III.

ostale ženske grupe u Beogradu protiv nasilja

nad ženama

AUTONOMNI ŽENSKI CENTAR PROTIV SEKSUALNOG

NASILJA
Beograd, Tiršova 5/a Tel.
381.11.687-180

Autonomni ženski centar protiv seksualnog nasilja osnovale su volonterke

SOS telefona za žene i decu žrtve nasilja, 10. decembra 1993. godine. Od
početka rata aktivistkinje SOS telefona angažovale su se na podršci ženama
žrtvama rata..

Autonomni ženski centar je ženska nevladina organizacija za podršku žena

koje su preživele seksualno, ratno, muško nasilje u porodici i izbeglištvo.
Pored terapijske podrške ženama Ženski centar radi na:
 promociji ženskih ljudskih prava
 promociji feminističkih principa u sagledavanju muškog nasilja
 edukaciji o suprostavljanju nasilju
 osnaživanju mreže ženskih grupa

Rad Ženskog centra obavlja se putem

 SOS telefona protiv seksualnog nasilja
 individualnih razgovora podrške za žene koje su preživele nasilje
 grupe podrške i ženskim radionicama

Ženski centar ženama pruža podršku kroz:

 individualna savetovanja
 informacije o institucijama koje im mogu pomoći
 pravne savete sa advokatkinjom
 razgovor sa psihoterapeutkinjom
 informacije i pomoć oko brige za zdravlje
 rad u grupama samopomoći
 knjige o ženskim ljudskim pravima i
 podršku u edukaciji u radu sa ženama koje su preživele muško nasilje

Ekspertkinje Ženskog centra u radu sa ženama polaze od feminističkih

principa:
 da društvena konstrukcija patrijarhata stvara neravnotežu moći među
polovima i da je muška dominacija kontekst u kome žene preživljavaju
nasilje
 da žene koje su preživele nasilje nisu krive za nasilje kome su izložene
 da je pravo svake žene da odlučuje i izabere sopstveni put razvoja, i da su
ekspertkinje Centra tu da ženama daju podršku da krenu svojim putem
 da se podrška daje ženama svih nacionalnosti, religije, seksualne
orijentacije, političkih ubeđenja, rase, klase, stepenu invaliditeta i dr.
 2

Lada Protić
Lepa Mlađenović

SAVETOVALIŠTE PROTIV NASILJA U PORODICI

Beograd, Dalmatinska 47/a
Tel. 381.11.787-615

Savetovalište protiv nasilja u porodici u Beogradu je

nevladina,
humanitarna organizacija, otvorena kao projekat SOS telefona za
žene i decu žrtve nasilja 8. jula 1996. godine.

Savetovalište je otvoreno mesto za sve žene koje imaju probleme

nasilja u braku, porodici ili van nje i podržava njihovu situaciju da
izađu iz nasilja.

Načini rada u Savetovalištu su:

 neposredni, individualni razgovori sa ženama
 telefonski razgovori
 odlasci sa ženama u institucije, koje su im potrebne da bi
rešile svoje probleme

Poseban vid rada predstavlja:

 pružanje pravne pomoći od strane advokatkinja i
 pružanje psihološke pomoći od strane psihološkinje

Ciljevi rada Savetovališšta su:

 rad sa ženama koje su žrtve porodičènog nasilja (fizičkog,
psihičkog, seksualnog, ekonomskog)
 rad sa ženama koje imaju status izbeglice, kroz individualno
savetovanje, posredovanje neophodnih institucija i
humanitarnu pomoæć
 rad sa majkama hendikepirane dece pružanjem podršške i
pomoćæi
 pružanje advokatske, pravne i psihoterapeutske pomoæći
 rad na eliminaciji svih vrsta nasilja i diskriminaciji prema
ženama

U Savetovalištu žene mogu očekivati razne stručne savete,

neophodne
 3

informacije, psihološku i emotivnu podršku da izađu iz stanja

nasilja.

Osnovni principi rada zasnivaju se na:

 anonimnosti
 punom poverenju u iskaz žene
 osnaživanju žena kako bi stekle neophodnu autonomiju u
svom odlučivanju, te zajednički pronašle izlaz iz nasilja.

