You are on page 1of 4

Prvi svetski rat

Pregovori ili pokušaji da se pregovori ostvare su 28. Jula 1914. propali. U Rusiji je 30 jula izvršena
opšta mobilizacija. Engleska je odbila predlog Nemačke da se u slučaju izvijanja rata proglasi za
neutralnu državu. Sledećeg dana izvršena je opšta mobilizacija austrougarske a Nemacka upucuje
Rusiji ultimatum da obustavi mobilizaciju. Kako do toga nije došlo 1. Avgusta 1914. Nemacka
objavljuje rat Rusiji a Francuska započinje opstu mobilizaciju. Otomanske carstvo i Nemacka 2.
Avgusta potpisuju vojni savez a nemacka zahteva od neutralne Belgije dozvolu za prolaz sopstvenih
trupa sto Belgija odbija. Sledećeg dana 3. Avgusta Nemacke trupe ulaze u Belgiju a francuskoj je
objavljen rat. Belgija postaje prva žrtva velikog rata u kojoj je samo prvoj nedelji rata izvršen masakr
na vise hiljada civila. Italija se proglašava neutralnom. U nemackom parlamentu je postignut
koncenzus za ulazak u rat sa neslaganjen socijalista. Posto je nemacka narusila neutralnost Belgije,
V. Britanija kao jedna od zaštitnica belgije objavila je da se smatra državom u ratom sa Nemackom.
Austrougarska je objavila Srbiji rat 6. Avgusta a istog dana je Rusij objavila rat nemačkoj. Kao
poslednje objave rata dosle su Francuska i Engleska objava austrougarskoj 11. Tj 12. Avgusta 1914.
Zbog veoma jedinstvenog položaja kraljevine Grcke, i razmimoilazenja unutar Grcke vlade, Grcka
nece biti ni na cijoj strani sve do kraja 1916.
Srbija je u prvi svetski rat ušla jos 28. Jula, bombardovan je Beograd a vrhovna komanda na cijem
su celu bili regent Aleksandar i vojvoda Radomir Putnik, očekivala je glavni napad iz pravca sa
severa pri čemu je ocekivan prodor bio dolinom velike morave. Samo austrijanci su se trudili da
prikazu da su njihove namere zaista bile te da napadnu Srbiju sa severa ali je prvi napad dosao sa
zapada iz Bosne preko Mačve, 18. Avgust 1914. Bitka na Ceru i pobeda srpske vojske koju je
predvodio Stepa Stepanović. Ova pobeda se poklapa sa pobedom saveznika nad nemcima u
belgijskom gradu haale. Komandant austrougarske vojske je postao Poćorek koji je doživeo moralni
i vojni poraz posle bitke na Ceru. Pocetak prvog svetskog rata je u Srbiji označio i suocavanje do tad
nevidjenim zlocinima, pravim masakrom civilnog stanovništva u Šapcu u okolini. Posle pobede na
Ceru došlo je i do bitke kod mackovog kamena a zatim do trenutnog zaustavljanja vojnih dejstava
pred bitku u dolini Kolubare. Za to vreme, kraljevina Srbija postaje prva koja je u prvom svetskom
ratu objavila svoje ratne ciljeve, to je učinjeno 7. Decembra 1914. Na zasedanju u Nisu. Vlada
kraljevine smatra da joj je glavni i jedini zadatak da obezbedi svrsetak rata koji je započeo kojeg
smatra ujedno i borbom za oslobodjenje i ujedinjenje "sve naše neslobodne braće,Srba, hrvata i
slovenaca. Sjajni uspeh koji ima da kruniše ovo vojevanje iskupice obilato krvave zrtve koje danasnji
srpski naraštaj podnosi… on je na nju prinudjen i vodice je sa onakvom istom nesalomljivom
energijom i sa kakvom se pre sto godina borio za svoj Vaskrs iz kosovske grobnice"

Cerska bitka
koja je vodjena od 16-20 avgusta 1914. godine pod komandom Oskara fon Poćoreka koji je izvršio
napad na Srbiju iz pravca Drine. Poćorek je hteo da do 18. avgusta zauzme Valjevo kao poklon caru
za rođendan. Veliku ulogu je odigrala treća armija pod zapovedništvom Pavla Jutišuća Šturman koja
je od 12-15 avgusta odbija petu armiju austrougarske i tako kupila vreme da se jače srpske snage
prebace na bojište. General Stepa Stepanović odlučuje da se u noći između 15/16 avgusta zauzme
Kosanin grad, vrh Cera. Tako je bitka počela čeonim sudarom a ne u blok kako je bilo planirano,
bitka je završena 20. Avgusta austrougarskim bezanjem preko Drine. Za to vreme u austrougarskoj
se nastavlja progon Srba, nakon veleizdajničkom procesa kao i zabrane i rušenja svega sto je
srpsko, sama vlast se skoncentrisala na problem crkve. Posle ubistva mitropolita patrijarha lukijana
bogdanovića u septembru 1913. administraciju nad mitropolijom je preuzeo Miron Pakrački.
