TAJNA STOUNHENDŽA

http://www.astronomija.org.rs/nauka/istorija/3031-
tajna-stounhenda
Arheoastronomija

Preistorijski čovek nije imao pismo, ali je ostavljao tragove svoga bitisanja. U
informacionom smislu, to su bile i nehotične poruke potonjim generacijama. Kao i
prastara pisma, ove poruke treba znati dešifrovati, dekodirati.

1. Megalitski spomenici Evrope

U okviru brojnog britanskog nasledja, okrug Viltšira (Wiltshire) posebno je bogat.

Solzberijska ravnica se može pohvaliti najmanje dvama izuzetnim spomenicima. U
Solzberiju se nalazi, prvo, katedrala (XIII v.) sa najvišim tornjem u Engleskoj (123 m) i
drugo – Stounhendž (Stonehenge). Bukvalno značenje poslednjeg, svakako
najznačajnijeg spomenika te vrste u Britaniji (i svetu) jeste “viseće kamenje”. Kako se
može videti sa slike 1, današnji izgled strukture Stounhendža (u daljem Strukture)
opravdava ovakvo ime (a posebno je opravdavao u ranija vremena, kada je bio mnogo
očuvaniji) – poprečni megaliti (tzv linteli) kao da vise u vazduhu.. (Naravno, kako su ga
zvali sami graditelji, nećemo nikada saznati).
Nekih tridesetak kilometara severno od :Članak je pisao prof. dr Petar Grujić
Stounhendža nalazi se Ejvberi (Avebury), sa za Astronomiju broj 19
najvećim megalitskom strukturom u Britaniji i
najvećim veštačkim brdom (Silbery Hill) takodje. Nema sumnje da su oba ova spomenika
bili deo neke civilizacijske celine, kao i da su na neki način bili povezani i sa
Stounhendžom. No o tome se danas može samo nagadjati. Struktura megalitskog Ejberija
još je složenija od one u Stounhendžu i, obzirom na Silberi Hil (preistorijska piramida,
tačnije kupa) pretpostavlja se da se radi o neolitskoj metropoli. Ni na jednom od
megalitskih struktura nije pronadjen nikakav pisani znak (ako se izuzmu tragovi najezde
“civilizovanih” turističkih hordi, naravno), sa izuzetkom urezanih bodeža (kama) na
jednom megalitu Stounhendža.. Ostali materijalni tragovi ovog društva (ili društava?)

1
dozvoljavaju da se rekonstruiše mnogo toga iz njegovog života, ali namena megalitskih
struktura ostaje tajna do danas. Nema sumnje da su igrali razne uloge u ritualima vezanim
za autohtona verovanja, religijska i sl, ali takva opšta zapažanja ne pomažu nam mnogo,
u otsustvu nekog pisma, makar i piktografskog. No da li se iz postojećih megalitskih
konstrukcija može izvući nešto više? Rene Tom (Thom), poznati engleski istraživač,
konstatovao je da mnoge strukture sadrže geometrijske poruke, najčešće tzv Pitagorinu
teoremu. Za ovu poslednju zna se da je bila poznata mnogim tradicionalnim društvima
širom sveta. Nema sumnje, takođe, da su ovakvi simboli imali magijsku ulogu, ali da li
možemo očekivati nešto više od toga? Nauka je, kako znamo, iznikla iz magije. I tu
dolazimo do najveće zagonetke evropskog čoveka (posle propasti Antlantide, naravno),
do Stounhendža.

3. Stuktura Spomenike

Da bismo razgraničili dva osnovna aspekta Stounhendža, pod Spomenikom

podrazumevaćemo njegov spoljašnji izgled, a pod Strukturom (skriveni) sadržaj, otprilike
kao kompjuterski hardware i software. Naše Hojlovsko pitanje* pred Spomenikom sada
glasi “Ima li ovo dušu?” To su se, uostalom, pitali svi koji su ga videli, od vremena Julija
Cezara do danas. Istina, u vreme Kelta Spomenik je korišćen za druidske rituale, ali to
nije moglo da zavara poznavaoce istorije i antropologije. I za ove keltske sveštenike,
Spomenik je bio ostatak davne prošlosti i samo uzurpirani dekor za njihove religiozne
predstave (upražnjavane i danas). (Taj “uzurpatorski sindrom” nije bio nepoznat
srednjevekovnoj Evropi, uostalom – veliki broj hrišćanskih bogomolja podignut je na
temeljima (često namerno srušenih) predhrišćanskih paganskih (sic) hramova). No pre
nego što se pozabavimo Strukturom, pogledajmo kako izgleda današnji inventar
Spomenika.

