You are on page 1of 6

Нишки крај у 18.

веку

Велики бечки рат (1683-1699) представља преломну тачку у


историји Османског царства. Окончан Карловачким миром, којим је
Османско царство изгубилe већину својих територија преко Саве и Дунава,
осим Темишварског Баната и доњег Срема, овај сукоб великих размера
недвосмислено је показао да султанова ордија више не представља
респектабилну силу каква је била током 16. века и најавио крај османске
доминације на европским територијама. Ипак, проћи ће цео век пре него
што су ослободилачки покрети балканских народа почели да дају
озбиљније резултате, као неопходну претпоставку најпре за аутономију, а
затим и пуну независност држава југоисточне Европе.

Након пораза Османлија под Бечом 1683. и губитка Будима 1686.


године, усред снажне аустријске офанзиве према југу, Порта 1687. доноси
одлуку о оснивању Београдског пашалука, са намером да се боље
административно уреде и чвршће утврде области које су и даље биле под
непосредном османском контролом. Београдски пашалук обухватао је
Сремски и Смедеревски санџак са нахијом Ниш, поједине градове и
паланке Крушевачког санџака (Параћин, Ражањ, Алексинац и Крушевац),
који је припадао румелијског беглербеглуку, као и град Шабац, који се
налазио у Зворничком санџаку, тј. Босанском пашалуку, чиме се стварао
јединствен систем одбране крајишта са центром у Београду.

Након склапања Карловачког мира 1699. године Београдски пашалук


уређен је као гранична покрајина у којој мухафиз добија права беглербега.
До 1710. године Срем је био организован као посебан санџак, када је
претворен у царски хас чији су приходи додељени беорадском гарнизону, и
прелази у непосредну надлежност београдског мухафиза.

У оквиру војног поретка Београдског пашалука, Ниш је имао статус


града, кале. Нишки гарнизон у том периоду бројао је око 300 јерлија, што је
у рангу са снагом гарнизона у тврђавама у унутрашњости пашалука, као
што су нпр. Смедерево и Ужице, а представља релативно мали број
чланова посаде у односу на састав београдске тврђаве (која је бројала

1
5.000-6.000 војника), као и у односу на утврђења на сремској страни,
Шабац и Купиник, у којима је било смештено 300-500 војника. Дакле иако
Ниш, у периоду до Пожаревачког мира нема изразито погранични карактер,
Османлије ипак почетком 18. века уочавају потребу да се нишка тврђава
ојача и учврсти као „предњи бедем Дунава“, о чему је издат и хатихумајун
1702. године. Међутим, услед побуна које у Цариграду и Београду избијају
наредне године, што доводи до смене на османском престолу, тај пројекат
није остварен.

Један од највећих проблема са којима се Порта суочава у овом


периоду је неповољна демографска слика северне и централне Србије, као
последица ратних разарања 1683-1699, а која је била све драстичнија идући
ка јужним границама Београдског пашалука. Тако је у читавом нишком
кадилуку 1710. године забележено свега 644 српских харачких
домаћинстава, од којих је 120 породица живело у самом граду Нишу, а
остали у селима подручног кадилука. Централна власт настоји
стимулативном пореском политиком да оживи ове области, што изазива
незадовољства намесника околних санџака, чија раја почиње да бежи и да
тражи уточиште на територији Београдског пашалука.

Без обзира на несређене унутрашње прилике, охрабрени успехом у


сукобу са Русијом на Пруту 1711. године, Османлије се већ средином друге
деценије 18. века, непуних двадесет година након склапања Карловачког
мира, упуштају у нови ратни сукоб са Аустријом, који је потврдио премоћ
аустријске војске у односу на своје османске ривале. По одредбама
мировног споразума склопљеног у Пожаревцу 1718. године, а по принципу
uti possidetis, Аустрији је припао цео Банат с Темишваром, доњи Срем,
северна Србија са Београдом до западне Мораве, подручје од реке Дрине до
ушћа Тимока у Дунав, узак појас уз Саву с Бијељином, као и Мала Влашка
(некадашњи северински Банат) до реке Алуте1, што ствара потребу за
новим променама у административном уређењу Османског царства, где
сада улогу главних одбрамбених граничних центара преузимају Ниш и
Видин.

