ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

СЕМИНАРСКИ РАД

ТЕМА
ФЕНОМЕН БРОНЗАНОДОПСКИХ КАРГАЛИНСКИХ РУДНИКА – МОДЕЛИ
ЕФИКАСНОСТИ И КОЛАПС СИСТЕМА

ПРЕДМЕТ
Методологија археолошких истраживања - интерпретација

Ментор Студент
Др Ненад Тасић Маја Ђоковић
 Увод

Каргали су један од најстаријих и највећих рудника на територији Евроазије. Покривају

област од око 500 квадратних километара, док је на површини голим оком видљиво преко
20.000 рудних јама и осталих трагова древних металурга (слика 1). Трагови најстаријих
радова указују на касни IV миленијум и рударе културе гробних јама. Лежишта бакра су
континуирано експлоатисана током два миленијума а праву експанзију доживљавају током
касне бронзе, све до краја II миленијума када сви трагови коришћења нестају. На самој
територији Каргала лоцирано је око 20 насеља и 4 некрополе.

Процењена количина добијеног минерала током Бронзаног доба је између 1,5 и 2 милиона
тона, док је област распростирања сировине била око милион квадратних километара
широм Источне Европе. Престанак експлоатације је највероватније изазван прекомерном
експлоатацијом природних ресурса током касног бронзаног доба, односно недостатком
горива потребног за топљење сирове руде.

Налазишта централног и јужног Урала спадају у рудно најбогатија на свету. Поред гвожђа,
бакра, злата, платине, соли, нафте и гаса, ту су и налазишта полудрагог камена: јасписа,
малахита, кристала, агата, сардоникса и др.

Клима у енеолиту и бронзаном добу

Климатски циклуси играју битну улогу у формирању екосистема и својим утицајем у великој
мери одређују карактер и тип културних заједница, како данас, тако и током минулих епоха.
Очито је да су културне заједнице различито реаговале на ове промене зависно од брзине и
опсега деловања. Тако су источноевропске културе на ове промене одговарале
прилагођавањем на постојеће климатске услове, док су се азијске популације, махом
насељене на просторима западног Сибира и Казахстана где су промене биле обимније,
радије приклониле миграционом моделу. Палинолошки подаци и анализе кисеоникових
изотопа су показале да је током историје и праисторије било најмање четири синхроне
климатске фазе на обе хемисфере (L. Koryakova, A. V. Epimakhov, 2007, 7)
На просторима северно од Каспијског мора значајно захлађење се десило између 3200. и
1700 п.н.е. Смена хладних и влажних периода није била уједначена на западним и источним
падинама Урала, где је топлији период био дужи и трајао до касног бронзаног доба. Током
касног бронзаног доба влажност ваздуха је била приближна данашњој, праћена
отопљавањем које је достигло максимум током треће четвртине II миленијума.
Повољни климатски услови су условили процват каснобронзаних култура (Срубна)
завршавајући се крајем 12-11. столећа п.н.е. Опште захлађење је достигло максимум 8-9.
столећа п.н.е. Почетак гвозденог доба одликује пораст влажности, потврђен и у другим
крајевима — обала Црног мора, западни Сибир, Трансуралски појас, Аралско море и —
условљавајући хладне и оштре зиме а сушна лета. Овај пораст влажности није био уједначен
у свим областима, али се научници у начелу слажу да су драстичне климатске промене
имале за последицу промену економске оријентације, укључујући и нестанак каргалинског
рударства.