* Kada je vedeo Stounhendž Fred Hojl se zapitao „Čemu je sve to služilo“

3.1 Kratka povest Spomenika.

Kako izgleda projekcija Spomenika na tlo Stounhendža i na današnji istorijski trenutak

prikazano je shematski na Slici 2. Kao i kod drugih arheoloških nalazišta, razlikuje se
nekoliko podstruktura, strata, za koje se smatra da pripadaju različitim periodima. Kada
krenemo od periferije ka centru, nailazimo prvo na jarak, zatim nasip, onda kružno
pozicionirane tzv Obrijeve rupe, što čini zajedno sa tzv Nagnutim Kamenom (Heel Stone)
Stounhendž I (SI). Zatim razlikujemo dva koncentrična kruga rupa, rupe Y i Z, tj
Stounhendž II (SII). Najzad imamo kružno postavljene vertikalce (uprights - uspravljeni
kamenovi) prebrodjene lintelima (u daljem Sarsenski prsten) i unutar toga ogromne
trilitone (trokamenove) poredjane u obliku konjske potkovice (u daljem – Potkovica). Šta
se danas može reći o datiranju ovih podstruktura? Korišćenjem raznih komplementarnih
metoda, utvrđeno je da je Stounhendž I konstruisan u periodu (3.000. – 2.500.) p.n.e., a
Stounhendž III (SIII) oko 1.000 g. kasnije. Od Stounhendža II (c. -1900, c. -1700) ostale
su samo rupe i nije moguće danas “pronaći mu dušu” (ako je ikada i imao). Ovde treba
obratiti pažnju na dužinu perioda proteklog vremena izmedju faze I i III. Tačnije, treba
izbeći zamku “vremenske varke”, tačnije “istorijskog sažimanja”. Sa naše vremenske

2
distance, to je sve “neka preistorija”. Za graditelje SIII struktura SI bila je, takođe “daleka
preistorija”, gotovo zaboravljena. Po svoj prilici radilo se o potpuno drugom etnikumu,
drugoj kulturi itd, koja sa SI nije imala neposrednog naslednog kontinuiteta. Za graditelje
SII, SI je bio možda isto toliko misterija, kao za modernog čoveka sva tri stratuma i nije
sigurno da su uopšte razumeli namenu Konstrukcije I (Mračni arhi-Srednji Vek?).

Ko je pronašao Stounhendž? Pitanje isto toliko suvislo kao i ono “Ko je pronašao
Ameriku?” Azijski mongolski narodi, prvi put, pre nekih 30.000. godina, zatim Vikinzi, u
VIII. veku, pa Portugalci (1492), Afrikanci u XVII. veku, itd.? Prve potvrdjene izvore o
Stounhendžu imamo od Diodorusa Sikulusa (c. +50), koji piše, pozivajući se na
Hekateosa (c. -500) o Hiperborejcima koji žive na severu, i koji su na svome ostrvu
podigli sferni (sic) hram bogu Apolonu, koji svakih 19 godina silazi kod njih. Kada mu
priredjuju svečane igre, koje se izvode od prolećne ravnodnevice do uzdizanja Plejada.
Može li se ovome verovati? Otkud brojka19, u izobilju magijskih, mitoloških, 6, 7, 12,
40, …? O tome ćemo nešto kasnije. Sledeće značajno otkriće napravio je engleski
antikvar Džon Obri (John Aubrey) 1666, koji je zapazio 56 udubljenja, kružno poređana
oko centra Konstrukcije, kako se vidi na Slici 2. Nepublikovano, ovo otkriće biće
ignorisano, da bi kasnije bili ponovo napravljeno. Ulegnuća su se tada ispostavila da kriju
rupe, tzv Obrijeve rupe To je bilo poslednje otkriće vezano za Konstrukciju, tako da
možemo da skicirmo današnji inventar Konstrukcije, kako je pokazano na Slici 2.

Obrijeve rupe bile su ispunjene izdrobljenim krečnjakom, pepelom spaljenih kostiju,

kremenjem i ćumurom, iz čega je zaključeno da su bile namerno zatrpavane, odnosno da
nisu bile ostaci neke druge konstrukcije, kao što su vertikalci (kameni ili drveni) i sl. Ove
rupe pripadale su Strukturi, dakle SI, kako je pokazano na Slici 4. Za starost SI danas je
prihvaćeno (c. –2750), dakle negde u vreme prvih piramida u Gizi, odnosno početka
Mikenske civilizacije. One čine celinu sa Hil-Stoun (koji se zove i Kaludjerova peta), i
četiri stanice, tzv Osmatrački stubovi (Post Stations). Hil-Stoun je visok 4.8 m, nagnut i
udaljen od geometrijskog centra Strukture za 76.8 m. Samo ime sugeriše da su kumovi
bili svesni da je prvobitno bio sasvim uspravan.