Lada Protić
SOS TELEFON I CENTAR ZA DEVOJKE
Beograd, Njegoševa 30
Tel. 381.11/439-529

SOS telefon i Centar za devojke počeo je sa radom marta 1994. kao

projekat SOS telefona za žene i decu žrtve nasilja. Nastao je iz potrebe da se
rad proširi na adolescentkinje, koje su kao posebna grupa pod višestrukim
rizikom. SOS telefon i Centar namenjeni su devojkama od 12-22 godine. U
sklopu Centra radi SOS telefonska linija. U prostorijama Centra održavaju se
individualni razgovori, a vikendima dolaze devojčice i devojke iz izbegličkih
kampova.

OSNOVNI CILJEVI
su davanje podrške, osnaživanje i samoosnaživanje devojaka u
prevazilaženju i rešavanju problema i krize adolescentnog doba kroz:
 prevenciju svih oblika nasilja
 organizovanje psiholoških radionica o zdravlju i seksualnosti
 psihoterapijski tretman adolescentkinja
 program kreativnih radionica
 socio-humanitarna podršku i pomoć devojkama u izbeglištvu
 obezbeđenje sigurnog ženskog prostora za druženje i učenje
 eduktivni rad sa profesionalkama koje rade prevenciju nasilja
Statistički podaci govore da je najveći procenat devojaka zlostavljan kroz
čitavo detinjstvo, što je najčešće prošlo nezapaženo od strane okoline ili je
okolina ignorisala događanja u datoj prodici. Poziv SOS-u često je prvi
pokušaj da se nasilje okonča.

PRAVNO SAVETOVALIŠTE
U okviru SOS telefona i Centra za devojke od 1. aprila 1998. god. počelo
je sa radom Pravno savetovalište kao projekat namenjen svim devojkama
koje se javljaju, dajući im informacije o njihovim pravima i pravnom položaju.
Osnovna pitanja odnose se na sve vrste nasilja, ekonomsko iskorišćavanje i
zlostavljanje, ovlašćenja roditelja, prava maloletne dece, kao i oblike zaštite
od zlostavljanja.
 4

"Reći NE zloupotrebi znači reći DA životu. Što jasnije i snažnije dete kaže
životu DA, to jasnije i snažnije kaže zloupotrebi NE."
"Prevencija znači reći NE za ono što ne želimo. Ali, isto tako reći DA onome
što želimo. To znači tražiti ljubav i bliskost za kojima čeznemo. To je deo
gesla SIGURNA, SNAŽNA I SLOBODNA osoba".
"Da se prekine tajna potrebno je dvoje –- Dete koje je spremno da priča i
odrasla osoba koja je spremna da sluša".

Iz prevedene knjige "Prevencija nasilja nad decom"

u izdanju SOS telefona i Centra za devojke u Beogradu

INCEST TRAUMA CENTAR

grupa za podršku seksualno zlostavljanoj deci, žrtvama incesta
i žrtvama rata
Leonarda da Vinčija 17, 11060 Beograd Tel/fax:
381.11.32-43-963

Incest Trauma Centar -– Beograd je ženska grupa, nevladina i neprofitna

organizacija zvanično registrovana 1994. Profesionalo osoblje čine žene
različitih profesija koje su posebno obučene za rad sa seksualno
zlostavljanom decom i odraslim osobama koje su preživele seksualno nasilje
u detinjstvu i njihovim porodicama. Pravilo poverljivosti u radu je
zagarantovano.

Centar je hijerarhijska organizacija sa visokom organizacionom jasnošću i

profesionalnim osobljem koje svoje autonomne pozicije ostvaruje u okviru
timskog rada. Tekuće aktivnosti se nalaze pod supervizijom kako
supervizorke iz naše sredine, tako i holandske psihoterapeutkinje uključene u
rad od samog početka.

SVAKODNEVNI RAD - U ČEMU SE SASTOJI?

