MERI VIBERLI - Zabranjeno Voće PDF

Book as passion & BD
1
MERI VIBERLI
Zabranjeno voće
Scan : Legenda
Obrada : Viki – Book as passion & BD
2
Sali Herik je osetila kako je jedan mladić uporno posmatra

dok je kupovala kartu na šalteru, da je prati pogledom dok je
odlazila bila je potpuno sigurna da o njoj razgovara sa
sluţbenicom na šalteru. Mada pomalo uznemirena, visoko
uzdignute glave, odlučno je krenula prema avionu, odupirući
se iskuse nju da se osvrne. Baš me briga - pomislila je. I to se
dešava. Zar da me uznemiri muškarac koji me uporno
posmatra? Ušla je u avion. Za dva sata biće kod strica Alistera.
Tamo će se odmarati i sunčati... I zaleći ti rane na duši.
Kada se vrati u London šest nedelja kasnije Sajmon Rajnz,
njen verenik, njen bivši verenik, biće zaboravljen.
Da li će to biti baš tako lako - pitala se. Mora ga zaboraviti i
niko ne moţe tek tako da napusti Sali Herik.
Na neki način Simon mora da plati. Videće kako to izgleda
biti odbačen od društva, dok će ona preplanula od sunca i lepa i
dalje biti glavna ličnost. Nastojaće da svi sa znaju da je provela
odmor na ostrvu svog strica, kuda je pošla zbog toga što joj je
London postao uţasno dosadan, a to znači i Sajmon i naravno,
svi će početi da ţale njega, a ne nju.
Nasmejala se u sebi. Sali Herik poznata kao osoba koja
slama muška srca, glavna ličnost jednog uţeg kruga Londona.
Sali koja se uvek pojavljivala na pravim mestima i provodila
vikende izvan Londona navikla je da uvek bude sve kako ona
ţeli. Vaspitana je da uvek dobija ono što zaţeli.
Stric Aliste dočekaće je na aerodromu u „rols-rojsu“
odvešće je u vilu u brdima Adelane. Tamo će da upozna svoju
strinu Rozu. Alisterovu drugu ţenu. Uvek je tako lako i
potpuno gospodarila stricem Alisterom. Međutim, ţena u vili to
3
je već nešto drugo. Uprkos Alisterovim toplim rečima o svojoj

supruzi i novom ţivotu koji mu njena ljubav pruţa. Sali bi bilo
daleko milije da je ostao sam i onakav kakvog ga je oduvek
poznavala: nasmejan, sredovečan, dobri i dragi stric, koji je
obasipao poklonima i poklanjao svu paţnju u vreme svojih
retkih poseta Londonu. Normalno, razmišljala je ne mogu imati
sve. Ĉesto ju je pozivao da ga poseti na ostrvu i nije bilo ni
najmanjeg oklevanja kada ga je telegramom obavestila da
dolazi na nekoliko nedelja. Odgovor je odmah stigao i glasio je:
„Ĉekamo te. Dođi odmah.“
Kada će avion poleteti? Pogledala je uznemirena na svoj
mali dijamantima optočen sat. Trebalo je da polete loš pre
desetak minuta. U avionu je bilo sem nje još četiri putnika,
bračni par i ţena sa detetom u naručju.
Vrata su se zatvorila uz tresak. Podigla je glavu. Upravo su
ušla dva muškarca, stjuard i on. Namerno je pogledao i seo na
slobodno sedište, na suprotnoj strani, malo ispred nje.
Pilotov glas nadjačao je ţamor putnika.
- Polećemo. Molimo, veţite se. Tišina, a zatim buka motora
i avion je konačno krenuo. Da bi potisnula strah od pomisli da
se ova krntija od aviona moţe raspasti svakog trenutka, Sali je
nesvesno usmerila paţnju na putnika koji je poslednji ušao u
avion. Sedeo je potpuno miran, prelistavajući mali notes koji je
izvukao iz dţepa farmerki. Nije mogla da odvoji pogled od tog
lica. Osetila je da iz njega znači nekakva moć koja je privlačila
kao magnet. Videla mu je samo profil. Odavao je izuzetno
snaţnu ličnost, moglo bi se reći čak opasnu. Nosio je kratko
podšišanu kosu, koja je bila posvetlila od sunca, dok su mu
obrve i malje na preplanulim rukama bile tamne. Imao je
izraţajna usta i pravilan nos. Kao da je postao svestan njenog
detaljnog ispitivanja, on se osvrnu. Zapazila je da su mu oči
veoma plave. Samo je okrznuo pogledom, kao da je ţeleo da joj
4
da na znanje da nije vredna njegove paţnje. Onda se ponovo

zadubio u svoje beleške.
Znači, razmišljala je Sali, on putuje u isto mesto na isto malo
ostrvo čiji je vlasnik već godinama njen stric Alister. Zašto ga
Alister nikada nije spomenuo? Očigledno, ovaj čovek mora da
je samo posetilac. No, Sali mani se stranca, reče sebi: imaš
pametnija posla.
Mora da smisli šta će da ispriča stricu kada stigne. Naravno,
pravu istinu nikako ne moţe reći. Ispričaće mu istu priču koju je
spremila i za svoje prijatelje: London je privremeno izgubio čar,
uţasno se dosađuje, vreme je tmurno, neprijatno, aprilsko,
oselila je potrebu za promenom. Iznad svega, ţelela je da poseti
najdraţeg strica. Ovo posljednje je istina. Alister Herik je
oduvek zauzimao posebno mesto u Salinom srcu. Tiho
uzdahnu. Dobro, pomisli, sve je isplanirano i jasno. Lik
Sajmona Rejnza počeo je da bledi. U stvari, pitala se da li je bila
zaljubljena u Saimona samo zato što je bio ,,u modi”. Shvatila je
sasvim jednostavnu činjenicu. Njen ponos je povređen, a ne
srce. Njeno srce bilo je još nedirnuto i...
Trţe se iz polusna kada je avion počeo lagano da se spušta.
Posmatrala je kroz prozor bujno zelenilo ostrva, peskovitu
obalu gotovo bele boje i tamno zelenu vodu. Bilo je tako lepo.
Biće joj sasvim prijatno na ostrvu, zaključi. Ovde će naći mir i
odmoriti se od londonske buke i guţve.
Odjednom postade svesna da je on posmatra. Kada se
okrenula i dalje je posmatrao, tako pomno kao da ţeli da
upamti njen lik do poslednje crte. Sali je bila ta, koja je morala
prva da obori pogled. U njegovom pogledu nije bilo divljenja.
Naprotiv, osetila je nekakvu neprijatnost, gotovo uznemirenost.
Naljuti se. Šta on misli 'ko je?! Poţele da ga preseče hladnim,
oštrim pogledom svojih izazovnih zelenih očiju. Međutim, on je
već razgovarao sa jednim od putnika u avionu, okrenut leđima.
5
Nekoliko minuta kasnije, kada se avion zaustavio. Sali

zaboravi na mladog agresivnog saputnika. Posmatrala je
primitivnu pistu i u pozadini barake, nekoliko parkiranih
automobila i granicu ljudi koji su tamo stajali. Ugledala je
Alistera.
Pored njega je stajala omanja crnokosa ţena. Drţali su se za
ruke! Zaista smešno, pomisli Sali, stisnutih usana. Zar ne
shvataju kako smešno izgledaju: muškarac od pedeset i pet
godina i ţena koja je tek napunila trideset, ponašaju se kao
maloljetnici. Sali je naterala sebe da ostane sasvim pribrana,
smirena. Prvo onaj muškarac, a sad ovo!
Uzevši svoj ručni prtljag, ostala je na sedištu da sačeka da
ostali putnici izađu. Njen saputnik otišao je u pilotovu kabinu.
Vreme je da krene, pomisli, jer ako se on pojavi pomisliće da ga
ona čeka. Ustade i iziđe iz aviona. Našla se u Alisterovom
zagrljaju.
- Radujem se što te ponovo vidim, draga moja Sali - reče.
srdačno je poljubivši u oba obraza. - A ovo je tvoja strina Roza. -
Privukao je ţenu u zagrljaj. Roza i Sali su se posmatrale
ispitujući jedna drugu, a zatim, osmehujući se, promrmljale su
konvencionalne pozdrave.
Niskog rasta, tamne kose i mlada, jedva pet godina starija
od Sali, Roza nije bila obična ličnost, i to je Sali odmah shvatila.
Njen neposredan i otvoren pogled sreo se sa Salinim. „Draga
moja ja te se ne bojim“ govorio je taj pogled. Iz tih
neizgovorenih reči Sali je jasno shvatila da Alisterovo toplo srce
više ne pripada samo i jedino njoj.
- Pa. hajdemo kući. Kladim se da bi ti prijalo hladno
tuširanje, je li Sali? - Alister se zadovoljno smeškao, uzimajući je
za ruku.
Mladi ostrvljanin je gurao kolica sa Salinom prtljagom. Sali
se okrenula. Svi putnici su već otišli. Da nije bilo Roze koja je
6
koračala pored Alistera govorila i smejala se Sali bi napravila

šalu na račun svog saputnika i opisala ga, naravno površno i
nezainteresovana. Sprečilo je Rozino prisustvo. Nije ni vaţno.
Sigurno je samo posetilac. Ali kopkala je neizvesnost i to što je
on razgovarao s pilotom? Šta jedan turista ima da razgovara s
pilotom... - Molim? - prenu se Sali.
- Ti si odsutna. Misli su joj daleko odlutale. Evo nas! Uđite!
Stigli su do kola. To nije bio „ rols – rojs“ već prilično,
oštećen „mini moris” koji je video i bolje dane. Sali je bila
prometno iznenađena.
Alister je uvek bio pronicljiv. Nasmejao se.
- Ţao mi je, draga moja ali „rols-rojs” je otišao. Ova kola su
ekonomičnija. Krećemo. Evo i tvog prtljaga.
Zbunjena. Sali se osvrnula da još jednom pogleda na
aerodrom. Sve kao da je bilo nestvarno, kao u snu: svetlost i
boja zalaska sunca, ambijent i ljudi. Drugačije je od onoga kako
je sve to zamišljala. I stric Alister se izmenio. I sama je nekako
uznemirena ... Neobjašnjivo. Bez stvarnog razloga.
Ali iznenađenja su tek predstojala!
Stigli smo u bungalov, dugačku, skromnu kuću sa krovom
od crvenih crepova. Potpuno bela, sa raznobojnim cvećem koje
je u gustim bokorima raslo uokolo, odavala je veseo utisak. Ovo
nikako ne moţe biti vila! Ni nalik na fotografije koje je nekada
dobivala od Alistera.
- Preselili smo se - veselo je rekao, dok je vadio kofere iz
prtljaţnika. - Nismo imali priliku da te obavestimo tome, zar ne
draga? obratio se Rozi. i
Stupili su u hol, čija je hladovitost delovala osveţavajuće.
- Pokazaću ti sobu - reče Roza pribrano. - Ostavi kofere.
Odmah se vraćam, dragi. Hajde, Sali!
7
Krenule su hodnikom na čijem se kraju nalazila Salina soba.

Roza je širom otvorila vrata i propustila Sali u malu urednu i
prijatnu prostoriju, ljupko nameštenu. Sali uđe. Začu kako se
vrata zatvaraju. Roza je stajala kraj nje.
Progovorila je tiho, ali su njene reči bile više nego jasne.
- Jeste - potvrdi Roza. - U pravu si. Vila je otišla, i ..rols-
rojs". i novac. Ostalo nam je vrlo malo novca, mog novca. O
tome ću ti pričati kasnije, a sada ću ti reći samo još ovo: tvoj
stric se ne oseća dobro. U stvari, on je veoma bolestan, ali to ne
zna. Kada bih se ja pitala i odlučivala ti ne bi bila ovde jer ja
znam sve o tebi i ne dopada mi se ono što znam. Alister je moj
suprug i ja ga volim. Ako ga tvoj dolazak čini srećnim, u tom
slučaju nemam ni ja ništa protiv.
Zastala je najverovatnije da bi povratila dah. Sali je ćutala i
slušala o stvarima o kojima nikada nije volela da sluša. Bolest i
nesreća nisu činili deo njenog ţivota. Bila je suviše zbunjena da
bi mogla da govori.
- Nisam sigurna da li razumeš ono što ti govorim -
nastavila je Roza - zato ću ti reći jednostavnim rečima. Ako ga
uznemiriš na bilo koji način, izletećeš odavde takvom brzinom
da toga nećeš biti ni svesna. - Ponovo se nasmešila. - Znam da si
došla ovamo, unapred spremna da me ne voliš, jer ja sam
„ukrala” tvog omiljenog strica, zar ne ? I ja imam prijatelje u
Londonu.
- Da li te to iznenađuje? Ne bi trebalo. Znam sve o ţivotu
koji vodiš. Znam mnogo više nego što moţeš da pretpostaviš.
Nikada te nisam videla, a upravo si onakva kakvom sam te
zamišljala.
Zavladala je kratka tišina. U međuvremenu, Sali se pribrala
od iznenađenja. Povratila joj se moć govora.
8
- Savršeno si jasna - rekla je i u pravu si. Došla sam ovamo

već unapred spremna da te ne volim. - Zastala, je i pogledala
Rozu.
- Grešiš u jednoj stvari. Nikada neću ništa učiniti da
oneraspoloţim Alistera. Nisam znala da je bolestan. Šta je po
sredi?
Izraz Rozinog lica postade mekši.
- Nećemo sada o tome da razgovaramo. Moţda kasnije,
kada Alister ode na spavanje. On mora na počinak u devet.
Sali je bila vrlo tuţna i potištena. Nije umela da se susretne s
nevoljom i bolešću. Osećala se nesigurnom.
- Nisam bila prijatna prema tebi blago je rekla Roza.
- Namerno sam bila takva jer... - zastala je i Sali je pogleda.
- Zašto?
- Zato što sam te se plašila...
- Plašila ... Mene? - Sali se nesigurno nasmeja. - Ti, i ne znaš
kako si ti mene prestrašila.
Zategnutost među njima namah popusti. Roza je izašla,
ostavljajući gošću da se istušira i odmori. Sali je bila duboko
zamišljena. Neobične i neprijatne stvari su je dočekale na ovom
putu. Treba joj vremena da razmisli o svemu.
Ali, tek je počinjalo. Da je to kojim slučajem znala, istog
trenutka bi pobegla glavom bez obzira.
Sledećeg jutra Sali je otišla u selo da pošalje majci telegram
da je dobro stigla. Događaji od prethodnog dana stalno su joj se
motali po glavi. Naročito razgovor sa Rozom, uveče, pošto je
Alister otišao da spava. Iz Rozinih reči Sali je shvatila da je
Alisteru preostalo malo vremena da ţivi, moţda šest meseci.
najviše godina. On o svojoj bolesti ništa nije znao. Jedino su mu
rekli da ima lakše probleme s krvnom slikom i da zbog toga
mora da se odmara i dobro hrani.
9
Saznala je i to da je Alister sav svoj novac prokockao,

davno, pre mnogo godina. Sali se nije mnogo iznenadila jer je
još od detinjstva znala da je stric Alister strasni kockar i da mu
je sreća uvek bila naklonjena. Ošamutilo je saznanje o njegovoj
bolesti. Roza je traţila od Sali da joj obeća da o tome neće
govoriti nikome, čak ni majci. Sali je dala reč.
Bilo je skoro nečeg primetnog u načinu na koji su meštani
razgovarali s njom, posmatrali je kao da znaju nešto što ona ne
zna kao da međusobno dele tajnu koja se ticala nje.
- Došli ste na odmor? - raspitivala se ţena na pošti. - Ovde
je lepo. Dopada vam se, zar ne?
- Da, zaista je lepo - sloţila se Sali.
- Morate posetiti Ostrvo snova - dodala je poštarska
sluţbenica. - Toliko je lepo...
- Imaću to na umu - odgovorila je Sali. Izlazeći, čula je
prigušene glasove. Sluţbenica je razgovarala s nekim iza vrata.
Sali je sedela u bašti prijatnog kafea. Poručila je hladnu
limunadu. Mladić koji je radio kao konobar u kafeu doneo je
drugo piće na „račun kuće“, zastao i dodao:
- Svakako morate posetiti Ostrvo snova dok ste ovde.
- Ostrvo snova?
- Da. Ostrvo snova - ponovio je, temperamentno
gestikulirajući rukama. - Tamo je divno!
- Da, moram, razmišljala je cinično, pitajući se koliko će ih
još preporučiti to isto. Moţda dobijaju procenat za svakoga
koga ubede da poseti Ostrvo snova. Međutim, još veće
iznenađenje je usledilo kada se vratila u bungalov i spomenula
tu neobičnost Rozi. Bile su u kuhinji. Alister je sedeo na terasi u
hladu i odmarao se. Roza je pripremala salatu za ručak. Naglo
se okrenula kada je Sali pomenula ostrvo.
10
- To mesto! - Oči su joj postale hladne, pogled tvrd. - Ne

pomirili to Alisteru.
- Ali, zašto? - Sali je s čuđenjem gledala na ţestinu Rozine
reakcije.
- Jer se osoba koja poseduje to ostrvo zove Luk Vilis, a da
njega nema Alister bi još uvek imao svoju vilu, novac ...
- Hoćeš da kaţeš da je „opljačkao” Alistera?
- Da ,upravo to. Taj čovek je nemilosrdan. Molim te ne
pominji njegovo ime u ovoj kući.
- U redu. neću. Da li taj Luk... taj čovek ţivi na Ostrvu?
- Povremeno. Inače je i ovde na Adelani. Putuje po celom
svetu. - Zastala je. - Mogla bih ga ubiti! - Pogledala je Sali. U
očima su joj svetlucale suze. - Volela bih da ne ideš na to ostrvo.
11
II
Za Sali je to bio pravi izazov. Niko joj ne moţe da naređuje

šta da radi, a pogotovo ne Roza. U Alisterovom prisustvu bile
su ljubazne jedna prema drugoj. I to je sve.
Raspakujući svoje stvari, Sali je razmišljala o tom Luku
Vilisu. Ako ga stric Alister mrzi, mora i ona. Međutim, nema te
osobe koja joj moţe zabraniti da poseti njegovo ostrvo. Moţe
otići, a da niko ne sazna. Roza joj je otvoreno rekla da moţe da
radi šta hoće, odlazi kuda ţeli, ali, naravno, sve u granicama
razuma i pristojnosti. Oni se uopšte neće protiviti da provede
ceo dan na plaţi ako to ţeli.
Kroz prozor je posmatrala park koji se blago spuštao sve do
same obale mora. U daljini se naziralo Ostrvo snova. Neobično
ime, kao iz filma. Ostrvo je sada pripadalo tom Luku Vilisu koji
je „opljačkao” njenog strica. Ţelela je da sazna više o tom
čoveku. U stvari, ona i ne ţeli da ga upozna, već samo da vidi
ostrvo. Zamišljala ga je kao osobu srednjih godina,
neprivlačnog izgleda, niskog rasta, ćelavog, sa velikim
brkovima ...
Mada je Roza upozorila da ne ide na Ostrvo, Sali je donela
odluku da ga ipak poseti.
Počela je paţljivo da planira odlazak. Reći će im da
namerava da provede ceo dan na plaţi. Naći će neko tiho i
prijatno mestašce gde će se sunčati i kupati ceo dan. Krenuće
odmah posle doručka i poneće nekoliko sendviča i termos s
kafom.
Došla je do sela. Nadala se da će naći čamac koji prevozi
izletnike na Ostrvo. Ali takav čamac nije postojao.
12
Brod iz Sauthemptona je pristao. Na pristaništu je bilo

veoma ţivo.
Sali pođe u mali kafe, kraj pristaništa, da se osveţi. Poručila
je limunadu s ledom. Posluţio je isti onaj konobar koji je sluţio
kada je svratila prvi put.
- Da li mogu da dobijem čamac da me preveze na Ostrvo? -
upita ga-
Mladić je pogledao zamišljeno. - Ah, vi ţelite da ga
posetite? Na ţalost, danas ima mnogo turista i svi su čamci već
izdati. - Nasmejao se pokazujući niz belih zdravih zuba. - Ali ja
poznajem jednu osobu... - oklevao je.
- Platiću - ohrabri ga Sali. .
- Trenutak! - Otrčao je i nestao u unutrašnjosti kafea.
Ubrzo se vratio.
- Bićete prevezeni do Ostrva. Vidite onaj beli brodić? Zove
se „Astrid“.
Vidim,.
- Idite tamo i potraţite Lakija. On će da vas odveze.
- Laki? To je ime tog čoveka?
- Da. Izvinite, sada moram da se vratim na posao. - Otrča.
Sali je utonula u misli. Sada ne bi bila ovde da nije bilo one
burne svađe sa Sajmonom, i to na ulici. Rekao joj je da je uţasno
sebična i razmaţena. „Prekidamo”, viknuo je. „Ujutro putujem
za Oslo i ne znam kada ću se vratiti". Seo je u kola i iz mesta
krenuo.
Sali je, ne gubeći vreme, znajući da je napad najbolja
odbrana, telefonirala prijateljima i sve ih uverila da je počela da
se dosađuje u Londonu, a i da joj je Sajmon dojadio i da je zato
odlučila da ode na odmor, da otputuje na ostrvo Adelanu i
poseti strica Alistera.
13
I eto je sada na tom ostrvu usred Indijskog okeana. Svi njeni

prijatelji misliće da je jadni Sajmon ostavljen.
Platila je limunadu i uputila se na obalu. Stigavši do čamca
povika.
- Ima li koga?!
Začu odgovor iz unutrašnjosti kabine.
- Da! Da li ţelite nešto? - Bio je to dubok, obojen, moglo bi
se reći, uzbudljiv glas.
- Da li ste vi Laki?
- Ponekad. Zašto?
- Ţelim da odem do Ostrva - odgovori hladno. - Rekli su mi
da će me izvesni Laki prevesti... Mogu li da siđem na brodić ili
ćete vi doći gore?
- Siđite. Zauzet sam. Slobodno, ne ujedam!
- Nisam ni pomislila tako nešto! - Sali je već stajala na
vratima kabine. Tada ugleda čoveka koji joj je bio okrenut
leđima. Kada se okrenuo prema njoj, ukočila se. Odmah ga je
prepoznala. Bio je to on!
Jedva joj pođe za rukom da se pribere i nekako izgovori.
- Izvinite, mora da sam pogrešila brodić.
- Niste. Neki me zovu Laki. Samo sedite. Odmah krećemo
prema Ostrvu.
- Ali, ja... - oklevala je.
- Neće vas mnogo stajati.
- Da li mogu da rezervišem brodić za sutra? - upita
zbunjeno.
- Ne. - pogledao je na sat. - Do Ostrva ima samo pola sata
voţnje.
- Ĉekajte, predomislila sam se - reče naglo, jedva čujnim
glasom.
14
- Ne razumem - polako je govorio. - čas hoćete čas nećete

da idete. U čemu je problem? Da li me se bojite?
- Naravno da ne. - Trgla se da ni sama nije znala zašto.
- Da li ste se upravo setili nekog hitnog sastanka... ili biste
ţeleli da povedete pratilju? Moţda strinu Rozu?
- Vi znate ko sam?
- Naravno. - Nasmejao se blago i sa njegovog lica nestade
zastrašujuće strogosti. Sada je delovao prijatno. - Poznajem i
vašeg strica.
Sali se malo opustila. Ona se ne nalazi u stranom
neprijateljskom mestu i on nije stranac. Ne sme pogrešno da
sudi o njemu samo zato što je u avionu kod nje izazvao malu
nervozu. Nasmeja se.
- Pomislićete da odista ne znam šta hoću. Vidite, planirala
sam da se danas sunčam, ali predomislila sam se kada sam
stigla ovamo.
Objašnjenje je zvučalo prilično neubedljivo čak i njoj samoj.
Ali, činilo joj se da ga on sasvim prirodno prihvata. Uzvratio joj
je osmeh.
- Ne brinite, ja ništa neću reći. Znači, ako oni poţele da
dođu jednog dana na Ostrvo vi im ne morate reći da ste već bili.
Prijateljski se osmehujući, pope se na palubu. Sali je ostala u
kabini, razmišljajući o njegovim rečima. čula je da pokreće
motor. Ona još uvek nije znala ko je on.
Posmatrala ga je kako upravlja brodićem. Za sobom su
ostavili Adelanu i uputili se u pravcu Ostrva snova.
- Piće? - ponudi je.
- Moţe. Da se posluţim sama?
- Najbolje. Friţider se nalazi u maloj priručnoj kuhinji.
Posluţite se, a i meni, molim vas, donesite, koka - kolu s ledom.
15
Pripremila je piće i donela na palubu.

