Иво Андрић

Изабрана проза
(приповијетке)
САДРЖАЈ:

• КАКО САМ УЛАЗИО У СВЕТ КЊИГЕ И

КЊИЖЕВНОСТИ
• ПАНОРАМА
• ЦИРКУС
• ДЕЦА
• КУЛА
• КЊИГА
• ПРОЗОР
• АСКА И ВУК
• МОСТ НА ЖЕПИ
• ЋИЛИМ
• ПРИЧА О КМЕТУ СИМАНУ
• СУНЦЕ
• ЦРВЕН ЦВЕТ
• СНОПИЋИ
• НА ЈЕВРЕЈСКОМ ГРОБЉУ У САРАЈЕВУ
• У ШОПЕНОВОЈ РОДНОЈ КУЋИ
• БИЉЕШКА О ПИСЦУ

„Мали људи, које ми зовемо 'деца', имају своје велике болове и

друге патње, које после као мудри и одрасли људи заборављају.
Управо, губе их из вида. А кад бисмо могли да се спустимо
натраг у детињство, као у клупу основне школе из које смо
давно изишли, ми бисмо их опет угледали. Тамо доле, под тим
углом, ти болови и те патње живе и даље и постоје као свака
стварност.“
(„Деца“)

КАКО САМ УЛАЗИО У СВЕТ КЊИГЕ И

КЊИЖЕВНОСТИ
Не сећам се и не бих могао поуздано одредити кад сам почео да
пишем, јер се у мени моја прва жеља за писањем и потреба за
изразом у току времена помешала са стварним почецима мога
писања. Чини ми се да је уз прве књиге које сам читао, или само
гледао, везана и прва помисао да нешто и сам напишем или бар
у машти уобличим. А књига, то је била велика страст и велика
мука наших младих година. Она је била и остала жеља мога
детињства. Дечак у трећем разреду гимназије, ја сам патио од
праве жеђи за књигом. Та жеђ је била утолико већа што се до
књига теже долазило. А књига у нашем тадашњем животу била
је ретка и скупа, готово недостижна ствар.
У нашим сиротињским становима није било књига, осим
уџбеника или неког убогог календара. Школа је пружила мало
или ништа, а о куповини није могло бити говора. У тадашњем
Сарајеву постојале су три или четири књижаре, наравно, и
канцеларијски и школски материјал. У ствари, боље би било то
казати обрнутим редом, јер су књиге биле споредан, а
канцеларијски материјал главни артикал. Највећа и најбоља
таква „књижара и папирница“, својина неког досељеника, била
је једина која је, поред нешто наших, имала и доста страних
књига, на немачком језику, у једном, на савремен начин
аранжираном, добро осветљеном излогу. Књиге су биле
понајвише бечка или минхенска издања, углавном лакша,
забавна књижевност, намењена за лектиру аустријским
чиновницима и официрима, а уз то и понешто немачких
превода са руског или из скандинавских књижевности, које су
тада биле у великој моди. Уосталом, за мене су биле све једнаке,
јер ни о једној нисам ништа знао. Знао сам само да су књиге, да
ме својом сјајном опремом, тајанственим насловима и
непознатом садржином неодољиво привлаче, и да их страсно
желим.
Пред тим излогом провео сам, у раним ђачким годинама, многе
часове.
То је био мој први и за дуго једини „прозор у свет“, моја „веза“
са великом светском књижевношћу (тако сам мислио!) о којој ја
ништа нисам знао осим то да мора негде да постоји, а о којој ми
нико, па ни наш наставник књижевности, који нит је био прави
наставник нит је имао много везе са књижевношћу, није ни тада
ни доцније могао ништа да каже.
У кишним поподневима, кад дечаци мојих година чезну за
нечим новим, лепим и узбудљивим, траже храну духу и машти,
храну која им је потребна исто као хлеб и вода, а коју им у
нашим тадашњим приликама ни кућа ни школа ни друштво
нису могли да пруже, ја сам често напуштао нашу невеселу собу
и стрмим сокацима, по излоканој крупној калдрми, слазио доле
у равни и лепши део града. Ишао сам право до књижаре и
стајао дуго пред њеним излогом, који сам тако добро познавао
да сам примећивао сваку и најмању промену и радовао јој се као
личном доживљају. По неколико пута сам одлазио од тог излога
па се опет враћао, све тако док не стане да се спушта јесење вече
и док у излогу не плане светлост, и њен одсјај не падне по
мокром асфалту. Тада је ваљало напустити све то и вратити се
горе у махалу свом стварном животу. Али осветљени излог није
било лако заборавити. У ноћним дечачким сновима и
полусновима он је блештао и кружио у фантастичним
преображајима; то и није био више обичан градски излог са
књигама, него васионска светлост, део неког сазвежђа коме сам
тежио са силном жељом, али са болним сазнањем да ми је
недостижно.
И сваког дана тако. По стотину пута сам читао мени непозната
имена писаца и наслове тих књига. Не имајући никог да ме
обавести и упути, ја сам тим насловима сам давао неки смисао и
значење, налазио међу њима своје симпатије и антипатије.
Сваки од тих наслова изазивао је на свој начин моју машту да
ради и да нагађа шта би могло иза њега да се крије и да, послије
узалудног нагађања, сама измишља садржину тих непријатних
књига. – Ту су негде ницале и ту одмах и пропадале моје прве
замисли приповедака и романа.
Ту су стала да свићу у мени и друга сазнања. Као толики други
дечаци, моји другови, врло рано сам по много којечем осетио и
научио шта је то сиротиња, шта значи: имати и немати, и какав
је онај непрелазни зид који дели многе људе од оног што воле и
желе, али ни по чем тако јасно и оштро као по овим књигама у
излогу и мојој прекој потреби и неостварљивој жељи да их
имам, листам, и читам.
Много је година прошло од тада. Много сам књига видео у свом
веку, доста прочитао, неколико и написао, али књиге из
скромног излога провинцијске књижаре у Сарајеву – нисам
никад потпуно заборавио. Сећање на њих задржало се у оним
скровитим пределима моћних а неиспуњених детињских жеља
које, и кад човек прегори и привидно заборави, остају и живе
целог века, притајене негде дубоко у нама, и јављају се чудно и
неочекивано у ноћним сновима или у несвесним поступцима
дневног живота.

ПАНОРАМА
У доба мога детињства, дакле врло давно, у наш град је дошла
стална панорама. У једној од главних улица, њен „директор“,
мршав Аустријанац, изнајмио је празан дућан на угледном
месту, и у њему отворио ту радњу. Изнад врата је био солидан
натпис, златним словима на црном стаклу, „Панорама свијета“.
Велика просторија је лепо уређена и дискретно осветљена.
Ништа ту није личило на јевтине шатре у којима су досад
боравиле пролазне панораме. Све је одавало трајност и
сталност. Унаоколо је ишао узак црвен ћилим, у угловима су
биле вештачке палме, али највећи део простора, целу средину,
заузимала је – панорама. То је била дрвена грађевина у облику
вишестране призме, од финог дрвета које је било тако обојено
да оставља утисак махагонија. Та полигонска зградица личила
је на дрвено турбе, а кров јој је допирао до испод дућанског
плафона. На њој су уокруг, у правилним размацима, били
отвори за гледање: по два велика дурбинска ока с нарочитим
стаклима, уоквирена црним каучуком. Поред сваког таквог
отвора била је мала столица без наслона, пресвучена црвеним
плишем. Свега петнаест отвора – на свакој страни полигона по
један – и исто толико седишта.
У невидљивој унутрашњости те зграде биле су кружно
распоређене слике у боји, помоћу нарочито постављених
огледала и јаког електричног осветљења оне су пред
гледаочевим очима постајале увеличане, јарко осветљене и
веома живе и пластичне. Нарочита, и опет невидљива,
машинерија покретала је цео тај појас слика уокруг. Свака
слика задржавала се пред сваким гледаоцем два до три минута,
а онда се кретала даље удесно, и на њено место долазила је нова
слика, слева. Тако, док сваки гледалац не види све слике.
Програм се састојао од петнаест слика једне одређене земље
или једног великог града, и мењао се сваке недеље. Једном је то
био Рио де Жанеиро, други пут Лисабон, па Цејлон, и све тако
редом, из седмице у седмицу, све далеке земље и непознати
градови. Цена улазнице није била висока, па ипак је за
сиромаха ђака трећег разреда реалне гимназије представљала
знатан новац до кога није било увек лако доћи. Али тај новац се
морао наћи. Панорама је за мене постала нека врста неопходне
дроге. Довијао сам се на све могуће начине како да дођем до
никленог новца који отвара врата „Панораме свијета“, а чим
бих успео да га добијем, трчао сам право у главну улицу у
предавао га дебелој жени за касом на улазу у панораму. А кад
бих једном сео на црвени табуре, за мене је почињао прави,
велики и обасјани живот.
Све што је дотле значило мој стварни живот, тонуло је у
непостојање. А све што сам читао у романима или желео и
градио у машти, све се могло повезати са овим сликама. Моје
видно поље, а са њим и цела свест, било је потпуно испуњено
земљама и градовима који су преда мном клизили и у којима
сам се губио. Тишина је била свечана и потпуна, само је с
времена на време фини дечачки слух могао да ухвати слаб шум,
једва чујну шкрипу механизма који покреће цео апарат
панораме. Али то је мени долазило као далека музика сфера,
која нужно прати ход земље и њених предела кроз васиону.
По три и по четири пута прошли би испред мојих зачараних
очију осветљени предели неке далеке земље, а ја се нисам
дизао; и седео бих ту ко зна докле да није било оног
Аустријанца који би ми најпосле пришао и тихо ме опоменуо да
је моје време давно истекло и да треба да уступим место другом
гледаоцу.
Никад нисам толико жалио што сам сиромах и што немам да
још једном платим улазницу која би могла да продужи моју
срећу. Овако сам, грубо пробуђен из свог заноса, постиђен и
збуњен, испадао из панораме, као избачен. Излазио сам у
сумрак у ком је све било познато и немило, тонуо у стварне
улице мога града као у ружан сан, осећајући како за мном све
даље остаје свет моје једине светле стварности. На махове ми се
чинило да сам ослепео, да осећам око себе шум улице и људске
гласове и покрете, али не видим боје ни облике.
Остајало ми је да, тако убијен и обневидео, упорно тражим
новац за идућу недељу, а то значи нов програм, нову земљу коју
ће ми донети случај или, тачније речено, предузеће које
снабдева сликама те скромне панораме по провинцијским
градовима Аустро-Угарске.
Тако сам сваке недеље живео један сат очима и маштом у срећи
и савршеном блаженству. Негдје у дну те светле среће био је
један таман тон: страх да она пролази и да јој се ближи крај. А
лаки шум подмазаног механизма био је звучни израз тога
страховања, али у исто време и доказ да свет, у својој лепоти и
пролазности, још живи и траје. И ја сам гутао очима пределе и
градове света и њихове људе, грађевине и животиње, све у боји,
све осветљено, не помишљајући ни једног тренутка да би то
могло и не бити тако, да су то мртве слике, да је цела панорама
шпекулантско предузеће, створено да најпримитивнијим
средствима измами пару од оваквих наивних и радозналих
гледалаца који се досађују по паланкама. Никад се таква
помисао није могла родити у мојој глави. Све што сам видео у
панорами, ја сам примао онако како је било у намерама и
предвиђањима оних који су организовали и водили предузеће
„Свјетских панорама“ и који су са њима радили и зарађивали. И
све је то ишло још далеко изнад фабрикантских и трговачких
намера и рачуна. Злата је за мене вредела ова игра среће и
заноса, а не ситног никленог новца. Јер, у ствари, све што је
потребно за ту игру давао сам ја од себе и вадио из себе. За
многе дечаке тих година свака ствар, и мања него што је ова
убога панорама, може бити повод за такву игру, свако па и
најскромније средство њима је добродошло да би могли да
распростру испред себе оно што их усрећава или тишти, и чега
су пуни до грла, јер расте заједно с њима док трају године раста.
Како је изгледао један такав недељни програм у мојим очима и
у сновима који су долазили после гледања? Ево, на пример, за
ову недељу црвен оглас јавља: „Рио де Жанеиро, са свим својим
природним лепотама, видицима и грађевинама“.
Већ само име тога града! Оно је као чудесна ракета која сукне
увис у летњој ноћи и распрскава се на тамномодром небу у
дванаест разнобојних ватрених капи које падају лебдећи кроз
таму, дванаест слова речи. Рио де Жанеиро.
То је пре него што је човек ногом ступио у панораму. А стварно
гледање даје више него што је очекивање обећавало.
Парк у Рио де Жанеиру. Чудесна флора. Широке чисте алеје
под благом, једномерном светлошћу невидљивог сунца.
Шетачи. У првом плану муж и жена и њихова девојчица од
шест-седам година, која тера велики дрвени обруч. Господин је
са штапом у руци, лепо одевен, госпођа са сунцобраном,
широким шеширом и дугачком сукњом којој се шлеп гордо вуче
по земљи; девојчица је висока на ногама, у матроској хаљиници
са кратком сукњом, сва мила и насмејана, као засебна мала
срећа у општој великој срећи таквог постојања. Људи који имају
све што им треба. Да, увек сам мислио о том, о таквом животу и
таквим људима, и мислећи о себи и својима увек сам жалио што
нисмо такви, и размишљао како бисмо то могли постати. И сад,
ево, стоје такви људи преда мном – отац, мајка и ћерка – као да
ће сад проходати и проговорити. По изразу лица и покретима,
ухваћеним на слици, мени није тешко замислити да они и
ходају и говоре, иако су неми и непомични. И ја замишљам! А
тако је боље, јер да стварно имају способност хода и дар говора,
они би брзо изговорили оно што имају да кажу и прешли ову
сунчану алеју, и целој чаролији био би крај. Ко зна какав крај! А
овако, они ходају кад ја хоћу и говоре оно што ја желим, и кад
зажелим. И све то без краја, без горке помисли на крај! Срећа
као постојање, задовољство које траје непомућено.
Ја сам не бих умео, чини ми се, рећи шта је боље и лепше бити:
отац, мајка и девојчица, на слици, или ја који их, у тишини
панораме, посматрам све троје како шетају алејом срећног
града.
А онда се, уз тиху шкрипу механизма, цела слика, са густим
зеленим крошњама дрвећа, бледоплавим небом и шетачима у
алеји, одједном покрене, почне да клизи удесно, да нестаје. Али
на њено место долази друга. Богат је свет, широк и разнолик,
нема у њему места празнини, само једна слика смењује другу.
Уместо парка и његових шетача, у недоглед се пружа главна
улица трговачког дела града. Ужурбани пешаци, безбројна
превозна средства, неразумљиви натписи на радњама. Ту има
свега. Све оставља утисак бујности и снаге. Ту се купује и
продаје. А ја знам шта то значи. У скромним размерама,
наравно, али знам.
Ми имамо кума, Благоја бакалина. Ранијих година, док сам
ишао у основну школу, та бакалска радња била је за мене права
страст. За време школског распуста одлазио сам сваког дана у
његову радњу; ту сам стајао по страни и дуго гледао како се
купује и продаје.
Мргодан човек, без своје деце, кум Благоје ме не гони, али ме и
не задржава; трпи ме ту; чак понекад затражи да га послушам.
Сећам се да бих тада оживео, сав испуњен важношћу, и само
гледао да што боље извршим ситни посао који ми је поверен, а
чини ми се да ме цео свет гледа и суди. Једном је Благоје сишао
у подрум и рекао ми да припазим на све док се он не врати.
Одмах сам стао за тезгу иза које ми је вирила само глава. Али
сам се сетио да подметнем мали сандук под ноге; тако сам
изгледао за добар педаљ виши. Стајао сам на том сандуку као
командант брода на свом мосту, а висина и важност мог
положаја заносила ме. Чекао сам тако са живом жељом да
наиђе купац и да му ја понудим и заценим робу. Нико није
наишао за тих неколико минута. Вратио се Благоје и, не
погледавши ме, преузео свој посао, а ја сам сишао са свог
пиједестала и остао у сумрачној радњи, излишан и смањен, али
од тада сам знао боље шта значи куповати и продавати.
Та дечачка страст ме је брзо напустила. Ја сам престао да
одлазим код кума Благоја још пре него што сам пошао у
гимназију, и заборавио и њега и бакалницу.
Док ја мислим о томе слика велике трговачке улице почиње да
одлази. (Најпре једва приметно задрхти, а затим се изгуби
удесно, вукући за собом нову слику.)
Нова слика – то је нека тврђава на мору, зидана од цигле и
камена. У првом плану је висок истурен бастион, који носи име
неког свеца, на њему моћан и велик старински топ; његова лепо
израђена цев прошарана је зеленом патином. У даљини морска
пучина. Све обасјано сунцем, али преливено неком уздржаном,
достојанственом радошћу нарочите врсте.
Топ! У срећи постојања коју за мене значе ове слике, то је
трагични акцент без којег, како изгледа, нема ни среће ни
постојања. Тај акцент казује да се свака срећа и свако постојање
могу сваког трена претворити у нешто што је противно од њих,
а то их и чини тако несталним и – тако дивним и драгоценим.
Топ нисам никад видео, јесам чуо кад пуца о празницима, али
видео га нисам. (Не вреди лагати пред овом сликом!) А топ је
важна и судбоносна ствар. Топ може сваког часа да опали, и да
уплаши и дигне не само ове голубове са каменог венца на
тврђавском зиду него и људе, и да унесе тешке потресе и велика
узбуђења међу њих. Пуцањ топа може у овим прекоморским
крајевима да јавља долазак брода из Европе. А тај брод нам
доноси можда драгог путника који недостаје нашој срећи па да
буде потпуна. Али може да донесе и неко службено писмо са
много печата, које јавља неочекиване преокрете, растанке и
страдања. То постоји у романима, и то долази увек „као гром из
ведра неба“. Пуцањ топа може да казује да је непријатељ на
видику. Увек постоји негде непријатељ, али кад се он појави,
топови почињу, тако рећи, сами од себе да пуцају и – убијају.
Ово је онај који само јавља да драма почиње.
Поглед на оружје – а оружје значи подвиг, рат и убијање –
изазива у мени јака и нејасна осећања жеље и заноса, страха и
одвратности. А морска пучина је сама по себи као неко чудо. Све
ме то толико узбуди и заокупи моју пажњу, да ми слух и не
хвата више тиху шкрипу механизма који покреће моју васиону,
да и не приметим да је моја тврђава, заједно са морем и
топовима, већ добрим делом отклизила у таму, а да се преда
мном развија слика старинског трга са барокним палатама и са
мраморном чесмом на средини. Ту се на широким тезгама или
на каменим степеништима продаје цвеће, само цвеће. Нарочито
падају у очи велики бели и шарени сунцобрани и под њима
продавачице, лепе и насмејане, са живахним покретима. Од
свих прекрасних призора, њих је најтеже заборавити. Ту су и
купци, заљубљени парови који се држе под руку, или млади
мушкарци, насмејани и галантно нагнути према лепим
продавачицама.
Тај трг са цвећем, водом, достојанственим грађевинама од
камена, са лепим и безбрижним светом, изазива у мени највећи
немир, нарочито доцније, ноћу, кад оживи у сновима или
полусновима. Јер, треба знати да прави живот ових слика
почиње тек после, кад се вратим кући и легнем у постељу. И не
само те прве ноћи него у току целе недеље, све док не дође у
панораму нов програм са новим сликама нових крајева, новим
узбуђењима и новим сновима. А улазницу у ту своју ноћну
панораму ја сам плаћао несаницом и живцима.
Тада прохода заиста брачни пар из парка, и њихова девојчица,
на својим дивним дугим ногама, стане да тера обруч, док јој не
досади, а после иде, горда и насмејана, поред мене. Зове се
Маргарита, сад то знам. Ја јој носим обруч и трудим се да
речима и покретима привучем њену пажњу, али не успевам
никако у томе. И док се ја мучим да будем што необичнији и
занимљивији у говору и понашању, она корача својим
хртовским кораком сасвим уза ме, али као да ме не види и не
чује. И што је најгоре, не чини то свесно ни намерно, да би ме
мучила, него посве природно и нехотично, као да ме заиста не
примећује. Нека урођена хладноћа бије од ње. Рђа господска!
Изгуби се пар са шетачима и девојчицом, а стане да се креће
пучина испод тврђавских бедема, да плове лађе по њој. Понекад
чак пукне топ, и пробуди ме и уплаши, тако да осећам како ми
бије срце. Али то ме бар ослободи сна о тврђави, који је тежак и
замршен. У том сну: час ја носим, као гласник, оно важно писмо
кроз многе опасности, тешкоће и заседе, и никако да га предам
команданту тврђаве; час сам опет ја сам командант и примам то
поверљиво писмо и јако напрежем очи да га прочитани при
слабој светлости војничког фењера, мучим се, али никако да
одгонетам испретуране речи и реченице. Само знам да су вести
тешке и озбиљне, пуне нејасних претња и одговорности.
Свакако, најлепше је кад оживи трг са цвећем. Боје су дивне у
својој разноликости и свом складу, под јужним сунцем и у
свежој сенци, на поливеним плочама каменитог трга. И ја се
само питам откуд ми сада, у сну, долазе пред очи, тако живе и
лепе, кад такве нису биле чак ни на слици у панорами.
Смеју се гласно и живо продавачице, њихове лепе, до лаката
голе руке крећу се непрестано и складно: бирају руже, везују их
у ките, подсецају дршке при дну, наплаћују. Тако се од тезге до
тезге преплићу њихови покрети и везују се у живо, златно
плетиво кроз које пресијавају и блеште боје цвећа и водених
капљица на сунцу. Међу купцима сам и ја. Није то више
занесени и изгубљени, бојажљиви и сиромашни дечак из
панораме што, склупчан на својој округлој столици, живи само
погледом. Не. То је безбрижан и насмејан млад човек, лепо
одевен, сигуран и смео у понашању. Уопште, крећем се и
говорим као одрастао човек, као јунак из последњег романа
који сам прочитао, онај за кога је у роману речено да је
„љубимац жена и судбине“. Продавачица ме пита шта желим
(свако слово је бело и златно од њеног осмејка!), а ја одговарам
слободно и ведро, гледајући јој право у очи, да лепшег цвета од
њених уста нема и не може бити. Ипак, узимам неколико ружа
које девојка, заједно са својим најслађим осмејком, везује у
мали букет.
Док њени прсти вешто слажу и везују руже, она се једнако смеје
белим влажним зубима и гледа ме својим чистим очима, које су
видици неба и мора изведрили и раширили. У живој жељи да
не прекинем посве и завазда ту везу, да ми бар нешто остане од
ње (бар илузија: да ми је нешто остало!), питам је како се зове.
– Нина. Увек вама на служби! – одговара она насмејано и
пословно, док ми предаје киту ружа.
Управо хоћу да јој кажем: „До виђења, Нина! Останите увек тако
лепи!“, али ту, одједном, осетих како и у том призору од самог
сјаја и мириса наступа таман и мучан тренутак.
Кад сам широким, слободним покретом, коме сам се и сам
дивио, сегнуо руком у џеп да бих извадио мали златан новац и
стоструко платио вредност росних ружа – наишао сам на
празнину. Претрнуо сам. Знам да сам кренуо са џепом пуним
златника, да сам малопре плаћао неке друге куповине, али сада
– нигде новца! Ни паре! Грчевито копам прстима по свима
џеповима. Са болним напором настојим да се сетим где сам
могао оставити новац који је још малочас био ту, али сећање је
немоћно, као узето, а новца нема па нема. Образ ми гори од
стида и руке дрхте од узбуђења, мучим се и снебивам. А кад се
од те муке и нелагодности пробудим, видим да сам прсте десне
руке зарио дубоко у поцепан ђачки јорган из ког испада јевтин
и стар памук.
Такве и сличне ствари дешавале су ми се у сну и, на жалост, не
само у сну. Нови, широки и богати свет из панораме пратио ме
је и дању, доносио радости и задовољства, али ме доводио и до
незгода и разочарања, до неспоразума и сукоба са околином.
Један такав неспоразум био је већ у самом почетку.
Имао сам најбољег и најближег друга. Били смо нераздвојни и
волели се како се само дечаци у тим годинама воле. Тај мој
друг, Лазар, био је снажан, отресит дечак. Чим сам видео први
програм, ја сам, у свом одушевљењу, зажелео да ту радост
поделим са другом. Наговорио сам га да идуће недеље одемо
заједно у панораму.
Сели смо један поред другог тако да су слике, у свом окретању,
наилазиле прво на мене па онда на Лазара. Гледајући једну
слику, ја сам, поред уживања које ми она пружа, уживао и у
помисли да ће ту слику мој друг гледати за који тренутак, а да
сада гледа ону у којој сам ја малопре толико уживао. Питао сам
се да ли Лазар чује, као и ја, онај танки шум који прати
окретање панораме. С времена на време, окретао сам се надесно
не бих ли ухватио Лазарев поглед, али друг није дизао главе.
Кад су се обредале све слике и почеле да поново наилазе оне већ
виђене, Лазар се дигао и изишао, без речи и знака. Ја сам га
гледао зачуђено, али сам остао на свом месту и још једном
видео цео круг слика, иако са смањеним задовољством. А кад
сам се, најзад, и ја дигао и изишао, затекао сам друга на улици.
Прљав снег и југовина. Лазар је одмах изнео цело своје
мишљење о панорами. Он је налазио да ту нема ничег
нарочитог. Слике, као и друге слике, слике градова и места о
којима ништа не знаш, где ниси био и нећеш никад бити. Шта
вреди све то и чему служи? Ништа и ничем!
Поражен тим неочекиваним судом, ја сам гледао свога друга
као да га први пут видим. То што је он говорио било је у таквој
опреци са оним што сам ја осећао, мислио и веровао, док сам
гледао слике у панорами, и после тога, да нисам налазио ни
једне речи да му одговорим. Видео сам само да ми најбољи друг
затвара најлепши видик и разара најбогатију наду. Избегавао
сам његов поглед и осећао физички бол у грудима.
Тек мало доцније, у ходу, развио се између нас разговор, али ни
та кратка и искидана распра није могла донети споразума ни
објашњења. Лазар је тврдио да то „чучање“ у панорами не вреди
тих пара које се дају за улазницу. У мени се све бунило и против
те ружне речи и против целог таквог гледања, али нисам рекао
ништа, мислећи само о једном: о разлици која може да постоји
између човека и човека, и онда кад су најбољи пријатељи.
Убијен тим неочекиваним открићем, ја сам само муцао нешто о
лепоти света... Где? Каква лепота? Којег света? – питао је Лазар,
као да нисмо били у истој панорами и гледали исте слике. На та
питања ја нисам могао да одговорим. А друг је мирно и
мрзовољно закључио: тих неколико насликаних мртвих
призора и предела, то није ништа. Слика је слика, а свет је свет.
И сам поколебан, збуњен и сломљен, ја сам корачао механички,
не мислећи ништа. Нисам знао ни кад сам се растао са Лазаром,
ни како сам нашао своју кућу, после ударца који ми је за то вече
одузео и пријатеља и „свет“ из панораме.
Али већ идуће недеље тај свет је васкрснуо у свој својој моћи и
лепоти, а и са Лазаром сам нашао свој некадашњи пријатељски
тон. Ипак, о панорами нисмо више разговарали. Само би се
Лазар, који никад више није отишао у панораму, понекад
нашалио на њен рачун преда мном, али све је то било сада
ублажено и подношљиво. Ја нисам бранио свој свет са слика,
али се нисам дао ни одвојити од њега.
Било је и других и друкчијих неспоразума.
Сунчано пролетње поподне. После многих напора, мољакања и
понижења, ја сам, најпосле, нашао новац за улазницу. Сав
дрхтећи од узбуђења, отрчао сам и затворио се у загушљиву
панораму, без прозора и вентилације. Више од једног сата
гледао сам програм те недеље: Цејлон. (Управник панораме,
болешљив и брижан тих дана, није ни обраћао пажњу на мене, а
посетилаца је било врло мало.) Чудни будистички храмови на
бреговима, са хиљадама људи сваке врсте и узраста који долазе
издалека, пешице, да се поклоне некој светињи. Бескрајна
степеништа од киклопског камења. Необични музички
инструменти свештеника, дугачке дрвене трубе, тамбурини и
чинели. Тропске шуме и вртови. Бели и румени цветови са
великом часком у којој се назиру жути меснати прашници.
Неки дворови, бели у зеленилу, а тако чипкасти и лаки као да и
нису грађени трудом људских руку, него никли из земље или
спуштени с висина. Живо и богато пристаниште града Коломба,
пуно бродова разних нација и колонијалне робе сваке врсте,
добар повод за размишљање о потхватима трговаца и
морепловаца, о људском раду уопште.
Све је то пролазило испред мојих очију, једном, двапут, пет
пута. А кад сам најпосле изишао и стигао кући, дан се ближио
крају. Наша авлија је била већ у сенци, а свуда по брдима било
је још сјаја који ме је неодољиво привлачио. Висока ограда
делила је нашу авлију од суседске. Сусед је Јеврејин, мали
трговац, који је почео да стиче и већ се спрема да напусти тај
сиротињски крај.
У жељи да видим још мало од сунца, испео сам се на ограду уз
коју је Јеврејин комшија наслагао велику гомилу букових дрва,
у висини саме ограде. Са тих наслаганих букових цепаница, као
са неке терасе, могло се још једно време посматрати сунце и са
њим нешто од цејлонске раскоши. А онда је зашло и оно, и
предео потамнео. Ваљало је спустити се у своје двориште које је
било још тамније.
То пењање на суседова дрва поновило се и сутрадан, а већ
прекосутра је трговчева жена, брашњавих руку, стала на кућни
праг и опоменула ме да сиђем. Изненађен и пробуђен, ја сам
невезано и збуњено муцао нешто о сунцу, о жељи да... још
мало...; али жена ме није ни чула ни слушала, него је
полугласно грдила. Какав је то начин: завиривати у туђе авлије?
И какво је то тобожње сунце, кад њој нестају дрва, главња по
главња. И, безобразлук...
Нисам добро чуо ни разумео ни ја њу, него сам се, не сачекавши
крај, сручио у своју авлију.
Цејлон је изгорео сав одједном, као прашка барута. А већ
сутрадан, мајка ме је сниженим, невеселим гласом опоменула
да се не пењем на ограду и не завирујем у туђе авлије. (Значи:
комшиница се жалила!) „Ти си гимназист, и нема смисла да
радиш такве ствари, а ако сазна отац... ти знаш оца какав је!“ –
и још је тако џарала по жалосном пепелу који је остао иза
дивног Цејлона, али ја сам се, стегнутих зуба, са ватром стида у
очима, окренуо и изишао напоље.
Да, знам ја оца, на жалост, добро и одавно! Знам и мајку код
које се увек могло наћи разумевања и заштите. Али сада, ево и
она почиње да ме посматра оштрије и суди строже. Све због
панораме. Неки дан се жалила на мене тетки из Високог, која је
била дошла на обданицу. Ја сам и нехотице чуо један део тога
разговора. Ова панорама, каже, као да му је памет попила.
Необично се понаша код куће и у школи, слабије учи, а кад дође
понедељак, он чуда чини док не створи новац за улазницу.
Тетка каже нешто у моју одбрану, тек реда ради. Млад је, проћи
ће то. Али мајка уздише и клима главом.
– Не знам, сестро – али ме брига поједе. Све се бојим да се не
истури на стрица, оног Јакова што је пропао као нико његов.
Сви смо га волили – покој му души! – и ја сам га толико пута
свјетовала и корила, ко рођеног брата, што иде за којекаквим
будалама и распикућама, а он мени каже: „Није то, снајка, нису
они криви, него је у мене лудо срце, па то ти је!“ И заиста, такав
је био: да му наврх Требевића покажеш шарену лажу, он би све
оставио, и кућу и посао, и бос и гологлав кренуо узбрдо за њом.
Тако је и свршио. Па се бојим, бојим...
Жао ми је мајке, али како да се објасним с њом кад она зна само
једно: да се плаши. А са оцем нема разговора.
У школи – слично. Хтео сам по сваку цену да разговарам са
друговима о Цејлону, али и то је било нелагодно, испадало
смешно и доводило до нових сукоба. Другу у клупи, једном
бојажљивом Чеху, ја сам за време часа шапутао о пределима
далеког непознатог острва, о храмовима, густим шумама, и
зеленим долинама са мало модрог мора у дну видика.
Професор ме је опоменуо да „не брбљам као баба“. Устао сам и,
оборених очију, тупо и тврдо процедио кроз стегнуте зубе да ја
нисам баба и да не допуштам да ме тако назива. Сматрао сам да
то дугујем великом и сјајном острву Цејлону, коме сам тих дана
сав припадао. Професор је остао при своме и додао да ће ме, ако
будем још и дрзак, истерати из разреда. А ја сам сео, понижен и
смешан, али као човек који, захваљујући панорами, шета по
најлепшим и најдаљим крајевима света. Друг у клупи окренуо је
главу од мене, у знак да ме се одриче.
Очигледно да је панорама, која ми је доносила часове великих
задовољстава, отварала у мени видике за које нисам слутио да
постоје и будила страсно и гордо дивљење величини света,
имала и своје наличје. Због те страсти за светом и животом са
слика, која је потпуно овладала мноме, ја сам постао дужник
према стварном свету и кривац у животу у ком сам живео. Дању
ми та страст доноси ситне сударе и непријатности у додиру са
људима, ноћу разара сан и одмор, јер дневни доживљаји
одређују природу и наших снова и наших несаница. Тако се бар
каже. Једно је сигурно: да мало спавам; а кад заспим, узбуђују
ме или муче пријатни или тешки снови у вези са панорамом.
Како да спавам кад преда мном одједном, под додиром
невидљивих свирача, оживе сви они инструменти испред
будистичког храма и стану да јече дугачке дрвене трубе, да
мукло бију добоши, и треште чинели дивље и нечувено. Тргнем
се и, у тами, уплашен, зверам по соби у којој спавају са мном и
оба млађа брата. Гледам и ослушкујем. Ништа. Тишина.
Издужен појас месечине на поду. Срце ми бије нагло. Добро је,
ништа није било, нико није чуо, сви спавају. Али онда ме обузме
друга, нова врста страха: претрнем од саме помисли на такву
аветињску музику коју нико други не чује, од које се само ја
будим.
Дуго бдим, сналазећи се и губећи наизменице, јер ни сам не
знам тачно шта ми се од тог свега дешава у сну, а шта у будној
машти. А кад поново заспим, деси се да ме одмах заведу некуд
шумске стазе на Цејлону, спарне и сумрачне од густог лишћа
свих врста и величина. Они румени и бели цветови закрчују
потпуно камене степенице, а ја сам бивам све мањи, све
жеднији. У потрази за пићем и влагом, увлачим се у њихове
чашке као пчела; тонем стрмоглавце, обневидео од крви што ми
навире у главу; губим се цео у мирисној, отужној мекоти
прашника и латица, и са ужасом осећам да из те сласти нема
повратка.
Али има, изгледа, изласка; а излазак није добар, јер води на
неку голу, студену планину. На врху те планине, под неким
немилим небом, на оштром ветру, стојим прикован за једно
место. Свуда око мене бескрајан видик од планина и отворених
долина са рекама и насељима. Све нејасно, сумрачно и слеђено.
Страх ме је од самоће; боли непомичност на коју сам осуђен.
Дрхтим на ветру, повијам се. Из облачног неба допире нејасно
до мене тутњава коју одмах, у себи, преводим. Говори неки
страшан и свечан глас:
– Тврдио си да волиш свет и никад ти га није било доста. Ето ти
га сад, нагледај га се, и види шта си волео!
Страшно је гледати свуда око себе мрко и хладно наличје света,
слушати тај глас неумитне осуде, и осећати се као човек који је
потпуно у праву, а потпуно немоћан против свемоћи неправде.
Али онај глас с висина стао је, зачудо, одједном да се спушта и
мења и претвара у људско гунђање, у неку сипљиву, старачку
џандрљивост.
– Ето, шта значи пети се на туђе камаре дрва. Сад видиш? Из
таквих снова будио сам се са осећањем силног огорчења у себи.
Већ тада, као и доцније у животу, ја сам се гневно питао: откуд
нам долазе ти подмукли ударци у тренуцима кад нам је
најпотребнији одмор и кад се најмање можемо бранити? И
једнако дрхтећи од узбуђења, објашњавао сам се са
невидљивим, непостојећим сабеседником. Кажу да су то наше
дневне зле мисли и рђави поступци који нам се свете и
кажњавају нас ноћу у тешким сновима. Добро, рецимо да је
тако. Али мене су такви, и страшнији, снови будили и кад ми је
било пет година! Ко је дакле крив за снове који муче невину
децу?
И у сну сам испаштао своју чудну љубав за панораму. Али све су
те дневне и ноћне муке и незгоде биле муке и незгоде дечачких
година, а то значи: и тешке су и многобројне, и лако се подносе
и не трају дуго. Сат-два тврдог спавања или зрачак јутарње
светлости у стању су да их збришу све, без трага. И већ сутрадан
сва моја пажња била је упућена на другу страну. Моје мисли
испуњавала је радозналост за нов програм, а моје време
одлазило је на трчкарање и довијање како да дођем до новца
потребног за улазницу, до ког се тако тешко долази.
Дуго је тако „Панорама свијета“, са својим великим светлостима
у дубоким сенкама заузимала добар део мога живота и
изгледала стварна и трајна до непролазности. А онда је, после
годину дана отприлике, одједном ишчезла, као привиђење.
Једног дана нестало је великог натписа на улазу. Врата су била
широм отворена. Сва просторија била је осветљена. Неки људи
су расклапали дрвену зграду панораме, даску по даску, као
најобичнију бараку. Свуда је била растурена кудеља која служи
за паковање. Штрчале су електричне жице. Онај мршави
Аустријанац и дебела жена са касе, људи који су руковали
чудима и пределима света, стајали су и хладнокрвно издавали
наређења.
Тог дана ја сам дуго и узбуђено шетао испред панораме,
бацајући бојажљиве погледе кроз отворена врата. Сав сам се
тресао од неке хладне дрхтавице. Био сам разочаран и увређен,
осећао сам да су ме преварили и покрали. Никад нисам мислио
да би могла нестати та панорама која ми је изгледала трајна и
стална као и свет који она приказује. А сад: сандуци, хартије,
паковање, и оно што сам одувек сматрао најтужнијим у
људском животу – сеоба. Панорама света (разноликог и богатог
света!) сели се као сиротињска породица којој је газда отказао
због неплаћања кирије.
То је чињеница. Са том чињеницом ја сам од сада живео, уместо
са радостима и стрепњама које ми је пружала панорама.
Тражио сам бар објашњење неко, а све што сам могао да сазнам
и схватим сводило се на ово: велико предузеће у Бечу, које
располаже десетинама оваквих панорама, увидело је да је
панорама у Сарајеву нерентабилна и због тога је укида и
преноси у неки други град у држави. То је оно што се зове –
банкрот.
То је питање новца. Није то први пут да се преда мном отвара
сазнање о страшној моћи новца. У свему што људи стварају и
подижу кружи новац, невидљиво као крвоток у телу, али
пресудно за човека и све што је човеково. То даје људима и
стварима изглед и значење, и свему одређује век и трајање.
Једне држи у животу и подиже да се гранају и цвату, а друге
напушта да се суше и пропадају као усахло дрво. То је стварност,
и у тој стварности живимо сви ми, са свим оним што јесмо и
што мислимо да смо.
Све је то изгледало невероватно, грозно и неиздржљиво, али ја
сам сада налазио неко дивље уживање да то понављам и да сам
себе нагоним да верујем у то: да су и свет и слика света, и наша
највећа задовољства и најтежа страдања, и наше мисли и наши
поступци – да је све то везано за неке далеке и несхватљиве
законе кружења новца. Све.
Мучење је било одсада проћи улицом у којој је некада радила
панорама.
Велика радња остала је једно време затворена, а затим је поново
отворена, пребојена и дотерана. На њој је осванула фирма:
„Леви и друг – Помодна радња мушког рубља“, и отворен
велики излог са елегантним мушким кошуљама, чарапама и
нараменицама. Кроз стакло тога излога назирала се лепо
уређена унутрашњост.
Гледајући лакиране тезге и рафове са фином робом, ја сам се
питао да ли неће и то нестати једног дана као чудом, по истим
законима по којима је нестала и панорама, законима које је не
познајем, али их наслућујем свуда око себе. Не може се више
веровати у сталност света.
Да, панорама! Изневерила је и отишла, и однела у грубим
сандуцима своја сунца и мора и земна богатства, да их опет
негде распростре пред неким који ће, поверовавши у њену
стварност и окренувши леђа свом животу, проводити сате на
њеним седиштима од црвеног плиша. Отишла, а мене оставила
разочарана и сама, са питањем које се не може решити а не да
се отклонити. – Шта је свет, стварни свет са живим људима и
њиховим међусобним односима израженим у имању и сили и
власти, у новцу и рачуну, а шта слика света са својим
богатством, лепотом и радошћу? – Објашњења ни одговора
нема. Године пролазе; са искуствима и путовањима питање
добива стотине нових видова, па ипак остаје без решења.
Али младост налази снаге и времена за све. Младићи у тим
годинама не беже од питања; они их гомилају са страшћу и
мере снагу и оштре ум на њима. А чињеница да за већину тих
питања не налазе решења, или их налазе више али
противречних, њих не збуњује и не плаши, јер млад човек не
види краја ни својој снази ни свом времену.
Па је и то прошло, и наступиле зреле године у којима човеку
изгледа да живот стоји негде између раста и опадања. Већ
одавно је у свету готово нестало таквих панорама; потискивале
су их друге савременије забаве и разоноде. Одавно сам ја сазнао
целу истину о панорами својих дечачких година. Већ тада су
овакве панораме биле застареле, и пропадале у већим
градовима. Учињена је проба са Сарајевом као заосталим и
забаченим местом у ком, можда, има још наивних гледалаца,
али и тај покушај је пропао.
Све то није могло да утиче на мене. Кад већ готово нигде у свету
није било таквих забава, мала старинска панорама радила је у
једном човеку. Ја сам своју панораму света носио у себи. У разно
доба дана и ноћи, на разним местима, дешавало ми се да се
одједном нађем на ниском седишту без наслона, а преда мном
би стале споро да промичу слике света у неисцрпној
разноликости и бескрајним низовима. У буци крупних или
безначајних животних догађаја, којих је било много, као и у
тишинама мојих самоћа, којих је било сувише, с времена на
време јавило би се оно старо, танко зујање једноставног
механизма који те слике окреће.
Ту су и даље живели предели и ликови из оне мале сарајевске
панораме у којој сам први пут осетио неугасиву љубав за
широки свет.
Пролазило је време: младост, зрело доба, и наилазиле прве
године старости. Студент технике, инжењер, стручњак за
испитивање материјала, ја сам живео са људима, као и они,
некад мало боље некад много горе. Упоредо је живео, растао и
дозревао свет из панораме. Заборав који је брисао толика жива
лица и пределе, толике стварне среће и потресе, није имао
власти над тим светом. Његова годишња доба су долазила и
одлазила, његови људи живели и старили. Панорама их је
пратила увек и свуда у њиховом кретању по свету и у свим
променама њиховог живота.
Расла су дрвета у лепом парку у Рио де Жанеиру, а упоредо са
њима и девојчица Маргарита; свако по својим законима.
Одавно она не трчи за обручем, њене ноге, високе као у газеле,
прекрила је сукња до испод колена. Стасала је, пуна снаге која
са сваким даном расте, и радости која још нема имена, и
немирних питања: шта да се ради са том снагом и том радошћу.
Све се то зна из њеног дневника који је водила до своје
четрнаесте године, све до оног дана кад је први пут дневник
остао без иједне речи, а уместо тога девојка је истим пером
написала рођацима телеграм, свима исти: „Данас тата умро.
Маргарита.“
Ту запиње њен дневник и ломи се њен живот. За неколико
месеци. А затим се наставља и живот и дневник.
Мајка није више она висока и снажна жена из парка. Све
донедавно је била и остала таква, без видних поремећаја и
промена. Сада, после мужевљеве смрти, њена здрава лепота се
рушила са сваким даном, приметно. Жена је венула и опадала
као да тоне у земљу. Она није умела више да окрене лице од те
једне смрти коју је видела изблиза, и била и сама осуђена на
смрт. То се видело по свему, а нарочито по њеним очима,
изгубљена и одједном малко разрока погледа. Те очи су
кружиле по предметима и људима, али је било јасно да не виде
оно што гледају, него су упрте у нешто што се живом човеку не
открива а што је постало њихов једини видик, заувек.
То је био изузетан и потресан случај жене у којој удовичка туга
не зацели и не прође с временом, као што обично бива, него се
устали и покида сва најфинија ткива њене изнутрице. Таква
жена се угаси у сузама.
Удовица је живела годину и осам месеци после мужа. За то
време њу је само један интерес везивао за живот; то је била
брига како да уда и збрине ћерку јединицу. Да је уда и обезбеди
од незгода и удараца који у овом граду очекују лепу, младу
девојку без иметка, без искуства, без родитеља и јачих
родбинских веза. Маргарита се одупирала. У Паризу је живео и
студирао њен друг из детињства, Алфредо, свега две-три године
старији од ње. Увек је веровала да ће се, кад време за удају дође,
удати за њега. Дописивали су се. Али он није намеравао, није
могао, сада да се врати. А овде се нашла девојци изванредно
добра прилика. Мајка је наваљивала, тврдећи да онај у Паризу
не студира него капом ветар гони (такав је!), и да с те стране не
треба ништа очекивати. Потресена силном жалошћу за оцем,
збуњена погребном атмосфером у кући, девојка је стрепела од
помисли да би могла остати сама. Писма с оне стране океана
нису давала довољно наде ни подршке. Тако је, најпосле,
попустила, и пристала.
Чим је свршено венчање, мајка се брзо и лако растала са
животом, са којим су је везивале само слабе и ретке нити.
Маргарита се удала за крупног, руменог и веселог момка, члана
фирме „Браћа Соарес“, која је имала неколико великих робних
кућа у главном граду и по земљи. То је многобројна и богата
породица, читава династија, од осморо браће и три сестре. Све
је то поудавано и пожењено, и сви имају много деце. Сви су
крупни, грлати и предузимљиви, и сви личе једно на друго по
нарави и по изгледу. Међу њима се изгубила Маргарита као у
вашарској вреви.
Девојачки дневник није настављен. Панорама тешко допире
својом светлошћу у породични живот људи као што су Соареси.
Тек после непуну годину дана ја сам угледао „девојчицу из
парка“, на самом улазу у тај исти парк, једног дана кад је
панорама (у мени) стала опет да се окреће, и по својој ћуди
донела главни град Бразилије. Поред огромне, претенциозне
капије од ливеног гвозда, Маргарита је изгледала ситна,
смањена. Било је суначно подне, а она је ипак увијала око себе
ретко и скупоцено крзно.
Обоје смо се обрадовали томе виђењу, али наш разговор је,
можда управо због тога, био кратак и обичан. Рекла је да је тек
пре два дана напустила клинику чувеног професора.
(Изговорила је име једног гинеколога). Сад се спрема да иде на
одмор и опоравак. Када? Где? То зависи од Аугустина и његових
послова. (Аугустино је муж. Она је то име изговорила неколико
пута, сваки пут са чудним застајањем пре првог и иза последњег
слога, као што ђаци изговарају историјска имена на испиту.)
Била је бледа, то се видело и испод пудера и ружа. Слаб осмејак
показивао је бескрвно месо око савршених зуба. „Ето шта бива
од лепе деце из парка, ето“ – мислио сам ја, а грло ми се сушило
и стезало. Маргарита је и даље говорила мирно и стварно, до
бола стварно. У њеном говору, који је заиста личио на добро
научену лекцију, понављала се реч „Аугустино“, ограђена
станком и тишином. Причала је о свом боловању и опоравку,
али некако с висока и сасвим уопштено, као што се прича деци
која не могу све да разумеју и не треба све да знају.
Измењали смо бледе осмехе и брза руковања при растанку; тако
брза да њене руке нисам могао после да се сетим, ма колико
напрезао сећање. Зато се сећам да сам у њеном гласу наслутио
призвук нехотичне горчине и сагледао нов, тврд блесак у
њеним очима. По њу су дошла кола пред велику капију парка и
она се брзо опростила, напуштајући ме као што би све на свету
напустила да се врати својој кући и своме мужу. Ја сам отишао
даље, пешице, желећи здравље целом свету да би у њему тако и
Маргарита била здрава.
Пролазиле су опет године. Дневник је настављен. Из њега се
види да се Маргарита, после оног побачаја у првој години
брака, опоравила, ојачала и разведрила. Затим је за две године
родила двоје деце, сина и ћерку. Здрава и лепа деца. брзо су
расла.
Када се навршило пет година брака, млади пар је кренуо да
посети Париз, а затим Рим. То је био мање-више устаљен обичај
у породици да се после пет година брака у ком има здраве деце,
та веза сматра успелом и утврђеном; а као награда
супружницима долазило је традиционално путовање у Париз и
Рим. Тако су у своје време путовала сва старија браћа, па је тако
и сада закључено у великом породичном већу Соареса да путује
Аугустино.
Кренули су на четворомесечни пут и то, као многе
јужноамеричке имућне породице, са децом и послугом.
У Паризу су одсели у великом хотелу у Avenue Matignon и
живели као и сви њихови земљаци кад дођу у Париз. Једног
дана Маргарита је изишла сама на Champs-Élysées да купи неке
ситнице. Случај је хтео да је већ на првом кораку срела
Алфреда.
Без изненађења и усклика, али и без оклевања и колебања,
пришли су једно другом као да су се јуче договорили да се овде
нађу, и сели су на столице од плетене сламе пред једном
великом кафаном, природно и мирно као да су стигли кући. И
гледали су се природно и мирно. Хтели су да тако и разговарају,
али разговор није могао да се развије. Плане, па се угаси;
потече, па стане. Њихове мисли, које нису могле бити изречене,
спречавале су их да кажу оно што не мисле, и све се сводило на
безначајне и празне речи.
– Гле, молим те, ко би рекао...
– Ето, тако...
– Тако.
Мислећи свако своју мисао, они нису ни чули једно друго. Он је
мислио: „Гле, кукови, прса! Мало руменила на лицу, које је
некад било тако бледо, и још више на грудима, одмах испод
грла. То су године брачног живота, и порођаји. Али највећа
промена је у говору. Као да је неки вео скинут са њеног гласа, са
сваке изговорене речи. Све је откривено и дешифровано, свака
реч значи само оно што би значила у устима сваког мог
земљака. То јест, не значи много. Ето шта бива од лепих,
тајанствених девојака!“ А она је мислила: „Боже, зар и ово може
да буде? Исти је и измењен је; и то измењен у основу, потпуно и
заувек. За ових седам-осам година он се сав изоштрио и
профинио, као кухињски нож што се истањи од дуге употребе.
Као да су неком нарочитом операцијом извукли из њега све
весеље и сву доброту његове младости. Тај чврсти, суви стисак
руке и тај поглед, жив и смео, показују да је ово човек који нема
илузија, али ни милосрђа ни према себи ни према другима.
Човек који није хтео да се врати у своју земљу, када је требало, и
који се никад неће ни вратити у њу.“
Разговор који је текао упоредо са тим мислима био је мучан за
обоје. Човек је постајао крт и помало циничан. Никад у животу
није доспео у овакав положај: да не уме да нађе праву реч. Због
тога је сада киван на све и на самог себе, иако чини све што
може да се то не примети. А жена је, правећи се да не примећује
ништа, говорила о свом мужу и својој породици, изговарајући
често мужевљево име и увек некако издвојено, са станком
испред првог и иза последњег слога.
Крај тога разговора значио је ослобођење за обоје, и стога је био
нешто живљи и радоснији. Уверавали су једно друго да свакако
треба још да се виде. Он ће се јавити телефоном. И...
Аугустино... ће се радовати. Свакако, свакако! А обоје је осећало
да то значи: никад и никако.
Живот би био лакши и лепши кад би било мање излишних
сусрета, али кад се већ не могу избећи, треба их колико је
могућно скратити, настојати да се не понове и – што пре
заборавити.
Кратким описом тога боравка у Паризу и повратка у Рио
завршавао се, ваљда заувек, Маргаритин дневник. На четрдесет
осмој страни дневника, у коме је остало још две трећине
неисписаних страница, жена је још записала своје чуђење како
деца брзо расту и сазревају. Њена ћерка, танка, мудра и
слабуњава девојчица, тек што је пошла у трећи разред основне
школе, изјавила је свечано да је почела да води свој дневник,
јер то чине сва изузетна људска створења.
То је било последње што је записано у Маргаритин дневник.
После тога око ње се потпуно и заувек затворио круг Соареса, у
који људски поглед са стране није допирао и пред којим се
немоћно, заустављало и око моје панораме.
Али зато су друге слике из панораме мојих дечачких година
остале и даље живе и јављале се с времена на време,
пробијајући се кроз све промене, путовања и видике мог
сопственог живота.
Дешавало ми се да, седећи у позоришту и гледајући неки комад
без значаја, одједном осетим како се фотеља пода мном
претвара у ниску столицу без наслона, а испред мене ниче
дрвена панорама са своја два ока. У мом слуху, уместо гласова
са позорнице, јави се, негде у дну, фина шкрипа са којом се
окреће васиони свет у панорами. И пред мојим очима искрсне
неки исечак већ заборављеног живота далеких земаља, које сам
гледао на слици у детињству.
Тако ми се после много времена, времена које значи наш
живот, поново указао онај цветни трг из Рио де Жанеира.
Јако сунце. Свежина воде на каменим плочама. Мирис цвећа.
Људски жагор у ком гласови жена надвисују мушке као
цвркутање и кликтање птица. Видим да толике године нису
ништа измениле на овом тргу; само се људи мењају и смењују, и
тако одржавају његову непролазност.
За некадашњом тезгом лепе Нине сад је друга девојка, плава,
пуна и кротка. Њена ћерка. (Зар је толико година прошло?)
Замењује мајку и са истим покретима и речима продаје цвеће,
које такође изгледа исто као и оно некадашње, свеже и
блештаво од росних капљица.
Па је и та ненадно оживела слика нестала под редовним током
дана и живота који зовемо правим. Изгледало је да је потонула
неповратно у заборав. Али већ после неколико година опет је
неуморно окретање панораме, незнатним поводом и без икакве
везе са оним што се тада дешавало у мени и око мене, донело
слику трга са цвећем, а са њом и једно изненађење.
Крај тезге ведра и насмејана старица, посве седа, глатко
причешљане косе од које одударају црне живе очи у руменом
лицу. Крај ње лепа девојчица од седам или осам година. Нина и
њена унука.
Разговарам са Нином. Кажем како је добро памтим за овом
истом тезгом у „нашој“ младости. Она се смеје са неким
природним и лепим снебивањем. Питам је како иде посао, како
је служи здравље, шта је са њеном плавом ћерком. Прича ми
живо и природно. Она и муж су добро. Он је баштован, и још
ради. За њих је лако. Са старима је увек све добро и лако.
Тешкоће су код младости. Имају три сина и ту једну ћерку.
Добра деца, али, шта ћете, деца имају своје судбине. Синови се
разишли, сви су некако отишли далеко. Један је чак у војсци, и
то се добровољно ангажовао на више година. Ћерка јединица је
једно време радила овде на тргу и била добра замена мајци, а
онда се удала. Муж јој је вредан занатлија и лепо зарађује, али
лудо љубоморан. Имају већ троје деце. Ова је најстарија.
(Показује на девојчицу и наставља причу о ћерци.) То им, ето,
мути иначе складан брак. Због тога и она у овим годинама мора
да стоји за тезгом, јер зет неће да чује да његова жена бар
понекад изиђе на трг и да је замени. То је права болест. Чудо је
како људи сами себи кваре живот, господине! Све то казује
Нина без горчине, а из њеног говора излази да је живот леп и
добар, да утолико више треба жалити овакве изузетне
случајеве, да све заједно треба сносити и поправљати како се
најбоље може. – Док то говори, њене су очи насмејане и кротке;
оно некадашње пространство мора и даљина одселило се некуд
из њих. Прилази јој унука, а она је милује по коси. „Послужи,
душо, господина!“ Мала се пропиње на прсте и, оборена
погледа, још невешто али са љупкошћу вади руже. Тако у
природи све што је младо и незрело са дирљивим упорством
опонаша све што је јаче и старије.
– Како се зовеш? – упитао сам девојчицу.
– Нина. Нина, вама на служби!
– Она је прво дете и дали су јој бакино име – упада старица
весело.
А затим додаје тише:
– И налик је на мене!
Кад ми је предала руже, девојчица је подигла поглед и ја сам
угледао њене очи, и то одједном, као да их је дотле крила; биле
су мрке, широко срезане, младе и чедне, али већ са слабим
наговештајем далеких видика и морске пучине.
Сегнуо сам руком у џеп, нашао новац – овог пута одмах! – и
предао га девојчици.
– Збогом, Нина! – рекао сам весело, и већ заустио да јој кажем
да буде и остане лепа, али онда сам само мукло поновио:
„Збогом, Нина!“, обухватајући тим речима и баку и унуку.
И друге слике из панораме мога детињства искрсавале су и
искрсавају и данас преда мном, мање или више јасно, ређе или
чешће, а увек неочекивано, и лебде који тренутак пред мојим
очима, али онај немерљиви тренутак из снова, а затим
ишчезавају, остављајући дуго сећање и дубок траг истинских
доживљаја. То су понекад живи људи, а понекад предели или
ствари.
Жива сећања и тешке мисли јављале су се у мени кад би се
појавила слика оне старе тврђаве на морској обали, ислуженог
бастиона и одбрамбеног топа на њој. С годинама, он је сав
позелено и том мимикријом се посве изједначио са сивим
каменом и травом свога лежишта. Сад изгледа као огроман
тропски гуштер који се притајио.
Ето, са тим старинским топом ја понекад водим дуге разговоре
који су отпочели давно, у сарајевској панорами. Само то нису
више они дечачки разговори о сањаним пустоловинама – и
драмама које би могле бити. Као старом познанику, ја му
причам све оно што сам, у рату и у миру, као инжењер и
стручњак, видео и осетио и схватио у додиру са топовима нашег
времена и са онима који их израђују, усавршавају и дају људима
да их употребе против људи. А са њим се може о том
разговарати као са живим бићем. Ваљда стога што, овако стар и
напуштен, у ствари и није више топ, а ипак, по још свежем
сећању, памти и зна много штошта о топовима и њиховим
неделима.
Ни они храмови на Цејлону нису потпуно потонули у забораву.
Дешава се и сада да ме из сна тргну исти они звучи дрвених
дувачких инструмената и малих добоша, који прате молитвено
мрмљање, испрекидано уздасима, и заглушују људску мисао у
заметку. И маса побожних поклоника што гамиже уз камено
степениште, које обећава рај, изгледа да је иста она, иако је од
онда један нараштај сменио други. Та река људи који се неком
моле, час је јача час тања, али не могу да јој сагледам краја, као
ни степеништу које мом кратком виду изгледа као бесконачна
трака.
Разбуђен том вревом и писком и том неутешном сликом,
полагано сабирем мисли и у ноћној тишини градим себи другу,
достојнију слику света и људског пута у њему.
А дешава се да искрсну и друге, ведрије и утешније слике
којима ме моја панорама дарује и охрабрује.
Возим се умереном брзином кроз озеленелу алеју правих и
високих топола, усред Срема. Пролетњи ветар носи њихове беле
пахуљице као лак и топао снег, засипа цео крај и стакла на
нашим колима. Све око нас постаје лако и нестварно,
ослобођено за тренутак нужде да вечито буде и остане оно што
је. Тада се одједном просу испред мене Лисабон, град на ушћу
велике реке у бесконачни океан, онакав каквог сам га видео
некад у панорами мога детињског света: са нечим бујним,
луцкастим и понесеним у архитектури палата и цркава, али са
нечим људским и племенитим у грађи и распореду својих
живих и достојанствених насеља.
Каменитом обалом старог пристаништа, под пролетњим
сунцем, иду у групама рибарске жене и девојке, лако одевене и
преплануле, са широким плитким корпама на глави као
егзотичним шеширима. Носе улов рибе коју су њихови очеви,
браћа и мужеви довезли у црним баркама. Оне су у већини
младе и витке, а терет на глави, који свака од њих правилно
распоређује на све делове свога тела, намеће им тако право и
достојанствено држање, да изгледају као ципресе и тополе у
ходу. Око њих звучни таласи њиховог смеха и разговора. Неке
су босе, а неке носе плитку дрвену обућу, врсту нанула које у
живом ритму њиховог хода бију о камене плоче и одјекују као
веселе кастањете. Неке су малко издвојене из групе, гледају
право преда се, као да им то помаже да одрже равнотежу
између свога тела, хода и терета на глави, и певају тихо, свака за
себе.
Сав живот људски, чини ми се, ступа са њима, живот са својим
плођењем, растом и старењем, ловом, храном и љубављу. Зато и
ја укорак ступам упоредо са њима. Све ми се чини да се
подмигују и смеју мало и на мој рачун; исто осећање имао сам,
сећам се, некад као дечак у панорами и, исто као онда, мало ми
је криво и незгодно, али ја их ипак не напуштам, јер ми је
лакше подносити њихов ведри подсмех него се одвојити од њих.
Такви призори трају дуго. Трају дуго у мени, али само
магновење једно у дрвореду кроз који се возимо. Тек што сам то
помислио, а већ, ево, бледи и нестаје поворка рибарских жена;
не засипају ме више оне својим меким сјајним смехом, него
опет алеја својим белим пахуљицама. Једна за другом, тополе
стреловитом брзином збацују лик лисабонских рибарки, и
постају опет оно што су – заталасана лисната дрвета на
пролетњем сунцу. Понека од топола још је рибарка; понека је то
само још до струка, а одатле навише већ је бујна крошња, око
које још трепти последњи звук рибарске песме на страном
језику. Али већ идућег трена све су тополе преображене и
враћене у свој лик. Нигде више Лисабона ни његових жена. Око
мене је само зелени дрворед топола, које обилно расипају своје
пахуљасто, лакокрило семе, и предају га ветру и случају.
Тако се муњевито јављају и муњевито нестају овакве слике света
из моје панораме. Али јавиће се можда опет, или ове или неке
друге. Ништа ту не треба поуздано очекивати, а свему се може
надати. Таква је та љубав која је у мени планула некад, док сам у
оној затвореној и полуосветљеној просторији гледао слике
градова и предела, а никад се више није гасила ни смањивала,
него је са мном заједно расла, сазревала, не губећи с годинама
снагу ни сјај. Била је скупа и тешка та страст, али ја сам је
плаћао радосно и нештедимице, не више никленим грошевима,
него најбољим делом себе. Па ипак, ја сам њен дужник, и остаћу
то довека, јер слике света које сам видео или наслутио не могу
бити никад довољно плаћене. Оне ме носе и подижу, и везују за
живот, и доказују ми увек поново да лутајући годинама светом
нисам улудо снагу губио.

