Ikezava Nacuki

Priče
ri e koje
koje mi je pričao
pri ao

TIO S
PACIFIKA
 Trgo
Trgovac razg
razgledn
lednicama

Avion se spušta na naše ostrvo triput nedeljno:

ponedeljkom, sredom i nedeljom. Obično, pola sata pre
njegovog dolaska, uzimamo minibus da otpratimo do
aerodroma goste koji odlaze. Toga dana, pošto niko iz
našeg hotela nije napuštao ostrvo, tata i ja smo krenuli
na aerodrom malo kasnije. Parkirali smo kola i ušli u
ulazni hol čiji krov pokrivaju palme. Iz daljine se već čulo
brojanje letelice, a prema istoku nebo je počinjalo da se
boji narandžasto. Avion je aterirao nasuprot zapadnom
vetru, rulao do kraja piste, zatim se, uzvitlavši vazduh
uokolo, tutnjajući potmulo, vratio u pravcu terminala.
Izašlo je tridesetak putnika. S torbom preko ramena
ili s koferom u ruci, uputili su se jedan za dragim ka holu
za dolaske. Senke su im se izduživale i titrale na ravnoj
površini asfalta. A ja sam, kao obično, nosio oglasnu tablu
na kojoj je pisalo ime našeg hotela i posmatrao ih
smestivši se u jednom uglu teminala. Jedna osoba iz
sredine reda koji se kupao u zalazećem suncu zastala je
načas da osmotri na istoku crnu siluetu brda Kurampok,
koja se vrlo jasno ocrtavala na svetloj pozadini. Bila je to
žena srednjih godina, svakako Japanka. Ostali putnici
prolazili su pored nje, žureći da priñu terminalu.
Poslednji iz reda ju je zaobišao i kada se našao na više od
deset metara ispred nje, žena koja je posmatrala brdo
najzad je postala svesna toga da je jedina ostala na pisti.
Tada je ponovo uprtila veliku torbu na rame i brzim
korakom se priključila ostalim putnicima u čekaonici za
dolaske.
Mašući tablom sa nazivom našeg hotela, čekao
sam putnike u holu da obave ulazne i carinske formalnosti.
Tata je prepoznao više osoba i rukovao se sa njima ili ih,
smejući se, prijateljski potapšao po ramenu. Očekivali
smo četiri gosta za naš hotel: troje redovnih, od kojih su
dvojica bila zaposlena u upravi a jedan u pomorskoj
kompaniji, i četvrtog, Japanca, koji nije rezervisao sobu
preko agencije koja nam je obično teleksom prenosila
rezervacije, već je neposredno, poštom, stupio u vezu sa
nama. Tata je rekao da je to verovattio neki malo čudan
turista.
Jedni putnici su našli nekog roñaka, drugi kolegu
ili nekog službenika iz hotela koji su došli da ih dočekaju.
Ubacili su prtijag u prtljažnike kola i razišli se na sve strane
po ostrvu. Troje naših stalnih gostiju popelo se u minibus
i čekalo na dolazak četvrtog gosta. Ali kao da niko nije
hteo da priñe tabli koju sam i dalje držao. Najzad je ostala
samo jedna jedina osoba pred carinom. Bila je to ona gos-
poña koja je prethodno zastala kraj aviona da posmatra
brdo. Tata joj je prišao i obratio joj se pokazujući prstom
na moju tablu. Ona je s podozrivim izrazom pogledala u
mom pravcu pa je, smešeći se, pristala. Tata je onda uzeo
njen kofer i uputio se ka minibusu.
«Ovo je zbilja divno mesto», rekla mi je dok sam spu-
štao njen kofer u ugao sobe. Stajala je u okviru vrata i po-
smatrala zvezdano nebo iznad brda Kurampok. Mala ra-
stom, otprilike moje visine, bila je prilično gojazna za Ja-
panku. Lice joj je bilo okruglo i delovalo veselo.
Upitao sam je:
«Da li prvi put dolazite na naše ostrvo?»
«Da, ali imam utisak da već dugo znam ovo brdo.»
Pomislio sam da je to po svoj prilici neka gošća
pozvana razglednicom.
Odveo sam je zatim u trpezariju pokušavajući da
izvedeni račun: bilo ih je više desetina, sigurno, ali kako je
bilo i osoba za koje se nije znalo da li su ili nisu gosti
pozvani razglednicom, nisam mogao odrediti njihov tačan
broj.
U trpezariji, pet-šest grupica gostiju smestilo se za
više stolova. Pokazao sam gospoñi meni te večeri, ispisan
na crnoj tabli okačenoj o zid. Tata se pojavio na vratima
kujne u dnu sale i zapitao:
«Kako vam se dopada soba? Da li vam odgovara?»
«Da, vrlo je lepa.»
«Je l' to prvi put da dolazite na naše ostrvo?»
Tata joj je postavio isto pitanje kao i ja.
«Jeste, ali moj mlañi brat je bio ovde prošle godine.
On je student etnologije i vršio je istraživanje sa jednim
profesorom i još pet studenata.»
«Sećam se! Odseli su ovde», rekao je tata.
Svake večeri morao je da odlazi do sela na drugom
kraju ostrva da pokupi džipom te istraživače. Namučio se
da ih prihvate stariji ljudi koji ne mare mnogo za strance.
«Brat mi je poslao jednu razglednicu za vreme svog
boravka ovde. On inače nije od onih što imaju običaj da
pišu.»
«I gledajući tu razglednicu vi ste postepeno osetili že-
lju da doñete ovde, je l' tako?» upitao je tata bezazlenim
tonom.
«Kako ste to pogodili? Obično putujem samo u Evro-
pu, ali čudno, osetila sam želju da doñem ovamo. Zbog
ovog brda. Ta slika me je očarala.»
Postoje tri tipa razglednica. Prvi tip predstavlja brdo
Kurampok, koje je simbol našeg ostrva. Ono se diže za-
padno od varoši, na sredini male uvale. Nije naročito viso-
ko, ali je neobičnog, zupčastog oblika. Štampa se na mar-
kama i tata je to iskoristio da njime ilustruje hartiju sa
zaglavljem hotela. Ono je prvo što ugledaju ljudi koji su
napustili ostrvo pa, kad se na njega vrate, to brdo im do-
ista budi osećanje da su se opet našli u svom kraju. Druge
dve razglednice predstavljaju, jedna pogled na ceo hotel, a
druga bele orhideje koje cvetaju isključivo na jednom po-
sebnom mestu na planini.
 Nova gošča je došla zato što ju je očarala slika brda
Kurampok. Zaista, ljudi koje opčini naša razglednica žele
da roñenim očima vide ono što je na njoj. Kada je to Ku-
rampok ili hotel, mogu lako da ostvare svoj san. Ali kad
su posredi bele orhideje, uspevaju tek posle dobrog peša-
čenja uz planinu. A ja treba da ih vodim. Dobro poznajem
planinu, ali kad je, na primer, gost neka starija osoba, to
je mala ekspedicija uskom i vrletnom stazom da bi se do-
spelo do mesta na kome cvetaju orhideje.
Pomislio sam da će toj gospoñi svakako biti
dovoljno da se divi brdu iz hotela, da će zatim poći da se
prošeta po varoši pre nego što se čamcem uputi do
ruševina Guragaruguine ili do ostrvceta usred lagune da
se okupa u plitkom moru. A potom će otputovati, srećna
što je mogla da provede nekoliko prijatnih dana na
našem ostrvu.