3
Slika 2. Tlocrt Stounhendža. Postojeći kamenovi označeni su crnim; Hilstoun je sasvim
desno.

Kako se može videti na Slici 2, Konstrukcija ima razudjenu strukturu, sa mnogo

podstruktura, od koje neke pripadaju približno istom dobu. Izgled Konstrukcije se menjao
tokom vekova, kao su neki segmenti propadali, razgrađivani, preuređivani i dograđivani.
Današnji izgled rezultat je rada vremena (sic), i rekonstrukcije ljudskim rukama. Ova pak
rekonstrukcija zavisila je od shvatanja namene Strukture, kako je ovo shvatanje
evoluiralo tokom vremena.

Ono što se danas zove SIII (c.-1700, c. –1350) sastoji se od tzv sarsenskih kamenova,
uređenih u pod-Spomenike: (a) kružni red vertikalaca zasvođenih lintelima; (b) 5 parova
megalita zasvođenih lintelima u obliku konjske potkovice; (c) 19 vertikalaca (ovaj broj
smo već notirali ranije!), takođe u obliku potkovice; (d) prsten od 59 (61) vertikalaca
(tačan broj originalnih kamenova nije izvestan). Podstrukture (c) i (d) su od tzv plavih
kamenova, uzetih is SII, koji nikada.po svoj prilici nije bio kompletiran. Za megalite iz
(a) i (b) utvrdjenoje da su dopremljeni iz okoline Ejvberija, a plavi kamenovi sa planine
Preseli (Prescelly), u Velsu (c. 200 km).

Spoljašnji Sarsenski prsten ima 29.25 m u prečniku i sastoji se od grubo obrađenih

megalita, težine oko 26 tona i visine 4 m. Još masivniji su megaliti u konjskoj potkovici,
visine 6-7.5 m. i teški c. 40 tona.

4
3.2 Ko je i zašto podigao Spomenik?

Prema onome rečenom ranije, pitanje je deplasirano. Spomenik je podizan, i pitanje je da

li su razne faze bile asocirane sa originalnom Strukturom. Da bi se dao odgovor, mora se,
kao prvo, dekodirati Spomenik, tj “zaviriti u njegovu dušu”. Tek posle dekodiranja,
možemo se upuštati u motivaciju, cileve i sredstva koja su zato korišćena. Kao prvo,
treba znati šta je arhajski čovek: (a) mogao da zna, (b) verovatno znao, (c) želeo sa tim
znanjem da postigne.

Ono što se danas gotovo izvesno zna, jeste da je originalna ideologija koja stoji iza
Spomenika sadržana u najstarijoj strukturi, u SI. Graditelji SII ili nisu bili intimni sa
ovom prvobitnom Konstrukcijom, ili nisu bili dorasli (tehnički, organizaciono) upotrebi
Strukture. Što se SIII tiče, stvar je dosta složena. S jedne strane, pitanje, na koje treba
prvo odgovoriti, jeste da li je gradjenje monumentalnog Spomenika imalo samo
konstruisanje hadvera za (shvaćenu) ideološku pozadinu, ili je sama ideologija proširena
novim elementima i kojim? Jedno je sigurno. Čak ako se radilo o čistoj megalomanskoj
nadgradnji, sa ciljem da se impresionira, dakle o show-u, postojanje ove upečatljive
Konstrukcije omogućilo je očuvanje svesti o postojanju SI, da bi danas mogli da se
uopšte bavimo Stounhendžom kao takvim. Dakle, sujeta je sujeta, ali bez nje ne bismo
danas imali ni Piramide. U vezi sa ovima, važna je sledeća paralela.

Piramide su Institucija, sa jasno definisanom strukturom i namenom, očuvanom

istorijskim kontinuitetom i pisanom tradicijom. Stounhendž to nije. On može biti niz
institucija, koje se sa ili bez istorijskog kontinuiteta nižu na istom lokalitetu, ali u
sukcesivnim fazama, koje ne moraju biti ”ideološki sprezane”. Drugim rečima, možda se
radi o čitavoj ”civilizaciji”, koja se ne može smestiti u jedinstven kalup. Naš zadatak je
da iz njenog “snimka” (današnegi zgleda) rekonstruišemo “film”, istoriju nalazišta.
Paralela sa Egiptom može, zato, biti instruktivna.

