ЕЛЕМЕНТИ ХЕЛЕНСКЕ ЕТИКЕ

САСТАВИО:
ПРЕЗВИТЕР ДОЦ. ДР АЛЕКСАНДАР ЂАКОВАЦ

БЕОГРАД, 2019.

Излагање тема хеленске етике овде је сасвим скраћено и редуковано. Због мало
времена које им је могуће посветити, представљени су само најосновнији моменти, и то
опет само они који ће се показати посебно релевантни за хришћанску етику. Овде
изнети материјали углавном су састављени на основу ниже наведене литературе, и у
том смислу не представљају оригинално дело, већ су настали као скица предавања, и
подсетник за студенте. Наведена литература је уједно и предлог за даље читање
студентима који желе да се дубље и темељније упознају са овом проблематиком.

- Giovanni Reale, Sokrat. Ka otkriću ljudske mudrosti, Zagreb: Demetra, 2003.

- Miloš Đurić, Istorija helenske etike, Beograd, 1987.
- Аластер Макинтајер, Кратка историја етике, Плато: Београд, 2000.
- W. K. C. Guthrie, Povijest grčke filozofije, Sofisti - Sokrat, Zagreb, 2006.
- Terence Irwin, The Development of Ethics: A Historical and Critical Study. Volume 1: From Socrates to
the Reformation, Oxford University Press, 2011.
- Frederik Koplston, Istorija filozofije: Grčka i Rim, Bigz: Beograd, 1988.
- Е. Р. Додс, Грци и ирационално, Београд, 2005.

1
 ПРЕДФИЛОСОФСКИ ПЕРИОД

Да бисмо могли да разумемо развој хришћанске етике морамо имати

на уму како њене специфичности, тако и идеје које су наслеђене из
јелинства и јудејства. Те идеје, те концепције – када је реч о Јелинству –
такође су имале свој развој. До времена појаве хришћанства многи
појмови су већ више пута трансформисани, мењајући своја значења,
комбинујући их са различитим идејама, било аутохтоно јелинским, било
преузетим од других народа. Наравно да су свим овим концепцијама
хришћани дали један нови и сасвим посебан контекст. Но, поједине идеје
су се – у оној мери у којој су биле компатибилне са хришћанским
искуством – примиле и од њих су настале појмовне структуре које
познајемо из дела Светих Отаца и учитеља Цркве. Да бисмо исправно
разумели шта нам Оци говоре, морамо познавати њихово наслеђе. Да
бисмо разумели на који начин су преобразили јелинску етичку мисао,
морамо знати каква је она била пре него што је христијанизована. И то
морамо рећи – постоје идеје и праксе које нису успешно христијанизиране
и које су Цркви донеле многа искушења корз гностицизам, оригенизам и
друге јереси. Штавише, поједине такве теоријске и практичне концепције
постоје и данас, па тим пре као теолози морамо да познајемо њихово
исходиште. Извесно, ова тема је врло широка и захтевна. На самом
почетку ћемо се позабавити предфилософским схватањем етичких
питања код старих Јелина из два разлога: први је очигледан и тиче се
хронологије. Други се тиче чињенице да је на формирање јелинског духа
умногоме утицала јелинска религија и народне праксе које нису увек свој
израз нашле у философском дискурсу. На тај начин се овај
предфилософски период временски протеже и знатно касније од појаве
философије. За неке концепте можемо рећи да су опстали до данас.
У предфилософском периоду јелинска етика није била јасно
структурисана. Била је тесно повезана са религијом. Ову повезаност са
религијом треба схватити у фундаменталном смислу, пошто је религијско
значење давано многим искуствима која се данас више не тумаче у
религијском смислу. Испитивање ћемо обавити на основу кључних
појмова који одређују етичка схватања у овом периоду. Овакав приступ је
условљен обимом грађе и тежњом да ову сложену грађу прикажемо што
је могуће синтетичније и јасније. Наравно, овакав приступ има своја
ограничења која се махом тичу недовољне временске дефинисаности.
Појмови које ћемо анализирати никако нису стриктно етички. Заправо,
њихово етичко значање мора бити накнадно изведено. С друге стране ови
појмови су неодвојиви од јелинске космологије и антропологије што
такође треба имати на уму.
У овом периоду језик је митолошки.

ἄτη – је један од кључних појмова који налазимо у хомерским

списима а који иам може помоћи при одређивању тадашњег поимања
етике. Овај појам се може одредити као божанско заслепљење или
искушење. Тако Агамемноново понашање, када Ахилеју отима девојку,
објашњава дејством ате. То тврди сам Агамемнон, али то прихвата и
Ахилеј: „Оче о Диве, грехоте велике додељујеш људима. Никада не би
Атрејев син тако узбудио моје срце у грудима и деву одвео преко моје
2
воље“. То не треба схаватити као покушај оправдавања и избегавања
кривице. Таквој интерпретацији нема места јер добро знамо да код
старих Грка, намера уопште није била битна – једино што се рачунало
било је само дело. Али ате се не везује само за преступе који имају неку
етичку конотацију. Тако када Аутомедонт неразумно одлучи да покуша да
удвостручи број бојних кола, иако за то нема довољно људства, пријатељ
га пита: „Који је, Аутомедонте, бог убацио теби у срце залудну мисао и
узео ти здрав разум?“. Ате, такође, није представљала ни казну. Када се
Агастроф непажњом удаљио од својих бојних кола и био убијен, ате није
представљала казну за непажњу. Сама непажња је била и ате и њен
резултат. Ате може да делује и као несрећан случај – на пример када је
Одисеј задремао и тако омогућио својим друговима да закољу вола који
се није смео заклати. У томе што је задремао није било никаквог моралног
недостатка или кривице, па ипак је то било дејство ате. У Илијади, Зевс је
једини који је узрок ате, па је ате зато алегоријски описана као његова
најстарија кћи. Овај појам је током времена имао свој развој, и од
помрачености и несрећног случаја постао је казна која доводи до
психичких и физичких недаћа, обмана која мами грешника (= прелест).
μοῖρα – овај појам је уведен касније да би се описала ситуација у којој
долази до неке несреће за коју се каузални ланац не може успоставити.
Мојре су персонификоване као богиње (увек у множини). Оне су чуварке
поретка света, коме се чак и богови морају приклонити. За људе
хомеровског доба је погрешно питати да ли су они детерминисти или не.
Они су напросто разликовали нормална догађања од оних за које су
сматрали да их узрокује ате. Такође ваља поменути да су људи тог доба
догађаје често посматрали као двоструко узроковане. Тако Патрокло зна
да је за његову смрт непосредно крив човек Еуфорб, али је индиректни
узрочник за њега Аполон. Мојра може бити поистовећена са вољом неког
бога, или пак тумачена као лична судбина, али је пре свега чуварка или
персонификација општег поретка света, општег поретка и законитости
које владају одувек, свима и свугде. Извршитељи или спроводитељи мојре
су ериније.
έρινύες – Ериније су митолошка бића која обезбеђују да мојра буде
испуњена. Не ради се само о томе да Ериније спроводе план судбине. Оне
су и нека врста извршног чувара општег поретка који је изједначен са
мојром. Тако оне спречавају Ахиловог коња да говори „јер није у складу
са мојром да коњ говори“. Оне се чак страју и да сунце не прекорачи мере
које су му задате, како каже Хераклит (Фр. 94). Мојре и њихове Ериније,
утврђују поредак, како на новоу космологије тако и на нивоу друштвених
односа, дакле етике. Тако и пријатељи, рођаци, родитељи и други имају
своје мојре и могу дозвати своје Ериније уколико су њихова права
угрожена. Код Есхила, мојре су те које досуђују ате. У сваком случају,
изгледа да су мојре – ериније – ате комплекс који има дубоке корене и да
је постојао пре него што је ате додељена Завсу. Више их треба схватити у
смислу неке универзалне космолошко-етиче правде и законитости.
μένος – као и ате, менос је стање духа али супротног дејства.
Изражава се као снага, дарована од стране божанства – као када Аполон
рањеном Глауку даје троструки менос. У хомерској традицији видимо да
се менос често добија као одговор на молитву. Менос је, као и ате,
посебно стање које сви осећају и виде као такво. У борби је то врста
махнитости која има божанско порекло. Они који тако примају снагу
3
описују то као „помахнитале (μαιμώωσι) ноге одоздо и руке одозго“. Менос
може да буде и морална храброст, као кад Атина улива Телемаху менос
који ће му омогућити да надвлада насртљиве просце.
θυμός појам повезан са појмом душа – познато је да је Хомер
приписује психи човеку само након смрти или кад је у несвестици, кад
умире или када му прети смрт. Код Хомера једина функција душе у
односу на живог човека је да га напусти. Душа је животна сила. Изгледа
да је ту функцију некада имао појам θυμός у значењу животног даха.
Касније је код Платона тимос постао део душе. Код људи хомерског доба
тимос се не осећа као део човековог сопства, већ се јавља као неки
независан унутрашњи глас. Тако Одисеј у свом тимосу намерава да убије
Киклопа, али га (ἕτερος θυμός) задржава.
τιμή - обично се преводи као част. Тачније одређење је јавно
уважавање. То је важило за људе хомерске епохе а видећемо да је и
касније било тако. Тако се Ахил жали што је њему који се са
непријатељима непрестано био, једнака част као и кукавицама. „Једнака
судба је оном што стоји и што се бије, рђа ужива исту част (тими) као
угледан јунак“. Поштовање јавног мишљења (αἰδώς) је за људе овог доба
представљало много већи подстрек за морално чињење него страх од
божанства. Казна за кршење аидос-а је νέμεσις – јавно неодобравање,
губљење доброг гласа, извргивање руглу. Култура овог доба се због тога
с правом назива културом стида.
ὕβρις – је појам којим се означава грех, али грех у једном нарочитом
смислу. Стари Грци су велику пажњу придавали божанској љубомори на
макар и намјању људску срећу. Таква веровања готово сигурно потичу из
најдавнијих времена и наставила су да постоје и у хомерско доба, с тим
што су инкорпорирана у владајућу митолошку структуру. (Трагови таквих
веровања могу се наћи и данас – у сујеверном страху да се нешто „не
урекне“, да „не чује зло“ итд). Уколико је човек сувише срећан, посебно
ако се хвали својом срећом или успехом, онда чини грех – иврис –
навлачећи на себе божанску љубомору која га кажњава. Иврис је
ароганција на речима, делима па чак и у мислима. Иврис се сматра
основним, темељним грехом – πρῶτον κακόν. Он је опште распрострањен и
према неким сведочанствима, веровало се да га чак и животиње могу
починити. Иврис такође означава и преступ општих моралних начела,
независно од воље починиоца. Тако је Едип који је убио свог оца и оженио
се својом мајком починио иврис иако није био свестан својих поступака.
Окарактерисали смо културу хомерског доба као културу стида.
Људи се првеснствено старају за своју част. Али и богови су осетљиви ако
је њихова част повређена. У том смислу је ругање боговима, неозбиљни
говор о њима, увреда њихових свештеника, запостављање њиховог култа,
основ због кога се могу разгневити и нанети зло људима. Очигледно је да
се на овакав неачин формира основа једне етике. У ово доба богови су
још увек преокупирани својим бригама. Тако они немају ништа против
лагања, али имају против кривоклетства јер се тада злоупотребљава
њихово име. Додуше, већ у ово доба се помињу неки греси, као што је
увреда родитеља, који су толико страшни да божанске силе просто
морају да реагују. Док у Илијади (старији спев) Зевсова улога још увек
није искрсталисана као заштитника правде, у Одисеји је то свакако
случај. Штавише, идеја овако схваћене правде доминира читавим спевом