- Hvala. Sedite i uţivajte. Stiţemo za petnaestak minuta.
Sali se divila veštini kojom je upravljao brodićem. Ubrzo
pristigoše. Očekivala je da će sresti ljude, bar turiste, videti
kuće, ali osim divne peščane obale, šuma i bistrog mora ništa
drugo nije imalo da se vidi.
Pomogao joj je da izađe na obalu.
- Šta sada? : - upita je.
- Volela bih da se prošetam po ostrvu - odgovori. - Da li
ćete me čekati ili ćete doći po mene kasnije?
Ĉudno je gledao.
- Ostajem ovde - rekao je konačno.
- Da li neko ţivi na ovom ostrvu? Ja ne vidim...
- Potpuno smo sami. Nasmešio se.
Sali se s napregnutom paţnjom zagleda u njega. Lagano je
opstajala svesna da se boji, da je zaplašena više nego ikada u
ţivotu.
- Ko ste vi? - jedva prošaputa.
Paţljivo je posmatrao.
- Zar ne znate?
- Jedino znam da vas zovu Laki. - Poţelela je da pobegne.
Ali, kuda?
- Laki... da. Od imena Luk.
Zaţmurila je. Znala je sve vreme.
- Luk Vilis?
- Da.
- Ţelim da se vratim... odmah.
- Ne vraćamo se. Ostajemo ovde.
- Ali... ne razumem. Zašto?
- Razumećete. Pođite sa mnom.
16
- Ostajem ovde - odgovori prkosno. - Nikuda ne idem s

vama... Vraćam se na Adelanu.
- Ne, dok ne budem spreman da vas odvezem natrag, a to
neće biti tako brzo. Zato, ako nećete da krenete sami, poneću
vas. Moţete vikati iz sveg glasa. Nema nikoga da vas čuje. Na
ovom ostrvu nalazimo se samo vi i ja - Gledao je pravo u oči.
- Jeste li me razumeli? Ja mislim tačno ono što i kaţem.
- Vi ste ludi - prošaputa Sali bespomoćno.
- Nasmejao se.
- Moţda. U tom slučaju moraćete da mi povlađujete, zar
ne?
- Kako mogu kada ne znam zašto? - presekla ga je. -
Osvrnula se ne bi li spazila neki predmet koji bi joj pomogao u
samoodbrani. Nije videla ništa prikladno. Da moţe da uskoči u
brodić...
- Pustite me da idem. - Odgurnula ga je svom snagom. Luk
se samo nasmejao. Nije se pomerio ni za korak. Naglo, snaţnim
rukama privuče Sali k. sebi.
- Da te pustim? Zar ćeš me prisiliti? Pokušaj!
Sali je pokušavala iz sve snage da se oslobodi njegovog
čvrstog zagrljaju, ali bez ikakvog uspeha.
- Vidiš - izgovorio je tiho - nemaš nikakvu šansu da se
oslobodiš.
- U redu. Neću se boriti. Pusti me - rekla je smireno i on je
pusti.
- Barem mi moţeš reći zašto si me doveo ovamo?
- Mislim da to ostavimo za kasnije. Moraš biti strpljiva.
- Ti si sve ovo udesio, zar ne?
Optuţila ga je. - Ti si na neki način naveo ljude da me
ubede da dođem ovamo, jer to nije puka slučajnost da si ti bio
17
jedini koji je imao slobodan brodić. Da li ti je onaj mali konobar

iz kafea javio?
- Ti si oštroumnija nego što sam mislio. Da. Iznenađenje za
tebe. U pravu si. Odlučio sam čim sam te video, da te na neki
način „otmem” i, evo, sada te imam. Ja uvek uradim ono što
naumim.
- To je zbog strica Alistera, zar ne?
Odgovor ju je iznenadio.
- Ne. Kakve on ime veze s tobom?
- Zato što te mrzi... jer ti si ga opljačkao...
Njegov smeh preseče je usred rečenice.
- Da li ti je on to ispričao? Ili, moţda, Roza?
Osetila je svu ozbiljnost situacije. Osećala se potpuno
bespomoćnom. Odmahnula je glavom.
- Ja... - zastala je. Samo što nije zaplakala.
- Dovrši što si htela da kaţeš. Zar me se plašiš?
Pogledala ga je prkosno.
- Šta bi trebalo da odgovorim na to? Ne! Naprotiv, uţivam
u svakom minutu?! Kako bi se ti osećao kada bi te neko
praktično oteo? Zar ne bi bar pitao zašto?
- U pravu si verovatno bih i ja reagovao kao ti... Samo,
morao bih biti dovoljno glup pa da se nađem u takvoj situaciji.
- Tako, znači, sada sam još i glupa? - Ljutito ga je gledala. -
Hvala.
- Da, vrlo glupa. - Zastao je, a onda tiho nastavio: - Ĉekao
sam prilično dugo na ovaj trenutak. Sada ćeš sa mnom krenuti
u kućicu.
- Kućicu? Nisam spazila nikakvu kućicu. Ĉija...
- To je moja kućica. Nema nikoga u njoj.
18
Kada je uvidela da opiranje nikuda ne vodi, Sali popusti.

Uđoše unutra.
- Da li si za piće?
- Molim voćni sok.
- Sigurno bi ţelela da saznaš zašto sam te ovde doveo, zar
ne?
- Znači, ispričaćeš mi? Divno ! Nasmejao se.
- Zoveš se Sali Herik. Ţiviš u Londonu. Razmaţena si i
uvek imaš i postigneš sve ono što ţeliš. Da li sam u pravu?
- Ako ti tako kaţeš. - Slegnula je ramenima.
- Da, ja tako kaţem. I ti misliš da se svet obrće oko tebe i
tvog uskog kruga „vaţnih prijatelja”, sve dok tebi tako
odgovara. Ne osvrćeš se na druge ljude. To te čak čini srećnom.
- Zamaraš me - reče, pretvarajući se da zeva.
- Potrudiću se da se više ne dosađuješ.
Pogledala ga je.
- Oh, sigurna sam da si pun malih iznenađenja za mene.
Samo napred! Imaš zarobljenu publiku. Ja sam ovde i ne mogu
da odem, iako me vređaš. Samo izvoli. Predstava moţe da
počne.
- Ti si zaista vrlo hladnokrvna i pokvarena osoba. Ali,
kladim se, nestaće ti osmeh sa lica pre nego što završim.
Odrţaću ti lekciju koju ćeš pamtiti dok ţiviš. Ĉekao sam na ovaj
trenutak pune tri godine. - Zastao je i tiho je upitao: - I ti još
uvek ne znaš zašto?
- Tri godine? Šta si time hteo da kaţeš? - Sali je razmišljala.
Luk govori u zagonetkama. - Sve do juče uopšte nisam znala za
tebe.
- Tačno. Za mene nisi, ali poznavala si moju sestru i
poznavala si njenog verenika. Skovala si plan kako da ga
19
preotmeš. Uspela si. Uopšte se nisi osvrtala na to kako će ona to

primiti. Ti si se lepo zabavila, što ti je, uostalom i bilo jedino
vaţno. Ona je patila. Nervno je obolela ... Jedva se oporavila.
- Stani. Ne znam o čemu govoriš. - Sali je bila očajna.
- U tom slučaju malo ću osveţiti tvoje pamćenje. Leonora
Dţervis i Dţulijan Kingston...
Sali oseti nesvesticu. Soba joj je igrala pred očima.
- Oh - s očajanjem progovori - ne verujem ...
- Vidim da znaš o čemu govorim. Dobro. Imaćeš vremena
da razmisliš tome kada odem.
Ĉula je zatvaranje vrata, a potom tišina ispuni prostoriju.
Bila je sama, potpuno sama. Još nije spoznala svu teţinu svoje
situacije. Shvatila je u trenutku kada je izašla iz kuće ugledala
brodić koji se udaljavao velikom brzinom.
20
III
Sali je posmatrala brodić, kako postaje sve manji, dok ga

konačno nije izgubila iz vida. Ostrvo Adelana se nejasno
ocrtavalo na horizontu. Došlo joj je da vrišti. Borila se da
savlada paniku koja je sve više obuzimala. Mrzela je
usamljenost, a sada je bila potpuno sama na celom ostrvu.
Bila je poraţena pričom ovog muškarca. Sela je na
stepenište; noge je više nisu drţale. Zgrčila se od bola.
Zvuk motora se potpuno izgubio i zavladala je beskrajna
tišina. Pred očima stvorio joj se Leonorin lik. Izuzetno lepa
devojka, tamne kose, bila je pozvana u Salino društvo; povela je
i svog verenika Dţulijana Kingstona, visokog i vrlo lepog
mladića, čim ga je ugledala Sali ga je poţelela za sebe. Već su joj
bili dosadili muškarci iz njenog društva. Leonorin verenik je
predstavljao nešto novo, a njegova ljubav i odanost prema
Leonori bio je samo još veći izazov. Sali je uvek dobijala ono što
je ţelela...
Tek kasnije se suočila sa izvesnim problemima. Uspela je
ono što je ţelela. Pridobila ga je za sebe, a zatim ostavila i
otputovala u Ameriku da poseti rođake. Kada se vratila u
London potpuno je zaboravila na Leonoru i Dţulijana.
- Šta je ono Luk rekao? Leonora je doţivela nervni slomi
Smešno, ne dobija se nervni slom zbog raskinute veridbe.
Leonora je jednostavno morala biti neurotična osoba.
Drhtala je uprkos velike vrućine. Poludjeće ako mora da
ostane ovde. Mora otići. Mora, inače će umreti. Ustala je i ušla u
kuću. Moţda negde postoji telefon. Potrčala je prema aparatu,
osećajući snaţno lupanje srca u grudima, podigla slušalicu, ali
telefon je bio nem. Dok je vraćala slušalicu na aparat, začu zvuk
21
spolja. Istrča. Ugledala je helikopter. Mahala je rukama

izbezumljeno i vikala iz sve snage. Sigurno su je primetili
Helikopter je počeo da sleće. Sali je prestala da diše za trenutak.
Videli su je. Helikopter sleće!
- Hvala, hvala! - vikala je dok je trčala prema helikopteru.
Vrata na helikopteru polako su se otvorila i jedan čovek je
iskočio.
- Molim vas, pomozite... - počela je, ali su joj reći zamrle u
grla. Ĉovek koji je iskočio iz helikoptera bio je Luk Vilis. Bio je
sam.
- Je si li pomislila da je neko došao da te izbavi? -
podsmešljivo je primetio. - Divno si izgledala dok si stajala,
mašući rukama. Divan prizor. Ţao mi je što sam te razočarao,
ali rekao sam ti da nećeš moći otići...
Sali besno zamahnu rukom i ošamari ga po obrazu svom
snagom. Luk je uhvati za ruku.
- Nikada više nemoj tako nešto da uradiš - rekao je - jer ćeš
inače zaţaliti. A sada, vrati se u kuću!
- Neću! - viknula je - Neću...
- Hoćeš, svakako da hoćeš - Stisnuo joj je ruku. - Kreći.
Kada su ušli u kuhinju Luk je naredio.
- Večeru. Friţider je dobro opremljen. Pripremi nešto.
Stajala je spram njega.
- Neću, gladovaću, ali neću ništa...
- Slušaj - preseče je - slušaj paţljivo. Što ranije shvatiš da
moraš da uradiš ono što ti kaţem, ţivot će ti postati
podnošljiviji. Da li sam jasan?
Sali je duboko uzdahnula i tiho rekla.
- Znam vrlo malo o kuvanju.
22
- Sigurno je da i ne moţeš znati kada nikada nisi imala

vremena da naučiš. - Pogled mu je bio hladan, kao sečivo noţa.
- Naučiću te. Naučiću te mnoge druge stvari.
- Ti ćeš me učiti?! - dočeka ga. . - Ti, koji si opljačkao mog
strica...
- Ti ništa ne znaš. - Njegov glas je bio savršeno miran,
pribran, kao da je opominjao na opasnost. - Zato, savetujem ti
da paziš na svoje reči. Pazi šta govoriš. Umem da budem vrlo
nezgodan.
Sali ga je pratila u prostoriju u kojoj su se nalazili friţider,
sudopera i radni sto. Otvorio je veliki friţider.
Sali je počela da priprema večeru. Luk je posmatrao.
- Dobro učiš - nasmejao se.
- Ne moţeš tek tako da menjaš ljude. Zar misliš da moţeš?
Zar misliš da je to lako? Grešiš. Moram da te slušam da bih
prekinula tvoje uvrede i zato što sam ovde sama s tobom.
Mnogo si jači od mene. Gutaču i radiću sve što mi se kaţe i ti
ćeš me pustiti da se vratim na Adelanu. A kada se vratim,
zaţalićeš zbog toga.
- Zašto? Kako ćeš to izvesti?
- Videću.
Dok je Sali nastavila da sprema večeru, Luk je izašao iz
kuhinje. Ĉekala je sve dok nije čula šum vode iz kupatila. Tiho
se iskrala iz kuhinje i potrčala prema Lukovim kolima.
Za trenutak joj se učinilo da će uspeti da pobegne, a zatim
se ruka Luka Vilisa spustila na njeno rame. Kratko vreme Sali se
ţestoko, ali uzaludno, borila da pobegne. Leţala je bespomoćna,
prikovana za zemlju.
- Ti si, zaista, pravi borac. Da vidimo kako ćeš se sada
boriti.
23
Ljubio je divlje, strasno i Sali je potpuno ostala bez daha,

potpuno bez otpora. Dahćući, boreći se za vazduh, leţala je na
zemlji prikovana njegovim telom. Znala je da je potpuno
bespomoćna. Nikada ovako nešto nije doţivela. Ako je Luk
izabrao ovakav trenutak da vodi ljubav s njom, ona neće biti u
stanju da mu se suprotstavi. Savladala je slabost, mučnina, a
onda se iznenada sve promenilo. Osetila je da je proţima
toplina i skoro nesvesno, počela je da odgovara na njegove
poljupce.
Luk je naglo pustio. U njegovim očima videla je strast. Sali
je bila potpuno svesna da ako se pokrene na određen način ili
mu uputi određene reči, ništa ga neće sprečiti da vodi ljubav s
njom. Pokušala je da se potpuno kontroliše.
Pomogao joj je da ustane. Posmatrao je. Sali je videla da .je
još uvek uzbuđen, ali, ipak, uspeo je da se savlada.
- To ne bi bilo silovanje, zar ne?
Videla je podsmeh u njegovom pogledu. Podigla je ruku da
ga udari.
Luk je uhvati za ruku.
- Već sam te opomenuo.
Stisak se pojačao. - Ne boj se.
Zastao je, a zatim nastavio jedva čujnim glasom. - Ali,
vodiču ljubav s tobom i to pre nego što završim celu ovu
maskaradu. A sada, natrag u kuću.
- Nećeš više imati priliku da ponovo pokušaš - odgovorila
mu je.
- Postaraću se.
Osvrnuo se, gledajući je neţno.
- Zar ne znaš? Počinješ da mi se dopadaš, a ja uvek uradim
ono što naumim. - Pošao je i Sali nije imala drugog izbora, no
24
da se vrati s njim u kuću. Nije postojala ni najmanja mogućnost

da pobegne. Iznenada je osetila da umire od gladi.
Večerali su.
- Pa, i nisi tako loše pripremila večeru. - Njihovi pogledi su
se sreli.
- Jeo sam i gore. Naučićeš, ima vremena. - Poslednje dve
reči su je zaplašile. Osetila je da je nastupio trenutak da postavi
vaţno pitanje.
- Moj stric će se zabrinuti za mene. I moja strina. - Zamislila
se i dodala: - Da li ćeš ih obavestiti gde sam?
- Pa da dođu ovamo da te spašavaju? Zar misliš da sam
lud?
- Ali, ti ne moţeš ... - počela je i naglo zastala kada je
ugledala njegovo lice. Setila se Rozinih reči „Ako ga uznemiriš
na bilo koji način letećeš odavde pre nego što budeš toga
svesna”. Stric Alister je veoma bolestan. Ali on to ne zna.
Sklopila je oči u očajanju. Ovo ga moţe ubiti, pomislila je.
- Moraš - rekla je - da mu kaţeš da sam dobro, to je sve.
- Da li si zabrinuta? - pitao je iznenađeno.
- Da. -Sali je obećala Rozi da o Alisterovom zdravstvenom
stanju neće nikome pričati, ali na neki način će morati da da na
znanje Luku Vilisu da je situacija vrlo ozbiljna. - Ja mnogo
volim strica i ne mogu da ga ne obavestim gde sam. - Spustila je
pogled. - Zar ne bi mogao da mu kaţeš da smo stari prijatelji ili
nešto slično i da ... sam iznenada odlučila da pođem s tobom? -
Sali nije bila u stanju da vlada situacijom. Glas joj je podrhtavao.
Osećala se nesigurnom.
Luk se smejao, kao da se iskreno zabavljao.
- Zar ne misliš da će ih to još više zabrinuti?
- Ne. Molim te... - Pogledala ga je očiju punih suza. Nije
plakala godinama, ali sada nije bila u stanju da se kontroliše. -
25
Roza se neće iznenaditi. Manje-više otvoreno mi je rekla šta

misli o meni čim sam doputovala. - Osetila se poniţenom što
mora tako da govori, ali nešto je neodoljivo gonilo da pokuša
sve kako bi je mogao shvatiti.
- Roza će mu objasniti, a on će prihvatiti...
Klimnuo je glavom.
- Da, razumem. Ti ţeliš da kaţeš da Roza nema nikakvih
iluzija o tebi? Razumna ţena. Moţda će i njega urazumiti.
Kada bi samo znao, pomislila je Sali, kada bi znao istinu.
- Hoćeš li?
Ustao je. - Razmisliću o tome. Skuvaj kafu i donesi na
verandu. Volim jaku i sa dve kocke šećera.
Izašao je. Sali je raspremila sto. Ponavljala je u sebi: sa dve
kockice šećera. Mora tačno da upamti. Mora mu povlađivati.
Posluţila je kafu na verandi, sa koje se pruţao veličanstven
pogled na ostrvo, stene i more.
Sela je i čekala da nešto kaţe.
- Znači mnogo voliš svog strica?
- Da.
- I ti me mrziš zato što me i on mrzi.
Brzo ga je pogledala, osetivši zamku. Pušio je, očekujući
njen odgovor.
- Šta očekuješ da ti odgovorim? - upitala je.
- Istinu. Ne traţim ništa drugo, samo istinu. Ne plaši se da
je kaţeš. Prezirem laţljivce.
- U redu. Da, mrzim te. I ne samo zbog toga što si učinio
mom stricu, već i zato što si me oteo. Da li si zadovoljan?
Klimnuo je glavom kao da je zadovoljan.
- U svakom slučaju, to je iskren odgovor.
Sedeli su i ćutali.
26
- Ne ţelim dalje da ostanem ovde i odgovaram na glupa

pitanja. - Pošla je u kuhinju, međutim, Luk je uhvatio za ramena
i primorao da se okrene i gleda ga u lice.
- Rekao sam da ţelim da znam istinu. Zastao je. Neţno je
drţao za ramena. - Zašto drhtiš?
- Zbog tvoje drskosti.
Nasmejao se.
- Pusti me - jecala je. - Ostavi me. - Suze su joj se slivale niz
obraze i zbog toga nije videla izraz na licu Luka Vilisa. Neţno je
spustio na stolicu.
- Sedi. Doneću ti kafu.
Sela je. U glavi joj je bio pravi košmar. Uspela je da se
pribere. Niko je do sada nije video u takvom stanju.
- Evo, popij - naredio joj je. Hoću da ti nešto predloţim.
Pila je kafu, gledajući ga. Uspela je nekako da vlada sobom.
- Šta?
- Tako je bolje. Više mi se dopadaš kada si pribrana. Da li bi
volela da vidiš strica da ponovo ţivi u svojoj vili i da ima sve
što je imao ranije? Pa? Da li si izgubila moć govora?
- Naravno da bih, ali kako? Ne razumem...
- Razumećeš. Spreman sam da vratim sve što sam
„opljačkao”, koristim ovu reč promišljeno, a za uzvrat, kao
protivu uslugu, traţim tebe.
Sali je bila preneraţena.
- Oh, ne... ti misliš... - Borila se da savlada slabost.
- Siguran sam da ne znaš šta mislim.
- Ti hoćeš da postanem tvoja ljubavnica?
- Ja ţelim da se oţenim s tobom.
Ove reči sručile su se kao lavina na njena pleća. U ušima joj
je odzvanjalo: „ja ţelim da se oţenim s tobom“ ...
27
„da se oţenim s tobom ...”