Специфичност каргалинске руде

Каргалинска руда припада типу седиментних рудних стена — типа бакроносних пешчара и
шкриљаца. Одликује се изузетном чистотом, блиском електролитном бакру који је вештачка
тековина новог доба. Малахит чини 80-90% свеукупног рудног богатства, док се халкопирит и
азурит срећу и до 10% ређе (Слика 2). Минерална лежишта су неравномерно распоређена у
11 главних области, од којих сваки може имати и више од десет мањих „гнезда“ („џепова“)
(Слика 3)

Два главна рудна хоризонта на Каргалима — како их геолози називају, казански и татарски
(познији слој) — настала су у пермском периоду. Познији хоризонт одликује веће богатство
минерала бакра. Налази се на дубинама од 3-50 метара док је старији слој на дубинама
између 70 и 90 метара. Најмоћнији нанос минерала бакра налази се на јужном делу уралског
хрбата, чије се гигантско рудно поље простире на 500 квадратних километара (50×10 км) са
северозапада на југоисток. Пружа се долином реке Урал и њених десних притока — Сакмаре,
Салмиша и Јангиза (најбогатија артерија је у долини невелике степске реке Каргалке) па све
до реке Ток, у сливу Волге.
Каргалинска рудна лежишта су у већини случајева рудна гнезда и џепови. Условљени
тиме, подземни ископи прерастају у читаве галерије и сале, са сводовима високим и до
двадесет метара, из којих водe водоравна и тзв. слепа окна. Најкарактеристичнији облик
су вертикална и водоравна окна — шахтови (слика 4, 5). Њихова форма и величина је
специфична утолико што често прелазе из једног облика у други, без неког строго
одређеног геометризма. Међу њима разликујемо и извозна окна, која се од претходних
разликују по мноштву хумки концентрисаних у околини, а служила су за даљи транспорт
руде.

Најстарија сведочанства експлоатације руде

Проналазак локалног извора руде је битан тренутак у праисторији северне Евроазије на

граници IV и III миленијума. До тог времена енеолитске културе понтско-каспијских
степских области највероватније су користиле метал из балканско-трансилванских и
кавкаских центара. Рана металургија на Уралу била је под утицајем кавкаских центара
који су током касног III миленијума снабдевали читаву Источну Европу, међутим она је у
начелу направљена од арсенске бронзе која је веома ретка на Уралу у то време. Упркос
томе, каргалински мајстори су користили све напредне технике производње и
производили исти спектар предмета од чистог бакра. Лабораторијске анализе руде и
предмета из гробова јамне културе (касни IV-III миленијум) су показале да су они
направљени по угледу на западне узоре, али од локалног чистог бакра(А. Д. Дегтярева).

Директних сведочанстава о најстаријим радовима и насељима из IV-III миленијума за сада

нема. Докази су посредни, што не умањује њихов значај. Основу тих доказа чине налази
предмета од чистог бакра (бакарни ножеви, секире, шила), као и комади руде, налажени
широм волшко-уралског региона, датованих у IV-III миленијум (слика 10).

Каргалинске степе, које се налазе у крајњој јужној зони групе бакроносних пешчара
средином и крајем IV миленијума насељавају номади културе гробних јама. У богатом
инвентару два кургана — Утевка и Тамар-Уткул(L. Koryakova, 2007, Черных Е.Н, 1997),
оружје је изливено од бакра из каргалинских рудника, што су потврдиле и хемијске
анализе метала и комада руде. И коначно, 1992. године приликом ископавања у селу
Уранбаш, у самом центру рудног поља откривен је курган који припада култури
гробних јама. Све ово је водило ка постављању краја IV и почетка III миленијума као
доње границе почетка рударских радова на Каргалима (Черных Е.Н, 1997).

Двадесетак бронзанодопских насеља има врло неуобичајен положај у поређењу са

локалитетима сличне намене синхроних култура. Потоња се по правилу налазе на местима
која обезбеђују лак и несметан приступ води (у близини извора или на ниским речним
терасама), док су каргалински рудари своја станишта углавном градили на узвишењима и
високим платоима недалеко од рудокопа.