Izbijanjem rata eparhijski episkopi su stavljeni u određenu vrstu kućnog pritvora. Dok su sveštenici iz
Posavine, Korduna, Dalmacije internirani u manastir u gornjokarlovackoj eparhiji Gornimije... od
manastira je napravljena vrsta koncentracionog logora. Svešteno Nije izlagano nikakvom nasilju,
osim sto mu nije dostavljena hrana. Jedina osoba kojoj su vlasti dozvolile da uđe u manastir i da
donese poštu porodica uhapšenih sveštenika bio je vikarkarlovačkog mitropolita Ilarion Zaremski.
Namera vlasti je bila da hapšenjem nacionalno osvešćenih sveštenika još više oslabi srpsko
nacionalno biće. Logor u manastiru gorimije ce funkcionisati tokom celog prvog svetskog rata.
Nova ofanziva na Srbiju usledila je 6. novembra 1914. Napad je trebao da podstakne Bugarsku da i
sama stupi u rat protiv Srbije. Brojno premoćna, odlično opremljena Austrougarska vojska je probila
prvu liniju srpske odbrane kojoj su nedostajale teška artiljerija i topovska municija. Naime pomoć
koja je stigla iz Francuske u vidu topovskih mina bila je neadekvatna jer nije mogla da uđe u srpske
topove. Zato je prethodno u kragujevačkom remontom zavodu trebalo smanjiti kalibar što je
povlačilo izgubljeno vreme. Primarno na povlacenje srpska vojska se bez borbe iz beograda taktički
povukla i neprijatelju prepustila oblasti oko reke Kolubare. Tako je Beograd pao bez ispaljenog
metka. U očekivali konačnog pada Srbije pripremljeni su planovi o njenom komadanju a u Berlinu i
Beču je pad Beograda proslavljen kao velika pobeda. Za budućeg guvernera Srbije imenovan je
austrijski general Hrvatskog porekla Stjepan Sarković. Vojvoda Putnik je predlagao sklapanje
separativnog mira ali je pašić zapretio ostavkom. Na Kolubaru je upućen čuveni djacki bataljen iz
Skoplja sastavljen od 1300 studenata i djaka koji su posle kratke vojne obuke proizvedeni u kaplare.
U govoru studentima 6. novembra 1914. Regent aleksandra je izdao naredbu ni korak nazad. Na
isturene položaje srpske vojske uprkos neprijateljskoj vatri izasao je i stari kralj Petar. Novi
komandant prve srpske armije postao je živojin Mišić. Posto je zauzeto Valjevo u većina zapadne
Srbije pašić je trazio pomoc od saveznika. U Beogradu 3. Decembra neprijatelj drži trijumfalnu
paradu. Medjutim istog dana živojin mišić krece u kontra udar. Bitka se odigrala u basenu reke
Kolubare. Neprijatelj je bio iznenadjen, došlo je do potpunog rasula, zarobljeno 270 oficira, preko
40.000 vojnika i 130 topova iz mnogo vojnog materijala. Beograd je oslobodjen 15. decembra,
general živojin mišić je postao vojvoda a kolubarska bitka ušla u anale vojne taktike. Posle pobede
na Kolubari u Srbiji sve do jeseni 1915. Vlada zatišje kada je u pitanju rat. No, jedna druga drama
preti da uništi Srbiji, reč je o epidemiji pegavog tifusa koja je u valjevski kraj došla još na jesen 1914.