- Ti si ludi - prošaptala je.
- Naprotiv. Potpuno zdrav i razuman. Ti ćeš se udati za
mene i ţivećemo ovde zajedno, bićeš moja ţena, a tvoj stric će
biti srećan. - Zastao je. - Ali, ako kaţeš ,,da“ samo zato da bi
otišla odavde, a zatim povukla reč, zaţalićeš i zato dobro
promisli pre nego što mi saopštiš svoju odluku. Ja neću kazniti
samo tebe već i njega, a njegov ţivot na Adelani postaće tako
nepodnošljiv da će biti prinuđen da ode. Ja to mogu da uradim.
Praktično posedujem sve: prodavnice, restorane, čamce...
- A ako kaţem „ne”? - upita, jedva se usuđujući da diše.
- Ostaćeš ovde toliko dugo koliko ja budem ţeleo.
- Ali obećao si da ćeš ih obavestiti...
- Nisam ništa obećao. Rekao sam da ću da promislim. U
međuvremenu pala mi je na um ova zamisao, suviše dobra da
je propustim... - Nasmejao se. - Dakle... tvoj odgovor?
- Zašto? - pitala je tiho. - Zašto?
- Iz dva razloga. Prvi najvaţniji, oslobodiću se jedne osobe
koja mi zadaje velike probleme. Drugo, moja slatka osveta biće
potpuna. To je sve. - Pogledao je. - Pa?
Sali je znala da je to visoka cena. Ona zna, ali on nikada
neće saznati, da će to trajati samo nekoliko meseci, moţda
godinu dana. Za ljubav strica, jedine osobe na svetu koju voli,
mora to da uradi. A kad njega više ne bude bilo, otići će, visoko
uzdignute glave. Jeste, njena udaja za Luka predstavljale njenu
ţrtvu, prvu u njenom sebičnom ţivotu, ali će ona to učiniti, šta
je jedna godina prema ćelom ţivotu?
- U redu - rekla je - pristajem.
28
IV
Luk Vills je ustao.

- Hajde sa mnom - rekao je - da telefoniramo.
- Telefon je u kvaru - odgovori Sali.
- Nije, samo je isključen. Zar si pomislila da ću i telefon da
ti ostavim?
Pratila ga je u sobu. Da se toga setila, sve bi sada bilo
drugačije.
Luk je podigao slušalicu i okrenuo broj.
- Halo, gospođa Herik? Ovde je Luk Vilis... molim vas, ne
spuštajte slušalicu. Moram nešto vrlo vaţno da vam saopštim,
nešto što se odnosi na vas, vašeg supruga... Sali.
Skoro je mogla da oseti Rozino iznenađenje i bes na
suprotnom kraju ţice. Stisla je čvrsto pesnice, ne bi li nekako
uspela da se smiri.
- Ţeleli bismo da vas posetimo večeras... - Nastala je pauza.
- Da, Sali je ovde sa mnom. Da li ţelite da razgovarate s njom?
Ne, razumem... - I još jedna pauza. - Uveravam vas, gospođo
Herik, uopšte nemam nameru da uznemirim vašeg supruga.
Naprotiv, mislim, biće prijatno iznenađen.. i vi !
Zatim je mirno slušao Rozu kako govori. Sali je nejasno čula
njen glas. Reči su bile nerazgovetne, ali je glas ipak
prepoznavala. Lice Luka Vilisa ostalo je nepromenjeno. Slušao
je paţljivo. Onda je rekao.
- Znači, oko pola deset. Do viđenja! - Vratio je slušalicu na
Aparat i okrenuo se Sali.
- Uskoro krećemo. Sada ću se istuširati. Hoćeš li i ti?
29
- Tuširaću se kada se vratim kući - odgovori, gledajući

mimo njega. Nasmejao se.
- Ovo će uskoro biti tvoj dom!
Izašao je. Ostala je sama. Pitala se kako će izdrţati sve to.
Roza je otvorila vrata. Uvela je u dnevnu sobu.
- Sedite, gospodine Vilis - rekla je hladno. - Alister je već
legao. Uzeo je tabletu za spavanje. On ne zna da ste telefonirali.
Zašto ste došli i šta Sali - pogledala je Sali oštro - radi s vama
kada, koliko ja znam, još pre dva dana uopšte nije ni znala da
postojite. Neću vam dozvoliti da razgovarate sa Alisterom. Da
li sam jasna?
Sali, koja je stajala kraj prozora, pomislila je kako Roza zna
tačno kada, kako i šta treba reći. Očekivala je da će Luk burno
reagovati. Međutim, on je samo mirno slušao, a zatim rekao.
- Onda ću vama reći, gospođo Herik, Sali i ja se venčamo.
Sali je, naime, pristala da se uda za mene. Odlučio sam da
gospodinu Heriku i vama vratim vašu vilu, „rols-rojs” i svotu
od šesdeset hiljada funti na dan našeg venčanja. Da li ste
shvatili razlog ove moje posete?
- Oh, boţe! - Bledog lica, Roza je utonula u fotelju. Zatim
pogleda Sali. - Da li je to istina... to što on kaţe?
- Da.
- Zašto? Ti ga nisi ni poznavala.
- Da li to ima ikakve veze? - preseče je Luk.
Roza je gledala u Luka, govoreći.
- Pretpostavljam da je Sali dovoljno odrasla i da zna šta
radi. Ali zašto osoba kao vi - posebno naglasivši poslednju reč -
ţeli da nam pomogne ... Šta se dogodilo?
- Zato - rekao je tiho - što moţda nisam čovek kakvim me ,
smatrate.
30
- Naravno da jesi, pomisli Sali, ali ništa ne reče.

- Ne znam šta da kaţem. Moraću malo da razmislim o
svemu.
- Nema potrebe da razmišljate, gospođo Herik - odgovorio
je. - Sali nije potrebna ničija dozvola ili saglasnost da se venča.
A vi jedino treba da kaţete da li ţelite ili ne ţelite novac.
- Novac? - Rozine oči su blesnule dok je gledala u Luka. -
Naravno da hoćemo novac koji ste opljačkali, kao i druge
stvari...
- Ne! - Luk nije povisio ton, ali je uspeo da prekine Rozu. -
Ne, ja nisam ništa opljačkao niti ukrao od vašeg muţa. Ne znam
šta vam je on ispričao. Mogu samo da kaţem da je gospodin
Herik izabrao loš potez.
Kada bih mogao da razgovaram s njim ...
- Ne! On spava. Osim toga, on se ne seća dobro. Ovo moţe
da ga potrese. Moraću vrlo paţljivo da mu saopštim naš
razgovor.
Luk je ustao.
- U tom slučaju mogao bih da krenem. S njim sam ţeleo da
razgovaram. Kada ću moći?
Nastupio je trenutak tišine bremenite elektricitetom. Onda
je Roza progovorila vrlo tiho.
- Sutra, recimo, oko podne. Do tada ću već uspeti da
razgovaram s njim.
- Vrlo dobro. Biću ovde. - Okrenuo se prema Sali.
- Venčanje će biti prekosutra, u deset sati.
Sali je pretrnula. Znači sve je gotovo. U deset sati.
Prekosutra. Venčanje. Pre nego što je uspela da progovori, Luk
je otišao.
31
Roza se uhvatila za glavu i posle nekoliko minuta

promuklim glasom obratila se Sali.
- Daj mi nešto da popijem, Sali, molim te.
- Šta? Viski? Rum? |
- Bilo šta. Samo nešto ţestoko.
Sali je donela Rozi čašu sa rumom i nekoliko kockica leda.
Pruţila joj je. Roza je pogleda. Bila je bleda od šoka.
- Mislim, bilo bi ti lakše da mi sve ispraćaš, Sali.
- Nema mnogo da se kaţe - odgovorila je Sali - osim onoga
što je Luk već rekao. To je suština. Ja se prekosutra udajem za
njega.
- Ne moţeš se udati za čoveka koga si tek upoznala!... Da li
je u pitanju njegov novac?
Kada bi samo znala! Sali je jedino uspela da se zagonetno
nasmeši. Nije mogla da kaţe Rozi pravu istinu, onu
poniţavajuću.
- Zar nisam pametna devojka? - veselo je rekla.
- I ne gubiš vreme. - Rozin pogled je bio strog.
- Imaš li šta protiv?
- Ne interesuje me šta radiš. O tome sam ti već govorila na
dan tvog dolaska. - Roza je napravila pauzu, a zatim nastavila. -
Samo dotle dok ne povrediš ili uznemiriš Alistera. Shvataš li?
- Apsolutno. - Saline oči su se caklile. - Draga strina, sve si
rekla potpuno jasno. Znači, ti dobijaš novac, vilu...
- Da, vratiće nam ono što nam pripada. Ja ću razgovarati sa
Alisterom ujutro, a ne ti !
- Nisam ni očekivala nešto drugo.
- Pretpostavljam, za venčanje očekuješ da se organizira
veliki prijem?
32
- Ništa ne traţim. Hvala. - Sali je duboko udahnula. - Imam

belu haljinu u koferu... i to je sve što je meni potrebno.
- Belu haljinu? - Osmeh na Rozinom licu je jasno govorio
sve što reči nisu.
- Da - brzo potvrdi Sali. - Belu haljinu. I nosiću je. Mislim,
sada bih mogla da odem u svoju sobu da se odmorim. Imala
sam vrlo naporan dan.
- Verujem ti - Roza potvrdila umilno. - Konačno, uspela si
da rezervišeš milionera. - Posmatrala je Sali koja je izlazila
potpuno ošamućena.
- Milioner, razmišljala je Sali: čudno! San mnogih devojaka
se obistinio.
Međutim, samo je Sali znala pravu istinu i stvarne razloge.
Sledećeg jutra Sali je izašla na verandu gde je Alister već
sedeo. Prvi put je osetila zadovoljstvo zbog onoga što je bila
prinuđena da uradi. U njegovom pogledu osećala je zahvalnost
i ljubav. Bilo joj je drago, srce joj se ispunilo toplinom.
- Ne znam zašto ili kako... ali ti si uspela da se tvoj stric
ponovo oseća kao osamnaestogodišnjak. Sali, draga moja Sali ti
si prava mala čarobnica.
Sali se blago osmehivala.
- Moţda. Najvaţnije je da si ti srećan.
- Sada moţemo da idemo u Englesku na odmor, o čemu
godinama nismo smeli ni da sanjamo. Posetiću jednog
specijalistu, koji je moj prijatelj. Moţda će znati da mi objasni
zašto se stalno osećam umornim ...
Sali više nije slušala. Razmišljala je. Njen stric Alister sada
će moći da se izleći. Moći će da poseti najbolje bolnice i
vrhunske specijaliste.
- Oprosti, šta si rekao, striče? Sali se potpuno izgubila u
svom svetu snova. Znala je, uspeće.
33
- Bila si miljama daleko. Rekao sam da je Rozu iznenadila

tvoja odluka da se udaš. Priznajem, i ja sam veoma iznenađen.
Da li si sigurna da ispravno postupaš?
- Da! Potpuno sam sigurna. - U tom trenutku Sali je tako i
osećala.
- Onda je sve u redu. Samo Vilis je tvrd orah, nemilosrdan
čovek...
- Nema potrebe da se brineš zbog mene - rekla je veselo.
Zatim ozbiljnijim tonom dodade: - Da li te je on stvarno
„opljačkao”?
Preko Alisterovom lica pređe senka.
- To je duga priča - odgovorio je.
- Zar mi je ne moţeš ispričati?, - neţno ga upita.
- Ukoliko ti ja ne ispričam, ispričaće ti Luk Vilis. - Pogledao
je. - Znam šta Roza misli. Oh, Sali, bio sam nepromišljen i
ispričao sam joj priču koja nije tajna, koja ne odgovara
stvarnosti i to samo zato što sam je voleo i nisam ţeleo da je
izgubim. Znaš, pre mnogo godina strasno sam se kockao. Ti si
to znala, zar ne?
Sali klimnu glavom.
- Samo pričaj.
- Nisam se izmenio ni kada sam se nastanio na ovom
ostrvu. Uvek me je pratila sreća. Međutim, ta ista sreća jednom
me je ipak napustila. Ali, bio sam suviše nepromišljen,
tvrdoglav da shvatim. Na susednom ostrvu nalazi se
kockarnica, prava turistička atrakcija. Vikende sam provodio u
kazinu, igrajući poker ili rulet, ponekad dobijao, ponekad
gubio, ali nikada nisam uradio nešto nepromišljeno, sve do tog
kobnog trenutka. - Zastao je. - Sigurno sam bio potpuno lud,
danas mi je sve jasno. Vlasnik kockarnice je pokušao da me
opomene, rekao mi je da srljam u propast. Nisam hteo da ga
34
poslušam, da odustanem. Izgubio sam sve što sam imao, samo

zbog jedne karte, i to pogrešne. Da sam pobedio bio bih jedan
od najbogatijih ljudi.
Zaćutao je. Sali, osetivši njegovu tugu i kajanje, tiho reče.
- Nemoj dalje da pričaš ukoliko ne ţeliš.
- Moram sve da ti kaţem. Zamolio sam vlasnika da mi da
još jednu šansu, da pomeri rok vraćanja dugova, ne bih li
spasao vilu i „rols-rojs”. Pristao je. Nastavio sam da igram,
zaloţivši svu svoju imovinu. Kolo sreće se potpuno okrenulo.
Sve sam izgubio. Ostao sam bez prebijene pare. Tada sam
upoznao Rozu. Venčali smo se nekoliko nedelja kasnije. I dalje
sam ţiveo u vili, vozio „rols-rojs” i naizgled sve je bilo
savršeno. - Uzdahnuo je. Zaista sam bio lud. Samo da sam je
ranije sreo. Na ţalost, nisam. Osvanuo je dan isplate mojih
dugova. Preselili smo se iz vile u bungalov. Roza je kupila mali
automobil i nastavili smo da ţivimo skromno i tiho. - Alister je
pogledao Sali. - Pretpostavljam da ti ne moram reći ko je
vlasnik kockarnice, zar ne?
- Luk?
- Da. Jednu stvar sam zatajio Rozi jer mi ponos nije
dozvoljavao da priznam. Luk mi je poklonio ovaj bungalov i
vratio deo novca, koji sam prokockao ... dovoljno da ţivimo.
Nije postojala ni zakonska ni moralna obaveza da to uradi. Luk
je, ipak, to uradio. Pretpostavljam da ga upravo zbog toga
mrzim. Ĉudno je, Sali, da ponekad omrzneš čoveka kojem u
stvari duguješ. To je kao da primaš milostinju. I to je cela priča.
Nije prijatna, ali je istinita.
Narednog jutra u devet sati telefon je zazvonio. Roza je
podigla slušalicu i pozvala Sali.
- Za tebe.
35
Sali je znala ko je poziva. Nikog drugog nije poznavala na

ostrvu.
- Sali?
- Da.
- Ovde je Luk. Kola će doći po tebe za pola sata. Bićeš
spremna?
- Naravno.
- I... tvoja strina i stric dolaze na venčanje?
- Ja ... - morala je da pročisti grlo - da, dolaze.
- U redu. Do viđenja - Spustio je slušalicu.
- Da li se osećaš dobro? - upita je Roza.
- Odlično - šlaga Sali. - Kola dolaze po nas za pola sata.
- Idem da kaţem Alisteru. - Roza se okrenula i pošla.
Zastala je.
- Lepo izgledaš, Sali. - To je bila prva ljubazna reč koju je
čula i Saline oči se napuniše suzama.
- Hvala. - Okrenula se prema ogledalu kako bi izbegla da
joj Roza vidi lice.
Roza je tiho izašla, ostavljajući Sali samu.
Sali je lepo izgledala u dugačkoj beloj, jednostavnoj haljini,
na kojoj je jedini ukras bio vez u struku. Bila je vitka, krhka i
bleda. Stavila je malo rumenila na usne i obraze. Bolje se
osećala.
Oglasi se zvono na vratima. Ĉula je glasove i ubrzo uđe
Roza.
- Stigli su - reče. - Jesi li spremna?
- Da.
Preko Rozinog lica pređe senka blagosti.
- Bila sam gruba prema tebi, Sali. Imala sam svoje razloge i
ja se ne izvinjavam. Ovo je dan tvog venčanja. Vrlo si nas
iznenadila, da ne kaţem šokirala. Sve se odigralo vrlo brzo, kao
36
na filmskoj traci. Alister je vrlo srećan. A i ja, zbog njega. Više

nećemo imati novčanih problema, zahvaljujući tebi ili Luku. -
Zastala je. Zagledala se u Sali i nastavila. - Nadam se da ćete
oboje biti vrlo srećni. To vam iskreno ţelim.
Stajale su, bez reči i Sali više nije mogla da se kontroliše.
Roza je zagrli.
- Ne plači, molim te. Nemoj plakati. Ovo je najznačajniji
dan u tvom ţivotu. Znam, nervozna si. Smiri se. Pokvarićeš
šminku. Sigurno ne ţeliš da ideš na venčanje crvenog nosa.
Obe se nasmejaše.
- Hajdemo. Alister nas čeka u kolima.
- Venčanje je prošlo kao u snu. Kratak ceremonijal,
fotografi, koji su neumorno snimali. Sali nije imala vremena da
razmišlja.
- Gospođa Vilis, tako se sada zove. Gospođa Vilis, ne više
Sali Herik.
Sedela je u spavaćoj sobi ispred ogledala i popravljala
frizuru. Ĉula je njegov glas, glas svog muţa.
- Vrlo lepo izgledaš, gospođo Vilis. Da li si spremna za
susret sa gostima?
Okrenula se.
- Gostima?
- Na zakusci priređenoj u čast našeg venčanja. Sigurno nisi
pomislila da ćemo se venčati, pa negde pobeći sami na ručak.
- Ne znam šta sam mislila - odgovori Sali. - Sigurno ima
sto zvanica i fotografa koji će neumorno škljocati...
- Sto i devetnaest zvanica, da budem precizan. A, kada
govoriš o fotografima, zna se šta je njihov posao. Posebno na
venčanjima.
Pogledala ga u oči.
37
- Zašto?
Podigao je tamne obrve.
- Pa da se posle fotografije stave u album.
- Prokletstvo! Ti uvek imaš razlog za sve što radiš. Sigurno
i za ovu pantomimu.
- Pantomimu? Zar ti tako zoveš naše venčanje? - Bio je vrlo
pribran, hladan, samozadovoljan.
- Da, upravo tako.
- Razgovaraćemo kasnije. Gosti čekaju.
38
Sali je bila opet sama. U kupatilu hotelske sobe. Njene misli

nisu bile srećne. Da nije došla... da joj Roza nije rekla o
Alisterovoj bolesti... da nije tako uporno ţelela da poseti Ostrvo
snova, uprkos Rozinog upozorenja da ne ide ... da ... mogla bi
da nabraja u nedogled. Međutim, situacija je sasvim drugačija.
Posmatrala je zlatnu burmu na prstu jedino ţeleći da je skine i
baci kroz prozor.
- Znala je da mora da razgovara sa Alisterom i vidi da li je
Luk odrţao reč.
Duboko uzdahnuvši, napustila je sobu i pošla da potraţi
Alistera. Sedeo je u uglu sobe, pijuckajući šampanjac. S njim je
bila Roza. Sali nije imala vremena za bacanje.
- Striče - poče - da li je Luk ispunio svoje obećanje?
Roza se srećno nasmejala. Alister veselo reče.
- Odrţao je reč. Evo ključeva od vile i ček...
Nečija ruka se blago spustila na njeno rame. Luk joj je
govorio. Gotovo da je osećala njegove usne na obrazu.
- Ja uvek drţim reč.
Sali je ostala mirna uz veliki napor.
- Naravno - odgovorila je i čak uspela da se nasmeši.
- Da li se lepo zabavljate? - raspitao se. Da li vas mogu
nečim posluţiti?
- Ne, hvala - odgovori Roza. - Uskoro krećemo.
- Večera je bila izvrsna - dodao Je Alister.
- Drago mi je da vam se dopalo. A sada vas molim da nas
izvinite. Sali i ja krećemo za koji minut. Hajde, Sali.
39
Sali je zagrlila strica.