Egipat je c. –1500 (Novo Carstvo, c. –1576-1085) imao razvijenu državnu organizaciju,

staru milenijumipo, sa razvijenom tehnologijom gradnje u kamenu, bogate resurse u
ljudstvu i hrani. Piramide u Gizi su gradjene od lokalnog kamena, uz upotebu desetina
hiljada radnika (tačnije - seljaka), u periodu poplave, kada se nije moglo raditi u polju,
motivisanih verovanjem da se obezbeđenjem zagrobnog života faraona osigurava
dobrobit Zemlje, koju je upravo izaslanik bogova, Faraon, osiguravao. Šta je moglo
motivisati preistorijskog čoveka Britanije da kleše megalite teške 30, 45 tona, i dovlači ih
sa rastojanja od preko 30 km, i podiže džinovske trilitone u Stounhendžu? Teško je
poverovati da se radilo o hirovima kraljeva-poglavica samo, odnosno o hramu za verske
rituale. Kako je mogao izgledati transport “plavih kamenova”, pokušao je da dočara BBC
1954, organizujući prenos betonskih replika suvim delom maršute od Preseli Planine do
Stonhendža, koristeći tehniku kakvu su mogli da primenjuju graditelji Strukture. Ovaj
transport mogao je da traje decenijama, a prenos trilitonskih megalita od Ejvberija možda
vekovima.. Naravno, nisu u pitanju samo tehničke poteškoće, već i organizaciono-
političke, jer se radilo o poduhvatu tipa osvajanja Meseca.

5
Drugo pitanje na koje treba odgovoriti jeste sama ideja koju je trebalo realizovati ovim
džinovskim poduhvatima. Da li iza nje stoji um kapaciteta jednog Njutna (ili Hiparha), a
u slučaju SIII još i organizatorski genije jednog Napoleona? Nije li, možda, Hilbery Hill
u Avebury upravo grobnica tog preistorijksog Bonaparte, kako su mnogi pretpostavljali?
To su sve pitanja koja su sama po sebi intrigirajuća, ali još više koja nam treba da
pomognu da bismo rasvetlili “misteriju Stounhendža”.

4. Dekodiranje Strukture

Misterija Stounhedža intrigirale je svakog ko se susreo sa ovim fascinirajućim

Spomenikom. Priča o njegovoj istoriografiji (sic) zanimljiva je sama po sebi, jer je to
priča o civilizaciji, kako se oko Stounhendža menjala i evoluirala. Kao i obično, počinje
se mitologijom.

4.1. Mitologija Stounhendža.

Jedan od prvih interpretatora Stounhendža bio je Džon Obri, koji u (posthumnom)

Monumenta Britannia lansira tezu o druidskom svetilištu. Druidi su bili ketska
sveštenička kasta, malo poznata i u svoje vreme, a pogotovo u kasnijuim vekovima, jer je
njihovu religiju Rim zabranio već u doba Cezara. Ovu tezu, koja će se tokom sledećih
vekova provlačiti kroz Stounhendž kao crvena nit, preuzima sledeći poznati antikvar,
Vilijam Stakli (William Stukeley) 1740, u svome traktatu Stonehenge, a temple restored
to the British Druids, u kojoj Feničani dolaze u Britaniju i grade svoj hram. Ovo je bio
početak tzv difuzione teze, sa kojom ćemo se sretati kasnije takođe. Staklijev spis bio je
od velikog značaja za istoriografiju Stounhendža, jer se u njemu prvi put spominje
njegovo astronomsko značenje. Autor ističe da je glavna osa Spomenika upravljena
prema severo-istoku i tački na horizontu gde sunce izgreva na dan letnje dugodnevice.
Sledeći “Druidista”, Džon Smit (Smith) publikuje 1771 pamflet, u kojem iznosi tezu da je
Spomenik funkcionisao kao kalendar. Trideset kamenova jednog od prstenova,
pomnoženo sa brojem sazvežđa u Zodijaku, daje broj dana u (solarnoj) godini. Godine
1883 izvesni V. Blekit (W. Balcket) uvodi u igru davno očekivane Atlantidjane,
obogaćujući difuzionu hipotezu teškom artiljerijom. Do 1896 broj hipoteza dostigao je
zavidnu visinu, kako navodi H. Hačison (H. Hutchison) u Prehistoricn Man and Beast :
(i) Hram Suncu, (ii) Hram zmiji; (iii) Hram Budi; (iv) Planetarijum; (vi) Gigantska vešala
na koja su povešani britanske vođe u čast saksonskog boga Vodena; (vii) Memorijalni
spomenik britanskim plemićima koje je mučki pobio Saksonac Hengist, na gozbi. Jedan
od kasnijih difuzionista, Gordon Čajld (Childe), verovao je da postoji značajna sličnost
Mikenske kulture i tzv (Wessex) kulture (rano Bronzano doba), i smatra da su upravo
Mikenjani podgli Spomenik (ili bar odlučujuće uticali na ovo: gorepomenutiu klesani
bodež tipičan je za Mikence).