godine zajedno sa prvim austrougarskim zarobljenicima. Od pegavca je u Valjevu i okolini samo za 5
meseci stradalo 135.000 ljudi. Od čega 30.000 vojnika. Pegavac jeste zarazna bolest čiji je krajnji
ishod bio trovanje krvi - sepsa i smrt. Glavni prenosnik pegavca jeste vaška. Tek u maju 1915.
godine otkriven je prenosilac tifusa. Međju poznatima koji su ucestvovali u lečenju bolesnika kao
dobrovoljci istakla se i čačanka nadežda petrović koja je i umrla u valjevskoj bolnici.
Najveći broj istaknutih Srba ponekad i čitave porodice su odvedene u internaciju popit sveštenika.
Samo na teritorijama austrougarske bilo je 50 k. logora pa ipak najpoznatiji su bili sledeći:
koprivnica, Osjek, tenja, borovo, Petrovaradin, varaždin, pačetin, sisak, Doboj. Na početku rata
najviše Srba je bio u Aradu - rumunija gde su umirala u teških nehigijenskim uslovima. Samo u toku
1915. U Bosni i hercegovini bila je desetina masovnih sudjenja takozvanih veleizdajničkih procesa
(banjaluka, Travnik, Sarajevo, Mostar). U banja luci u prolece 1916. Bez pravnih dokaza osuđeno
159 Lica međju njima i 21 svestenik. Na pritisak svetskog javnog mnjenja, novi car Karlo, ih je
oslobodio.

Epidemija tifusa u valjevskoj bolnici


Opaka bolest zahvatila je valjevski kraj u oktobru da bi do decembra 1914. dobila epidemijske odlike
i proširila se na ostale predele. Bez obzira na to što u vojnoj istoriji nema primera da je jedna vojska
ušla u rat sa tako malim brojem lekara kao naša (450 lekara ba 4.500.000 stanovnika) srpski sanitet
je uz pomoc stranih ljudi uspela da savlada pegavac. Upravnik valjevske bolnice bio je dr selimir
djordjevic. Glavni hroničar valjevske bolnice bio je jedan od članova strane misije, svajcarac i sudski
lekar dr arčidar rajs. Koji je u Srbiju dosao radi utvrđivanja ratnog zločina austrougarske nad civilnim
stanovništvom mačve. Osim same bolnice u valjevu, na raspolaganju sanitetu vrhovne komande
stavljeni su stanovi imućnih valjevaca, Zore Obradinović, Milana Gođevca, Antonija Purića, Drag
Sekulić kao i zgrade javnih službi, šumske i poreske uprave kao i oficirska komanda. Pegavac se u
Srbiji pojavio i tokom balkanskih ratova kada su ga doneli turski zarobljenici na više tačaka, Negotin,
Kumanovo, Preševo. Vakcina protiv tifusa je pronadjen je tek 1938. Pegavac ili istorijski tifus jeste
tesko akutno ibolrnje u vidu infekcije krvi a izaziva ga bakterija koju nose bele vaši. Osim pegavog
postoji jos i trbušni tifus, koji je toksično obolenje koje se prenosi zagadjenom vodom i hranom. Zbog
složene situacije, uspostavljen je sanitetski voz koji je deo ranjenika prevozio do karantinske stanice
Mladenovac i dalje za Beograd, Kragujevac i Niš. Osim doktora Đorđevića, u zbrinjavanju obolelih
učestvovali su i major doktor Aleksandar Savić kao i doktor Toma Leko. Bolest je iz Kolubare,
Podrinja, Posavine, Rađevine i Azbukovice zahvatila celu Srbiju. U Srbiji je ukupno obolelo uzmedju
500-600.000 stanovnika. U sastavu lekarski misija bili su pripadnici ruske, francuske, engleske,