Подаци добијени током неколико радних сезона на локалитету Горњи (Горный) пружају
нам јаснију слику о начину живота древних рудара. Површина (око 4-5 ха) радно-
насеобинског слоја покривена је јамама, окнима и провалама. Првобитни стамбени
објекти (17. в. п.н.е) сезонског су карактера, а површина им не прелази 3-4 м2.
Правоугаоног или овалног облика, са 180-250 цм дужине, 120-200 цм ширине и 150-200
цм дубине, ови објекти нису могли примити више од две или три особе. Покривани су
највероватније гранама жбуња, прућа, дрвета или животињским кожама. Ова првобитна
станишта (око 15) поређана су у скоро правилан круг пречника 12-14 м (слика 11, горе). У
склопу овог комплекса налази се и жртвена јама (слика 24) са костима животиња,
каменим оруђем и целим глиненим посудама, а западно од њега је станиште са гробом
пса (слика 11, доле).

Током 16. в. п.н.е примећује се оштра промена начина живота. Изглед самог насеља се
мења, добијајући облик једног трајнијег и постојанијег комплекса, прилагођеног већем
броју људи који би ту провели значајан део године. Ров који обухвата станишни и
производни блок површине 110-115 м2, укопан је 60-130 цм у подлогу и учвршћен слојем
глине по ивицама (слика 12). Стамбени објекти били су покривени кровом од плетера и
лепа, који је стајао на дрвеним стубовима. Недалеко од центра станишта је кружна пећ
високог свода од већих камених плоча и подлогом од глине (слика 13). Јасно су издвојене
станишне од приозводних целина са округлом топионичарском подлогом од глине и
складиштем руде (слика 12). Ово позније насеље страдало је у пожару средином 15. в.
п.н.е., али је обновљено и наставило да живи и даље током наредних година.
Бронзанодопски слој је практично обојен зеленом бојом (слика 23) због обиља самог
минерала и засићености земље рудом. Конструкција топионичарског центра је скромна и
састоји се од масивне овалне платформе од глине дужине 2 и ширине до 1/2 метра. Ту су се
одвијале све најважније операције. Нека мишљења о немогућности достизања виших
температура неопходних за топљење бакра у отвореним простим пећима, оповргли су
експериментални докази (Черных Е. Н, 2002, 61, P. Díaz Del Río, 2006, 349)
Обиље материјала - комада руде, калупа, бакарних шипки (ингота), оруђа (слика 19) сведочи
о обиму радова. У склопу станишног дела, у под, и делом у зидове, прокопан је за сада
јединствени објекат — тзв. „сакрално окно“ (слика 12(3), 14, 15). Широка јама је имитација
реалног окна, испуњена је комадима стене богате рудом, отварајући нам и другу димензију
живота: ону која се тиче њихових веровања и жеља тадашњих житеља. Метал је за заједнице
које су га познавале несумњиво имао, поред употребног, и обредни значај, условљавајући и
одређене разлике у друштвено-економском статусу.

Првобитне рударско-металуршке заједнице биле су својеврсне далеке претече

средњовековних еснафа, који су обухватали један ускостручни, фамилијарни, круг.
Уралски металурзи су одржавали трговачке контакте, а у замену за руду добијали су
стоку, углавном говеда и коње. Остеолошка колекција (слика 4в) достиже бројку од
преко милион костију, од којих су 80% говеда (чак око 20.000 грла).

Модели енергетске ефикасности и колапс система

Реконструкција основних технолошких процеса и анализа друштвено-економских и

еколошких услова неопходних за комплетну металуршку производњу од великог је значаја за
разумевање праисторијског рударства.

Количина материјала, положај налазишта, као и величина самог рудокопа изазвала је серију
техничких питања која су се тицала изводљивости и производног опсега док је велика
количина метала и згуре подвргнута анализама и експериментима.

Упоредном анализом археолошких и експерименталних података дошло се до могућег и

највероватнијег сценарија развоја, начина експлоатисања, али и утврђивања наглог колапса
читавог рударско-металуршког система крајем II миленијума.