1. Rad telefonske službe (od ponedeljka do petka od 18 do 21 čas) i lični
kontakti kao
prevashodni način rada: "1 na 1" razgovori i grupe samopomoći, krizna
intervencija, podržavajući razgovori u kratkom i dugom vremenskom roku.
2. Praćenje klijentkinja / klijenata i njihovih članova porodice / staratelja u
zvanične
 5

institucije i zastupanje. Asistencija u obezbeđivanju zdravstvene i pravne

zaštite.
3. Saradnja / Izgrađivanje mreže / - Asistencija u komunikaciji između
različitih institucija s
kojima klijentkinja / klijent dolazi u dodir, a u cilju osiguranja da ona / on
dobije maksimum usluge na koju ima pravo i da je koordinacija istih usluga
obavljena u njenom / njegovom najboljem mogućem interesu.
4. Edukacija zajednice u kojoj živimo
a) Programi prevencije za decu i roditelje
b) Eduktivni programi za različito profesionalno osoblje (zdravstvene i
pravosudne ustanove, centre za socijalni rad, škole, policiju, itd.)
5. Odnosi s javnošću (štampa, TV, radio, itd.) uz posebnu pažnju za očuvanje
pravila
poverljivosti koje se odnose na informacije o klijentkinjama / klijentima.
6. Publikacija materijala koji se odnose na oblast seksualnog zlostavljanja
dece.
7. Saradnja / Izgrađivanje mreže / - Razmena iskustava i nega međusobnih
veza sa grupama / organizacijama koje se bave pitanjima nasilja u zemlji i
inostranstvu.
8. Aktivnosti unutar Centra: intervizijski i supervizijski sastanci (sadržaj i
organizaciona pitanja), instruktaža za nove volonterke, dalje proširenje
edukacije...

Dušica Popadić

IZAZOV NASUPROT UNUTARNJEM TABUU

I ukoliko mi danas ponovo kažete da do sada niste znale da u Beogradu
postoji i radi Incest Trauma Centar -– od danas sigurno više to nećete moći.
I zato što vaše ili ma koje drugo dete koje volite može biti seksaulno
zlostavljano, a vi imate poziciju u društvu koja po definiciji pruža prostor da
obezbedite oslonac osobama koje su preživele seksualno nasilje u detinjstvu,
dobro je da ovaj trenutak koristi prepoznavanju te iste pozicije.
Iskustvo Incest Trauma Centra broji više od stotinu klijentkinja i klijenata u
periodu 1994-1996 godine. I to što odmah s početka naglašavam polnu
strukturu osoba koje su nam se obratile za podršku, nije slučajno. Zasnovano
na statističkim podacima Centra za proteklu godinu, koji pokazuju da su od
pet osoba koje su preživele seksualno zlostavljanje u detinjstvu - četiri
devojčice. Naspram prethodnog jeste naredni podatak da su od četiri
počinioca seksualnog zlostavljanja nad decom –- tri muškarci. Najčešći vid
 6