američke, škotske, belgijske i holandske vojske. Dužnost glavnog hirurga glavne bolnice u valjevu
poverena je holandskom lekaru Arijusu van Timkofenu. Smeta not u valjevskim volnicama je iznosila
preko 90%, otežavajuća okolnost je bila ta sto je međju umrlima bilo dosta samih medicinara, međju
kojima je prva žrtva bio, Pera Radovanović. Posebnu ulogu u zbrinjavanju obolelih vrše bolnicarke
od kojih su i mnoge preminule kao sto su: Nadežda Vojteh, Cveta Avramović, Leposava Tomić,
Anka Đurović, i slikarka Nadežda Petrović. Nizak nivo opremljenosti bolnica koje su u same širile
zarazu, uticao je na prerano otpuštanje tek prezdravljenih bolesnika koji su postali glavni prenosioci
epidemije u krajevima gde su se vraćali. Vredna divljenja je požrtvovanost jevrejina doktora
Semijuela Kuka koji se odrekao vakcine u korist vojnika a koji je sahranjen na vojnom groblju na
brežuljku bajir, iznad Valjeva zajedno sa doktorom Pavlom Vojtehom. Presudnu značaj u smirivanju
epidemije imao je dolazak doktora Ludviga Šrišleda, jevrejina iz Varšave koji je ukazao da je
prenosioc bolesti bela vaš. Pošto je oružije mirovalo sve do jeseni 1915. situacija je koliko toliko
stabilizovana.
Slom
U cilju konačnog osvajanja Srbije, posle austrougarske propasti na Kolubari, za glavnog
komandanta odredjen je nemacki feld maršal Avgust fon Makenzel. Oskar pocorek je zavrsio svoju
vojnu karijeru a kompletna vojna organizacija napada poverena je nemačkoj. Tako je 15. oktobra
pokrenuta ofanziva austrougarske i nemacke kojoj su se priključili i Bugari. Ulazak Bugarske u rat ba
stranici sila osovine učinio je nemogucim povlacenje duž vardarske doline ka solunu. Zato je posle
prikupljanja trupa na Kosovu srpska vojska odlučila da se povuče prema Draču u dve grupe. Jedna
koja je išla preko CG a druga koja je išla preko Šar planine i Albanije prema jadranskom primorju.
Cilj je bio da se uz pomoć savezničkih brodova vojska prebaci na slobodnu teritoriju gde bi mogla da
se oporavi i konsoliduje tj da se vrati u borbeni mehanizam. Braneći srpski trupama u povlačenju
crnogorska vojska je na pravoslavni Božić po novom 7. Januara 1916. Na mojkovcu nanela poraz
austrougarskim trupama. Crnogorskim trupama komandovao je serdan Janko Vukotić. No posle ove
bitke crnogorsci nisu mogli da odole novim napadom koji se zavrsio padom Lovćena. Crnogorska
skupstina je donela odluku da treba slediti primer Srbije i povuci se sa vojskom, ali je kralj Nikola
slomljen i demoralisan 1916. odlučio da ode u Itsliju. Cena gora he potpisala kapitulaciju. Oko
15.000 vojnika i civila odvedeno je u logore a manji deo se priključio srpskim snagama. Prilikom
sloma u jesen 1915. pokazano je neviđeno herojstvo celokupnog naroda, od ostarelog kralja preko
čuvenog majora Dragutina Gavrilovića, Milunke Savić pa sve od običnih ljudi. Povlačenje u zimu
1915/6 zapamćeno je kao albanska golgota. U sukobima sa albanskim plemenima, u sukobima sa
hladnocom u gladju preko 200 vojnika ostalo je zauvek u vrletima Albanije, jedinu pomoc srpskoj
vojsci pružio je Esad Paša Toptani, s kojim je postignut dogovor o prolasku vojske kroz Albaniju.