Имајући у виду да огромне регије Евроазије имају мало или нимало руде бакра, металургија
је кључни фактор за разумевање интеракције источне Европе са северозападним азијским
друштвима почевши од халколита па све до гвозденог доба. Најстарији и најзначајнији
рударско-металуршки центар великих евроазијских степа су Каргали. Рударска активност у
овом центру одговара сукцесивним Циркумпонтским и Евроазијским металуршким
комплексима које је деведесетих година дефинисао Евгениј Черних и подразумевају
различите металуршке комплексе на основу техничких и типолошких карактеристика центара
за обраду и производњу метала. (Черних 1996, 87-8).

Систематска истраживања на више локалитета на подручју Јужног Урала показала су да је

рударска активност овде почела у раном бронзаном добу (Јамна и Полтавка културе) док свој
врхунац доживљава током касног бронзаног доба (Срубна култура). Око 1400 пне, насеља су
напуштена а металуршке активности нагло престају. Нема доказа за било какве рударске
активности све до 1745. године, када су руски индустријалци почели поново да користе
рудне депозите овог региона. Ове рударске операције су трајале до 1900. године, када су се
престали да буду профитабилни (Chernykh, Kuzminykh et al. 1999; Chernykh, Lebedeva et al.
2002, 12, 109). Обе фазе експлоатације – бронзанодопске и модерне, практикују исту
архаичну технологију (Черних, 1998б, 131; 1996, 88). Током бронзаног доба рударске и
металуршке активности су достигле значајан интензитет што указује на то да је
интензивирање рударских активности вероватан узрок изненадног краја окупације Каргала
(прекомерне експлоатације ограничених шумских ресурса).

Мултидисциплинарни руско-шпански тим 1993. године покренуо је пројекат у циљу бољег

разумевања рударске и металуршке активности на Каргалима али и његовог наглог колапса.
Конципирана су три паралелна и комплементарна истраживачка програма усмерена ка
свеобухватној анализи социо-економских, металуршких али и еколошких услова
производње. Руски чланови тима су обавили археолошка истраживања да се дефинише
хронолошки, културни, социјални и економски карактер насеља током два периода
рударских активности у региону док се шпански тим усмерио на реконструкцију
палаеоекономских фактора у циљу анализирања природе праисторијске степске економије,
са посебним освртом на археозоологију и палинологију.

Као допуна овом истраживању, изведена су опсежна археометалуршка истраживања у циљу

утврђивања технолошких карактеристика производње метала на Каргалима, са посебним
нагласком на моделе енергетске ефикасности што је омогућило да се дође тачних и
поузданих закључака о металуршкој производњи и потрошњи енергије а кључни елеменат
приликом разматрања је модел металуршке производње и њена историјска путања:
 карактеризација минерала и металуршких процеса кроз анализу шљаке;
 експериментално топљење метала користећи претпостављену технологију а према
археолошким доказима, која нуди прецизне индикације о потрошњи енергије и
других фактора производње;
 упоредна анализа експерименталних и археолошких резултата.

У истраживању палеоеколошких елемената укључена су и два сродна програма:

 реконструкција палеоеколошких података из археолошких и природних депозита и
 моделовање рецентног пејзажа (Khotinsky 1984).

У склопу палаеоеколошких истраживања развијено је шест палаеопалинолошких секвенци

(Khotinsky 1984). Четири секвенце везане су за фазу Срубне културе док су два из
природних депозита. Такође је анализиран угаљ као и други палеоботанички остаци.

На основу археолошких, археометалуршких и архивских доказа, сматра се да се цео циклус

рударења, топљење руде и ливења полупроизвода интензивно практиковао на Каргалима
током целог периода окупације а већина металуршких производа извожена из региона,
махом на запад. Израчунато је да је 150.000 тона бакра је произведено у регији током
бронзаног доба, од којих је 100.000 тона настало у периоду када су носиоци Срубне културе
насељавали локалитет (Черних, 1998а, 72). Процењује се да је око 75 милиона тона дрвета
искоришћено за читав металуршки процес током бронзаног доба. На основу претпоставке да
је производња била константна током времена, то би значило да је 37.500 тона дрвета
годишње коришћено што би подразумевало годишњу сечу од 150 хектара шуме (Черних,
1994, 60). Ове процене стоје у супротности са ограниченом распрострањеношћу шума у
региону данас. Уколико су тачне, или је доступност шумских ресурса драстично смањена од
бронзаног доба или се мора предложити алтернативни модел. Палаеоботанички докази
указују на то да су бреза и храст били су главна врста горива (Uzquiano 2002; Lopez-Saez et al
2002.) док је мало вероватно да измет је коришћен као стални извор горива (Lebedeva 2004,
244-7).