6
Slika 3. Norman Lokjer (levo) i Džon Obri ( desno)

Jedan posleratni autor, pak, u knjizi Sphinx and Megalyths, Spomenik pripisuje
Egipćanima, koji su, navodno, zbog izvesnih astronomskih teškoća u Egiptu, došli na
Britansko ostrvo i podigli tu svoju opservatoriju. Danas je difuzionistička hipoteza, kao
takva, uglavnom odbačena. Sada znamo da su se tokom milenijuma na tlu Evrope
razvijale paralelno autohtone kulture i da je, na pr. Balkan u petom milenijumu p.n.e. bio
isto toliko razvijen kao i drugde na Bliskom Istoku, na pr. (kao što Lepenski Vir
potvrdjuje, na pr.) Difuziona hipoteza je samo specifični vid hipoteze monocentrizma, i
ima isto ideološko uporište kao i mnogi savremeni kosmološki modeli, kao i neki
lingvistički, u tom kontekstu..

No ime koje je u najvećoj meri vezano za Stonhendž bilo je Normana Lokjera (Lockyer),
samoukog astronoma, koji je svoja istraživanja publikovao u delu Stonehenge and other
British Monumnents (1906, 1909). Iako je bio zagovornik (hiper)difuzionizma, sa njime
počinje moderna faza istraživanja Stounhendža, tzv teorija orijentacije.

4.2 Teorija orijentacije

Lokjer poklanja punu pažnju mogućim orijentacijama megalitskih spomenika uopšte, a

posebno kod Stounhendža. Pri tome se trudi da uzmu u obzir sekularne promene na nebu,
pre svega promene nagiba Ekliptike zbog precesije ekvinocija. Problem koji se ovde
pojavljuje sličan onome kod kosmičke astronomije – uspostavljanje korelacije udaljenje-
crveni pomak, u otsustvu pouzdanog (nezavisnog) određenja udaljenosti posmatranih
objekata. U slučaju megalita, to se svodilo na pouzdanost datiranja, da bi se specifična
orijentacija mogla asocirati nekom nebeskom objektu, zvezdi, na pr., kako su to mogli da
vide tamošnji posmatrači. U ovom pogledu Lokjer utvrdjuje da je Stounhendž stariji od
Kelta i Rimljana, što je bilo ranije osporavano od mnogih. On razvija izvanrednu

7
aktivnost posvećenu megalitskoj kulturi u Evropi, sa posebnim naglaskom na
Stounhendžu, koju niko pre njega ni posle njega nije ispoljio. Njegov interes ide od
preistorije, antropologije, mitologije, pa do astronomije i arheologije. Svoja zapažanje
publikuje u nizu knjiga, počevši sa 1906. Na njegovu inicijativu Kraljevsko društvo
osniva komitet za astronomsko izučavanje antičkih spomenika Britanije. Umro je 1920.
g.

Sledeća četvrt stoleća Stounhedžski džin spavao je neuznemiravan od astronomskog dela

čovečanstva, sve dok Piter Njuhem (Petar Newham) nije 1957 posetio sajt sa svojom
suprugom. Otada postaje zaražen “Stounhendžskom groznicom”, koja će ga pratiti do
kraja života. Inženjer po profesiji, Njuhem stiče svoja astronomska znanja upravo baveći
se “Zagonetkom Stounhendža”. Konsultuje profesionalne astronome u pogledu mogućih
orijentacionih linija i dolazi na ideju da je linija Stanica 92 - ispupčenje G (videti sliku 4)
istovremeno pravac najsevernijeg izlaska Meseca. Svoju ideju pokušava bezuspešno da
plasira u tamošnji časopis Antiquity, da bi naučni korespondent dnevnika Yorkshire Post
objavio članak pod naslovom “Tajna rupe G”, marta 1963, u kojem su izložene
Njuhemove ideje. Budući da se radilo o provincijskom listu, Njumenovo zapažanje ostalo
je nezapaženo. Slučaj je hteo da istog meseca padne jedan od sarcenskih blokova, ali ne
kao ilustracija naše teze o “trci sa vremenom” (videti Sliku 1), već prosto “od starosti”.

Slučaj je hteo i da iste 1963. godine, u oktobru, prestižna Nature objavi članak Džeralda
Hokinsa (Gerald Hawkins), naslovljenog “Dekodirani Stounhendž” (Stonehenge
Decoded). U kratkom čkanku astronom Hokins pokazuje da mnogi pravci Stounhendža
ukazuju na tačke izlaženja i zalaženja Meseca, kao i značajne tačke u vezi sa Suncem.
Hokins je u tu svrhu angažovao tadašnju najtežu artiljeriju, IBM 7090, koji je obradio sve
moguće korelacije značajnih linija Stounhendža s jedne strane i planeta, zvezda, Sunca i
Meseca, s druge. Svoje rezultate objaviće uskoro u knjizi pod istim naslovom (1965), dok
će Njuhem 1964. u knjižici naslovljenoj “Zagonetka Stounhendža i njegov astronomski i
geometrijski značaj” sumirati svoje nalaze.