4
– просци у својој бахатости од почетка стварају сопствену пропаст, док
Одисеј, идући за божанским саветима тка свој успех.
Јелини ове епохе су веровали у наследну кривицу. Теогнис се жали
да је такав систем неправедан, пошто невини постају жртве немесиса.
„Злочинац остаје некажњен, док касније казна стиже неког другог“.
Вероватно да је породична солидарност, која је била тако снажна у
старом веку, узрок оваквог одлагања казне. Породица је представљала
моралну јединицу, а не индивидуа. Као што наслеђује имовину и
природне карактеристике, син од оца наслеђује моралне дугове као што
наслеђује и сва друга дуговања. Мојра је била та која је повезивала
злочин и казну и чак ни богови нису били у стању да ублаже њено
дејство. Грчка демократија, заложена у рационализму је ослабила ову
везаност чланова једног клана и породице. Иако су људски закони
промењени, у религијским оквирима су се још дуго задржали обриси
некадашње солидарности. Још у време Платона људи су подозриво
гледали на оне који су били под теретом наследне кривице, и они су
морали плаћати како би од ње били ритуално ослобођени. Забележен је и
случај локријанског данка, где су људи због злочина далеког претка били
спремни да вековима годишње шаљу две кћерке из угледних породица
да буду убијене у далекој земљи.
Постојала је и еволуција етичког схватања олимпијских богова. Они
у Илијади једва да се интересују за морал као такав, док у Одисеји ствари
стоје сасвим другачије. Морализовање Олипма водило је идеји страха од
бога. Идеја љубави према богу/боговима јавила се тек касније. Израз
φιλόθεος се први пут сусреће тек код Аристотела.
Тако су се развијале и идеје о нечистоћи (μίασμα) (овде сусрећемо још
један појам – ἄγος – који означава најгору врсту нечистоће) и ритуалном
очишћењу (κάθαρσις). У архајско доба је све ово постојало али није
рудиментарно. Велика је разлика између простог обреда очишћења који
може спровести сваки човек и сложених обреда – катарти – који су се
касније изводили. Са овим је било повезано веровање да божанске силе
кажњавају преступнике тренутно, па је оптужени за убиство на неком
броду, чињеницу да је брод безбедно стигао у луку, могао да користи као
аргумент своје одбране.
δαίμων – реч веома позната у хришћанству. Међутим и она има своју
историју. Јелинска народна религија је одувек знала за демоне – духовна
бића која нису увек била зла. Изгледа да су постојале две традиције које
нису биле некомпатибилне: једна је демона видела као неку врсту алтер
ега, па је тако могло да се говори о нпр. Сократовом демону. У Одисеји и
нарочито код Есхила, развијено је схватање демона као духовних бића,
нижих од богова, који могу чинити и добро али се у ово време све више
описују као лукави и зли. Када је Хераклит говорио да је „карактер
судбина“, он је то изговорио речима ἡθος ἀνθρώπω δαίμον. Дословно етос је
човеков демон. Етос или итос је овде употребљен у значењу блиском
изворном „обичај“ – односно одређени устаљени образац понашања –
карактер. Реч демон овде означава судбину, у смислу унутрашње
детерминације сопства. Заправо судбину у смислу онога што човек јесте.
Итос чини његова карактерна обележја (карактер) који одређује човеково
сопство – даимон. Тако одређено сопство („ја“) одређује како ће човек
проћи у животу. Народни фатализам Пиндар представља као вољу богова
када каже: „О да би Зевсов велики ум демоном драгих ми пријатеља
5
управљао добро“. Видимо дакле, да демон још увек није до краја одређен
као неко посебно биће, већ се значење колеба између идентификације са
селфом и дистинкције од селфа. Као да је древни човек имао потребу да
се дистанцира од самог себе. Вероватно да су несигурне прилике у 5. в.
пре Хр. допринеле развоју схватања демона као засебних, првенствено
злих бића.

Питања:

- Наведите кључне појмове хомерског доба који су етички

релевантни.
- Какав је улога судбине у овом периоду?
- Ко су демони у овом периоду?

ТРАДАИЦИОНАЛНЕ ХЕЛЕНСКЕ ЕТИЧКЕ ПРЕДСТАВЕ

Пошто смо прошли пут говорили о етици као обичају, и о етици у

вези са митологијом. Сетимо се појмова делузија, прелест (ἄτη), Суђаје
(Μοῖραι), прегрешење (ὕβρις).