incesta na koji smo nailazili jeste incest: otac-kćerka. Najčešće je počinilac

biološki otac. Sopstveno dete vidi kao najlakše dostupno.
Presek kada se prvi incident zlostavljanja dogodi pokazuje da je dete mlađe
od devet godina. I nikada nije "samo jednom". Trajanje zlostavljanja je prema
iskustvu naših klijentkinja i klijenata uvek beležilo više meseci ili više godina.
Zlostavljanje je uključivalo: opscene telefonske pozive, milovanje,
pokazivanje inače pokrivenih delova tela i voajerizam (kao na primer
posmatranje nagog deteta), pokušaj da se obavi seksualni odnos, pokušaj
silovanja, silovanje. Primena fizičkog nasilja najčešće nije neophodna, jer je
pozicija odrasle osobe, koju dete poznaje i veruje joj, snažna i dovoljna.
Uverenje da dete prevashodno treba čuvati od neznanca jeste predrasuda
koja otvara prostor svima "bližnjima".
Trauma ima dugotrajne efekte. U periodu odrastanja i kasnije, osobe koje su
preživele seksualno nasilje u detinjstvu odlikuju se izuzetnom ranjivošću, što
je često preduslov da se
nasilje ponavlja. Iskustvo silovanja nije retko. Partnerski odnosi u kojima se
ponovo nađu u situaciji nasilja, takođe.
U trenutku prijavljivanja Incest Trauma Centru u akutnoj situaciji nasilja se
nalazilo 60% klijentkinja/klijenata. Za preostale važi protok vremena od
prvog incidenta zlostavljanja do trenutka obelodanjivanja koji u proseku
iznosi 12 godina i 5 meseci.
Koliko osoba koje prežive seksualno zlostavljanje u detinjstvu nikada nikome
to ne saopšte?
Podaci se nižu i jedini su postojeći podaci u zemlji proistekli iz direktnog,
neposrednog rada u dugom vremenskom roku sa decom koja su seksualno
zlostavljana i odraslim osobama sa iskustvom seksualnog nasilja u detinjstvu.
Međutim, jedno od pitanja koje smatram ključnim, jeste: zašto oni koji trpe
seksualno nasilje u detinjstvu nikada nikome to ne saopšte ili saopšte
kasnije, ili obelodane –- a zatim povuku svoju izjavu. Odgovor na ovo pitanje
predstavlja ogledalo reakcije društva na preživljeno seksualno nasilje u
detinjstvu.
I sada ponovo možemo da govorimo o dinamici porodice u kojoj postoji incest
i da sve objasnimo stidom, strahom i tajnošću kao karakteristikama iste
dinamike, ali to je deo koji u ovom trenutku možemo ostviti u domenu
terapijskog rada.
U mom obraćanju je akcenat na odgovoru okruženja, nas koji smo institucije,
sa zadatkom da ispunimo svoj deo posla. Zdravstvo, školstvo, socijalni rad,
nevladine organizacije koje se bave pitanjima nasilja, milicija, sudstvo i medii
čine sistem podrške za osobu koja je seksualno zlostavljanja u detinjstvu.
Jer, šta može da očekuje klijentkinja, ako je odgovor za tim Incest Trauma
Centra na odeljenju za krvne i seksualne delikte da imaju 1-2 prijave
godišnje, "koje se i onako brzo povuku" i da je bolje da idemo "kod onih" u
zdravstvu, jer je to "njihov posao".
A kad je o zdravstvu reč, u trenutku kada se prijavljuje slučaj seksualnog
zlostavljanja deteta, kompletna pažnja je na različitim uobičajenim
 7

procedurama i testovima koji uključuju roditelje, što znači odrasle. Za decu

ne postoji ništa kao ponuda adekvatne intervencije. Deca nisu prepoznata
kao subjekat. Pozicija zdravstva predstavlja zbir službi koje poseduju
edukaciju koja se tiče pitanja nasilja i nakon toga sposobnost da pruže
odgovarajuću terapeutsku intervenciju.
U centrima za socijalni rad smo imali nebrojeno mogućnosti da nam se
prezentuju objašnjenja da nije precizno regulisano na koju vrstu intervencije
zaposleni mogu ili smeju da se odluče, i da razdvojiti dete od člana porodice
koji je počinilac, što je suštinska intervencija u akutnoj situaciji nasilja,
predstavlja veliku odgovornost. Centar za socijalni rad ima poziciju službe
čija funkcija i jeste da neposredno ulazi u porodicu i zaštiti dete.
U cilju zokruženja celine aktuelne reakcije društva je svakako podsećanje na
zakonske mere za počinioce incesta koje uključuju čak i novčanu kaznu kao
moguću presudu. Čini se da ova stavka ne zahteva naročit komentar.
I kada su se proteklih godina različiti pojedinci latili tematike seksualnog
zlostavljanja dece, često sam sretala viđenje da je incest kao pojava kojom
se treba baviti –- izazov. Koncentrisanost je pretežno bila na profilu počinioca
(čime je ponovo dobio prvenstvo u prostoru u odnosu na onu koja trpi nasilje)
ili na osudi majke u dinamici situacije incesta (naspram podataka Centra da
na skali osoba koje prijavljuju da je dete zlostavljano majka zauzima prvo
mesto). Vodilja su većinom bivali amcicija i poslovni prestiž. Ničeg lošeg,
međutim, iskustvo je da se bez obučenosti u ovoj oblasti, sopstvena
unutarnja ograničenja vrlo brzo dotaknu i ne stiže se do stvarnih potreba
klijentkinja.
Stoga, s profesionalnim iskustvom i ocenom koja proističe iz više godina
direktnog rada sa klijentima koji su preživeli incest, nisam više mišljenja da je
seksualno zlostavljanje dece/inccest –- pojava koja je tabu u društvu. Deca i
odrasli čiji je deo života seksualno nasilje preživljeno u detinjstvu –- vrlo su
vidljivi i sve više hrabri da zatraže pomoć i to označava direktno razbijanje
tabua same pojave.
Tabu se nalazi unutar službi čiji je osnovni zadatak da im pruži pomoć. I
ukoliko mislite da će sve ponovo ostati na nivou službe, zajednice ili nekog
tzv. kolektiva, podsetiću vas da svako od nas u skladu sa svojom specifičnom
ulogom u sistemu podrške ima pojedinačnu, ličnu odgovornost.

