Ono što ću u ovom eseju pokušati da uradim, neće biti nimalo lako, ali me to sigurno neće

sprečiti da pokušam. Na početku bih pohvalio Aristotela, njegova razmatranja države i načina na
koji bi ona trebalo da funkcioniše. To naravno ne znači da se u potpunosti slažem sa njima,
naprotiv, postoji dosta mesta i tema u „Politici“ za koje smatram da su mogla i morala biti bolje
obrađena, nezavisno od vremena u kojem je autor ovog dela živeo.Vreme u kojem živimo,
naravno, ograničava naša razmišljanja i sužava naše poglede u velikoj meri, ali jedan filozof
poput Aristotela, sigurno ima manje prava da se pozove na jedan ovakav faktor. Kao i sam
Aristotel, neretko ću se pozivati na Platonovu teoriju o idealnoj državi, i time pokušati da
napravim sintezu ova dva dela, ali i da iznesem neka svoja viđenja idealne države u današnjim
prilikama i okolnostima.Naravno, pritom imajući u vidu da će i moja shvatanja biti za nekog
pogrešna, a moje viđenje najbolje države, neostavrivo i itekako podložno kritici.

Aristotel svoju državu gradi na temeljima porodice. Zanimljivo je da kod Platona, porodica ne
igra tako važnu ulogu kao što je to slučaj kod njegovog učenika. Platonova država nastaje kad
pojedinac, kao takav, sebi nije dovoljan i ne može da ispuni sve svoje prohteve, pa se iz ovih
razloga udružuje sa drugim ljudima. Kod Aristotela , domaćinstvo i selo, nastaju na ovaj
način.Kako on kaže, pošto se oformi porodica, odnosno domaćinstvo, nastaju druge trajne
potrebe radi kojih se oformljuje selo, sastavljeno od više domaćinstava. Ono u čemu se i Platon i
Aristotel slažu, je suštinska priroda čoveka. Čovek je po njima biće zajednice i društva(ζῷον
πoλιτικόν). Tek u zajednici čovek spoznaje svoju pravu ulogu, a onaj koji može živeti izvan nje,
je ili rđav ili bolji od ljudi( bog). Udruživanjem više sela nastaje država( polis) koja se
vremenom razvija i napreduje. Pre nego što razmotrim Aristotelova shvatanja odnosa u okviru
porodice, kao drugog najosnovnijeg gradivnog dela države, hteo bih da kažem nešto o tome
kako države danas nastaju i u kakvim okolnostima. Ukoliko država zaista nastaje na ovakav
način koji propagiraju Platon i Aristotel, onda ona nastaje i zbog ljudske želje za bogatstvom i
ugodnim životom koji ono pruža. Želja za ugodnim životom izgleda leži u srži ljudske prirode,
jer se tokom svih godina i vekova, malo toga promenilo na tom planu. I dalje veliki broj ljudi
pokušava da stekne što viši nivo obrazovanja, ne zbog znanja koje će im to obrazovanje i
školovanje pružiti, već zbog koristi koje će im ono doneti. Koristi u vidu dobro plaćenog posla
koji obezbeđuje ležeran i komforan život. Ovo je na neki način takođe i priroda države,
predstavljena na njenom najosnovnijem nivou. Država sačinjena od ovakvih pojedinaca, sasvim
normalno, teži ostvarivanju ovakvog života za što veći broj svojih građana( barem bi tako trebalo
da bude). Sebičnost modernog čoveka, možda i najbolje sa danas ogleda, u načinu na koji države
nastaju. One nastaju podelama i separacijom manjeg dela od celine, kada god celina ne
zadovoljava potrebe i želje tog njenog dela ili delova. Drugim rečima, onda kada deo smatra da
nema više koristi od toga da bude samo deo nečega što mu neodgovara. Na taj način deo postaje
jedna celina, manja od prethodne čiji je bila deo. Ova podela, ponekad propraćena i oružanim
sukobima, samim tim i krvoprolićem, uglavnom se odvija pod izgovorom borbe za slobodu.