У том смислу било је потребно евалуирати локални и регионални енергетски потенцијал

анализом дистрибуције шума поменутих врста брезе (Betula pendula) и храста (Quercus robur)
током времена. На основу картографске анализе уз помоћ Ландсат ТМ слике процењено је
да шуме данас покривају око 2,6% истраживаног региона. У већини случајева уска регија
шума налази се дуж ивица и извора бројних сезонских водотокова који чине речну мрежу а
састоји се углавном од бреза и топола лоцираних на обалама реке Усолке, јединог сталног
водотока у области.

Уколико претпоставимо потпуно одрживу експлоатацију шума са циклусом од 60 година

колико је потребно за потпуни опоравак од почетног производног капацитета, процена је да
би металуршка производња на локалитету захтевала 9000 хектара шуме што би захтевало
територију 3500 км2, површину седам пута већу од целог комплекса рудника. Уколико би се
смањио експлоатациони циклус на 30 година, потребна површина би била преко 1700 км2.

То би заправо била граница иза које би регенерација шума постала немогућа. Укратко,
садашњи проценат покривености ове области шумом није у складу са одрживим
металуршким моделом у дужем временском периоду. Свакако је неопходно напоменути да
је тренутна ситуација делом резултат масовног утицаја пољопривредних радова. Морамо
претпоставити да су рецентне шуме само делић онога што је постојало у бронзаном добу.
Према Черниху (1994, 63-7; 1998б, 132-3), рударски комплекс је доживео крах крајем
бронзаног доба, углавном због тога што су шуме експлоатисане изнад нивоа одрживости. Да
би се проценила ова хипотезу испитане су варијабле репрезентације различитих врста
дрвећа на основу палаеопалинолошких секвенци.

Анализа полена нам омогућава формирање квантитативних варијација у односу на локалне

дистрибуције шума што је показало да вредности током периода окупације локалитета од
стране носилаца Срубне културе одговарају данашњој ситуацији док су у супротности са
оним што се дешава у пред и пост Срубној фази – шуме су главни производни потенцијал и
главно гориво. Узимајући у обзир обимну дистрибуцију Каргалинског бакра током фаза
Срубна и Срубна-Абашево, очито је да је се већина материјала извози, не као готов производ,
већ као руда бакра или као инготи. Може се претпоставити да је већина полупроизвода
припремљена за даљу металуршку обраду и призводњу функционално дефинисане алатке
или су у питању инготи који је имају одређену вредност и били припремљени за даљу
размену.

Одлучивање између ова два сценарија има широке импликације на све аспекте историјског
тумачења Каргалинске металургије, јер они укључују супротстављене модела производње,
промета и друштвене поделе рада. Стога је потребно размислити о друштвено-економској
структури касног бронзаног доба и природи регионалних и транс-регионалних мрежа
размене у датом периоду.

Укратко, прорачуни показују да је на Каргалима добијено око два милиона тона

висококвалитетне руде. Ако се из сваке тоне руде произведе око 30 кг бакра, добија се
обим од 45-60 хиљада тона овог метала током целог бронзаног доба. За топљење једне
тоне бакра потребно је претворити у угаљ 300-500 м3 брезовине или боровине.
Једноставније речено, за добијање ингота од једног килограма потребно је сагорети 65
кг угља (добијеног од приближно 500 кг сувог дрвета), те би током само једне године
морала да буде искоришћена сва бреза из локалних извора (Е.Н. Черных, није
пагинисано, P. Díaz del Río, 2002, 350).