Amsterdam, 16. april 1997. Dušica

Popadić
 8

...IZ KRUGA - Grupa za podršku invalidnim ženama i

deci
Beograd, Masarikova 5/XII/1204 Tel/fax:
381.11.361-86-48

Grupa je počela sa radom 10.3.1997. zahvaljujući iskustvu

volonterki SOS telefona, koje je pokazalo da su invalidne žene i
deca, kao i porodice invalidnih osoba izložene raznim oblicima
nasilja i diskriminacije.

cilj grupe
Podizanje svesti, jačanje ličnosti i pomoć invalidnim ženama i deci
i porodici invalidnih osoba da sami pronađu izlaz iz situacije
nasilja. Grupa u svom radu polazi od sledećih
principa rada
 žena nije kriva ako je invalitkinja
 slobodno potražiti pomoć kad je potrebna
 otvoreno govoriti o svojim potrebama
 ne stiditi se sebe
 svaka žena sa invaliditetom je vredna kao i bilo koja druga
 žena sa invaliditetom treba biti svesna svojih granica i
sposobnosti
 ne treba dozvoliti saželjavanje, niti sažaljevati sebe
 pažljivo slušati druge i tražiti da drugi slušaju vas
 iskustvo svake žene je jednako vredno

rad grupe odvija se kroz:

 Dežurstvo na telefonu;
 Individualne razgovore, pri čemu se pruža psihološka i pravna
pomoć
 Organizovanje grupa za samopomoć
 Organizovanje seminara, savetovanja
 Medijsku kampanju

POZOVITE GRUPU ...IZ KRUGA, JER SVE ŽENE I DECA

IMAJU:
 pravo na različitost
 pravo na život bez nasilja i diskriminacije
 pravo na školovanje i zapošljavanje
 9

 pravo na izbor
 pravo na ljubav i seksualnost
 pravo na porodicu
 pravo na dobre uslove života

SIGURNE ŽENSKE KUĆE

Beograd Kontakt
tel: 381.11.645-328

Sigurne ženske kuće nastale su kao projekat SOS telefona,

a danas su autonomne; namenjene ženama i deci, koji su žrtve
nasilja, diskriminacije i koje je društvo deklasiralo.

Sigurne ženske kuće ženama i deci pružaju:

 privremeni dom (smeštaj i ishranu)
 sigurnost
 medicinsku zaštitu
 feminističku terapiju
 edukaciju u veštinama koje će im omogućiti da se ekonomski
osamostale
 školovanje i vaspitno obrazovni rad sa decom
 pravnu pomoć
 privremeno zaposlenje ženama

Politika sigurnih ženskih kuća:

 poverenje u iskaz žene
 beleženje istorija ženskih života
 podržavanje žena da izađu iz nasilja i izgrade strategiju života
bez nasilja
 podržavanje žena da se ekonomski osamostale
 edukovanje žena o ženskim ljudskim pravima,
 podsticanje da se aktivno suprostave muškom nasilju nad
ženama i da se uključe u ženski pokret
 zahtevnje od institucija da poštuju odluku žena i ne vraćaju
žene u uloge iz kojih su odlučile da izađu
 lobiranje da se zakoni i zakonske procedure menjaju u korist
žena
 vođenje kampanje za protekciju individualnih i grupnih ženskih
prava
 10

sigurne kuće
SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja u Beogradu osnovao je 1993. godine sigurne kuće
za žene koje su odlučile da više ne podnose nasilje. Adresa je strogo poverljiva, tajna, kao i
SOS telefona.