8
Slika 4. Orijentacione linije Spomenika prema Hokinsu. Ugao izmedju pravaca +24 ) i (
-29) iznosi 90º samo na geografskoj širini Stounhendža.

Naučna javnost primila je ponudjene interpretacije sa skepsom. Poznata istoričarka

Žaketa Hoks (Jackuetta Hawkes), autoritet za preistoriju, nije uzimala ozbiljno ponudjene
nalaze, izjavljujući da svako doba ima svoj Stounhedž, tj vidi u njemu ono što mu
odgovara. Većina arheologa delila je sa njom takvo mišljenje, ali bilo je i onih koji su
pokazivali simpatije za najnoviju interpretaciju Spomenika. Ono što je nedostajalo
ponudjenoj interpretaciji structure Spomenika, tj sagledavanje njegove duše, bila je
SVRHA. Toga se upravo poduhvatio Hokins, ispitujući mogućnost koršćenja structure
kao prediktora značajnih nebeskih dogadjaja. A najznačajniji od ovih su, svakako,

9
pomračenja Sunca i Meseca. Da li je Stounhendž bio preistorijske opservatorija za
predvidjanje eklipsi?

Još su stari narodi zapazili izvesne pravilnosti u eklipsama, i vezivali neke periode za ove
nebeske pojave, od kojih je pomračenje Sunca imalo razmere kosmičke katastrofe. Bio je
poznat Sorosov ciklus od 18 godina (pripisivan Haldejcima), koji pokazuje da se
pomračenja ponavljaju posle svakog perioda od 6.585 dana (18 godina, 10 dana, 7 časova
i 42 minuta). No postojao je još jedan značajni astronomski period - Metonov ciklus. Grk
Meton konstatuje u V.v.s.e. da po isteku 19 godina Mesečeve faze se ponavljaju na isti
dan istog meseca (do na dva sata otstupanja). Istovremeno, 19 je najmanji broj godina
kao proizvod sinodiskog meseca (kompletan period lunacije) i da ima približno 235
sinodičkih meseci u 19 Julijanskih godina (365.25 srednjih solarnih dana). Ovaj ciklus je
vrlo precizan i tek po isteku 310 julijanskih godina predvidjeni novi mesec zaostaje
jedan dan za dogadjajem. Ovo je upravo ciklus kojim se u judejskoj i hrišćansoj tradiciji
odredjuju Pasha i Uskrs, respektivno.

Treba naglasiti, medjutim, da Metonov ciklus nije period eklipsi. Isto tako, veruje se da
su druidski sveštenici znali za Metonov cikus pre dolaska Rimljana. U analizi Strukture
kao prediktora Hokins je pokušao da prepozna mesečev nodalni period (precesija
nodalne linije Mesečeve i Sunčeve ekliptike) od 18.64 goine, obzirom da je blizak
Metonovom ciklusu. Za vreme ovog perioda zimski pun Mesec šetao se izmedju
maksimalnog severnog otklona od +29° pravca kamena D kroz Hilstoun (Slika 4) do
minimalne severne deklinacije pri kamenu F, i nazad. Detaljnija analiza pokazuje,
medjutim, da celobrojni umnožak od 19 vodi značajnoj grešci. Najbolji fit dobija se
kombinacijom 19+19+18 (=56). To bi trebalo da bude povezano sa ciklusom Mesečevih
izlazaka pri Stounhendžu, odnosno sa mogućim opseracijama tadašnjih astronoma. I tu
dolaze, naravno, Obrijeve rupe. Kako je funkcionisao ovaj prediktor, prema Hokinsu?