- Do viđenja! Videćemo se uskoro. - Nakon kraće pauze
okrenula se Rozi. Roza je ustala i poljubila je u obraz.
- Lepo se provedite.
- Hoćemo - odgovorio je Luk. - Do viđenja!
Dva minuta kasnije napustili su hotel u brzim kolima.
Prozor između dela za putnike i šofera bio je zatvoren. U
kolima je bilo prijatno sveţe. Sali je sedela zavaljena na sedištu.
Uvek je mrzila usamljenost, a upravo sada, iznad svega, ţelela
je da bude sama.
- Zar ne ţeliš da znaš kuda ćemo na bračno putovanje? -
zapita je Luk.
- Sasvim mi je svejedno.
Nasmejao se.
- Siguran sam da se nećeš dosađivati sledećih nekoliko
nedelja, jer će biti mnogo zanimljivih stvari. - Ispruţio je ruku i
neţno stisnuo njenu, šapnuvši. - Moja draga ţenice!
- Molila bih te da me tako ne oslovljavaš.
- Da li te to nervira? Ne smem to da zaboravim.
Pretpostavljam da će fotografije biti objavljene u vašim
novinama rekla je, menjajući predmet razgovora.
- Ne samo u našim, već i u celom svetu.
Sali je ćutala. Luk je radoznalo posmatrao.
- Ĉula si, zar ne? - Sali je klimnula glavom. - Zar nemaš
ništa da primetiš s tim u vezi?
- Pretpostavljam da više ne bih smela biti iznenađena bilo
čime što uradiš ili kaţeš - konačno je rekla.
- Svakako da ne. Pomisli samo kako će se tvoji prijatelji u
Londonu iznenaditi kada pročitaju u novinama, za dan-dva.
Sve tvoje prijateljice pozeleneće od zavisti...
40
- Laskaš sebi - rekla je sasvim mirna.

- Zar? Ne mislim tako. Znam sve o tebi i o tvom načinu
ţivota, tvojim poznanicima.
- Moţeš da prekineš komediju. Znaš, više nismo pred
publikom. - Okrenula se da ga zaista dobro pogleda. - Znam da
si bezosećajan i nemilosrdnu. Ĉak sam sama to osetila. Ja ne
znam ni koliko godina imaš, ni gde si rođen, čak ni šta radiš...
ali, spremna sam da se opkladim da nisi srećan, da nisi
zadovoljan..
- A ko je? - Te plave oči, koje su mogle biti čas hladne kao
led, čas tople a pune strasti, sada su je ispitivale i videlo se da se
Luk zabavlja.
- Prisiljavam sebe da radim, mnogo radim i postiţem
uspeh... dobijem ono što ţelim.
- Zašto se onda - počela je vrlo bojaţljivo - plašiš jedne
ţene? Pretpostavljam da se radi o ţeni, da si morao da se sa
mnom oţeniš da bi pobegao iz njenih kandţi?
Počeo je glasno da se smeje.
- Mislio sam da to nikada nećeš pitati.
- To nije odgovor - preseče ga Sali oštro.
- Znaćeš odgovor kada je i sama sretneš. Ukoliko je ne
sretneš, onda me ponovo pitaj.
- A kada će to biti?
- Pa, draga ţenice, čim pročita u novinama.
- Gde... gde je ona?
- U Australiji. Ali mislim da sada već više nije tamo.
- Da li je se bojiš?
- Da li misliš da postoji nešto čega se ja bojim?
- Ne znam. Svi mi imamo određene slabosti. Mislim, čak i
ti.
41
Pribliţavali su se aerodromu.
Osetila je mučninu. Odjednom joj je pozlilo. Znači, njegova
osveta zaista počinje. Ili, zar nije već započela?
- Znaću, kada stignemo, zar ne?
- Hoćeš. To je idealno mesto za medeni mesec. Obećavam
ti. Prekrasne palme, more, pesak, sunce i mala kućica, samo za
nas dvoje.
- Pričaš kao da čitaš turistički prospekt - odgovorila je
potpuno izgubljena. - Molim te, reci mi, čemu sve ovo?
- Volim udobnost a, pored toga, naučiću te skromnosti. -
Pogledao je. - Zaista se radujem što ću te učiti.
- Nećeš me slomiti. Nikada!
Nekoliko minuta kasnije nalazili su se u avionu.
Ostrvo gde su dospeli bilo je bezimeno. Nije ucrtano čak ni
na karti. Veličanstveno izgleda, pomislila je Sali, obuhvativši
pogledom bujno zelenilo. Tišina. I u ovom svetu savršenog
spokojstva nalazili su se samo njih dvoje, potpuno sami. Koliko
dugo će ostati, nije znala i nije se usudila da pita.
- Ima li namirnica u kući? - raspitivala se Sali. - Pre dva
dana nisi uopšte znao da ćeš se ovde vratiti.
Kućica se sastojala samo od kuhinje, kupatila, dnevne i
spavaće sobe. Nameštaj je bio jednostavan, ali udoban; ništa
suvišno, ništa nepotrebno. Razgledala je kućicu i ono što je
videla dopalo joj se. U drugim okolnostima, gde se dvoje vole,
ovo mesto bi bilo pravi raj za mladence. Sali, koja nikada još
nije doţivela ljubav, cinično se nasmejala. Ĉula je Lukov glas.
- Šta je smešno?
- Ništa. - Okrenula se, gledajući ga pravo u lice. - Setila
sam se nečega što me je navelo da se nasmejem.
- Znači, lična razmišljanja.
42
- Da. Ali, reći ću ti. Palo mi je na um da bi ovo mesto bilo

idealno za dvoje koji se vole. Ne znam da li ti znaš šta je ljubav?
- U svakom slučaju, bolje od tebe. - Lice mu se izmenilo. -
Ja znam. Nekada sam veoma mnogo voleo jedinu ţenu.
- Ţenu koji si posle odbacio? Zaista čudno!
- Ličila je na tebe. Ona je ljubav moje mladosti. Ja znam
kako je to voleti nekoga, Sali. To znači voleti drugog takvom
ljubavlju i ţarom da ne ţeliš da nastaviš ţivot kada bi se nešto
dogodilo toj osobi, jer bi bez nje svet bio mračan, hladan i
neprijatan. Da, to je ljubav. I mi smo je tako osećali. Ona je
umrla deset dana nakon venčanja. Udavila se. Desilo se to pre
dvanaest godina. I ja sam ţeleo da umrem. Sada znaš zašto sam
bez očajan i neprijatan i zašto ništa više nema značaja za mene.
Ili, moţda ne znaš. Meni je sasvim svejedno. - Okrenuo se i
izašao iz sobe.
Luk nije mogao ni da zamisli kako su njegove reči delovale
na Sali. Ostala je paralisana, nesposobna da se pomeri, da kaţe
bilo šta. U ovih nekoliko reči mnogo joj je rekao. Suviše da bi
bila u stanju da prihvatiti. Znači, nekada je bio čovečan, voleo je
i to ljubavlju koja je tako retka i dragocena. Većina ljudi nisu u
stanju da doţivi takvu ljubav. Zašto mi je to ispričao, pitala se.
Ništa okrutnije nije mogao da uradi. Za trenutak Sali je videla
drugačiji svet, svet koji joj nikada neće pripadati. Ţelela je da
sazna ime te nepoznate, voljene ţene. Otišla je u kuhinju.
- Kako se zvala?
- Zašto ţeliš da znaš? - upitao je promuklim glasom.
- Tako.
- Laura ... zatekla si me nespremnog. Od kako je nestala
nikada ni pred kim nisam izgovorio njeno ime.
43
- Ţao mi je. - Sali se nikada do sada nije izvinjavala. Nije

znala zašto to čini, ali to je bilo jedino što je u toj situaciji mogla
da kaţe.
Ćuteći, Sali je servirala dinstanu piletinu sa salatom. Nije
mogla da ne razmišlja o Lauri. Da li je bila lepa? Svakako da je
morala biti lepa. Luk ju je ponudio pićem, prekinuvši bolni tok
misli.
- Hvala. - Nije ga pogledala, jer nije ţelela da joj vidi lice.
Seli su za sto. Pre nego što je počela jesti, popila je dve čaše
ţestokog pića.
- Dosta. Neće valjati da se mlada opije u toku prve bračne
noći - ljubazno joj se obratio Luk.
- Zar ne ţeliš da budem pokorna?
- Znači, nameravaš da to postigneš?
- Nisam to rekla... - Sali zaista nije imala nameru da kaţe
to, čvrsto je odlučila da od sada obrati paţnju šta govori. - Ova
farsa, mislim na naše venčanje, posluţila ti je da mi odrţiš
lekciju i da se oslobodiš ... kako se ona zvaše?
- Talita Dţervejz.
- Znači, smislio si sve ovo da se otarasiš nje. A ja sam se
udala za tebe jer si me ucenom primorao na taj brak. I sada,
pred svetom, mi smo muţ i ţena. Ako se ja pitam, mi nismo
muţ i ţena. Da li sam jasna?
- Ne. Ali, nastavi. Tvoja razmišljanja pobuđuju moje
interesovanje.
Sali se osećala potpuno bespomoćnom. Otišla je u sobu i
legla. Znala je da je Luk već čeka. Osetila je njegovo telo kraj
svog i nekoliko trenutaka kasnije našla se u njegovom
zagrljaju...
Probudila se u samu zoru. Za trenutak nije znala gde je.
čula je ujednačeno disanje kraj sete. Okrenula se i ugledala
44
Luka. Spavao je. Preplavila je neţnost. Setila se kako je ovamo

dospela. U sećanju, događaja iz prethodne noći smenjivali su se
kao na usporenoj filmskoj traci. Njen ţivot nikada više neće biti
onaj isti od pre nekoliko dana.
Luk se promeškoljio u snu, ispruţio ruku i privukao je k
sebi. Sali se nije odupirala. Propustila se njegovim neţnostima.
Zadovoljna. Trgla se i začaranosti je nestalo. Do uha joj je
doprla, u snu prošaputala, reč „Laura”.
45
VI
Da li je on zamišljao Lauru dok je vodio ljubav s njom? Sali

je osetila strašno poniţena? Haotične misli prolazile su joj kroz
glavu. I pitanja na koja nikada neće dobiti odgovor naterala su
je da bespomoćno zadrhti. Ako je ovo izabrao za njenu kaznu,
zaista nije mogao da izmisli bolji način da joj se osveti.
Spavao je. Iskrala se iz kreveta, navukla kućnu haljinu i
pobegla u kuhinju. Bilo je skoro devet sati, ali nije htela da ga
budi. Osetila je da još gori koţa na mestima gde je dotakao. Lice
joj je plamtelo kada se setila njegovog poljupca i činilo joj se da
joj u ušima odjekuje ta fatalna reč „Laura”. Osećala se kao da to
ime, ime davno umrle ţene. Ţene koju je on još uvek voleo i
koju će, verovatno, voleti dok ţivi. Ispunjava svu prazninu u
njenoj duši. Izašla je na verandu, čvrsto prekrstivši ruke kao da
ţeli da se zaštiti.
Luk je postigao svoju osvetu. Zaklela se da neće uspeti da
slomi njen duh, ali uspeo je, gorko pomisli Sali. I u tome mu je
pomogla.
Njena ţelja ga je dovela sinoć k njoj. Tačno je znala šta radi.
Iznenada začu poznati zvuk helikoptera iznad glave. Nije
se trudila ni da podigne glavu jer, svakako, neće ovde sleteti.
Niko ne zna da su oni na ostrvu, pa čak i da znaju, ko je taj ko
ţeli da uznemiri srećni mladi bračni par na medenom mesecu.
Međutim, helikopter nije odleteo. Kruţio je. Buka je postajala
sve jača, gotovo zaglušujuća. A zatim, iznenada, ponovo mir.
Neko se spustio na ostrvo.
Trebalo je da ga probudi, ali nije ţelela. Prišla je ogledalu,
vođena instinktom ţenske taštine. Pogledala se prvi put posle
duţeg vremena. Posmatrala je svoje lice, kestenjastu kosu,
46
razbarušenu od Lukovog milovanja. Nejasna toplina, koju je u

sebi osećala, samo je naglasila neţnost njenih crta. Obli je
rumen na pomisao da sada tako izgleda, često se pitala ...
Neki ţenski glas, koji je dolazio spolja, pozivao je Luka.
Glas pun ljutine. Sali je znala ko je to. Okrenula se, osetivši da
joj se vraća - snaga. Bila je spremna. I Talita Dţervojz, bez
obzira ko je i šta je, ili misli da je, primiče najveći udarac u
ţivotu. Nešto se dešava sa mnom, pomisli Sali, vrlo potresno, a
ti, Talita, nikada nećeš to osećati. Popravila je kućnu haljinu,
povukla kosu sa lica i dostojanstveno krenula k vratima, širom
ih otvorivši.
- Uđite - doviknu.
Talita kao tigrica prođe kraj nje, gurnuvši je ustranu. Sali je
posmatrala, zabavljajući se.
- On je u spavaćoj sobi - rekla je. - Ako znate gde je to.
Ţena se okrenula. Visoka, viša od Sali, vitka, crne kose,
tamnih očiju, punih mrţnje. Sali je polako pogledom ispitivala,
a zatim se nasmejala.
- Naći ću - prosiktala je. - A zatim ću s tobom da
porazgovaram.
- Ne moraš dolaziti - začu ne Lukov otegnut glas. Pojavio
se obučen u frotirski ogrtač. Talita se okrenula, prišla mu i
zamahnula zgrčenih prstiju prema njegovom licu. Luk je vešto
zgrabi za ruku, nasmejavši joj se u lice.
- Kako si nas pronašla? - upita je.
- Nije vaţno. - Oslobodila je ruke. - Istakao si se na
najgluplji mogući način. - Lepe tamne oči susrele su se sa
Salinim i Talita se nasmejala.
- Sve si ovo izveo samo zbog jedne glupe svađe - uzviknula
je. - Vraćamo se zajedno, dragi, i ti više nećeš poţeleti da
odlutaš. - Gladila je svilenu crnu haljinu koju je nosila,
47
senzualno ističući liniju svog vitkog tela umiljato je šaputala: -

Biću bolja nego ikada.
- Izvinite - Sali je promrmljala, stavljajući ruku na usta da
sakrije zevanje. - Idem da pripremim piće. - I ona se povuče u
kuhinju.
Zastala je za trenutak i razmišljala. Talita ništa ne zna, ona
ne zna o Lauri, a ja znam i mada je jaka ţena, preterano sigurna
u svoju moć, ja je ţalim. Setila se da joj je Roza pričala nešto o
njoj. Sada je Sali shvatila ono što nije mogla ranije i to saznanje
je ispuni mirnoćom i snagom, dovoljnom, i više nego
dovoljnom, da se suoči sa onim što će se dogoditi.
Otvorila je friţider i izvadila bokal sa narandţinim sokom.
Svaki pokret bio joj je odmeren i tačan. Kada su Luk i Talita
uskoro ušli u kuhinju, Sali je opazila da se Talita skoro trese od
besa. Luk je izgledao odlučan i miran, a Sali sposobna i ,
spremna da ih posmatra staloţeno.
- Sok od narandţe - upita. -Ili kafu?
Talita joj ne odgovori.
- Kafu - rekao je Luk.
Talita se okrenula prema Sali.
- On je moj! Bio je moj godinama. Tada ga nisi ni
poznavala.
- Kako to znaš? - raspitivala se Sali.
- Jer se svako izuzetno trudio da mi to kaţe kada sam se
vratila na Adelanu. Upoznala si ga pre četiri dana...
- I to je dovoljno. - Sali se okrenula da pristavi kafu. Osetila
je dodir na ramenu i okrenula se.
- Ne okreći mi leđa! - ljutito reče. - Oţenio se tobom u
trenutku razdraţenosti. Brak se moţe poništiti. Dobro će ti se
platiti za tvoju malu ulogu i moţeš se vratiti u London.
48
Luk se ponašao kao gledalac u pozorištu.

Sali je pomislila: on gleda, on sluša i svejedno mu je. Blago
je uzdahnula.
- Praviš budalu od sebe, Talita - tiho je rekla. - Ne znam na
koga ţeliš da ostaviš utisak, ali na mene slabo. Zašto se ne
vratiš u Australiju, ili bilo kuda gde si ono bila i glumiš tamo?
- Ne govori prepametno, gospođice! - Talita se obrecnula.
Dve crvene mrlje jasno su se isticale na njenim osetljivim
obrazima, a iz očiju je sevao bes. - Mogla bih te odmah izbaciti,
da hoću, ali ti toga nisi vredna. Luk i ja pripadamo je dan
drugome, pripadamo već tri godine ... Jedna noć sa oholom
devojčicom neće ga navesti da napusti sve što mu ja mogu
pruţiti.
- A zašto se onda nisi udala za njega? - Sali se naivno
raspitivala.
- Jer nisam ţelela...
- Ili te nije zaprosio? - Sali se veselo nasmejala.
- Prokleta da si! Ti... - Napad je dočekala nespremna. Sali
se zaljulja od šamara. Pre nego što je mogla da uzvrati, Luk je
povukao Talitu, drţeći je čvrsto za ramena.
- U redu - rekao je. - Sad je dosta!
Sali je ostala mirna. Uzdrţala se da ne dodirne bolni obraz,
posmatrajući Talitu kako se bori sa Lukom. Kako je ova ţena
mogla bila njegova ljubavnica, pitala se.
Talita, shvativši da je otišla predaleko, malo se umirila. Crte
njenog lica postale su blaţe, ljutnja nestala, a usta su ponovo
izraţavala senzualnost. Kakva promena, zaprepašćeno pomisli
Sali.
- Mili, oh mili, oprosti mi - prošaputala je - zaista sam se
odvratno ponašala. Izgubila sam kontrolu nad sobom. Ali, to je
samo zato što te volim.
49
Zbunjena, Sali je pomislila da je Talita ili najbolja glumica

koja je ikada rođena, ili, zaista, to iskreno misli. Promena je bila
fantastična. Sada je bila blaga i ţenstvena.
Talita se polako oslobodila Lukovog stiska, pogledala Sali
bistrim pogledom i progovorila glasom, za koji bi se Sali zaklela
da je bio blizu jecanja.
- Molim te, oprosti. - Upravo u tom trenutku Sali je
ugledala odsev u Talitinim očima i shvatila je. Duboko je
udahnula.
- Naravno da ti opraštam, Talita - blago se nasmešila. - Ja
te ne okrivljujem što se osećaš tako povređenom i
uznemirenom.
Na Lukovom licu pojavilo se nešto nalik na zbunjenost.
- Sedi. Hajde da porazgovaramo kao odrasli ljudi, hoćemo
li? - nastavila je Sali. - Da li ţeliš nešto da popiješ?
- Samo sok od narandţe.
Talita je sela. Svaki njen pokret je odavao gracioznost.
Spustila je pogled. Usne su joj podrhtavale. Sali je pribrano
razmišljala. Sada će da izvadi maramicu. I upravo je to uradila.
Blago je brisala oči.
Sali je videla da je Luk posmatra. Ništa na licu ga nije
odavalo. Bio je odista čvrst i neosetljiv. Sali je sipala kafu u dve
šolje i jednu je pruţila Luku. Zatim je napunila čašu sa sokom
od narandţe i pruţila Taliti.
Talita je podigla pogled. Suze su izgledale stvarne,
verovatno kao i suze krokodila.
- Divno - prošaputala je.
- Nazdravlje! - reče Sali slatko. - Rashladiće te! - Prilazeći
joj izruči punu čašu soka na glavu.
50
Vrisak besa provali iz Talite. Ispunio je kuću. Skočila je na

noge. Sali uze svoju kafu i izađe iz kuhinje. U prolazu reče
Luku.
- Ostaviću vas da razgovarate sami.
Zatvorila je vrata i otišla u spavaću sobu, sela na krevet i
pijuckala kafu. Dopalo mi se ovo, razmišljala. Zaista mi se
dopalo. Nasmejala se.
Pogledala je na sat. Prošlo je tačno dvadeset minuta. Tada je
Luk ušao u sobu i rekao.
- Otišla je.
- Znam, čula sam kada je zalupila vratima. Idem da
pripremim doručak. - Ustala je, čvrsto svezala kaiš na kućnoj
haljini, uzela svoju šolju i krenula u kuhinju, prošavši kraj Luka.
- Zašto si to uradila?
Sali se okrenula, stojeći kraj friţidera.
- Prosula sok po njoj?
Zastala je, razmišljajući, činilo mi se da je to bilo upravo ono
pravo u pravi čas. - Ljupko se nasmešila. - Zašto? Da li se ljutiš
zbog toga?
Ne. Izvela si to maestralno. Bilo je u tome izvesne stručnosti
Da li je to tvoj običaj?
- Ne - zavrtela je glavom. - Ne mogu reći da to redovno
radim. Samo kad naiđem na osobe kao što je Talita.
Posmatrao je. Sali je pevušila, pripremajući omlet.
- Molim te, sedi, skoro je gotovo - rekla je nekoliko minuta
kasnije. Nastavila je tihim glasom: - Dobila sam svoju prvu
lekciju, ne, prve dve. Molim te, budi tako dobar da me ubuduće
opomeneš kada dolazi sledeća. - Zastala je, nasmešivši i dodala.
- Da li si je ikada voleo? - Nije imala nameru da ga to pita.
Izleteo joj je.
51
- Ne.
- To me se uopšte ne tiče.
- U pravu si. Ali, s obzirom da si joj priredila najveći šok u
ţivotu, smatram da zasluţuješ izvesna objašnjenja.
- Ali, molim te... - Sali se nasmejala naj ljupkijim osmehom.
- Mogu da zamislim!
- Talita je uvek ţelela da poseduje i verovatno da bi me
načinila ljubomornim, izjavila je da putuje u Australiju da
poseti rođaka i ja nisam imao ništa protiv. - Nasmejao se. - Niko
ne moţe da naređuje Taliti šta da radi. Slična je tebi u tom
pogledu. Otišla je vrlo srećna i uverena da ću je ja čekati
raširenih ruku da se vrati.
- Mislim da je dosta događaja za jedan dan. Idemo da
plivamo. Znaš li da plivaš?
- Naravno.
- Otišla je u sobu. Iz ladice je izvadila bikini. Pogledala se u
ogledalo. Pa, ne izgledam loše, pomislila je.
- Spremna sam. - Uhvatila je za tren njegov pogled, pre
nego što je uspeo da sakrije izraz na licu. Osetila je zadovoljstvo
isprepletano uzbuđenjem.
Nalazili su se u potpuno novom svetu; toplom i prijatnom,
u svetu tišine i neopisive lepote. Voda je bila tako prozračna da
su mogli jasno da vide sve te neobične biljke i ţivotinje,
egzotične i divnih boja. Da joj je neko opisivao ovu lepotu, Sali
mu ne bi poverovala.
- Prekrasno! - Pogledala je Luka, smejući se. Luk je seo kraj
nje.
- Ti si tako bezosećajna, Ali, ako moţeš da osećaš lepotu
mora, moţda još ima nade za tebe.
Sve je pokvario sa tih nekoliko poslednjih reči. Sali se
počela smejati.
52
- Vrlo si ljubazan. Izuzetno ljubazan.