Sigurna kuća omogućava ženi da prestane podnositi nasilje, raskidanje veze sa nasilnikom.
Pruža emotivnu i fizičku sigurnost, omogućava da žena shvati svoju situaciju i donese
odluku za sebe. Žene se u tim kućama oporavljaju, a to nije lako. Fizičke povrede brzo
zarastaju, psihički ožiljci ostaju, potrebne su godine podrške. Žene vremenom nauče da žive
sa svojim ranama, prevaziđu njihovo postojanje, iako su i dalje tu.

Osnovni vidovi rada u sigurnoj kući su podrška i samopomoć. Žene o svom nasilju
razgovaraju, pričaju o svojim iskustvima, upoređuju ih, prepoznaju jedna drugu. Shvataju
da nisu jedine koje su prošle kroz nešto bolno, kroz nasilje, shvataju da je to životna
situacija mnogih žena, što je veoma važno. Pre dolaska u sigurnu kuću, izolovane, nisu
govorile o nasilju, šta im se događa, krile su realnost - nasilje, ponekada nalazile
opravdanje za nasilnika, krivile sebe, osećale su sramotu, ne shvatajući da je problem u
njihovoj društvenoj poziciji uslovljenoj patrijarhalnom kulturom. Podrškom od drugih žena,
njihovim razumevanjem, žene stiču hrabrost za samostalan život.

Život u sigurnoj kući žene same organizuju. Za sigurnu kuću su referentne dve ili više
volonterki SOS-a. Jednom nedeljno se organizuju radionice, sastanak za sve žene, a po
potrebi jednom nedeljno se organizuju i individualna savetovanja sa svakom ženom iz kuće.
Posebne žene su odgovorne za rad sa decom. Sigurna kuća radi na principu nehijerarhijskog
organizovanja žena kao i SOS telefon.

U periodu od 1. aprila 1994. do 31. decembra 1994. godine u sigurnoj kući je boravila 21
žena i 37 dece. Žene su iz različitih socijalnih slojeva i nacionalnosti. 57,2% žena je
nesrpske nacionalnosti, što je značajan elemenat otkad je počeo rat. Nacionalnost je postala
deo uvrede, instrument nasilja nad ženama.

85% žena je od 20-40 godina, dakle kada su žene u najvećoj radnoj i životnoj snazi, kad
odgajaju decu. U odnosu na bračni status situacija je sledeća: 76,1% su u braku, 14,2%
razvedeno i po 4,7% u vanbračnoj vezi i neudatih. Od toga 14,3% žena je u drugom braku.
Nezaposlenih je 80,9%, a više od 50% su sa osnovnom školom.

U sigurnoj kući je boravilo i 5 žena sa izbegličkim statusom. Institucije su ispoljile nasilničko

ponašanje prema ovim ženama, izbeglicama, raznim maltretiranjima, psihičkim torturama,
da bi im na kraju oduzeli izbeglički status.

Žene koje dođu u sigurne kuće nasilje su trpele više godina i to od muža, bivšeg muža i
vanbračnog muža. Skicu nasilnika, partnera žena iz sigurnih kuća, ignorisali bi da nije
potrebno sagledati zašto žene dolaze u ove kuće, zašto su podnosile nasilje.

Nasilnici žena koje su u sigurnoj kući ponekad imaju problema sa nezaposlenošću, imaju
problema sa alkoholom, ponekad dolaze u sukob sa zakonom, ponekad su inferiorni zbog
višeg obrazovanja supruge, svoje nesposobnosti kompenzirali su vlašću u sopstvenoj
porodici, nasiljem, kontrolom nad ženama iz svog prava. Oko 20% ovih nasilnika je u
drugom braku, i u prethodnom su ispoljavali nasilje.