ДОБРО И ВРЛИНА

Појам „добар“ ἀγαθός изворно је представљао предикат специфично

везан за хомерске племиће. Да би неко био ἀγαθός мора да буде успешан у
рату и миру, дакле треба да буде храбар, лукав, имућан. У том смислу
ἀγαθός може да се замени са одређеним особинама. Ако се неко понаша на
одређени начин, онда он јесте ἀγαθός. Ако не може да изврши своју
функцију, онда није ни ἀγαθός чак и ако је његов неуспех оправдан услед
одређених околности, и без обзира на намеру. Важан је само крајњи
резултат.
Да би човек био ἀγαθός он мора да поседује врлину (ἀρετή). Тако је
ἀρετή краља храброст, док је ἀρετή жене верност. Врлина, дакле,
представља способност да се изврши нека функција. Неуспех у
извршавању функције рађа срамоту αἰδώς.

ПРИРОДА И ЗАКОН (φύσις и νόμος)

За старе Грке, νόμος је означавао нешто у шта се верује, што се

практикује или сматра исправним. Овај појам је изворно означавао међу
која је делила два имања, а преносно, нешто што је одмерено, раздељено
и подељено. Хераклит је сматрао да су „људски закони подупрети
божанским законима“ (фр. 114). Према Хесиоду, Зевс је људима наметнуо
закон како би, за разлику од животиња, поседовали правду. Према миту,
Зевс је људима дао Δίκη и Αἰδώς, како би омогућио постојање друштва и
стварање свеза пријатељства и јединства. Δίκη представља осећај за
правду, док појам Αἰδώς представља комбинацију стида, скромности и
поштовања према другима, и слично је појму „савест“.
Архелај, Анаксагорин ученик, и савременик Демокритов, први је
увео разлику између φύσις и νόμος. Супротстављеност природног и
друштвеног или државног закона, јасно се види код Антифона, који
6
разликује нужност природних закона. Овде имамо супротност између
нужности природе на којој почивају природни закони и сагласности
(ὁμολογηθέντα) на којој почивају закони људи. Најважнији представник
оваквог схватања је био Антифон. Према Антифону, регулативе (νόμιμα) су
ствар договора, и ако их неко крши а да га нико не види, не бива
посрамљен. Кршење одредби људског закона (τὰ τῆς φύσεως) не води
„срамоти“, али кршење одредби закона природе (τὰ τῆς νόμων) посрамљује
чак и ако нас нико не види, јер је тада штета нанета „не неком мишљењу,
већ истини“.
Сукоб између φύσις и νόμος је био дуг и сложен и нећемо се њиме
потанко бавити. Али, ваља нагласити да ова двојсност између онога што
је „по природи“ и онога што је „по закону“, опстаје и до данас.

Традиционална хеленска етика зна за

ЧЕТИРИ КАРДИНАЛНЕ ВРЛИНЕ (VIRTUS CARDINALIS):

1. МУДРОСТ (φρόνησις, лат. prudentia),

2. УМЕРЕНОСТ (σωφροσύνη, лат. temperantia),
3. ПРАВЕДНОСТ (δικαιοσύνη, лат. iustitia) и
4. ХРАБРОСТ (ἀνδρεία, лат. fortitudo).

Наводи их Платон у Држави IV, 442bd. Он додаје и пету врлину,

побожност (ὁσιότης).

Питања:
- Шта је значило бити „добар“ у хеленском свету?
- Како је схватана врлина код старих Хелена?
- Какав је однос између φύσις и νόμος?
- Које су четири Крадиналне врлине?

СОФИСТИ

Али, сада треба да истражимо како су врлине схватане, прво код

софиста. Због краткоће времена, задржаћемо се само на Протагори, који
се обично сматра и за најбољи пример софистике.
Човекова врлина (ἀρετή) је његово ваљано функционисање као
човека. Функционисати ваљано као човек у граду држави значи бити
успешан грађанин. Бити успешан грађанин значи остављати утисак у
скупштини и на судовима. Да би се у томе успело, неопходно је
саобразити се преовлађујућим конвенцијама о томе шта је праведно,
исправно и прикладно. Свака држава има своје конвенције о овим
питањима. Човек мора да савлада технику, занат или вештину, τέχνη,
језичке употребе како би био успешан у утицају на слушаоце. Софисти су
били ти који су човека подучавали овој вештини, а та вештина је
Реторика. Врлина (ἀρετή) је схватана као занат (τέχνη) обликовања човека
уз помоћ реторике. Иза овог становишта је било уверење да за врлину, у
7
суштини, не постоји неко стварно мерило, већ да је то конвенција, која се
уосталом разликује од града до града. Нешто што је врлина у једном
граду није нужно врлина и у другом. Оно што једном граду или држави
изгледа лепо и праведно, и јесте лепо и праведно док га она таквим
сматра. Са тим у вези је најчувенија изрека Протагоре: „Човек је мера
свих ствари, оних које јесу да јесу и оних које нису да нису“. Протагора је
своје схватање развио као одговор на ранија философска истраживања о
томе шта је космос или биће по себи. Он сматра да је тражена суштина
природе сам човек. Његово становиште најбоље исказује Сократ у
Платоновом дијалогу Теетет:

Не замишља ли он то овако: онако како се мени свака ствар

појављује, она је заиста таква за мене, и како се теби појављује,
таква је опет за тебе? А човек си онако као и ја. Не дешава ли се
понекад да при дувању једног и истог ветра један од нас се смрзава
а други не? (...) Нећемо ли, дакле, тврдити да је у том случају ветар
сам по себи хладан или није хладан, или ћемо Протагори веровати
да је за онога који се смрзава хладан, а за другога није хладан? (...)
Представа и чулни осећај јесу, дакле, једно и исто при осећајима
топлоте и у свему сличном. Јер како свако једну ствар опажа, баш
тако се и свакоме чини да јесте. (152A).

Овде се јавља разликовање природе φύσις и νόμος-а, установе,

институције. Природни човек је пожудан и себичан, па се моралност може
објаснити као нужан компромис између жеље природног човека да се
истакне и да задобије превласт над другима, и страха других природних
људи да ће неко на њих насрнути. Тако настају ограничавајућа правила,
која у суштини одговарају природном човеку пошто му пружају сигурност
од других природних људи. Природни човек би тако био једно пред-
друштвено биће. Али, критеријуми којима се такав човек одређује, као
што је агресиван и благ, себичан и дарежљив, заправо спадају у речник
друштвено устаљених и очекиваних норми понашања.
φύσις и νόμος не треба да буду схваћени као два супротстављена
начела, већ се они узајамно допуњују. Правда и стид обезбеђују опстанак
државе. Али, шта јесте праведно а шта срамотно, то се временом мења и
није фиксирано. Код Протагоре имамо ОБЈЕКТИВНИ ИЛИ РЕАЛИСТИЧКИ
РЕЛАТИВИЗАМ или КОРЕЛАТИВИЗАМ.
Врховни појам Протагорине етике јесте еввулија (еубулија) (εὐβουλία),
„разборитост у домаћим пословима, како што боље управљати својом
кућом, и у државним, како ће нешто боље за државу радити и говорити“
(Протагора 318Е).

Питања:
- Које су четири кардиналне врлине?
- Како су софисти схватали врлину?
- Шта значи Протагорина тврдња да је човек мера свих
ствари?
- У каквом су односу φύσις и νόμος?
- Шта означава појам εὐβουλία?