ЦИРКУС
Дан, још проткан маглом, прилично је одмакао, а нико није
наишао испод отворених прозора ни дозвао ме, нити је
зазвонило звонце на капији мог дворишта. Обрадовао сам се
том затишју као заслуженом одмору и неочекиваном поклону.
Одмах после доручка изишао сам и испео се степеницама које
воде у стрму башту изнад куће да прошетам и удахнем ваздуха.
Ту сам осетио да ме стално прати неко далеко и нејасно сећање:
много таме и много јарке светлости; трубе, бубњеви, задивљени
поклици, коњски топот, мирис смрчеве струготине, дах,
шаренило и звучи циркуса, и тешка тишина прохладне
паланачке ноћи; безразложни велики занос и исто таква и
толика потиштеност.
Све је то у вези са сном који сам уснио минуле ноћи, и одмах га
заборавио. Али упоредо са даном, који је јачао доле над градом
и овде око мене, расло је, згушњавало се и добијало све нове и
све јасније црте и то моје сећање на догађај из детињства,
изазвано ноћашњим сном.
На самом почетку те школске године, кад сам ступио у трећи
разред основне школе, стигла је у наш град узбудљива новина.
На пространој површини Великог пијаца почели су једног дана
да слажу неке греде и летве и да гомилају сандуке. Идући из
школе, ми смо се заустављали и посматрали запослене људе,
странце и домаће, како предано, очигледно с неким планом,
послују око тих ствари, и како у том раду свака од њих добија
своје место, свој нов изглед и тиме објашњење и оправдање. Све
заједно: подиже се циркус.
Још пре него што је довршена велика шатра од сивог платна, у
нашој кући почео је разговор о томе да ли треба ићи на прву
представу тога циркуса, и да ли треба повести и мене. Нисам
разумео све што су моји родитељи говорили, али ми се чинило
да је немогућно да неће искористити срећу која им се пружа.
Мање је било изгледа да ће повести и мене. Такво решење
учинило ми се исувише лепо и повољно, па према томе
невероватно и недостижно. И унапред сам осећао укус
уздржаних суза и чамотињу вечери у којој ћу остати са баба-
Смиљаном да „чувам кућу“. Унапред сам знао да ћу и овог пута
савладати огорчење, да нећу заплакати ни показати колико ми
је тешко, и да ће ми због тога бити теже. А ипак су ме повели.
Сузе су нестале негде у мени, огорчење сам заборавио.
Уосталом, оно се свеколико претворило у радост. Чаролија је
већ почела.
Све је било измењено. Једнолични живот који сам толико
мрзео, сав је преплављен узбуђењем, а узбуђење – то је за мене
прави облик живота, једини достојан да се назове тим именом.
Раније се вечерало, свечано обукло. Из куће смо изишли са
првим мраком, кад се иначе редовно прегледају прозори и
закључавају и кућна и авлијска врата. Спуштала се ноћ, а мени
је изгледало као да свиће. Издалека се видело да је Велики
пијац осветљен, а у тој светлости кретали су се или стајали
људски ликови као црне силуете. Изнад уласка у шатру
подрхтавало је широко обасјано платно на коме је писало
црвеним словима: „Циркус Велер“. Немирна срца и притајена
даха ушао сам са својима у циркус који је био јарко осветљен.
Неколико редова седишта од необлањаних смрчевих дасака
сачињавали су правилан круг око циркуске арене посуте
дебелим слојем меке и жућкасте струготине.
Чудо је већ освајало моја чула. Игра је почињала да се развија.
Осећао сам како ми се лице жари и очи пламте, а у џеповима
сам грчевито стискао хладне прсте. Кроз врелу маглу указивала
су ми се међу гледаоцима позната лица наших грађана, а ја сам
се у чуду питао откуд они ту, и одмах их губио из вида и
заборављао као последње остатке живота који смо оставили иза
себе и који сад све више бледи и нестаје.
У арену су, уз смех и радосно птичије кликтање, упала два
кловна. Трчали су, претурали се, прескакали један другог;
споразумевали су се само мимиком и довијали се како да један
другог надмудри и што боље насамари. Ова два смешна човека
у шареним оделима, са набељеним лицима из којих су сјале
људске и људски умне и тужне очи, засенила су све што је дотле
за мене значило свет. А то је био тек увод у праву велику игру.
Грунула је музика од лимених инструмената и бубњева. Преда
мном се као светло, шарено и немирно платно развијао неки
живот какав нисам могао слутити да постоји, а који сам, у себи,
несвесно, одавно очекивао. Јављало се, изгледа, управо оно што
ми је у честим часовима дечачке потиштености толико
недостајало. „То је, то је то!“ – говорио сам сâм себи и уживао
као засебну, издвојену сласт сваки тренутак времена које је брзо
пролазило и сваку појединост призора који су се преда мном
одигравали.
За кловновима дошла су двојица артиста на трапезу. Њихови
замаси и скокови изазивали су дивљење, а кад би њихова
вратоломна смелост дошла до врхунца, понека жена у публици
прекрила би очи рукама и њен устрашен, пригушен повик
одјекнуо би циркусом.
– Ааах!
Затим су дошле вежбе са дресираним коњима. Са стране је
стајао директор циркуса у јахаћем оделу; на глави цилиндар, на
ногама високе чизме тесних сара. Уфитиљени бркови на
непомичном лицу. Витлајући дугачким бичем у руци, он је
мирно и надмоћно, као неко више биће, управљао целом игром.
Угојени и сјајно тимарени белци и вранци обилазили су уокруг,
пропињали се или падали на колена на пуцањ бича, и на исти
такав знак одлазили из арене. Последња слика изазвала је
одушевљење и бурно одобравање гледалаца. На вранцу без
обележја и светле пеге, који је трчао између два белца нижа од
њега, јахао је снажан и плећат јахач у раскошном костиму, а иза
њега набељена и нарумењена жена у светлом трикоу, само са
кратком пелерином од модре свиле, везаном око врата. Пошто
су неколико пута учинили круг, жена се на пуцањ бича винула и
испела јахачу на рамена, а он је тада, очигледно великим
напором, полако и опрезно почео да се диже. Већ идућег
тренутка он се, заваравши очи гледалаца, исправио и наоко
лаким покретом стао вранцу на сапи, придржавајући само
прстима леве руке жену која му је стајала на раменима.
Припијени један уз другог, три коња су јурила, бацајући
копитама струготину по првим редовима гледалаца; на
средњем је стајао снажни јахач са победничким изразом лица, а
на његовим раменима, усправна и сјајна жена у трикоу боје
тела, као нага, док је за њом вијорила њена модра пелерина.
После тога величанственог призора изишли су радници,
прострли шарен ћилим и стали да затежу жицу изнад арене, с
једног краја на други. Ти људи у својим обичним радним
оделима изгледали су као залутали овамо из оног давно
несталог света у коме сам и ја некад живео. На жицу се испела
нарочитим степеницама млада играчица из Мађарске по имену
Етелка. Директор јој је при том помагао церемониозним
покретима. Била је ситна, нежнија и на изглед слабија од оне
јахачице, али њено тело је било савршено вајано, у трикоу од
црне свиле, са посве кратком зеленом сукњицом, јако набраном
око кукова, док јој је жут јелек стезао струк и слабо прикривао
груди. У десној руци држала је лаки кинески сунцобран. Најпре
се кретала опрезно и споро. Изгледало је невероватно да ће
прећи преко те жице. Неколико пута се зањихала и застала као
да ће пасти, као да већ пада, али се крајњим напором, машући
левом, слободном руком и својим сунцобраном, ипак одржала и
продужила да клизи по жици. Мени се у тим тренуцима срце од
узбуђења пело у грло. А кад је стигла на крај жице, вратила се
крећући се већ лакше и сигурније. На лицу јој је стално лебдео
лак и безбрижан осмејак.
То за мене више није био циркус! Та жица је била разапета од
планине до планине, изнад неког пролетњег предела, а девојка
на њој прелазила је лебдећи, слободнија од птице и лакша од
лептира с једног краја широког видика на други, заједно са
својим скупоценим осмејком. Чиста и као бестелесна, звезда а
не жена.
Изгледало ми је да чуду и лепоти нема краја, да ти људи све
могу и остварују све што замисле. Знају шта хоће, а што хоће, то
могу. Нису им потребне речи ни објашњења. Говоре покретима.
Не оклевају, не греше, не досађују се као ми. Не лажу, јер им то
није потребно, и не допуштају ником и ничем у себи ни око себе
да слаже или изневери. У поуздању и извесности се крећу и
живе. Не знају за неспоразуме и недоумице. Прескачу, лебде
или лете изнад свега тога. Окренули су леђа оном што се тамо
напољу зове живот, али само због савршенијег и лепшег
живота. Срећни су.
Таквој срећи, чинило ми се, идемо у сусрет и ми. Живот којим
смо до сада живели наткриљен је, и потпуно и заувек потиснут.
Све су препреке оборене. Игра ће одсад бити смисао и садржина
живота, а смелост и лепота његови редовни закони. Сви ћемо
живети и кретати се тако и изводити сличне и још веће подвиге.
Крут и занемео од тих открића, био сам заборавио све друго око
себе, не само своје суграђане него и родитеље са којима сам
дошао. Чинило ми се да сам потпуно сам, да и немам никог
свог, да сам ту дошао једино да сазнам и видим како се живи у
том великом свету игре, блеска и величине, а после да
продужим и сам тим путевима да, јашући или лебдећи у смелим
скоковима, савлађујем као играјући се пространства, радосно и
лако, са осмејком на лицу, срећан што ме људи гледају и што ми
се диве.
Али управо тада кад сам хтео да се осмехнем томе тренутку у
сусрет, десило се оно што сам најмање очекивао. Кад је
играчица срећно извела и други пут свој ход по жици и вратила
се на полазну тачку, загрмео је бубањ и победнички писнула
труба. Лепа жена је дигла високо свој кинески сунцобран, вешто
се поклонила гледаоцима на све четири стране, а затим, као да
је без тежине, склизнула у наручје свом директору, који је
одбацио бич и дочекао је као хладнокрван и узвишен спасилац.
Тај тренутак великог тријумфа необично се продужио. У мени
се јавила сумња, па страх. Прва помисао да би то могло
наговештавати крај ове игре. Музика је трештала, у публици је
завладао радостан жагор, неки су поустајали са својих места; у
арену су упали кловнови и претурали се и окретали на рукама
као живи точкови. Ушли су и остали извођачи програма,
клањали су се и добацивали пољупце публици.
Једно по једно, сви су око мене поустајали. Ја сам остао на
месту, непомичан, држећи се обема рукама за даску на којој сам
седео. Болно отрежњен, са неверицом сам слушао и гледао шта
се то дешава око мене. Све је било у покрету. Прве лампе су се
гасиле, коњи су рзали, кловнови вриштали, директор пуцкетао
бичем. Изгледало је да ми се сви смеју. Крај, крај, крај!
Тако дакле! Зар те ствари имају крај? Па то је онда као да и не
постоје! Зар игра и лепота могу да лажу? Зар су то само
блештави, нестални и пролазни привиди који нас лако опсене и
завладају нама да би нас исто тако брзо и неочекивано
напустили? Зашто су заметали ону игру кад су знали да неће и
не може трајати? И шта вреди све то ако не траје?
Једва су ме уразумили и одлепили од мог седишта. На излазу
сам се још једном окренуо и видео како радници савијају
шарени циркуски ћилим, а два кловна трче око њих и саплићу
се уз веселу цику и кревељење. Крај! Савијају ћилим – све је
готово! Крај!
Напољу је било мрачније и хладно. Свет се разилазио. Мој отац
и моја мајка узели су ме између себе и водили ме, једно за једну,
друго за другу руку. С напором сам одржавао корак са њима.
Стискао сам зубе и настојао да задржим сузе тешког разочарања
које ме је испунило свега.
Из тог сећања, које је личило на жив сан под сунцем ведрог
јутра и добијало све јасније контуре, пренуло ме звонце. Доле на
капији неко је јако и дуго звонио. Чуо сам како му отварају и
како га уводе у кућу. Сишао сам низ оно неколико степеница, не
чакајући да ме зову. У гостинској соби налазио се постарији
човек, странац неки.
Атмосфера те простране собе мењала се често из основа, а
понекад ми се чинило да се и обим и уређај њен мењају, већ
према карактеру, изгледу и понашању госта. Сад је цела
просторија била испуњена неком нелагодношћу и оловном
тежином.
Према мени је на дивану седео оронуо и похабан човек. Да,
похабано је било не само његово одело него и лице и тело, ако
се тако може рећи. На њему је био комплет од сивог дебљег
штофа, пожутео и изгужван. Свој црни округли шешир
поповског формата, човек је час стављао на диван, поред себе,
час га опет узимао на крило и гладио, као у неприлици. Он је
био тај који је изговорио ту реч.
– Опростите, ја сам у неприлици...
Да, у неприлици је, то се види, не само са шеширом и не само са
оделом и ципелама несавременог кроја и изгледа него и са
језиком којим се изражава.
То је био прави аустроугарски човек, рођен средином
деветнаестог века у Трсту, а умро пре педесет и две године у
овдашњој болници. Мајка му је била Италијанка словеначког
порекла, отац Чех. Говорио је и немачки и чешки и
италијански, али ниједан од тих језика није знао тако добро да
га у разговору са правим Немцем, Чехом или Италијаном не би
мучило осећање мање вредности. Најбоље је знао језик циркуса,
јер је у циркусу одрастао и век провео; замало да није и умро у
циркусу. Ту се служио нарочитим говором који је био мешавина
многих језика и подесан за објашњавање и надвикивање са
артистима, помоћним радницима, па и са коњима и другим
животињама.
Са много снебивања, тражећи речи, он је рекао да се зове
Ромуалдо Беранек, некадашњи сопственик и директор циркуса
„Велер“, а затим је настојао да ми објасни разлог свога доласка.
Сећања – понекад, и понечија сећања – могу да имају велику
покретну снагу. Док се о људима не мисли и не говори, они могу
да леже и труну неосветљени и непомични у забораву. Али кад
их једном покрене нечије живо и снажно сећање, онда треба
ићи до краја; треба све осветлити са свих страна, приказати
онако како је уистини било и, ако је потребно, допунити. Ево те
допуне.
Оне ноћи, пре пола века, кад је циркус „Велер“ на Великом
пијацу, на читав сат пре своје прве представе у нашој варошици,
запалио своје лампе, директор је прегледао још једном сав
циркуски материјал, костиме на особљу и орме на коњима,
пребројао приход од продатих карата на каси, а затим отишао у
кола која су му служила као стан. Ту је лежала његова тешко
болесна жена Ана.
Узели су се пре више од двадесет година. Он је радио са коњима
у циркусу њеног оца. Она је била његова вршњакиња, пуначка и
румена ћерка јединица старог Велера, чији је циркус добро
радио и био познат у целој земљи. Многи су се отимали о ту
наследницу, паметну и доброћудну девојку. Срећа је послужила
њега. Кад је умро Велер, жена и он су остали једини власници
циркуса. Нису имали деце. Дуг низ година жена је водила касу и
књиговодство радње. Њена штедња и умешност помагале су да
се циркус одржи и у неповољним годинама. Била је рано
прегојена и тешка, али увек живахна, окретна и вешта у
пословима. Од пре пола године тешко се разболела. Сад лежи
сва отечена и непокретна, у колима, на терет себи и мужу.
Увек је била љубоморна. Само, то је била она лака и безазлена
малограђанска љубомора, без злоће и горчине, без правог
повода и без последица, која је чак давала неку драж и живост
њиховом животу, пуном рада, брига и сељакања. Тек откако је
почела да поболева, ствар је бивала све више тешка и
непријатна. Што је најгоре, сад има за љубомору и оправданог
основа. Директор је заљубљен у играчицу на жици, ситну и
лаку, а снажну и вешту Мађарицу Етелку, како може да буде
заљубљен човек на измаку снаге, у својој педесет и некој
години.
То је било неочекивано чудо, јер сви су га познавали као
трезвена и строга човека који није никад издвајао ниједног од
двадесетак чланова своје трупе. А наишло је то, ни он сам не би
умео казати кад ни како, нагло, без мере и објашњења. Његова
пажња одједном се зауставила и усредсредила на ту ситну
девојку која је дотле била само једна од „нумера“ његовог
програма. Привлачило га је све што је она радила или
говорила: свака њена реч, сваки покрет и поглед слагали су се у
њему и, на крају, испунили га целог неком узвишеном и
радосном нежношћу какву никад није познавао ни слутио да
постоји.
Сви у циркусу знају то и примећују, и увек се нађе понеко да
неку појединост директоровог лудовања достави и болесној
жени.
И сада, док он облачи свечано јахаће одело у коме наступа у
арени, она говори тихо али оштро, понављајући свој
свакодневни и као молитва једнолик низ прекора, жалби и
опомена, помешаних са стењањем и уздасима.
Она умире, каже, и за себе, нема више шта да брине. Са њом је
свршено. Крај! Божја воља таква! Крај! Али оно што је мучи и
што јој загорчава последње тренутке, то је његова луда и
срамотна веза са том Етелком која му може бити ћерка, или још
мало па унука. Залудила га белосветска дроља коју су у њеној
тринаестој години затицали са коњушарима, у слами испод
јасала. Како га није стид и од бога страх? Како се не сети њеног
тате, старог Велера, који га је учинио човеком, кад већ не мисли
на њу која му је била друг и пријатељ, годинама, у злу и у добру.
Мисли ли он, кукавац, да га је Етелка изабрала због његове
младости, снаге и лепоте? Зар њему, у његовим годинама и
његовом положају, још требају жене? Али требају Мађарици
његове паре. „Зар он не види шта му спрема играчица? Чека
само да умре газдарица, па да се венча са њим, а тада ће лако
истиснути њега и остати господар циркуса, са њиховим јахачем
Сиворијем, са којим и сада живи. На просјачки штап ће га
отерати. То је таква жена, отровница. Видеће он то. И тада ће се
сетити ње и њених речи.
Настојао је, како је најбоље умео, да је разувери или бар умири.
А чинио је то млако и невешто.
– Умири се, Андулко! Ти знаш да није тако.
– Шта није тако? Ако си ти обневидео, нисам ја слепа. И коњи и
пси у радњи знају где проводиш време после ручка. Не само
што ти празни џепове, него ти је попила мозак и срж из костију.
Ето си се сав усукао и олињао. Погледај се у огледалу да видиш
шта је учинила од тебе. А шта ти тек спрема? Жао ми те, јадан
човече, жао!
Жена се заплакала, а он је залупио вратима и, закопчавајући
последња дугмета, отрчао у циркус. А кад се по завршетку
представе вратио, гладан и уморан, болесница га је дочекала
опет својом јадиковком која није имала краја. И сад је требало
спавати ту поред ње, мислећи на сутрашње послеподне које ће
провести са Етелком.
Још те јесени жена му је умрла. Покопана је на католичком
гробљу у Осијеку, где је тих дана циркус гостовао. Убрзо се
оженио Етелком. А после је дошло оно што не ваља. Неколико
недеља нечег што је личило на слободу и уживање, а затим
непуне две године гађења, понижења и рвања са ђаволском
женом која га је унижавала и вређала, са неком дивљом
насладом, сваком приликом и на све могуће начине, у четири
ока и пред људима, не улепшавајући и не кријући ништа. Сам
није могао да схвати што се то дешава са њим. Често и узалудно
се питао зашто је тако одузет и немоћан према њој, а откуд опет
у ње та снага и слобода и та незаситљива потреба да га кињи и
срамоти пред свима и на сваком кораку; и то све више и
свирепије што је он више настојао да буде нежан према њој и да
јој угоди у свему. Осећао је само да се топи и смањује и видео да
је, још за њега жива, у радњи загосподарио његов намештеник,
јахач, Етелкин драган, Сивори. Половином друге године –
циркус се после дуже турнеје по Хрватској и Мађарској опет
вратио у Сарајево – Етелка му је саопштила суво и пословно да
она више не може да живи овако. Жели, каже, да има дете;
наравно не са њим, јер је он – то и сам зна – јалов и немоћан, а
и кад то не би био, она неће дете од њега, него од Сиворија. У
том је ствар. То је јасно: жели дете и имаће га. А неће ништа да
крије и ни пред ким да лаже. И хоће, ево, да га на време
обавести о томе. Он може, ако жели, и даље да остане поред
њих; ако му се не свиђа, може да иде. По вољи! И говорећи то,
гледала му је право у очи, без узбуђења, без мржње, хладно и
расејано.
Није одговорио ништа; није могао, него је побегао из кола и
склонио се на скровито место, иза штала, где се избацује ђубре,
струготина и свакојаки отпаци и остаци циркуског живота. Ту је
остао дуго стојећи непомичан, ширећи прсте на рукама и
гледајући своје дланове као да их дотле никад није видео. И ту
му је у једном једином тренутку постало јасно оно што му је
дотад, ево већ више од године дана, изгледало тако
неразумљиво и загонетно – час као да јесте, а час као да није и
не може бити – и он је најпосле схватио. То што је малочас
стајало пред њим и говорило му оно што нико жив смислити
није могао, а још мање другом човеку у лице казати, то и није
Етелка, девојка коју је он упознао и пожелео, танку и глатку као
склизак миришљавог сапуна, него сама смрт и црна пропаст
којој се није требало ни примицати и од које се сад ваља
бранити. То је ударац који сачекује човека на његовом путу, у
неодређеном тренутку и на непредвидљивом месту, и мења
одједном потпуно све у њему и око њега, и одређује све његове
даље мисли и поступке.
Истог дана купио је велик ловачки нож. Никад није волео
оружје ни разумео људску потребу за њим. Чак и у тврдом и
грубом циркуском животу, у коме се ваљало носити са људима и
животињама свакојаких ћуди и разних раса, зазирао је од
насиља. Али овог пута није могао друкчије. Био је уверен да је
то једино чиме би се могао пресећи онај невидљиво танки и
оштри а нераскидљиви конац који га везује за Етелку, и који ће
га удавити сигурно ако га, колико данас још, не пресече.
Нож је био ту, али недостајало је остало. Требало је остварити
одлуку, али тада се показало да је то лакше замислити него
извршити. Кад се, пред подне, вратио из вароши и затекао
Етелку крај простртог стола, учинило му се да ће лако прећи пут
који дели помисао о ударцу од ударца самог. Али кад је пришао
ближе и измахнуо ножем, пред њим се одједном уместо ситне и
нежне „птичице са жице“, како су је у циркусу звали, нашла
љута тигрица која уме да се брани и не зна шта је страх. Није
одступала, него је ишла право на њега и левом руком хватала за
го нож, а десном га тукла по очима. Насртала је као да брани не
само свој живот него и своје још нерођено дете и оног свог
плећатог човека који свако вече јаше на вранцу без пеге, а са
женом високо усправљеном на његовим раменима. Он је витлао
ножем, смерајући на оно разголићено место испод њеног белог
и нежног грла, јер је одраније још, сам не зна зашто, замислио
да је ту негде чвор оног смртоносног конца који ваља по сваку
цену пресећи. Али жена није дала близу себи, бранила се не
снагом него лаким лептирастим покретима, и то тако као да
има хиљаду руку. А при том је викала, не викала, него урлала
као бродска сирена у магли, на Сави. Његов нож је са напором
тражио пут кроз то неочекивано гранање и лепршање њених
хитрих руку, и споро се пробијао ка циљу. Тако је директор
изгубио неколико драгоцених секунда, док у собу није утрчао
један од она два кловна и оборио га, с леђа, једним јединим
ударцем.
Дозвали су полицију. Кад су га подигли са земље, држао је још
једнако нож у руци, и бацио га је тек на оштар стражаров позив.
Одвели су га везана и крвава, док су њој превијали секотине на
длану леве руке.
Задржан је у затвору, а после упућен на посматрање. Етелка је
узела адвоката. Директор се бранио сам. Бранио се оштро и
одлучно, па ипак, или можда управо стога, погрешно и
безуспешно. Доказивао је да није неурачунљив. („Да, био сам
неурачунљив, али само онда кад сам онако лудо пожелео младу
ситну жену са жице; иначе, ни пре ни после тога. Уосталом, то је
моја несрећа, моја лична ствар. Па зар је право да за то будем
кажњен и изгубим све своје, и саму слободу?“) Желео је само
једно: да обавести свет о свом случају и да покаже на живом,
невероватном примеру шта могу зли људи и вешти адвокати да
учине од човека који погреши у једном тренутку и сам крене
путем сопствене пропасти. Али, ствар је ишла тешко. Нико није
хтео да га докраја саслуша ни могао да схвати. Што је најгоре и
просто несхватљиво, особље циркуса било је против њега, а за
нову газдарицу и њеног љубавника, и тако и сведочило пред
судом. Лекари и судије су му пребацивали што је „слабу жену“
напао ножем. Чувши то, у њему се дигао талас горке ироније.
Смејао се громко. Учени су људи и стручњаци су, а не виде да
није у питању слаба жена, него лукава и крилата змија! А кад је
хтео да им докаже да је био присиљен да се брани, и са
снебивањем и као за себе, помињао свилени конац који је
претио да га угуши, они су се значајно згледали између себе,
умиривали га и сажаљиво тапшали по рамену. Ипак, он није
губио наду. Али издала га је јетра. Није доживео крај своје
парнице. Умро је овде у Сарајеву и сахрањен је на гробљу у
Кошеву.
Ту је директор заћутао један тренутак, а онда се нагло дигао:
– Извините што сам вас узнемирио, али сад знате све. Бар
онолико колико и ја. Сад можете допунити своје сећање из
детињства. Јер свака ствар у животу треба да буде осветљена са
свих страна. Иначе, ја ништа не тражим од вас, и нећу више да
вас задржавам. Извините!
Неспретно се опраштајући, кренуо је пут излаза. Пред собом је
носио са обе руке свој велики црни шешир, као неки предмет
који је раније заборавио овде и сад одлази задовољан што га је
нашао.