Više od polovine ovih nasilnika su zavisni od alkohola. Ponekad žene, koje su u sigurnim
kućama, smatraju da je alkohol uzrok problema, pa to navode kao opravdanje za nasilje,
kao "olakšavajuću okolnost". Opšte je mišljenje da alkohol smanjuje toleranciju, ruši
inhibicije, te otud nasilje. No, nasilnici i kada nisu pili zlostavljali su žene, povređivali,
 11

ucenjivali. Alkohol im je bio samo dodatni stimulans. Oni su i u nacionalizmu našli razlog za
nasilje nad ženom. Oni su ti koji su otišli i u rat. Kad se vrate kući, u porodici prave ratište
nad ženom, decom. Oružje poseduje polovina nasilnika partnera žena iz sigurnih kuća.
Pomažu im kulturne norme - seksistička organizacija društva dozvoljava upotrebu sile radi
kontrolisanja supruge.

Vladajući odnosi moći među polovima određeni su muškom dominacijom, koji kreiraju
očekivane društvene uloge. Žena je u degradiranom položaju, ako pokuša da dokaže da
muž nije glavni u kući izložena je još većem nasilju. Od nje se traži da bude "dobra supruga
i majka", da živi "kroz druge", da se za njih žrtvuje, doprinoseći održavanju patrijarhalnog
porodičnog sistema.

Nasilje prema ovim ženama, koje su u sigurnoj kući, počelo je uglavnom na samom početku
braka, za vreme trudnoće ili posle rođenja deteta. Zabrinjavajući je podatak da je do nasilja
došlo tada kada je brak teško prekinuti, kada ni sam zakon ne dozvoljava razvod, pre nego
što dete napuni godinu dana.

Nasilje je počinjalo šamarom, završavalo šutiranjem i daleko gorim stvarima, užasnim,

zastrašujućim. Sve žene koje su u sigurnoj kući bile su izložene fizičkom nasilju. Međutim,
nikad nema samo fizičkog nasilja, uvek je bilo prisutno i psihičko, koje stalno traje, treba
pretrpeti teške mentalne ožiljke. Te žene koje su trpele psihičko nasilje postale su
depresivne, uplašene, nesposobne da pruže otpor, te su bile "pogodne" i za druge oblike
nasilja. 33% žena je bilo izloženo i ekonomskom nasilju.

Kod trećine žena bilo je prisutno i seksualno nasilje, za njih ponižavajuće iskustvo, morale
su nasilnicima ispunjavati razne perverzne želje. Priče zvuče neverovatno. Nakon psiho-
fizičkog iživljavanja sledilo je silovanje kao završni čin, dokaz premoći muškarca nad ženom.

Postoji mnogo razloga zbog kojih su žene iz sigurnih kuća trpele nasilje. Podsetimo da je
80,9% žena nezaposleno, što znači da su ekonomski zavisne. Na njeno ostajanje uticala su i
deca, ponekad i njena vezanost za partnera, očekivanje da će se on izmeniti. Kada su
bežale iz kuće, oni su išli za njima. Nasilnici znaju i zaplakati, obećati da će se popraviti.
Žene su opraštale, vraćale se, a nakon dva-tri dana sve je počelo ispočetka, postajalo još
gore. Žene trpe nasilje tj. ostaju sa nasilnikom i zato što su socijalizacijom naučile da je
njihova dužnost da brak učine sretnim, te pred svetom da kriju nasilje, da trpe. Time su
psihološki paralizovane da napuste vezu, da se suprotstave nasilniku.

30% žena koje su bile u sigurnoj kući nakon prvog šoka vratilo se mužu i opet trpe nasilje,
tražeći da se vrate u sigurnu kuću. Ne mogu doneti konačnu odluku da napuste nasilnika.
Ponekada i pored razvoda ne mogu da ih se oslobode, u sigurnoj kući su tri takve žene.
Nasilnici jednostavno neće da odustanu, žele da ih vrate u kuću, k' sebi.