8
 СОКРАТ

Сократ је променио парадигму грчке философије, окренувши се од

проблема материје, порекла универзума итд, ка питањима која су од
важности за човека. Шта је за човека добро, шта човек треба да чини, то
су сада била питања која су доминирала, а све је то кренуло са Сократом.
Сократ је покренуо кључна етичка питања, захтевајући да се одреди како
разумемо појмове које користимо при одлучивању. Због тога се сматра
оцем моралне философије. Но, та питања нису заиста кренула са
Сократом. Она су и раније постојала, и трагичари су се њима бавили, али
је Сократ први који је наступио са тежњом да их дефинише. А опет,
Сократ се није постављао као онај који зна истину, већ је он био тај који
поставља питање и који са саговорником „порађа“ испаван одговор. Сам
Сократ се није занимао за научно испитивање света, сматрајући да то
углавном није корисно, али је научне методе примењивао на подручје
етике и са њом повезане политике.
Оваква промена интересовања је имала далекосежне последице.
Рецимо, Аристотел сматра, и вероватно је у праву, да је Платонова
теорија идеја настала као покушај да се објасни како је знање уопште
могуће у свету који се, како су још хераклитовци устврдили, стално мења,
пошто “све тече“.
За Сократа, људска душа или психе јесте оно што човека разликује
од сваке друге ствари. Врлина, ἀρετή, јесте оно што души омогућује да
буде добра, односно да буде онаква каква по природи треба да буде. Ако
се сетимо да је у ранијем периоду врлина представљала својство које
неко треба да има да би био добар (ἀγαθός), односно да би успешно
обављао своју друштвену функцију, сада видимо да је врлина
интернализована. Друштвене функција је замењена функцијом душе у
човеку, а врлина сада представља исправно функционисање саме душе.
Код Сократа у први план долази душа, тако да телесне вредности долазе
у други план, а у први план избијају унутрашње вредности душе.
Сократ је зато био противник софиста, и критикује њихово схватање
према коме су врлине релативне, а реторика главно човеково умеће. За
Сократа, реторика је само врста ласкања (прочитати одељак из Горгије
464С, стр. 99).
Сам Сократ је своју схватање настојао да оствари у пракси.
Алкибијад овако говори о Сократу:

Знате ли да га није ништа брига да ли је неко леп, него до свега

тога држи тако мало да би неко једва могао да поверује. Нити га
занима да ли је неко богат и да ли поседује коју другу вредност од
свих које већина људи сматра блаженством. Све те ствари држи
безвредним, и исто тако до нас ништа не држи, кажем вам! А читав
живот проводи терајући иронију и играјући се с људима (Гозба, 216
д-е).

ВРЛИНА ЈЕ ЗНАЊЕ

9
 Према Сократу, ВРЛИНА ЈЕСТЕ ЗНАЊЕ, док је недостатак знања или
незнање оно што је врлини супротно, порок или мана. Ово становиште се
назива и Сократов парадокс. Сократ је сматрао да сваки човек жели
добро, али да због незнања долази у заблуду о томе шта је добро. Према
њему, само сазнање да нешто јесте добро, представља истовремено и
неопходан и довољан услов да се добро и изабере. Овај други моменат –
да знање о томе шта је добро представља довољан услов да се добро и
изабере – најчешће је критикован као слабост Сократове теорије. Он није
у обзир узео неке дуге унутрашње психике механизме, као што су боља и
страсти. Аристотел о томе каже у Magna Moralia (1182):

„Учинак његовог претварања врлина у гране знања био је

уклонити неразумни део душе, а с тиме и емоције и њихов морални
значај. Тако је његово одређивање врлине било у том погледу
погрешно. Након њега, Платон је, доста исправно, поделио душу на
разумни и неразумни део, објаснивши за сваки одговарајуће
врлине“.

Аристотел сматра да ми не желимо да знамо шта је храброст или

праведност, него желимо да будемо храбри или праведни, као што
желимо да будемо здрави, пре него да знамо шта је здравље. Међутим,
Сократ би ту могао да приговори – како могу да знам како се нека врлина
стиче ако не знам шта она јесте? Тако је, на пример, храброст знање
онога чега се треба и чега се не треба плашити.

У Протагори, Сократ каже:

„Моје је властито мишљење више мање ово: ни један мудар

човек не верује да ико греши својевољно или да својевољно чини
неко подло или зло дело. Они врло добро знају да је свако подло или
зло дело почињено нехотично“.

Сократ овде жели да каже, да свако подло или зло дело уствари
доноси несрећу. Стога, онај ко чини тако нешто, мислећи да ће му то
донети срећу, чини тако стога што се вара у погледу тога.
Аристотел је ово критиковао и зато што је сматрао да се на тај
начин укида слободна воља.

„Неразумно је претпоставити да човек који поступа

неправедно не жели да буде неправедан или да је човек који се
понаша разуздано разуздан“. Ако чињење зла није хотимично, онда
морамо да порекнемо „да је човек творац и родитељ својих дела“
(Никомахова етика, 1114).

ЈЕДИНСТВО ВРЛИНА

За Сократа су све врлине у суштини једно и исто, односно

представљају само различите пројаве једне исте стварности. Дакле,
Сократ је учио о ЈЕДИНСТВУ ВРЛИНА, и сматрао је да су све врлине само
различити облици знања. Стога се не може поседовати једна а не

10
поседовати друга врлина. Храборст, рецимо, не може да се посматра
одвојено од других врлина, на пример од разборитости. Јер ако нисмо
разборити, нећемо знати када треба а када не треба да се плашимо.
Стога све врлине на крају могу да се сведу на знање о о ономе што је
крајње добро или зло.
Аристотел Сократу с правом приписује заслугу за две ствари:
индуктивни доказ и општу дефиницију. Сада ћемо видети какав је значај
ових концепција за Сократову етичку позицију.
Индукција води до дефиниције, пошто се дефиниција састоји од
збира општих особина, одабраних с одређеним циљем. Сократу је то било
важно, пошто су суфисти тврдили да етички концепти немају темељ у
стварности. Сократ је сматрао да се етичким изразима не може тако
приписивати било које значење, у смислу да, рецимо, храброст у једном
граду значи једно а у другом нешто друго. Ако ти изрази одговарају некој
стварности, онда једно значење мора да буде истинито а друго лажно.
Његово испитивање се састоји од два степена. Прво, сакупити све
случајеве о којима се обе стране слажу и размотрити на које од њих може
да се примени назив о коме је реч. На тај начин се одређују заједничке
особине или квалитети. Ако не деле заједничке особине, онда није
примерено примењивати исту реч да се они означе, односно да се
дефинишу.

ОБЛИЧЈЕ (εἶδος)

Дефиниција треба да одреди битну природу онога што дефинише, а

Сократ је то назвао еидос (εἶδος). Појам εἶδος има више значења, међу
којима обличје, облик, слика, изглед, врста, конститутивна природа. (На
пример, ако бисмо човека дефинисали као двоногу животињу, то не би
била добра дефиниција, не би одговарала εἶδος -у, пошто је и род птица
такође двоног). Еидос, дакле, представља заједнички квалитет или свезу
заједничких квалитета.
Када од Еутифрона тражи објашњење шта је свето, а овај му наводи
примере, Сократ каже:

Сећаш ли се да нисам од тебе тражио да ме научиш једној или

двема од многих светих ствари, већ самом оном облику (еидос)
којим је све свето свето? (Еутифрон, 6е)

Сократа по овом питању треба сагледати исправно, с обзиром на

његову намеру. Према Гатрију: „Нико с пуним знањем своје сопствене
природе и природе свог ближњег, као и последица својих дела, не би
учинио погрешан избор деловања. Али који човек поседује такво знање?
Ни он сам, нити ико њему познат. Његово знање о томе му је дало обавезу
да то разјасни другима и да их, уверивши их у њихово незнање и у
највишу потребу за знањем, навде да осветле оне путеве живота који су
били препрека за откриће и прихватање помоћи његових мајеутичких
способности. Он није настојао да докаже или открије да је врлина добра –
то је била очигледна истина – него шта врлина јесте. И наговарао је друге
да чине исто. То је било подстицање на врлину, на једини начин на који је
Сократ сматрао да се врлина може стећи. А то је знањем“.

11
 Екскурс: Од εἶδος потиче дериват εἴδωλον (идол) који првобитно
означава слику, појаву, утвару, духа, спиритуалну представу умрле
особе.

Питања:
- Зашто се Сократ сматра оцем моралне философије?
- Како разумети Сократову тврдњу да врлина јесте знање?
- Како је Аристотел критиковао ову тезу?
- У чему се састоји индукција?
- Каква је примена индукције на пољу етике?
- Шта је за Сократа εἶδος?

ПЛАТОН

ЕТИКА ВРЛИНЕ

У раним списима (Протагора, Хипија мањи, Лахет, Хермид,

Еутифрон, Лисид), Платон још не развија учење о идејама већ се бави
врлинама, развијајући даље Сократова гледишта. Тако Платон у
Протагори развија Сократово учење да се све врлине могу свести на
једну, односно да све јесу заправо једна врлина.
Већ у овим списима, Платон наглашава друштвени значај врлина,
јер је неслагање око њих узрок подела и мржње међу људима.