ДЕЦА
Наш друг, проседи инжењер, причао нам је једне вечери ово
сећање из свога детињства:
„Била је велика недеља. Деца не воле то претпролећно време,
кад је земља још пуста и гране голе, кад нема ни снега ни цвећа
ни воћа, ни зимских игара ни купања. У такве дане, клатећи се
на комшијским тарабама и жмиркајући на мартовском сунцу,
ови мали људи измишљају нове, често чудне и свирепе игре.
Дечје вође из нашег сокака били су неки Миле и Палика. Миле
је био пекарев син, блед, оштар, са лицем сувише израђеним за
његове године. Палика је био буцмаст и румен? Мађар по оцу,
па иако је био рођен у тој истој улици у којој и ми остали, имао
је неки отегнути и тежак изговор, као да су му уста пуна теста:
Њих двојица су водили жестоке борбе са вођом дечака из
суседне махале. То је био неки наш вршњак, Стјепо Ћоро, који
је већ стигао да изгуби једно око. Ми остали били смо војска,
нестална и недисциплинована, али борбена и грлата. Као у
свакој борби, и ту је било привржености и храбрости, колебања
и неверства, суза, крви, издаје и заклетви. Готово свако
предвече, док смо седели искупљени око камене чесме,
прилазиле су вође понеком од нас, одводиле га у страну, и
озбиљним, муклим гласом постављале му питање:
– Јеси ли ми друг?
Једнога од тих пролећних дана, био је Велики четвртак, у једно
такво предвече позваше ме Миле и Палика да сутра после
подне идем с њима да бијемо Јевреје. На те експедиције у
јеврејске махале ишло се само неколико пута преко године,
редовно о нашим или јеврејским празницима. За мене, који
дотад нисам никад учествовао у таквим подвизима, била је то
велика почаст од стране двојице вођа.
Мислим да сам сутрадан ручао на брзину и са узбуђењем.
Кренули смо одмах после ручка. Пре него што смо се спустили
низ брег и прешли реку, зауставили смо се на једној
раскрсници. Сели смо на велику углачану камену плочу, и ту су
Миле и Палика са много пажње и разумевања разгледали наше
оружје. Палика је имао неки чудан ловачки штап, који је он
поковао клинцима и зашиљио на врху. Миле је имао нарочито
оруђе које је сам направио. То је била нека цев од гуме, коју је
он при дну напунио оловом а на другом крају везао канапом око
ручног зглоба. Поносио се тим витким штапом од гуме и олова
и звао га је „будалаш“. Он је и сада, онако хладан, и оштар, био
нагнут над својим оружјем и дотеривао га малим ножићем.
Мени су дали једну заломљену летву, откинуту малочас од
неких тараба; на њој је при доњем крају још вирио клинац
којим је била прикована за жиоку. Ја сам се стидео свога
оружја, које ми је изгледало простачко и недовољно. Миле ми је
узео летву, одељао је вешто на крају где се држи руком и
замахнуо њоме неколико пута око себе, са фијуком. Учинио сам
одмах за њим то исто, али фијук није био исти као код Мила.
Спустили смо се у улицу где се обично сачекују јеврејска деца
ради туче.
– Њихов је празник. Они сада иду око воде – говорио је Палика
са искуством и зверајући опрезно као ловац.
Али Јевреја није било. Љутито и заповеднички, Миле је
предложио да пређемо у Чаршију. Већ у првој улици Палика
застаде и викну пригушено:
– Ено Чифучади!
Заиста, у дну улице, око камене чесме играла су се четири
дечака у празничном оделу.
Миле га само прекорно погледа и даде знак да идемо за њим и
радимо што и он. Он је сакрио своју цев од гуме иза леђа и ишао
полагано, правећи се као да загледа куће и дућане. Тако смо се
примицали чесми. Али, било да нас је одавао наш изглед, било
да су јеврејска деца већ навикла на такве посете, она се
узнемирише, као срне на шумској чистини, и склонише се за
чесму. Мени је срце тукло нагло. Гледао сам нетремице Палики
у потиљак.
Да завара противнике, Миле се правио као да ће проћи другом
страном улице, а кад га је од њих делило свега неколико корака,
он викну неочекивано снажно и оштро, и јурну на њих. У први
мах је изгледало као да су дечаци решени да се бране, али кад
он удари својом страховитом цеви првога по руци и кад видеше
да смо и ми притрчали, настаде дивље бежање на све стране.
Разбежаше се дечаци, али ја нисам толико гледао њих колико
нагли покрет којим је Миле искочио из оног притворног мира и
одједном се претворио у нешто ново и непознато. Потпуно
одвојене од њега, видео сам и чуо његов ударац и његов узвик.
Осетио сам их као ствари за себе, као прве појаве мени
непознатог, великог, узбудљивог, страшног света у ком се носи
кожа на пазар, у ком се дају и примају ударци, мрзи и ликује,
пада и побеђује – једног света у ком сам само наслућивао
непознате ризике и неке велике, сјајне тренутке.
За дечацима се дадоше у трк Миле и Палика, а ја за њима.
Тројица дечака успеше да упадну у капије својих или туђих
кућа, из којих се одмах за нама осуше вриска и клетве јеврејских
жена. Четврти, најкрупнији, бежао је као обневидео из улице у
улицу, док се не изгуби иза неког белог зида. Кад сам ја
пристигао, Миле и Палика су га већ тражили по великој
влажној авлији, као керови.
Били смо у неком напуштеном, рушевном мектебу. Прођосмо
кроз средњи ходник и спустисмо се низ неколико натрулих
басамака у једну мању, четвороугану авлију. Са све четири
стране висок зид. Осим врата на која смо ушли, само још у
противном зиду једна мала врата, као капиџик, очигледно
затворена или закована одавно. У једном ћошку неке
позеленеле даске, остатак од неког крова, прислоњене уза зид и
подигнуте доњим крајем на једну греду. У простору који је
остајао од греде до земље, отприлике један добар педаљ, ја
угледах нечије две ципеле, непомичне и грчевито припијене
једна уз другу. Понесен том чудном хајком, дозвах Мила знаком
и указах му поносно прстом на моје откриће. Не гледајући мене,
него укоченим погледом у оне ципеле, пришапну ми да останем
ту на улазу и да не дам дечаку на врата. Он и Палика сиђоше са
последњег басамака у авлију. Палика се, опет на нему заповед
Милову, упути оним малим затвореним вратима и ту стаде
раширених ногу и подигнуте тољаге. Одмах заузех и ја такав
став.
А Миле се примицао оној гомили дасака неким ратничким
ходом, не скидајући очију са циља. Тај његов нечујан корак и
оштро уперен поглед изгледали су ми страшнији и узбудљивији
од сваке трке и туче. Али пре него што је он стигао да се
примакне, јеврејски дечак прхну из овог заклона као птица из
жита и поче да бежи по авлији.
Палика, који је опробао мала врата и видео да су затворена,
сиђе такође у авлију. Отпоче јурњава и вијање, у ком је дечак
натрчавао час на Паликину тољагу, час на Милову цев од гуме.
Али ниједанпут нису успели да га ударе по глави или по
леђима. Захватили су га само скраја, по рукама или ногама.
Палика је више трчао. Миле је стајао као сељак на гувну и
гледао да дочека ударцем жртву кад му је Палика натера. У тој
јурњави помицали су се сви ближе мени.
Тако се око уловљеног дечака све више стезао троугао од летве,
тољаге и гумене цеви. Сад сам могао да га видим изблиза. Био је
у новом јевтином оделу, мокар и каљав од заклона под даскама,
угојен и кратак, без капе на коврчастој коси. Противно од
Милових, његови покрети нису имали за мене ничег ни
страшног ни узбудљивог. Кретао се одједном целим телом,
безглаво, и летео као бачен.
У једном тренутку, кад га је Палика пристигао и кад је требало
да га удари посред главе, јеврејски дечак се неочекивано и
некако комично сагну и баци свом тежином Палики у груди.
Тако је избегао ударац. Миле притрча. Настаде гужва. Док се
Палика прибирао, дечак искористи тренутак, откиде се од њих,
устрча оно неколико басамака и нађе се одједном лицем у лице
са мном. За један трен ока видех га пред собом, са уздигнутим
рукама, једна му подланица сва у крви, са забаченом главом као
код самртника. У том тренутку угледах први пут његово лице.
Уста му напола отворена, усне беле, очи без погледа, разливене
као вода, без икаква израза више, и одавно избезумљене. Ту је
требало ударити.
Шта се тада десило? – Колико сам пута поставио себи то питање
и тих дана и доцнијих година. И никад нисам могао дати
одговора.
Колико сам после могао да се сетим и просудим, дечак се малко
сагнуо (био је то онај исти покрет за одбрану као малочас према
Палики), одгурнуо ме лагано, додирнувши ме оном
неповређеном руком у слабину, отклонио ме као најлакшу
завесу, и протрчао са тутњем кроз узак ходник, поред мене
непомична и поред моје уздигнуте летве, којој је на крају
штрчао оштар и велики клинац.
Прибрао сам се тек кад су поред мене протрчали, одгурнувши
ме грубо и презриво, Миле и Палика. Стајао сам још на истом
месту и слушао као у сну како под њиховим ногама још јаче
одјекују поднице у ходнику. Затим сам изишао полако, вукући
своју летву као терет. У дну улице видео сам Мила и Палику
како трче. Охрабрено Јеврејче било је измакло. Трчали су још
мало, па застадоше, прво један па други. Нешто су разговарали
једно време, а затим кренуше путем којим смо били дошли, не
обазирући се на мене. Пођох за њима. Пре него што су дошли
до моста, стигао сам их. Ишао сам тако иза њих, али су се они
правили да ме не примећују. Тај ме положај мучио. Заустих
нешто да кажем.
– Куш! – прекиде ме Палика.
И на све моје покушаје да се правдам, да кажем ма шта, он је
одговарао хладно и гневно својим: куш! Горе од те псовке
бринуло ме и мучило Милово ћутање. Тако смо прешли мост и
примицали се нашој махали. Ишао сам два корака иза њих,
увиђајући и сам колико сам глуп и смешан. Смишљао сам
непрестано шта би требало казати и како се објаснити. Можда
сам у том размишљању и гласно рекао неку реч. Тада се Миле
нагло заустави, окрену се и, пре него што сам могао ишта да
кажем или учиним у своју одбрану, пљуну на мене, засу ме свега
пљувачком. Да ме је ударио својом цеви од гуме, вероватно бих
се мање збунио и можда знао како да се браним или да му
вратим ударац. Овако, стајао сам насред улице и брисао се
рукавом, док су њих двојица одмицали, како се мени чинило,
невероватно брзо. Изгледало је да они лете, а да време стоји.
Мали људи, које ми зовемо „деца“, имају своје велике болове и
дуге патње, које после као мудри и одрасли људи заборављају.
Управо, губе их из вида. А кад бисмо могли да се спустимо
натраг у детињство, као у клупу основне школе из које смо
давно изишли, ми бисмо их опет угледали. Тамо доле, под тим
углом, ти болови и те патње живе и даље и постоје као свака
стварност.
Данас, после толико година и догађаја, тешко је, немогућно је
мером наших садашњих искустава и изразима садашњих
осећања казати какве су биле те прве несанице у животу, какве
муке и сумње пред презиром вођа Мила и Палике, пред
подсмехом целе дечје чете из махале. Сваки покушај да ствар
улепшам или поправим испадао је на моју штету и гурао ме у
још гора понижења и већу усамљеност. Палика је причао свима
моју бруку и, карикирајући ме, показивао насред сокака како
сам глупо пропустио Чифуче, док су се деца око њега грохотом
смејала и правила шале на мој рачун. Миле је само ћутао, и није
хтео да ме види ни да чује за мене. Показивали су ме прстом
деци из других махала. А ја сам обарао поглед пред свима,
сакривао се у школи за време одмора у нужник, и враћао се
кући споредним улицама, као прокажен. Код куће нисам могао
да кажем ником ништа, ни да тражим заштите или утехе. Чини
ми се да. сам већ тада наслутио оно што ћу после јасно увидети:
да нам у нашим најдубљим душевним мукама наши родитељи
мало могу помоћи; мало или ништа.
Пролазили су тако дани а ја нисам губио, чини ми се, ниједног
тренутка свест о свом понижењу. Сав мој детињски свет срушио
се и, разбијен у комаде, лежао код мојих ногу. Стајао сам над
њим немоћан, не разумевајући ништа и знајући само једно: да
патим. Стајао сам и нисам знао где да се денем под овим небом,
тако осрамоћен, извргнут подсмеху, и сам. Како да одредим свој
однос према Милу, Палики и осталим друговима којима бих
желео свом душом да будем равноправан друг, али не успевам,
а како према јеврејским дечацима које треба, изгледа, нападати
и тући, а ја то не могу и не умем?
Најпосле, и то се некако претурило, иако никад нисам успео да
нађем одговор на та питања. Измирио сам се мало помало са
друговима. Изгледало је да су ми опростили. Или су само
заборавили? Сад се више не сећам. Али ме никад више нису
повели на сличне подвиге. А ја сам још дуго памтио цео догађај
и понекад га снивао. У сну сам виђао готово увек исто: јеврејски
дечак са мученичким лицем протрчава поред мене, лак и
незадржљив као анђео, а ја га и опет пропуштам без ударца,
иако знам унапред шта ме због тога чека. Или: стојим насред
улице, попљуван и сам, под немилосрдном светлошћу
поподнева, док време стоји непомично а другови се нагло
удаљују. Тек доцније, младићке године избрисале су потпуно тај
спомен из мога сећања и истисле ту слику из мојих снова. Али
то је већ био заборав, смрт детињства.“

КУЛА
– Лазаре, црни сине!
У тој реченици затворена је цела та кула, са играма,
доживљајима и искуствима његових дечачких година. Тим
речима дочекивала га је мајка, кад би се, после дугих и
разноврсних игара у кули, враћао кући, где су га, уз охладнео
ручак, чекале увек мајчине грдње а понекад и очеве батине.
Кулом су дечаци звали стару турску барутану, сазидану некад у
влажној удолини на крај вароши. У то време она је била већ
одавно напуштена, сва у рушевинама, зарасла споља и изнутра
у шипраг и коров. Округла грађевина била је опасана
двоструким каменим зидом. Ветрови, кише, снегови, људи и
животиње уништавали су и разносили све што није од камена,
па и ти камени зидови осипали су се и нестајали, само теже и
спорије. Кров је у средини одавно проваљен и све се више руши.
Остала је само још покоја храстова греда ужлебљена у саме
зидове који су сачињавали два концентрична круга. Између тих
зидова размак није био ни два пуна корака. А средишња
просторија, коју су оба зида обухватала и у којој су некад
лежали барут и муниција, била је сада закрчена гомилом
поломљеног црепа и дрвета. Из тог крша клијала је дивља трава
и растао чкаљ и репух. У висини се, место крова, видело светио
небо. Нешто од срушеног крова задржало се само по ивици
куле, изнад оног уског кружног ходника између два зида; због
тога је у њему и усред дана владала полутама, а местимично и
потпун мрак, у коме су се гнездили слепи мишеви. Нешто
светлије било је само у близини улаза који је зјапио отворен, јер
су оба крила велике дрвене капије давно нестала. Тако је у кулу
улазила стока, чобани у њој ложили ватру, а за пролетњих и
летњих месеци служила је као стално игралиште градској деци.
У тој сумрачној кули, у којој је све било трошно и рушевно,
мемљиво и нечисто, клизаво од влаге, маховине и бледе траве
која не виђа сунца, дечаци су проводили дуге, светле и лепе
сате, доживљавајући само ретко и тамне тренутке које и
најлепша игра понекад доноси. И Лазар увек са њима. За њега
се време од раног пролећа до касне јесени делило на два једнака
дела. На једној страни варош са грађанима и чаршијом, са
школом, кућом и породицом, а на другој – кула. Цео живот оног
првог света био је њему и његовим друговима досадан, изгледао
неважан и нестваран, а прави, главни, истински свет, – била је
кула са игром и доживљајима које само игра даје, и само у
детињству, у доба кад се живи животом својих жеља и тако
доживљује све што се жели. А најдубље дечачке жеље, ношене
маштом и незадржљивим снагама тела које се развија и расте,
бирају често за своје поприште забачена, напуштена места и
рушевине.
Понајчешће су се играли рата, подељени на Србе и Турке, или
просто на наше и ваше, наоружани дрвеним мачевима, и
штитовима и шлемовима од лима и картона. Једна, војска би се
испела на ивицу зида и ту се утврдила и сакрила под искрзаним
остацима крова, а друга би настојала да открије непријатеља, да
се успуже уза зид и својом виком „избаци“ скривеног
противника из његовог положаја. А кад би им то пошло за
руком, онда би сви заједно поскакали у кулу и ту се настављала
борба, која је у ствари била бучна јурњава по мрачном, уском
ходнику између два зида који уокруг опасују кулу.
У бојевима дечаци су нападали и бранили се виком и трком,
маневарским опкољавањем и убијањем које није болело.
Стварни судари и ударци били су изузетак и реткост. Па ипак,
по таквом једном изузетку Лазар је и памтио своје ратовање у
кули, и само по њему.
То сећање он неће моћи, чини му се, потпуно избрисати док год
носи своје две руке и десет прстију на њима. У једном таквом
боју његови су хтели да преваре и изненаде непријатеља, и да га
нападну с бока. Они су, мало подаље од противничког
положаја, на мрачном месту које је изгледало небрањено,
почели да се пењу уза зид. Лазара су истурили међу прве. С
напором се хватао за мало јаче испупчена места у зиду, и
уздржана даха напредовао полако. А кад је стигао на врх и
ухватио се са обе руке за греду на ивици зида, одједном је
искрснуо дотле притајен непријатељски војник и стао да
измахује и млати дрвеним мачем. Онако изненађен и збуњен, и
сам уплашен, у полутами, он није могао ни да одмери ударце ни
да јасно види место по ком бије. Тако је неколико пута
узастопце ударио Лазара по грчевито стегнутим прстима,
ударио га тешко и душмански како се никад не удара у овим
њиховим бојевима, у којима су занос и слава заистински, а
ударци благи и симболични.
И, то је болело, болело страховито, изнад сваког очекивања.
Неслућено, несхватљиво огњено поље бола отварало се пред
Лазаром и у том огњу у трен ока су изгореле све речи и сви
појмови са којима је досад живео и са којима је малопре весело
кренуо у дивну и безазлену битку. Тај пламен, који је, полазећи
од прста, обухватио цело његово тело – то је рат; а тај
невидљиви што бије без престанка и милосрђа – то је
непријатељ. Прави рат и прави непријатељ. У том наглом
открићу била је већа и тежа половина његовог бола. Изненађен,
преварен, згађен, урлао је из свега грла, бацакао се и грчио као
црв, али није имао снаге да се једним покретом тела вине на
зид, ни смелости да пусти греду и падне са висине доле, на
оштро и љигаво камење. То је рат, са ранама, болом и, ваљда,
умирањем.
Спасили су га другови који су стигли да се успну и отерају
непријатељског војника, а њега да извуку на зид.
После је седео крај потока, који протиче поред куле, и ћутке
дуго квасио натекле прсте у хладној води, чудећи се да је жив и
читав прошао кроз онај огањ што се зове рат, да још дише и
гледа око себе. А дисао је тешко и гледао мутно.
Било је и других искушења и сазнања.
Лако је било јуришати уским, мрачним простором између два
зида, уз заглушну ратничку вику и њен вишеструки одјек,
машући дрвеном сабљом у десној руци и високо држећи
замишљени барјак у левој. Око тебе „твоји“ а негде пред тобом
још невидљива противничка војска, и она састављена од
другова који су као и ти: воле игру, али редовно нити дају нити
примају истинске ударце. Од заноса не знаш гдје ногама стајеш
на земљу. Све је то и весело и лако. Али тешко је било сам
проћи тим истим мрачним кругом, без пратње, без трке и
урнебеса. Лазар је и то пробао.
Једног дана кад никог жива још није било крај куле, стегнуо је
зубе и кренуо. Испочетка, док је још допирала светлост од
врата, ишао је мирно, али чим је ушао у завијутак, где је било
готово сасвим мрачно, храброст га је напустила. Изгледало му је
да се одједном и без прелаза нашао у туђем, опасном свету, да је
већ одавно далеко од свега што му је блиско и познато. И
нехотице је почео да трчи. Већ са првим корацима његов трк се
претворио у бежање. Бежао је напред. Ни сабље ни барјака, ни
другова око њега, ни стварног „непријатеља“ пред њим, само
тама, зидови и тескоба, задах свакојаког измета, трулежа и
влаге, и – страх, безразложни, свемоћни страх, који га засипа
хладном језом по леђима. Јављало се и кајање, и прекори самом
себи што је кренуо на тај луди и непотребни пут. Посртао је и
оклизивао се, ударао лактовима лево и десно од зидове, али је
трчао даље. Тај мрачни кружни ходник, који је толико пута
прешао са друговима, сад му је изгледао страховит и
бесконачан. Имао је потребу да викне, не би ли уплашио свој
страх, или, можда, дозвао неког од другова. И почео је да
дозива у помоћ, али је и сам осећао да његов глас (ако гласа
има!) нико неће чути. Трчао је ипак даље, заборављајући
тренутак и место уласка у таму и питајући се једнако да ли тај
ходник има још онај исти познати, савршени и благословени
облик правилног круга у ком сваки корак напред мора да води
ка полазној тачки, ка излазу, или се, како му његов страх стално
дошаптава, одједном претворио у неке безумно испреплетене
кривине и спирале које и немају краја ни исхода и у којима га
негде чека сигурна, грозна смрт од страха, исцрпености и
безнађа.
Све то није трајало више од два-три минута, али је изгледало
као неподношљива вечност. Лазар није одмах поверовао својим
очима кад се пред њим нејасно забелела, прво као нада а затим
као извесност, мутна светлост дана, која је надирала кроз увек
отворена врата на кули. Ухватио се за каменити довратник као
за спасоносну обалу, а затим се спустио на излизан праг, да
одахне и да се прибере. Срећом, никог још није било ту. Тешко
дишући и једнако подрхтавајући, питао се шта је то са њим
било. Чега се уплаши и пред чим је бежао? Зашто је уопште
предузимао ту „пробу“? Није налазио одговора, а није га дуго ни
тражио. Главно је да мрачни круг није без краја. Дивно је да,
после свега, седи опет ту, на светлости и познатом месту. Није
му жао што се „опробао“, иако осећа да испит није сјајно
положио, али је сигуран да пробу не би никад више поновио.
Исто као што је решен да о свему овом нипошто не говори.
Никад, ником, ништа!
И још нешто.
Једном, док су се у кружном ходнику, недалеко од излазних
врата, нешто препирали после заморне игре, у полутами
неочекивано је искрсла светла глава једне девојчице. Неки су је
познали и зовнули по имену. Звала се Смиљка. Кућа јој је била
сиротињска, на периферији града а близу куле. Оклевајући,
учинила је још неколико корака према дечацима, и стала. У
руци је држала прут.
У играма у кули и око ње нису никад учествовале девојчице. Сад
се у влажном сумраку међу зидовима појавила ова Смиљка као
створење са другог света. Непомична, она је више неодлучно
него уплашено прелазила преко њих погледом својих великих
плавих очију. Могло јој је бити седам-осам година, али је била
снажна у отешњалој и избледелој хаљиници која је при дну
искрзана. Чврсто је стајала на босим, изгребаним и
препланулим ногама које су биле пуначке и тешке, као ноге у
младог штенета. Промрмљала је неколико речи из којих се
могло разабрати да тражи изгубљену козу.
Не зна се докле би сви стајали тако збуњени и непомични да
најстарији и најснажнији међу дечацима, неки Ђорђије, није
одлучним покретом прокрчио себи пут и устремио се на
девојчицу као кобац на пиле. Али кад је био поред ње, зауставио
се одједном.
– А зашто си изгубила?
Говорио је неприродним гласом и отезао слогове, збуњен, не
знајући право шта треба да каже или учини. Да би прикрио
забуну, повисио је глас и пооштрио тон.
– Зашто? Гдје ти је коза? А!
То је звучало и непријатно и лажно. Изгледало је као да му се
речи лепе једна за другу. Било је очигледно да њему није ни до
козе ни до губитка. Јаче од његовог измењеног и одједном
промуклог гласа осећала се тишина коју је полутама појачавала.
У тој мучној тишини, оборених очију, девојчица је шарала
прутом по земљи. Тада је Ђорђије несигурно пружио десну руку
пут њеног плавог темена. Све су очи биле упрте у њега. Лазар је
осећао како му срце бије јако. Мислио је живо, али мутно и
неодређено. У ствари, он се само са страхом питао шта ће то
сада бити. Хоће ли је ударити или помиловати? И како? Или ће
се десити оно нешто – он сам не зна шта! – што се, по његовом
нејасном сазнању, дешава између жена и мушкараца, а чему он
не зна имена и не сме и не уме да замисли облик. Чинило му се
да је решење свих тих питања код Ђорђија, којег никад није
волео, који му је и сада одвратан, али који му одједном изгледа
и већи и много старији, некако узвишен, достојан и жаљења и
дивљења. Девојчица је, без страха и узбуђења, шарала прутом
по земљи, као да мирно и равнодушно чека одлуку.
Тешку и неприличну тишину од ишчекивања, оклевања и
стрепње разбио је узбуђен глас жене коју нису још видели, али
која им се приближавала између завојитих зидова, дозивајући
једнако Смиљку по имену. Већ у идућем трену пред њих је
избила мајка плаве девојчице, мршава и узбуђена жена
засуканих рукава. Она је тражила и девојчицу и козу. Одмах је
распршила дечаке и јурнула на дете.
– Зар се ту чувају козе, несрећо несретна! – женин глас је јако
подрхтавао. (Од гнева? Од радости? Лазар то није могао да
разабере.)
Ухватила је силовито девојчицу за руку и повукла је излазу, а из
друге јој отела прут и њиме припретила дечацима, који су се,
постиђени и уплашени, разбежали на обе стране уског ходника.
Једини је Ђорђије одступио полако, као да се тешко буди, и
мрмљајући нешто неразумљиво.
И тај кратки и нејасни призор памтио је Лазар још дуго, исто
као и оне болне ударце по прстима, као и оно избезумљено
трчање кроз тамни ходник.
* * *
Стара кула тамо у граду Лазаревог детињства срушена је одавно
до краја и сравњена са земљом; на њеном месту зелени се
градски парк са стазама, клупама и већ високим дрвећем;
многи доживљаји везани за њу избледели су с годинама
прилично. Само покаткад искрсне и оживи поједини призор
који се, управо по оном што је у њему било неизречено и
несхватљиво, задржао негде у памћењу. И то бива ретко, и увек
ћудљиво и нередовно, без везе са његовим животом зрелог
човека. Некад у сну, некад у музици, а понекад усред бела дана,
у тренуцима кад се налази, бар наизглед, подједнако далеко и
од сна и од музике.