U sigurnoj kući borave i deca. Neke su nasilnici oteli da bi ucenjivali žene. Boravilo je 20
dece do 7 godina i 17 što pohađaju školu. Ova deca su imala traumatizirajuća iskustva,
mentalna, nasilnici su ih i fizički kažnjavali, što je dovelo do toga da imaju malo
samopouzdanja, te ispoljavaju strah, povlače se u sebe ili agresivno reaguju.

Žene dok nisu došle u sigurne kuće tražile su pomoć od društvenih institucija, koja im nije
pružena. Vladajuća ideologija toleriše porodično nasilje, sprečava institucije da zaštite žene,
time daje zeleni signal muškarcima da mogu nasiljem rešavati konflikte u braku. Porodični
odnosi smatraju se privatnom stvari.

Više od polovine žena obraćalo se SUP-u. Ponekada su i dolazili. Dođu - vide da je

"porodično" nasilje, ne intervenišu. Kažu: "nismo nadležni", to je vaša privatna stvar, ili
okrive ženu. Ukoliko, slučajno, odvedu nasilnika zadrže ga jednu noć, i on, vraća se još
agresivniji. Službenici SUP-a ne podnose ni prekršajnu, ni krivičnu prijavu protiv nasilnika,
iako im je to službena dužnost. I druge institucije, kao što su centri za socijalni rad, sudovi,
zdravstvene ustanove (posebno psihijatrijske) nisu pokazali razumevanje, nisu pružili
pomoć ženi, jednostavno su ignorisali muško nasilje ili okrivili samu ženu žrtvu nasilja.
 12

Žena ne može dobiti pomoć, podršku, ni od svojih roditelja, okoline. Smatraju nemoralnim
sam čin razvoda, žena ne sme da se žali, da se razvede. Ženama koje su u sigurnoj kući,
roditelji su rekli, na primer: "žena pripada mužu", "žbog dece treba da trpiš", "neka se ne
vraća kod njih - da ide mužu, deci"... i tome slično. U okvirima našeg, patrijarhalnog
društva, žena treba da je "poštena" - uzorna supruga i majka, da ostane u svom domu, uz
muža, pa ma kakav on bio.

Žene, koje su u sigurnoj kući, i nasilnici, njihovi partneri, uglavnom su iz porodica u kojima
je postojalo nasilje među roditeljima, oca nad majkom. Nasilnik je tako naučio prihvatiti
nasilje kao model ponašanja, a žena-žrtva, da to treba podnositi, socijalizacijom priviknuta,
pripremljena.

U narednom periodu planira se razvoj ženskih komuna i bazičnih sigurnih kuća. Ženske
komune omogućiće rešavanje materijalne situacije žena, kako bi žene bile ekonomski
samostalne, da bi lakše izašle iz nasilja. Otvoren je prvi second shop magazin "ŽABA".
(Ženska Autonomna Buvlja Akcija), 6.5.1995. u pet minuta do dvanaest sati; - 2.6.1995. -
otvorena je i "ŽABA 2" u Progaru.

Pažnja će se posvetiti radionicama sa ženama i feminističkoj terapiji, edukaciji žena iz

sigurnih kuća. Žene treba da nauče kako reagovati na nasilje, da prepoznaju društvene
uzroke muškog nasilja, da povrate individualnu moć, samopouzdanje i kontrolu nad
sopstvenim životom. Potrebno je posebno raditi sa decom na njihovom prevazilaženju
trauma koje su doživela, kao i pružiti im pomoć u učenju.

Obavljaće se dalje istraživanje istorija, koje predstavljaju politički psihoterapijski instrument

žena koje dođu u sigurne kuće. Menjanje postojeće seksističke organizacije društva i
ideologije je put za eliminisanje nasilja muškaraca nad ženama.

Lada Protić

Korišćeni podaci:

1. Izveštaj o radu sigurne kuće za period od 1. aprila 1994. - 31. decembra 1994. godine,
Nadežda Ćetković, Beograd, 1995. god.

2. Istorije žena u sigurnoj kući