Ови подаци указују на то да је топљење руде на самом локалитету, иако практиковано у

одређеној мери — било ограниченог обима. Бакар је највероватније извожен не као
прерађен метал, већ у облику руде или згуре (полуфабриката)* који су се даље могли
прерађивати.

Територијално-хронолошки значај комплекса у односу на

синхроне културе и металуршке зоне

Важни докази специјализоване металуршке производње у оквиру културе гробних јама

свакако су и најранији налази повезани са комплексом рудника на Каргалима. Потрага за
новим изворима минерала могла је бити један од покретачких чинилаца који су условили
појаву културе гробних јама на јужном Уралу.
Каргалска руда се кретала искључиво у правцу запада и можда је, на самим почецима
експлоатације, била условљена потребама неке моћније културне групе (Koryakova, 180).

Несумњиво је да су ове просторе насељавале покретљиве популације, али је трајније

насељавање постепено почело да добија на значају. Логично је за очекивати да сваки већи
подухват као што су миграције мањег и већег обима буду условљене постојањем извесне
добро организоване друштвено-социјалне структуре. Једну од тих улога могла је одиграти
елита сахрањена под великим курганима, али је утолико незамисливо да је заједница
рудара на Каргалима била истог статуса. Могуће је да су произвођачи и конзументи
припадали двема групама неједнаког статуса.

Регионални скупови хемијских група метала различитих по саставу служе као један од
најважнијих показатеља њихове везе са налазиштима као што су балканско-карпатска,
уралска, кавкаска, алтајска итд.

Истраживања Е. Н. Черниха се базирају на вишестраном разматрању састава руде као и

готових предмета од метала, и он је био један првих аутора који је у научно разматрање
увео појам металуршке провинције. Најстарија у Старом свету је Балканско-карпатска
металуршка провинција, коју одликује висок степен технологије и обраде метала, а
обухвата период од почетка IV до почетка III миленијума п.н.е (слика 16).

Источну границу чине степске и шумско степске области северне обале Црног мора,
Приазовље и средње Поволжје, које су насељавала племена новоданиловског,
средњестоговског и хваљинског типа. Послужила је као основа за формирање друге велике
— Циркумпонтске провинције (слика 17), која се формира почетком III миленијума. Највећи
број металног оруђа је од арсенске бронзе, међутим, северозападни Балкан, Поволжје и
Јужни Урал напоредо користе чисту бронзу (Рындина и Дегтярева, 2002, 86). Територију на
линији Волга — Урал насељавају племена јамне културе. О високом металуршком ступњу
говоре и јединствени предмети, за које не постоје аналогије на читавој територији јамне
културе (Рындина и Дегтярева, 2002, 109) (слика 10).
Као што је поменуто, Каргалински рудници дугују своје почетке племенима јамне културе и
формирању Циркумпонтског металуршког круга око 3300. п.н.е. (Koryakova, 27). C14 датуми
указују на период 3500-1900. п.н.е (Koryakova, 2007, 33; Черних 2002б).

Док у оквиру Циркумпонтске металуршке мреже, ови рудници заузимају у смислу

локације периферно место, они формирањем Евроазијске мреже заузимају позицију
блиску средишту ове широкораспрострањене провинције.

Распад Циркумпонтске металуршке мреже и формирање Евроазијске означени су и

доласком две узајамно повезане културе — синташтинске и абашевске, које су деловале
на обе стране Урала. Одиграле су централну улогу у формирању система трговачких веза.
Два су главна центра повезана са абашевском, од којих је онај у басену реке Дон имао
директне контакте са Каргалинским рудником, из кога је увозио полуфабрикате
(Koryakova, 2007, 33). Срубна култура је била врхунац и почетак краја рударских радова на
Каргалинским пољима. Најактивнији процеси током овог периода, који су највероватније
изазвали нагли колапс читавог система, одвијали су се 1700-1450. п.н.е, када је бакар из
ових рудника извожен широм Источне Европе — готово искључиво на запад (слика 18).