КЊИГА
Torno a domandare. Perche falta
Cosi infelice la fanciullezza?*
Giacomo Leopardi, Zibaldone.
Мој мејтефе,** мој велики страху!
Доста ти сам страха поднијела,
Док сам ситну књигу научила.
Народна песма
Са осећањем сличним страху почињем да пишем кратку
историју једног дугог и велико страха. Овај страх нема везе са
тако многобројним и различитим бојазнима и плашњама које
испуњавају људе у њиховој борби за опстанак и утакмици за
имање, бољи живот, положај, славу и првенствено, за стицање и
очување и увећање стеченог. Реч је о другом страху, о оном
тешко објашњивом страху невиних људских бића пред појавама
овога света. Реч је о детињском страху, који – већ према томе
какав је први додир тога детета са друштвом и његовим
законима – или ишчезава доцније са годинама, са умним
развитком и правилним васпитањем или, напротив, остаје у
детету, расте са њим заједно, испуњава, ломи и сатире му душу,
трује живот као скривена бољка и тешко оптерећење. Реч је о
оним ситним, невидљивим а судбоносним догађајима који
често ломе душу тих малих људи, које ми зовемо децом, а преко
којих су наши старији, заузети својим бригама, тако олако
прелазили или их уопште нису примећивали.
Овај дечак, који се са летњег распуста у септембру месецу
враћа у босанско окружно место, треба да уђе у трећи разред
гимназије, једне од оних наших гимназија старог и хладног
аустријског типа. Као и већина његових вршњака, и он се враћа
тешка срца, после дугих летњих дана слободе, игре и нерада,
које деца тако воле. Мршав је и преплануо, а коса му сасушена и
избледела од сунца. Одело му се чини тешко, а ципеле га жуље
као туђе. Своју ђачку собу дели са једним другом, а станује код
једне удовице, тврде и брижне жене, која и сама има два сина у
гимназији. Улице и зграде му изгледају шире и више, људи
свечани и дућани богати. Али утолико више осећа да је он сам
некако мален и збуњен и неугледан. Оно мало бакрена новца
што му звецка у џепу тако је незнатно према свему ономе што
нуде дућани и улице да га осећа више као немаштину него као
неко имање. То што он има тако је мало према ономе што му се
нуди и тако незнатно према ономе што он жели да му не
причињава задовољство ни оно што може да купи, јер већ
унапред осећа болну границу својих могућности.
Пред гимназијском зградом продавачи воћа, сладоледа и
шећерлема; око сваког од њих живи круг дечака који пазарују,
једу и часте се међусобно, деле или се препиру. Дечак живо
жели да им приђе и да се помеша са њима, али је тих група
много и он само иде од једне до друге и застајкује код сваке као
неодлучан посматрач.
У пространом ходнику гимназијске зграде хладно и пусто. На
великој црној табли, која је једини украс те невеселе просторије,
исписана читко имена ђака који имају писмо код служитеља.
Дечак посматра, као увек, ту таблу и имена редом, а сазнање да
за њега нема и не може да буде ништа, јер му нико не пише,
осећа као нарочити и већ добро познат бол. Одједном му се од
једног сличног презимена учини да је његово. Види јасно своје
пуно име. Види одмах у мислима писмо, право писмо,
затворено, са маркама, поштанским жиговима и свим
траговима даљине и путовања, са ни сам не зна каквим све
порукама, важним, лепим и занимљивим. Шта све не може да
садржи једно писмо? Само ко има среће да га добије! Тада
заиграју слова на табли, помере се и разместе онако како
стварно јесу и стоје, и његовог имена нема нигде. Ни писма
нема, ни поруке из даљине. Као што, на жалост, нема ничега
лепог ни необичног ни узбудљивог, него само једноличан
живот, без чуда и изненађења, саткан од простих и оскудних
догађаја, неодређених и нејасних, а мучних и сувопарних
дужности и обавеза.
На једној мањој табли пише где и кад се издају бесплатно
школске књиге сиромашним ђацима. То је непријатни тренутак
који он познаје од лане и преклане.
Ђаци који могу да поднесу уверење да немају родитеља или да
им родитељи нису имућни добивају бесплатно од државе све
школске књиге које су им потребне за тај разред. То су, наравно,
употребљаване књиге, које су прошле кроз толико руку исто
тако сиромашних ђака. Оне су често излепљене, искрпљене,
изушиване. На свакој страници има исподвлачених места,
прибележака са стране, ситних цртежа или оних бесмислених
геометријских фигура које дечаци цртају у својој досади и
расејаности. Има трагова јела и пића, има нарочито оне сиве
прљавштине коју хартија прима дугом употребом, Дечаку се
гаде те књиге, и све те мрље и трагови туђег рада и живота,
нечисти, недостојни, испуњавају га одвратношћу, а у исто време
привлаче његову пажњу и изгледају му исто толико важни
колико и оно што је штампано. А на насловним листовима
сваке књиге коче се потписи тих ђака који су пре њега са овим
књигама свршили разред и већ одавно измакли пред њим у
неке даље и ваљда лепше, занимљивије и светлије пределе.
Њихове су примедбе смешне, неумесне и вређају дечака. „Ова је
књига припадала Ивану Станковићу, ученику III b разреда!“
„Hic, liber est meus, testis mini est Deus; qui non vult credere,
hicpotest legere*. Ј. Субашић.“
Дечак осећа одвратност при помисли да са тим уџбеницима
мора провести годину дана и из њих редовно учити; мрзи их
већ сада, и њих и све што је у њима не само писано и шарано
него и штампано. Са таквим уџбеницима и са својим старим
сном о неким чистим лепим књигама у којима на нетакнутим,
белим страницама пишу крупним и разговетним словима нека
горда и радосна открића, дечак је отпочео и трећи разред. Али
тај трећи разред доносио је бар једну наду и једно пријатно
обећање. Од трећег разреда па навише ђаци имају право да се
служе гимназијском библиотеком из лепе и научне
књижевности.
Прве две године свога школовања дечак је толико пута мислио
на тај тренутак кад ће и он смети да оде, у одређени дан и сат у
недељи, и да из те књижнице узме на читање неко од оних
илустративних дела која је гледао код старијих другова. Он је из
разговора са тим старијим друговима знао наслове многих
књига које садржи та мала гимназијска библиотека, слушао је
како расправљају о њиховој садржини и долазио је сам себи
ситан, и неук, и само је желео да и он дорасте до трећег разред и
до библиотеке.
Сада је дошао и тај дан.
Првог уторника после подне он је међу првима стајао пред
закључаним вратима библиотеке и чекао на професора
библиотекара. Кад се професор појавио и кад је откључао врата
и пустио их у хладовиту, уску собу, поред чијих су зидова били
ормари пуни књига, за дечака је наступило остварење једног
дуго сањаног и живо жељеног тренутка.
Ђаци из виших разреда дошли су први на ред. Професор, дебео
риђ човек, брзих покрета и оштре речи, стављао је своје
примедбе, препоручивао једне књиге, одговарао од читања
других. Дечака је бунио његов суви и подругљиви начин говора
о тако великим и свечаним стварима, али он је сваког тренутка
заборављао на професора и на ђаке и само гледао књиге,
поредане иза сталака, и маштао о свему што може да буде
написано и насликано у тим књигама, и већ сада осећао као бол
то што мора да се одлучи само за једну књигу и њу затражи.
Мислио је каква би то срећа била, и како би одмах с њега пао тај
болни терет, кад се не би морао одлучивати и кад би могао да
мирно и слободно прегледа сва три ормара и да разгледа све
књиге и листа по њима. Шта је једна књига, па и најлепша, кад
човек зна да постоје толике стотине и хиљаде других књига?
Бар три-четири кад би могао да добије, па да не стрепи, док
чита једну од њих, да ће за који сат доћи до краја и да неће
имати шта да чита. Овако, сваког уторника једну књигу, па и то
само од оних које су за његов разред, које професор одобри, и то
још под условом да ни из једног предмета не добије лошу оцену.
Све условљено, ограничено, тесно и оскудно. А ипак постоје у
свету библиотеке, постоје толике књиге и постоје људи који их
слободно читају. И он не жели много, четири-пет књига о
разним путовањима по разним крајевима света. Само да може
ону коју чита да наслони на оне три или четири које ће читати
доцније, и да понекад погледа истовремено у две књиге, само да
поглед баци. Не зна зашто, али чини му се да би то било
остварење његове највеће жеље.
– Јеси ли ти дошао да спаваш овде или да узмеш књигу?
Тргао га је из тих маштања професоров глас, резак и нестрпљив,
али дечак је имао муке да се прибере. Није био ни приметио кад
је дошао ред на њега. Са леђа су га гурали другови и смејали се.
Пред њим, сасвим пред њим стајао је отресит риђи професор.
Видео му је јаке песнице, снажан врат, кратко шишану црвену
косу, опуштене бркове и зелене очи тврда и подругљива
погледа, очи човека који зна шта хоће и шта треба да се ради и
који и од других неумољиво тражи да то исто знају о свакој
ствари и у сваком тренутку.
Дечаку се чинило као да је одједном и неочекивано стављен на
неку претешку и немилосрдну пробу. Најлепше што је имао од
библиотеке – двогодишња жеља и мисао на њено остварење –
сад је прошло. Грубо пробуђен, ухваћен у маштањима као у
кривици, он је био збуњен и уплашен. Нарочито се бојао да му
професор не надене неки подругљиви надимак, јер је имао
обичај да то чини, а после, кад ђаци прихвате то подругљиво
име, нико му га неће скинути.
– Дакле, шта је по вољи? – продужи професор иронично.
– Ја бих... Молио бих нешто о путовањима... – муцао је
изненађени дечак.
– Ти би, молио би... Ти сам не знаш, чини ми се, шта хоћеш –
каже професор и маша се за једну кратку, подебелу књигу,
уноси дечаково име у списак, и предаје му је жустро.
– Идемо даље!
Дечак се повлачи збуњен мислећи само да је овај пута срећно
избегао надимак. Разгледа књигу која на корицама има слику у
бојама, све сами снег и лед, и наслов: Експедиције у поларне
крајеве.
Силазећи споро низ степениште и застајкујући на свакој
степеници, он је отварао књигу на местима где су биле слике
поларних предела, са леденим бреговима, саоницама које вуку
пси и снежним шаторима. Лице му је још горело и руке
подрхтавале од малопређашњег сусрета са професором
библиотекаром. Непријатност и хладноћа тога сусрета вејала је
из свих тих поларних фотографија и са сваке странице те
престареле, рђаво повезане и много употребљаване књиге.
То су дакле те лепоте и та задовољства која човека чекају кад
стекне право да се служи библиотеком!
Загледан у те слике, са помешаним осећањима повређеног
самољубља, разочарања и љубопитства, дечак је погрешно стао
на једну излизану степеницу, повео се, затетурао и најпосле
дочекао рукама о зид, али је притом испустио књигу која се
откотрљала низ степениште. Задржавши се да не падне, и
прибравши се, он је одмах потрчао за књигом, која је лежала на
дну степеништа. Кад је подигао, видео је са запрепашћењем да
се од пада потпуно искоричила; цео њен унутрашњи део
одлепио се од корица и држао се само још са неколико танких
конаца за полеђину.
Дечаку појури крв у главу. Кроз вео вреле магле који му је играо
пред очима, он стрпа излубљену свеску у корице, обазре се да га
ко није видео и пође брзим корацима кући.
Идући улицом успори корак. Заборављена је била уска,
непријатна библиотека, као да никад није ни био у њој. Сад је
могао још само да мисли на штету и незгоду која га је задесила
са књигом и коју треба да разгледа код куће. Под мишком га је
пекла оштећена књига.
Кад је дошао кући, ставио је одмах злосрећну књигу као
непријатан терет на дно свога ђачког ковчега, под зимско
рубље. Ужинао је и изашао да се игра са вршњацима из
комшилука. У игри се заборавио. Али кад је почео да пада први
мрак и кад су другови стали да се разилазе кућама, њега заболи
помисао да га код куће чека нешто ружно и непријатно. И тај
бол је растао са сумраком.
Вечерао је брзо и расејано и одмах после вечере отишао у
спаваћу собу и привукао петролејску лампу у свој угао. Док је
његов друг остао са газдаричиним синовима у трпезарији,
одакле су допирали њихови весели гласови, дечак је,
претварајући се да спрема задатак за сутра, извукао књигу коју
је данас донео и почео да је разгледа као рањено место на себи.
Књига се држала са још свега два танка конца за корице. Било
је очигледно да је већ једном била оштећена и лепљена невешто
и слабо неким смеђим рђавим лепком који је при првом јачем
потресу попустио.
Нагнут над ковчегом, дечак је гледао час књигу час корице и
осећао како му крв навире у главу. Питао се збуњено шта треба
да предузме па да ствар поправи. Шта се ради у сличним
приликама? Једно је знао – да оном риђем снажном човеку у
библиотеци не би никад и нипошто смео да призна своју
незгоду. Да оде код неког књиговесца? Да, то је најбоље. Али
тада почеше сумње: хоће ли хтети да му повеже књигу? Хоће ли
он имати толико новаца? Хоће ли се ипак познати на књизи да
је поправљена?
Утом неко отвори врата од трпезарије. Засу га весео жагор. Он
уплашено гурну књигу на дно сандука, залупи поклопац, и не
окрећући главе стаде да листа по некој свесци, правећи се сав
заузет тим послом. Врата на трпезарији опет се затворише. Он
опрезно отвори сандук и извади поново књигу. Сад су била
попустила и она два танка конца. Дечак је држао у једној руци
књигу а у другој корице. Тако. Сад је зло потпуно. Он пажљиво
стави књигу у корице и све положи на дно ковчега, који
закључа. Затим се врати у трпезарију и седе за сто с осталима. И
ту се смејао, разговарао, учествовао у игри, не заборављајући
ниједног тренутка на своју мучну тајну.
Тако је дечак почео прве дане свога трећег разреда.
За време школских часова, док је професор са шиљастом
прогрушаном брадом објашњавао грчку азбуку, дечак је гледао
кроз прозор врхове дрвета, пуне још бујног септембарског
зеленила и делић светлог неба у даљини. Одсутан духом и
неспособан да запамти те нове знакове, он је мислио само на
упропашћену књигу, са којом неће никад смети да изиђе пред
старог библиотекара, а која се, како њему све више изгледа, не
може ни поправити ни набавити. И та је мисао, стална и мучна,
губила све брже свој првобитни облик: Тако је било за време
предавања, у игри и при другарским шалама. У сваком секунду
он је знао да у свету постоји нешто покварено и разваљено, нека
његова незгода и кривица коју не сме ником да призна и не уме
да поправи, а за коју ће морати једног дана да одговара.
Ипак му се у игри или при шетању са друговима дешавало да
успе да се заборави и да сатима не помисли на своју тајну.
Смејао се, трчао или разговарао весело и безбрижно као и
остали. Али тада би се наједном, као физички бол, јавила у
њему мисао на скривену књигу. И сваки пут је тај бол био
утолико љући и тежи уколико су тренутна радост и кратки
заборав били јачи и дубљи, јер је на стари бол долазио увек још
и прекор самом себи што га је изневерио. И кад би после таквих
часова одлазио да легне у своју постељу, расањен у тами, он је ту
налазио своју бригу, будну и непомичну, и сваки пут мало већу
и тежу него што је оставио јутрос кад је устао.
Недеље и месеци пролазили су, а догађај са књигом, обичан и
незнатан сам по себи, добивао је, стално и све брже и брже,
нестварни и аветињски изглед тајне и непоправљиве грешке
коју ваља крити.
Све је то било лудо, излишно и у основи безразложно, а ипак
стварно и болно, стварније од дневних игара и разговора. Почео
је да избегава другове и њихове забаве. А на најбезбрижније
међу њима гледао је са незлобивом али болном завишћу.
Шта све није у тим јесењим ноћима пролазило кроз детињу
главу? Какве се све могућности нису оцртавале и какви
немогући снови испредали?
Ноћ је пролазила, а он је мислио. Да повери некоме шта му се
десило? Да потражи негде савета како да то питање реши и да
се ослободи бриге? При самој помисли на то њега би нешто
огрејало изнутра, све би постајало за тренутак јасно, лако и
једноставно. Пред њим су се редала лица његових другова.
Испредао је до ситница читаве разговоре, своју исповест и
њихове одговоре и изразе лица, и на крају долазио до уверења
да би то било узалудно и што је још горе – немогућно.
Помишљао је да каже ствар газдарици, али сам израз њеног
лица, брижан и удовички, одвраћао га је од тога. Решавао се да
пише оцу све потанко и да тражи савета и помоћи, или чак да
оде једног дана до библиотеке, да сачека професора и да му,
насамо, искрено призна ствар. И пошто би дуго оживљавао у
себи своје речи и њихове одговоре, све до најмањег покрета и
израза лица, увидео би да је то изнад његове снаге, и остајао
опет сам са својом тајном, која је после сваког таквог
размишљања бивала тежа.
Долазио је на мисао да се молитвом избави од свега. И шапутао
би, заиста, све познате молитве, нечујно, дуго и усрдно. Са
дланом на устима, да друг који спава у истој соби не би чуо,
упућивао је жарке речи право богу и његовим свецима, који, као
што се каже, могу да чине и већа чуда, и тражио да се
раскоричена књига састави, да може да је мирно и слободно
врати оном човеку, не излажући се ни сам не зна каквим
строгостима, понижењима и казнама. Заспао би тако, уљуљкан
својим сопственим шапатом. А пре свитања би се будио са
плашљивом али дивном надом у себи, одлазио до ковчега и ту
налазио своју књигу, јадно и безнадежно раскинуту надвоје,
онакву каква је била пре свих његових нада и молитава и, чини
му се, још гору и безнаднију. И враћао би се, поражен, у
постељу.
Да умрем – мислио је тада дечак у кревету, стегнутих вилица,
сав згрчен – да умрем сада одмах! Умрети значило би не морати
поверавати се никоме, не чекати чуда која неће да дођу, не
одговарати за оно што ниси крив, не морати никад више
ступити пред оног риђег, подругљивог човека. То би значило да
нестане мене, али са мном и књига, здравих, оштећених и
поправљених, и библиотека и библиотекара, и одговорности, и
страха од њих.
„Боже, дај да умрем пре него што дође крај семестра и онај
неизбежни тренутак кад ћу морати изићи пред библиотекара и
одговарати за покварену књигу!“
Затим је мислио како би било да изгори гимназијска зграда,
заједно са библиотеком и списком позајмљених књига. Да ли би
се тад морале враћати преостале књиге? Или не, да изгори ова
кућа у којој он живи, са свим стварима, па и са том књигом у
ковчегу. Како би тада било лакше одговарати!
Не, најбоље би било и најсигурније: умрети.
Али уместо да умре, он би редовито заспао са том својом
жељом. А после, у сну, јављала се опет оштећена књига у
најфантастичнијим облицима и страх од тешке, неправедне и
нејасне одговорности, и са њим опет – и у сну – жеља да умре,
да нестане из живота, сниваног као и стварног, потпуно и
заувек.
С временом дечак је постајао све више осамљен и повучен у
себе. Смршао је, јер је јео мало и жвакао зловољно и слабо. То
није нико примећивао. Али су зато професори приметили да је
попустио у учењу. Два месеца узастопце добивао је из грчког
језика и математике неповољне оцене.
Професор грчког језика, човек ћутљив и једак, није се много
бавио њиме. Поставио би му два питања и, добивши несигурне
одговоре, само би сикћући и са неразумљивом мржњом
изговорио:
– На место!
Рђаве оцене редале су се једна за другом.
Много је теже дечаку било са професором математике,
мршавим и доброћудним старцем, који га је забринуто гледао
преко златног оквира својих бистрих и некако добрих и веселих
наочара.
– Шта је с тобом, Латковићу? Ја сам навикао да од тебе добивам
другачије одговоре. Прени се, човече!
А дечак је трептао очима, стидео се и ћутао.
Тако, сви траже од њега само напор и питају за плодове тога
напора, а нема никога коме би могао да се повери и да потражи
савета и излаза.
Са сујеверним страхом заобилазио је излоге књижара у којима
су биле поредане нове и лепо укоричене књиге. А кад би се међу
друговима повела реч о библиотеци или о каквој књизи, он би
одједном поцрвенео, почео збуњено да замуцкује, забашурује, и
скреће говор на друге ствари, док му се по грудима разливало,
као физички бол, његово већ познато мучно осећање од
помисли на неку нејасну и непоправљиву штету која му се
десила и за коју још нико не зна, али за коју ће морати да
одговара. А то осећање било је утолико теже уколико се он више
трудио да га сакрије. Често му се чинило да му се другови
намерно обраћају са питањима која се односе на библиотеку,
књиге и њихове повезе. На свако такво питање он би одговарао
ћутањем, обарајући очи и чекајући кад ће му неко отворено
казати да зна да он у свом ковчегу држи разваљену књигу.
Сви су дани били тешки, али нарочито мучан био је уторник.
Тог дана он није могао да мисли ни на шта друго до на своју
књигу. Уторником после подне другови су враћали прочитане
књиге и узимали нове. Он није смео ни помислити на то. Не би
се бојао да изиђе, ако треба, пред директора и пред сваки суд
овог света, али ето, нема снаге ни храбрости да изиђе пред тог
крупног и риђег човека, који суво, крто тражи од сваког да брзо,
јасно и одређено каже шта хоће. И то још да изиђе са
оштећеном књигом! Не, за то нема храбрости. Њега се боји
више од свега на свету.
Тако једног уторника, кад су за време одмора разговарали о
књигама, неко упита и дечака зашто више не узима књиге из
библиотеке. Он одговори да још није прочитао прву. Један
снажан и подругљив друг се умеша у разговор:
– Па не можеш ти да држиш тако месецима једну књигу. Ако се
нађе неко па је затражи, мораћеш је вратити. Не учиш је ваљда
напамет!
Дечак га погледа бојажљиво и сумњиво, желећи да провери да
ли овај то говори стога што зна у чему је ствар, или само
случајно, уз урођену пакост. Поглед му сусрете насмејане и
немилосрдне очи другог човека, из којих се ништа друго није
могло прочитати осим њихове рођене осионости и тврдоће.
Али у дечаку остаде сада та мисао. Истина, он има право да
држи књигу до краја првог семестра, али сада се са новим
страхом питао што ће бити ако случајно неко затражи ту исту
књигу, коју он држи већ два месеца, и ако га позову да је врати?
Онда ће све изићи на видело. То је приближавало опасност и
повећавало страх.
То га је и натерало да почне брже и одлучније да размишља о
неком решењу. Ствар је у току времена постала толико везана за
његове најличније, унутарње стрепње и помисли, да више није
могло бити говора да се ма коме по вери или са ким било
посаветује.
Идућег првог у месецу сабрао је новац, отишао у једну забачену
улицу и ту код једног Јеврејина купио туткала у таблицама.
Затим је вребао једно послеподне кад би могао остати сам код
куће. Нашао је неки стари лонац и у њему растопио туткало.
Доливао је воду, па одливао, мешао, примицао ватри и
одмицао. Збуњен и уплашен као да ради најтајанственију и
најгору ствар на свету, он није ни осећао да је већ упрљао руке и
опрљио прсте. Само се трудио да девојци која је радила у кујни
објасни ствар као безначајну и безазлену.
Кад је лепак био растопљен, однео га је у собу, извадио књигу и
парцелом дрвета, које је био нарочито истањио, почео да маже
повез књиге. Лепак се хватао за прсте, лепио и отезао, капао и
по корицама. Дечак је падао у све већу забуну што је више хтео
да буде пажљив и опрезан. Најпосле, углавио је књигу у корице
и притиснуо чврсто другим књигама и тешким предметима.
Затим је уклонио све трагове свога рада и опрао руке.
Ту ноћ је спавао нарочито немирно. Сваки час се будио од
помисли да је можда непоправљиво покварио целу ствар.
Нешто га је гонило да се дигне и да види је ли се лепак већ
осушио и како је лепљење успело. Али се бојао да не пробуди
друга који је спавао у другом углу собе. Тако је једва дочекао
зимско свитање. Тада се дигао, размакао мало завесе и при
сивој светлости јутра извадио књигу која је била укрућена од
туткала и тешко се отварала. Он је раствори пажљиво,
слушајући са страхом и задржана даха како књига пуцкета.
Корице су биле слепљене за полеђину књиге, али су на првој и
последњој страни били видни трагови туткала и невештог
лепљења.
Дечак стави поново књигу у сандук и дрхтећи од студени врати
се на прстима у постељу, у мучној недоумици да ли је ствар
добро решио или је потпуно и до краја упропастио.
Отада је и дању и ноћу, користећи се сваким тренутком самоће,
отварао криомице свој ковчег, загледао књигу и процењивао да
ли је лепљење и успело и да ли би смео да је такву врати
библиотекару. Често је процена испадала повољна, а још чешће
неповољна. И страх је растао.
И тај уторник је дошао, последњи уторник у првом семестру.
Тога дана морале су бити враћене све књиге позајмљене у току
полугођа. Ко не врати књигу, не може бити оцењен и добити
сведочанство. У току ноћи између понедељника и уторника
дечак није спавао готово никако. Устајао је неколико пута,
нечујно прилазио ковчегу, вадио књигу, разгледао је и
процењивао, па би је онда враћао у ковчег са уверењем да
професор неће ништа приметити. Али чим би се вратио у
постељу и почео да размишља, јављале су се опет сумње.
Чинило му се да су мрље од туткала толике да не могу остати
непримећене. Тако би се колебао неко време, а онда би, не
могући да издржи неизвесност, устајао да ствар поново
разгледа и да се увери.
Небројено пута он је те ноћи поновио у себи цео призор са
предајом књиге, како би он, по његовом мишљењу, требало да
изгледа. Ући ће у библиотеку кад у њој буде што више ђака,
тако да се професор неће моћи толико бавити њиме и његовом
књигом. Ући ће са равнодушним изразом на лицу, поклонице се
и казаће: „Молим, господине професоре.“ Или не, неће ништа
казати, јер би тиме већ привукао пажњу на себе, него ће се само
поклонити. Књигу ће завити у бео табак хартије и ту пред
професором је извадити, тако да он види са колико је пажње
књига чувана. То је добра мисао. Да, али тада ће професор узети
књигу, растворити је брзим покретом, а књига ће запуцкетати и
одмах показати невешто и грубо слепљена места. И тада, тада
ће наступити – он сам не зна шта ће управо наступити – али
наступиће оно непознато од чега он стрепи, због чега не спава,
слабо једе и рђаво учи већ месецима, наступиће негодовање и
оштре рећи тога страшног човека, па саслушавање, па казна и
брука и плаћање. Наступиће, укратко, све оне неодређене,
сложене и многобројне одговорности којима он ни у мислима
не сме у лице да погледа ни да их оцени, прорачуна и измери, и
само жели да их по сваку, па и највишу, цену избегне.
Тако би опет заспао, смишљајући најчудније процедуре које ће
бити на њега примењене, са нарочитим планом, грубо и
немилосрдно.
Било је влажно јануарско послеподне. Дечак је узео књигу из
ковчега. На мутној светлости зимског дана она му је сада
изгледала искрпљена, жалосна и упропашћена, очигледно и
непоправљиво. Спреман на најгоре, завио је књигу у белу
хартију и кренуо у школу.
Обилазио је око библиотекарових врата, запиткивао другове
који су улазили, бројао оне који су улазили, и кад је у једном
тренутку видио да су ушла тројица одједном он је куцнуо и, не
чекајући одговора, ушао.
То је дакле та соба у коју би најбоље било да никад није ни
ушао, и то је тај тренутак! Зуби су му цвокотали и десна нога
непријатно поигравала. Стао је у потиљак иза оних што су ишли
пре њега и трудио се да не дрхти. Заокупљен својим мислима,
није ни приметио како су један по један нестали они који су
стајали пред њим. Тако се одједном нашао лице у лице са
риђим снажним човеком који је испуњавао толике његове
мисли и снове за последњих пет месеци.
Професор је сад био видно измењен. Натмурен и таман, са
јаким подочњацима и нездравом бојом, он је остављао утисак
забринутог и болесног човека.
Дечак је размишљао да ли је то горе и опасније или боље и
повољније по њега. У исто време он се и дубоко клањао и
мрмљао нешто као: „Молим, господине професоре“, и споро и
неспретно развијао белу хартију. Професор, утучен и
мрзовољан, није га ни погледао. Узео је књигу, ударио њоме по
длану леве руке, погледао број на полеђини, затим црвеном
писаљком прецртао дечаково име у списку, а књигу положио на
остале књиге које је пре тога примио. Не дижући погледа,
професор пружи руку за наредну књигу, али је дечак стајао као
омађијан пред њим. Тек кад га онај друг иза леђа одгурну и
пружи своју књигу, он се уклони у страну и неодлучним
кораком, полагано и опрезно, као у сну, у једном од оних снова
у које човек не верује ни у тренутку док их снива, пође вратима.
По леђима је осећао језу и очекивао је као поуздано да ће га
викнути по имену и позвати натраг. Тако је изишао. Управо,
више су га изгурали ђаци који су излазили и улазили у
библиотеку.
Као у сну, једнако са језом по леђима, и једнако очекујући,
неминовно очекујући да ће га неко зовнути да се врати, прошао
је широким ходником у ком је висила црна табла с именима
срећних који добивају писма; сада је није ни погледао. Запутио
се једноличном улицом, по мокром и прљавом снегу, све
очекујући да ће га зовнути. Не, нико га није звао. Шта се
десило? Десило се највеће чудо: да се ништа није десило. Све је
прошло природно и једноставно. Све је срећно и добро решено.
Нема више покварене књиге ни страха од одговорности и казне.
За цело време свог мучења он је сва могућа решења предвиђао и
замишљао до ситница, само не ово и овако. Затегнутост, која је
у њему трајала и расла месецима, сад је одједном попустила.
Као да сва она страховања и слутње нису никад постојали ни
мучили га. Све је одједном збрисано и заборављено. Осећао је
да би требало да се радује, да кликће од весеља што је све овако
неочекивано добро прошло. Да, требало би да се радује, можда
се стварно и радује, али у тој празнини, која је услед наглог и
повољног решења одједном настала у њему, не може та радост
да нађе места ни одјека.
Радује се, али се вуче улицама као испребијан, као после
болести. Обузима га осећање неразумљиве ганутости. У грло му
се пење безгласан јецај и ту поиграва са сваким кораком. Идући
тако, споро и збуњено, дође кући, уђе у собу и први пут после
толико времена отвори слободно и не обазирући се ни на кога
свој ковчег. Бацио је брз поглед на место на ком је толико
месеци стајала та страшна књига, затим је затворио ковчег и сео
на њега погружен.
Тако је седео дуго, занесен, погнуте главе, са лактовима
одупртим о колена, са грчевито преплетеним прстима, као неки
зрео и преморен човек који се потпуно предаје кратким
тренуцима одмора и затишја.

ПРОЗОР
У мом раном детињству имао сам једног друга који ми је био и
остао загонетан. Звао се Мишко. Био је можда и годину-две
млађи од мене, и ситан је био и неугледан, али храбар и
предузимљив, са непредвидљивим наступима и злоће и
доброте. Једног дана ми је рекао тихо, кроз стегнуте зубе:
– Хајдемо вечерас да разбијемо прозоре баби Кокотовићки!
Хоћеш ли?
Та баба је живела сама у осамљеној кући која је имала нечег од
вештичине куће из бајке. Кућа је била ниска, али пространа, јер
се протезала дубоко у двориште које је било права башта; према
улици је имала уско лице са свега два прозора, изгубљена у
жутом зиду испод огромног мрког крова. Баба је по нечем
личила на ту своју кућу. Дебела, са старинским наочарима које
су јој се упијале у тешко сало безбојног лица, као да их никад не
скида. Неповерљива и мрка, али љубопитљива, грлата, ћудљива
и покретна кад јој треба, она је била прилична напаст за
комшилук, али нарочито строга према деци која су се играла
под њеним прозорима или око њене баште. Чини ми се да је
нико није волео.
Некад је живела у тој кући са мужем и четворо или петоро деце.
Муж је умро, и од деце су нека поумирала а нека се поудавала,
поженила и изгубила негде у свету. Те њене породице сећају се
само стари људи и жене. А већ годинама нико је не зна
другачије него као усамљену и насртљиву бабу.
У том нашем свету на стрмој периферији Сарајева, жена која
живи сама, па ма и без икакве своје кривице, гледана је чудно и
попреко, са сујеверном претпоставком да то мора да је неко
несрећно створење које ни другима не доноси срећу. Нешто од
тог сујеверног схватања лебдело је око бабине куће, и с
годинама се све више згушњавало у атмосфери неодређеног
страха и потмуле мрзости. Својим неповерењем и оштрином
према људима, баба је и сама утврђивала такво схватање код
овог сиромашног и неуког света.
Ето, о тој жени је била реч.
– Зашто? Како да разбијемо? – питао сам збуњен.
Мој друг није имао много стрпљења, нити је волео да ствари
објашњава, и тражио је само да се изјасним хоћу ли да
учествујем са њим у походу на бабине прозоре или нећу.
Одговорио сам да нећу.
– Нећеш?
Настао је тренутак тишине; било је мучно; осетио сам потребу
да објасним своје одбијање. Не знам сада како сам то рекао
језиком којим смо као дечаци говорили, али сећам се да сам
наводио као неке разлоге. Прво, баба је одвратна, стално нас
грди и тужака родитељима, и ја је не мрзим ништа мање него
што је мрзе Мишко и остали другови, али разбити јој прозоре,
то ми изгледа и сувише тешка казна. А затим, баба неће
мировати: тужиће не само родитељима и учитељу него и
полицији, а ја се тога плашим. Плашим се тога свега, а
нарочито очевих батина, јер сви знају каквог строгог и опаког
оца имам.
Мишко је саслушао, али ми је код последње речи коју сам
изговорио окренуо леђа, и то не нагло и гневно, него полако и
природно, као човек који је био пошао на погрешна врата.
Остао сам збуњен и узнемирен, и цело послеподне и увече, кад
сам стигао кући, мислио сам: вечерас ће се нешто тешко десити.
Мишко ће полупати баби Кокотовићки прозоре. И ја, ево, знам
за то. Шта треба да урадим. Тако сам се питао, док је мој немир
непрестано растао. Да одем до бабе и да је упозорим? Не,
никако: ја сам на Мишковој страни а против бабе. Да потражим
Мишка и да га одвратим од тог потхвата? Неће послушати. Ко
зна хоће ли хтети и да разговара са мном? Да му се придружим?
То не могу.
Утом је пао и мрак. И као увек, сели смо за вечеру. – То је у
нашем кућном животу тежак час са устаљеним, строгим
церемонијалом који је свима био мучан и немио. Никад нисам
могао сазнати зашто су мом оцу, опором човеку старинских
схватања, биле потребне те заједничке породичне вечере. За
цело време он не би речи проговорио, једино што би се грубо
обрецнуо на мајку или на мене, кад би нашао да нешто није у
реду. (Мој брат и моја сестра били су млађи од мене, и ја сам
некако био одговоран за све троје.) Очево присуство лежало је
на нама као терет и сенка и стално осећање нелагодности и
страха којим смо плаћали сваки залогај. Ни данас не знам
зашто нас је без разлога кажњавао својим ћутањем и избегавао
погледом, ни коме се то он светио мучећи нас ни криве ни
дужне.
Те заједничке вечере, после весело проведеног дана, биле су за
мене увек тешке; ова вечерашња изгледала ми је бескрајна. Јео
сам, али одсутан, мучен бригом која ме није напуштала. У
неколико махова осетио сам потребу да викнем пред свима
(иако се за вечером не сме говорити):
– Мишко ће вечерас разбити прозор баби Кокотовићки!
Али сам сваки пут прогутао свој узвик, заједно са опорим
залогајем.
Умор од дневне игре и топло јело као да су смиривах моје
узбуђење. Јављала се потреба за сном; наилазиле су неке
мирније мисли. Можда Мишко неће учинити ништа. Шта све
дечаци не снују и не говоре, и какви све планови нису остали на
речима! Иако, право говорећи, он није од оних што само прете а
претње не извршавају. Али, ко зна, можда је и он сада уморан и
сит сањив. Можда се ипак предомислио? Јер, на крају, није то
мала ствар полупати прозоре баби Кокотовићки, која ће дићи
небо и земљу само да ухвати кривца и наплати штету. Мучна је
мисао на кривицу, на полицију, на скандал у суседству, и
пријатно је ослободити се те мисли бар за који тренутак.
Отац је одгурнуо суд испред себе. То је био знак да је крај
вечери. Дошла је молитва у којој се поједине речи, мутне и
тешке од зловоље, нису ни разумевале. Затим очево спремање и
прање ногу. При том се кретао споро, али стално и свуда, тако
да ни за кога од нас није било довољно места ни ваздуха. Те
вечери је, како се мени чинило, било нарочито тескобно и
непријатно тихо. И та тескоба и тишина су расле некако преко
уобичајене мере, да се није могло виде ти докле ће тако и где ће
се завршити. А онда их је одједном проломио и потпуно збрисао
– тресак. Стакло на прозору у предњој соби прсло је у парчад.
Сад је настала нека нова тишина. Свак је стајао непомичан на
месту на ком се задесио. Ја сам мислио само једно: то је
Мишкова праћка.
Сви су се згледали, само сам ја стајао оборених очију. За мене су
са звекетом разбијеног стакла упали у собу и Мишко („Нећеш?“)
и баба Кокотовићка и учитељ и полиција, и све живо и мртво
што се у мени везивало са њима.
После првог запрепашћеног ћутања, дигли су се повици и
питања укућана. Сестра, која је била већ задремала, ударила је у
плач. Све је то за мене било само саставни део опште гужве и
граје коју сам само ја чуо и видео. Судњи дан се створио ту за
мене. У мојој глави ковитлац од укућана и само мени видљивих
и знаних придошлица. Сви се они гурају око мене, вичу, хватају
ме, доказују нешто, траже нешто, испитују, прете, а све је мучно
и необјашњиво и замршено до бесмисла и потпуног несхватања.
И у свему томе ја сам једини који мора да одговара свима и
објашњава све, и једини који не може и не уме да каже ниједне
речи објашњења ни оправдања.
А онда се све стишало. Свега је нестало, или је све заклонила
крупна очева појава. Чуо сам само како је, идући пут мене,
рекао:
– То су свакако твоји красни јарани!
Његове речи су биле зловољне и мукле, једва разумљиве, као и
речи његове вечерње молитве.
То што је даље долазило, познавао сам врло добро одраније. За
то је постојао у нашој кући већ утврђен ред.
Најпре се тако издигне, исправи тамна (или се мени чини да је
тамна) фигура очева и приђе ми тако близу да од ње не видим
ништа друго, а од њене близине не видим право ни њу саму. Из
те фигуре исуче се однекуд дугачак црн каиш који одмах
нестане. Јер, тада нестане и оца и мене и куће и познатог света.
Све пређе у нејасну, до неиздржљивости болну игру. Простор
око мене испуне ударци, само ударци, неједнаки по снази, али
један страшнији од другог, безбројни и свудашњи. А негде у том
простору постоји још и немирно мало тело које, желећи да
избегне ударце, наилази на њих при сваком покрету, али
постоји само као свест о страшном болу од кога се, као немоћна
животиња, брани једино вриском и јауком.
Не могавши издржати дечји јаук и у жељи да ме одбрани,
понекад би се у тај призор умешала и моја мајка, али ја не бих
ништа видео ни приметио; знао сам то једино по масницама
што су се доцније могле видети на њеним рукама којима би ме
миловала и тешила.
Цео тај призор, који се повремено као непогода проламао у
нашој кући, изгледао је мени као ствар која постоји искључиво
ради мог оца. Мој бол и страх ту су били споредни. За мене све
то није имало ни смисла ни облика ни трајања. Наиђе, не знам
право зашто; буде, не знам како; и прође, не знам кад.
Све се то поновило и ове вечери. Отац ме је тукао дуго и гневно.
Чак ни мајка није прилазила да ме брани. После је дошао
стишан плач са обилним сузама, а затим нешто као спавање
испрекидано јецајима. Пробудила ме је прва белина дана. Убоји
на мени били су будни. У хладној, осуђеничкој светлости првог
свитања сви су предмети били немилосрдно сами, као наги,
само оно што су. На столици поред мене тањирић од провидног
стакла, са нешто мрва. Ту је синоћ моја мајка, да ме утеши,
ставила две гурабије које ја, у свом болу и гневу, нисам хтео ни
да погледам. У току ноћи дошла је моја сестра и појела их.
(Знам то сигурно, јер она пронађе и поједе све што је слатко а
није под кључем.) Разбијени прозор запушила је мајка јастуком
без навлаке. И то изгледа врло, врло ружно.
И пре и после тога отац ме је, у наступима мени неразумљивог
гнева, много и често тукао, као и мог брата чим је мало
поодрастао. (Целог века се после лечимо од тог детињства!) Али
никад, чини ми се, ни пре ни после нисам теже ни горче осетио
бол и понижење од тих батина као тога јутра, док су још сви у
кући спавали и док се кроз разбијен прозор указивао у првој
светлости спољни свет, пун бесмислених зала и неразумљивих,
замршених одговорности.

АСКА И ВУК
Ово се десило у овчијем свету на Стрмим Ливадама. Кад је Аја,
крупна овца тешког руна и округлих очију, ојагњила своје прво
јагње, оно је изгледало као и сва остала новорођенчади шака
влажне вуне која почиње да кмечи. Било је женско. И било је
сироче, јер је Аја управо тих дана изгубила мужа кога је много
волела. То дете мајка је назвала Аска, налазећи да је то врло
пристало име за будућу овцу-лепотицу.
Првих дана јагње је ишло за мајком, као и сва остала јагњад,
али чим је стало да трчи на својим још крутим и необично
издуженим ножицама, и да пасе самостално, одмах је почело да
показује своју ћуд. Није се држало мајчина скута, није слушало
њена дозивања ни куцање звона на овну претходнику, него је
волело да лута путевима које је само налазило, да тражи
одвојену пашу на удаљеним местима.
Мајка је опомињала своје иначе добро и лепо и паметно дете,
обасипала га саветима и прекорима и предочавала му све
опасности таквог владања у крају као што је њихов, где има увек
понеки лукав и крволочан вук, коме чобани ништа не могу и
који коље овце и њихову јагњад, нарочито кад се одвоје и
залутају. Стрепела је Аја, и често се питала у кога се уметнуло
ово њено дете, и то женско, да је овако својеглаво и немирно. На
кога је да је, тек то шиљеже – тако у овчијем свету називају
шипарице и дечаке – било је велика брига материна. У школи,
Аска је прилично учила и доста добро напредовала. Али кад год
би мајка отишла да се распита за њене оцене и владање,
учитељица је одговарала да је дете даровито и могло би да буде
први ђак, само да није тако живо и расејано. Једино из
фискултуре имало је стално одличну оцену.
Једног дана, кад је завршила са добрим успехом разред, Аска је
стала пред мајку и изјавила да жели да учи балетску школу.
Мајка се најпре одлучно одупрла. Наводила је многе разлоге,
све један убедљивији од другог. Доказивала је да нико у њиховој
породици није био друго до мирна овца домаћица. Уметност је,
говорила је мајка, несигуран позив који нит храни нит брани
оног ко му се ода. Пут уметности уопште је неизвестан, варљив
и тежак, а игра је понајтежа и најварљивија од свих уметности,
чак озлоглашена и опасна ствар. Тим путем није пошла ниједна
овчица из добре куће. И све тако. – Шта ће, најпосле, казати цео
овај наш овчији свет кад чује да је моја кћерка пошла управо
тим путем?
Тако је одговарала Аску њена брижна и добронамерна мајка.
Али познавајући нарав своје кћери, унапред је знала да се њеној
жељи неће моћи дуго одупирати. И попустила је. Уписала је
малу у овчију балетску школу, надајући се да ће тако можда
донекле укротити њен урођени немир, иако су и овце и овнови
из стада у већини осуђивали ту мајчину одлуку.
Не би се могло рећи да је Аја била равнодушна према
замеркама и оговарањима оваца и овнова у тору и на паши, али
мајка воли своје дете толико да уз њега заволи и оне његове
особине које не одобрава у души. Мало-помало, мирила се овца-
мајка са ћеркином жељом и почињала друкчије да гледа на
ствар. Она се питала шта, на крају крајева, може бити ружно у
уметности? А игра је најплеменитија од свих вештина, једина
код које се служимо искључиво својим рођеним телом.
То мирење јој је било утолико лакше што је мала Аска заиста
показивала много дара и воље за игру, и видно напредовала. А
уз то, девојчица је била чедна и безазлена како се само
пожелети може. Али своје чудне и опасне навике да лута далеко
од овчијих пашњака и пландишта није могла да се ослободи
никада. И једног дана десило се оно чега се Аја увек
прибојавала.
Аска је са одличним успехом завршила прву годину балетске
школе и управо је требало да почне другу. Био је почетак јесени
са још јаким сунцем, које неприметно почиње да бледи, и
топлим кратким кишама од којих се ствара радосна дуга изнад
влажних и обасјаних предела. Аска је тога дана била нарочито
ведра и живахна – и расејана. Занесена свежином дана и
лепотом сочне траве, зашла је мало-помало све до ивице
удаљене букове шуме, па чак и у њу. Ту је трава била, како се
Аски чинило, нарочито сочна и што дубље у шуму, све сочнија.
У шуми је било још млечне магле која се, као остатак неке чудне
ноћне игре, повлачила пред сунцем. Бело и светло и тихо. Слаба
видљивост и потпуна тишина стварале су зачаран предео у ком
простор и даљина нису имали мере и у ком је време губило своје
значење.
Аска је њушила старе нагнуте букве обрасле маховином која
опија као прича о необичном доживљају, претрчавала светле
зелене чистине, и чинило јој се да причи нема краја ни
необичним доживљајима броја. И кад је била на једној од
таквих чистина – нашла се одједном лице у лице са страшним
вуком. Искусан, стар и дрзак, он се био привукао све до тих
крајева у које иначе вукови у то доба године не силазе. Његово
олињало крзно, зеленкасто и смеђе, омогућило му је да се
изједначи са јесењим буквама и травом која почиње да вене.
Дивни предео, који је опијао и заносио Аску, дигао се одједном
као танка и варљива завеса, а пред њом је стајао вук ужагрених
очију, подвијена репа и као на смех малко искежених зуба,
страшнији од свих мајчиних опомена. Крв се у Аски следила и
ножице су под њом одрвенеле. Присећала се да треба да дозове
своје, и отварала је уста, али гласа није било. Али смрт је пред
њом била, невидљива а једина и свугдашња, грозна и
невероватна у својој грозоти.
Вук је направио полукруг око своје непомичне жртве,
полаганим, меким ходом који претходи скоку. Изгледало је да
са неверицом, уколико вукови познају неверицу, посматра
шиљеже и да се са сумњом, јер за сумњу су вукови способни, и
са страхом од замке пита како је овако младо, бело и лепо,
могло залутати чак овамо и доћи му тако рећи под зуб.
За жртву то су били неочекивани чудни тренуци, негде између
самртног ужаса, у ком је већ била потонула, и незамишљене,
крваве и коначне чињенице која се крије иза реци – смрт. То је
већ премрлој Аски остављало нешто мало времена и тамо где је
мислила да га више нема и не може бити, али тако мало да је то
једва личило на време. То јој је дало и снаге за покрет, али то
није био покрет одбране, јер за њега није била способна.
Последњи покрет могао је бити само – игра.
Тешко, као у мучном сну, девојчица је учинила први покрет,
један од оних покрета који се вежбају уз „штанглу“ и који још и
не личе на игру. Одмах за тим је извела други, па трећи. Били су
то скромни, убоги покрети на смрт осуђеног тела, али довољни
да за који тренутак зауставе изненађеног вука. И кад је једном
почела, Аска их је низала један за другим, са ужасним осећањем
да не сме стати, јер ако између једног и другог покрета буде
само секунд размака, смрт може ући кроз ту пукотину.
Изводила је „кораке“, оним редом којим их је учила у школи и
као да чује оштри глас своје учитељице: „Један – и – два! Један
– и – два – и – три!“ Тако је ишло све редом. Све што је у току
прве године могла да научи. Покрети су кратки, брзи, и не могу
да испуне време што стоји непомично као празнина из које
стално прети смрт. Прешла је и на фигуре које се у школи
изводе без ослона, на средини сале. Али ту су њено знање и
њене снаге били ограничени. Правилно и потпуно умела је да
изведе две-три фигуре. И она их је изводила грозничаво. Једна,
па друга, па трећа. И ту је био отприлике крај њеног знања и
вештине. Морала је да понавља покрете, а бојала се да
понављањем не изгубе од своје снаге и привлачности. И узалуд
је настојала да се сети још нечега што би могла да изведе и чиме
би затрпала понор који је чека на крају игре. Време пролази,
вук још гледа и чека, али већ почиње да се приближава, а пред
њом су немилосрдно затворена сва даља знања класичне игре, и
глас учитељице постаје све тиши, губи се негде потпуно. Добро
је послужило њено знање, али сад је и њему дошао крај. Знање
изневерило, школа не уме ништа више да јој каже, а ваља
живети и, да би се живело, – играти.
И Аска је кренула у игру изнад школа и познатих правила,
мимо свега што се учи и зна.
Ко зна да ли је свет овај, откад постоји, видео оно што је тога
дана видела скромна и безимена шума изнад Стрмих Ливада.
Преко зелених чистина, преко уских пролаза, између сивих и
тешких букових дрвета, по глатком и смеђем ћилиму од лишћа
које се годинама слаже једно на друго, играла је овчица Аска,
чиста, танка, ни још овца ни више јагње, а лака и покретна као
бела врбова маца коју носи ветар, сивкаста кад би ушла у
прамен танке магле а светла, као изнутра обасјана, кад би се
нашла на чистини преливеној сунцем. А за њом је, нечујним
корацима и не одвајајући поглед, од ње, ишао матори курјак
дугогодишњи и невидљиви крвник њеног стада.
Лукави, хладни и пословично опрезни вук, коме ни људи ни
животиње нису могли ништа, био је најпре изненађен. То
изненађење претварало се све више у чуђење и чудну,
неодољиву радозналост. Испрва се присећао ко је и шта је, где
се налази и шта треба да ради, и само је говорио сам себи: „Да се
прво нагледам овог чуда невиђеног. Тако ћу од овог чудног
шиљежета имати не само крв и месо него и његову необичну,
смешну, луду и лудо забавну игру, какву курјачке очи још нису
виделе. А његова крв и месо никад ми не гину, јер га могу
оборити и заклати кад год хоћу, и учинићу то, али тек на
свршетку игре, кад видим цело чудо докраја.“
Мислећи то, вук је ишао за овчицом, застајкујући кад она
застане и опружајући корак кад она убрза ритам игре.
Аска није мислила ништа. Само је из овог малог тела, које је
било саткано од чистих сокова животне радости а осуђено на
неминовну и непосредну смрт, извлачила неочекивану снагу и
невероватну вештину и разноликост покрета. Знала је само
једно: да живи и да ће живети док игра, и што боље игра. И
играла је. То није више била игра, него чудо.
Тако се – ново чудо! – и вуково чуђење претварало све више у
дивљење, ствар потпуно непознату у вучијем роду, јер кад би
вукови могли да се ичем на свету диве, они не би били оно што
су. А то непознато осећање дивљења обезнанило је вука толико
да га је ова изгубљена овчица, мртва од страха од смрти, вукла
за собом као да га води на невидљивој али чврстој узици,
везаној за невидљиву алку која му је протурена кроз њушку.
Идући тако месечарски, не гледајући где стаје и не дајући себи
више рачуна о правцу у ком иде, вук је једнако понављао сам у
себи: „Крв и месо овог шиљежета никад ми не гину. Могу да га
рашчеречим у сваком тренутку, кад ми се прохте. Него, да се
нагледам чуда. Да видим још овај покрет, па још овај...“
И све тако, још овај, па још овај, а сваки је био заиста нов и
узбудљив и обећавао идући, још узбудљивији. Промицале су,
једна за другом, шумске чистине и сумрачни влажни ходници
испод букава, застрти сувим лишћем.
Сто живота осећала је сада у себи мала Аска, а све њихове снаге
употребила је да продужи један једини, свој живот, који је била
већ прегорела.
Ми и не знамо колике снаге и какве све могућности крије у себи
свако живо створење. И не слутимо шта све умемо. Будемо и
прођемо, а не сазнамо шта смо све могли бити и учинити. То се
открива само у великим и изузетним тренуцима као што су ови
у којима Аска игра игру за свој већ изгубљени живот. Њено тело
се више није замарало, а њена игра је сама из себе стварала
нове снаге за нову игру. И Аска је играла. Изводила је све нове и
нове фигуре, какве не познаје школа ниједног учитеља балета.
Кад би јој се учинило да се вук прибира и присећа ко је и шта је,
онда је појачавала брзину и смелост своје игре. Изводила је
преко оборених дебала необичне скокове, који су вука нагонили
на смех и на ново дивљење и изазивали у њему жељу да се
понове. Скакала је на поваљене букве и на оном јастучићу од
маховине која их покрива, стојећи само на стражњим ногама,
правила од себе белу, веселу чигру која заслепљује очи
гледаоца. Затим би усправљена, само на предњим ногама,
претрчала ситним и све бржим корацима неку равну и још
зелену површину међу дрветима. Кад би наишла на отворену
стрмину, спустила би се стрмоглаве, опонашајући смелу
скијашицу, низ стазу од глатког сувог лишћа, али тако брзо као
кад неко палцем превуче бриљантан „глисандо“ преко
клавијатуре: фууу-ит! А вук би се сасуљао за њом што брже
може, само да не изгуби из вида ништа од игре. Још увек је
понављао у себи да му, пре или после, крв и месо овог
шиљежета не гину никад, само да види потпуно и до краја
његову игру, али је то понављао сваки пут све краће и слабије,
јер је у њему све више места заузимала игра и потискивала све
остало.
А ни време ни дужину пута нису мерили ни вук ни Аска. Она је
живела а он је уживао.
Кад су чули болни мекет овце Аје и разабрали узнемиреност
која је ишла од стада до стада, чобани су изабрали између себе
двојицу млађих и смелијих и послали их у шуму да потраже
изгубљено непослушно шиљеже. Један од њих је имао само
дренову тољагу, али добру, а други је носио о рамену пушку, ако
се тако може назвати оно нешто гараве каписларе. То је била
славна старудија, јер се причало да је његов отац убио из ње, на
самој огради свога тора, изгладнела вука. А и то, као све што се
прича, ко зна како је било, и да ли је било или није. Свакако, то
је било једино парче ватреног оружја на Стрмим Ливадама, и
оно је служило више да подигне храброст и самопоуздање код
чобана, него што је било стварно опасно за вукове.
Дошли су до ивице шуме и ту су мало оклевали, питајући се у
ком правцу да крену. Јер у шуми има хиљаду улаза, а ко ће
сагледати невидљиве трагове јагњећих папака. Пошли су по
трагу зелене траве и добре паше, као најсигурнијем. Срећа их је
послужила. Тек што су ушли мало дубље у шуму и испели се на
малу узвисину, угледали су у дубини испред себе чудан призор.
Стали су и притајили се. Кроз дубок отвор у грању могли су
непримећени да виде: у смелим а правилним пируетама овчица
Аска прелази зелену чистину, а за њом, на одстојању од
неколико корака, клипше крупни олињали вук, и оборене
њушке, сав у погледу, повлађује репом.
Неколико тренутака чобани су стајали као скамењени од чуда,
али онда су се прибрали. Кад је Аска дошла до првих дрвета и ту
нагло променила облик и ритам игре, а вук се налазио још на
чистини, окренут гледаоцима бочно, старији чобанин је скинуо
пушку, нанишанио и опалио. Одјекнула је шума и полетело
суво лишће са ретким, уплашеним птицама.
На окрајку чистине десила се неочекивана ствар. Из свог
прекинутог покрета, као птица погођена у лету, пала је – Аска, а
вук је као зелена сенка клиснуо у шуму.
Чобани су стрчали и на равном месту нашли онесвешћену Аску.
Никакве повреде није било на њој, али је лежала у шумској
трави као мртва. Иза вука је остао крвав траг.
Старији чобанин је напунио пушку, а млади је прихватио своју
тољагу са обе руке, и тако су кренули за крвавим трагом. Ишли
су споро и опрезно. Али није им требало много ићи. Рањени вук
је имао снаге да бежи свега стотинак корака, док му је рана била
још врућа, а онда се срушио у једном честару. Стражњи део тела
био му је одузет, али је предњим ногама копао земљу,
измахивао главом и кезио зубе. Лако су га дотукли.
Сунце је било тек прошло половину неба кад су се чобани
вратили. Силазили су загаситим пашњацима, између стада и
торова. Млађи је везао курјака својом тканицом за стражње
ноге и лако вукао низа страну његову крваву и издужену
телесину. А старији је носио бело шиљеже. Пребацио га је, по
чобанском обичају, себи преко врата. Аскина лепа глава висила
му је, као мртва, низ лево раме.
Велика је била радост на Стрмим Ливадама. Било је честитања,
граје и певања, и прекора и суза и поцикивања и веселог
блејања без краја и конца.
Аска је дошла себи. Прибирала се споро, лежећи у трави
непомична и скопнела, више слична баченом руну него живој
овчици. Није осећала на себи здрава мишића ни жилице која
није болела. Око ње је, сузна и пресрећна, ужурбано трчала
њена мајка и купиле се овце и овнови као на чудо.
Аска је дуго боловала и споро се опорављала од страшног
доживљаја, али су њена младост и воља за животом, мајчина
добра нега, и опште саучешће свих становника Стрмих Ливада
најпосле савладали болест. И Аска је оздравила и постала
послушна ћерка и добра ученица, а с временом и првакиња
балета на Стрмим Ливадама.
По свету се писало и причало и певало о том како је овчица
Аска надиграла и преварила страшног вука. Аска сама није
никад говорила о свом сусрету са звером ни о својој игри у
шуми. Јер, о највећим и најтежим стварима свога живота нико
не воли да говори. Тек кад је прошло неколико година и кад је у
себи преболела своје тешко искуство, Аска је по својој замисли
поставила чувени балет, који су критичари и публика називали
„Игра са смрћу“, а који је Аска увек називала „Игра за живот“.
После је живела дуго и срећно, постала играчица светског гласа,
и умрла у дубокој старости.
И данас, после толико година, игра се тај њен чувени балет у
ком уметност и воља за отпором побеђују свако зло, па и саму
смрт.