Luk joj prstom podigne bradu, nateravši je da mu gleda u
lice I ugleda bes u njenom očima.
- Ne budi sarkastična. To ne volim.
- Dobro - povukla se. - Imaću to uvek na umu. Ti o meni
moţeš da govoriš da sam bezosećajna. Šta misliš šta si ti? Ako
sam ja takva, onda si ti granit.
Osetila je slabost. Ţelela je da ustane i ode daleko od njega.
- Ne započinji borbu - rekao je ni najmanje ljut, pre bi se
moglo reći da se zabavljao. - Nećeš pobediti.
- Sada ne - kratko je odgovorila. - Sada si potpuno
bezbedan.
- Znam. Tako je to uvek prvi put. Sve dok sa ne navikneš.
Disala je duboko. Samo mirno, Sali, govorila je sebi. Nije bila
sasvim sigurna da moţe da stoji na nogama. Setila se da ništa
nije jela. Nije ni neobično što se oseća slabom.
- Kada treba da budem spremna da krenem... - nasmešila
se.
- Sada!
- Ne!
Pogledi su im se susreli i sukobili u nemoj borbi. Sali je
napregla sve snage da ne skrene pogled prva. Luk je uhvati za
ruku.
- Da si prokleta! - uzviknu.
- Ne dodiruj me! - Naglim trzajem je pokušala da oslobodi
ruku.
- Diraću te kadgod hoću. Ti si moja ţena. Zar si zaboravila?
- To ne mogu da zaboravim. - Niti je mogla da zaboravi
ono neţno prošaputano ime Laure. To nikada neće biti u stanju
da zaboravi. - Ja se zovem Sali.
53
- Šta to treba da znači? - Njegov stisak postade nesvesno

jači.
- Ništa. Pusti me... Ustaću...
- Još će te jače boleti...
Slobodnom rukom ga je odgurnula, pokušavajući da se
oslobodi Tiho je uzdahnula kada su se njegove usne spustile na
njene u dug, strastan poljubac. Zatim joj je šapnuo na uho:
- Pazi da drugi put ne pogrešiš, draga moja ţenice -
nastavljajući da je ljubi. Osetila se izgubljenom.
- Ne ... - Ali je njen otpor bivao sve slabiji
54
VII
Sali je pripremila ručak, ali ništa nije jela, odgurnula je tanjir

i ustala.
Luk je zastao i upitao. - Kuda ćeš?
- Da legnem. Ne osećam se dobro.
Nije sačekala njegov odgovor. Kratko ga pogledavši,
napustila je prostoriju, otišla u spavaću sobu i legla. Rekla mu je
pravu istinu; zaista se oseća jadno. Znala je i zašto. Bolela ju je
glava i celo telo. Bila je jako umorna. Nije mogla da se opusti, a
kamoli da se odmori. Leţala je potpuno mirno. Kada je otvorila
oči ugledala je Luka. Stajao je u vratima i posmatrao je.
Okrenula je glavu.
- Ostavi me, molim te - prošaputa.
- Šta je s tobom? - Znao je. Dobro je znao.
Ako je došao da joj se podsmeva, znala je da neće biti u
stanju da se savlada.
- Boli me glava.
- U tom slučaju, doneću ti nešto. Zašto mi nisi rekla?
- Ne mari. Proći će. - Međutim, on je već izašao i Sali je
čekala.
- Evo, popij ovo. - Pruţio joj čašu vode i dve tablete,
čekajući da ih proguta.
- Sada ću te ostaviti, ali kasnije moraš jesti. Danas nisi skoro
ništa okusila.
- Pozovi me, ako ti šta zatreba.
Izašao je i zatvorio vrata za sobom. Bila je ponovo sama.
Okruţena mirom, osetila je da se polako opušta. Zaspala je.
55
Kada se probudila nije bila svesna koje je vreme ni koliko

dugo je spavala.
Misli, koje je uspela da potisne, ponovo su navirale. Ovako
sama, mogla je jasnije da razmišlja i da sebi prizna nešto što je
znala još od sinoć. Bila je zaljubljena u Luka. Ali, poricala je tu
istinu i samoj sebi.
I, ponovo na plaţi, samo pre nekoliko sati, kada je
pripadala Luku, pouzdano je znala da se zaljubila u njega. I
Luk, koji se oţenio s njom samo iz lične osvete, nikada nikoga
neće voleti. On nije voleo Talitu, ali nije voleo ni nju. To joj je
sasvim jasno.
Bila je nesrećna, znajući da je Luk već postigao ono što je
nameravao da učini. Znala je da mora da ga napusti, što je
moguće pre, ukoliko ţeli da zadrţi svoje dostojanstvo i
samopoštovanje.
Ĉula je tiho otvaranje vrata. Osetila je da je obuzima
toplina, da je preplavljuju osećanja. Nemoj dozvoliti da on to
vidi, očajno je sebi govorila. Ne sme ni da nasluti.
- Da li si budna? - upitao je Luk.
- Da. Koliko je sati?
- Skoro će šest. Ubrzo će se smračiti. Da li se osećaš bolje?
- Da. Ustaću.
- Pripremio sam večeru - rekao je. - Moraš jest. .
- Hoću. Gladna sam.
Luk je prišao i seo na krevet. Uplašila se.
- Neću te dirati - neţno joj rekao.
- Ja ... Ja znam da nećeš.
- Trgnula si se. Da li me se toliko bojiš?
- Nisam siguran. Moţda ti nisi tako bezosećajna kao što
sam mislio.
56
Posmatrala ga je, upijajući njegov lik, jer je znala da će

morati u mislima da ga sačuva kada ode. To će biti sve što ću
imati, pomislila je. Kakva ironija. Da li su Laurine crte zauvek
urezane u njegovo sećanje?
- Zašto me tako gledaš?
- Zar te ne smem gledati? - u glasu joj se osetila izvesna
neozbiljnost.
- Naravno da smeš.
Sali je sklopila oči.
Ustao je i izašao iz sobe.
Sledećeg momenta Sali je opet bila sama. Tuţno je
uzdahnula. Gde je taj zid kojim sam se ogradila? Ustala je.
Obukla je dugačka lepršavi ogrtač od tanke pamučne tkanine.
očešljala se i ušla u kuhinju.
Sto je bio postavljen za dvoje. Luk je stajao okrenut leđima.
- Kafa je gotova - rekao je. - Sedi. Prijaće ti.
Ali me neće izlečiti, pomislila je u sebi Sali. Pitam se šta
hoće?
Luk je seo preko puta nje. Sali je gledala u svoj tanjir, i
polako počela da jede.
Kasnije, uveče, kada se već sasvim smračilo, Sali je rekla.
Volela bih da se prošetam. Sama. Ima li kakve opasnosti na
ostrvu?
Luk je podigao pogled sa knjige koju je čitao. Oboje su
sedeli u dnevnoj sobi . Sali je prelistavala stare časopise. Prošlo
je nekoliko sati od večere.
- Nema nikakve opasnosti! Na ostrvu nema zmija.
Odloţila je časopis i izašla. Nekoliko minuta kasnije šetala
se po peščanoj obali, privikavajući se na tminu. U daljini, šum
talasa koji su se lomili o obalu, bili su jedini zvuci koje je čula.
57
Nebo je podsećalo na baldahin od crnog somota, posut sjajnim

dijamantima. Sali je duboko udisala opojan vazduh. Bila je
sama.
Planovi su se već stvarali u njenoj glavi. Pokušaće da ubedi
Luka da je vrati na Adelanu. Posetiće strica Alistera i Rozu, na
povratku, i Rozi će sve ispričati o neobičnom bračnom
sporazumu i pokušati da je ubedi da napusti ostrvo i potraţi
lek za Alistera. Roza će shvatiti, jer je jedino zainteresovana za
Alisterovo dobro i pristaće da sarađuje s njom.
Kada oni odu. Sali će pobeći . Teret udaje za Luka je veći od
onog što moţe nositi. Sela je na pesak i razmišljala. Da li je to
nepošteno?
Pa, ipak, volim ga, razmišljala je Sali. Ne mogu da ga
istisnem iz svojih misli, bez obzira što znam šta on misli o meni.
On me jednostavno prezire. Uz prsten, ostaviće mu poruku u
kojoj će mu napisati da je uspeo u svojim planovima za
osvetom. U celoj toj zbrci jedino je njen stric Alister imao
nekakvu korist.
A to je dovoljno, više nego dovoljno.
Pitala se kako će Roza reagovati kada čuje. Uskoro će sve
znati.
Vratila se u bungalov. Leţala je budna, slušajući ujednačeno
Lukovo disanje. Znala je da spava.
Kada se vratila nije s njom razgovarao.
Ĉitao je kada je Sali ušla u sobu, ali je nije pogledao. Znala
je da neće moći da zaspi.
*
Vraćamo se danas na Adelanu - rekao je Luk, dok je Sali
pripremala tost za doručak sledećeg jutra.
58
Umalo da ispusti tanjir koji je drţala u ruci. Kako je mogao

da sazna za njene namere?
- Dobro. Kada?
- Posle doručka.
- Zar ne ţeliš da znaš zašto odlazimo?
- Svakako imaš razlog. Nemam pravo da pitam.
- Moram da radim, to je sve.
Počeo je da jede. Sali se okrenula da sipa kafu. To nije sve,
znala je. Nešto se promenilo u njemu. Bio je zatvoreniji,
odsutniji, kao stranac.
Jutro ju prošlo. Sali je raspremila kuhinju, spakovala kofer i
pripremila ručak. Sve je radila mehanički, ništa nije osećala dok
je odgovarala na Lukova pitanja. Međutim, u sebi Sali je
razmišljala: ne moţeš me više vređati. Sada to znam. Brojala
je sate do trenutka kada će moći da razgovara sa Rozom.
Uskoro, pomisli sa olakšanjem.
Ušli su u avion. Sali je posmatrala bezimeno ostrvo,
pomislivši: nikada se ovde neću vratiti niti ću ga pronaći na
karti, kao i da ne postoji, kao da se ništa nije desilo.
Poleteli su. Kraj medenog meseca, a uskoro i kraj braka,
razmišljala je Sali.
Kola sa šoferom čekala su ih na aerodromu. Krenuli su sa
aerodroma, penjući se krivudavim putem u brda. Pogledala ga
je.
Sedeo je kraj nje, udaljen, oštrog profila. Ta jaka, odlučna
brada, ta usta ... Visok, vitak ... i opasan. Zašto nije poslušala
svoj instinkt i strogo pazila da mu se ne nađe na putu.
- Da li smem da telefoniram stricu i strini kada stignemo ...
tvojoj kući? - upitala je.
- Naravno. - Samo letimično je pogledao.
59
- Hvala. - I to je bio kraj razgovora. Stigli su. Kola su prošla

kroz kapiju i produţila stazom prema zgradi.
Ugledavši kuću, Sali je oduševljeno uzviknula.
- Kuća je divna!
- Domaćica je sigurno pripremila večeru - rekao je Luk u
momentu kada su se kola zaustavila. - Upoznaćeš je.
Pratila ga je kroz hladovit hol sa ogledalima i podom od
belih pločica.
- A tu ste, Vilma. Sali, ovo je Vilma koja se brine o meni.
Vilma, ovo je Sali moja supruga.
Visoka, crnoputa ţena je prišla. Imala je oko šesdeset
godina, sedu kosu i dostojanstven ali rezervisan izgled.
Nasmešila se. Lice joj je postalo blago.
- Drago mi je, gospođo Vilis - rekla je. Bilo je topline u
njenom glasu.
- Drago mi je. - Sali je osetila da je stekla saveznika, mada
nije mogla da objasni to svoje osećanje.
- Odvešću vas u vašu sobu. Gospodine Vilis, ima nekoliko
poruka za vas u bloku kraj telefona.
- Odmah ću ih pogledati. Da, pokaţite Sali kuću. Neću se
dugo zadrţati
Sali je pratila ţenu vijugavim lepim stepeništem. Na spratu
je videla nekoliko vrata. Domaćica je otvorila jedna i propustila
Sali da uđe.
- Ako nešto ţelite, gospođo Vilis, samo me pozovite. Ja ću
odmah doći. - Nasmešila se, pokazujući bele zube na tamnom
licu. - Već sam mislila da nikada neću dočekati dan kada ću
moći da pozdravim mladu ponovo, a vi ste mi ispunili ovu
ţelju. - Zastala je - oprostite, gospođo, za ovu nepristojnost.
60
- Ali, to nije nepristojnost - Sali je tiho odgovorila. - Vi ste

bili tu kada se gospodin Vilis prvi put oţenio?
Vilmino lice se ponovo opustilo. Sali se učinilo da je Vilma
odahnula s olakšanjem.
- Vi znate? Dobro je. Govorila sam, ne razmišljajući. Ali ja
volim gospodina Vilisa, kao da je moj sin. On je suviše dugo
ţiveo sam.
- Sam? čudno je to reći kada je srela Talitu.
Vilma je vrlo tiho zatvorila vrata i nastavila.
- Usamljen, moţda je bolji izraz.
Sali je morala da sazna odgovor na samo jedno pitanje.
- Vilma, recite mi, kako je izgledala Laura? Da li je bila
lepa?
- Da, bila je. Bila je najlepša ţena koju sam ikada videla.... -
Zastala je i čudno se zagledala u Sali, koja je prestala disati, jer
joj je nešto govorilo da ono što treba da čuje, moţda i ne ţeli da
čuje. - Pa, veoma je ličila na vas, gospođo Vilis. U trenutku kada
sam vas ugledala, pomislila sam ...
- Ne! - Sali je bolno kriknula.
- Nemojte... molim vas, nemojte to reći.
- Oprostite, gospođo. Bolje da odem. - Vilmino lice odavalo
je bol. Okrenula se. Sali je uhvati za ruku.
- Ne idite. Oprostite ... bilo je glupo s moje strane da to
kaţem. Sve je u redu, Vilma.
- Večera će biti gotova kada vi ţelite, a ja ću raspakovati
vaše stvari. - Zastala je. - Vrlo sam se iznenadila kada sam vas
ugledala, mada mi je moj muţ rekao.
- Vaš muţ? - Sali se namršti iznenađeno.
- Šofer gospodina Vilisa. On vas je odvezao i vratio sa
aerodroma. Kada se vratio posle vašeg venčanja, rekao je: „Znaš
61
Vilma, nije uopšte kao prva gospođa Vilis.” Sada znam šta je
mislio. - Otvarajući vrata, zastala je. - Znam da ćete ga vrlo
mnogo usrećiti.
Sali je stajala na sredini prostrane spavaće sobe. Imala je
dovoljno iznenađenja, i previše. Ali, to je u suštini bilo sasvim
nešto drugo, nešto što nije mogla da pretpostavi. Da li je mogao
da postoji i treći razlog zašto se Luk oţenio s njom? To bi moglo
vrlo mnogo da objasni. Pitala se kako je izgledala Laura i sada
to zna. Još nešto mora da sazna. Pozvaće Vilmu i pitaće je nešto
sasvim bezazleno, čekala je nestrpljivo.
- Još nešto moram da znam. Da li su oni ţiveli ovde, u ovoj
kući?
- Ne, gospođo Vilis. Bili smo u drugom mestu. To je bilo
pre mnogo godina.
- Koliko?
- Najmanje dvanaest Gospodin Vilis je napunio dvadeset
godina. - Moţda dvadeset jednu ili dve. Da li vam je dobro,
gospođo Vilis?
- Da. Sasvim mi je dobro. - Sali je sela na krevet. - Oprostite,
ali ja sam morala to da znam. Baš sam glupa!
Na licu starije ţene pojavilo se beskrajno saţaljenje.
- Uopšte nije glupo. To je najprirodnije pitanje na svetu. Da
vam donesem nešto da popijete? Ĉašicu rakije? Vrlo ste bledi. -
Zastala je. - On još neće doći. Još će dugo da telefonira,
poznajem ga dobro.
- Da li postoji još neki telefon? Ne mislim na priključak, već
na posebnu liniju?
- Svakako, ovaj telefon kraj vaše postelje. Telefon na kojem
sada gospodin Vilis govori privatan je i samo ga on koristi.
- Dobro. Kasnije ću nešto popiti. Moram da telefoniram
stricu. On ţivi ovde, na Adelani.
62
- To je sigurno gospodin Herik, zar ne? Vrlo prijatan

gospodin. - Izašla je.
Sali je okrenula Alisterov broj. Roza je podigla slušalicu.
- Zdravo, Roza! To sam ja, Sali.
- Zdravo! Gde si?
- Vratili smo se u Lukovu kuću. Roza, da li bih mogla doći
do vas sutra? Moram da uzmem neke svoje stvari i ţelela bih da
porazgovaram s tobom.
Rozin glas je bio hladan.
- Sa mnom ili sa Alisterom?
Sali je duboko udahnula. - S tobom, privatno, ako je
moguće.
- Da li je u pitanju neki problem?
Sali nije bila sigurna da se razgovor ne prisluškuje i njen
odgovor je bio isto tako površan kao i Rozino pitanje.
- Ne. Ţelela bih samo da malo ćaskamo.
- U tom slučaju biću kod kuće. Alister se odmara posle
ručka ...
- Da, razumem. Doći ću u to vreme.
- U redu. Da li si se lepo provela na bračnom putovanju?
- Divno - odgovori Sali.
- Dobro. Vidimo se sutra. Do viđenja, Sali!
Za večerom je posmatrala Luka novim očima. Tako, znači,
ličim na Lauru! To objašnjava mnogo toga o čemu sam samo
nagađala. Bila je pribrana.
Dok su jeli desert, ušla je Vilma i rekla Luku da ga zovu na
telefon.
- Ko je? - upita Luk, namrštivši se.
Vilma je pogledala Sali, a zatim ponovo Luka.
63
- Gospođica Dţervejz - rekla je nelagodno. - Da kaţem da

ste zauzeti?
Odgurnuvši stolicu, Luk je ustao ! - Ja ću. Izvini, Sali.
Sali mu ništa nije odgovorila. Okrete se Vilmi.
- Vi ste odlična kuvarica, Vilma. Moram da dođem
ponekad da vas vidim na delu. - Ugledavši Vilmino lice,
nastavila je: - Ne brinite, Vilma. Ja sam upoznala gospođicu
Dţervejz. Ne morate da budete tako zabrinuti. Vilmi je vidljivo
laknulo.
- Vi ste je sreli? Sali se nasmejala.
- Da. Srele smo se. Doletela je helikopterom na ostrvo, gde
smo Luk i ja provodili medeni mesec.
Vrata su se otvorila i Luk je ušao. Jedan pogled na njegovo
lice, govorilo je sve. Vilma je tiho skupila tanjure i izašla. Sali je
čekala. Nije znala šta je u pitanju. Zavladala je neprijatna tišina.
- Izvini. Idem u sobu ...
- Sačekaj. - Njegov glas je bio grublji nego ikada do sada. -
Ako Talita zove ne odgovaraj. Ako dođe kada nisam kod kuće,
ne smeš je primiti.
- Da li je to naređenje? - tiho je upitala.
- Da.
- Smem li da pitam zašto? Misliš da će me uznemiravati,
zar ne? A zašto tome pridaješ značaja? - Sali je bila mirna,
pribrana, dok je njegova ljutina bila stvarna.
Pogledao je.
- Da, mislim da će te uznemiravati. Mislim da će pokušati i
više. Mislim, ne, siguran sam, da će pokušati da te povredi, da
ti nanese zlo.
- Ona je vrlo opasna. Spremna je da uradi baš sve...
64
- Ona je ljubomorna i povređena. I ja sam jaka koliko i