Шта је то у чему неслагање и немоћ да се дође до одлуке чине

да се мрзимо међусобно и гневимо? Можда ти није очито, но гледај
шта ја мислим: то је праведно и неправедно, лепо и ружно, добро и
зло. Нису ли то оне ствари у којима наше неслагање и немоћ да се
дође до задовољавајуће одлуке чине да постајемо омражени једни
другима, кадгод то (заиста) постајемо, и ја и ти и сви други људи?
(Еутофрон 7d).

У каснијим списима, као у Горгији, Платон учи да је врлина битан

услов блаженства. Тако тврди да је боље трпети него чинити неправду.
Врлина душе сама собом доноси блаженство, пошто представља превласт
божанског у односу на животињско у човеку. Само врлина може човека
заиста да учини срећним.
Платон се на довезује на Сократово схватање врлине као знања али
га проширује. Према њему, свако учење је сећање. Ово заснива на свом
веровању у предпостојећи свет, одакле и потиче знање које се у
садашњем живот зато јавља као сећање. На тај начин, човек заправо у
себи има несвесне представе о томе шта је добро а шта не, и на тој
основи је у могућности да поступа исправно. Али, да би се човек сетио
онога што зна, потребно је подстицање и вежбање. На овај начин Платон
је усавршио Сократово учење о врлини као знању.
У каснијим списима, Платоново етичко учење је у блиској вези са
његовим учењем о бесмртној души. Платон је учио да душа има три дела.

12
Своје учење повезао са учењем о кардиналним врлинама, тако да сваком
делу душе одговара по једна врлина.

Делови душе са припадајућим врлинама су:

- УМНИ (λογιστικόν) коме припада МУДРОСТ.

- ВОЉНИ (θυμοειδές) - коме припада ХРАБРОСТ.
- ПОЖУДНИ (ἐπιθυμητικόν) - коме припада УМЕРЕНОСТ.

Ако се сваки део душе правилно држи одговарајуће врлине, сва три
дела са својим врлинама стварају хармонију, и јавља се ПРАВЕДНОСТ као
општа врлина. На овај начин је Платон потврдио Сократово учење о
јединству врлина, али уз помоћ свог учења о души.

НАЈВИШЕ ДОБРО – МЕТАФИЗИКА ВРЛИНЕ

У Горгији Платон развија идеју да добар живот није исто што и

пријатан живот, одбацујући тако хедонистичко схватање. Према њему,
задовољство и добро нису једно исто. Ништа не треба чинити просто ради
задовољства, већ ради самог добра.
У каснијем развоју, на овој основи, Платон формулише своје учење о
идејама и највишем добру. Јер сада се поставило питање шта је највише
добро и како га знати. Платон разликује релативну стварност
материјалног света која је у сталним променама и стога непоуздана и
праву реалност света идеја, свет натчулне стварности, који увек остаје
себи једнак.
Према Милошу Ђурићу, „историјски корен учења о идејама лежи у
етичкој вољи којом је Сократ савлађивао опасност софистичког
субјективизма и релативистичко-индивидуалистичког схватања живота и
тежио да успостави иб утврди основна етичка начела“ (стр. 337).

ЗЛО И ЊЕГОВИ ИЗВОРИ

Како видимо у Држави (379bc) зло се тиче људских послова и не може се

приписати Богу. Најбоље је да се осврнемо на пример који даје Платон: Он
каже да „Свака ствар која је нечему намењена, има и себи својствену
врлину“ (353b). Овде је врлина, дакле, схваћена као изврсност. „Нешто
обавља свој посао добро ако поседује сопствену врлину, и лоше ако је не
поседује“.
За Платона, зло постоји и у људском роду и у природи као целини и
покрива физичке и моралне недостатке. Код неживих ствари, зло се
јавља као недостатак способности доброг функционисања, а у космосу су
то неправилна кретања која изазивају неред и збрку.
У Федону читамо да човек може да почини грех, али та могућност
постоји због повезаности душе са телом. Као бестелесна, душа је
савршено чиста и савршено добра. Узроци болести душе су, дакле,
телесни. Платон сматра да прејак полни нагон јесте један од узрока
болести душе:

„Онај коме се семе у млазевима обилно скупља око мождине, па му,

баш као што бива са дрветом оптерећеним преобилним родом, доноси
13
 у свакој прилици муке, а и многа уживања у страстима и у ономе што
се из њих рађа, највећи део живота бива махнит због сувишка
задовољства и болова, његова душа постаје посредством тела болесна
и неразумна. (Тимеј 86d).

Овде имамо пар задовољство/бол, који је узрокован страстима. Свако

телесно задовољство са собом доноси и страдање.
Можемо да истакнемо два момента – повезаност моралног зла са
телесним, односно материјалним, и дијалектику односа задовољство/бол
која је опет повезана са телесним.
У Законима налазимо тврдњу да је душа „узрок свих супротности,
добра и зла, праведног и неправедног, исправног и погрешног“ (896d). Да
ли то значи да је Платон одустао од своје тврдње да је тело узрок зла?
Према истраживачима, Платон разликује две врсте зла, негативну и
позитивну. Негативно зло је оно које је последица отпадања физичког
света од савршене стварности Идеја. Позитивно зло ствара сама душа
када делује из незнања. Позитивно зло може да настане и индиректним
учинком, када неко кретање, које је по себи добро, случајно ствара
последице које су зле због тога што је физичким телима својствено да
делују на друга физичка тела.

ПОЛИТИЧКА ЕТИКА

У каснијем развоју, Платон се акценат свог етичког учења

преместио са појединца на друштво, односно државу. У дијалогу који се
тако и зове, почиње са расправом о праведности. Ту се побија теза да је
неправедност моћнија од праведности и долази до закључка да је
неправедност заправо неваљалство и незнање, да она сеје мржњу и
раздор, те да је праведност државотворна врлина. Тако се касније
прелази са појединца на друштво, односно разматра се етичко учење
примењено на државу. Поређење појединца и државе је централна идеја
читавог списа, а задатак је да се обезбеди такво државно уређење у коме
ће, уз помоћ врлине, сви бити срећни.
Платон се залаже за трипартитну поделу државе, која одговара
подели душе.
Први сталеж представљају владари или савршени чувари државе
(архонти), и они доносе законе. Овом сталежу одговара ум као функција
душе, са мудрошћу као одговарајућом врлином.
Други сталеж су војници или чувари, који државу бране од
непријатеља. овом сталежу одговара други део душе, вољни, коме опет
припада врлина храбрости.
Трећи сталеж су радне масе, који се старају о материјалном
благостању. Њима одговара пожудни део душе, са врлином умерености.
Праведност, као обједињујућа врлина, се остварује ако сваки од
сталежа ваљано врши своју функцију.

Питања:
- Одакле, према Платону, потиче човекова могућност
сазнавања?
- Шта је неопходно да би се човек сетио онога што зна?
- Који су делови душе и са којим врлинама су повезани?
14
 - Зашто за учење о највишем Добру можемо да кажемо да
представља метафизику врлне?
- Порекло зла према Платону.
- Каква је Платонова политичка етика?
АРИСТОТЕЛ

НЕКОЛИКО НАПОМЕНА О АРИСТОТЕЛОВОЈ МЕТАФИЗИЦИ

Према Аристотелу, стварност се може објаснити на основу четири

принципа

- МАТЕРИЈАЛНИ УЗРОК - Causa materialis: твар (u[λη) и оно подлежуће

(u`pokei,menon);
- ФОРМАЛНИ УЗРОК - Causa formalis: облик (to ei;doj) и узор (to
paradeivgmata), суштина (h ouvsi,a);
- Делатни узрок - Causa mаtrix sive eficiens: оно покрећуће (kinh/san),
оно одакле је почело кретање.
- Финални урок - Causa finalis: сврха (to te,loj), оно „ради чега“ (το ουv
e[νεκα), и Добро (tavgaqo,n).