МОСТ НА ЖЕПИ
Четврте године свога везировања посрну велики везир Јусуф и
као жртва једне опасне интриге паде изненада у немилост.
Борба је трајала целу зиму и пролеће. (Било је неко зло и
хладно пролеће, које није никако дало лету да гране.) А са
месецом мајем изиђе Јусуф из заточења као победник. И живот
се настави, сјајан, миран, једноличан. Али од оних зимских
месеци, кад између живота и смрти и између славе и пропасти
није било размака ни колико је оштрица ножа, остаде у
победнику везиру нешто стишано и замишљено. Оно
неизрециво, што искусни и напаћени људи чувају у себи као
скровито добро, и што им се, само покаткад, несвесно одражава
у погледу, кретњи и речи.
Живећи заточен, у осами и немилости, везир се сетио живље
свога порекла и своје земље. Јер, разочарање и бол одводе
мисли у прошлост. Сетио се оца и мајке. (Умрли су обоје још док
је он био скроман помоћник надзорника царских штала, и он је
дао да им се опервазе гробови каменом и подигну бели
надгробни нишани.) Сетио се Босне и села Жепе, из ког су га
одвели кад му је било девет година.
Било је пријатно, тако у несрећи, мислити на далеку земљу и
раштркано село Жепу, где у свакој кући има прича о његовој
слави и успеху у Цариграду, а где нико не познаје и не слути
наличје славе ни цену по коју се успех стиче.
Још тога истог лета он је имао прилике да говори с људима који
су долазили из Босне. Распитивао се, и казивали су му. После
буна и ратова бејаху наишли неред, оскуда, глад и свакојаке
болести. Он одреди знатну помоћ свима својима, колико год их
још има у Жепи, и у исто време нареди да се види шта им је
најпотребније од грађевина. Јавише му да има још четири куће
Шеткића, да су понајимућнији у селу, али да је и село и сав тај
крај осиромашио, да им је џамија оронула и огорела, чесма
пресахла; а најгоре им је што немају моста на Жепи. Село је на
брегу крај самог утока Жепе у Дрину, а једини пут за Вишеград
иде преко Жепе, педесетак корака повише ушћа. Какав год мост
начине од брвана, вода га однесе. Јер, или набуја Жепа, нагло и
изненада као и сви горски потоци, па подрије и отплави греде;
или надође Дрина, па зајази и заустави Жепу код ушћа, и она
нарасте и дигне мост као да га није ни било. А зими се опет
ухвати поледица по брвнима, па да се поломе и стока и људи. Ко
би им ту мост подигао, учинио би им највеће добро.
Везир даде шест ћилима за џамију, и новца колико треба да се
пред џамијом подигне чесма са три луле. И у исто време одлучи
да им подигне мост.
У Цариграду је тада живео један Италијан, неимар, који је
градио неколико мостова у околини Цариграда и по њима се
прочуо. Њега најми везиров хазнадар и посла са двојицом
дворских људи у Босну.
Стигли су још за снега у Вишеград. Неколико дана узастопце су
гледали зачуђени Вишеграђани неимара како, погнут и сед, а
румен и младолик у лицу, обилази велики каменити мост,
туцка, међу прстима мрви и на језику куша малтер из саставака,
и како премерава корацима окна. Затим је неколико дана
одлазио у Бању, где је био мајдан седре из кога је вађен камен
за вишеградски мост. Извео је аргате и откопао мајдан, који је
био посве засут земљом и обрастао шипрагом и борићима.
Копали су док нису нашли широку и дубоку жилу камена, који
је био једрији и бељи од оног којим је зидан вишеградски мост.
Одатле се спустио низ Дрину, све до Жепе, и одредио место где
ће бити скела за превоз камена. Тада се један од оне двојице
везирових људи врати у Цариград с рачуном и плановима.
Неимар остаде да чека, али није хтео да станује ни у Вишеграду
ни у којој од хришћанских кућа понад Жепе. На узвисини, у
оном углу што га чине Дрина и Жепа, сагради брвнару – онај
везиров човек и један вишеградски кјатиб су му били тумачи –
и у њој је становао. Сам је себи кувао. Куповао је од сељака јаја,
кајмак, лук и суво воће. А меса, кажу, није никад куповао.
Поваздан је нешто тесао, цртао, испитивао врсте седре или
осматрао ток и правац Жепе.
Уто се из Цариграда врати и онај чиновник са везировим
одобрењем и првом трећином потребног новца.
Отпоче рад. Свет није могао да се начуди необичном послу.
Није ни наличило на мост оно што се радило. Најпре побише
укосо преко Жепе тешке борове греде, па између њих два реда
коља, преплетоше прућем и набише иловачом, као шанац. Тако
свратише реку и једна половина корита остаде сува. Управо кад
су довршили тај рад, проломи се једног дана, негде у планини,
облак, и зачас се замути и набуја Жепа. Ту исту ноћ провали већ
готов насип по средини. А кад сутра освану дан, вода је била већ
спласла, али је плетер био испроваљиван, коље почупано, греде
искривљене. Међу радницима и у народу пође шапат да Жепа
не да моста на се. Али већ трећи дан нареди неимар да се побија
ново коље, још дубље, и да се исправе и поравнају преостале
греде. И опет је из дубине одјекивало каменито речно корито од
маљева и радничке вике и удараца у ритму.
Тек кад све би спремљено и готово, и довучен камен из Бање,
стигоше клесари и зидари, Херцеговци и Далматинци.
Подигоше им дрвењаре, пред којима су клесали камен, бели од
камене прашине као воденичари. А неимар је обилазио око
њих, сагињао се над њима и мерио им сваки час рад жутим
лименим троугаоником и оловним виском на зеленом концу.
Већ су били с једне и друге стране просекли камениту и стрму
обалу, кад понестаде новца. Наста зловоља међу радницима и у
народу мрмљање да од моста неће бити ништа. Неки који су
долазили из Цариграда причали су како се говори да се везир
променио. Нико не зна шта му је, да ли је болест или су неке
бриге, тек он бива све неприступачнији и заборавља и напушта
већ отпочеле радове и у самом Цариграду. Али после неколико
дана стиже везиров човек са заосталим делом новца, и градња
се настави.
На петнаест дана пред Митровдан, свет који је прелазио Жепу
преко брвна, мало повише градње, примети први пут како се с
обе стране реке, из тамносива камена шкриљавца, помаља бео,
гладак зид од тесана камена, оплетен са свих страна скелама
као паучином. Од тада је растао сваког дана. Али уто падоше
први мразеви и рад се обустави. Зидари одоше кућама, на
зимовање, а неимар је зимовао у својој брвнари, из које није
готово никуд излазио, поваздан погнут над својим плановима и
рачунима. Само је радњу пригледао често. Кад, пред пролеће,
стаде лед пуцати, он је сваки час, забринут, обилазио скеле и
насипе. Покаткад и ноћу, са лучем у руци.
Још пре Ђурђевдана вратише се зидари и рад отпоче поново. А
тачно у по лета би посао довршен. Весело оборише радници
скеле, и из тога сплета од греда и дасака појави се мост, витак и
бео, сведен на један лук од стене до стене.
На свашта се могло помислити пре неголи на тако чудесну
грађевину у растргану и пусту крају. Изгледало је као да су обе
обале избациле једна према другој свака по запењен млаз воде,
и ти се млазеви сударили, саставили у лук и остали тако за један
тренутак, лебдећи над понором. Испод лука се видело, у дну
видика, парче модре Дрине, а дубоко под њим је гргољила
запењена и укроћена Жепа. Дуго нису очи могле да се привикну
на тај лук смишљених и танких линија, који изгледа као да је у
лету само запео за тај оштри мрки крш, пун кукриковине и
павите, и да ће првом приликом наставити лет и ишчезнути.
Из околних села поврве свет да види мост. Из Вишеграда и
Рогатице су долазили варошани и дивили му се, жалећи што је
у тој врлети и дивљини а не у њиховој касаби.
– Ваља родит везира! – одговарали су им Жепљани и ударали
дланом по каменитој огради, која је била права и оштрих
бридова као да је од сира резана а не у камен сечена.
Још док су први путници, застајкујући од чуђења, прелазили
преко моста, неимар је исплатио раднике, повезао и натоварио
своје сандуке са справама и хартијама, и заједно с оним
везировим људима кренуо пут Цариграда.
Тек тада пође по вароши и по селима говор о њему. Селим,
Циганин, који му је на свом коњу догонио ствари из Вишеграда
и једини залазио у његову брвнару, седи по дућанима и прича,
богзна по који пут, све што зна о странцу.
– Асли и није он човек к'о што су други људи. Оно зимус док се
није радило, па му ја не отиђи по десетак-петн'ест дана. А кад
дођем, а оно све нераспремљено к'о што сам и оставио. У
студеној брвнари он сједи са капом од међедине на глави,
умотан до под пазуха, само му руке вире, помодриле од студени,
а он једнако струже оно камење, па пише нешто; па струже, па
пише. Све тако. Ја отоварим, а он гледа у мене оним зеленим
очима, а обрве му се накостријешиле, би рек'о прождријеће те.
А нит говори нит ромори. Оно никад нисам видио. И, људи
моји, колико се намучи, ето годину и по, а кад би готов, пође у
Стамбул и превезосмо га на скели, одљума на оном коњу: ама да
се једном обазрије јал' на нас јал' на ћуприју! Јок.
А дућанџије га све више испитују о неимару и његовом животу,
и све се чуде и не могу да назале што га нису боље и пажљивије
загледали док је још пролазио вишеградским сокацима.
А неимар је дотле путовао и, кад би, два конака до Цариграда,
разболе се од куге. У грозници, једва се држећи на коњу, стиже у
град. Одмах сврати у болницу италијанских фрањеваца. А
сутрадан у исто доба издахну на рукама једног фратра.
Већ идућег дана, ујутро, известише везира о неимаровој смрти и
предадоше му преостале рачуне и нацрте моста. Неимар је био
примио само четврти део своје плате. Иза себе није оставио ни
дуга ни готовине, ни тестамента ни каквих наследника. После
дужег размишљања, одреди везир да се од преостала три дела
један исплати болници, а друга два дају у задужбину за
сиротињски хлеб и чорбу.
Управо кад је то наређивао – било је мирно јутро под крај лета
– донесоше му молбу једног младог а ученог цариградског
муалима, који је био из Босне родом, писао врло глатке стихове,
и кога је везир с времена на време даривао и помагао. Чуо је,
каже, за мост који је везир подигао у Босни, и нада се да ће и на
ту, као сваку јавну грађевину, урезати натпис да се зна кад је
зидана и ко је подиже. Као увек, он и сад нуди везиру своје
услуге и моли да га удостоји да прими хронограм који му шаље
и који је с великим трудом саставио. На приложеној тврђој
хартији био је фино исписан хронограм са црвеним и златним
иницијалом:
Кад Добра Управа и Племенита Вештина Пружише руку једна
другој, Настаде овај красни мост, Радост поданика и дика
Јусуфова На оба света.
Испод тога је био везиров печат у овалу, подељен на два
неједнака поља; на већем је писало: Јусуф Ибрахим, истински
роб божји, а на мањем везирова девиза: У ћутању је сигурност.
Везир је седео дуго над том молбом, раширених руку,
притискујући једним дланом натпис у стиховима, а другим
неимарове рачуне и нацрт моста. У последње време он је све
дуже размишљао над молбама и списима.
Прошле су, још летос, две године од његова пада и
заточеништва. У прво време, после повратка на власт, он није
примећивао какве промене на себи. Био је у најлепшим
годинама кад се зна и осећа пуна вредност живота; победио је
све противнике и био моћнији него икад пре; дубином
скорашњег пада могао је да мери висину своје моћи. Али што је
више одмицало време, њему се – уместо да заборавља – у
сећању све чешће јављала помисао на тамницу. Ако је и успевао
понекад да растера мисли, он није имао моћи да спречи снове. У
сну поче да му се јавља тамница, а из ноћних снова је, као
неодређен ужас, прелазила у јаву, и тровала му дане.
Постаде осетљивији за ствари око себе. Вређали су га извесни
предмети које пре није ни примећивао. Наредио је да се дигне
сав сомот из палате и замени светлом чохом која је глатка, мека
и не шкрипи под руком. Замрзну седеф, јер га је у мислима
везивао с неком студеном пустоши и осамом. Од додира седефа
и од самог погледа на њ трнули су му зуби и пролазила језа уз
кожу. Све покућство и оружје у ком је било седефа одстрањено
је из његових соба.
Све поче да прима са прикривеним али дубоким неповерењем.
Однекуд се устали у њему ова мисао: свако људско дело и свака
реч могу да донесу зло. И та могућност поче да веје из сваке
ствари коју чује, види, рекне или помисли. Победник везир
осети страх од живота. Тако је и не слутећи улазио у оно стање
које је прва фаза умирања, кад човек почне да с више интереса
посматра сенку коју ствари бацају него ствари саме.
То је зло ровало и кидало у њему, а није могао ни помислити да
га коме исповеди и повери; па и кад то зло доврши свој рад и
избије на површину, нико га неће познати; људи ће казати
просто: смрт. Јер, људи и не слуте колико има моћних и
великих који тако ћутке и невидљиво, а брзо, умиру у себи.
И овога јутра је везир био уморан и неиспаван, али миран и
сабран; очни капци су му били тешки, а лице као слеђено у
свежини јутра. Мислио је на странца неимара који је умро, и на
сиротињу која ће јести његову зараду. Мислио је на далеку
брдовиту и мрачну земљу Босну (одувек му је у помисли на
Босну било нечег мрачног!), коју ни сама светлост ислама није
могла него само делимично да обасја, и у којој је живот, без
икакве више уљуђености и питомости, сиромашан, штур, опор.
И колико таквих покрајина има на овом божјем свету? Колико
дивљих река без моста и газа? Колико места без питке воде и
џамија без украса и лепоте?
У мислима му се отварао свет, пун свакојаких потреба, нужде, и
страха под разним облицима.
Сунце је блештало по ситној зеленој ћерамиди на киоску у врту.
Везир обори поглед на муалимов натпис у стиховима, полако
подиже руку и прецрта двапут цео натпис. Засладе само мало,
па онда прецрта и први део печата са својим именом. Остаде
само девиза: У ћутању је сигурност. Стајао је неко време над
њом, а онда подиже поново руку и једним снажним потезом
избриса и њу.
Тако остаде мост без имена и знака.
Он је, тамо у Босни, блештао на сунцу и сјао на месечини, и
пребацивао преко себе људе и стоку. Мало-помало ишчезну
посве онај круг разроване земље и разбацаних предмета који
окружује сваку нову градњу; свет разнесе и вода отплави
поломљено коље и парчад скела и преосталу грађу, а кише
сапраше трагове клесарског рада. Али предео није могао да се
приљуби уз мост, ни мост уз предео. Гледан са стране његов бео
и смело извијен лук је изгледао увек издвојен и сам, и
изненађивао путника као необична мисао, залутала и ухваћена
у кршу и дивљини.
Онај који ово прича, први је који је дошао на мисао да му
испита и сазна постанак. То је било једног вечера кад се враћао
из планине и, уморан, сео поред камените ограде на мосту.
Били су врели летњи дани, али прохладне ноћи. Кад се
наслонио леђима на камен, осети да је још топал од дневне
жеге. Човек је био знојан, а са Дрине је долазио хладан ветар;
пријатан и чудан је био додир топлог клесаног камена. Одмах се
споразумеше. Тада је одлучио да му напише историју.

ЋИЛИМ
Баба Ката, самохрана удовица у седамдесетој години, чиста и
ушушкана старица, има на Бистрику кућу у којој живи и која јој
је остала од оца, Петра Маруновића. Ту кућу је она донела у
мираз и у њој је сада сама, пошто је надживела мужа, а деце
није никад ни имала. То је једна од оних малих сарајевских
кућица у дну Бистрика које изгледају као да су поклекле пред
великим успоном, у којима влада нека чиста и светла сиротиња
и у којима је једини раскош лети саксија минђушице, а зими
ред дуња на рафу изнад душеклука.
Око те куће води баба Ката већ неколико година спор са
општином. Сад прете да је избаце из њене рођене куће. Због
тога је и дошла овог летњег дана 1941. године у градску
општину. Ту седи у хладовитом и лепо намештеном предсобљу
и чека да је прими нови, усташки потпредседник општине.
Седећи и чекајући, старица је превртала у глави своје рачуне са
општином и смишљала како ће најбоље и најубедљивије казати
потпредседнику све што има да моли и на што има да се жали.
Замишљена тако, она је расејано гледала у велики персијски
ћилим којим је прекривена средина предсобља, и не
примећујући га право. Али време пролази, чекање се одужило, а
њена мисао увек иста. Тако њену пажњу почеше да привлаче и
шаре прилично угаженог али још лепог ћилима. Посматрала је
складне боје и бујне линије необичне вегетације чије се жбуње и
лишће чудно игра са људским оком. Испреплетано и као ветром
завитлано, оно изгледа да се све јасније претвара у људску или
животињску прилику, и кад већ почне да личи на одређено
створење, одједном се шара ђаволасто искрене, и затим опет
продужује као листић или грана. И та игра између биљног и
животињског света понавља се непрестано са понављањем
истог орнамента на ћилиму. А боје прате ту игру и мењају се и
преливају у складу са њом.
Гледа баба Ката својим ситним живим очима лепоту шареног
ћилима, заборавља полагано где је, на што чека, због чега је
дошла, и само прати игру чудних шара које јој долазе некако
познате и које је све више и више заносе, не у сан него у сећање
из далеког детињства.
Година 1878.
У тој кући у дну Бистрика живи кујунџија Петар Маруновић. Он
је калфа код познатог мајстора Андрије Ливњака, код кога му је
отац радио као први мајстор, „на трећу пару“. Петар има жену и
двоје деце: Кату којој је седам година и једног мушкарчића коме
је четврта. Са њима живи и Петрова мајка Анђа, која је стварно
глава ове куће и коју сви зову „наном“.
То је чиста и лепа старица руменог лица које сја од мирне и
паметне одлучности и од осмејка који ту одлучност с времена на
време ублажава. Има већ две године како су јој ноге готово
потпуно одузете. Снаха јој помаже кад хоће да се дигне и на два
штапа учини неколико корака по соби. Али и тако непомична
на свом шиљтету, она управља свим пословима у кући. Њој
долази свет из комшилука по савет и на разговор, јер је сви
знају као разумну, искрену и до видовитости проницљиву жену.
Кад она нешто размисли и закључи, и на крају говора подигне,
као претећи, једну од оне две штаке што су увек поред ње, онда
је сигурно да је догађаји неће у лаж утерати, и да се онај који је
послуша неће покајали:
Њен син Петар је несразмерно висок и погнут човек тридесетих
година, са дугим брковима на ситном лицу, миран и услужан
мајстор, али без очеве вештине у послу и без мајчине ведрине и
разборитости.
Снаха Марија је омалена, црномањаста, жива, са очним
капцима увек малко запаљеним, једна од оних жена код којих
материнство изазива и развија претерану безбрижност и
грамзивост коју ништа не може зајазити, а која се с годинама
претвара у мрзовољно и ситно тврдичење.
Тога августовског дана 1878. године сви су у кући, јер је чаршија
затворена и Петар не одлази на посао. Већ неколико дана
очекује се улазак аустријске војске у Сарајево, а одјутрос се чује
топовска паљба од Хума и Горице.
Тих дана, светлих и дугих сарајевских летњих дана, од којих
сваки изгледа као празник, било је тише по баштама и авлијама
на Широкачи и Бистрику, било је страха по кућама и празним
сокацима. Али тишина више пада у очи, јер страха има овде
помало увек и свуда. А јутрос је, ево, задрхтала тишина од
муклог тутња, па се онда одједном раскинула са цепањем и
фијуком, као сувише затегнуто платно.
Са Горице је почела аустријска батерија убрзаном паљбом да
бије сарајевску тврђаву и махале око ње. Са Жуте табије
одговарала су јој два тешка турска топа, дубоко, неуједначено,
и, човек би рекао, гневно. А упоредо са дизањем сунца и
јачањем паљбе растао је и дизао се страх. Невидљив и заразан,
немоћан само пред онима који се не боје, јер се бију, страх је
играо своју игру са ситним безбројним људима посакриваним
по кућама; пео им се у главу, мутио мисли и превртао схватања
која су изгледала непоколебљива и вечна; саветовао им да беже,
а подсецао им ноге, водио их у заклоне, па им одмах
дошаптавао да је место прекопута много сигурније. Страх
ликује и повија човека, где год може, као травку.
Дан одмиче. Топовска паљба не престаје, али једним делом
почиње да се претвара у разасуто пушкарање које непрестано
расте. Народ пролива крв и гине, куће горе. Бије се неједнака
битка за Сарајево; до подне се некако и колеба, али од подне
нагло нагиње на аустријску страну. Модра војска слива се
стрмим махалама као вода и незадржљиво пуни сокак за
сокаком.
У Маруновића кући под Бистриком страх као и свуда, али му
нана не да да се развије и устали. Наређује шта треба да се ради,
кори снаху што плаче, што се гласно моли Богу и тако плаши
децу.
Деца су поред старице; уплаше се од пуцњаве, упитају понешто,
па онда опет забораве све и наставе да се играју. А старица
узима један од своја два штапа, голица унука који прича са
сестром, губећи се у неким замршеним дечјим лагаријама,
засмејава га и говори му дубоким гласом:
– Е, мој голотрбе, благо баби с тобом: ја стара а ти нејак, па нам
нико ништа не може.
А иза својих речи ослушкује прасак и тутњаву споља.
Паљба се помера, мења правац, преноси с једног краја на други,
и стално опада. Издалека се чује труба непознатог звука. Низ
Бистрик први коњи и војничка вика. То не каса и не иде, него се
руши.
Старица прелази све по соби погледом својих крупних очију,
као капетан на броду. Дозива сина.
– Треба отворити широм авлијска врата – каже му, а како је син
уплашено гледа, она одмах објашњава: – Све авлије треба да су
отворене кад војска наилази, јер пуцају у кућу гдје нађу
затворено. Не бој се. Само скини тај фес и нек Марија узме
дијете на руке, па тако изиђите слободно и отворите обадва
каната.
Наређује тако прибрано и сигурно као да из ње говоре дуге
године древног ратног искуства. Њена мирна одлучност
прелази на сина, чак и на бледу и слабу снаху која једнако
дрхти, али извршава што јој се каже. .
Примиче се топот копита и бат људског хода по калдрми. То
силази војска већ низ Бистрик и Широкачу. Како је ово
попречна улица, кроз њу не пролази још нико. Све јачи и
чешћи бивају гласови команде, разлежу се дозивања на страном
језику и сигнали трубама и пиштаљкама. У једном тренутку
наишла је патрола од три војника. Били су знојни, прашњави и
препланули, носе ниско оборене пушке са бајонетима, иду
полагано, гледају испитивачки, а очи им свима сјајне као од
неког пијанства, са призраком лудила.
Петар је поступио како је нана наредила, али снаха није имала
снаге да издржи, него је пала на колена са тихим цвиљењем,
тако да су уплашена деца побегла баби и привила се уз њу.
Пошто су испитали све просторије и малу башту, војници су
прешли у суседну кућу, на којој се већ лепршао бео пешкир.
Тако се и то свршило. Са мраком је пушкарање потпуно
престало. Из вароши је допирала војничка песма и музика.
Сутрадан је већ почео страх да попушта. Чаршија се још није
отворила, али ври од неког новог ратничког живота, његови
одјеци допиру и у мале куће испод Бистрика. Сваки час неко
дође са новим и све чуднијим вестима. Дотрчи комшијско дете:
– Обија солдачија турске куће и дућане; силом отварају џамију;
сад уносе у њу и слажу неке сандуке и ћебета.
И дечак трчи даље, сав узбуђен, као да и он учествује у великим
догађајима и смелим променама.
Мало доцније јавља неко:
– Ено се солдат попео на мунару па маше капом.
Тако се чују само нове и узбудљиве ствари, да изгледа као да ће
све навике и обичаји бити испретурани и измењени и као да се
граница између дозвољеног и недозвољеног помера и губи. Све
изгледа могућно, све дозвољено.
Нова војска се размилела по вароши. Улазе у Маруновића
авлију, али сада без бајонета на пушци и без оне строгости.
Слободни и докони војници траже воде и, нарочито, ракије, јер
је точење пића у вароши забрањено. Неки се и прилично
споразумевају, служећи се чешким или пољским језиком.
Тако је у сумрак тога другог дана наишао један војник. По
одблесцима зноја на лицу и челу, и по мутним очима видело се
да је пијан. И он се служио неком мешавином словенских речи.
Био је неугледан човек, тупа и неизразита лица, љигава
држања: ситно зрнце људске прашине са панонске равнице.
Заметнуо се великим, невешто сложеним персијским ћилимом,
који баци с рамена на под чим уђе у кућу.
Објашњавао је уплашеном Петру речима и покретима да нуди
ћилим за ракију. Не мора бити много, нека дају колико имају.
Објашњавање је ишло доста тешко. Петар, навикао да за све
тражи савета од мајке, и нехотице отвори врата на њеној соби.
Старој Маруновићки није требало много да схвати ствар.
Погледавши строго сина, рекла је мирно војнику:
– Ракије немам, а ћилим ми не треба. Носи ти то, драги, па
продај ко је муштерија.
У последњој светлости дана војник је стајао на прагу као
збуњено ђаче и трепћући гледао старицу достојанствена лица и
одлучне речи све док Петар није затворио врата, обећавши
мајци да ће га сам испратити заједно са ћилимом.
Брзо је пао мрак и дошло време вечери. Владала је тешка
запара. Јело се ћутке, само је Петар причао како се једва
ослободио пијаног војника са ћилимом. Снаха Марија додаде
како војници проносе улицама и друге ствари које су узели из
напуштених турских кућа и које продају нашем свету будзашто,
чак и поклањају. Стара погледа строго, испитивачки, сина па
снаху.
– Нек продају коме хоће и нек купује онај коме образ подноси. У
моју кућу неће ни крадено ни отето, јер од туђе несреће нико
среће видио није.
Ту говор опет запе и вечера се заврши ћутањем. Мало затим
Марија спреми свекрви постељу и оде са мужем у њихову собу,
где су деца већ спавала.
Осуђена на живот у соби и на непомичност, баба Анђа ни иначе
није волела ноћ ни спавање, а вечерас поготову није могла да
нађе сна. Има људи које и најмањи додир са моралном ругобом
дубоко узнемири и после их дуго прати као задах физичке
трулежи. Кад јој се учини да ће успети да заспи, одједном се
јави помисао на одвратног војника. Крај његових ногу црвен
ћилим, а око њега ружно и сумњиво унезверени син и снаха.
Мора да мисли на тај ћилим. Скрене мисао на нешто друго, па
се одједном сама упита: „Одакле ли га је узео? Из неке куће?
Можда из џамије? Ко је остао да плаче за њим?“ Може бити
нико. Свакако, остала је празнина на месту где је био прострт.
Чини јој се да види ту пустош.
Срдито растерује мисао и силом склапа очи, али пред њом се,
уместо мирног и тамног вира сна, развија тај исти турски
ћилим, прострт широм и пун црвених и зелених шара. Управо
то и није ћилим, него бескрајно поље, недогледни низови
Турака који клањају на том пољу. Једно време мирују клечећи,
занесени, у молитви, а онда додирују челом земљу, повијају се
као класје које се таласа унедоглед.
Старица се прекрсти полугласно и окрену се на другу страну.
Али тек што је зажмурила, пред њом се указа опет турски
ћилим, разастрт до у бескрај, а на сваком од многобројних
четвртастих поља његовог орнамента по један одред турских
копљаника са заталасаном шумом копаља изнад глава. Само
тако, одред за одредом, безбројна војска низ бескрајно поље, до
накрај далеког видика. – То је спремна осветничка војска која
тражи оправдања и рачуна за сваку украдену ствар, за иглу као
и за ћилим, за ћилим као и за кућу.
И опет се узбуђено окрену на другу страну. Тако се неколико
пута окретала с једног бока на други, бежећи од грозничавих и
бесмислених сновиђења, док није најпосле успела да сведе сан
на очи.
Пробудила се нагло, као да је неко зовнуо. Од отвореног
прозора долазила је једва осетна струја свежине из баште.
Осећала је целим телом да није спавала више од једног сата.
Само тренутак је, непомична и раширених очију, гледала у
таму, а онда упали свећу и стаде да прикупља штаке и одело око
себе.
Често нам је потребан само један сат оног првог, најдубљег сна,
па да сумња са којом смо легли у постељу сазре у нама до јасног
сазнања и да нас пробуди својом оштром јасноћом. Гоњена
немиром, старица се спремала, а пред њом су се јављали
ликови: пијани војник подмуклог изгледа, збуњена снаха и
ћутљиви син; све то јасније и живље него синоћ у тренутку
доживљаја. Кад се обукла, стала је да се диже, прво на руке а
затим на штаке, служећи се читавим низом малих вештих
покрета. Има година дана како се није овако, без ичије помоћи,
сама дигла. Сад јој је то пошло за руком. Само јој је требало
времена, а при том је брзо дисала од напора, нестрпљења и
огорчене решености. Кад се једном усправила, све је ишло
лакше. Цео терет тела почивао је на рукама и на штакама, а
поред тога још се наслањала на зид, по коме је милила заједно с
њом њена збијена сенка.
Вешто и лагано отворила је врата и закорачила штакама преко
прага који одавно није прешла. Тако је успела да пређе цео
ходник, који је слабо осветљавала свећа из отворене њене собе,
све до противног краја где су била врата њихове собе. На њима
нестрпљиво затутњаше ударци њених песница стиснутих око
штака. Врата се изнутра отворише. У соби је било спарно и
мрачно. Поустајали су – снаха па син. Гласови им се мешају, у
њима страх и чуђење.
– Јеси ли ти, нано? Шта је?
– Дај ону свијећу из моје собе! – викала је старица чврстим
гласом.
Снаха је у тами нешто шушкала и склањала око себе, па се онда
диже и прође поред ње у другу собу по свећу, док је син, бунован
и распасан, једнако муцао:
– Шта је, нано? Што ниси звала? Шта је?
– Свијећу дај – одговарала је стара.
Оклевајући, снаха донесе свећу; соба се испуни дрхтавом
светлошћу. На средини је стајао Петар, висок, мршав,
разбарушен, дугих бркова. Доле прострти душеци, на њима
слатко спава дечак са песницом на устима, поред њега
разбуђена девојчица Ката седи и широм отворених очију гледа
око себе.
Преко свега тога је пролетео старичин поглед и зауставио се у
прочељу собе. Ту је био разастрт црвени персијски ћилим и то
само половином, док је друга половина била савијена на
миндерлуку.
Старица задрхта на својим штакама, тако да и син и снаха
притрчаше да је прихвате, али она приђе зиду и наслони се на
њега а њих одгурну од себе. Тако се довуче до миндерлука и
седе, дрхтећи од напора и узбуђења.
Сви су ћутали. Негде далеко пуче пушка усамљене страже. Тада
старица удари десном штаком о под. Оно двоје се помакоше и
танке сенке им се продужише и преломише.
– Купи ово па носи напоље – говорила је старица гласом
муклим од гнева и ударала једнако штапом по ћилиму.
Син је покушавао да ствар објасни, да каже нешто у своју
одбрану. Пијани војник је, каже, био упоран и није хтео, бар до
сутра, да носи даље ћилим. Уосталом – рат је, ћилим је турски.
Али старица му није дала да заврши.
– Турски? Ако је турски, није твој. Шта сте наумили вас двоје, да
беговски харем од ове куће направите? Тако сте почели кућу да
кућите! То те ова твоја беговица упутила, је ли? Е, нећете за
мене живе!
– Развлачи се, нано, роба. Па ја мислим, кад ће и онако
пропасти...
– А, то те твоја плитка памет учи! Нек се развлачи, нек иструне
на сокаку, само далеко од мене. Зар вас није страх да вам дјеца,
гледајући ово, хајдуци и паликуће не постану? Ви сте ћилиме
почели да примате, а она ће куће и дућане отимати.
– Ово је рат, нано...
Та немоћна и у својој немоћи глупа примедба потпуно разјари
старицу.
– Шта рат? За кога рат, луда главо? Јеси ли ти ратовао, па да
сада плијен дијелиш? Ти мислиш да се царевине ваљда бију да
би такви као ти заимали и туђом муком куће застрли. Кад вам
прије туђа сила и господство ударише у главу? Мислите ли ви
овдје са свијетом живјети и умирати? Још се швапска војска
није ни изула, а теби већ није добар онај Маруновића ирам, на
ком си се родио и који ти је отац поштено радећи стекао, него
тражиш господства и то туђег, краденог. Џамијско и комшијско
вам треба, је ли? И мислите да то нико неће знати ни видјети,
или да ћу ја, зато што сам овако саката, сједити луда и слијепа,
док ми образ гори и хајдуци по кући вршљају? Е неће, синко,
бити тако. Него из ових стопа да сте изнијели туђи ћилим.
Син је још једном покушао да одложи ствар до сутра. Где да га
носи и коме да га преда? Али старица је имала за све одговор.
– Избаци га на сокак, па нека носи ко хоће; туђе и јесте.
Снаха је ударила у плач, склапала руке и клечала. (Њој је то
било лако; код најмањег повода савија се као бритва и пада на
колена.)
– Немој, нано, преклињем те, у ово доба ноћи да излази из куће,
убиће га стража чим се помоли на врата.
– Купи то па напоље! – понављала је старица неумољиво, и
наслоњена на леву штаку измахивала десном одрешито и
заповеднички.
Настало је савијање ћилима, па изношење, уз плач, уздисање и
многе излишне речи. Затим су и старицу одвели у њену собу и
свећу изнели. А на малу Кату, која је све то гледала раширених
очију од љубопитства и страха, нико није обраћао пажњу. Њу је
та неразумљива узбуна дубоко потресла, уплашила и, најпосле,
заморила, и чим је остала у мраку клонула је поред уснулог
брата и тврдо заспала. А сећање на ту ноћ и на тај ћилим остало
је у њој дубоко закопано, као један од најзначајнијих, немирних
снова. И мислила је да је заувек потонуло и нестало. Али ето...
– Ајде, баба Като! Ти задријемала, а господин чека, ајде! –
викао је по други пут служитељ готово на уво старици која је,
оборене главе и у ћилим упртог погледа, била занесена у далека
сећања, као у најдубљи сан. Старица се тргла мало постиђена,
погледала око себе, као пробуђена, и нехотице подигла руку као
да поправља мараму на глави и одело на себи. Затим се
запутила преко црвеног ћилима у отворену канцеларију. А у
глави, њеној слабој, занесеној глави, избледели и испретурани
сви они лепо и убедљиво смишљени разлози које је била
спремила за господина потпредседника.