Slobodu, čiji je smisao tokom vremena toliko izvrnut, a sama reč nebrojeno puta zloupotrebljena
radi ličnih koristi najmoćnijih ljudi u državi. Ovi ljudi, koji neretko znaju da budu i najsebičniji
od svih, smatraju da će njihov položaj u društvu biti bolji, a oni sami još moćniji, ukoliko se
postojeća država podeli, samim tim stvarajući i dve odvojene grupe moćnika, koji će suvereno
vladati, bez uplitanja onih drugih moćnika koji sada imaju sopstvenu državu. Postoje i drugi
izgovori i načini pod kojim jedna država nastaje. Tačno je da su ljudi formirali porodice, zatim
zajednice, gradove i države zato što nisu sami sebi dovoljni. U jednom trenutku, koristoljublje i
želja za uživanjem dolaze u direktan sukob. U jednoj takvoj državi koja teži ka teritorijalnoj
ekspanziji, kako bi došla do što veće moći i uticaja, jedan njen deo bivan savladan od strane
lenjosti i oholosti. Drugi deo iste države, koji nastavlja da vredno radi kao ostvarivanju zacrtanih
ciljeva, postaje nezadovoljan onim delom koji odbija da uloži podjednako veliki deo truda, a u
isto vreme sprečava ekonomski razvoj i sveopšte blagostanje, a pritom ubira plodove onih koji
na napretku zaista i rade. Na ovaj način nastaju unutar-državne podele, koje predstavljaju prvi
korak ka rađanju neke nove( države). Ovo je „prividno“ nastajanje novih država, jer su one
nastale na onaj način na koji kaže Aristotel, sada samo dobijaju nove granice, novu vlast...Kao
što sam ranije rekao, sada se vraćam na Aristotelovo viđenje odnosa unutar porodice, koje ću
pokušati da aktualizujem koliko je to moguće. Kada je reč o ovim odnosima, po njemu postoje:
odnos gospodara i roba, muža i žene, oca i dece. On najviše govori o odnosu gospodara i roba.
Kaže da su njihove „uloge“ prirodno određene, tako da je jednom namenjeno da upravlja i vlada,
a drugom da se pokorava. Aristotel ropstvo opravdava i njemu ono izgleda sasvim normalno. Po
meni, ukoliko bismo poverovali da je rođenje ono što nam određuje sudbinu, ono što nas
sprečava da je makar malo promenimo, onda poričemo jedan aspekt čovekovog slobodnog
delovanja, na kome se danas toliko insistira. Mi zasigurno ne možemo da biramo u kojoj zemlji
ćemo biti rođeni, ko će nam biti roditelji, kom staležu ćemo pripadati, ali ono što možemo jeste
da ne dopustimo da nas naše poreklo određuje. Zašto bi neko ko se rodio u bogatoj porodici imao
, kasnije u životu, više prava od nekog ko se rodio u siromašnoj, a poseduje neke izuzetne
kvalitete i sposobnosti koje njegov sunarodnik iz višeg staleža ipak nema? Upravo zbog toga,
ono za šta Aristotel smatra da je određeno rođenjem, ne treba previše vrednovati.Njegov pogled i
stav prema ropstvu, bio je sasvim normalan i uobičajen za vreme stare Grčke. Veruje se da je
tada skoro svaki atinski građanin posedovao barem po jednog roba. Osuđivanje ropstva, svakako
je bila retka pojava. Čak i Platon nastoji da opravda ropstvo. On u „Zakonima“ kaže da je rob
vlasništvo gospodara, ali ne samo on, već i njegova deca. „Svaka reč upućena robu, treba da
sadrži neko naređenje, i sa njima se ne treba šaliti, bez obzira da li su oni ženskog ili muškog
roda“. Moram da priznam da su me ovakva njihova razmatranja pitanja ropstva, umnogome
razočarala. Filozofi i vrsni mislioci poput Platona i Aristotela, ne bi smeli da razmišljaju na
ovakav način, iako je za njiohovo vreme taj način sasvim normalan. Kao što sam na početku
rekao, oni su morali da se uzdignu iznad vremena u kojem su živeli, jer to uostalom i dolikuje
genijima poput njih. Umesto toga, prva kritika ropstva od strane filozofa dolazi tek u vreme
stoicizma. Sa današnje tačke gledišta, ropstvo u klasičnom smilsu je neprihvatljivo. To,
međutim, ne znači da ropstvo ne postoji i danas, već da je poprimilo jedan blaži oblik i
prilagodilo se okolnostima.