ona...
- Ali, ona je daleko lukavija od tebe. Već je duţe poznajem i
spoznao sam njenu pravu narav, ali nisam tome pridavao
značaj. Sada se situacija izmenila. Daću uputstva Vilmi i Dţonu,
njenom muţu, da joj je zabranjen pristup ovamo. A ti ne smeš
sada da izlaziš. Ovo je naredba i moraš se povinovati.
- Zašto se brineš? - Sali nije bila zaplašena. Nije shvatala
sve baš tako dramatično. Osim toga, ona uskoro i neće biti
ovde...
- Brinem se za tvoj ţivot..
Ustala je. - U redu. Neću izlaziti sama. Mislim da
preuveličavaš značenje tog telefonskog razgovora moţda iz
nekih samo tebi znanih razloga, ali poslušaću te, jer, zaista,
nemam drugog izbora.
I Luk je ustao.
- Veruj mi, ja ovo nisam planirao. Ne preuveličavam.
Mislim ozbiljno sve što sam rekao. - Zastao je. - Još ću ti nešto
reći. Ti si hrabrija nego što sam mislio. - Duboko i prodorno
zagledao joj se u oči. - Mislim da i ti ozbiljno govoriš. Ti se nje
ne plašiš, zar ne?
Tišina je ispunila sobu. I dalje je prodorno gledao.
- Tačno, ali ne radi se o hrabrosti. To je pitanje mog ličnog
samopoštovanja. Moţda sam već neke stvari naučila od tebe, ko
zna?! - Okrenula se i izašla iz sobe, visoko uzdignute glave.
65
VIII
Roza je sedela nasuprot Sali. Na licu su joj se jasno ocrtavala
osećanja. Bila je ošamućena. Sali joj je ispričala sve, ne krijući
ništa u vezi s Lukovim razlozima ţenidbe i svega što se od tada
dešavalo. Boza je saslušala do kraja, bez reci
Duboko je udahnula.
- Moram nešto da popijem. - Uzela je čašu vina. - Sve što si
mi ispričala, Sali, istina je, zar ne?
- Da. Zar bih mogla da izmislim?
- Ne. - Boza je odmahnula glavom. - A to si učinila sve
zbog Alistera?
- Da. - Sali se nasmeja. - Molim te ne pripisuj mi u zaslugu i
ono što ne treba. Ja nisam plemenita i velikodušna. Nikada
nisam ni bila i niko se ne menja preko noći. Ali stric Alister mi
je uvek mnogo značio, više nego što pretpostavljaš i - blago je
slegnula ramenima - činilo mi se da sam jedino mogla to da
uradim. Znam, ne dopadam ti se.
- Ne osuđujem te. Počinjem da se pitam da li sam ikada
sebe volela. Ako moţe da bude od neke pomoći donekle sam se
izmenila. Moţda, nabolje. Ko zna? Samo vreme moţe da kaţe.
Rozino lice postade mekše.
- Izmenila si se. Postala si neţnija. Da li ti ova reč zvuči
neobično? Tu promenu sam osetila čim si ušla na vrata.
Drugačija si. Ĉak i drugačije izgledaš. Oh, Sali, šta da radimo?
- Upravo sam ti rekla. Ubedi strica Alistera da otputuje u
inostranstvo, bilo kuda gde moţe da poseti vrhunske
specijaliste. Ponesite novac sa sobom. Imaćete ga, bez obzira šta
se desi. Borila sam se sa svojom savešću u vezi s tim i osećam
66
da sam u pravu. Ukoliko se više ne budete mogli vratiti u vilu,

neće biti tako strašno, zar ne?
- Svakako da neće. Ali, Sali, ti si upropastila svoj ţivot...
zbog nas.
- Nisam upropastila, samo malo poremetila. Privremeno.
Preţivjeću. - Sali se nasmejala. - Za mene je puno olakšanje to
što sam ta sve ispričala. Ne moţeš ni da zamisliš koliko se bolje
osećam.
Odmah ću početi da telefoniram na sve strane - odlučno
reče Roza. - Radiću to kada se Alister odmara. Imam mnogo
prijatelja u Londonu. Negde ćemo se smestiti i imaćemo novac
za najbolje lečenje. Oh, Sali, ti i ne znaš šta si uradila! Toliko
volim Alistera i svakako ću pronaći nekoga ko mu moţe
pomoći... Bila sam neprijatna prema tebi kada si došla. Da li mi
moţeš oprostiti?
- Da. Moram ti reći da si mi se dopala zbog svog stava. Ni
ja nisam bila vrlo ljubazna - dodade Sali zamišljeno. - Bila sam
sebična i razmaţena celog svog ţivota. - Nasmejala se. - To ne
bih priznala pre nedelju dana. Mislila sam da sam savršena.
- Veoma si se promenila. Kao da razgovaram sa potpuno
drugom osobom.
- Dobro. Onda ostajemo pri tome. Obavestićeš me kada
krećete, kako bih ja mogla... - Salin glas se izgubi.
- Naravno - brzo odgovori Roza, toplo je gledajući.
Sali pogleda na sat.
- Morala bih da krenem. - Još joj ništa nije pričala o Taliti. –
Luk ima izvesnih problema sa svojom nekadašnjom
ljubavnicom - reče nezainteresovano.
- Talitom Dţervejz?
- Ta dama ima nameru da me ubije.
- Sali...
67
- Istina je, Roza. Navikla sam na tu pomisao. Telefonirala je

sinoć. Luk mi nije tačno ispričao šta je rekla, ali je on postao
zabrinut, tako da mi je zabranio da sama izlazim. Zar nije
smešno da je on zabrinut za mene?
- Uopšte nije smešno. - U Rozinim očima se ogledao strah. -
Zar ništa ne moţe da uradi?
- Zar se ne bojiš - upita Roza.
- Ne. Da mi je to neko rekao pre nekoliko nedelja, bila bih
prestrašena, uţasnuta, ali čini mi se kao da to sada uopšte nije
vaţno.
- Budi paţljiva, Sali - molila je Roza. - Ona je zla. Nemoj to
suviše olako uzimati;.
- Neću, naravno da neću. Ne znam, ali ja sam potpuno
nezainteresovana u celoj ovoj situaciji. Kao da se to mene ne
tiče, kao da sam daleko od svega toga. A, sada bi bilo bolje da
telefoniram. Luk mi je rekao da pozovem kada ţelim da krenem
kući i Dţon će doći po mene.
- Naravno, samo izvoli.
Dok su čekale na vozača, razgovarale su o Alisteru i o
svemu što bi se moglo učiniti za njega. Oglasilo se zvono na
vratima. Roza impulsivno zagrli Sali.
- Hvala na svemu - prošapta. - Drago mi je što si moja
nećaka.
- A ja ne bih mogla poţeleti bolju strinu. - Smejući se, skoro
dirnute do suza, zajedno su krenule u hol. Roza je otvorila vrata
i ugledala Luka.
- Oh! - Iznenađenje se pojavilo na Salinom licu. - Luk!
- Da, ja sam. Zdravo, Roza! Kako si?
- Hvala, dobro. Upravo sam rekla Sali da dobro izgleda. -
Ništa na Rozinom licu i ponašanju nije odavalo njihovu
zajedničku tajnu. - Uđi. Da li si za piće?
68
- Ne, hvala. Moţda drugom prilikom. Doći ćete na večeru

za koji dan?
- Divno. - Roza se zaverenički nasmešila Sali.
- Ostaviću Sali da utvrdi dan. Do viđenja!
Ušli su u kola i krenuli. Sali je sedela vrlo mirna, čekajući da
Luk prvi progovori. Osećala se duboko srećnom pošto je
skinula sa sebe teret i sve ispričala Rozi.
Prišli su kući. Luk je zaustavio kola pred glavnim ulazom.
Sali je izašla iz kola. Luk se spremao da lagano krene do
garaţe.
Upravo tada Sali začu zvuk sve jači i jači, dok se nije
pretvorio u zaglušujuću buku. Ugleda crvena sportska kola
koja su išla pravo na nju velikom brzinom.
*
Stajala je kraj stepenica, nesposobna da shvati šta se dešava.
Jedino je pomislila: kakav brz vozač ... tada je ugledala Luka
kako besomučno trči prema njoj, vičući, nešto poput: „Sali,
skloni se ..“
Nije mogla tačno da čuje zbog prevelike buke motora, a
zatim, suviše kasno, shvatila je. U momentu kada je Luk
gurnuo ustranu, na stepenice, čula je škripu kočnica i sopstveni
vrisak i videla da je Luk pao na zemlju, dok su crvena kola
naglo skrenula i uz buku nestala u noć.
Bio je to pravi košmar. Posle nekoliko minuta, koji su joj se
činili dugi kao večnost, uspela je da stigne do Luka. Klekla je
kraj njega. Dodirnula ga je. Disao je, smrtno bled u licu, a krv,
njegova krv, je bojila u crveno šljunak pored njega. Kada je
ugledala Vilmu, Sali se onesvestila.
Otvorila je oči. Videla je da leţi na kauču u dnevnoj sobi.
69
- Sve će biti u redu, dušo - govorila je Vilma.

- Da ... - Sali je pokušavala da ustane. - Luk, gde je Luk...?
- Pst! Sada je lekar s njim, gore.
- Moram da ga vidim. - Uspela je da stane na noge,
oslanjajući se na Vilmu. - On je spasao moj ţivot on je spasao
mene ...
- Ne govorite, dušo. Sve znamo šta se desilo. Krenula je za
vama, pokušavajući da vas ubije....
- Znam. Nisam odmah shvatila. Mislila sam da neko dolazi
Luku u posetu. Zatim sam ugledala Luka kako mi trči u susret i
nešto dovikuje. Sećam se toga ... i... i, da, odgurnuo me je i tada
su kola oborila njega umesto...
- Ona je mrtva, dušo.
- Šok je bio suviše veliki. Sali se zamutilo u glavi i pala bi
da nije bilo Vilmine čvrste ruke.
- Vozila je suviše brzo i preletela preko stene... Upravo su
našli njena kola...
- Zlo mi je - prošaputa Sali.
- Hajdete sa mnom, a posle ćemo gore kod gospodina
Vilisa.
- Da li je... jako povređen?
- Još ne znamo. Ali on je jak i čvrst. Kada smo ga nosili na
sprat, otvorio je oči, pogledao me i rekao: „Da li je ona dobro?
Pokušao sam da je odgurnem, da je spasem.” Vidite, dušo,
njemu je dobro kada se brine o vama i čim vas vidi, osetiće se
mnogo bolje.
Vilma je povela u kupatilo, gde je ispljuskala lice hladnom
vodom.
- Bolje mi je. Odvedite me gore, Vilma.
70
Polako su se popele na sprat i ušle u spavaću sobu. Lekar i

sestra su bili nagnuti nad Lukom. Dţon se nalazio u sobi. Na
licu su mu se videli tragovi uţasa koji je pretrpeo.
Lekar se okrenuo.
- Gospođo Vilis? Molim vas, priđite i uverite vašeg
supruga da ste dobro. Moţda ćemo ga tada moći ubediti da
nam dozvoli da mu damo sredstvo za umirenje.
Sali je prišla Luku. Ugledala Je njegovo uţasno bledo lice,
sa zavojima na jednoj strani glave.
- Ovde sam, Luk - rekla je neţno. - Spasao si mi ţivot
- Dobro. - Njegova usne su se jedva pomicale.
- Sada mogu ... da spavam. Ne ostavljaj me, Sali.
- Neću. Ostaću pored tebe. Obećavam.
Klimnula je glavom doktoru koji je davao Luku injekciju.
Nekoliko trenutaka kasnije, Luk je već spavao. On će preţiveti!
Ţiveće! Sali je bila presrećna. Sedela je nemo kraj postaje i
posmatrala tihu uţurbanost. Dolazili su lekari, sestre. Sve
vreme drţala je njegovu ruku.
Nije napuštala Luka. Te noći je spavala na kauču u Lukovoj
sobi, dok je sestra deţurala kraj bolesničke postelje, a lekar
spavao u susednoj sobi.
Noću bi se budila. Volim ga, on je spasao moj ţivot, po cenu
svog ţivota. Ne mogu ga ostaviti sve dok se potpuno ne
oporavi.
Ponovo je o tome razmišljala sledećeg jutra kada su je blagi
sunčevi zraci probudili. Talita je mrtva, a predstavljala je jedan
od glavnih razloga za Lukovu ţenidbu. Sali je naučila da bude
skromna, a to je bio drugi razlog. Treći, i poslednji, je njena
sličnost, na neki način, sa jedinom ţenom koju je ikada voleo. A,
upravo to je nepodnošljivo. Ne, ne moţe ostati. Odlučila je da
ostane samo dok se Luk potpuno ne oporavi, dok ponovo ne
71
stane na svoje noge. Ona će ga negovati, brinuti se o njemu, jer

mu duguje ţivot. Voli ga, ali mu to nikada neće odati.
Vratila se u spavaću sobu gde joj je Vilma donela doručak.
Ona i sestra su se smenjivale, tako da Luk nikada nije sam, ni
jedan trenutak.
Luk je bio u nekom polusnu. Malo otvori oči da pogleda
Sali koja mu je prilazila.
- Kako se osećaš jutros? - tiho ga upita.
Posmatrala ga je. Pitala se da li uopšte sme da razgovara s
njim. Za njega je sada i najmanji pokret napor. Potreban mu je
potpuni mir. Pogledala je sestru i u njenim očima videla
odobravanje.
- Nemojte govoriti suviše, gospođo Vilis - tiho je rekla. On
je pod sedativima, ali dobro je za njega da zna da ste ovde. -
Sestra je izašla i Sali se nagnula nad Lukom.
- Nemoj odgovarati ako ti to pričinjava teškoće - neţno je
rekla. - Sedeću mirno kraj tebe.
Nešto jedva čujno je promrmljao. Sali se nagnula. Do nje su
doprle tihe reči.
- Nisam mislio da će se ovo dogoditi.
- Naravno da nisi. - Nasmešila se. - Znam. Ţao mi je što
nisam brţe shvatila ko je bio u onim kolima ... i tada se ništa ne
bi dogodilo. Ja bih izbegla nesreću, a ti ne bi nastradao. -
Zaţmurila je i pomislila prestrašeno. Luk je mogao da pogine
dok me je spašavao!
Sela je kraj postelje. Luk je pokušavao da pomeri glavu.
Njegovo disanje je postalo ubrzano. Sali je osetila njegov bol i
patnju. Neţno ga dohvati za ruku.
- Ovde sam - reče. - Sedim kraj tebe. Pokušaj da se odmoriš.
- Njegovi prsti su se sklopili nad njenom šakom. Potpuno se
umirio. Kao da je čula tihi uzdah zadovoljstva. Disanje je
72
postajalo ujednačeno, oči su mu bile zatvorene. Sali je još uvek

drţala njegovu ruku, mada je već spavao.
Iznenada oseti kako joj ledeni trnci prođoše niz kičmu. On
je polusvestan, pod uticajem sedativa i misli da sam Laura,
uţasnuto pomisli. Nije se usudila da se pokrene, mada joj je
ruka utrnula. Ušao je lekar.
Sali je vrlo neţno izvukla ruku, polako, da ga ne probudi.
Luk se nije pomerio, samo je tiho uzdahnuo. Sali se pitala šta li
sada sanja o Lauri i pomisli: ako to treba da bude nastavak mog
kaţnjavanja, teţe će mi pasti nego išta do sada. Ali mora da
izdrţi. Preţivjeće.
- Hvala, doktore. Da li su rendgenski snimci stigli?
- Da. Noga i dva rebra su slomljeni, a zadobio je i prilično
teţak potres mozga, ali Luk je vrlo snaţne građe i ubrzo će se
oporaviti. Za nekoliko nedelja vaš suprug će opet biti potpuno
zdrav, gospođo Vilis, uveravam vas.
Vilma je ušla sa posluţavnikom.
- Ovo morate sve pojesti, gospođo Vilis - rekla je Sali,
osmehujući joj se.
- Pokušaću, ali ništa ne obećavam.
- Onda ću čekati i nadzirati. Morate da sačuvate snagu. -
Lekar i Vilma su se zaverenički pogledali.
- Pa, da. Šta će vaš suprug misliti ako dopustim da se i vi
razbolite. Vi ste mu potrebni, a ovo bdenje kraj njegove postelje
je naporno. Zato morate poslušati ono što vam Vilma kaţe. -
Prišao je svojoj lekarskoj torbici i otvorio je. - Savetujem vam da
uzimate po dve od ovih tableta posle obroka, jedanput dnevno.
- Kakve su to tablete? - upitala je Sali.
Vitamini. Po dve uz doručak svakog dana. Ne zaboravite. -
Pogledao je na sat - Idem da telefoniram svom kolegi.
73
Sali se raspitivala da li je tko obavestio Rozu i Alistera šta se

desilo.
- Da, gospođo - rekla je Vilma. - Dţon im je lično preneo
poruku sinoć. Mislila sam da je bolje nego telefonom. Gospođa
Herik je primila poruku i rekla da će je preneti vašem stricu.
Bila je vrlo uzbuđena i poručila je da telefonirate čim se budete
osećali bolje. A ako ţelite, ona će odmah doći ovamo.
- Hvala. Telefoniraću joj kasnije. Volela bih da ih vidim. -
Usne su joj zadrhtale.
- Ali, dušo, šta je? - Vilma je zabrinuto priskočila Sali. -
Ozdraviće on.
- Hajde, leţite malo, a posle ćete jesti. Za to vreme ja ću
paziti gospodina Vilisa. Vi ste pretrpeli šok. Nije ni čudno, šta
se sve desilo. Prijaće vam odmor.
- Neće... ništa neće.. Vi, vi ne razumete...
- Sigurno će ozdraviti. Samo leţite.
Moţda je u pravu, pomislila je Sali. Ne moţe da kaţe ni
Vilmi, ni Rozi, nikome. Kako moţe da kaţe da se zaljubila u
čoveka koji je prezire.
- Hvala, ne moram leći. Ostaću ovde. I poješću doručak,
kao dobra devojčica. - Ĉak je uspela i da se nasmeši.
Sve je teklo po uhodanom ritmu . Dani su prolazili. I Sali se
već malo primirila.
Lekar je doveo novu sestru da neguje Luka, vrlo odlučnu,
ponekad neprijatnu, ali najbolju iz bolnice sa susednog ostrva -
obavestila je Vilma Sali. - Od sada će se ona brinuti za
gospodina Vilisa kao da je njen sin. Videćete promenu za
nekoliko dana.
- Već vadim. Sinoć je bio vrlo bolestan, a sada je proklinje,
jer mu ne dozvoljava da sedi. Upravo su se svađali kada sam
74
ušla. - Sali se zamišljeno nasmejala. - Luk je izgubio bitku. On

još uvek leţi, ljut, ali radi sve što mu sestra naredi.
- Šetaće po kući za nekoliko dana s nogom u gipsu,
videćete.
- Ali, to je nemoguće ...
- Dušo, ništa nije nemoguće kada je on u pitanju. Taj čovek
je sazdan od čelika. Sali je pogledala Vilma sa puno
razumevanja i topline.
- Da, znam.
- Svakako da znate, kada je on vaš suprug. On vam nikada
nije pričao o avionskoj nesreći pre pet godina?
- Ne. - Osetila je bolan ubod u srce. - Šta se desilo?
- Nije bio pilot, već putnik. Avion je bio zahvaćen
nevremenom u brdima i srušio se. Gospodin Vilis je ispao iz
aviona i mada ranjen, sam se vratio da iz olupine aviona izvuče
pilota i ţenu sa detetom. Sasvim iznemogao, uspeo je da spase
njihove ţivote, jer samo nekoliko minuta kasnije plamen je
zahvatio avion.
- Oh, a on još uvek leti!
- Da. Ĉim je napustio bolnicu, leteo je avionom. On i sestra
Endruz stari su prijatelji. Ona zna kako je on tvrdoglav, a on
zna koliko daleko moţe ići.
- Ona ga je negovala i ranije? - upita Sali.
- Da. Izjavila je da nikad nije imala tako neprijatnog
bolesnika, ali čim je doktor pozvao, odmah je došla ovamo.
Sali se nasmejala.
- Neprijatan bolesnik. Sigurno je pravi izazov za nju da ima
bolesnika kao što je Luk. - Sali je bila zadovoljna i srećna
duboko u sebi. Luk je jak, snaţniji od mnogih i zbog toga je
preţiveo. On će uvek preţiveti.
75
Sali je ušla u Lukovu sobu. Upravo usred ţučne rasprave.