Šest kamenih belega postavljaju se u Obrijeve rupe u intervalima 9; 9;10;9; 9;10, i svaki
se pomera za jednu rupu godišnje, suprotno kazaljki na satu (pretpostvalja se da nije
korišćen digitronac). Sa 3 bela i 3 crna markera pokazuje se da se mogao prevideti svaki
značajniji dogadjaj vezan za Mesec za stoleća unapred. Dva se pitanja, medjutim,
postavljaju u vezi sa priloženom hipotezom (i bila su odmah i postavljena autoru). Kao
prvo, da li je preistorijski “primitivac” posedovao “ takvu pamet”, i drugo, da li je mogao
biti motivisan za ovakva pregnuća, (koja su reda putovanja na Mesec)? Odgovor na drugo
pitanje je lak. Ako vam preti da neka aždaja proždere vaše sunce (“koje život daje”),
nijedan napor nije suvišan. Pogotovo ako”zvezdočatci” priprete tako nečim (na vreme,
naravno). Što se prvog pitanja tiče, potsetimo se da se evolucija homo sapiens sapiensa
završila negde pre 100.000. godina. Zašto Hiparh ne bi imao svoga preteču medju
Hiperborejcima, ili Aleksandrija pandan na Britanskim ostrvima? Ako je to zaista bio
slučaj, danas samo možemo da se žalimo što nam graditelji ove fascinirajuće
Konstrukcije nisu ostavili upustvo za upotrebu. S druge strane, ako smo toliko superiorni
u znanju i inteligenciji, ne bi trebalo da nam bude nemoguće da dekodiramo ovu
zagonetnu poruku iz bliske preistorije. To je upravo mislio Fred Hojl, veliki astronom i
kosmolog prošlog veka (videti Astronomija br 9, str. 34). Ko god da je koncipirao
Strukturu, On je u Hojlu dobio sagovornika “na ravnoj nozi”.

10
Slika 5. Stounhendže I kao model Ekliptike, prema Hojlu.

U julu 1966 Hojl publikuje u Nature članak naslovljen “Stounhendž –Neolitska

Opservatorija”, koji pobudjuje veliku pažnju arheoastronomskog dela čovečanstva, već i
zbog samog autoriteta kosmologa. Hojl prihvata mnoge Hokinsove argumente, ali ide
dalje od njega. On smatra da Obrijev krug nije računar za predikciju eklipsi , već da
predstavlja samu Ekliptiku i. daje detaljni algoritam kako je mogao prediktor da
fnkcioniše. Godine 1977 izlazi Hojlova knjiga “O Stounhendžu”, u kojoj su, pored
tehničkih detalja, prezentirane i autorove ideje na temu socio-kulturoloških implikacija,
koje se na osnovu sačuvanih ostataka Strukture mogu izvesti. Hojl pokazuje da se
njegovim algoritmom mogu predvideti gotovo sva pomračenja, uključujući i ona koja
nisu bila vidljiva sa sajta. Na slici 5 dat je shematski metod predikcije pomračenja Sunca
i Meseca, pomoću Obrijevog kruga. Obrijeva rupa 14 uzima se za prvu tačku Ariesa, S
označava Sunce, M projekciju Mesec na Ekliptiku, N’ označava silaznu nodu, sa
posmatračem u centru C. Tako, dok Sunce napravi jedan obilazak za godinu, Mesec za
(lunarni) mesec dana. Kada je Mesec u N (uzlazna noda) sunčevo pomračenje dešava se
kada je približno udaljeno 15º od N, a lunarna eklipsa ako je Sunce u okviru 10º od N’.
I obrnuto. Algoritam je tako:

11
1. Pomeriti S u pozitivnom smeru za dve rupe svakih 13 dana.
2. Pomeriti M u pozitivnom smeru za dve rupe svakog dana.
3. Pomeriti N i N’ u negativnom smeru za 3 rupe svakog dana.
Prema Hojlu, dizajneri su znali dovoljno precizno relevantne astronomske podatke da
uspešno vrše predvđanja.

Da demonstrira da preistorijski čovek nije bio primitivniji od nas Hojl nastavlja svoju
Egzegezu hipotezom da su Graditelji videli u S i M božanske atribute. Što se N tiče,
rezonuje naš emancipovani kosmolog, ta nevidljiva linija ne može biti niša drugo do
svemoćni, nevidljivi Bog, bog starozavetnog Isaije. Šta više, razvija tezu Hojl, triplet M,
N, S nije ništa drugo do protoformulacija koncepta Svete Trojice. (Mnogi komentatori
uzvratili su pitanjem: nisu li stari Kinezi tako došli na ideju “zmajevog meseca”?)

Mešanje sakralnog i profanog bilo je stalni pratilac astronoma, iz razumljivih razloga.

Setimo se samo Keplera i njegove “Harmonije sfera”, sa Bogom na mestu Sunca (tj u
centru ) i Hrista u poziciji spoljašnje, zvezdane sfere. (A Sveti Duh je, naravno, sila koja
ih povezuje, tj gravitacija).