На територији која је остала од Београдског, али са битно


различитим моделом организовања2, још током 1717. године ствара се
1
ИСН IV/1, 111.
2
Београдски пашалук био је уређен био узору на Будимски, а Нишки на Бендер и Хотин. Након склапања
Београдског мира 1739. године, модел Нишког пашалука ће бити преузет за Адакале, град на Великом

2
Нишки пашалук, у чији састав улазе делови Смедеревског санџака који
остају под османском влашћу, тј. Соколска, Ужичка, Пожешка и Нишка
нахија. Мухафиз Ниша био је само командант града, а не и „намесник
нарочито уређене граничне покрајине с највећим могућим ингеренцијама
какви су били везири у Београду“, већ су та шира овлашћена била и даље
остављена у надлежности румелијског беглербега.

За првог мухафиза Ниша након Пожаревачког мира наименован је


Мехмед-паша Нишанџија, пређашњи велики везир, да би 1719. године био
замењен Абдулах-пашом Мухсинзадеом, румелијским беглербегом, који
својој титули придодаје и титулу мухафиза Ниша, у који се тада сели и
седиште Румелије. Нови мухафиз са собом доноси и ферман о оживљавању
радова на нишкој тврђави, који су били потребни не само ради јачања
фортификације, већ и да би се запослио велики вишак војника који се
повукао у Ниш након губитка северних територија.

Иако је владавина Ахмеда III (1703-1730), а нарочито његовог


великог везира Невшехирли Дамад Ибрахим-паше обележена изразито
реформистичким и модернистичким тенденцијама, на основу сачуване
грађе османске провенијенције, као и путописних белешки странаца који
двадесетих и тридесетих година 18. века пролазе кроз Ниш, чини се да се
тај талас промена у најистуренијој европској провинцији Царства није ни
осетио. Овај период на територији Нишког пашалука карактеришу велике
побуне јањичара, незадовољних у првом реду својим материјалним
положајем, као и непрестани сукоби нишких јерлија и царских трупа.
Двадесетих година 18. века број јаничара смештених у Нишу (5.220) био је
готово троструко већи у односу на број јерлија (око 2.000). У наредном
периоду, гарнизони почињу да се формирају и у оближњим паланкама
(Лесковац, Куршумлија, Бања), па број јерлија пред избијање новог рата са
Аустријом 1737. године износи око 4.400 војника, који су се издржавали од
прихода фискалног система, постављеног на ширем подручју од Крушевца
до Пирота.

Као позитиван ефекат реформи Дамад Ибрахим-паше треба истаћи


уређену и осмишљену пореску политику, као и њено прилагођавање
приликама на крајишту, па су за рају Нишког пашалука, као што је то
раније био случај са београдским серхатом, проглашене одређене
стимулативне мере, у циљу подстицања насељавања на његову територију.
острву на Дунаву, између београдског и видинског серхата.

3
Иако су у првом реду биле усмерене ка некадашњим османским
поданицима који су сада живели на територији Аустрије, нове мере Порте
су у много већем обиму подстакле унутрашње процесе сеоба, јер је српска
раја из оних делова Царства у којима је процес читлучења и угњетавања
био огромних размера, потражила уточиште у овој граничној области, у
којој су услови за живот ипак били сношљивији.

У овом периоду, уочава се и привредни развој Ниша, који постаје


најзначајнија станица транзитне трговине између Османског царства и
Аустрије. Нишки ђумрук обухватао је Крушевац и Ужице, тако да је у
његову надлежност улазио и трговачки пут Сарајево-Видин. Иако османске
власти повремено настоје да ограниче обим трговинске размене са
северним суседом, заплашене негативним утицајем меркантилизма,
комерцијални послови су се углавном одвијали без прекида, што се у
самом граду Нишу огледало отварањем нове ђумрукане, као и бројних
објеката за смештај трговаца и њихове робе, попут дућана, ханова, магаза.

У лето 1737. године, Аустрија започиње нови рат са Османским


царством. Први циљ аустријске војске био је Ниш који се предао 28. јула.
Међутим, османска војска се релативно брзо опоравила од првог удара, и
већ у јесен те исте године повратила ово стратешки и војно значајно
утврђење. Рат је окончан Београдским миром, склопљеним 1739. године,
граница Османског царства поново је избила на Саву и Дунав, Порта је
обновила Београдски, а укинула Нишки пашалук, али је нишка благајна и
даље посебно књижена у оквиру веће београдске канцаларије. Из ње је
1766. године издвојен приход од нишке царине, која је продата у маликану
уз 50 гроша закупнине.