Нејасноће и шире импликације питања Каргала

Далека историја каргалинских рудника делује као испуњена очигледним

противречностима. Директних сведочанстава о раним и средњебронзанодопским
рударским активностима за сада нема. Доступни нам само трагови из времена
најобимнијих радова из касног бронзаног доба. У сваком је смислу неочекивано и
парадоксално да се, за разлику од свих насеобина истог типа, каргалинска насеља налазе
далеко од свих извора воде, имајући у виду производне потенцијале локалитета.
Праисторијски и 18-вековни рудари су, поред исте технике, делили и врло слична
станишта. Куће су и једни и други градили на истим местима, на којима су проводили
добар део године, од касне јесени до раног пролећа — незаштићени од ветра и хладних
сибирских зима (Черных, Е. Н., 1997, 34).
И као вероватно најважније, поставља се питање улоге ове области у широј историји
евроазијске металургије и друштава. Без обзира на то што је локалитет тек однедавно
добио темељнију пажњу науке, може се рећи да Каргали већ сад указују на научну
важност већу него што је питање технологије и дистрибуције технолошких ресурса на
једном широком простору.

Са једне стране, археолошки је очигледно да су каргалински рудници повезани са

старијом карпатско-дунавском металургијом, а са друге, филологија и палолингвистика
(између осталих: О. Н. Трубачов, 2005, стр. 182-183), указују нам на то да је карпатско-
дунавска терминологија за метал, барем делом, била аутохтона, домаћа, и наводно
индоевропска.

У том смислу, није искључено да Каргали можда могу додатно расветлити и проблем
порекла и/или ширења (Прото)Индоевропљана — научног питања које у нашем времену
нагло добија нове обрисе.
 Библиографија

