje fetvi, koje su retko do 1620. godine,
nezavistran je od kadije, daje svoje pravno mišljenje o šerijatu u slučajevima i optuženog i tužitelja,
nikada nisu korišćena prava imena, pitanje je postavljeno da bi se odgovorilo da da ili ne, retko kad se
ime muftije spominje u sidžilima. Sud može da se podeli na tri dla: kadiju, „muslimane“, policiju. Sud
predstavlja lokalne interese i interese Carstva i zbog toga je bio stabilna institucija. Kadije su bile na čelu
kadiluka, kao što je Kajseri, služili su jednu ili 2 godine u gradu pa bi bili premešteni (pokretne sudije?).
Članovi uleme se najčećše spominju u sidžilima kao članovi muslimana, više su brinuli o lokalnim
problemima nego onima Carstva. Policiju Kajserija činili su: muhzirs, cuhadar, muhtasib, subaše, dandžak
begovi kethudas, mutaselimi, kaym makam, koji su zamenjivali sandžak bega kada je odsutan zbog
ratnih sukoba, imali su veliki uticaj

1. Kadijina kancelarija (položaj)

2. Muslimani

3. Policija

1. Kadijina kancelarija:

Kako je kadija ostvarivao autoritet: preko birokratije, tradicije i harizme (teroija Maksa Vebera sa kojom
se Dženkins ne slaže o evropskoj superiornosti, ali koristi njegovu sociološku teriju da objasni izbore
stabilnosti i snage kadije). Kadija je doživotna birokratska institucija iako su služili u vise kadiluka,
postavljen od strane Porte. Izvor njegovog autoriteta je dokument koji ga je tu i postavio – berat, on
održava osmanske zakone primenjujući kanun i šerijat, izvor je i duga tradicija kadiluka, od nastanka
islama kroz sve dinastije. Kadijin položaj je za muslimane bio važan koliko i šerijat. Izvor moći je i to što je
pravni sistem i institucija islama, ona je preživela sve dinastije pa i Osmansko carstvo. Kadija kao i sultan
može biti izvor božanske moći na osnovu autoriteta i tradicije, to je njegovo posebno mesto među
birokratama koje zavise od sultana. Kadija ima i božanski i carski autoritet.

Svakom stanovniku sem kula, je garantovano prvo na život, svojinu, slobodu i potragu za srećom, javno
suđenje, i dase ne smatra krivim dok se ne dokaže suprotno
2. Muslimani

Nazivani su suhud ul-hal, svaki musliman muškarac je mogao da budeo deo suda, bez predznanja, ali sa
izvesnom reputacijom ili klasom, njihovo ime (age, carski zvaničnici, pripadnici uleme) je pisano pre
imena obicnijih ljudi, bilo ih je više ukoliko ih je slučaj posebno interesovao ili zbog njihovog iskustva. Na
sudu, spahija, muderis (učitelj) i kovač su bili jednaki Muslimani. Suđenja su bila javna i imena
Muslimana su zapisivana u sidžilima i hučetu (?), najčešći broj Muslimana je bio između 4 i 7. Njihova
uloga: svedoci u postupku, posmatrali su postupak u sudu, možda nešto slično kao porota (možda se sud
zvao hal), ponekad se pojavljuju imena ljudi koji su iz iste mahale ili sela kao optuženi, dakle imali su
nekog interesovanja za slučaj, kada je janičar optužen ili tužitelj često bi Musliman bio neki janičar, isto
važi i za ulemu; starali su se, tj. potvrđivali da je suđenje bilo pravično; potencijalni svedoci.

Postoji i institucija konzilijuma (mashura), koji su imali savetodavnu ulogu prema kadijama, ali nisu bili
obavezni da se pojavljuju na sudu. Taj sistem se razvio u Andaluziji potpuno gde je postao obavezan.

Postavlja pitanje da li su Muslimani zatvorena ili otvorena grupa? odnosno da li neka elitistička grupa, ili
otvoren sistem dostupniji siromašnijim ljudima, više jednak

Jedna od procedura je i istraga na terenu koju su vršili neki Muslimani vođeni od strane kadijinog
predstavnika naiba, ukoliko je kriminalna radnja u pitanju muslimani i naib su praćeni sandžak begom,
ukoliko nije, nije ni bilo potreba za „policijom“ već se taj komitet sastojao samo od naiba i Muslimana.

Muslimani su imali i ulogu posrednika u sporazumevanju (kompromisu – sulh) dve strane pre dolaska na
sud ili tokom suđenja. Oni koji su pomagali u postizanju kompromisu nazivali su se muslihun. To nije bila
nekakva legalna procedura, a musligun je mogao da bude ćlan porodice, prijatelj, komšija, rođak. Dakle
tri uloge: potencijalni svedoci, istraživači, posrednici.

3. Policija

Studenti islamskog prava su smatrali da je gl. nedostatak sudova nedostatak policije koja će podsticati
donošenje odluke. Sud i policija u Kajseriju su odvojene institucije, iako je pol. sarađivala sa kadijama. Bili
su odgovorni kadiji za primenjivanje zakona, jer nije postojao Kasacioni sud (?) (mazalim) u Kajseriju. U
fusnoti je navedeno da je postojao i da je to bio sekularni ne-islmaski sud koji je vodila lokalna vlada? ili
Porta?

Grupe: muhzir i cukadar, na poziv suda; muhtesib, subaše i kethudas koje je postavljao sandžak beg i bili
su nezavisniji.

Podnošenje tužbe: od strane žrtve ili njene porodice; od strane suda i policije. U Kajseriju je bio običaj
prvi slučaj sem u događjima od posebnog javnog interesa. Teško je proučiti ulogu policije, u sultanovoj
palati je npr postojao i muhzir aga i janičarski korpus muhzirs-a koji nisu imali veze sa sudstvom,
postojao je i cukadar aga i cukadars, kao i janičari subaše i sandžak agine subaše. Takođe u administraciji
i vojsci su postojali kethuda.
a) muhzir

Pozivači. Poreko reči, je arapsko od ihzar – pozivati. Mogao je ići u pratnji muslimana, ali nije imao pravo
da silom natera ljude da se pojave na sudu, ali je optuženi mogao da sačini formalnu izjavu. Ponekad su
bili deo Muslimana, ali se ne pojavljuju često u sidžiima. Njihova uloga je ponekad bila i u istraživanju
odeđenih tvrdnji, vraćanji imovine čak i kidnapovanju