Читава стварност је схваћена као материја која се креће ка неком

циљу. Према Аристотелу, стари предсократски философи су открили
Материјални и Делатни узрок, Платон формални а сам Аристотел
Финални.
Основа је материја, али она не може сама себе да мења па је стога
пасивна, и њу обликује форма или принцип или идеја. Јединство материје
и форме чини суштину или супстанцију сваке појединачне ствари.
Материје је својствено кретање које представља промену, пошто је
то прелазак из потенцијалног (могућег) у актуелно (реализовано) стање.
Живот управо представља то кретање, односно промену потенцијалног у
актуелно стање. Свака ствар има своју сврху постојања, и то унутрашњу
сврху, а то је ентелехија, па је због тога начин постојања природе
телеолошки
Бог је најактивније начело или принцип па стога представља и
највиши ниво постојања. Ако се бавимо науком, онда се бавимо
принципима или начелима као узроцима свега посојећег. А највиши узрок
је Бог.

Међу Аристотелове етичке списе спадају:

- Никомахова етика
- Еудемова етика (три поглавља се поклапају са НЕ)
- Велика етика (заправо је спој прва два списа)
- О врлинама и пороцима

Постоје и три списа која је написао у младости. Први је Protreptikus у

коме говори о томе да је срећа заправо интелекетуална контемплација.
Други је дијалог Едемс, што је расправа о души и природи, писана под
Платоновим утицајем. Трећи је спис О правди који је сачуван само у
фрагментима.
15
 За Еудемову етику бисмо могли рећи да представља право теолошко
заснивање морала. Ту налазимо тврдњу да морално деловање
представља тежњу ка Богу. Међу стручњацима је ово дело различито
вредновано. Неки, попут Вернера Јегера, сматрају да је то дело из ране
фазе, под утицајем Платона, а неки пак мисле да је то само обичан
ученички рад или вежба.
КАЛОКАГАТИА

У Еудемовој етици се јавља појам КАЛОКАГАТИА (καλοκαγαθία) која

означава савршену моралност. Реч је састављена од καλός (добар) и ἀγαθός
(врлински). Овај израз у никомаховој етици представља само једну врлину
у односу међу људима, али у Еудемовој етици она предстаља јединство
свих врлина. Калокагатија представља хармонију ума и тела, солидност у
свему, у борби, у говору и сваком деловању. „Калокагатија је особина
човека који има сва та добра и који својим делањем остварује морално-
лепо ради њега самог“ (Ђурић, НЕ, VI-VII). Овде налазимо занимљиву идеју
да највише мерило шта је добро или лоше није човек већ Бог.
Главне особине којима се Аристотелово гледиште разликује од
Платоновог су реализам, рационализам, иманентизам и енергизам.

РЕАЛИЗАМ

Аристотел критикује Платону теорију идеја, пошто сматра да он

тако вештачки ствара дуализам, пошто су идеје одвојене од постојећих
ствари. Али, Аристотел не негира постојање идеја, с тим што идеје и
стварност код њега представљају јединство. „Платонове трансцендентне
идеје код Аристотела постају иманентни формативни принципи“.
То нас доводи до једног важног појма, а то је ЕНТЕЛЕХИЈА (ἐντέλεχεια).
Ентелехија представља оно што има сврху или циљ Свака ствар има свој
циљ, свој τέλος. Ентелехија представља активни принцип који ствара оно
што је могуће пошто у себи садржи свој циљ. Ентелехија је оно што је
остварено у складу са својом сврхом. Можемо рећи да је ентелехија
унутрашња сврха коју има свака поједначна ствар.
Тако Аристотел душу разуме као ентелехију тела. То значи да је она
и његов облик или форма али и унутрашња функција, тако да душа у вези
са телом чини од тела да оно буде оно што уствари јесте. Тело има однос
према души као мермер према статуи. Тек кад статуа стекне свој облик
она постаје статуа. Тако уз помоћ душе и тело постаје живо тело. Стога
тело не може да постоји без душе нити душа без тела.
За Аристотела је стварни свет промена у коме човек живи реални
свет и није привид као код Платона, због чега се овакво његово гледиште
назива реализам.

РАЦИОНАЛИЗАМ

Етичко сазнање има свој извор у разуму и искуству и темељи се на

биолошком исксутву и на многим запажањима из свакодневног живота.
Њега интересује како бити храбар ратник, добар грађанин итд.

ИМАМНЕНТИЗАМ

16
 Аристотел сматра да од самог човека зависи да ли ће постићи срећу
или блаженство, односно да ли ће бити добар или рђав. Аристотел
„особађа етику сваке везаности за натприродну узрочност“.

„Јер основно код моралних особина јесу пропратна осећања

уживања и ли незадовољства – због уживања ми чинимо оно што је
рђаво, а због незадовољства пропуштамо да учинимо оно што је
добро“ (НЕ, 1004b).

ЕНЕРГИЗАМ

Није најважније знати шта је врлина него деловати врлински.

Уместо гносис, он поставља енергиа као крајњи циљ етике.

ЕУДЕМОНИА – срећа или блаженство

Пошто зна да постоје добра које доносе срећу али и она која само
служе неком конкретном циљу, Аристотел се пита шта је највеће добро и
закључује да се сви слажу да је срећа или блаженство, али да нема
сагласности шта је срећа и у чему се она састоји. Неки мисле да је то
част, други да је богатсво, трећи да је здравље, неки опет да је то
задовољство.

„Чини се да се добро састоји како у којој радњи или вештини: друго

је на пример, добро у медицини, а друго у стратегији итд. ... То је у
медицини здравље а у стратегији победа, у неимарству кућа, у
другим вештинама нешто друго... Ако дакле има само један крајњи
циљ, онда он мора бити оно што се тражи, а има ли и њих више,
онда је то онај међу њима који је крајњи у највишем смислу.
Крајсњи, пак, у вишем смислу зовемо онај циљ који се жели сам по
себи наспрам онога који се жели ради неког другог... Крајњи циљ је
онај који се свагда бира само ради њега а никад ради другога. А
такав циљ је пре свега блаженство, јер њега свагда бирамо само
ради њега, а никада ради нечега другога“. (НЕ 1097а)

Блаженство је, дакле, највеће добро или крајњи циљ људских

тежњи. А у чему је његов садржај?
Аристотел одбацује Платону идеју трансцендентног добра и бави се
добром које се може остварити у реалном људском животу. „Највише
добро је блаженство, а блаженство се састоји у делатности душе према
врлини, а врлина представља начин понашања којим човек постаје добар
и којим ће извршити своје дело“. Блаженство представља деловање ии
усмереност ка врлини. Врлина представља начин понашања човека којим
од добро делује и постаје добар. Овде можемо да приметимо да се
Аристотел враћа предфилософским концепцијама које смо описали на
почетку овог излагања.
Аристотел нам не даје дефиницију среће пошто она није иста за
свакога, па ни за свакога у сваком тренутку. На пример, срећа за
болесног је здравље. Али, врлине су нужан услов за срећу. С друге
стране, Аристотел се не залаже за строги аскетизам, већ сматра да су

17
ствари као богатство, здравље, част пожељни, али ако се стичу у складу
са врлином. То нису најважнији услови среће – јер то је врлина – али су
такође важни.

ВРЛИНА КАО ПРАВА МЕРА (μεσότης)

Врлина за Аристотела представља средину или праву меру између

крајности. Потребно је наћи меру између жеља и могућности. Тако је на
пример, храброст права мера или средина између кукавичлука с једне
стране и помамне смелости, с друге. Ту опет срећемо одређени
релативизам, који наликује оном код софиста, пошто је та мера или
средина нешто што припада сваком појединцу. Оно што је за једног права
мера не мора бити и за другог. Али, да би се могло одредити која је мера
заиста права, потребно је исправно расуђивање.