Glas sestre Endruz je bio tih, ali pun autoriteta.
- Ne, gospodine Vilis, ne smete.
Okrenula se ka Sali. - Gospođo Vilis, hoćete li da objasnite
vašem suprugu da je još suviše slab da bi telefonirao.
Sali je prišla krevetu.
- Telefoniraću ja umesto tebe, tiho je rekla - ako mi objasniš
koga da nazovem.
Luk je pogleda. Za trenutak učinilo joj se kao da su sami. U
tom kratkom trenu, u tom pogledu Sali je videla da mu se snaga
vraća, videla je čvrstinu i upornost u njegovim očima i divila se
njegovoj volji da se oporavi.
- Ne moţeš - odgovorio je tiho. - Kako moţeš znati šta ja
ţelim da kaţem?
- Ne mogu dok mi ne kaţeš - odgovorila je mirno i
okrenula se sestri. - Vilma vas zove na doručak, sestro. U
međuvremenu, ja ću ostati sa Lukom i izbiću mu iz glave te
gluposti s telefoniranjem. - Osmehnula se na sestru koja joj je
uzvratila osmeh.
- Reci mi koga da pozovem i šta da kaţem. A posle ću ti
čitati, ako si raspoloţen.
Zavladala je kratka tišina.
- U redu. Uzmi blok i pero i pili.
Sali je uzela blok i pero sa stola i sela kraj kreveta.
- U redu. Prvo brojevi... - I on je počeo brzo da izgovara
imena i telefonske brojeve. Sali je uloţila sve svoje sposobnosti i
snagu da drţi korak s njim. Kada je završio spisak, dodao je:
- Reći ćeš im da hoću da ih vidim sutra u dva popodne,
ovde.
76
- Ali - protestvovala je Sali - mislim da bismo prethodno

morali da pitamo doktora ili sestru Endruz...
- Do đavola! - uzviknuo Je. - Ako ja kaţem da oni moraju
doći, to znači da će i doći. Ovo je moja kuća i ja sam gazda...
- U ovom trenutku ti si pacijent i nalaziš se pod stalnom
negom i ako oni kaţu da ne moţeš primati posetioce tada... -
stala je kada je uhvatio za ruku.
- Ĉuj Sali, ako oni kaţu da ja ne mogu primati posetioce,
onda bi ti mogla da obaviš razgovore umesto mene. Ja moram
da obavljam poslove, nemam nameru da se izleţavam skrštenih
ruku narednih dana. Da li sam jasan?
- Zar nisi uvek bio?! U redu. Primiču ih ako ti ne moţeš.
Preneću im tačno ono što mi ti kaţeš. Da li će te to zadovoljiti?
- Da. - Videlo se da ga je razgovor zamorio. Lice mu je bilo
bledo a vatra u njegovim očima je iščezla. Sali je osetila poriv
ljubavi prema njemu, izmešan sa poštovanjem. Neţno ga uhvati
za ruku.
- Sve je u redu - rekla je vrlo tiho. - Pomoći ću ti. - Oči su joj
se napunile suzama i nije se uopšte trudila da ih skrije. -
Oprosti, Luk, ako sam te tako bolesnog uznemirila. Ići ću da
telefoniram kada se sestra Endruz vrati.
Podigao je pogled da joj vidi lice, a zatim se zagledao u
njenu ruku na svojoj. Iznenada njegovo lice se izmenilo. Sali je
zabrinuto prošaputala.
- Da li osećaš bolove?
- Ne. - Reč je izašla kao šapat - Ne bolove. Nešto drugo...
Sali je uzdahnula. U tom dragocenom trenutku osetila je
neţnost i ljubav u njemu, a onda je sve nestalo, kao rukom
odnešeno.
- Lezi i odmaraj se. Šta bi ţeleo da ti čitam?
- Da li mogu da biram? - nasmešio se.
77
- Naravno. Ja sam u tvojoj vlasti - rekla je ljupko.

- U biblioteci ćeš naći kratke priče Nila Manroa. One su
moja slabost.
- Ĉudno. I moja. Uţivam da ih čitam. Sada se odmaraj.
Luk joj neţno stisnu ruku.
- Hvala. Sve je dobro. I više nego dobro...
78
IX
Sali je morala nepripremljena da se suoči sa događanjima

koji će uslediti narednog dana u dva popodne. Telefonirala je
svima koje je Luk pozvao da dođu. Telefonski pozivi su
upućeni u razne delove sveta. Pored Londona, Toronta, Sidneja,
pa čak i u druge gradove za koje nikada ranije nije čula. I
svakome je prenela Lukovu poruku. Svi su se spremno
odazvali.
Pozvala je Rozu i strica Alistera i oni su ih posetili iste
večeri.
Ĉitala je Luku. Međutim, bila je prinuđena da prekine.
- Naljutiću sestru Endruz ako ti se stanje pogorša.
- Baš me briga za nju - Luk je promrmljao. - Nastavi da
čitaš.
- Ne, kasnije. Kada ozdraviš. Sada mi moraš reći šta ću
govoriti ljudima koji sutra dolaze.
- U redu. Uzmi notes. - Izdiktirao joj je tekst.
Sali je stajala kraj prozora i čekala. Dva sata. Sestra Endruz
je izgrdila Luka kada je vest o dolasku poslovnih partnera
saznala od Vilme, koja je nesmotreno, u prisustvu lekara i
sestre, pitala da li će svih petnaest ljudi boraviti u kući. Sali je
uţurbano napustila sobu i kada se vratila sve je bilo tiho i
mirno.
Luk je pobedio, jer je Sali bila ta koja će obaviti sav posao.
Bio je to izazov za nju. Moraće da se suoči sa petnaest trezvenih
poslovnih ljudi, i koji, verovatno, neće lako prihvatiti da
primaju uputstva od jedne mlade ţene. Sali nije imala nikakvih
79
iluzija u tom pogledu. Nasmejala se. Sigurno je Luk posmatrao,

jer je primetio.
- Zašto se smeješ?
Sali se okrenula potpuno smirena i pribrana.
- Ne smejem se. Samo se smeškam. Pitam se kakva će biti
njihova reakcija na moja uputstva. I to poslovna. Njima, koji
posao imaju u malom prstu!
- Da li si zabrinuta?
Sali je poslušno prišla krevetu.
- Da? Šta ţeliš? Samo što nisu stigli. - Pogledala ga je. Leţao
je, bled u licu. Ponovo je obuzela topla ljubav prema njemu.
Uplašila se da će je odati izraz lica.
- Samo da ti kaţem... hvala.
- Ali, još ništa nisam uradila!
- Ali hoćeš. Sve ćeš uraditi divno, izvanredno.
- Znam! - Klimnula je glavom. Videla je osmeh na
njegovom licu.
- U mnogo čemu si slična meni - rekao je iznenađeno.
- Nisam. Uopšte ti nisam slična.
Ĉinilo se za trenutak kao da toplina, ljubav i neţnost
ispunjavaju sobu. Sali se odmakla. Nije ţelela da se oda. Luk,
kao da je i sam nešto osetio, pogledao je strogo, a njegov pogled
je bio hladan i opasan.
- Moţda i nisi - sloţio se. - Glupo je bilo to reći. Ja sam pod
uticajem lekova.
Duboko je uzdahnula.
- Da. Sada bi bilo dobro da se odmoriš. Idem da dočekam
prve goste. Vreme je. Samo što nisu došli. Vilma je preuredila
trpezariju u neku vrstu sale za sastanke. Moţeš se ponositi
njome. Sto je postavljen, magnetofon pripremljen da snima što
80
će se reći, a Dţon je pripremio bife. Ako nemaš nikakvih

dodatnih uputstava idem i pozvaću sestru Endruz.
- Samo još nešto... - rekao je. - Srećno!
Nasmejala se.
- Da li misliš da mi je to potrebno? Oni me ne zastrašuju. Ja
sam gospođa Vilis. - Ljupko se nasmejala i izašla.
Gosti su polako pristizali. Osmehivala se prvim gostima,
sedmorici muškaraca, koji su je posmatrali hladnog pogleda,
strogo.
- Izvolite, sedite - rekla je pribrano. - Neću zalaziti u detalje
dok se svi ne okupimo, ali u ime svog supruga pozdravljam vas
u kući Vilis.
- Vi ste gospođa Vilis? - upitao je jedan od njih.
- Da.
- Henk Martin iz njujorške poslovnice. Drago mi je što sam
vas upoznao. - Visok, mršav, kratko podšišane kose, delovao je
prijateljskije od ostalih. Rukovali su se. I ostali su prilazili i
predstavljali se. Vilma je ušla, gurajući kolica sa posluţenjem.
Stizali su novi gosti. Neki su se poznavali od ranije. Sali se
trudila da zapamti imena i da pokuša da proceni kakav je ko
čovek.
Kada su svi stigli i seli, Sali je zauzela svoje mesto u
pročelju stola, vrlo pribrano, sigurno, kao da to radi svaki dan.
Uključila je magnetofon i počela da govori. Strogo se drţala
Lukovih uputstava.
- Kako poslovi, bez obzira na sve okolnosti, moraju
normalno teći, odlučio je da sazove ovaj sastanak. - Namerao je
zastala. U sobi je bila mukla tišina. Da je čioda pala na pod
odjeknula bi kao eksplozija. - Zbog toga, odlučio je da postavi
za svog zamenika osobu kojoj moţe i koja ţeli da preuzme
vođenje poslova u svoje ruke dok on ne ozdravi.
81
Soba je oţivela. Svi su govorili uglas.

Njen glas je presekao ţamor.
- Gospodine Lamont, moj suprug bi ţeleo da porazgovara
s vama. Molim vas, pođite sa mnom.
Ustao je.
Krejg Lamont ju je pratio. Zatvorivši vrata, pogledao je Sali.
- Bili ste odlični.
- Hvala. Ona galama ... Luk mi je skrenuo paţnju... ali...
- Izazvali ste pravo iznenađenje. Ne brinite se. Prebrodiće.
Povela ga je u spavaću sobu gde ih je Luk čekao.
Sali i sestru Enrdruz napustiše sobu. Ĉula je Lukove reći:
„Zvaću te kasnije.” Obe su se uputile kod Vilme u kuhinju.
Sedele su za stolom i pile čaj sa limunom.
A zatim su se vratile u Lukovu sobu.
- Sali, moţeš odvesti Krejga dole - rekao je Luk. - Predstavi
ga, a zatim si slobodna. Krejg će dalje voditi sastanak. Moţeš
ostati i slušati, ako ţeliš. Ţeleo bih da imam sve snimljeno.
Posle sastanka, drţeći kasetu u ruci ušla je u Lukovu sobu
da mu ispriča sve što se desilo.
Slušao je paţljivo dok mu je Sali detaljno opisivala
događaje. Kada je završila, zamolio je da iznese svoje utiske o
ljudima koje je upoznala. Pričala je. Glas joj se polako gubio.
- Sali! - njegov glas vratio je u stvarnost. - Šta je s tobom?
Bela si kao kreč.
- Ja... - nije mogla da govori. Soba joj se zavrtela. Sve je bilo
obavljeno sivom izmaglicom. Glas sestre Endruz je dolazio iz
velike udaljenosti.
- Sve je u redu, draga, opustite se...
Probudila se. Leţala je u krevetu i sestra se nadvila nad
njom, kontrolišući joj puls. Smeškala se.
82
- Ali, gde sam?

- U sobi do sobe vašeg supruga. I ovde ćete ostati.
- Ali... - Sali je počela.
Bez „ali”. Ja sam ovde odgovorna za vas, a vi niste trenutno
u stanju da činite bilo šta drugo, osim da se odmarate.
Sali se osmehnula s naporom.
- Oporavićete se do sutra. U međuvremenu, ostaćete u
krevetu i slušati me. Sada progutajte ove tablete. Dolaziću da
vas povremeno obiđem, jer ako to ne uradim, gospodin Vilis mi
neće dati mira.
Osećala se udobno i lagano je utonula u san. Probudila se
vrlo rano sledećeg jutra. Sve je bilo tiho u kući. Osetila je glad.
Pošla je u kuhinju, bosonoga, da ne bi nikoga probudila.
Razmišljala je. Mora se naći sa Rozom. Uskoro će morati da ode,
moţda čak i pre nego što Luk sasvim ozdravi. Mora da ode pre
nego što bude suviše kasno. Laura je ovde, stalno prisutna. On
misli o njoj, voli svoju uspomenu na tu ljubav. Za nju ovde
nema mesta.
Ne bih mogla više dugo da izdrţim. Ne mogu da se borim.
Vremenom, ţivot će krenuti svojim uobičajenim tokom i sve će
biti kao i ranije. Samo, ona se izmenila. Bez obzira šta se desi,
ona se više neće vratiti onom načinu ţivota kakav je vodila
ranije: beskonačne zabave, noćne sedeljke, nepotrebne
kupovine...
- Ah, ovde ste! Baš ste me uplašili - čula je glas sestre
Endruz. - Gospodin Vilis se izbezumio kada je čuo da vas
traţim...
- Nisam ţelela nikoga da budim - Sali je blago
protestvovala.
- Hajdete u sobu, ali prethodno obiđite Luka. Proveo je vrlo
nemirnu noć. Bio je u groznici. Opomenula sam ga ...
83
- Da li mu je sada dobro? - - zabrinuto je pogledala sestru.

- Dobro mu je. - Biće mu još bolje kada vas vidi.
Luk je zabrinut. Brine se o njoj? Moţda, posle nemirne noći,
pomešao je s nekim. Znala je s kim.
- Da, sestro, dolazim. Osećam se bolje.
Luk je očekivao. Hteo je da sedne kada je ušla.
- Gde si bila? - raspitivao se.
- U kuhinji, da popijem mleko. Zašto?
- Trebalo je da si u krevetu.
- Moţda sam slična tebi i ne slušam naređenja i savete.
- Danas ustajem. Dosta mi je tog kreveta.
- Ne smeš. Luk. Još nije vre - me. Ja ću ti čitati.
A ja ovde da leţim i da se pitam šta se dešava. Ne, Sali, ja to
ne mogu više. Ja moram da ustanem, bez obzira šta će sestra ili
lekar da kaţu. - Uhvatio je za ruku. - Videćeš, sasvim je
jednostavno. Kada naredim sebi, onda moram, mogu.
Osetila je njegovu snagu u stisku. Luk radi tačno ono što
naumi.
- U redu. Pomoći ću ti - uzdahnula je.
- Hoćeš li? Kako?
- Radiću sve što ţeliš.
- Zašto?
Pitanje je iznenadilo. Ako odgovori „Zato što te volim”, Luk će
se verovatno smejati.
- Zato što si tako odlučan.
Odgovor ga nije zadovoljio. To se jasno videlo.
Lekar je ušao u sobu. Iznenadio se kada je ugledao Luka
kako sedi u krevetu.
- Gospodine Vilis... - uzviknuo je. - Šta to radite?
- Veţbam. doktore. Nameravam da ustanem danas.
84
- Zabranjujem vam apsolutno zabranjujem.

- Da - prekide ga Luk. - Vi ne biste bili dobar lekar da tako
ne postupite. Odluka je doneta, doktore. Vi me ne poznajete.
Doktor Kosi je molećivo pogledao Sali.
- Vi ste zaista najuporniji i naj tvrdoglaviji pacijent. Nemam
izbora. Paţljivo ću vas posmatrati i kontrolisati. Ako primetim i
najmanji napor, ići ćete ponovo u krevet.
- Vaţi.
Sedeli su u hladu velikog drveta. Luk u kolicima, Sali kraj
njega, na klupi, a Krejg Lamont pored nje. Bilo je tiho, prijatno
popodne.
Luk je uspeo. Znala je da hoće. Skinuli su mu zavoje sa
glave. Nosio je još samo flaster. Na bradi je imao mali oţiljak.
Doktor Rosi je rekao da će vremenom nestati. Nosio je naočare
za sunce. Posmatrala ga je. Uprkos nesreći, izgledao je snaţan,
vitak i opasan. Razmišljala je Sali, uspeo je da me izmeni, uspeo
je da ga zavolim na način na koji sam uvek mislila da je
nemoguće voleti. Ne, on to nikada neće saznati.
Otvorila je oči i pogledala Luka.
- Šta si rekao? - pitala je. –
- Zar nisi slušala?
- Ne - rekla je iskreno. - Vi ste pričali o poslovima. Moje
misli su odlutale.
- Pitao sam te da li bi nam donela nešto da se rashladimo.
Nešto osveţavajuće.
Sali je ustala.
- Naravno. Evo, idem.
Pre nego što se dovoljno udaljila, čula je Krejgove reči.
- Tvoja ţena je jedna od najprivlačnijih osoba koje sam
upoznao.
85
Ţelela je da čuje i Lukov odgovor, ali je bila predaleko. Ušla

ja u kuhinju. Vilma je bila zauzeta pripremajući ručak.
Pomagale su joj dve mlade ostrvljanke.
- Gospođo Vilis, upravo sam htela da dođem da vam
prenesem poruku gospođe Herik. Zvala je pre nekoliko minuta.
Moli vas da je pozovete čim budete mogli.
- Odmah ću. Hvala, Vilma. Molim vas, dajte mi veliki bokal
hladnog soka i tri čaše. Odmah se vraćam.
Brzo je ušla u Lukovu radnu sobu i okrenula Rozin broj.
- Sali - čula je Rozin glas - putujemo za deset dana. Alister
ide kod specijaliste u London. Postoji nada za njega. Zar to nije
divno?
- Radujem se. Drago mi je što si mi se javila, Roza. Pre nego
što otputujete moramo se videti. Ne zaboravi da mi daš adresu.
- Svakako. Navrati sutra, u bilo koje doba.
- Pokušaću - odgovorila je Sali. - Sada moram da idem. Luk
čeka. Do viđenja, Roza !
Sali je spustila slušalicu. Deset dana. Za deset dana biće
slobodna. Slobodna.
86
Bili su sami u spavaćoj sobi. Luk je sedeo u krevetu,

zavaljen u jastuke, umoran posle izvanrednog uspeha.
Posmatrao je Sali koja je sedela kraj njega, sa knjigom na
kolenima.
- Priđi, i lezi pored mene - pozvao je.-
- Ali, zar nećeš da ti čitam?
- Suviše sam pospan. Ostavi knjigu. Uradi ono što ti
kaţem.
Deset dana će proći brzo, razmišljala je. Izula je sandale i
legla pored njega. Videla je kako je posmatra. Ispruţio je ruku i
milovao je po obrazu. Sali je prestala da diţe. Ne sme dopustiti
da joj bude lepo. To ne bi mogla podneti.
- Umorna? - upitao je.
- Da.
- Ti ustaješ sutra?
- Naravno. Svi odlaze osim Krejga. Zamolio sam ga da
ostane još nekoliko dana. Da li se slaţeš?
Nasmejala se.
- Da li bi bilo šta uticalo ako se ja ne bih sloţila?
Nastupila je kratka pauza.
- Ne. Samo sam ţeleo da te pitam.
- Naravno da nemam ništa protiv. U stvari, Krejg Lamont
mi se dopada. Vrlo je šarmantan. On je snaţna ličnost i
mislim da si odabrao pravu osobu.
- I ti se njemu dopadaš.
- Ja nisam rekla da... - počela je ogorčeno i Luk se nasmejao.
87
- Ja nisam to rekao. Nije ni on, ali zaključio sam na osnovu

toga kako te gleda.
Zastala je. Odmeravala je svoje reći.
- Prijatno je osećanje znati da se nekome dopadaš.
- Šta to ne misliš?
- Ništa ne mislim. - Nije mogla da mu kaţe šta oseća i
misli. Skrenula je pogled.
- Ne okreći se od mene. Gledaj me.
- Ne.
- Gledaj me!
- Dobro, hoću. - Gledala ga je. Njihovi pogledi su se ukrstili
- Zadovoljan?
- Ne. - Počeo je ljubiti pun strasti.
Gledala ga je, široko otvorenih očiju. Osetila je kako je
njegovi prsti neţno miluju po telu. Borila se da mu ne uzvrati
neţnost.
- Ne, prestani... - prošaputala je. -... nemoguće...
- Ništa nije nemoguće - brzo joj je odgovorio. - Do sada je
već trebalo da me upoznaš.
- Sada - rekao je - radi ono što ti kaţem. - Zagrlio ju je.
Osećala je snagu njegovih ruku. Međutim, njegov dodir bio je
neţan dok je leţala kraj njega. Bila je potpuno bespomoćna i
izgubljena u njegovom neţnom zagrljaju.
Spavao je kada je napustila sobu. Sestra Endruz je dolazila
hodnikom u trenutku kada je Sali zatvarala vrata.
- Gospođo Vilis... - počela je.
Sali je stavila prst na usta: -Pst! Spava.
Sestra je posmatrala kratko vreme, a zatim vrlo
profesionalno rekla.
88
- To je dobro za njega. Sigurno se zamorio posle svega što

se danas desilo. Verovatno mu nije potrebna tableta za
spavanje.
- Moţda nije - Sali se nasmejala. - Sići ću da se pridruţim
gostima.
Sali je otišla u prizemlje. Soba je bila puna dima. Ĉula je
zveket čaša. Muškarca su pričali, kao i uvek, o poslovima.
Uhvatila je Vilmin pogled.
- Da li je sve u redu, Vilma ?
- Da, gospođo.
- Dobro. Porazgovaraću malo sa gostima, a zatim ću leći -
Vrlo sam umorna.
- Naravno. Danas ste bili vrlo zauzeti.
*
Sledećeg jutra Sali se osećala tuţnom. Pokušavala da se
oslobodi depresije u koju je zapala. Razgovarala je sa gostima,
bila sa Lukom, smeškala se i o svemu se starala. Ipak. tuga je
nije napuštala. Još samo devet dana! Brzo će proći. Izgubila je
apetit. Jela je vrlo malo, samo iz učtivosti. Međutim, Vilma je
sve primećivala.
Posle kasnog ručka, gosti su otišli na aerodrom i kuća je
odjednom utonula u mir. Jedino je Krejg ostao. On i Luk su
sedeti kraj bazena i razgovarali. Sali je leţala u svojoj sobi.
Vilma je zakucala i ušla.
- Ah, vi ste. Vilma. Ima li problema? - Sali je sela.
- Nema, gospođo. Sve je u najboljem redu. Jedino, zabrinuta
sam zbog vas.
- Mene? - Bila je iznenađena. - Zašto?
89
- Oh, gospođo, danas skoro ništa niste jeli. Oprostite mi što

o tome govorim, u očima vam se ogleda tuga, vrlo ste tuţni, a ja
ne znam zašto. Moja jedina ţelja je da budete srećni. Da li ne
radim nešto dobro? Recite mi.
- Ne. Vi ste savršeni. Ja sam danas nešto depresivna,
moţda zato što sam umorna. Biće mi bolje uskoro.
Sali je pokrila lice rukama i briznula u plač. - Ne znam! -
jecala je.
- Hajde dušo, recite Vilmi šta vam leţi na srcu. Osetila sam
da nešto nije u redu. Moţete mi sve reći. - Vilma je neţno
obgrlila.
- Ne mogu. Ne mogu reći nikome. - Glas joj je bio
isprekidan jecajima.
- Moţete. Ne zaboravite, ja sam uvek ovde da slušam. Da li
to ima neke veze sa gospodinom Lukom?
- Da. Ali vi ne razumete... Ne mogu vam reći. Vi volite
Luka kao svoga sina i tako mora da ostane.
- Ja sam tek nedavno došla. Ja vam ništa ne značim. Oh.
Vilma govorim gluposti i zato je najbolje da sve zaboravimo.
Biće mi sasvim dobro. Ne brinite, potpuno ću se smiriti
- Potrebna vam je pomoć - zabrinuto je primetila Vilma. -
Ne mogu vas ostaviti u takvom stanju. Da li da pozovem
sestru?
- Ništa mi ona ne moţe pomoći. Ne postoji lek koji leći
slomljeno srce. Zar postoji takav lek? - Sali nije mislila da
postavi to pitanje, ali su joj reći izletele.
- Oh, boţe, šta je? - upitala je Vilma.
- Zar ne znate? Zar ne moţete da pogodite? Ja volim Luka,
ali on mi ne uzvraća ljubav... Ja to više ne mogu izdrţati.
- Dušo, ispričajte mi sve.
90
Sali je pogleda.
- U redu. Hoću. - Sali je počela da priča, u početku vrlo
tiho, sve što se desilo. Sve. Ništa nije izostavila. Nije štedela
sebe. Ispričala je celu istinu. Kada je završila čekala je, ni sama
ne znajući šta.
Nastupila je duga tišina, koju je Vilma prekinula.
- Sad razumem. Drago mi je što ste mi rekli.
- Razumete li zašto moram da ga napustim? - U Salinom
pogledu video se beznadeţan očaj, duboka patnja.
- Ali on će naučiti da vas voli. Već vidim ...
- Ne! Vi to ne smete reći! Zar ne vidite, on voli Lauru u
meni. Ja ne mogu da ţivim u njenoj senci. Vilma, ne mogu!
- Da li ste sigurni, dušo?
- Da, znam. Oh Vilma, ţao mi je. Nije trebalo da vam
ispričam ... ali sada se osećam bolje. Ţao mi je što sam vas time
opteretila. Vi ste tako ljubazni, tako dobri...
Vilma je tiho napustila sobu. Sali se sada bolje osećala.
Vilma je shvatila, sve je razumela. Ubrzo je zaspala. Sanjala je o
Lauri.
Dani su prolazili i sve je barem prividno, bilo u redu. Luku
se postepeno vraćala snaga, počeo je da hoda, pomaţući se
štakama u početku nezgrapno, ali vremenom vešto. Krejg
Lamont je otišao tri dana posle ostalih. Ostali su sami.
izuzimajući sestru Endruz i povremene posete doktora Rosija,
koji je svečano predao Luku bocu šampanjca.
Vilma, kao i obično, bila je zaposlena. Veoma se brinula o
Sali što je bilo čak upadljivo. Jednom, za večerom. Luk je to
primetio. Bio je osmi dan.
Sali se nasmejala.
- Lepo se slaţemo, zar ne?
91
- Drago mi je. Ona se o tebi brine kao da ti je majka.