1. Дегтярева, А. Д. и О. В. Шуваева. Химико-металлургическая характеристика

медного инвентаря ямной культуры Южного Приуралья
2. Дегтярева, А. Д. Технологическое исследование металла ямной культуры
Южного Приуралья http://www.ipdn.ru/rics/doc0/DL/1-deg.htm
3. Моргунова, Н.Л. „Курганы у с. Уранбаш на Каргалинских рудниках“,
Археологические памятники Оренбуржья. Выпуск III. Печатный дом «Димур»,
Оренбург, 1999. С. 40-64.
4. Моргунова, Н.Л. Неолит и энеолит юга лесостепи Волго-Уральского
междуречья. Оренбург, 1995.
5. Рындина, Н. В. & А. Д Дегтярева. Энеолит и бронзовый век, Издателство
Московского Университета, 2002
6. Рычков, П.И. Топография Оренбургской губернии. Китап, Уфа, 1999.
7. Рябуха А. С. История Каргалинского горно-металлургического центра Оренбург,
2004
8. Трубачов, О. Н. Етногенеза и култура древних Словена, „Пешић и синови“,
Београд 2005.
9. Черных Е. Н., Авилова Л.И., Орловская Л.Б., Кузьминых СВ. „Металлургия в
Циркумпонтийском ареале: от единства к распаду“, Российская археология, Леї,
2002. С. 5-23.
10. Черных Е. Н., Антипина Е.Е., Кузьминых СВ., Лебедева Е.Ю., Луньков В.Ю.
„Каргалы и древнейшее горно-металлургическое производство на севере
Евразии“, Краткие сообщения Института археологии. Вып. 213 / Гл. ред. В.В.
Седов; Ин-т археологии. „Наука“, Москва, 2002. С. 3-26.
11. Черных Е. Н., Лебедева ЕЛО., Кузьминых СВ., Луньков В.Ю., Горожанин В.М.,
Горожанина Е.Н., Овчинников В.В., Пучков В.Н. Каргалы. Т. I. Геолого-
географические характеристики. История открытий, эксплуатации и
исследований. Археологические памятники. Языки славянской культуры,
Москва, 2002.
12. Черных, Е. Н. & Лебедева Е. Л. О., Журбин И.В., Лопес-Саец Х.А., Ло-иес-Гарсия
П., Мартинес-Иаваррете М.И. Каргалы. Т. II. Горный — поселение эпохи поздней
бронзы: топография, литология, стратиграфия. Производственно-бытовые и
сакральные сооружения. Относительная и абсолютная хронология. Языки
славянской культуры, Москва, 2002.
13. Черных, Е. Н. Каргалы. Забытый мир. „NOX“, Москва, 1997.
14. Черных, Е. Н. Каргалы: У истоков горно- металлургического производства в
Северной Евразии http://www.rfbr.ru/old/pub/vestnik/V2_97/CHERNYKH.ru.html
15. Черных, Е. Н. „Эпоха раннего металла: темп и ритм кардинальных инноваций“,
Труды Государственного Исторического музея, выпуск 113. “Современные
концепции первобытной истории. Проблемы интерпретации памятников
археологии в экспозициях исторических, краеведческих и археологических
музеев“. Москва, 2000. С. 29-40.
16. Черных, Е. Н. Древнейшая металлургия Урала и Поволжья. „Наука“, Москва,
1970.
17. Черных, Е. Н. Каргалы. Т. III: Селище Горный: Археологические материалы:
Технология горно-металлургического производства: Археобиологические
исследования. / Составитель и научный редактор Е.Н. Черных. Языки славянской
культуры, Москва, 2004.
18. Chernykh, Evgeny. „The 'Steppe Belt' of stockbreeding cultures in Eurasia during the
Early Metal Age“, Trabajos de prehistoria 65, N.º 2, Julio-Diciembre 2008, pp. 73-93.
19. Koryakova Ludmila & Andrej Vladimirovich Epimakhov. The Urals and Western siberia
in the Bronze and Iron Ages, Cambridge University Press, 2007
20. Pedro Díaz Del Río, Pilar López García, Jose Antonio López Sáez, M. ISABEL Martinez
Navarrete, Salvador Rovira-Llorens, Juan M. Vicent García and Ignacio de Zavala
Morencos. „Understanding the productive economy during the Bronze Age through
archaeometallurgical and palaeo-environmental research at Kargaly (Southern Urals,
Orenburg, Russia)“, Beyond the Steppe and the Sown: Proceedings of the 2002
University of Chicago Conference on Eurasian Archaeology. Colloquia Pontica 13.
Brill. Leiden, Boston, 2006, pp. 343-357
21. Vicent, J.M., Rodríguez Alcalde, A.L., López Sáez, J.A., Zavala Morencos, I. de, López
García, P. and Martínez Navarrete, M.I. 2000: „¿Catástrofes ecológicas en la estepa?“,
 Arqueología del Paisaje en el complejo minero-metalúrgico de Kargaly (Región de
Orenburg, Rusia). Trabajos de Prehistoria 57.1, 29–74.
22. Antipina, E.E. 1999: Kostnye ostatki zhivotnykh s poseleniya Gornyi (biologicheskie i
arjeologischeskie aspekty issledovanya). RosA 1, 103–16.
23. Chernykh, E.N. and Rovira, S. 1998: La metalurgia antigua del cobre en Kargaly
(Orenburg, Rusia): informe preliminar. In Frère-Sautot, M.-C. (ed.), Paléometallurgie
des cuivres. Actes du colloque de Bourg-en-Bresse et Beaune, 17–18 oct. 1997
(Montignac), 77–83.
24. Khotinsky, N.A. 1984: Holocene vegetation history. In Velichko, A.A. (ed.), Late
Quaternary environments of the Soviet Union (London), 179–200.
25. Morales-Muñiz, A. and Antipina, E. 2003: Srubnaya Faunas and Beyond: A Critical
Assessment of the Archaeozooological Information from the East European Steppe.
In Levine, M., Renfrew, C. and Boyle, K. (ed.): Prehistoric steppe adaptation and the
horse. McDonald Institute Monographs, 9 (Cambridge), 329-351.