„Врлина има посла са страстима и поступцима, где претераност

значи грешку, недовољност доноси приговоре, а средина добија
похвале и успева. а то је и једно и друго ознака врлине“. (НЕ 1006b)

„Врлина је према томе, одабирачка наклоност воље која се држи

средине у односу на нас, разумом одређене, и то одређене тако
како би то урадио разуман човек“ (НЕ 1007а)

ПРИМЕРИ ВРЛИНЕ КАО МЕРЕ

ДИЈАНОЕТИЧКЕ И ЕТИЧКЕ ВРЛЛИНЕ

За разлику од Платона који је душу делио а три дела, Аристотел је

дели на два. На разумни и неразумни. У складу с тим се и врлине деле на
ДИЈАНОЕТИЧКЕ и ЕТИЧЕ. Дијаносетичке су оне које се тичу разумног дела и
одвијају се у уму. Оне се стварају поуком или дидаскалијом, а етичке
врлине се стварају навиком. Дијаноетичке врлине се називају и
теоријским и подразумевају мудрост инразборитост. Бављење науком
води до нарочите врсте задовољства. Проучавање узрока је оно чиме се
наука бави, а проучавање узрока води ка Богу као првом узроку.
Етичке врлине су врлине воље, пошто вољом бирамо шта ћемо
чинити. А да бисмо ваљано бирали морамо бити разборити. Без
разборитости се не може постићи ни једна етичка врлина. Етичке врлине
примамо из друштвеног оркужења и традиције. Те су врлине стога
18
друштвене. Морални процес се одвија тако што чпвек нешто жели, затим
промишља средства за остварење циља, бира средства и врши одређену
радњу.
Етичка врлина је та која одређује циљ, а разборитост треба да
одабере права средства који воде ка добру. За стицање врлина је кључна
пракса, и у врлини се вежбамо као и у другим вештинама.

„Врлина се дели на две врсте – на интелектуалну и на

моралну. Интелектуална дугује и свој постанак и свој развој
углавном настави и зато она захтева времена и искуства. Морална
врлина, напротив, долази с навиком, по чему је и добила има (итхос)
које се се врло мало разликује од назива за обичај (етос)“ (НЕ,
1003а)

ХЕКСИС

Овде имамо још један важан појам, а то је хексис (ἕξις). Ова реч
означава морални став или карактер. За разлику од Сократовог
мишљења, морални став или карактер не настаје просто интелектуалним
увидом већ се постиже праксом, конкретно вежбом, навиком и учењем.
Хексис можемо разумети и као особину одређену ставовима.

„Склоности имамо по приоди, али нисмо по природи добри или

рђави. ... пошто, дакле, врлине нису ни афекти (стрсти), ни склоности
(диспозиције), преостаје само да су утврђене особине (ἕξις). (НЕ, 1006а)

Питања:
- Који су Аристотелови етички списи?
- Шта је калогатиа?
- Која су четири гледишта према којима се Аристотел разликује
од Платона?
- Објасни свако од ова четири гледишта.
- Шта је ентелехија?
- На који начин је душа ентелехија тела?
- Шта је еудемонија и как се постиже?
- Шта је најважније својство врлине?
- Шта су дијаноетичке а шта етичке врлине?

ЕПИКУРЕЈЦИ

ТРИ МЕРИЛА ИСТИНЕ

Епикур је рођен на Самосу 342/1. године. Сматрао је да постоје три

критеријума истине. Први је опажање, други претпоставке поимања
(προλήψεις), коју су заправо слике памћена. Када опазимо неку ствар,
човека или дрво, у нашој свести се ствара одговарајућа представа, и тако
настаје општа представа, која је увек истинита. Тек касније стварамо
судове, који могу а не морају бити истинити. Судови треба да буду у
19
складу са искуством, или барем да му не буду противречни. Трећи
критеријум истине јесу осећаји или страсти (πάθη) (етим. од πᾰᾰσχω, осећам,
патим, страдам). Осећање задовољства представља критеријум
изабирања, те за Епикура „мерила истине јесу опажаји, претходна
поимања и осећања“.

СТРАХ ОД БОГОВА И СМРТИ

Епикур је желео да човека ослободи страха од смрти и страха од

богова. Епикур није био атеиста, сматрао је да свеприсутност религије
међу људима представља доказ постојања богова. Њих је, пак, замишљао
на антропоморфан начин, као неку врсту савршених људи. Сматрао је да
се њихова наклоност никако не може задобити, али и да се они не мешају
у људске послове па стога нема разлога за страх од божанског гнева.
Човек такође нема разлога да се плаши смрти, јер када она наступи онда
је више нисмо свесни. Док нас има нема смрти, а када дође смрт онда
више нас нема.

ХЕДОНИЗАМ

За Епикура задовољство представља сврха живота. Задовољство

треба да буде трајно, и стога га Епикур види у здрављу тела и
непомућености духа. Епикурова етика тако води ка умереном аскетизму,
пошто претеривање у привременим задовољствима води каснијем болу.
Стога је боље мање задовољства али које траје дуже и које за собом не
повлачи бол.

„Свако задовољство кроз своју властиту природу јесте

властито добро, али није баш свако пожељно бирања – као што је и
свако боловање зло (па ипак) се сваког бола не треба увек клонити“.

„Када кажемо да је задовољство циљ, ми не говоримо о

задовољству раскалашника, нити о онима који леже у (чулном)
уживању, као што сматрају неки који нису упућени или се пак не
слажу са нашим учењем, или га рђаво разумеју, но (ми мислимо)
како на одсуство болова у телу тако и на одсуство смутњи у души.
Јер пијанке и гозбе без прекида, ужици са дечацима и женама, у
рибљим јелима и другим што доноси раскошна трпеза, (све то) не
даје пријатан живот, већ трезвена размишљања која испитују
разлоге сваколиког бирања и избегавања разгонећи менња из којих
понајвише настаје немир душе“. (Према: Коплстон, 446)

Атараксија (ἀταραξία)

За Епикура врлина представља стање непомућености душе

(ἀταραξία).Оно што доприноси атараксији јесте врлинско. Тако умереност,
скромност, једноставност, ведрина много више доприносе атараксији
него раскалашност или частољубивост. Чак ни неправда није по себи
рђава, али води узнемирености због страха од закона. Да би могли да
знамо шта ће нам заиста донети задовољство кроз атараксију потребно
нам је одмеравање или процењивање, за шта нам служи разборитост,
20
због чега је разборитост „начело и највеће добро свега“, пошто из ње
произилазе све остале врлине.
Епикур је много полагао на пријатељство: „Од свега што (нам)
мудрост прибавља за срећу читавог живота, највећма је стицање
пријатељства (Коплстон, 448).
За разлику од Платона и Аристотела, Епикур није марио за
политички живот већ је сматрао да га треба избегавати, осим када је
ситуација таква да ћемо због неучествовања у политици трајно бити
ускраћени за атараксију.

Питања:
- Која су три мерила истине према Епикуру?
- Како је Епикур објашњавао да се не треба бојати богова и
смрти?
- Како је Епикур схватао задовољство?
- Шта је προλήψεις?
- Шта је атараксија?

СТОИЦИЗАМ

Стоицизам се хронолошки дели на рану, средњу и касну стоу.

Основач школе је био Зенон (умро око 264/3). Наследио га је Клеант, а
овога Хризип.

КАТАЛЕПТИЧКА ПРЕДСТАВА

Сотици су одбацивали Платоново учење о трансцендентном општем

али и Аристотелово учење о иманентном општем. Сматрали су да постоји
само оно конкртено појединачно, те да, сходно томе, наше знање
представља знање о том појединачном. Оно што можемо да спознамо је
материјални свет, осим кга ништа друго и не постоји. На основу чула и
представа стварају се појмови. Истинити суд се заснива на сасвим јасној
представи која одговара предмету који се спознаје. То је каталептичка
представа (φαντασία καταληπτική). Разум је тај који просуђује која је
представа та која одговара истини. Човек је тај који је одговоран за
сопствену представу, пошто нема никога ко би умето њега донео тај суд.

„Мисао је израђена тако да ми не подлежемо тек тако

опажајним предметима, већ о њима стварамо утиске, па понеке
издвајамо, одбацујемо, прихватамо или међусобно комбинујемо, а
чак, свега ми, и прелазимо са једних на друге, уколико су слични. ...
Богу су била потребна и таква бића која само употребљавају утиске,
али и ми који ту употребу промишљамо“. (Епиктет, Ратговори, 1, 6,
10-12).