ПРИЧА О КМЕТУ СИМАНУ

Са пуцњавом какву дотад није чуло босанско ухо, ушле су
аустријске трупе 19. августа 1878. године у Сарајево. Уз пуцњаву
је ишло и све остало: крв, лешеви, преки суд, вешање и
стрељање, страх, неслућени ликови и нове уредбе и обичаји.
Од тога се у многом човеку много шта потресло и преврнуло, и
много тога почело да се мења међу људима. Тако је било и са
кметом-сељаком Симом Васковићем, званим Симан.
Невелик али леп комад земље, на ком је живео Симан са женом
и двоје ситне мушке деце, био је у близини Сарајева, одмах
изнад Швракиног Села. Ага му је био Ибрага Колос, сарач, са
дућаном на Баш-чаршији, скроман мајстор и један од оних
ситних ага. Да ли због тога што је по нарави био доброћудан и
мирољубив човек, или што са својим кметом није другачије ни
могао, све и да је хтео, он је био страшљивији и обазривији од
других ага.
Постоји и такав тип власника земље кога народ назива
„душеван ага“. У суштини, такав ага није ни бољи ни
душевнији, него обично само слабији или по природи мање
борбен и насилан од оних крупних ага који „седе кмету за
вратом“ и чије бездушне субаше истерују са кметовог гумна и
последње зрно самовољно одмереног хака. Разлика је само у
томе што код понеког таквог аге преовлађује мудрост ситних и
слабих људи. Тако је било и са овим Ибрагом. Али у вечитим и
неразмрсивим рачунима између њега и његовог кмета владао је
у основи исти принцип, страшни принцип кметовско-агинског
односа, по ком човек једе другог човека који за њега ради
трошећи снагу и сахрањујући са сваком жетвом по један делић
себе у обрађивану земљу, без икакве наде да би се тај однос,
који се стално погоршава на штету кмета, икад могао изменити.
Такав је био Симанов ага и таква његова доброта.
За Симана би се опет могло тешко казати да је рђав кмет, још
мање да је добар. Најтачније би било казати да је на свој начин
– и добар и рђав.
Други кметови настоје да загорчају аги живот и господство што
мањом производњом, отезањем, закидањем и многим ситним
смицалицама код давања хака, то јест трећине од целокупног
приноса жита и половине од воћа и сена. Симан није био
способан за такве ствари које траже лукавства, истрајности и
упорства. Он је давао аги отприлике колико му припада, али је
одлучно одбијао да му тај његов хак пренесе кући, у варош; исто
тако, он није нипошто хтео да аги „чини хизмет“, то јест да као
други кметови ради на агином послу, као кулучар, уобичајених
и обавезних пет до шест дана годишње! Уопште, држао се према
аги гордо и осионо и „проводио своје“.
Ибрага је могао да потражи начина како да сабије рогове своме
кмету, али је увиђао да је боље правити се невешт и примати
добру трећину, и стрпљиво је сносио ситне ћуди свога кмета,
сматрајући их мањом невољом и оним неминовним злом које,
као сенка, иде уз сваку добру и корисну ствар, па и уз кметовски
хак. И он је сваке године ишао сам по свој део жита и воћа,
правећи се да му је то забава и задовољство, и није никад
позивао Симана својој кући на рад, тврдећи да нема потребе за
то.
Тако су кмет и ага живели без већих трзавица – ћутљиви, али
непомирљиви, непријатељи, везани, као ланцем, земљом која
их је, сваког на свој начин, хранила и привлачила.
Те јесени кад је ушла аустријска војска у Босну било је доста ага
који су остали без трећине, јер нису смели да изиђу на село и да
траже своје, а кмет се није јављао, него је, користећи се овом
забуном и ишчекујући да види какав ће закон „под новим
царем“ важити, задржао и свој и агин део.
Ибрагин случај био је нарочит. Његов кмет је ту, под руком, на
сат хода од његовог дућана, а он је и досад сам долазио по свој
део. Чим се мало смирило и средило у Сарајеву, он је питао и
озбиљне људе и нове власти, и сви су му рекли да се у односу
између кмета и аге ништа не мења „до даљњега“, да је свако
господар на своме, и да ага има право да узима и даље свој хак,
као и до сада.
Тако се Ибрага решио једног дана да обиђе свој читлук и узме
свој део шљива, које су те године родиле као никада, а због рата
и промене још нису биле обране.
Први дани септембра. Сунчано јутро. У шљивику на трави лежи
Симан, руке затурио под главу, над њим се модре и савијају
гране пуне рода. Не мисли ништа, само се смешка, јер га од
главе до пете испуњава једно једино осећање: да је све ово
његово. Као кроза сан чује доле шкрипу вратница и гласове.
Погледа једним оком само, и одмах види шта је. Његов ага
Ибрага, сарач, дошао са четири коња и једним момком да обере
своју половину шљива. Симан га је пустио да му приђе посве
близу, правећи се да га не чује и не види.
– Добро јутро, Симане.
– Добро и јест – каже Симан, а не устаје пред агом.
Ибрага пређе руком преко очију. Као да се свет из темеља
заљуљао. Придржа се за једну шљиву.
Гледа Ибрага тога дрског човека који мимо сваког реда и
обичаја лежи и не диже се пред њим, не верује рођеним очима и
не може да се начуди колики је кмет кад није згрчен ни
понизан, него кад се опусти и рашири у својој пуној снази и
величини.
Дуго је гледао Ибрага то што се није видело ни запамтило откад
су аге аге и кметови кметови: Испод мирне маске „душевног
аге“ у њему је све кувало од сопственичког беса и повређеног
агинског поноса, али су га страх и обзир обуздавали, јер кмет је
очигледно решен на зло, а времена су тешка и несигурна. И
Ибрага се прибрао и сео.
– Ја дошо да ово шљива, што је моје, смирим – каже ага муклим
гласом.
– Ниси моро долазити. Шљиве су мирне, а колико их буде
требало смиривати, умијем их и ја смирити.
Заметну се необична препирка. Симан се напола придигао, али
само зато да би могао аги у очи да скреше оно што ни сам није
помишљао да би смео да му каже.
Имао је он раније, и често, оних тренутака огорченог маштања
и разговора са самим собом, негде на друму или на њиви, кад је
уз једва приметне покрете руку и главе шапутао полугласно све
оно што би сваки кмет казао аги кад би се нешто десило чудо и
кад би одједном аге престале бити аге, а кметови постали
господари на својој земљи. (То су ти тренуци дрског а
безопасног и нечујног гунђања у којима сваки потлачени
олакшава срцу и маштањем заслађује свакидању муку
једноличног живота.) Да, имао је тих тренутака, али ни у њима
није налазио овакве и овако крупне, смеле речи. Хиљаде и
хиљаде таквих усамљених и нечујних бунтовних разговора из
прошлости сад су се слили као хиљаду поточића у једну једину
громку бојицу речи. И Симан говори.
Под њим топла септембарска земља, над њим се савиле гране
од рода модрих шљива, а кроз њих се назире небо са дубоком,
светлијом модрином и танка белина памучастих облака. Уста
му пуна речи као неког слатког, ватреног пића. И сам се чудио
откуд му на ум падају те смеле речи, од којих је потоња увек
слађа од прве. И милије му је то што може да изговори, него
овај род, који он сада сматра својим, и сав шљивик, са свим
воћкама из корена. Одмахује Симан руком широко, преко
јесенског предела и неба над њим, гуши се од јаких речи, и на
све агине на силу благе и наоко разложне примедбе и опомене
одговара оштрим и кратким: не! у ком оно е пуца и жеже као
пламени бич.
(Кад људи кроз нараштаје, из дана у дан, из године у годину,
раде за другог, и увиђају то и осећају, а немају снаге да ма шта
промене у томе и не смеју да покажу своја права осећања,
нагомила се у понеком од њих горчина стотина хиљада људи и
десетина поколења.)
Тешко је веровати да толико огорчења и победничког кликтања
може стати у један једини слог. Тако је Симан изговорио
неколико пута то своје не, окрећући лице на све четири стране
света а затим пут неба, као да пуца из мале пушке и шенлучи, да
цео свет чује његову радост. А затим се окренуо према аги, и
тише и сређеније изговорио то своје не, тако да је у тој наглој
промени тона било нечег нарочито значајног и свечаног:
– Не, није тако, Ибрага.
– Па како је, кад није тако? – пита меко ага.
– Видиш сам како је: друго вријеме, друга права, па и друга
судија.
– Оно јест, друго вријеме – божије давање тако! – али ти си
паметан чо'јек, Симане, и знаш добро да такве праве нема по
којој оно што је моје може одједном постати твоје.
Ту Симан плану.
– Е да видиш, има, Ибрага! Има и може! И твоје је било некад
наше, па у неко вријеме и по некој прави постало ваше. Е, кад је
оно што је од давнина било моје могло постати твоје, може вала
и ово што се зове твоје постати моје, као што је и било.
– Оде ти, Симане, далеко.
– Могу ја данас да идем куд год хоћу.
– Мооожеш...
– Могу, још како могу, Ибрага.
Ћутање, у коме сваки мисли своје. Симан мисли шта би још
могао тешко и увредљиво да каже не овом свом Ибраги, кога он
више ни за што не сматра и који, право говорећи, није никад ни
био неки нарочито рђав човек ни тежак ага, него свим агама на
земљи и уопште целом свету који је, како се њему чини, сада
сведок овог вековног мегдана. А Ибрага мисли како би
приволео побеснела влаха да му дозволи да набере бар две
котарице шљива, да се од срамоте празних руку кући не враћа.
И процеди то кроз зубе, кратко и обазриво.
– Не! – одговара Симан. – Ено ти шљиве, попни се па једи
колико хоћеш, нека ти је халал, али једног уцрвка нећеш
понијети одавде. Не дам; хоћу да те видим како се враћаш са
празним сепетима оданле одакле си се увијек враћао са пуним.
То ми је мерак и то ми је, знај, свима мојима мртвима за душу,
за четири стотине године.
Ту се Симан загрцну од силине свога заноса и ућута. Ибрага
само стеже јаче вилице и одмахује руком, али кратким, једва
видљивим покретима, који прате нечујан унутрашњи дијалог.
Настаје опет ћутање. Ибрага гледа преда се, а Симан сав цепти и
брекће и прелази немирним погледом по свему око себе.
– Па како остасмо ми, Симане? – прекиде ага ћутање.
– Ја добро, Ибрага, а ти не знам како си.
– Ама, знам да си добро, и нека си, шућур, него што ћемо са
шљивама?
– А, са шљивама? Па то се зна, онако како сам ти рекао: било па
није.
– Не море то, Симане, тако. Паметан си чо'јек; не треба да ти
говорим.
– И не треба, вала. Него, ја ћу теби казати нешто, да не дуљимо
лакрдију. Ево како је: четири стотине година сте ви јахали нас,
сада ћемо четири стотине година ми вас, а послије ћемо се
разговарати ко ће кога јахати за оних трећих четири стотине
година.
Ибрага не сачека крај. Диже се без поздрава и опроштаја и
запути се свом човеку који је стајао подаље, уз коња, и они
кренуше одакле су и дошли.
Аги се чинила бескрајном та утрина коју је имао да пређе пре
него што нестане кмету из вида, изгледала му је много дужа
него кад је долазио, иако је сада ишао низбрдо. А Симан је
гледао за њим, жалећи у себи што се тако брзо прекинуо
разговор који га је таквим задовољством цела испунио. Чинило
му се да ни приближно није све казао и да је пун неизречених
речи које навиру у ројевима. Ширио је руке и прсте на рукама,
надимао груди, задржавајући у себи сладак ваздух и издишући
га гласно и полагано кроз стегнуте зубе. Криво му је било што је
нестало аге испред њега, јер што ти вреди да имаш и имање и
силу кад је немаш коме показати.
Те јесени Симан заиста није дао аги ни трећине од жита ни
половине од воћа и сена, као што је закон и ред и као што је
увек досад давао.
Ибрага је био не само оштећен него и тешко увређен
Симановим поступком, и увређен и уплашен јер се Симан није
задовољио оном бруком у шљивику.
Година родила, трећину није дао аги, а све се добро продаје, јер
војска све купује и плаћа. У свом заносу, Симан је купио јахаћег
коња, омаленог али доброг вранчића, купио га је лако, јер после
ове узбуне било је и одбеглих и напуштених коња које су
џамбаси продавали будзашто. Само му је на том коњу орма била
сељачка, више пртена него кожна.
Једног јутра Симан је добро отимарио свога коња и, онако висок
и кракат, поклопио се по њему, накрививши капу и забацивши
плошку са ракијом за себе. Пројахао је кроз сву сарајевску
чаршију, а затим је натерао вранца пред Ибрагин отворен
дућан, где је његов ага, погнут и прекрштених ногу, бушио рупе
на светлим новим кајасима.
Поиграва коњчић, само што предње ноге не метне на ћепенак,
Ибрага се мршти и не диже главу с посла, а Симан тражи гласно
да купи нову узду, са пуцама и црвеним китама.
Ибрага одговара тихо да нема такве узде и да је не би могао ни
направити, јер му је нестало робе.
– Што, да није моја пара шугава? – пита набусито сељак.
– Није, не дао бог, али немам, добар чо'јече, еспапа.
Једва се Ибрага тако одбранио од те напасти и послао свог
накићеног кмета да даље тражи узду каква му треба.
Још је неколико пута пројахао Симан испред Ибрагина дућана,
са срећним осмехом на лицу и поигравајући ситно на вранчићу.
Све је то, наравно, вређало и узнемиравало Ибрагу, и он се
жалио комшијама и гризао у себи и плашио испрва. Али ствари
су се у граду све више смиривале. И његовом победоносном
кмету додијало, изгледа, да му пројахује испред дућана. Тако се
Ибрага полако смиривао. Пече га увреда и забрињује штета, али
кад погледа око себе и види колики су људи много горе
пострадали, он је срећан што је са породицом преживео буну и
што опет може да ради у свом дућану; уверен у своје право, он је
решен да чека боља времена, а није му то ни тешко јер глади
нема у његовој кући. А није ни требало дуго чекати.
Симан је провео зиму у некој врсти заноса. Испекао је ракије
колико никад дотада, и попио са друштвом, уз пшеничан хлеб
за који су сви говорили да је сладак „к'о кад је агински“. Угојили
се укућани те зиме, а Симан је и подбуо мало од ракије. На
крају, и агинско се поједе. Симан је посејао својим семеном, али
је од Ђурђевдана почео да купује жито. А у исто време добио је и
прву позивку котарске политичке власти „у ствари тужбе
Ибраге Колоса“.
Симан се није много изненадио, јер је већ раније чуо да се
позивају сељаци који су ускратили трећину, још мање се
уплашио, јер агинско добро које је појео и попио ове зиме
колало је у његовим жилама као врела снага; помало се и
радовао што ће се пред хришћанским судом срести са агом и
отишао је на расправу као на мало Косово.
Расправа се рђаво завршила. Управо није се ни завршила, него
је прекинута. Симан је био згранут и огорчен кад је видио да
поред чиновника који пресуђује седе два домаћа човека,
присједника, један муслиман, представник ага, а други
хришћанин, представник кметова. Он је то и рекао. Чиновник
га је опоменуо. Затим је Симан на свој начин изнео како је отац
овог Ибраге, Салих Колос, дошао до кметовског права и како,
по његовом мишљењу, „права“ не може бити двапут агинска, и
онда кад је турска и онда кад је хришћанска власт. Кад је онда
наше?
Чиновник је цитирао и „царско писмо“ од 28. јула 1878. године
и „сеферску наредбу од 1859. године“ и „рамазански закон од 7-
ог дана рамазана месеца 1858. године“. А ту се Симан громко и
широко насмејао турским законима и рекао за њих нешто што
се не говори у канцеларији, нешто тако ружно и тешко, да га је
чиновник одмах избацио напоље и да је после имао да одговара
за вреду власти. Одлежао је осам дана затвора. У исто време,
пала је пресуда да има да надокнади аги лањску трећину и да је
убудуће редовно даје, јер су сви стари закони на снази док се
нови не донесу.
Симан није могао себи да дође. Омрзла му кућа, а усев и
шљивик гледа као да су туђи. Уложио је призив. Тада се обратио
„учитељу“ Алекси, који је био нека врста јавног писара и
буџаклијског адвоката.
То је био бивши учитељ српске школе. Пре осам година, кад је
сарајевска српска школа тражила помоћног учитеља, он је
дошао у Сарајево из Земуна. Нови учитељ није био ни глуп ни
недруштвен човек; напротив, био је духовит и дружељубив, и
сувише. С једне стране, њега је, како су говориле газде из
црквено-школске општине, „преносила памет“, а с друге,
његово дружељубље терало га је стално по крчмама и у друштво
оних који се веселе и пију.
Плав, онизак, румен и насмејан, са модрим очима увек
заливеним неким радосним сузама, нови учитељ је био
средишна тачка свих механских шала, теферича и веселих
друштава.
Сарајевски општинари су знали унапред да готово сваки учитељ
кога добаве из Аустрије мора да има неку ману, иначе не би
напустио своје лепо место и дошао у ову турску варош, где је
живот тежак и необичан, и били су спремни да му прогледају
кроз прсте, али господин Алекса се нагло и незауставно
претварао у тешку пијаницу. „Тужна земља, брате...“, говорио је
учитељ при свакој чаши ракије, жалећи се на средину у којој је
живео. А ко ракијом тугу лечи, тај не оздравља од туге, него
умире од ракије. Што је најгоре, ракија је штетно утицала на
темперамент и карактер новог учитеља: он је нагло падао у
сваком погледу, постајао је неуредан у школи а осетљив на
примедбе и раздражљив у разговорима са газдама и првацима
из општине. После две године, општина је отказала помоћном
учитељу службу. На то је он изјавио да отказ не прима, да ће
општину тужити суду за прекршај уговора, и – да прелази на
ислам.
Запрепашћење је било велико, општинари су чинили све да га
одврате од тога чудног корака, али без успеха. Разумни људи
међу муслиманима у чаршији нису били нимало одушевљени
овим нововерником, али нашло се неколико учитељевих
другова у пићу, а и неколико фанатичних хоџа, који су у Ариф-
ефендији, како се сада звао учитељ, видели добитак за своју
верску заједницу и губитак за хришћанство. Они су превереном
учитељу скројили нове посве прописне муслиманске хаљине, и
одмах га оженили једном имућном удовицом, у чију се кућу
уселио. Само је бивши учитељ трошио више него што му је жена
давала, и тако је почео да се бави писарским послом. У томе га
је затекла и окупација Босне.
Са доласком аустријских трупа нестало је Ариф-ефендије.
Појавио се после два месеца, кад се све смирило, али сада опет
одевен alla franca, са чудним и старомодним цилиндром на
глави. Узео је опет своје првобитно хришћанско име и
прихватио се опет свога писарског заната, а уз то је вршио још
један посао, за који је сада постојало ново име: шпици, посао
полицијског достављача. Народ га је звао „потајником“.
Презирали су га и муслимани и хришћани, али он је, пијући све
више, већ био у оној фази алкохолизма кад код човека
друштвена свест и лично достојанство потпуно тамне и нестају.
Седео је редовно у Бесарином хану, мало подаље од осталих
гостију (односно, они су седели подаље од њега) и писао молбе
и писма или преводио са немачког и мађарског. Пред њим је
стајао металан дивит са мастионицом, пескарницом и неколико
пера, а поред њега чокањ ракије, увек некако допола испијен.
Разговор са Симаном био је онакав какав је са свима клијентима
учитељевим. Најпре су се питали за здравље, мрзовољно и
кратко, не чекајући одговора на питање, а затим је Симан
упитао пошто ће му исписати „уток“.
Сексер ако је на српском, а два ако је на немачком. Који је
„тврђи“ и сигурнији, пита Симан. Сигуран је, што се сигурности
тиче, и један и други, али немачки је опет сигурнији.
Симан је имао у џепу три сексера, али је био поколебан својим
досадашњим неуспехом. Ко зна који језик правда најбоље
разуме?
– Пиши немачки – рекао је одлучно.
Учитељ је развио своје хартије и отворио дивит, све то са
свечаним и неприродним достојанством пијанице. Писао је
брзо и самопоуздано, правилним словима, у равним редовима,
а почетна велика слова била су мајсторски извијена и
испреплетана. Кад је завршио, посуо је још влажне редове
ситним злаћаним песком из металне пескарнице, тако да су
дебље линије блескале златним и модрикастим сјајем, а затим
је полугласно и свечано прочитао призив, подвлачећи поједине
речи и необичне изразе, од којих сваки бије као маљем, како је
учитељ узгред уверавао забленутог сељака.
Никад ствар није Симану изгледала тако сигурна. Заједно су
попили по деци ракије, после чега се Симан грохотом смејао
првој пресуди.
А кад је тај призив одбачен од више политичке власти као
неоснован, Симан се опио у механи код Крешталице, загрнуо
рукав све до рамена, ударио песницом о сто и запевао што га
грло носи:
Пуче пушка с пећине – нема аги трећине.
Због тога је осуђен на три дана затвора, а због оног што је том
приликом рекао о царској власти, још на седам дана.
Од тада је Симан Васковић пошао низбрдицом која је бивала
све стрмија, док се није сасвим пропио и проскитао,
занемарујући све више и земљу и породицу.
Одувек је он важио као плаховит и несређен човек; пркос је у
њему био већи од снаге која је била велика, а машта бржа од
памети која није била мала. Још док је младић био, отац је
говорио за њега:
– Овај мој Симан нит је на мене ни на покојну мајку; добра је
била, бог да је прости, и кротка – то је била жена штоно се каже:
уста има, језик нема; црна земља, бог дао. Него, на ујаке се
бацио. Такви су ми шураци. Лаки и поводљиви, немирни и
бунџије-људи. И такав је и он откако се испилио: хај-хуј! Добра
је срца, може и да послуша и да уради, али памет у облацима.
Не гледа оно што је пред њим, него све да му је оно што бит' не
може.
Сад је сасвим пошао тим путем. Узалуд су му долазиле комшије
и кумови, опрезни, искусни људи, и опомињали га, говорили му
да је неразумно то што ради, да је паметним људима одавно
јасно, а да је сада и будалама, да ово није „оно“ и да аустријска
пушка није она коју су они очекивали да пукне с пећине, да под
новом, хришћанском, царевином остаје кмет кмет, а ага ага, и
да је стога његово прегоњење бесмислено и његов пркос само
душманину весеље. Он није могао да увиди, а и кад би на
махове увиђао, није хтео да призна да се преварио и није могао
да се заустави, него је ишао за својом страшћу докраја, просто
кренуо да се раскући и нико га није могао зауставити. (Дешава
се тако да општа мисао о ослобођењу од једног друштвеног зла,
која сазрева у масама, избије понекад у појединцу као
превремена и усамљена експлозија и уништи га.) Прешло му је
у обичај да „тражећи своју праву“ обилази без потребе разне
канцеларије, дере клупе по сарајевским кафанама и чама по
ћепенцима. Парничење је било само повод. А кад наш сељак
стане без реда и потребе да напушта посао и да се меса са
чаршијским људима, то је видан знак његове већ готове
пропасти.
Идуће зиме Симану је за недељу дана умрло обоје деце од
дифтерије. Жена, и иначе слаба и болешљива, сасушила се од
жалости. Симан одлази од куће кад год може, и за то налази
стотину повода и изговора.
Треће године Симан је одговарао пред истом аграрном влашћу;
тужио га је ага на основу параграфа 8 исте оне „сеферске
наредбе од 1859. године“, којој се он пре три године грохотом
смејао. Чиновник није био исти и присједници су били други,
али је закон био вечито исти и са њим и ага, миран,
ненасртљив, сигуран у своје право.
Чиновник је читао параграф осми:
„Ако кмет занемари обрађивање имања и без законитог повода
престане да га обрађује, тако да власник буде прикраћен у свом
власничком дохотку, или ако на други начин нанесе штету
законитом власнику, или ако без важног повода одбије да преда
власнику део који овоме припада, или, укратко, ако ради
противно одредбама између њих склопљеног уговора, па
власник поднесе власти тужбу – тада ће власт, пошто испита
ствар и пуноваљаним доказима се увери о оправданости
поднесене тужбе, а ако нема изгледа да би се кмет могао
поправити, истога удаљити са дотичног кметовског селишта.“
То су ти закони и наредбе! Ти се смејеш, а они те погађају пре
или после, сигурно и неумољиво.
Сви су се сагласили да је то случај Симана Васковића. Кмет се
гласно вајкао и тврдио да нема тог закона по коме он, Симан,
треба да се раскући и оде у просјаке, а његов ага да прима своју
трећину од сваког кмета и под сваким царем. Али у себи је и сам
осећао да, ето, има, и да оно што је чиновник прочитао пристаје
на његов случај као рукавица на руку. И после је пијан говорио
непрестано сам себи:
– Турски је закон отприлике толико година, а – постове му
ћаћине! – као да је јутрос прављен за мене.
И он је са страхом мислио о мрежи страшних и свемоћних
закона која је испреплетена свуда и спутава све и сваког; побећи
из ње не можеш, размрсити је не умеш, једино што можеш: да је
у ракији за тренутак заборавиш. А нема увек ни ракије.
Пресуда је постала извршна и Симан је дигнут са земље. Тада је
жена отишла у род, а он се сасвим одао скитњи.
Ни сељак ни варошанин, ни тежак ни радник, Симан је луњао
по чаршији, спавао где стигне, јео кад има, радио кад мора,
препродајући поврће и млеко. Понеки баштован му препусти
сепет кромпира или чабрицу млека да прода и плати му пар
крајцара за труд. Али се дешавало да се Симан опије и да просто
заборави и упропасти поверену му робу, па чак и то да попије
новац пре него што баштован дође по њега. После, да се убије
од стида, али доцкан; крви своје нуди, али сопственик неће крв
него новац. Тако је и та зарада постала све ређа.
Одувек је умео да гуди и пева уз гусле; сад је почео да то ради по
механама, за марјаш-два, или за полић ракије.
Седи у механи и чека ко ће се наћи да му, у наступу
дарежљивости која наилази на пијане људе, понуди нешто да
попије и подели са њим печену плећку или колут пите.
Потамнео је и подбуо у лицу, а смршао у телу, кашље и пљује
као болесник, али чим попије, говори о земљи и о свом праву
живо и ватрено, као што је говорио оног јесењег дана Ибраги у
шљивику.
То већ одавно и није стварна земља ни неко одређено право које
он брани, него нешто много теже и више, иако он сам не зна
заправо шта и како. Али зато је стварна „котарска власт“ и
стваран је хапс који он често лежи, некад три, некад шест дана,
због неке смеле речи или недозвољене песме, као што је
стварна и туберкулоза која га полагано изједа.
Тако је живео Симо Васковић још неколико година и бранио
земљу које нема и своју „праву“ коју нико није хтео да му
призна. Увек у механи, ретко трезан, често у хапсу, болестан и
запуштен, скитница и гуслар.
Био је сасвим потиштен и клонуо – јер и такви су дани
наилазили, и све чешће – кад се једног дана јавила нова нада у
њему. Право говорећи, нада није била ни стварна ни много
јасна, али људима који се ракијом трују и надом варају сваки је
повод за надање добар.
Тих дана телал је објавио „свијету и народу“ да ће у Сарајево
доћи неки стари Erzherzog, „члан прејасног владалачког дома“ и
„царев амиџа“. У граду су вршене припреме да се дочека тако
висока личност. А Симанова машта је, кроз ракију, већ видела
„божји прст“ у доласку царевог амиџе. Сама помисао на цареве
и царске рођаке опијала га је и испуњавала надом, јаче од
ракије. Ништа није простије него изнети пред тог човека, који
седи цару уз колено и који све може, своју праведну ствар и
доћи до своје „праве“; и ништа није природније него да се царев
амиџа одмах заузме за Симанову ствар и нареди да се она
праведно реши. Зато овакви царски људи и ходају земљом. Од
клисара у старој цркви на Вароши чуо је да ће „надвојвода“
посетити и ту цркву као и све богомоље осталих вера у Сарајеву.
И Симан је одмах смислио да се сакрије негде у ниској и
полумрачној цркви, баш и под владичански сто, ако треба, и да
у згодном тренутку изиђе пред „царског човјека“ и да му преда
своју молбу, можебити и да му усмено изложи своју ствар. Све
може бити. И он је већ замишљао како се „надвојвода“ окреће
својој пратњи и како наређује да се ова очигледна неправда
исправи, и то одмах. Видео је себе како иде до Ибраге. Или не!
Што да он иде њему на дућан? Него, он одлази кући, својој
некадашњој кући, и наређује да његовог бившег агу не пуштају
даље од великих вратница.
Губећи се у тим маштањима, умало није заборавио да потражи
човека који ће му написати молбу. Ипак, на време се сетио и
брзо отишао у Бесарин хан. Ту је нашао бившег учитеља на
старом месту.
Нит су се питали за здравље, нит су се много погађали. Симан је
рекао каква му молба треба, учитељ је рекао да и то може бити.
Сексер на српском, два на немачком језику. Симан је решен за
српски.
Он за ту одлуку има више разлога. (Он увек за своје одлуке има
много разлога, често и противречних.) Прво, он и нема у џепу
цела два сексера; друго, откако је чуо за долазак „царског
амиџе“, и откако му је, уз помоћ ракије, синула у главу његова
нада, он је у таквом наступу оптимизма, да се и не пита који
језик правда боље разуме, и не помишља да би могао не успети;
треће, што да даје овој рђи и потурици и пару више него што
мора.
– За сексер, и српски – каже Симан одлучно.
Са уобичајеним церемонијалом, достојанствено и важно, са
златним прашком по крупним речима од којих „свака бије као
маљем“, учитељ је написао молбу која је почињала речима:
„Ваша царска висости! У поданичкој понизности, обраћам се...“
и прочитао је полугласно запањеном сељаку, а затим је отресао
прах са листа, пресавио га и, примајући сексер, упитао:
– Хоћемо ли да попијемо по једну?
Познавајући учитеља као човека који углавном пије „џабну“
ракију, а само у крајњем случају плаћа сам, Симан је рекао да
нема кад и да му се не пије.
Тада је учитељ, зажмуривши на једно око, запитао Симана како
мисли да преда молбу. Сељак није био расположен да дуљи
разговор са човеком који један његов сексер већ држи у свом
џепу, и рекао је да је то његова ствар. Учитељ га је уверавао да
то није тако просто ни лако, али сељак је избегавао даљи
разговор.
– Предаће Симан, па да ће се у тицу претворити.
И отишао је низ стрму и дугачку авлију. А учитељ је кренуо на
полицију да и ту ствар пријави, као што је достављао и све
остало што би чуо и видео.
Капија на црквеној порти била је закључана, али се чуло како
око цркве нешто раде и како се дозивају жене које чисте и перу.
Да не би свратио пажњу на себе, Симан није куцао, него је
отишао до Ђулагиног хана да тамо попије кафу и сачека време
кад ће моћи непримећен да уде у цркву.
Идући пут хана замишљао је живо како ће увребати тренутак и
заварати поглед клисара и сакрити се негде, па макар и под сам
владичански сто, како ће у тренутку кад царев амиџа стане пред
иконостас и прекрсти се (јер, „и они се крсте!“), како ће тада
одједном изићи, поклонити се, завапити онако како пише у
молби.
– Ваше високо царство... у ниској поданости!...
Тада ће му пружити молбеницу. А затим нека буде шта ће бити,
нека га хапсе и гоне куд хоће. Главно је да ће царев амиџа
сазнати све што ови сигурно од њега крију, а што он зна – то не
може цар да зна. Нека знају цареви за Симана и његову правду!
У тим мислима дошао је пред Ђулагин хан, али није стигао да
седне на једну од оних клупа које су тако масне и углачане да се
не види од ког су дрвета, кад га предусрете Васо Генго, звани
Васо Полиција.
Тај Васо био је висок човек, необично дугих руку и ногу, некако
сав расклиман, са танким и обешеним брковима на ситном
лицу. Он је одавно по службама, као „царски чо'јек“. Најпре је
био момак у пруском конзулату, затим службеник у турском
ућумату, нешто као разносач позива по хришћанским махалама
и заптија у цивилу. Нова, аустријска, власт га је задржала у
служби и неколико првих година разносио је позивке као и
раније, а од пре неки дан је прави правцати полицајац у
униформи, са сабљом у црним кожним корицама, на којој је
балчак од месинга.
Откако зна за себе, Симан је познавао овог Васу Генгу, а сада
откад „гања“ ову своју несрећну парницу, сусреће га често,
поздрави се са њим и прође, а никад не може у њему да види
праву власт и истинског царског службеника.
Сада му је Васо пришао на неки нов начин.
– Шта ти ту радиш, Симане?
– Вала, ништа.
– Како ништа?
Симан заусти да му објасни да то „ништа“ није баш ништа и да
је овде оставио судове од млека и неке котарице, али му Васо
рече оштро.
– Хајде са мном!
У тим речима било је много од оног ниподаштавања и оне
дрскости којом полицајци збуњују и разоружавају као
невидљивим ударцем оне које хапсе.
Ни Симан није био човек који не уме да се брани и препире, али
док је он покушавао да се објасни и да добије објашњење – и
сам је са чуђењем видео да већ иде са полицајцем укорак, и да
речи у овом случају некако не помажу. А како иду, тако се и
њихов међусобни однос брзо мења и бива све одређенији.
Ствара се између њих нешто треће и ново, нешто што није ни
Симан ни Васо Генго, него пропис и закон, као нека кривица и
казна, и то у облику у ком за турског времена није постојало.
Иду напоредо, а сваки мисли своју мисао. Бојећи се да не
изгледа довољно важан и строг, Васо се све нешто намешта и
мршти, а Симан успорава корак, гледа да ухвати полицајцу
поглед, и све би хтео да окрене ствар на безазлену страну.
– Ама, да бијах ја свршио оно посла што имам...
– Не може – каже чудним и новим нагласком Васо – него ваља
одмах до господина повјереника.
Симан, коме се чини да је опет нашао своју смелост и речитост,
застаје и увредљиво-фамилијарно каже:
– Иди ти, молим те, а ја знам гдје је господин повјереник. Ево
ме одмах, кад ти кажем.
Гнев повређеног достојанства диже се у Ваши Генги и удари му
у главу, али од тога му лице дође још блеђе. Срдито и
пригушено викао је на Симана:
– Не заврзуј, него хајде кад ти кажем... Ти си заборавио да ово
није Турска и да је Аустрија заступила ево четврта година.
Аустрија, еј!
– Ама де, знам ја. Шта ме крстиш кад сам крштен? Аустрија!
Аустрија! К'о да си ти Аустрија!
Ту Васо заборави на свој одскора стечени службенички стил и
избечи се према Симану сасвим непрописно, и „неаустријски“
му се унесе у лице.
– Е, видиш – јесам! За тебе сам ја Аустрија. Па шта хоћеш сад?
– Ти?
– Ја. И да ниси више писнуо, знаш, јер ћу те везана проћерати
кроз чаршију. Доста је и твога, бели!
И ту, као да се присетио нечег, Васо брзо напусти тај тон обичне
босанске свађе и узе неки нов и стран, заиста „аустријски“ став,
какав Симан није код нашег човека никад видео: испрси се,
исправи се у целој дужини, униформа се на њему затегну и
испуни, бркови му одскочише на крезубим устима, очи се
раширише и исколачише, боре се на надутом лицу изгладише.
Преобрази се човек ту на месту, и из тог новог лика изговори
гласно и одсечно свега четири речи, али као свештену формулу
на туђем језику:
– У име закона, напријед!
И Симан крену без поговора.
Сад другачије корачају, везани законом.
Ствара се између њих дотле неслућена зависност. Као да је
сваки од њих нагло одбацио невину и безбрижну маску
свакидашњице и показао неко ново лице, тако ново да се у
првим тренуцима ни један ни други не могу право да освесте ни
добро да снађу у новим улогама. Васо није онај Васо Полиција
што пролази улицама као део градског инвентара, него други,
непознати човек који је постао строг и опасан, крут и неумољив
механизам, чији сваки покрет има снагу и неизбежност
природних појава пред којима човек нагонски и узалудно
настоји да се уклони. А Симан није онај сваком добро познати,
сувише говорљиви и немирни сељак са периферије града, који
већ одавно више воли да по сарајевским механама „просипа
памет“, него да капа над земљом и имањем. Не, он је одједном
постао „именовани Симо Васковић“, који треба у најкраћем
времену и најкраћим путем да буде „предведен“ шефу
сарајевског „Редарственог повјереништва“.
И та два човека иду упоредо, приковани ланцем закона, сваки
са својим новим мислима и осећањима, и мотре један на другог,
испод ока, новим погледом.
Васина главна мисао је у овоме: да ли изгледа онако
достојанствено и онолико строго колико је потребно за једног
царског „редарственика“? Он чини све што може, надима се,
мршти, растура ногама и омахује сабљом, али стално му изгледа
да још није доста и све се боји да испод свег тог аустријског
држања не провирује Васо Генго и његова босанска мука и
сиротиња од рођења.
А у Симана није једна мисао. И гневан је на власт и закон и цео
свет уопште, и задовољан је на неки начин што се опет
ковитлац ствара око његове личности и што ће имати прилику
да опет говори о свом спору са агом и о својој „прави“, али
нарочито је изненађен и поражен Васиним неочекиваним
преображајем. Кад се од Васе Генге за тили час направи ово,
шта онда може бити од других људи?
Васо Генго – царевина! Е, дође му да пресвисне од гађења, да
пљуне на све. И како да човек опстане и куд да бежи и где да се
склони, ако сваки од ових што пролазе може постати Аустрија?
Али све те мисли устукнуше одједном. Симан се сети да за
појасом носи пресавијену молбу, и претрну. Претражиће га и
наћи му несрећну хартију, а онда он неће моћи порицати своју
намеру да сачека надвојводу и да му преда молбу. У том
тренутку су управо прелазили преко Латинске ћуприје. Стаде да
поправља тобоже појас на себи, и кад је био већ при крају моста,
прислони се сасвим уз ограду као да хоће да се препаше, и брзо
али невешто избаци хартију преко ограде у воду. (Та сељачка
неспретност је једна од великих слабости у њиховој сталној, час
отвореној час прикривеној борби са градом и грађанима.)
Хартија се у паду раширила и плива у непомичном плићаку.
Васо оптрча ограду и са ниског зида скочи у воду која ту није ни
до чланака. Али за њим потрча и стиже га Симан. Руке им се
помешаше над хартијом која се, онако овлажена, поцепа на
двоје. Кад су се испели на друм, отресајући се од воде и
гунђајући, Симан зловољно баци на земљу свој део молбе, а
Васо га покупи. И кренуше уз Бистрик.
Васо није скидао ока са сељака. А Симан је дрхтао; и оно мало
разума и сва слепа снага у њему, све се претворило у бесни
пркос и решеност да се бори и носи са сваком силом. Глух је и
обневидео и неосетљив од тог пркоса, и да комад меса сад
откину с њега, не би га, чини му се, заболело. Брзо корача, као
да он води, а игра му пред очима Бистрик; многобројни
прозори на високој Хендиној кући, у којој је сада „Редарство“,
блеште и преливају се као вода у коју му ваља скочити, па ил'
испливати ил' потонути.
Чекали су више од сата у дугачком ходнику. Претрчавали су
чиновници у цивилу и у униформи, са актима под пазухом,
пролазио безброј пута дебели служитељ Пешо. И нико Симана
ни случајно да погледа, а камоли да му реч каже.
То чекање по ходницима полиције замори и утуче и прибраније
и стрпљивије људе него што је Симан.
По дужини чекања Симан је видео да ће га извести пред самог
повјереника. Тога повјереника, опште познатог господина
Косту Хермана, зна он и лично, јер је једном већ извођен пред
њега. То је било после прве пресуде котарског уреда, у време кад
је Симан проводио своју силу. Тада га је повјереник позвао и
опоменуо га озбиљно да не напаствује Ибрагу, јер то закон не
допушта, а о њиховом спору „виша власт ће казати своје“. И
виша власт је казала своје, а Симан отада зна да је овај господин
Коста агински пријатељ.
Најпосле су га увели код повјереника.
Кад је Симан оно први пут „изјео ватру“ од њега, то је било у
једном пустом предсобљу ове велике зграде, онако узгред. А ово
сада је била права канцеларија повјереника. Пространа светла
соба, застрта ћилимима, са намештајем какав Симан никад није
видео, са неким направама на зиду и на столу којима он не
може да погоди ни сврху ни порекло. А све тако чисто и уредно,
да плаши и збуњује човека, и да сељак не зна куда би са рукама
и ногама, него са чуђењем гледа своје огромне окореле опанке,
образ му гори, и највише би волео да сад неко викне да је
забуном уведен овде и да га одведу у неку једноставнију
канцеларију.
По својој несрећној навици да меша важно са неважним и да не
разликује битно од споредног, Симан је мислио само о тој за
њега невероватној и неземаљској чистоћи и чудесном уређењу.
„Рај на земљи, господски живот“, мислио је Симан. „Ово је
Аустрија“! И презриво и кратко погледа Вашу Генгу, који је,
неспретан и крут, стајао у ставу „мирно“.
За столом је седео Коста Херман у мркој униформи. Није викао,
није кретао ни малим прстом. Лице му мирно, бело са мало
лаког руменила, коса црна, густа, исти такви кратки бркови.
Иза наочара без оквира светле тамномодре очи али оне мењају
боју, јер се у тренутку кад повјереник поставља питања мешају
са горњом ивицом наочара и стварају оштар нељудски миран и
продоран поглед.
– Ти нећеш да мирујеш, Симане? – каже строго повјереник и
гледа га тим погледом од оживелог стакла и стаклених очију.
И види се да све зна, јер набраја Симану како је изгубио земљу и
кућу, а одао се пићу и скитњи по вароши, терајући тобоже свој
спор са агом, иако зна да је то пресуђено и решено, и како је
сада кренуо чак и највише личности да узнемирује својим
неумесним и неоправданим молбама. Укратко: рђавим путем је
пошао и, ако се не освести и не врати неком послу, неће добро
свршити.
Чим је повјереник дотакнуо питање Симанове „праве“, сељак је
заборавио на своје снебивање и стао да се препире страсно и
безобзирно.
– Ти нећеш да мирујеш, а све ти је по закону ријешено – корио
га је повјереник.
– Ништа није ријешено док је човјек жив.
Повјереник стави једну руку на другу, загледа се још живље у
крупног узбуђеног сељака, који није ни примећивао да га
чиновник изазива и боцка својим примедбама, као животињу
на којој вршимо оглед.
– Ти знаш да има царска наредба...
– Част и чест цару и његовој наредби – прекида га Симан
свечано и неискрено, и подиже мало шубару коју је држао у
руци.
– А пресуђено ти је...
– Како ми је пресуђено? По турским законима, господине. И ко
ми је судио? Ђулага Маглајлић, Турчин к'о и мој ага...
– Па три су присједника била. Други је човјек Анте Перишић...
– Јесте други, али није човјек нит је икад био.
– Па добро, трећи је био Србин, Коста Ћук.
– Србин је, господине, био и Вук Бранковић, па издаде цара на
Косову.
Повјереник није могао да задржи осмејак који му блесну више у
стаклима наочара него на уснама.
– Зар тако, Симане?
– Боље би било да није тако, али тако је.
Што је Симан више падао у ватру, повјереник је све мирније и
веселије стављао примедбе и изазивао Симана да говори.
Пошто га је тако заобилазно добро испитао, Херман се морао
уверити да се и овде ради „о једној од Симанових фантазија и
алкохоличарских подвига“, али је ипак решио да га притвори
док не прођу ове свечаности и не оду високи гости. Сумња се,
наиме, лако усели у главу царског аустријског полицајца.
Заправо, она се и не усељава, јер је увек у њој и готово увек
будна, а кад мало придрема, она спава само на једно око и једно
уво, и најмањи шум, мањи од лепета лептирових крила, може
да је пробуди; а ако је нико никако не пробуди, она се с времена
на време сама буди од тишине која јој се чини сумњивом. А кад
је у сумњи, царски аустријски чиновник бира увек оно што је
повољније и сигурније по њега и његов службени интерес, а
теже и штетније по осумњиченог човека.
Владин повјереник се диже и доброћудно саопшти Симану да
ће два-три дана морати остати код полиције.
Симан се најпре бунио, а затим је молио да га пусте.
– Не може, Симане, јер ти имаш, ето, обичај да истрчаваш пред
високе личности, па могу се, не дај боже, царски коњи
поплашити од тако крупна човјека, а тек онда не би ваљало.
Овако је боље и по тебе.
Све је као пола шала – пола збиља, али ипак Симан је одлежо
три дана и тек по „надвојводином“ одласку пуштен.
Тако се свршила и та последња од Симанових обмана, а он је
живео даље још црњи, огорченији и запуштенији. С временом,
додијао је сваком живом са својим вечито истим причама о
земљи и трећини, о турским аграрним законима и аустријским
уредбама, које је знао напамет и цитирао све по имену, броју и
датуму. Сви су га сматрали за несрећног и пропалог човека, који
је пореметио памећу због земље и сад само о томе може да
говори, и сви су бежали од њега чим би почео да прича и
показује поцрнеле испресавијене пресуде и решења, молбе и
призиве.
А ваљало је живети, па ма и просјачки. И зато се Симан, уз
невољу и с временом, навикао да ћути о оном што је његова
главна и најмилија мисао и да гуди уз гусле оно што људи воле,
траже и плаћају. У том свом певачком послу све је више зазирао
од главних улица и кафана, где сада долази, нов свет, а кретао
се по забаченим махалама на периферији вароши.
Недалеко од Сарајева, у тесном и кривудавом кањону Миљацке,
на главном друму који води из Сарајева на исток, стоји Козја
ћуприја, леп и велик каменит мост на један лук.
На десној обали реке поред тога моста има стара и позната
друмска механа, са терасом над реком, са шталама и
ковачницом пред којима увек има путничких кола и коња. А на
другој обали, у страни, стоји бела кафаница са баштом која се
спушта до реке.
Ту сарајевски еснафи често одржавају своје тефериче, ту, од
априла па до октобра месеца, излазе пред вече многе сарајевске
бекрије да поседе на зелену и хладовиту месту поред реке, уз
ракију и свирку или песму, и то оне најтеже бекрије које, ко зна
зашто, привлачи управо овакво место без видика у склопу
стрмих брегова, на ком сунце рано залази и доцкан излази.
За летњих дана, пред вече, могао се на тераси, готово увек на
истом месту, видети крупан али погнут, омршавео и црн лик
Симе Васковића, бившег кмета Ибрагиног и бившег
земљорадника. Седи обично поред саме ограде, кашље тешко и
пљује у реку испод себе. „Овај неће даље од јесени“, каже
механџија своме момку, бранећи се од дима са огњишта и
показујући на туберкулозног Симана на тераси. А Симан не
гледа никог, али чека ко ће му поручити песму. Из торбе поред
њега вире гусле. Поручи обично онај кога првог ухвати ракија, а
са песмом поручи пиће и мезе и за гуслара.
Поред Симана има још један редован гост; то је неки Салих-бег
Хашимбеговић. Он је из Маглаја, али је још од лањске године у
Сарајеву, код сестре, која је удата за једног од бегова Бабића, и
од њене милостиње пије своје последње полиће ракије. Човек
дотрајао, без куће и кућишта, тешка и непоправљива пијаница,
некад и чувени коцкар, кога је његово беговско друштво
одбацило одавно. Половину свог иметка проћердао је за
двадесет и пет година до доласка Аустрије, а другу, већу,
половину за ових пет-шест година откако је дошла окупација и
донела хотеле, свирачице и разне друге забаве и мамипаре.
Прегојен, посве кратка врата, црвен и модар у лицу, крезуб,
увек влажних и закрвављених очију, он дотрајава последње
дане ту на Козјој ћуприји, где често остане и по два-три дана.
„Сваког дана гледам кад ће га дамла куцнути и кад ће се
изврнути“, каже своме момку механџија, који воли мрачна и
злогука предвиђања.
Често се дешава да у механи крај моста остану Салихбег и
Симан сами, јер неко долази само празником, неко само пред
вече и кад је леп дан, али њих двојица су готово стално ту. Док
су трезни, они зазиру један од другог, седе раздалеко. Симан се
непрестано врпољи, претура неке хартије по јанџику или гласно
кашље, а бег седи мирно, никог не види и не чује и нико му не
треба.
Понеки путник-пролазник сврати, попије нешто и оде.
Врло би тешко било казати који се од њих двојице први јави и
како се то деси да започну разговор и да се Симан примакне
бегу. Све то свршава ракија.
Оживео, али увек уздржљив, каже Салихбег мирно:
– Хајде једну крајишку!
А Симан одлази и доноси гусле у торби, али тако као да је то
његова воља и потреба. И гуди и пева тихо, а кад сврши, не
гледа у бега него у гусле, и не пита ништа.
Сад бег поручује.
– Дај ми једну ракију!... Подај једну и овоме! А кад то испију, он
поручује поново, не двојећи више Симана од себе.
– Дај нам још двије.
Бег тражи нову песму. Симан отпева. Полићи пред њима
празни. Ваља их напунити. Код трећег пара полића, Симан сам
почиње песму о Смаил-аги Ченгићу. Бег живне.
– Ех, то, то! Само, ако ми ишта Смаил-аги буде, нека знаш да
нема главе на теби.
Као сви људи огрезли у пићу, бег воли такве претње, заклетве и
обећања тешких алкохоличара.
Тако они пију и певају. Мрак је давно пао. Између две песме
воде неке замршене разговоре, час гласно, час пригушеним
шапатом. И у тим разговорима дешава се да се бег одједном
прене и осети бегом, и оштро ућутка сељака и промени
разговор. Али се још чешће дешава да је тако пијан да очне
капке не може да дигне, ни одебљалим језиком да крене, јер је
слабији од Симана и јер га пиће лакше хвата. Срећан што је
најпосле нашао човека који, онако тежак и мртав пијан, не
може побећи и мора да га слуша, Симан говори, тихо, своме
сабеседнику који је обневидео, занемео и крут од пића.
– Сви за мене кажу да сам будала и пропалица. Знам ја то. Али
знам и да није сасвим тако. Видиш, био је у мог покојног оца, у
мом детињству, један ороз, гиган, није му гласа надалеко било.
Али, имао је једну ману због које је главу изгубио прије
времена: он је кукурикао прије осталих пијеваца на читав сахат
и будио укућане. Додијало једног дана мом оцу. Нећу га, каже,
трпљети, па да ми је из ока изишао. И нареди да га закољу. Е, ја
сам, видиш, такав ороз....
Склопљених очију, бег само жваће крезубим устима и пушта
неки глас који може бити и љутито режање и хркање уснулог
човека. А Симан наставља, у неодољивој потреби да каже неком
све што му је на срцу, ма коме, па макар и овој обамрлој
трупини.
– Сви ми кажу да није требало радити ни говорити све оно што
сам ја радио и говорио, да није вријеме и да је боље „воду у
уста“, штоно кажу, па свој посао гледати. Моребити. Али кад све
саберем, ја видим да је онако како ја кажем, да је агинска права
умрла, а кметовска се родила, само они то не виде, још не виде,
а ја видим!
И сељак се уноси бегу у лице и говори му благо и с висине, као
да му тим поверава крупну тајну и чини велику услугу.
– Знаш, Салихбеже, част теби к'ао једном досту и пријатељу,
рећи ћемо. Част! И ја никакав човјек не бих био кад бих тебе
увриједио и погазио оно што сам овдје твога појео и попио.
Боже сачувај! Теби част, али ово са кметовском земљом и са
трећином није како треба, није право, и неће бити дуга вијека.
Данас је Симан будала и бескућник, са земље га дигло, људи
окрећу главу од њега, подсмијева му се свака рђа, муштра га
Васо Генго, па и онај ћелави Хусо подворник не само што га
ћера из канцеларије него и испред Котарске области. Не да ни
ту да стојим. „Не допуштавамо“, каже. Ех, не допуштају, а ја ти
кажем, Салихбеже, и нека ти није што криво и увреда од моје
стране, опет Симан има право, још како; само што се преварио
па прије рока кукурикно. (Превари ме Швабо, кучка погана!) А
има Симан право, има! Има!
Сељак се одмиче, шкрипи зубима, удара дланом о сто и говори
задихано и посве промукло од узбуђења, говори као да гуди уз
гусле, а говор му прекида тешки болеснички кашаљ.
– Има право, вјеруј, Салихбеже! Нека сам ја и будала и
пропалица. Добро, нека! Али ће доћи иза мене бољи од мене, па
ће паметније свиђати рачуне, онако како ни агама ни Котарској
области неће бити мило, али им ништа неће моћи. Нећу ја
дочекати, али знам, к'о што ову ракију мученицу гледам пред
собом, да ће доћи дан кад ће аге и бегови обигравати судове и
канцеларије и носити овако к'о ја тапије и законе у јанџику, а
нико неће хтјети да им то чита, ни да с њима разговара. Смијаће
се људи агинској прави, к'о што се данас смију мени. Само, то ће
бити мало већи и тежи смијех; Босна ће се трести од њега. Од
мене ће тада бити прегршт костију у земљи, јà бити јà не бити,
али мени боље подушје не треба. Тада ћу се родити, а данас сам
мртав.
И свашта тако Симан говори, што никад није било, што, кажу
људи, бити не може, а што ипак мора бити – свашта крупно и
бунтовно што се не говори, што човек дању ни помислити не
сме – као да из њега не говори ракија, него сама истина, речита,
видовита и неустрашљива истина касних ноћних сати, у глувом
пределу над отанчалом реком која једва мрмори.
И мило му што каже и сме све то да каже у лице бегу, правом
бегу, па макар и полумртвом од пића. А бег често и није тако
обамро као што изгледа, него чује сељака кроз пијану маглу и
шум отроване крви у глави, ако не чује све, он бар разабире
главно. У њему се диже споро али јако негодовање, а како му се
језик одузео и ноге подсекле, он само кажипрстом десне руке
маше лево-десно и тим једва видљивим покретом побија оно
што чује. Толико свега може, и толико чини. Само да не остане
на оном што влах каже.
Тако пролази ноћ. Све умукне, светлости се погасе, само
крњатак неког стакленастог и као влажног месеца светли још
неко време над мрачном котлином.
Механџија затвори капке на прозорима, замандали врата и
легне да спава, а бега и Симана, пошто наплати пиће, остави
тако на тераси поред реке, као људе без реда и угледа, о којима
не мора нарочито рачуна водити, којима се не зна ни време ни
место – и који ће ускоро, један пре, други после, тако и
скончати једног дана, негде на клупи, уз механски зид.