Sali je posetila Rozu i Alistera. Dali su joj svoju adresu u
Londonu. Učinila je grešku što je svoju tašnu, u kojoj je bila
cedulja s adresom ostavila u spavaćoj sobi.
Sledeće večeri otišla je u spavaću sobu da poţeli Luku laku
noć. Sedeo je s njenom tašnom u rukama. U prvom momentu
ništa nije shvatala.
- Šta je ovo? - upitao je, drţeći papir u ruci.
Istrgla mu ga je iz ruku.
- Šta radiš sa mojom tašnom? - Oblila je rumen. Borila se da
suzbije paniku.
- Ostavila si je ovde. Prevrnula se i otvorila. Ugledao sam
to. Gospodin i gospođa A. Herik, 27 Kvins...
- U redu, znam da čitam. - Sali ga je prekinula. Vratila je
cedulju u tašnu i zatvorila je.
- To je Rozin rukopis... - počeo je.
- Kako znaš?
- Kupila nam je svadbeni poklon, zar se ne sećaš? Vrlo je
karakterističan. Šta će oni u Londonu, ili, zašto o tome ništa nisi
rekla?
- Zaboravila sam.
- Ma nemoj?! - Oči mu se suzile. - Zar izgledam tako glup?
- Ne. Neću da govorim o tome. Potpuno je beznačajno.
Odlaze na odmor i hoću da im pišem.
- Ti laţljivice!
- Znači, laţem? Dobro! Nemam više šta da kaţem. Laku
noć!
- Sedi! - dreknu Luk. - Još nisam završio.
- Ali ja jesam. Ja sam...
- Sedi milom, ili ću te prisiliti da sedneš.
92
Sali je sela na najudaljeniji kraj kreveta i čekala. Posmatrao

je.
- No, reci mi zašto putuju?
- Stric Alister je bolestan. Odlaze kod specijaliste. - Sali nije
prekršila reč koju je dala Rozi.
- Koliko je bolestan?
- Ozbiljno.
- Da li si to znala kada si pristala da se udaš za mene? -
Gledao je pravo u oči.
- Jesam. - Osetila je da joj se snaga vraća. On ih ne moţe
sprečiti da otputuju. - Smešno. Učinila sam nešto nesebično,
mada ti moţeš da vidiš u tome i zabavnu stranu.
On nije obratio paţnju na njen sarkazam.
- Znači, tako. Zato si se tako brzo odlučila. Zbog Alistera.
Sali je govorila vrlo polako.
- A kakvi bi drugi razlozi mogli da postoje? Zar si mislio da
te volim? - Počela je da se smeje.
Uhvatio je za ruku i privukao.
- Prestani da se smeješ!
- Ne mogu... ne mogu. - Pretila je opasnost da smeh pređe
u histeriju. Bila je skoro bez daha.
- Tako je - rekla je. Ustala je.
- Sada odlazim u svoju sobu.
- Ĉekaj... Sali. - Ona je već izašla i zatvorila je vrata. Više se
nikada neće vratiti. Jednostavno je donela odluku. Sutra ujutro
zamoliće Dţona da je odveze na aerodrom da uhvati avion za
London.
Roza i Alister su otputovali i sledećeg jutra. Sali se spremala
da napusti Lukovu kuću. Više nije bila pribrana i smirena.
Naprotiv, bila je nervozna, potpuno je izgubila apetit. Lukovo
93
ponašanje je bilo agresivno, odbojno. To je bilo jasno celoj kući.

Vilma je bila vrlo nesrećna. Ona i Sali su te večeri razgovarale u
kuhinji. Vilma je pokušavala da je ubedi da ostane.
- Zar ne vadite da je nemoguće? On se neće izmeniti dok
sam ja ovde. Zar ne vidite - kakav je? A ja sam tome uzrok. Što
pre odem, pre će se smiriti.
- Hoće li?
- Šta mislite?
- Mogao bi postati još gori.
- Ne, Vilma. Znam ja dobro šta činim. Pre nego što legnem,
napisaću mu pismo i sve objasniti. Videćemo se ujutro.
Sali se tiho popela u svoju sobu. Spakovala je kofer i sela da
napiše pismo Luku. To pismo joj je palo najteţe. Nije ga
zatvorila, jer je ujutro još htela u njega da spakuje i burmu.
Te noći spavala je loše. Probudila se rano, ustala i izašla da
se prošeta po parku oko kuće, posljednji put. Srce joj se ispunilo
tugom i bolom. Nema povratka. Sve je svršeno. Mlada je i jaka,
ali drugačija od one osobe koja je došla na Adelanu pre kratkog
vremena. O tome je pisala Luku u pismu. Rekla mu je da je vrlo
mnogo naučila i tom smislu njegov plan se ostvario.
Vratila se u kuću. Pošla je u kuhinju da popije još kafu. A
zatim, će otići.
U daljini. Sali je ugledala svetla na aerodromu Hitrou.
Ponovo kod kuće sa odmora, pomislila je i osetila gorčinu u
ustima.
Provešće nekoliko dana u svom stanu u Londonu, moţda se
naći sa Rozom i Alisterom, a zatim će otputovati na sever u
kućicu svoje majke u Jezerskoj oblasti. Majka je davno prestala
da odlazi tamo. Ključ je bio kod Sali. Tamo će imati vremena da
odluči o svojoj budućnosti. Biće sve u redu.
94
Začula je glas stjuardese koja je davala uputstva putnicima.

Vezala se. Avion je počeo du se spušta. Uskoro će biti kod kuće.
Uskoro ...
Oči su joj bile pune suza. Do viđenja Luk, pomislila je.
Uprkos svemu, uspeo je u svom planu. Avion se zaustavio. Sve
što se desilo, sada je bila prošlost.
95
XI
Sali je vozila autoputom prema malom mestu zvanom

Kendal. Kiša je neumorno dobovala po kolima. Ĉeznula je za
toplinom kućice koju je uvek volela. Na zadnjem sedištu, pored
namirnica, nalazilo se nekoliko knjiga i tranzistor. Nikada nije
volela samoću, a sada je čeznula za njom. I u tome se izmenila.
Stigla je u sumrak. Unela je stvari u kuću. Zatim se
prošetala do susedne farme da poruči mleko i jaja. Vraćala se
preko polja, duboko udišući sveţ večernji vazduh. Obećala je
Rozi da će joj se redovno javljati. Nije imala telefon u kućici.
Telefonska govornica se nalazila na putu, udaljena od kućice
nešto manje od dva kilometra.
Ušla je. Skuvala je sebi kafu i pripremila sendvič. Zatim je
otišla u krevet. Spavala je neprekidno do narednog dana. Bilo je
skoro podne. San je oporavio i osveţio. Ţivot je krenuo
uobičajenim tokom. Odlazila je u duge šetnje kolima po okolini,
u kupovinu u Kendal ,udaljen desetak kilometara, provodila
večeru čitajući i slušajući radio. Oporavila se. Apetit joj se
vratio.
Jednog jutra, otprilike dve nedelje kasnije, sela je u kola i
odvezla se do telefonske govornice.
- Roza, to sam ja. Sali.
- Sali šta je ?
- Moram nekome reći. Mislim da sam gravidna.
Ĉula je Rozino šumno disanje kroz slušalicu.
- Sali da li ţeliš da dođem?
- Moţeš li? Oh, ne, ti ne moţeš da ostaviš Alistera.
- Ĉuj on je prošao kroz mnoge preglede. Sada se odmara.
Naravno da ću doći.
96
Otišla je u Kendal da se snabde namirnicama za Rozin

dolazak.
- Šta ćeš da radiš?
Sedele su u prijatnoj sobi za dnevni boravak, Roza je
posmatrala Sali.
- Šta ćeš da radiš? Ne moţeš ostati ovde, potpuno sama.
Moraš se vratiti u London. Moraš paziti na sebe.
- Da. Razmišljala sam o tome. Vratiću se. Moţda za nedelju
ili dve.
- Sali - Roza je počela vrlo tiho - zar ne smatraš... - oklevala
je.
- Šta? - Osetila je kako joj srce jače kuca.
- Da kaţeš Luku.
- Ne! Nikada! Mislio bi da hoću novac. Ne ţelim ni paru od
njega.
- Ali, ti si njegova ţena.
- Zakonski, da. Ne, Roza, ne dolazi u obzir. Zar misliš da bi
mu stalo do toga?
- Hoćeš li iskren odgovor? - Roza je pogleda u oči.
- Da.
- Ti misliš da ga bolje poznaješ od mene?
Sali se nasmejala.
- Poznajem ga vrlo dobro. Obećaj mi da mu nikada nećeš
reći.
- Obećavam. - Roza je izgledala iznenađeno. - Uostalom,
tvoj ţivot je samo tvoj. Na tebi je da donosiš odluke. Ali - slegla
je ramenima - pomislila sam, to je sve.
- Znam. Drago mi je što si došla. Kao da imam sestru kojoj
mogu da se poveravam.
97
- To je najlepše što si mi mogla reći. - Roza se blago

osmehivala. - Dopadaš mi se. Sali. Ţao mi je što u početku...
- Znam. - rekla je Sali. - Nadam se da ćemo zauvek ostati
prijateljice.
- Od smeha nisu čule kucanje na vratima. Kucanje se
ponovilo, ovog puta jače. Pogledale su se.
- Ko... - počela je Roza.
- Ne znam. Moţda je gospođa Marej, sa susedne farme gde
kupujem mleko, jaja i sir. Idem da vidim. - Sali je ustala, izašla u
hol i otvorila vrata.
Luk je stajao pred vratima, oslanjajući se na Dţona. Gledali
su se, a zatim je upitao.
- Zar me nećeš pozvati da uđem? Dugo smo putovali, a
noge me više ne drţe.
- Luk!
- Molim te, da li smemo ući?
- Svakako. Uđite tiho je rekla.
Roza je skuvala kafu, smestila Luka u udobnu fotelju, uz
pomoć Dţona. Roza se o svemu brinula. Sali nije bila u stanju ni
da govori, a kamoli da radi. Ĉula ih je da razgovaraju, ali nije
bila u stanju da izgovori nijednu reč. Tek kada su se vrata
zatvorila, shvatila je da su Luk i ona potpuno sami u sobi.
- Izašli su - neţno je rekao.
- Luk. - Rezervisali smo dve sobe u hotelu u Kendalu. Dţon
i Roza su otišli u hotel. Roza moţe da uzme moju sobu, jer mi
treba da porazgovaramo. Ti i ja.
Sali ga pogleda.
Sali nije mogla da veruje da je Luk zaista došao.
- Sali molim te, dođi - rekao je vrlo neţno i ona je poslušno
prišla i sela kraj njega.
98
- Volim te Sali, Volim te mnogo.

- Ne, ti me ne voliš. - Osećaš se kao da razgovara o nekoj
drugoj osobi. - Ti voliš Lauru. To je u redu. Navikla sam na to.
- Ja volim samo tebe. Ti si moja sadašnjost i moja
budućnost, ţena s kojom ţelim da budem do kraja ţivota. Ja
sam voleo Lauru. To je bila ljubav moje mladosti. Da li me
razumeš?
- Ne. Ti si o njoj mislio kada smo mi...
- Samo jedanput, na početku. Dogodilo se...A zatim, to si
uvek bila ti, samo ti. Nisam bio svestan šta se dešava sve dok
nije bilo suviše kasna. Vilma mi je očitala pravu lekciju o mom
ţivotu i otvorila mi oči.
- Vilma?! - nasmejala se Sali.
- Da.
- Vilma te je izgrdila?
- Da. I to još kako. Bio sam uţasan pre nego što si ti otišla, i
još gori i nepodnošljiviji posle tvog odlaska. Pomahnitao sam.
Nisam mogao da se krećem sa tom nogom u gipsu. Vilma je
došla i uručila mi otkaz. Nije birala reči. Sasula mi je sve u lice.
Pitao sam je ako te dovedem da li će da povuče otkaz. -
Pogledao je Sali. - Vilma se nasmejala, a to je puno kazivalo.
Ovde sam. Sali.
- Volim te - neţno mu je rekla.
- Zaista? To mi je i Vilma rekla, ali ja joj nisam verovao.
- Da, volim te. Međutim, i ja sam stalno mislila da ti voliš
Lauru... Ono što je u tebi ostalo od te ljubavi...
- Ali, Sali, moraš da shvatiš da je to samo sećanje na prošlu
ljubav. Nikada nisam mislio da ću se ponovo zaljubiti, da ću
ponovo moći da volim. Tada si ti ušla u moj ţivot i ja sam te
zavoleo. Ljubav koju osećam prema tebi ispunjava ceo moj svet.
Ja sam niko bez tebe, Sali. Da li me shvataš?
99
Tiho je uzdahnula i uhvatila ga za ruku.

- Mislim da te razumem. Luk. Moram to nešto reći. Razlog
sam pozvala Rozu ovamo.
- Šta je to? - upitao je.
- Da li moţeš da pogodiš?
Luk ju je posmatrao. Ponirao je u njene oči. Sali je poţelela
da Luk sam shvati i ugledala nagoveštaj razumevanja na
njegovom licu.
- Sali, ne drţi me u neizvesnosti. Da li je to... što ja mislim?
- Imaćemo bebu.
Luk se nagnuo i za trenutak zaţmurio. Kada je ponovo
pogledao. Sali je videla u njegovim očima ljubav, istu onakvu
kakva je nju ispunjavala.
- Oh, ljubavi moja, moja najdraţa... Uzeo bih te u naručje i
igrao po sobi kada bih mogao!
- Još samo malo. Vidiš? - ustao je i pomalo nesigurno pošao
prema njoj na suprotni kraj sobe.
- Uskoro ću opet imati svoje noge i ja ću te paziti.
Zagrlila ga je.
- Paziću te do kraja ţivota - rekao je. - Neţno je poljubio.
- Ţelim da te drţim u naručju i da ti ispričam sve svoje
planove.
Pošli su zajedno, zagrljeni. Njihov zajednički ţivot je
zapravo tek počeo.
KRAJ
100

MERI VIBERLI - Zabranjeno Voće PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

MERI VIBERLI - Zabranjeno Voće PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Book as passion & BD

Sali Herik je osetila kako je jedan mladić uporno posmatra

je već nešto drugo. Uprkos Alisterovim toplim rečima o svojoj

da na znanje da nije vredna njegove paţnje. Onda se ponovo

Nekoliko minuta kasnije, kada se avion zaustavio. Sali

koračala pored Alistera govorila i smejala se Sali bi napravila

Krenule su hodnikom na čijem se kraju nalazila Salina soba.

- Savršeno si jasna - rekla je i u pravu si. Došla sam ovamo

Saznala je i to da je Alister sav svoj novac prokockao,

- To mesto! - Oči su joj postale hladne, pogled tvrd. - Ne

Za Sali je to bio pravi izazov. Niko joj ne moţe da naređuje

Brod iz Sauthemptona je pristao. Na pristaništu je bilo

I eto je sada na tom ostrvu usred Indijskog okeana. Svi njeni

- Ne razumem - polako je govorio. - čas hoćete čas nećete

Pripremila je piće i donela na palubu.

- Ostajem ovde - odgovori prkosno. - Nikuda ne idem s

jedini koji je imao slobodan brodić. Da li ti je onaj mali konobar

Kada je uvidela da opiranje nikuda ne vodi, Sali popusti.

preotmeš. Uspela si. Uopšte se nisi osvrtala na to kako će ona to

Sali je posmatrala brodić, kako postaje sve manji, dok ga

spolja. Istrča. Ugledala je helikopter. Mahala je rukama

- Sigurno je da i ne moţeš znati kada nikada nisi imala

Ljubio je divlje, strasno i Sali je potpuno ostala bez daha,

da se vrati s njim u kuću. Nije postojala ni najmanja mogućnost

Roza se neće iznenaditi. Manje-više otvoreno mi je rekla šta

- Ne ţelim dalje da ostanem ovde i odgovaram na glupa

„da se oţenim s tobom ...”

Luk Vills je ustao.

- Tuširaću se kada se vratim kući - odgovori, gledajući

- Naravno da jesi, pomisli Sali, ali ništa ne reče.

Roza se uhvatila za glavu i posle nekoliko minuta

- Ništa ne traţim. Hvala. - Sali je duboko udahnula. - Imam

- Bila si miljama daleko. Rekao sam da je Rozu iznenadila

poslušam, da odustanem. Izgubio sam sve što sam imao, samo

Sali je znala ko je poziva. Nikog drugog nije poznavala na

na filmskoj traci. Alister je vrlo srećan. A i ja, zbog njega. Više

Sali je bila opet sama. U kupatilu hotelske sobe. Njene misli

Sali je zagrlila strica.

- Laskaš sebi - rekla je sasvim mirna.

- Da. Ali, reći ću ti. Palo mi je na um da bi ovo mesto bilo

- Ţao mi je. - Sali se nikada do sada nije izvinjavala. Nije

Luka. Spavao je. Preplavila je neţnost. Setila se kako je ovamo

Da li je on zamišljao Lauru dok je vodio ljubav s njom? Sali

razbarušenu od Lukovog milovanja. Nejasna toplina, koju je u

senzualno ističući liniju svog vitkog tela umiljato je šaputala: -

Luk se ponašao kao gledalac u pozorištu.

Zbunjena, Sali je pomislila da je Talita ili najbolja glumica

Vrisak besa provali iz Talite. Ispunio je kuću. Skočila je na

- Vrlo si ljubazan. Izuzetno ljubazan.

- Šta to treba da znači? - Njegov stisak postade nesvesno

Sali je pripremila ručak, ali ništa nije jela, odgurnula je tanjir

Kada se probudila nije bila svesna koje je vreme ni koliko

Posmatrala ga je, upijajući njegov lik, jer je znala da će

Nebo je podsećalo na baldahin od crnog somota, posut sjajnim

Umalo da ispusti tanjir koji je drţala u ruci. Kako je mogao

- Hvala. - I to je bio kraj razgovora. Stigli su. Kola su prošla

- Ali, to nije nepristojnost - Sali je tiho odgovorila. - Vi ste

- To je sigurno gospodin Herik, zar ne? Vrlo prijatan

- Gospođica Dţervejz - rekla je nelagodno. - Da kaţem da

- Ona je ljubomorna i povređena. I ja sam jaka koliko i

da sam u pravu. Ukoliko se više ne budete mogli vratiti u vilu,

- Istina je, Roza. Navikla sam na tu pomisao. Telefonirala je

- Ne, hvala. Moţda drugom prilikom. Doći ćete na večeru