5. Post scriptum

Hojlova rekonstrukcija i interpretacija Konstrukcije predstavljale su apogej u pokušaju

dekodiranja ove “megalitske poruke” iz preistorije. No posle apogeja dolazi relaksacija.
Daleko od toga da je njegova interpretacija naišla na konsenzus kod arheoastronoma, a
pogotovo kod arheologa. Glasovi neslaganja pojavili su se odmah, kako kod šire naučne i
stručne javnosti, tako i medju samim istraživačima Stounhendža. Časopis Nature
organizuje tribinu na svojim stranicama, gde publikuje reakcije zainteresovanih, od kojih
se neki javljaju po prvi put, dok su neki i sami doprineli rasvetljavanju “Tajna
Stounhendža”. Zamerke se mogu, uglavnom, podeliti u dve grupe. Prva se tiče tehničkih
detalja, koje primedbe su bile uglavnom opravdane (tj ubedljive). Druga grupa ticala se
socio-kulturoloških aspekata, o kojima smo već nešto govorili ranije. Uglavnom se sve
svodilo na tezu da savremeni um pokušava da svojim precima implantira svoje sopstvene
koncepcije i znanja, tj da se reflektuje u intelektu preistorijskog čoveka. Ovde je, kao i
uvek, najgorljiviji kritičar bila Žaketa Hoks. Sa epistemološkog aspekta diskusija se
pomerila iz ravni “čiste nauke” u sferu sociološke interpretacije naučnog znanja, kao
skupa konvencija, odnosno kao intelektualnog koncenzusa. Prostim rečima, u nedostatku
boljih dokaza, Stounhendž je ono kako se danas dogovorimo. Što nas vraća ponovo na tlo
religioznog, i time se “krug oko Stounhendža” zatvara.

U “post-Hojlovskom periodu” pojavili su se neki novi faktografski momenti. Naš stari

znanac, Njuhem, sumnja da su postojale i druge značajne rupe (kada se radi o Strukturi,
rupa nikada dovoljno!), koje i pronalazi – na obližnjem parkiralištu. Ali, kada se radi o
“ideološkom sukobu” materijalni podaci ne pomažu

Svojevrsno “posmrtno slovo” “Slučaju Stounhendža” dao je Obri Burl (Aubrey Burl,
1976), pišući: “Ovaj opustošeni kolos počiva kao skelet peskom ispranih rebara na obali
večnosti, ali je meso izgubljeno zauvek”

12
6. Epilog

Kako smo videli, u prethodnom veku naša znanja o Stounhendžu radikalno su obogaćena,
barem u tehničkoj sferi. Da li nas to dovodi do razrešenja njegove tajne, odnosto do
definitivnog dekodiranja njegove originalne upotrebe? Da li se mogu očekivati novi
momenti u pogledu materijalnih podataka, odnosno da li vreme radi za Strukturu? Mi to
danas ne možemo znati. Postoji i drugi aspect ovog pitanja, a to je: Da li (treba da)
želimo da dokučimo Njegovu tajnu? Ili još jedno, “Poperovsko pitanje”: da li smo
uopšte na terenu “pozitivne nauke”, jer se dosadašnje interpretacije niti mogu dokazati,
niti pobiti.

Postoji još jedan važan aspect čitave priče, ilustrovan pitanjem: Da li se može očekivati
“rešenje zagonetke Stounhendža”, gledanjem u Strukturu? Nije li probitačnije očekivati
da ćemo biti bliži “ rešenju “ (tačnije, konsenzusu), posmatrajući čitav kompleks
megalitske “civilizacije”, na samo na tlu Britanskih ostrva (tzv holistički pristup)? Ovaj
poslednji pristup nije bio zanemaren, ali mi se ovde ne možemo upuštati u to. Može se
desiti da se “konačno rešenje” i ne nalazi u Strukturi, već oko nje, u mnoštvu megalitskih
struktura rasutih na tlu Evrope. (U susednoj Rumuniji nalazi se, na pr., megalitska
struktura slična, mada rudimentarna, Stounhendžu, kod Sarmizedjetuze).

Danas znamo da je Evropa doživela tri naučne revolu cije, (i) III – I v.p.n.e
(Aleksandrijska škola), (ii) XVII. v.n.e, (iii) XX.v.n.e. (Prva revolucija bila je praktično
zaboravljena, već u kasnoj Antici). Šta ako se uspostavi (konsenzus) da je ovima
prethodila Nulta (0) revolucija, čije kamene ostatke nalazimo posvuda na Starom
kontinentu?. Čiji su Hiparsi, Njutni, Darvini, Ajnštajni ostali zauvek u Hramu nauke u
niši za Anonimuse.

Da li će ikada sadašnja preistorija postati Istorija?

Literatura

G. S. Hawkins, Stonehenge Decoded, Doubleday, New York, 1965.

F. Hoyle, On Stonehenge, Freeman, San Francisco, 1977.

P. L. Brown, Megaliths, Myths and Men: An Intoduction to Astro-Archeology,

Taplinger, New York, 1976

K. Brecher and M. Feirtag (Eds), Astronomy of the Ancients, MIT Press, 1981.

13