Као највећа тврђава у саставу обновљеног Београдског пашалука,


Ниш већ 1739. године добија посебан статус, који се одржава све до краја
18. века. Иако, дакле, Ниш више није имао статус изразито пограничног
утврђења, Порта је била свесна аспирација Аустрије, како према Нишу,
тако и према Видину, израженим и током преговора приликом склапања
Пожаревачког мира. Стога је Ниш имао веома значајно место стратешким и
одбрамбеним плановима османских султана у периоду од Београдског до
Свиштовског мира, као и у последњим годинама 18. и првим годинама 19.
века.

4
Београдски везир имао је у Нишу свог мутеселима, службеника који
је управљао у његово име и за његов рачун наплаћивао дажбине са
територије под његовом надлежношћу, која се поклапала са облашћу под
јурисдикцијом нишког кадије.

Иако задржава свој значај као трговачки центар, Ниш се током друге
половине 18. века може окарактерисати као првенствено јаничарски град.
Наиме, и после враћања јерлија у Београд, у Нишу је остао гарнизон од 336
коњаника и 400 пешака, чији се број временом смањивао. На смотри 1790.
године нишки гарнизон бројао је 492, а 1793. 597 војника. У истом периоду,
у овој тврђави било је око 1.500 припадника царских трупа. Јаничари су
били ти који су давали тон и војном и привредном и друштвеном животу
града. Међутим, како централна благајна више није могла да обезбеди
њихово редовно финансирање, у својим настојањима да себи обезбеде што
бољу егзистенцију, они почињу да се мешају у трговачке и занатлијске
послове, али и да претварају читава села у читлуке.

Стога не изненађује што два највећа проблема са којим се централна


власт суочава у овом периоду, како у Нишком кадилуку, тако и на читавој
територији Београдског пашалука, представљају с једне стране јаничарске
побуне и сукоби између царских трупа и јерлија, који су повремено
прерастали у отворене уличне борбе, као што је то био случај у Нипу
почетком 1759. године, и с друге стране процес читлучења, који све више
узима маха. Ни једној ни другој појави, разорној за стабилност цржаве,
Порта нема ни снаге ни могућности да се довољно енергично супротстави.

Већ на почетку избијања Кримске кризе (1783), Порта поново


почиње да упућује мухафизе и у Ниш. После аустријске објаве рата
Османском царству 9. фебруара 1788. године, а нарочито после успеха Коче
Анђелковића и његових сабораца да у пролеће 1788. године код Багрдана
пресеку артерију европског дела Османског царства, путни правац Београд-
Ниш, Ниш постаје централно упориште османске војске, којој је, у овој
фази рата, превасходни циљ био поново успостављање комуникације са
Београдом, а када је то остварено и сама одбрана престонице Пашалука.

Након склапања Свиштовског мира 1791. године, који није донео


територијалне промене између две зараћене стране, султан Селим III
уочава неопходност промена у Царству, са којима започиње, и то нимало
случајно, управо на територији Београдског пашалука. Хатишерифом од 4.

5
децембра 1793. године обелодањује се програм реформи, али само за
територију Смедеревског санџака са Шапцем, а без Крушевачког санџака и
Ниша. Већ од лета 1793. године Портини службеници у Нишу шаљу
захтеве да се Ниш, чија је царина после Свиштовског мира поново
припојена београдској канцаларији, у потпуности одвоји од Београда. У
Ниш је упућен мухафиз, али до формалног одвајања није дошло. Међутим,
изузимање Ниша из реформских захвата Селим III свакако је имало
негативан утицај на положај српске раје, а дугорочније гледано и на
(не)успех устаничких настојања на територији нишке нахије.

У освит 19. века Ниш представља центар борбе против побуњеника и


крџалија, у њиховим настојањима да преузму Београд у своје руке. Током
готово читавог периода Устанка 1804-1813. године нишка област је
поприште српско-турског ратовања. Управо за 1809. године биле су везане
велике наде српског народа овог краја за коначно ослобођење од османске
власти. Зараћене стране започеле су Чегарску битку!