10.000 vojnika i civila je umrlo zbog italijanskih vlasti da ih evakuišu iz severnih luka. Usledio je
poguban marš od Drača do Valone. Presudnu ulogu u spasavanju srpske vojske i civila imao je ruski
car Nikolaj Drugi koji je uputio ultimatum saveznicima da će potpisati separatni mir sa Nemačkom i
Austrougarskom ukoliko ne pošalju brodove za evakuaciju. Oko 140.000 ljudi evakuisano je
francuskim lađama na grčko ostrvo Krf. U luci Guvija prvi srpski vojnik kročio je 23. januara 1916.
Srpska vojska je pregledana od strane savezničkih lekara na ostrvu Lazared pored gradeta. Oni
kojima nije bilo spasa upućeni su na ostrvo Vido. Od 23. Jan do 23. Marta 1916. Na ostrvu vidi je
umrlo preko 5.000 vojnika. Na početku su sahranjivani sa samom ostrvu ali kako je ostrvo kamen na
kraju su bačeni u jonsko more. Glavna obuka srpske vojske je bila u francuskoj koloniji Tunis i grafu
Bizerta. Po obrazovanju Solunskog fronta u leto 1916. Pod komandom borisa Saraja, srpska vojska
je prebačena sa krfa i iz bizerte u Solun. 122.600 srpskih vojnika je činilo trećinu ukupno savezničkih
francuskih u britanskih vojnika. Otvaranje solunskog fronta bilo je moguce i posle odlaska
pronemačkog kralja Konstantina. Tom prilikom se savezničkim snagama priključuju i Grci kao i
dobrovoljci iz Amerike i Australije ali i srpski zarobljenici iz Galicije. U septembru 1916. Postignuto je
nekoliko značajnijih pobeda, u oblasti magletskih planina pre svega gorničevo. Krajem iste godine
zauzet je Bitolj tako se srpska vojka posle 1 godinu ponovi nasla na svojoj teritoriji. Od decembra
1916 pa do jeseni 1918. Usledio je iscrpljujući rovovski rat. Savezničke sile izuzev francuske,
smatrale su solunsko front sporednim ratistem dok je Srbija insistirala na tome da on ostane i pored
velikih gubitnika na strani saveznika.
Jos od pocetka povlacenja 1915 postao je sukob izmedju civilnih i vojnih vlasti, tačnije rivalstvo
legalne vlade i crne ruke koja je promenila svoje ime u ujedinjenje i smrt. Crnorukci su doživeli
pasicevu vladu u samog regenta Aleksandra da su pogrešno upravljali politickim i vojnim poslovima
te da su doprineli ubrzanom i konacnom slomu. Na solunskom frontu crnorukci su javno pretili da ce
u oslobodjeni Srbiju puštati one koji to budu zaslužili "kroz kapiju od sabalja". Strahovalo se da bi
njihov uticaj mogao biti iskoristen za puc i zavidjenje vojne diktature. Sukob se okončao montiranim
procesom oko navodnog atentata na presilonaslednika za koji su optuženi crnorukci. Sudska
likvidacija odganizacija ujedinjenje ili smrt u solunu 1917. Bila je moguca tek posto je stari kralj petar
dao saglasnost da se vodje izvedu pred sud. Najuglednici srpski vojskovodja Vojvoda Putnik
smatran za zaštitnika crnorukaca a koji je smenjen zbog bolesti u tom trenutku bio je u Francuskoj u
Nici na lečenju gde je uskoro i umro. Pred vojnik sudom u Solunu proces su organizovali i lažne
svedoke obezbedili oficiri iz bele ruke. To je bila grupa mladjih oficira predvidjena Petrom
Živkovićem koji se posvadjao sa Apisom 1911. Prošao regentu i stvorio neku vrstu dvorske klike.
Streljana su samo tri prvooptužena pukovnik dragutin dimitrijević, major vulović i rade malobabic. Za
to vreme u toplicnokm kraju je u februaru izbio toplicki ustanak bugarske vlasti, sukob je 24 marta
1917. Ugušen ostavljajući za sobom masakrirano stanovnistvo.