МАТЕРИЈАЛИЗАМ – МОНИЗАМ

21
 Стоичка космологија је материјалистичка. Враћају се Хераклитовим
представама. Према стоицима постоје два начела, активно и пасивно, или
боље делатно (τὸ ποιοῦν) и трпно (τὸ πάσχον). Оба ова начела граде једну
целину. Пасивно или трпно начело је схваћено као материја без
квалитета, док је асктивно или делатно начело схваћено као иманентни
ум или Бог. Сам Бог је схваћен као материјалан и неодвојив од света – он
је свест света. Бог је, у овом смислу поистовећен са Логосом који
представља делатно начело које у себи садржи активне форме свих
ствари које треба да постоје, а те форме су семени логоса - λόγοι σπερματικοί
(rationes semonales).

СУДБИНА

Стоици су, вероватно по угледу на Хераклита, веровали у долазећи

свеопшти пожар, који свет враћа у првобитно стање, за чим следи
понављање читаве историје, вечно враћање истог. Стога су стоици
порицали слободу, односно за њих је слобода представљала свесно
прихватање нужности, што су стоици називали судбином (εἱμαρμένη).
Судбина је поистовећена са Богом и нераздвојива је од провиђења, или
промисла (πρόνια). „Све на свету је унапред одређено некаквим космичким
планом, а одлика је човека да управо спозна природу и њене законитости,
те своје место у њој“. (Епиктет, Разговори, стр. 53. ф. 45).
То што постоји судбина, никако не значи да човек нема одговорност:
„За сваку нашу одлуку одговорност лежи на нама, не на спољашњим
стварима“ (Епиктет, Разговори, 1, 13, 37). Спољашње ствари – то је оно
што је предодређено. Наш однос према њима, то је оно што је до нас.
„Слободан је онај коме се све догађа у складу са његовом вољом и коме
нико не може поставити препреку. ... Лудило и слобода нису у
сагласности“ (Епиктет, Разговори, 1, 12, 9). – „Дакле, само када је посреди
слобода, оно најозбиљније и најзначајније мени је допуштено да желим
шта било? Никако. Стога образовати се значи да управо учим да желим
да све буде онако како се и догађа“ (Исто, 14).

ЗЛО

У оквиру оваквог концепта света, био је проблем објаснити одакле

зло. Хризип је објашњавао да зло у свету и не постоји, односно да зла има
само ако се гледају појединачни случајеви, али ако се сагледа целина,
онда је све добро.
У моралном смислу, ни један чин није презрен сам по себи, алије
намера онога који га чини, то што неки акт квалификује као зао. (Сетимо
се како је традиционалној хеленској етици, зло било повезивано са чином
а не са унутрашњим психилошким процесима.) Морално зло није нешто
својствено самом чину, већ припада каснијој анализи. Неко је убијен – али
можда је убијен у праведном рату а можда приликом разбојништва. Само
убиство као такво није нити добро нити зло. Морално зло представља
неправилно уређење људске воље.

У СКЛАДУ СА ПРИРОДОМ

22
 Основно начело стоичке етике јесте живот у складу са природом. Из
ранијег кратког осврта на њихова метафизичка схватања, можемо да
наслутимо и разлоге таквог становишта. Живот у складу са природом је
за њтоике означавао живот у складу са логосом, што значи у
подређивању уређењу света које је божански утврђено. Речита је
Сенекина изрека: „Судбина води онога који хоће, а ко неће, њега вуче“.
(Коплстон, 435).Овде ћемо опет нагласити схватање да никакве радње по
себи нису зле. Зенон је сматрао да су чак и инцест, канибализам или
хомосексуалност нису погрешни као такви.
Углавном врлина је схваћена као усклађеност, пожељна је због саме
себе а не због страха или наде на неки добитак због било чега
спољашњег. Све оно што није ни добро ни зло, уствари је индиферентно.
Иако су богатство, част, здравље индиферентни, неке ствари су ипак
пожељне а неке ваља одбацити.

„Суђено ми је да умрем. Ако мора сместа, нека умрем сместа.

Но ако може после јер време је ручку, идем прво да ручам па ћу
после да умрем. Молим, како? Онако како доликује ономе који враћа
оно што је туђе“ (Епиктет, Разговори 1, 28).

СТРАСТИ

Стоици су учили о страстима. Многе страсти, као што су уживање

(ἡδονή), жудња (ἐπιθυμία), потиштеност (λύπη) или страх (φόβος), сматрали су
неразумними неприродним. Циљ врлинског живота је постизање
бестрашћа (ἀπάθεια), за шта је неопходно уздржање (ἐγκράτεια). Стасти
треба потискивати. Етичка начела стоика стога првеснтвено предвиђају
борбу са страстима, како би се достигла унутрашња, морална слобода.
Каснији стоици су ипак допуштали неке страсти, рационалне смоције које
су називали εὐπάθειαι. До страсти нас воде погрешне емоције и погрешна
зазирања, док нас иправне жеље и зазирања доводе до дборих емоција
или страсти. Погрешне жеље се називају жудње (ἐπιθυμία) док се испавне
жеље називају хтењем или вољом (βούλησις). Мудар човек је онај који нема
страсти, или барем нема оне неразумне, и који који испуњава дужности
(τὸ καθῆκον). Овај израз више означава оно што доликује него дужност у
нашем смислу речи. Стоици су сматрали да су све врлине повезане, те
ако неко поседује једну поседује све, а ко неку не поседује онда не
поседује ни једну.

„Безбројни су они који су имали народе и градове у власти,

мало их је (који су имали) себе. Шта је изузетно? Уздићи душу изнад
претњи и обећања судбине, ништа не сматрати достојним надања.
Шта, наиме, има судбина што би ти желео? Кад год се од друговања
са божанским стварима окрећеш омноме што је људско, бићеш
заслепљен попут оних који се са јасне сунчеве свтелости повраћају у
густу сенку. ... Шта је изузетно? Имати душу на самим уснама. То
чини човека слободним не по грађанском праву него по природном
праву. Слободан је, наиме, онај ко је избегао ропство. То рпоство је
постојано, неотклоњиво, једнако претеће и дању иноћу, без
престанка, без одмора. Себи служити најтеже је ропство“.
(Коплстон, 438).
23
 Стоици су настојали да се ослободе сваке зависности од онога што
је спољашње, и то представља део њиховог киничког наслеђа. Соици су
имали монистичко схватање света и вероавли су да сви људи деле исту
природу, због чега су били космополити. Мудар човек је грађанин не ове
или оне државе. већ света. Ово своје виљење су темељили на појму
οἰκείωσις. Овај појам није лако превести. Он означава оно што нам је
„домаће“. Прво наше тело, па породицу, па град и на крају читав свет.

Екскурс: У средњој стои, чији су представници Панетије и

Посејдноније (умро око 51. пре Хр.), снажнији су утицаји платонизма
и Аристотела. Посједноније је веровао да између човека и највишег
божанства постоје „демони“ као својевсни посредници. Он напушта
строги мнозам соичке школе, и говори о небеском, непропадљивом
свету који назива надмесечни, и пропадљивом, који назива
подмесечни, и то је овај наш.
Позна стоа се врезује за Рим, и ту ћемо поменути Сенеку,
Марка Аурелија и Епиктета. Овде у први план долазе практична
морална начела. Многе Сенекине изреке постале су чувене, попут:
„Најкраћи пут до богатства јесте презирање богатства“. Евидентни
су и утицају платонизма. На пример, Сенека каже: „Ово тело је
терет и казна душе која се, притиснута и нападнута њим, налази у
оковима“.
Сенека је ублажио строги морални идеализам стоика, па више
не захтева савршенство, већ пре свега труд. Тако људе дели на оне
који су ослободили неких, али не свих грехова, оне који су се
одлучили да одбаце страсти, иако су још подложни некима од њих,
и оне којима не прети опасност да поново падну у грех.

- Шта је каталептичка представа?

- Која су два основна стоичка начела света?
- Како је Бог схваћен као Логос?
- Како су стоици схватали судбину и промисао?
- Шта значи живети у складу са приодом?
- Шта су стоци означавали као индиферентно?
- Шта је апатиа?
- Какав је морални значај уздржања?
- У чему су стоици видели слободу?
- Како објашњавамо стоички космополитизам?

24