СУНЦЕ
Крајем октобра позвали су младића на прво саслушање. Кад га
је стражар после два сата довео натраг, настало је у ћелији 115
мало узбуђење, спасоносно узбуђење, јер свака ћелија жуди за
узбуђењем и променом. Једни су га гледали испод ока, други,
млађи и слободнији, прилазили су му гласно и отворено.
– Како је било?
– Добро! – одговарао је младић, једући охладнелу и црнкасту
кашу из лимене посуде која га је чекала на столу.
– Ђавола добро! – рекао је као јека старачки глас негде из угла.
Али младић није обратио пажњу на пакосну примедбу; њега је
једнако држало узбуђено расположење. Образи и уши били су
му зажарени, осећао се као свечар, желео је да се смеје и да
говори. (Тек кад мрак падне и кад остане сам у својој постељи,
почеће ноћне мисли да у својој црној светлости испитује све што
је рекао и што није рекао.)
Десет људи у ћелији нашло је бар неки нов повод за разговор и
настојало је да га искористи што боље. Младић је весело
одговарао сваком. Али тај разговор је угасио исти онај старац из
угла. У тренутку затишја; он је рекао суво и непријатно:
– Него, пакуј се ти, младићу; тебе ће да преместе.
– Што да га преместе? – пита неко од оних који мрзе старца.
– Зато што је пропис такав. Чим почну да испитују човека, они
га преместе у самицу. То се зна. Ово је нека грешка. Али
преместиће те сигурно.
Младић се снужди и ућута. Разговор спласну.
Преместили су га сутрадан, на један сат пре ручка, као што увек
раде. Румен онизак стражар појавио се на вратима.
– Ви! Пакујте се!
Младићу заигра срце и стаде дах, као да се спушта на љуљашци.
Старац из угла кашљуцну. Стражар викну:
– Шта ме гледате? Пакујте се. Брзо, брзо!
За минут, ствари су биле у завежљају и завежљај под пазухом.
Неспретноме окренуо и рекао „збогом“ равнодушном друштву.
– Vorwärts!* – Марш!
Изненађен и изгубљен, младић је идући дугачким ходником
слушао тупу јеку корака, својих и стражаревих. Ја-ти! Ја-ти! Већ
после неколико корака њему се чинило да је свет само дугачак
ходник, а једини му становници он и његов стражар. Једини
знаци живота, бат њихових корака – ја-ти, ја-ти – и слаба јека
којом им одговара празан ходник и која се састоји од два а,
једно дуго и тамно, а друго кратко и светло: а-а, а-а!
Спустише се за два спрата. И опет дугачак ходник, потпуно
сличан оном горњем, само као рђав брат, тамнији и
загушљивији. Здесна, ретки прозори са решеткама и густо
плетеном жицом, а слева, покована врата на ћелијама.
– Haalt!** – викну стражар, као да проводи ескадрон војника.
(Подлежући једном нарочитом, бизарном и узалудном начину
мишљења који се развија код утамничених, младић је мислио:
Овај виче бар десет пута јаче него што је потребно. Значи да у
тој излишној вици троши 1000 посто енергије више него што је
потребно да се један ненаоружан и покоран човек заустави у
ходу. Сав тај сувишни утрошак снаге плаћам ја. Зато ова стална
стражарска дерњава не само да вређа него боли и слаби
хапшеника као ударци или стварно пуштање крви. Уосталом,
све издатке око овог важног и сложеног апарата који се зове
тамница плаћамо ми, хапшеници.
Као нека лака, сјајна и весела кугла испе се и спусти тренутно у
њему завршетак те мисли: ови људи који су прави, часни,
наоружани и плаћани, живе, живе морално и материјално, од
сужњева који су по слову закона криви, бедници без части и
моћи. То се не би могло доказати, ту на месту, у овом тренутку,
очигледно и за цео свет, али за њега је то била жива, страшна и
јасна истина, утолико страшнија што је немогућно објавити је и
доказати. Шта бива, питао се младић, од таквих сазнања која
блесну тренутно и умру у човеку или са човеком, а ипак би била
од неке важности за све остале људе?)
На ћелији пред којом су се зауставили био је број 38. Стражар
отвори, загледа пажљиво високи мали прозор и решетке на
њему, крчаг и празну полицу, и залупи без речи врата за
младићем, који остаде неко време насред ћелије не пуштајући
ствари из руку.
Ћелија је била малена, али са две железне постеље између којих
се једва могло проћи, и две столице од небојене чамовине.
До ручка је време прошло доста брзо. Измерио је ћелију уздуж и
попреко, разгледао оскудне предмете у њој и комадић сивог
зида који се види кроз висок прозорак. Затим је сео и мислио о
том кога ће му убацити на другу постељу. У тим мислима било је
и страха и наде, али су све завршавале страхом. Тамничке
мисли брзо узлећу, али брзо и падају.
Кад се сврши ручак и кад изнесоше судове, отпоче прво
поподне у самици. Пошто је његова пажња брзо и похлепно
покупила и утрошила све што је ова убога ћелија пружала,
отпоче посматрање и трошење самога себе
Дуго је слушао шум у својим ушима. Изгледало му је као да то
зујање јача и расте, и на махове му се причињало као да ће се
оно претворити у одређен звук, можда у људску реч. Пажња је
бивала све напрегнутија, очекивање све живље, и кад је већ
изгледало да је дошло до врхунца и приближило се остварењу,
одједном би онај шум падао поново у једнолично безнадно
зујање које не казује ништа. Тако се с времена на време понавља
та болна плима и осека раздраженог слуха. А чудо се не дешава.
У игру су почела да улазе и остала чула. Пре свега очи. Поглед
му је падао на руке које су почивале на коленима. Посматрао је
жиле, нокте, боре, нарочито оне које иду око зглавкова као
двоструки ситно плетени ланчићи. Празнина је отпочињала
исту игру са видом као тишина са слухом. Кад се дуго загледа у
те руке што мирују на коленима, почиње да замишља да су то
нечије туђе руке и да се нада да ће се оне одвојити и испунити
простор пред његовим очима новим невиђеним и радосним
покретима и растерати самоћу и чамотињу. Гледа их занесено,
причиња му се да се лагано помичу и одвајају. Нада лудо расте.
Ево, сад ће слободно дићи руке другог живог бића! Али кад
машта дође сасвим близу остварења, занесен поглед се врати у
стварност: пред њим леже само његове познате руке, везане за
њега и утамничене с њиме. Тада само немоћно макне прстима,
као напола мртав инсект. А већ идућег тренутка поглед му се
укочи и замагли, и поново отпочиње кратка илузија, осуђена
унапред на безнадан пад.
На својим непомичним рукама хапшеник је најпре и угледао
сунце. Не сунце само, јер оно не допире никад у ову ћелију, него
његов румени, далеки, посредни одблесак. Велико афричко
сунце, које је пре три месеца слободан гледао како се диже над
Средоземним морем, било је ништа према овом једва
приметном сјају. Рашири малко прсте. Подиже лице према
прозору, као да је тај прозор невидљиво сунце.
– Једно је сунце. Једно исто свуда.
Говорио је сам себи, у заносу, и одмах су му се речи претварале
у певање и лице у занесену, насмејану гримасу човека који је
преплављен и заслепљен јарком, неиздрживом сунчаном
светлошћу, и наслоњен на ограду брода – пева.
Мора и градове, планине и поља, он није могао да види. Али то
није било ни потребно. Све је имао, све је било блиско, присно и
могућно, јер је угледао сунце. То није више био велики сјајни
колут који га је допратио кроз градске улице до тамничких
врата. Не, то што је он сада знао као сунце и звао сунцем, то је
било ово невидљиво а свагдашње, немирно и дрхтаво струјање
које је испуњавало и покретало сваки делић не само његовог
тела него свега око њега, и саме мртве ствари. Сунце – у исто
време и течност и звук и дах, са укусом вина и воћа, стално у
покрету, са жаром ватре и свежином воде, и што је главно,
неисцрпно и непослушно – сунце.
– Постоји само сунце – говорио је сам себи као пијан, мислећи
како би се те речи могле певати као мелодија.
Да, у ствари постоји само сунце, а све ово што живи, дише,
гамиже, лети, сја или цвате, само је одблесак тога сунца, само
један од видова његовог постојања. Сва бића и све ствари
постоје само утолико уколико у својим ћелијицама носе резерве
сунчевог даха. Сунце је облик и равнотежа; оно је свест и мисао,
глас, покрет, име.
Сад то зна јасно и без двоумљења, као што никад ништа до сада
у животу није знао. Ето, то је нашао у дну мрачне и влажне
ћелије у којој је био невин затворен. И од тога је цео звучао као
жица и осећао потребу да пева, сам не зна да ли гласно или
нечујно, увек исту мисао и исту мелодију.
О, васионо, шта има у твојим висинама, незнаним, слободним и
пространим, иза оне модре небеске опне, кад се оваква блага од
сазнања крију по јадним људским тамницама! И шта носе у
себи свемирске маглице и комете које прелећу небом, када ово
јадно људско тело, изгладнело, у сенци и влази, бијено и
устрашено, може да развије овај жар и оволики занос радости!
Уистину, највеће чудо било је у томе да се ово тело, под теретом
велике илузије и силног заноса, држи у равнотежи, колико-
толико, и да може да савлада ову неодољиву потребу за летом и
кликтањем, и да се неком чудном, опет сунчаном, противтежом
држи да се, уместо кликтаја, не распе у нечујну експлозију као
сунчана златна прашина која се губи у сунцу.
Осећао је на махове да му у утроби гори и сја цело сунце и да му
се дијафрагма подиже и таласа као пламен и да му тај унутарњи
сјај бије и сукља на очи, на носнице, на све поре. Тада је имао
болне и дивне тренутке великог, незадржљивог, житког смеха,
који је навирао из њега као топљено злато, и тако снажно да је
ширио уста, као певач, од бојазни да се не угуши или да не
прсне. А сунце у њему не престаје да сја, свемоћно и једино,
неисцрпно, непресушно.
Из тог заноса пренуше га звекет кључева и шкљоцање браве.
Делила се вода по ћелијама. Долазило је време за спавање. Није
ни приметио да је ћелија била већ мрачна. У том тренутку над
њим се, високо на самом плафону, одједном, као сама од себе,
запалила сијалица оплетена жицом. Брзо се свукао и легао у
леву постељу. Све му је изгледало благо и добро. Спавао је
тврдо, сањајући непрестано сјајно сунце и неке моћне,
фантастично одевене људе и жене како се сунцу клањају. А око
њих непрегледна стада и тешка натоварена кола, која се
савијају и шкрипе под теретом богате жетве.
А кад је, сутрадан у свитање, хладно и сумрачно свитање, био
пробуђен оштрим и хладним звуком хапсанског звона, чудио се,
без бола и огорчења, што је ноћ пуна сунца и богатства, а јутро
сиво, убого, без зрачка и видела.

ЦРВЕН ЦВЕТ
Наставник латинског језика и разредни старешина био је
средовечан професор, родом однекуд из Војводине. Звао се...
Сад видим да и није тако лако у једном даху казати како се звао.
Звао се у детињству Василије Чокрљан. Још у гимназији он је
осетио да му то презиме звучи грубо, некако и ружно и смешно,
као издајнички, звучни, траг ниског и тамног породичног
порекла кога се он и у сну и на јави стиди и које заташкава и
крије где год стигне и колико год може. Одувек незадовољан са
свим на себи и око себе, он је решио да промени бар оно што се
променити да; на универзитету је почео да се потписује
Чокрљановић, али како то није било много лепше ни отменије,
он се, као млад наставник, решио да промени презиме у
Васиљевић. Такав је, као нов човек, Васа Васиљевић, дошао пре
десетак година у Босну, у сарајевску гимназију. Па ипак, као
што пас носи увек на нози неки траг ланца са кога се отргао, за
њим је, као нека грешка младости и предмет подругљивог
оговарања, дошло и његово старо име Чокрљан. Али ђаци га
нису звали ни старим ни новим презименом, него надимком
који су му сами дали. Д у р х ц у г*.
Био је из неког малог места у Војводини, син општинског
стражара, последње од целог низа деце која су сва рано
поумирала. Отац му је био пијаница и насилник, тип ситног,
субалтерног чиновника из велике и сложене администрације
огромне аустријске царевине. Потуљен и погнут човек, као да
на леђима носи целу чудовишну зграду свих чиновничких класа
и рангова, од којих је сваки виши од његовог, он је вршио
дужност у границама прописа, али се, у тим границама, светио
свему и свакоме због тога свог терета и свог ниског положаја.
Плашио је децу. Тукао је хапшенике колико је смео и могао, а
своју жену увек и кад год му се прохтело. Већа зла није чинио
само стога што није имао прилике, јер их нико није тражио од
њега, али у души је био спреман на њих. Опијао се често, тј. кад
год би га частили сељаци и грађани који су у некој ситници
зависили од његове добре воље, и тако са алкохолом издизао на
неке тренутне и нестварне чиновничке степене о којима је
трезан маштао, а који су трајали само докле траје пијанство и
тражили све ново пиће.
Јединац син тога полицајца алкохолика истакао се у школи
добрим памћењем и, још више, великом послушношћу. Један
од његових професора, имућан и настран човек, помагао је
дечаку да сврши гимназију и да добије стипендију за
универзитет. Син општинског стражара отишао је у Беч на
студије и по савету свога професора и заштитника одабрао да
студира класичну филологију. Студирао је све прописане
предмете, са истом мрављом марљивошћу са којом је учио у
гимназији, не наслутивши никад смисао ни величину науке и
оставши жељан свега што велеградски живот показује а никад
не даје сиромаху студенту из забаченог места и бедне породице.
Док је свршио студије умрли су му и отац и мајка, а он је постао
наставник латинског језика исто као што је могао постати
полицијски или шумски чиновник са „факултетском спремом“.
После неколико година службовања прешао је у Босну, гдје су
за наставнике биле нешто мало веће плате и постојала бржа
могућност аванзовања у служби.
Ту се учаурио у свој живот професора-бирократе, какви су у
већини били тада наставници средњих школа у Сарајеву, и ту је
пропуштао кроз своје руке нараштаје босанских дечака-
гимназиста, уливајући им на свој начин у главу основе
латинског језика и класичне културе.
Био је нежења и самотник, потуљен и један хипохондер, рано
оседео, више некако посивео. У његовом предавању владала је
смртоносна досада. По њему су дечаци долазили до закључка да
то што се зове латински језик и није неки језик који су ма када
живи људи говорили, него да је од свог постанка само „наставни
предмет“, нека врста казне и проклетства, нешто као решетке
које дечака одвајају од свега онога што га привлачи и чему би
могао да се радује.
Он је учио ђаке латинском језику тако да им је морало
изгледати као да у том језику ништа није повезано ни ритмом
ни смислом. Не само између појединих именица и глагола него
ни између облика и падежа истог глагола или именице није
било никакве везе, исто као што се свака реченица учила
одвојено, без икакве везе са текстом из ког је извађена и
животом из кога је текст никао.
Његов партицип пасивни од глагола tangere стајао је сам за
себе, издвојен од живог говора и здравог мишљења људског,
као страшило и замка за расејаног или уплашеног дечака, као
обруч кроз који у циркусу протерују јадне дресиране псе. Тако
су ствари губиле садржину и све прочитано остајало без смисла
и користи, и тако су ђаци могли да ломе зубе на тешким
облицима једног „мртвог“ језика а да никад не схвате садржину
онога што читају, да ни за тренутак не осете све оно разумно,
човечно и слободарско што се крије у том тексту.
Све римске и грчке класике он је сматрао само као неку врсту
виших чиновника, професора, виших једино по рангу; сви су
они за њега у истој државној служби у којој и он, и сви они,
заједно са њим и целим осталим школским системом,
представљају неку врсту препреке на путу који ђак треба да
претрчи од детињства до чиновничке каријере, тј. до хлеба,
положаја и друштвеног угледа.
Све то треба да убије у дечаку бујне животне нагоне, да му што
више заклони и живот сам, да му већ на првим корацима
саломи вољу и загорча век, па да види – мајчин син! – шта је то
каријера и како се тешко и скупо плаћа, како би после умео да је
цени.
И на све хероје античког света и на саме богове из митологије
он је гледао као на високе достојанственике „изван ранга“, као
на неку врсту више званичне установе у држави којој служи и
он.
Уопште, све на овом свету, и саму науку којој је „служио“, он је
гледао кроз текстове владиних расписа и наредаба, кроз
разредну књигу и кроз свој нотес у ком је за њега био обухваћен
цео свет, сређен по азбучном реду и оцењен оценама од пет до
један.
Васиљевићев васпитни метод састојао се у томе да „хвата“ ђаке
и да их испитује кад су неприправни, да их вреба на улици у
ситним дечачким грешкама. Највеће задовољство налазио је у
томе да исмева или кажњава ђаке који ма у чему покажу нешто
оригиналности или жељу да се баве ма чим што је изван уског
школског програма, који је он својим полицијским схватањем
сужавао где год је и колико год је могао. Свако и најмање
одступање од штампаног текста у уџбенику сматрао је тешким
преступом и кажњавао га и својом иронијом и лошим оценама
и свим средствима која му стоје на расположењу. Свака и
најмања слобода или новина у мишљењу или у начину
изражавања, свака, и најнаивнија младићка побуна против
ауторитета власти и друштвене хијерархије изазвале су код
њега грчевит, хистеричан отпор и гнев, који је био отприлике
мера његовог страха од тих ауторитета и његовог поштовања те
хијерархије.
Човек се често са чуђењем морао запитати: откуд код неких
малих људи, малих и по личној вредности и по њиховом
друштвеном положају, таква слепа приврженост постојећем
реду, такво фантастично обожавање утврђених и древних идеја
и установа које им ни по чему не би требало да буду блиске,
таква бесна мржња на све што је ново, што може да значи
промену и напредак.
Али имао је и тај непријатни човек своју слабу тачку. Бојао се
промаје. Ђаци, који су га у већини искрено мрзели,
искоришћавали су ту његову манију и били су при том
немилосрдни и дивљи, како само деца могу да буду.
Због тога је и добио надимак Д у р х ц у г. Једном, у наступу
беса, он је употребио ту немачку реч за нашу реч: промаја.
Отада га ђаци и нису другачије звали између себе.
А бојао се промаје ненормалним, паничним страхом. Тај страх
од ветра и промаје као да је по нечем одговарао његовој мржњи
против новина и промена. У сваком разреду имао је по једног
ђака, једног од оних услужних и ревносних, коме је било
стављено у задатак да пре професоровог доласка пажљиво
затвори све прозоре.
Али остали ђаци су често налазили начина да преваре „кербера“
који је бдео над промајом и да у последњем тренутку
неприметно одврну кваку на прозору. Кад би професор ушао на
врата, струја ваздуха би отворила крило на прозору и настала
би промаја. И ма како она незнатна била, професор би се
ухватио за главу и стао да виче од беса и страха.
– Затварајте, неваљалци! За-тва-рај-те!
Ту би настао кикот и грцање од пригушеног смеха, а највише су
се смејала она двојица-тројица дечака који би прискочили,
тобоже ревносно, да затворе прозор, а који су, у ствари, и
удесили целу шалу.
Такве су се шале и иначе дешавале. Усред Васиљевићевог
предавања из кога је увек вејала смртоносна досада, дигао би се
одједном неки од дрских ученика, отишао до прозора, уверио се
тобоже да ли је чврсто затворен и озбиљно се вратио на своје
место уз општи смех и кикотање осталих.
Професор је гризао усне и сумњичаво гледао младића, али му
није могао ништа.
Однос између ђака и професора Васиљевића бивао је из године
у годину све гори, док се главни део његовог васпитачког рада
није претворио искључиво у борбу са младошћу и младалачком
обешћу његових ђака, са њиховом вечном потребом за игром и
смехом, за променама и занимљивим новостима. Он као да је
само са те стране и могао да их види.
Стално је страховао од ђачког подсмеха, а то страховање чинило
га је необично смешним. Од њиховог смеха њему се стезало
грло и ледило лице, испуњавала га је мржња коју је осећање
немоћи доводило до беснила. Тај здрави, заразни и неутољиви
дечачки смех њему је на махове изгледао као силна поплава
која навире не само из дечачких груди него из неба из земље и
свих живих створења на њој. И он је мрзео не само ту децу него
и небо и земљу и све живо у њима и на њима, све што се креће,
што дише, сја или лети. И ноћу је, у сну, виђао безбројно
мноштво насмејаних лица која прете да га са својим смехом
преплаве и однесу, док он гушећи се узалуд покушава да викне
оно што је толико пута поновио у разреду:
– Само се луде смеју без разлога, а ја не видим нигде никаква
разлога смеху.
Он је патио од тог дечачког смеха и немира и као од личне муке,
коју нико не разуме, и као од опште невоље, која прети свему
што је светло и озбиљно, подрива темеље сваког рада и целог
поретка, и која ће, овако наоко безазлена, најпосле преплавити
све и претворити живот у шегу и спрдњу, а свет у играчку.
У тој својој дубокој одвратности и сталној борби он је налазио
мало разумевања и помоћи код других људи, а то га је још више
утврђивало у његовој идиосинкразији и испуњавало
песимизмом и осећањем усамљености. И сами професори,
његове колеге, показивали су, како се њему чинило, много
млакости и безбрижности у том погледу. Већина њих није се
стварно много разликовала од професора Дурхцуга; и они су у
суштини били површни, хладни наставници и послушне
бирократе, и они су се борили против безбројних и бескрајних
ђачких несташлука, и они су били често строги при оцењивању
и кажњавању, али нико није потпуно делио његове смешне
бриге и његова манијачка схватања, чак су се помало и
подсмевали мрком нежењи и особењаку, који ствари узима са
трагичне стране.
Једино у свом момачком стану, у једној влажној кући, у осојној
Мједеници, налазио је потпун мир и осећао се бар привремено
заштићен од ироније и немира обесне младости. Становао је
код пензионисаног поштанског чиновника, Чеха. Газдарица му
је била дебела, мрзовољна и уредна жена. Деце није било ни у
кући ни у ближем суседству. У професоровом стану је владао
увек влажан полумрак и у њему мртвачки мир и механички ред.
Али шта вреди, кад је та кућа само оаза, а боравак у њој смо
предисај? Чим пређе кућни праг, чека га на сваком кораку та
бучна и немирна младост која уме само да се церека и мисли
само на шале и беспослице.
Понекад му се чинило да је са свих страна опкољен том
незрелом и несвесном стихијом младости, да земља кипти и
дрхти од младе крви која гони на покрет и тражи све нове и
нове облике немира. А сваке године рађају се нови нараштаји
деце, као да из земље ничу, из њих брзо расту и притичу нови
ђаци, и док узалудно кротиш једне, већ наилази нов талас. И
све је то у очима професора Дурхцуга зелено, дрско и обесно, са
устима растегнутим од ува до ува, са мислима раштрканим на
сто страна, без осећања дужности, без респекта за старије, без
смисла за ред, склоно свакој шали и разоноди, неприступачно
савету, неосетљиво за прекор, не штеди никог а не уме да се
чува само, зими је код клизања, лети код купања, у јесен код
бербе, а у пролеће код свакојаких фантазија и бесмислица;
укратко, увек код неке опасности, дангубе или лакрдије, а
далеко од његове строге речи и његових озбиљних лекција. То је
младеж од њене једанаесте до њене деветнаесте године, и са том
стихијом се он бори годинама, а осећа да у тој борби он са
сваком годином бива слабији и уступа стопу по стопу томе
неуништивом непријатељу.
Уредан и беспрекорно озбиљан живот који води одувек не
одржава га у снази и младости. Напротив, он стари нагло и пре
времена, брже од својих колега које су мање уредне и озбиљне.
У четрдесет петој години, он је и сед на слепоочницама, ћелава
темена, мршава лица нездраве боје, а надувена врата, несигурна
покрета и нестална погледа уплашених и жалосних очију.
Уредан је, али на неки немио начин, а штедљиво и
старовременски одевен, лети у сивом а зими у црном оделу, као
чиновник погребног друштва.
И кад такав стане на подиум и наслони се једном руком на
катедру, а другом се ухвати за браду, ђаци се у последњим
клупама већ пригушено кикоћу, али кад им гласом муклим од
гнева каже да су будале, да у свету нема разлога смеху,
напротив, напротив... тада се дечаци савијају од грчевитог
смеха, узалуд затрпавају дланом уста и крију лице под клупу.
Професор стоји непомичан, сав најежен као болесна врана, и са
мржњом у погледу и дрхтајем у гласу говори јетко:
– Шта има ту смешно? То је жалосно!
А разред се тресе од незадржљивог веселог смеха.
Такав је човек и наставник био професор Васиљевић звани
Дурхцуг.
Онај ко би посматрао њега и његов рад, могао би век провести
размишљајући о том какве везе има овај чиновник-предавач са
педагогијом, која треба да подиже и ствара здраве и срећне
људе и грађане, какве везе са науком или уметношћу, – и никад
не би нашао одговор на то питање. Али, уколико је наставни
систем тадашњих аустријских гимназија у Босни имао за циљ да
у младом човеку и будућем грађанину угуши сваку клицу
самосталности и убије жељу за ма чим оригиналним,
стваралачким, вишим и лепшим, овај наставник је био савршен
службеник тога система. Боље речено: он је настојао свим
силама да то буде.
Ето, тај и такав професор Васиљевић ишао је и тога јутра 1. маја
1906. године, као вазда, истим путем, у исти сат пут своје школе.
Било је нешто пре девет сати, улице су изузетно мирне и као
опустеле. Крстаре жандармске патроле, на угловима по један од
градске полиције. Чудна тишина.
Сарајевски радници решили су тога пролећа да први пут
прославе међународни празник рада, Први мај. Али професор
Дурхцуг, који је живео само за себе, тј. за своју усамљену
чудњачку егзистенцију и своју струку – а видели смо у чему је
била његова „струка“ – није, наравно, знао шта се све дешава и
шта се спрема међу сарајевским радницима, који су за њега
били далек и непознат свет. Он је, додуше, већ од лањске
године слушао понешто о радничком покрету у Сарајеву; и
новине су писале о том, али он је новине читао површно и
нередовно. Не би се могло казати да је био потпуно равнодушан
према тој ствари. Напротив, њега је и љутила и плашила
помисао на то као на сваки неред и сваку тежњу за променом, и
болело га је помало као лична увреда.
Једне недеље, кад је водио свој разред у цркву, срео је групу
младих радника, људи и жена, закићених црвеним цветовима,
ишли су негде брзо и говорили нешто живо. То су били
„социјали“. Све неки жустри људи, а на лицима им, како се
њему чини, усплахирени, изазивачки израз. Осетио је дубоку
одвратност према тим немирним људима; у црвеним цветовима
њиховим видео је нешто нездраво и опасно, као да та јарка боја
казује нешто што се не говори и што, изговорено, доноси немир
и несрећу; као да је на рупици од капута из које је вирио
каранфил стала да избија крвава изнутрица сваког појединог
човека. Узбудили су га за тренутак и озловољили, али их је исто
тако брзо и заборавио. Као и многи људи његовог звања и
положаја, и он је на сав тај раднички покрет и на
манифестације и сукобе који га прате гледао издалека и са
висока, отприлике онако као и на сва остала зла и незгоде са
којима државна управа има да се бори, као на ствари које се
њега не тичу, уверен да у великом државном механизму постоје
позвани који о том брину и који ће и томе злу стати на пут и
савладати га, као што савлађују епидемију и друга зла и невоље.
Он се тим питањем не би уопште бавио да оно данас, на дан 1.
маја, није само дошло у његов разред и потражило га. Јер ако је
професор пролазио слеп, глув и нем кроз живот, нису његови
ученици седмог разреда.
Већ три недеље се говори по вароши да првог маја радници
неће доћи на посао, да ће „социјали“ тога дана организовати
прославу и развити црвене барјаке, да власт неће моћи то
дозволити, да ће доћи до сукоба. И у сарајевским новинама
било је неких полемика поводом тих вести.
Уочи првог маја објављено је великим плакатима да Владин
повјереник за град Сарајево забрањује тога дана, на подручју
града, сваку прославу, свако сакупљање уопште, и свако
истицање радничких амблема, црвених застава, црвених
цветова итд. Све то под претњом строге казне.
Кад је свануло сунчано и свеже јутро првог маја, велика већина
радника није отишла на рад, иако је био радни дан, него се
празнички одевена просула по сарајевским улицама.
Мобилисана је сва полиција и сва жандармерија; у
приправности је била и војска. Полицајци и жандарми су
растеривали и најмање групе радника, тргали сваки и
најситнији црвен знак из руку или са груди, хапсили мушко и
женско за најмањи покушај непослушности или отпора. Било је
доста таквих малих сукоба, али радници су, очигледно по
плану, избегавали сусрете са полицијом, разливајући се као
вода по свим улицама и капијама. Тако је велика већина успела
да се прокраде до у Ковачиће и кад се полиција сетила да
затвори пут преко мостова на Миљацки, и на хиљаде радника,
са скривеним амблемима и савијеним заставама, већ је успело
да пређе Миљацку. На друму који води у Лукавицу и који је већ
изван „подручја града Сарајева“ саставила се одједном велика
поворка; над њом су се виле црвене заставе, а сваки радник био
је закићен каранфилом од црвене хартије.
Надмудрена полиција остала је у граду. Сви командири су
добили строг укор и пооштрене наредбе, а они су то
утростручили и пренели на своје потчињене, тако да је сваки
полицијски стражар ишао сада киван и накострешен, и будно
пазио да му где не промакне ма и један незапослен радник или
најмањи црвен знак. А тамо изван вароши жандарми су,
растурени у многобројне патроле, пратили са страна поворку и
у Лукавици опколиле целу пољану на којој је отпочео прави
збор са говорницима и клицањем.
То није знао нити је слутио професор Дурхцуг, који није читао
ни новине ни летке ни огласе, ни разговарао са људима, ни
гледао око себе на улици, него оборене главе брзо прелазио
кратки простор од стана до школе, али све су то знали и добрим
делом и видели његови ђаци седмог разреда. Неки од њих су
пре доласка у школу обиграли цео град, посматрајући како
полиција разгони раднике и отима им црвене цветове; многи су
трчали заједно с радницима, радосно купећи разасуте
каранфиле, и вичући иза угла: „Доле сабљаши! Живио мај!“, јер
су то и радници викали. Зато су неки од њих и задоцнили на час
и зато и сада седе као на иглама, још задихани и румени од
узбуђења и задовољства, вике и трчања; зато се сашаптавају и
сагледају међу собом, привидно прате оно што им се говори и
расејано одговарају на питања, али види се да у исто време
ослушкују звукове споља.
Тај појачани немир свога и иначе увек немирног разреда,
професор је добро осећао, иако му није знао прави разлог. У
разреду је владала нека спарна и раздражљива атмосфера, тако
да је професор наредио да се изузетно отвори један прозор, и то
онај у дну собе, далеко од катедре, али да се нико и нипошто не
усуди отворити у исто време и врата. Знојио се и трептао очима.
Настојао је да виком и грдњама привуче и веже њихову пажњу.
– Шта је вама данас? Ко да сте се лудих гљива најели.
Не успевајући да смири ђаке и да им пажњу задржи на ономе
што говори или што их пита, професор је појачавао грдње; већ
их је назвао ћаловима, празним тиквама, смрдљивим бубама и
стрвинама, кад му се одједном реч одуже и отворена уста
укочише: у последњим клупама неко је с једног краја на други
добацио црвен цвет који је у луку прелетао цео разред и изгубио
се међу ђацима.
Црвен цвет! То је дакле! Кад је оне недеље видео грлату групу
„социјала“ и црвене цветове на њима, он је осетио одвратност,
мржњу, неки сврабеж у мишићима и потребу да лично, својим
рукама помогне да се тај свет ућутка и врати на посао, да не
буде по улицама ни јарких боја ни дрских речи ни гласног
смеха. Али ово сада, да његови ђаци, у његовом разреду
добацују једни другима црвен цвет као да су бравари са станице
или циглари из Кошева, то га је поразило. Зато је и стајао тако
једно време, отворених уста, као окамењен. А онда се прибра,
просикта нешто неразумљиво и сав најежен, погнут и напред
испружених руку и раширених прста, пође као у напад. Ишао је
право ка клупи у коју је пао цвет, али пре него што је дошао до
њега – невидљива рука га баци, и високо изнад професорове
главе, у црвеном луку, цвет прелете и паде на други крај
разреда. Професор се окрену брзо око себе. Тако се развила
чудна игра,
Као што лопта у игри иде од руке до руке ка своме циљу, тако су
ђаци добацивали један другом црвени каранфил, успевајући
увек да заварају професору очи. А он је, као недорастао партнер
у тој игри, трчао за цветом, окретао се око себе, настојећи да га
не изгуби из вида. Скакао је смешно од једног ђака до другог.
Кад би му се учинило да је добро видео код кога је ђака пао
цвет, он би притрчао и стао поред њега, гледао га тренутак
оштро, испитивачки, а онда би му наједном наредио да
расклопи стиснуте песнице. Младић би то учинио. Руке су му
биле празне. Настао би грохотан смех целог разреда. Професор
је трчао и посртао даље.
Занесен својим огорчењем и правом ловачком страсти,
професор није приметио да је један од ђака из последње клупе
успео да избаци цвет кроз отворен прозор. Ђаци су,
одушевљени игром, и даље дизали руку, час један час други, као
да нешто бацају. Задиханом и превареном професору, коме је
све више ударала крв у главу, укрштале су се црвене линије
пред очима и он је трчао са једног краја на други, хватајући цвет
кога више нема у разреду. Најпосле је наредио да се прозор
затвори, затим да сви устану и да руке са раширеним
длановима дигну увис, а он је погнут четвероношке ишао и
тражио испод клупа црвени цвет. Над њим се таласала шума од
немирних прстију, кривила се младићка лица у грчевитом
смеху и безбројним гримасама, а кад би он нагло подигао главу
и неповерљиво погледао у њих, све би се руке смириле, сва лица
изгладила и очи целомудрено оборене гледале преда се.
Измучен, ојађен, професор је најпосле одустао од узалудног
трагања, вратио се на катедру и рекао измењеним гласом који
није далеко од плача:
– Добро! Добро, ја ћу вам показати да има власти и да овде мора
бити реда.
Био је толико узбуђен да није могао да се сети ниједног од
својих погрдних израза, или су му за овако страшан случај сви
изгледали преслаби. У то је срећом зазвонило звоно. Професор
је рекао да нико не сме изићи из разреда и да нико неће данас
отићи на ручак док се не нађе тај, тај... то, то... од мржње и
огорчења није могао да каже шта, него је само махнуо претећи
руком, узео своју свеску, и залупио врата за собом.
У зборници и код директора Дурхцуг је направио читаву узбуну.
Црвен цвет! Узалуд су га стишавали и питали где је тај цвет. Он
је само сиктао и викао испрекиданим реченицама да је ствар
крупна и да не може проћи само тако, без истраге и казне.
Неки наставници су се смејали у дну зборнице. И сам директор
са златним цвикером и проседом брадицом, човек чије лице
ретко зна за осмејак, вртео је главом у недоумици, слушајући
како Дурхцуг озбиљно прича о свом лову на црвен цвет. Кад је
директор изишао, да би у самоћи донео одлуку о Дурхцуговој
жалби, наставници су се још више осмелили, прилазили своме
колеги, који је још увек дрхтао од гнева, и са лажним
саучешћем запиткивали га о појединостима његове борбе са
ђацима.
Професор математике, Славонац, страствен ловац, крупан и
пунокрван човек који воли добро да поједе и попије, до
грубости искрен, пришао му је са широким покретима и својим
простосрдачним начином рекао:
– Ама, колега ко зна да ли је то и био црвен каранфил. Бећари
су то ти у седмом, знам их ја, и у стању су да измисле сваку
хунцутарију.
Дурхцуг се увређено исправио.
– Молим, ја нисам ни луд ни пијан. Ја алкохолна пића не пијем.
Али, господо, ја вам морам казати да ја нећу ствар оставити тако
и да ћу и на вишем месту ако треба...
Ту Дурхцугово лице постаде одједном за читав тон тамније,
његове модре и водњикаве очи променише боју и у њима се јави
нешто опасно и погано.
Професор математике не дочека крај реченице, насмејани
поглед његових крупних, црних очију, ловца и математичара,
одједном угасну и он устукну као да је нагазио на змију. Смех у
зборници престаде.
Цео разред је задржан заиста преко ручка у школи. Сам
директор је водио истрагу. Ђаци нису признавали ништа. Ни
уобичајена претња да ће због једног или двојице сви страдати
није овог пута помогла. Они из првих клупа, који би можда и
одали, нису заиста знали ни ко је донео цвет, ни да ли је то и
био цвет, ни да ли је био црвен. Видели су само да је господин
професор трчао и хватао нешто невидљиво међу последњим
клупама. А они из последњих клупа нису признавали ништа.
Никад није било никаквог цвета у разреду нити су га они
добацивали један другом. Био је отворен један прозор и они су
мислили да се господин професор наљутио и устрчао због –
промаје, па су сви махали рукама, позивајући оне који су
најближи да затворе прозор. То је све.
Најпосле, кад се ни на који начин није могао не само пронаћи
инкриминисани цвет, него ни доказати да је заиста постојао,
ствар се свршила тако да је цео разред добио укор.
Професор Дурхцуг је одболовао тај случај са црвеним
каранфилом. Зелен у лицу од разливене жучи, закопчан као да
је октобар а не мај месец, он се вукао још читаве две недеље као
рањеник и говорио танким мученичким гласом. Све то,
наравно, није ни најмање тронуло његове ђаке седмог разреда.
Они су му се и даље свирепо смејали и подсмевали на сваком
кораку.
Тако је окончана и брзо затим и заборављена узбуна због
црвеног цвета који се појавио у немирном седмом разреду
гимназије, где узбуне ни иначе нису биле ретке. Али тај црвени
цвет – у ствари, парче сплетене жице и малко вешто изрецкане
савијене црвене хартије – имао је своју даљу историју и постао
судбоносан за друге људе, који немају никакве везе ни са
седмим разредом, ни са његовим разредним старешином,
професором Дурхцугом. Јер, у судбоносним временима свака и
најмања ствар може постати судбоносна. (А „судбоносним“ ми
обично називамо немирна времена друштвених прелома и
изузетних догађаја, сред којих се одједном нађемо, а њихове
узроке, њихов смисао и домашај не можемо и не умемо потпуно
да сагледамо ни право да изразимо.)
Али о свему томе биће говора на другом месту.

СНОПИЋИ
Погнут и намргођен, Ибро Солак је гурао своја колица и у
разним тоновима, различитим по висини и модулацији, викао:
– Снопићи, снопићи!
То су она чудна колица без руде, уска, дугачка и са два точка на
средини, каква се виђају још само код сарајевских хамала. Та
колица хамал не вуче, него их гура; одупре се средином тела у
стражњи део колица, повије се мање или више, већ према
величини терета, и кад уме вешто да рукује колицима, може на
њима да пребаци велики терет и далеко изнад снаге једног
човека.
Ибро је узео под најам од удовице неког хамала једна таква
колица, и с њима одлази сваког јутра до радње Пашаге
Зилџића. Ту добива двадесетак снопића меког дрвета, товари их
на своја колица и почиње да вози по стрмим и кривудавим
улицама на периферији северозападног дела града, вичући с
времена на време своју једину реч („Снопићи!“), по којој га знају
становници и пролазници тих улица.
Поцепан, необријан, запуштен, сасушена тела, а нездраво
црвена лица и закрвављених очију, он додаје купцима снопиће
не гледајући никог, не говорећи ништа. Понекад и сам унесе
некој старој муштерији снопић у кућу, а понекад стоји нем и
непомичан са опуштеном помодрелом доњом усном и вечито
догорелом цигарицом на њој, гледа их као да их све први пут у
животу види, и немарно трпа у џеп папирне и металне динаре.
Што се џеп више пуни динарима, то колица бивају лакша.
Пред вече се враћа и обрачунава с газдом. Ибрина зарада је:
динар од Пашаге, а динар од купца – по снопићу. А то значи
тридесет до четрдесет динара на дан, већ према времену, према
случају и „пустој трговачкој срећи“, али највише према
расположењу, а Ибрино расположење не може нико
предвидети, он сам понајмање. Оно се, углавном, изражава у
гласу којим понавља свој вечито исти узвик. А нема ваљда на
свету тако финог уха ни тако сложене апаратуре који би могли
похватати све преливе тонова и осећања које Ибро уноси у ту
просту и прозаичну реч.
– Снопићи!
Виче Ибро чило и брзо кад крене са својим колицима, јер пре
него што пође на посао он испије у механи два деци ракије,
прва два деци тога дана, које ће платити од данашње зараде.
Виче то, а мисли друго. Те мисли су, у ствари, мутна и
неповезана осећања, бескрајна унутрашња објашњавања са
својом прошлошћу, са самим собом и светом око себе, онаквим
каквог га он види.
Кад се пре педесет и две године родио у великој и имућној кући
старог Солака, на Бјелавама, нико није могао ни помислити да
ће то дете икад гурати туђа дрва на туђим хамалским колицима
по Сарајеву.
Оцу је било близу шездесет година. Кућа пуна све саме женске
деце; двоје од прве, а четворо од друге жене. Тада се родио он,
син и наследник. Његов долазак на свет прослављен је
шенлуком који је цела махала памтила. Само што топови нису
пуцали са Табије. А може се слободно казати да су му и
детињство и прва младост били слични сталном шенлуку. И у
реалку га је уписао отац. Али, ваља право рећи, за то Ибро није
имао главу. Не да је био гори и непослушнији од других, али
никако није могао да мисли на оно што је требало да учи из
књиге. Све га некуд даље и више вуче мисао. Напустио је школу.
Рано је израстао у крупна наочита момка и упознао живот са
његове површне, лаке и слатке стране. И тада је проводио дане
између њиховог имања у Сарајевском пољу и свих оних послова
и разонода које је Сарајево око 1910. године пружало
младићима који по тадашњим схватањима нису имали потребе
да уче школу ни да раде неки одређен посао. Отац је био мек
као восак. Никог другог ко би га зауставио на путу којим иде,
или повео другим. А живот некакав нов и необичан, као тек
створен за њега и његове другове, и у њему све надохват руке.
– Снопићи! Снопићи!
Да, све је било, изгледа, Ибри у сећању, као раскош без граница.
И све је раскошно брзо прошло. У пролеће 1914. године узели су
га у војску, а у лето те исте године избио је први светски рат.
Ибро је прошао руски, па италијански фронт, где је и тешко
рањен. Затим је био дуго каплар, па наредник „на кадру“ у
Пилишчаби, у Мађарској. То је био живот и тежак и необичан,
али опет раскошан на свој начин. И тако је некако све и
прошло, као у неком тутњу, у пићу, у картању, у весељу и
силовитости војничког живота, као у магли. Дошло и прошло, а
он, право говорећи, није сасвим тачно знао ни с ким се ко бије
ни зашто то он маршира, пије, пева и пролива крв, нагонећи и
друге да то исто раде. А 1918. године вратио се кући го као прст,
блед, изнурен од ране (много је крви оставио у оном рову код
Толмина) и још више од неумереног живота у кадру. Отац у
осамдесетој години, онемоћао. Мајка умрла. Сестре се
поудавале. Кућа се нагло осипа. Топи се пара у руци, а имање,
тврдо и неуништиво имање, гине из очију и нестаје као дим.
Једино кад мало више попијеш с друговима, оно изгледа као да
је на свом месту, али чим се отрезниш, видиш опет да се све
помера, топи и нестаје. Још за време рата продали су кућу у
Сагрџијама. Сад су продали и другу, велику, на Бјелавама, и
преселили се у много мању, под кирију. Аграрна реформа дигла
им је земљу у Сарајевском пољу. Тако се ушло у тај нови свет,
сав од непријатности и неразумљивих изненађења.
– Снопићи! Снопићи!
Отац је умро. Ибро је почео да „ради“, како се тада говорило, да
тргује. Удружио се са једним баштованом, да продаје цвеће.
Тада је видео како и цвеће може да заудара, кад се њиме ради.
Узалуд се брани и ракијом и дуваном од тога задаха. Роба
осетљива, муштерија ћудљива и нестална. Тежак је сваки посао,
чак и цвећарски. И још, све запиње. Не знаш ко ти подмеће
ногу, само видиш да се на сваком кораку спотичеш, да при
сваком трећем падаш. Просто, живот са сваким даном губи свој
некадашњи сјај и раскош. А Ибро то тражи, нагонски,
очајнички, као дављеник мало ваздуха. У том тражењу и
оженио се. Девојка из добре куће, ваљана и мила, али са малим
миразом, деца честа, рађају се и умиру. Трговина не иде.
Цвећарска радња банкротирала. Баштовану остаде башта, а
Ибри Солаку дуг. Примио се службе у Градској општини.
– Снопићиии!
Право говорећи, није никад ни знао шта је то у ствари „Градска
опћина“, није о том ни мислио; али сада, кад од ње живи, он
види колико иза сваке такве речи има људске муке и напора.
Ах, није да је толико тежак и голем посао, али некако
недостојан и увредљив. Неко необјашњиво понижење бије из
сваке речи и сваког покрета, нека нарочита срамота коју човек
осећа само кад је Солак и коју само ракија може да спере, и то
само за кратко време.
Године пролазе а не бива боље. Нигде добра; ни у сну да га
усниш. Већ се из куће продаје; једе се оскудно а одева танко, па
ипак не можеш сиротињу да сакријеш. Од четворо деце што му
се у тим годинама нашло, остало живо још једно једино,
женско. Израсла девојка, лепотица, скромна и паметна, добро
учи и све нешто чита. У осамнаестој години удала се за доброг и
писменог младића који је радио у Фабрици дувана и није био
много старији од ње ни имућнији од њена оца.
Тада је умрла жена. Остао је сам. Запустио се и пропио. Да, сви
то кажу, али не кажу како ни зашто. Лако је казати! Отпустили
су га из Општине. Ни од срамоте се више не може живети. За
полић ракије више нема а, право говорећи, тада се тек стварно и
пропио, и тада је почео да гура ова колица и продаје Пашагино
дрво.
– Снооо-пи-ћиии!
Тек тада је почело његово коначно удаљавање од света. Да, то су
други говорили тако. Али он осећа и јасно види да није тако.
Није, па није! Не повлачи се он од света и посла – боже сачувај!
– него, напротив, све што је на свету, мртве ствари као и живи
људи и све оно што они смисле, ураде или кажу, све то сваким
даном бежи некуд а њега оставља у чами, у мраку, у ком још
једино млаз ракије може да засветли, да запева, да помилује као
рука и замирише као цвет. Све остало је бежало од њега,
поступно али брзо и неумољиво, а ракија је постајала све.
И од тада је он као изгубљена ствар. Изван света. И све се више
губи. Само ћерка, Шемса, посећивала га је редовно и помагала
понешто, иако је живела чак на другом крају Сарајева и била и
сама танког стања. Лепа, тиха, насмејана, долазила је као
створење са другог света. Једно време га је опомињала, молила
да се прође пића и дозове. Брзо је увидела да је све узалуд, па
ипак га је и даље обилазила и помагала, без речи и прекора.
Такав му је био и зет. И пред вече, у крчми, кад се сваки
пијаница понечим хвали, Ибро, који није имао више ништа
светио ни лепо у животу, хвалио би се кћерком и зетом.
– Што је имам кћер и зета! Људи! То је... то је... ама, то се не да
казати! – грцао је он међу друговима ракијашима.
И залевајући своју хвалу јаче ракијом, заборављао је одмах и
ћерку и зета, и себе сама. У тој магли од ракије, Ибро није ни
примећивао шта раде они који не пију ни куда иде трезан свет.
Са приличним изненађењем он је сазнао једног дана да је нови
светски рат отпочео.
– Снопићи! Снопићи!
Биће нешто као нова Галиција, нова Пјава и Пилишчаба,
мислио је Ибро; наравно за друге, млађе од њега. Али ово је
било друго, нешто сасвим друго. То је некако осећао чак и он.
Ибро је гурао своја колица и викао своју вечито исту реч,
механички, као што пије или дише. Тако би можда, изгубљен и
изван света, прегурао и рат, без већих промена и потреса. Али
тада се десило нешто неочекивано и тешко, што он никако није
могао да схвати ни да доведе у везу са ратом, како га он
одраније познаје и замишља. Ухапшен је његов зет. Кад је хтео
да сазна откуд то сад затварају тако мирног и честитог младића,
речено му је: политика. Само толико.
А тај који је то рекао, слегнуо је раменима, склопио очи и ставио
прст на уста. То исто је учинио и Солак, иако ништа није
разумео. Млади човек је држан у затвору три недеље, па
пуштен. Два дана доцније побегао је у шуму. Одмах је ухапшена
Шемса. Кад је то сазнао, Ибро је оставио колица и отишао да се
распита шта је с њом. Од једног стражара, муслимана, сазнао је,
на тешку заклетву, да је његова кћи Шемса убијена већ другог
дана по испитивању. Изгледа, нехотице и случајно. Од једног
јединог усташког шамара пала је и више се није дигла. Да ли је
ударац био несрећан, или је она тако нежна и тако танког
живота и финог састава? (Ах, јесте, јесте, била је, он то добро
зна, била је танковијаста, фина, осетљива, сва на мајку, а не на
њих, Солаке, који су тврда живота и бујне крви. Јесте, к'о цвет је
била!)
– Сно-о-о-пићи! Сно-пи-ћи!
Много је ракије требало да се то прећути и колико-толико
заборави. Али Ибро је одржао заклетву. Ни у пићу се није одао.
А пио је све више и јео све мање. На махове се у њему јављао
очински бол и неки заборављени понос Солака и потреба за
осветом, али све се то губило као јаук у оном сталном узвику
пустим улицама и све је, на крају, заједно са свим страхотама
рата тонуло у ракији и мутном забораву.
Сад није имао више никог свог блиског, никог ко би се бринуо
за њега. Сасвим оронуо, оголео и обосио. Све, све је ишло на
ракију.
Најпосле, и тај рат се свршио. Опет некако као кроз маглу.
Дошла је нова војска, партизани, „добра војска“ како су
говориле жене из комшилука. Једном комшији дошао син
партизан. Од њега је Ибро сазнао да му је зет погинуо, да је био
чувен јунак и да му је слика штампана. Сутрадан му је показао
ту слику. Ибри трепћу и сузе очи, али ипак познаје зета на
слици. Јесте, он је, само некако крупнији, виши, лепши и –
прави официр. Орден има. Ибро осећа како му дрхти нешто на
ожичици. А млади партизан, комшијин син, стоји пред њим,
насмејан и љубазан, али некако далек, и једнако му прича о
његовом зету-јунаку, а затим о животу, о раду, о штетности
пића. Зашто он то њему говори? Каквог пића?
У механи кажу људи да новине пишу о његовој Шемси. И то не
разуме право, али плаче, неприметно, стегнутих уста, гута сузе
са ракијом. И опет све заборавља и гура колица. Треба
зарадити, за ракију, за дуван, за... Да, и за хлеб.
У тим мислима дошао је Ибро Солак до Маријина двора. Ту
обично прелази главну улицу да би ушао у оне уске и стрме
уличице које носе још старинске називе: Магрибија,
Одобашина, и слично. Главном улицом пролази одред војске и
пева. Ибро је застао да их чује. И његов зет је био војник, и
официр. Орден је имао и слика му изишла. С друге стране
наилази чета омладинаца у војничком поретку. И они певају.
Не зна он њихову песму, ни куда иду ни зашто, али и његова
Шемса је била у тој омладини. То у новинама пише. Читали
људи. И да је мученички погинула, и да је била другарица
јунака. И још пише да је била дивног срца и да је радила на
неком великом послу. Е то, што се срца тиче, то јесте. Још и не
пише, сигурно, све како би требало ни колико би требало. А и
лепа је била! То и не кажу. Султанија, није друге. А за срце, то
он најбоље зна. Погледом је миловала, не само несрећног оца
него све живо. Таква је била!
– Снопићиии!
Прошла је чета омладине. Још једнако им се чује песма. За
њима наилази нова чета војника. Њихове песме се сустижу,
речи им се мешају а мелодије прелазе једна у другу. Све пева
поред њега, и све некуд иде весело, и све то неко води и
управља. И све се губи, одлази некуд, далеко од њега. Дај знај,
куда и зашто? Не разуме и не осећа ништа. Само бол у
слабинама. Кад је овако југовина, увек га мукло боли рана са
Толмина, али тај бол га више не подсећа ни на шта, само боли.
Па ипак, једно зна: имао је и он међу њима кћерку и зета. И
гурајући колица у прву уличицу, долази му да гласно викне:
„Што сам ја имао кћер и зета! Људи! То је... то се не да казати!“
И гура жустро колица и диже главу и пушта промукао глас:
– Снопићиии!
Са једног прозора на првом спрату нека млада жена му виче да
јој изнесе горе два снопића. Ибро без премишљања одбија,
гордо, са огорчењем.
– Понеси, болан, даћу ти динар.
– Не носим ја никоме на ноге. Не за твој динар, него ни за
хиљадарку. Разумеш? Ако ти треба, сиђи па узми!
Жена довикује за њим нешто пакосно и подругљиво, али он то
више не чује, него целим телом и свом снагом гура колица
узбрдицом и гласно виче:
– Снопићи! Сно-пи-ћи!

НА ЈЕВРЕЈСКОМ ГРОБЉУ У САРАЈЕВУ

Петар Кочић, који је имао ока и смисла за босански предео и
као прави писац умео и узгред да каже лепе и тачне ствари,
запазио је место које у том пределу заузимају гробља и стигао
то да каже чак и у једном обичном, стручном чланку. „Као
крупни и бјеличасти планински волови леже гомиле огромног
четвртастог камења и изложене погледима са свију страна
мирно се преливају у сунцу и почивају као у дубоком сну.“
Тога узгредног Кочићевог запажања сећао сам се увек, па и овог
лета, кад сам неколико дана узастопце одлазио на старинско
јеврејско гробље које лежи на левој обали Миљацке, испод
железничке пруге Сарајево-Ужице. Кажем „лежи“, иако је оно
тако стрмо да изгледа више као да се стално спушта и руши.
Стрми обронци Сарајева пуни су, и данас, муслиманских
гробаља са белим надгробним каменовима, нишанима. Као
беле војске стално у походу или лавине вечитог снега, та гробља
се одувек спуштају својим стрминама. Са годинама и вековима
те војске су све ређе и те лавине све тање. Јер, и гробља умиру.
Многи је бели и некад усправни нишан пао или се нагнуо и
спрема се да легне у гроб заједно са својим покојником. На
неким гробљима, као оном најлепшем на Алифаковцу, густи
танки нишани су поваљани као замршено бело класје. Та
гробља имају нечег не само сликовитог него и узбудљиво
поетског у свом постанку као и у свом нестајању, у свом
контрасту са новим животом који данас буја и превире доле у
граду. Ничег што одбија и застрашује нема у њима, него нешто
мирно и чисто и достојанствено што је само одраз разумног и
јуначког људског односа према смрти оних који ту почивају.
Бела муслиманска гробља по стрмим падинама Сарајева. – То је
једна од оних неколико тема пред којима се осећам узбуђен и
понесен, пун визија и помисли, али неспособан да свему томе
дам бар приближно веран израз. Али поезија ових гробаља
наћи ће своје песнике, и то неће бити песници смрти, него
песници живота. Јер увек остаје истинита стара реч да „смрт
није поетичнија од живота“. А гробља имају значења уколико
говоре о животу света ком су припадали они који у њима леже,
и историја гробаља има смисла и оправдања уколико баца
светлост на пут садашњих или будућих нараштаја.
Али данас, овде, ја не говорим о свим тим гробљима око
Сарајева, него о старом гробљу сарајевских Јевреја сефарда које
се својим белим мраморима губи међу њима и издалека не
разликује од њих.
Пењући се кратком али оштром стрмином која води од
Миљацке ка гробљу сарајевских Јевреја сефарда, увек сам
помишљао на четири века њихове историје.
Кад су крајем XV века Јевреји били прогнани из Шпаније, они
су тражили уточишта у разним земљама које нису биле завеле
гоњење Јевреја као систем и које су их бар толерисале. Једна од
таквих земаља била је тадашња Турска. У XVI веку појављују се
протерани шпански Јевреји сефарди и у важнијим трговачким
центрима Балкана, па и у Сарајеву. Њихов друштвени положај
овде не разликује се у основи од положаја остале раје; он је
утолико тежи што су они малобројни и потпуно изоловани
туђинци, без крвне, верске и језичке везе са осталом рајом. Да
би се одржали под таквим условима, ови добегли Јевреји
морали су да се довијају и повијају још више и теже него што је
то морала да чини хришћанска раја. Сабијени у врсту гета, тзв.
„Велику авлију“, опкољени предрасудама и празноверицама
својих суграђана свих осталих вера, они су се и по нужди и по
нагону самоодбране затварали у себе и зазиђивали иза својих
сопствених традиција, веровања и предрасуда као иза бедема.
Резерве културних добара које су донели са собом из своје старе
отаџбине Шпаније с временом су тамнеле и чилеле, али они су
их, у неповољним условима, са ретком љубављу неговали и у
доброј мери очували све до најновијих времена. Иначе, њихов
духовни живот ограничавао се, као и код народа осталих вера,
углавном на релативно познавање верских текстова и
механичко понављање обреда. У кући и између себе говорили
су шпански (онакав какав су га у XV веку понели и још
натруњен множином наших и турских речи), у синагози и
верским обичајима служили су се хебрејским, са народом су
говорили „босански“, а са представницима власти турски.
Живели су без правих школа и већих могућности културног
живота. И за време турских власти и доцније, под
аустроугарском окупацијом, постојеће законодавство
практично им је онемогућавало приступ положајима у јавном
животу и државној управи и упућивало их на физички рад,
ограничен број заната и, нарочито, на ситну и крупну трговину.
Била је то једна мала, силом прилика и навикама херметички
затворена заједница у којој је било тешко стицаног, мучно
чуваног и увек угроженог богатства и, много више, црне
сиротиње. Све је то морало неповољно утицати на њихов
развитак. Па ипак, све то није могло да их дегенерише као
целину, да их потпуно расточи духовно и уништи физички. А
када су, са XIX веком, услови живота постали и за њих донекле,
само донекле, повољнији и савременији, они су, поред
наметнуте заосталости која им је била заједничка са осталим
верама, показивали несумњиве знаке своје енергије и
обдарености, свога смисла за новину, своје урођене жеље за
напретком. (У наше време, они су дали Босни једног од њених
најбољих писаца, хармоничног и дубоко човечног Исака
Самоковлију.) Тек у другом светском рату, мрачна и убилачка
најезда расизма успела је да их неспремне и ненавикле на тај
начин борбе, распрши и уништи. Увек су хтели да живе, и увек
су им у току њихове тешке историје отимали понешто од
живота. Ови су им узели живот. Њихова историја, коју ће
требати тек написати, јер је књига Морица Левија о сефардима
у Босни данас тешко приступна, а делом и застарела, показаће
не само судбину сефарда него и сву разноликост и сложеност
нашег друштвеног живота у прошлости. Јер, ма колико да су
представљали свет за себе, они су у исти мах били и жив
саставни део наше опште заједнице.
Са тим мислима и сећањима улази човек кроз железну капију у
гробље сарајевских сефарда на немилосрдној стрмини изнад
Миљацке.
Ово гробље на низбрдици дели се, по облику каменова и по
натписима на њима, на два прилично јасно подељена дела.
Негде до почетка овог столећа, надгробни каменови су типично
јеврејски, гломазни, грубо тесани, више спреда него позади
(маса тога камена има по свом ставу и основним линијама нечег
од лава који у класичном положају седи на стражњим, а стоји на
предњим ногама, са уздигнутом главом). На предњој, вишој
страни натпис хебрејским словима.
Крајем прошлог века, ти надгробни каменови мењају облик,
приближавају се конвенционалним „споменицима“ на
хришћанским гробљима, а натписи на нашем и на шпанском
језику јављају се све чешће поред хебрејских, често и без њих.
Као што је то бивало у другим земљама, и овде су јеврејски
надгробни каменови стали да се прилагођавају стилу и укусу
времена и земље у којој су. То су гробови људи који су живели
грађанским животом тога времена и на њима споменици који
својим обликом и својим натписима о том говоре.
Па ипак, по много чему ти каменови су и особени и казују
понешто не само о мртвима него и о живима. Они старински
белези са искључиво хебрејским натписима стоје по страни,
необични обликом, неразумљиви по писму које на себи носе,
као помирени с тим да је њих одувек само најмања мањина
могла прочитати и схватити, да данас нема ни ње. И горди
ставом. Понеки је већ само камен. Слова црног, плитко сеченог
хебрејског натписа одавно су почела да се шире, да прелазе
једно у друго, да се растачу и губе. Још нису потпуно збрисана,
али претворена у орнаменат који не казује ништа.
Иза свих тих нама неразумљивих хебрејских слова, као иза
танке, али од сваког зида тврђе завесе, крије се онај део
сефардског живота који су они одржавали кроз дуге векове.
Друга таква завеса, то је њихов шпански језик. За више од
четири века, они су чували и пазили тај дивни матерински-
маћехински језик, иако нису могли да га развијају ни да га
сачувају да се не окамени и не исквари. На њему су певали
свадбене и љубавне песме и романсе из родне Андалузије, њиме
се служили у интимном и пословном животу.
Та два далека страна писма и два туда језика били су за њих
средства очувања и неопходног издвајања као две шифре у дугој
борби њиховог живота.
Са новим временом српскохрватска писменост развија се и међу
сефардима, као и међу осталим становништвом, али поред тога
они почињу да свој сефардски шпански говор употребљавају и у
јавности, нарочито кад су у питању традиција и фолклор. Тако
избија и на надгробне каменове. Чудан правопис и често убоги
стихови. Као на толиким гробљима по свету, понајвише су то
конвенционалне речи, дуг према угледу и богатству покојника.
На једном тешком камену од црног мермера пише златним
словима, у наивним стиховима, да је покојник био човек цењен
и паметан, „ombre prejado y entelegente“ да је био Vicepresidente
de la Komidad, Presidente de sosjedades, Lavrador publico dija i
tarde.
(Потпредседник општине, председник разних друштава, јавни
радник дању и ноћу.)
И овде се општа места и хладни, невешти стихови мешају са
натписима из којих, ма и посредно и наивно, проговара
истинско осећање и топлија реч, жива и вечита потреба да се
још нешто каже о оном кога заувек губимо.
На гробу једне мајке стоји ово: „Madre que non conoce otra
justida que operdon ni mas ley que el amor“. (Мајка која није
познавала друге правде до опраштања, ни другог закона до
љубави.) На камену Донцеле Кларе Алтарае, која је умрла „у
цвету младости“, она се жали што је са првим пролећним
данима покривена земљом и што јој је та хладна земља
„сакрила лице оца сунца“. – Cubriome lavista del padre sol“. А
одмах до девојчице лежи њена мајка, која је умрла доцније, и на
њеном гробу пише:
Clara, no lloras hija mia, No temes la fosa fria.
(Кларо, не плачи, кћери моја, и не бој се хладног гроба.)
Упоредо са шпанским све су чешћи натписи, па и стихови, на
српском. И они су, наравно, у границама обичности, онакви
какви се виђају на гробовима свих вера и народа. На гробу једне
мајке пише: „Дивна си нам била – од рођења – љубљена нам
мајко – до виђења“.
Понекад само и они казују нешто више од конвенционалног
израза жаљења. На једном од њих, после хебрејског написа,
стоји: „Рахела И. Израел Госпоја“. – Чини ми се да видим ту
пуну седу матрону коју су њени рођаци и суграђани, са
урођеним смислом за хумор и тачну психолошку дефиницију,
прозвали Госпојом. И као да слушам ту нашу реч како се јавља у
њиховој шпанској конверзацији, и отегнути лелујави нагласак
са којим је они изговарају.
Један споменик каже: „Овде почива мој мили и непрежаљени
супруг и наш мили отац Лео Е. Папо, рођен 1871, умро 12. јула
1915. који је девет година боловао“. Нешто од старобосанских
гробних натписа, са овом појединошћу из личног живота која је
за рођаке имала важности, а која после толико година звучи
необично.
Леону Левију, већ очигледно савременом човеку, његови
другови планинари разних вера поручују кроз невеште али
срдачне стихове да је у планини без њега пусто, и да га они неће
заборавити.
На гробљу Елијаса Кабиља пише: „Тако смо сами – живи и
мртви – увијек исто“, као далеко сећање на шпански стих: „Dios,
como solos se quedan los muertos!“
Пробијам се кроз густе редове гробова, уносим се у обичне речи
и у позната и стално иста презимена: Абинун, Албахари,
Алтарае, Атијас, Барух, Данити, Данон, Ешкенази, Финци, Гаон,
Кабиљо, Кајон, Калдерон, Камхи, Катан, Конфорти, Кунорти,
Леви, Маестро, Монтиљо, Овадија, Озмо, Пардо, Песах, Пинто,
Салом. А имена њихових жена имају често у себи нешто од
музике и поезије далеких сунчаних земаља: Анула, Гентила,
Доја, Рика, Масалта, Лунаф-Буена, Паломба, Симха, Оро. Иза
тих речи и слова назирем мали и живи сефардски свет из нашег
детињства. Трговце с високим фесовима на глави, погнуте
носаче, ситне продавце, занатлије на ћепенцима, њихове старе
жене још у сефардској оријенталној ношњи, њихову децу, добро
одевену, богаташку, и бедну, мршаву, сиротињску. Осећам
мирис њихових авлија и чујем њихове живе грлене шпанске
узвике измешане са нашим речима. Свет кога више нема. А да
га нема, то казује и ово гробље живим знацима и видљивим
траговима велике драме једног народа.
Прво што се примећује, то су не чести али упадљиви трагови на
неким од ових споменика. На понеком од њих је оштећена
шестокрака звезда Саломоновог слова, на понеком грубо
разбијена фотографија покојника. То су трагови посетилаца
окупатора или усташа, њихове болесне мржње и мрачне
глупости и њихових кундака или чизама.
Наилазим на низ једноличних белега од вештачког камена, на
њима имена сефарда, људи и жена, и поред њих, као занемелим
стиснутим усницама изговорено, стоји само: „Прем. 24. V.
1941,12. V. 1941, 2. VI. 1941,12. VI. 1941....“ Све тако редом, и само
толико. А свет зна и памти те пролећне и летње месеце 1941.
године. И то су само они ретки којима се зна за гроб.
На гробу Симона Катана, који се родио 1871. године, а имао
срећу да умре већ 1933, испод његовог натписа на црној плочи
урезано је сада, накнадно: „1882-1924. Непознат је гроб Доне
Катан. Настрадала је у фашистичком логору, а њена је успомена
везана овдје за гроб њеног супруга.“
Хиљаде других немају ни тога знака. Њихову судбину
објашњава велика пирамида од белог камена, при врху, гробља.
На њој пише: „Јеврејима палим борцима и жртвама фашизма. –
Јасеновац – Стара Градишка – Ђаково – Јадовно – Лоборград –
Аушвиц – Берген-Белзен“.
То је трагична географија ових људи који у већини својој нису
желели да упознају много више од своје вароши, своје куће и
своје радње. Ту је симболична гробница уништених и
искорењених наших сефарда. Стојећи, са дланом на том камену,
као што ће многи и многи ту стајати, губим се у живом
саучешћу, и у мислима о заједничкој одбрани коју човечанство,
ако хоће да с правом носи то име, мора организовати против
свих међународних злочина и тако поставити сигурну брану и
стварну одмазду против свих убица људи и народа.

У ШОПЕНОВОЈ РОДНОЈ КУЋИ

С пута по Пољској
У времену од 25. до 28. августа 1948. године одржавао се у
пољском граду Вроцлаву Светски конгрес интелектуалаца за
одбрану мира. Програм конгреса је био обиман и тражио од
делегата доста труда и добре воље. А труд и добра воља бивају
редовно награђени. Једна таква неслућена награда била је за
мене посета коју смо после конгреса учинили родној кући
Шопеновој у Желазној Воли, малом засеоку на шездесетак
километара од Варшаве.
Ненаметљиво и широко гостопримство, које је својствено
Пољацима, савршено је организовало ту посету.
Од преко четири стотине делегата свега је њих 60-70
искористило прилику да посети Желазну Волу. Тешко би било
наћи неки „кључ“ по коме су се делегације одазвале томе
позиву. Било је делегација великих земаља, са јаком музичком
традицијом, од којих се одазвао један или ниједан делегат, а
било је делегација из мањих земаља, које не заузимају много
места у музичким лексиконима, које су у целости дошле.
Шопенов родни дом лежи мало по страни од главног друма. То
је приземна зграда из краја XVIII века, типичан стан
„гувернера“, управника имања из феудалних времена. Она је
окружена бујним и добро одржаваним парком који се открива
пред нама као неслућена оаза у једноличној равници,
прекривеној праволинијским површинама њива на којима се
смењују усеви репе и белог жита.
Ходали смо на прстима по истој историјској кући у којој су
пољски музиколози и музичари играли улогу срдачних и
дискретних домаћина. Разгледали смо Шопенове портрете,
факсимиле и личне успомене. Ишли смо по парку око куће.
Пролазили смо тихо преко камених плоча, ходницима од бујног
жбуња и ретких дрвета, и у потпуној тишини мислили на
музику.
И музика је дошла. У његовој соби отпочео је импровизиран
концерт Шопенове музике. Свирао је одлични чешки пијаниста
Паленичек, који је и код нас добро познат, затим Бразилијанка
Ана Стела Сиц, па стари пољски пијаниста Кочалски. Два
Прелуда, једна Мазурка, Валс b-dur и Балада г-мол.
Кад год дођем овако у прилику да пишем право и непосредно о
утиску који на мене оставља музика, ја се нађем увек у
неприлици, моја злеудна реч запне, редци се кидају и мастило
суши. То је једно од оних места на којима човек оштро и јасно
осећа границе својих изражајних моћи.
Могу само да кажем да никад нећу заборавити Баладу коју је
свирао изванредни мајстор Кочалски, и могу да наведем
понешто од онога што сам за време тога концерта и у вези са
њим запазио, мислио и осећао.
Не само соба у којој је био клавир него и две суседне собе биле
су пуне страних гостију; само мали део је нашао места за
седење. Неки су били наслоњени уза зид или уз старински
камин. Други су стајали насред собе, скрштених руку и
оборених очију. Дах се није чуо, дашчица у паркету није
шкрипнула.
С времена на време погледам око себе и увек иста непомичност
и исти занос у тој шароликој публици са свих страна света,
каква се само у сну може видети. На ниском табурету седи стари
француски филозоф Жилиен Бенда, мален и сед, као
византијски мудрац. Преда мном крупна и погнута: прилика
совјетског академика Заславског. Поред њега витка жена, тамне
пути, у индуској народној ношњи; она је архитекта на Цејлону.
Уза зид млади песник Малајац и танковијаст и блед делегат
Виетнама; дели их висок и сед професор нордијског
Универзитета. И тако редом, главе разних раса, непозната и
безимена лица, али сва отсутна и обасјана заносом. Очи нам се
понекад сретну, али нико никог не види, јер овде у потпуној
тишини летњег дана и опчараног људства влада само музика.
И кад је Кочалски завршио Баладу, ми смо пљескали живо и
одушевљено, али још увек као у сну. Тако смо и ходали по
собама и разговарали. Свак је код сабеседника могао приметити
да му је глас измењен. А сви смо настојали да говоримо што
природније, без ганућа.
Уметници и научници са разних страна света, разних
народности, нашли су у овој кући заједнички говор и сви су се
без резерве поклонили величини и лепоти. Посматрао сам их.
Неки, замишљен, грицка горки лист ловорике, који је откинуо у
парку, други бележи нешто на позадини картона од конгресног
програма. И гледајући их чини ми се да је свет пун другова са
којима бих хтео све да делим, а да су ови људи око мене само
неки њихови представници. У њима осећам повезаност
милиона људи... Под утиском музике од које још све бруји и
трепери, сва лица око мене изгледају ми блиска, разумљива,
иако се у већини не познајемо ни по имену ни по земљи из које
смо.
Сви ће се ови људи већ сутра разићи сваки на своју страну.
Никад нећемо ни моћи ни стићи да један другоме кажемо шта
нас је узбудило и зближило за ових неколико тренутака у
пољском засеоку. Знам да нико од њих неће никад прочитати
ову забелешку, као што ни ја нећу вероватно никад имати
прилике да видим оно што ће они о томе написати, али ја сам и
поред тога уверен да ћемо док живимо остати повезани оним
што смо видели, чули и осетили у Шопеновој родној кући.
Најпосле, све на свету и не мора увек бити казано, написано,
штампано и преведено. Много тога остаје међу људима
неизражено и прећутно, али ипак живо и непролазно. И често
је то оно што је најбоље и најсветлије у нама.
На сунцу, пред кућом, воде се још увек стишани разговори:
Слушам – још увек као кроз сан. Неко поред мене објашњава
како су хитлеровске хорде у свом налету на Пољску, оштетиле и
ово место пољске културе, како је окупатор, у својој безумној
тежњи да пороби и оно што се никаквој сили подврћи не да,
најпре забранио Пољацима да свирају Шопена, а затим
дозволио, али су Полонезе и Мазурке, као специфичне
творевине пољског духа, остале и даље забрањене.
Седамо у кола и враћамо се. Иако ништа не говоримо, чини ми
се да смо сви мирнији и задовољнији, да се враћамо као
даривани.
И био сам радостан, због себе и због свих људи, што сам
доживео овај дан, што је ова земља – Шопенова земља –
васкрсла и слободна. Гледао сам дуго ту равницу преко које је
прошла нацистичка најезда и оставила своје тешке, трагове, али
није успела да уништи ни ову кућу у Желазној Воли, а камоли
пољски народ и музику која је одавно опасала земни шар и коју
никаква сила не може заглушити ни ућуткати.
У праву је био велики пољски музичар Шимановски кад је, још
давно, писао за Шопена: „Он је говорио о стварима које су
непролазне, које не зависе од тренутног пада или триумфа, о
души народа у њеном јасном и недвосмисленом облику“.
У том је снага и величина. И добро је и утешно мислити о томе.
Поред пута којим пролазимо земљорадници преоравају
стрништа. Гледају нас сељаци и сељанчице очима модрим као
различак, оним типичним пољским очима које флуоресцирају у
живим преливима, од тихе замишљености до обесне животне
радости, од детињске доброте до бојовничког заноса и
огорчења.
Једнако ме прати чудесна Балада. Њен почетак и завршетак
строго су и потпуно једнаки, као два мраморна стуба близанца.
А између та два стуба отвара се видик: не само дивна пољска
земља, него и васцели свет у ком се све, и чулни утисак и мисао,
претвара у велику стварност музике.
Ту су земље и народи. Ту радни људи целог света у тежњи за
правдом, миром и слободом. Ту је и моја далека отаџбина и
њена многогодишња борба за бољи живот. И борби се назире
добар крај и свима жртвама види смисао.
Под том магијом музике пут изгледа и лакши и краћи. Пренуо
сам се из размишљања тек кад су се пред нама указале прве
куће предграђа, славне варшавске рушевине које, обасјане
добрим сунцем касног лета, замлађују под светлим скелама, као
ране под мелемом.

БИЉЕШКА О ПИСЦУ
Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у сиромашној
занатлијској породици у Травнику. Рано је остао без родитеља.
Дјетињство је провео у Вишеграду гдје је завршио основну
школу. Гимназију је учио у Сарајеву, а филозофију (одсјек за
словенске књижевности и историју) у Загребу, Бечу, Кракову и
Грацу.
Као средњошколац и студент Андрић учествује у
револуционарној дјелатности „Младе Босне“. У периоду између
два рата налази се у дипломатској служби. За вријеме Другог
свјетског рата живи повучено у окупираном Београду не
дозвољавајући било какво прештампавање и објављивање
својих дјела.
Прве књижевне радове, стихове, објављује 1911. у часопису
„Босанска вила“; 1918. излази му из штампе књига лирске прозе
„Ex Ponto“, а 1920. његова прва приповједачка књига „Пут Алије
Ђерзелеза“ као и још једна књига лирске прозе – „Немири“.
Између два рата Српска књижевна задруга му објављује три
књиге приповједака: 1924, 1931. и 1936. Послије Другог
свјетског рата Андрић објављује романе „На Дрини ћуприја“
(1945), „Травничка хроника“ (1945), „Госпођица“ (1945),
„Проклета авлија“ (1954) као и збирку приповједака.
Године 1956. добио је Андрић повељу за животно дјело, а 26.
октобра 1961. додијељена му је Нобелова награда за
књижевност.
Дјела су му преведена на све европске и многе друге свјетске
језике.
Умро је у Београду 1975. године.