Trgovac razglednicama je došao k nama otprilike

godinu dana ranije. Nije rezervisao sobu u našem hotelu
i došao je do nas, čini mi se, onog dana kad nije bilo aviona.
Svakako je došao k nama pošto je već odseo u nekom
drugom hotelu u varoši.
Te večeri bio sam u trpezariji i čitao zabavnik sa ja-
panskim stripovima koji je ostavio neki gost. Taj mladi
gospodin je došao. Bio je sam. Upitao me je da li ima neka
slobodna soba. Mi nikad ne napunimo dvadeset i jednu
sobu, koliko imamo, i naravno, toga dana, kao uvek, bilo
je mesta. Gospodin je bio vitalan i pun energije. Osmehivao
se kao neko ko se sprema da ispriča zgodnu šalu. Nosio
je ranac koji je izgledao vrlo težak i fotografski tronožac.
Imao sam utisak da je Evroazijat i da su se kod njega azi-
jatske i bele odlike savršeno ravnomerno izmešale. Mislio
sam da je možda sa Havaja ili sa Filipina.
Odgovorio sam mu da imamo sobu.
«Ja se zovem Pip, a ti?»
«Tio.»
 «Da li ti vodiš hotel?»
Šalio se, sa svojih dvanaest godina teško da sam
mogao proći kao direktor hotela.
«Ne, moj otac je glavni. Ja mu pomažem.»
«A tako? Šteta. Da si ti direktor, imam utisak da
bismo brzo sklopili posao. Da li bih mogao uskoro da se
vidim s tvojim ocem?»
«Izašao je, ali bi trebalo da se vrati pre večere.»
Odgovorio sam pitajući se u sebi kakav bi to posao
mogao biti brzo sklopljen da sam ja na mestu svoga oca.
Tata je bio otišao u Turistički biro na neki
sastanak. Vratio se kasnije nego što je bilo predviñeno,
oko devet sati. Očekujući ga, mladić je izvadio hartiju i
stilo, i počeo da crta. Izgledao je veoma obuzet svojim
crtežom. Nastavljajući da poslužujem za ostalim stolovima,
pogledao sam na njega krišom i video da crta neku ribu.
Mladić je skicirao crte velike pacifičke skuše, zatim je
brižljivo dodavao jednu po jednu krljust. Nije imao pred
očima model i mora biti da je u glavi savršeno sačuvao oblik
ribe. Sa poslužavnikom za serviranje u rukama, stajao sam
nepomično kraj njega i posmatrao ga. Gospodin Pip je na
kraju podigao pogled sa svog papira i pogledao me
smešeći se.
Tata se konačno vratio, i ja sam mu odmah rekao
za tog neobičnog gosta. Tata je prišao njegovom stolu, seo
kraj njega i počeo da razgovara. S obradovanim izrazom
na licu, mladić mu je odgovorio nešto što ja nisam čuo, a
tata je počeo da se smeje. Pomislio sam da su mora biti
našli neku beznačajnu temu za razgovor. Tata mi je dao
znak i zamolio me da im donesem pivo. Otišao sam, dakle,
po dve flašice s pivom i spustio ili na sto.
«Ostani sa nama», rekao mi je tata.
Retko se dogodi da mi zatraži da ostanem i tako
razgovaram sa gostom.
Pričali su neko vreme o ostrvu. Gospodin Pip je
rekao da dolazi prvi put.
«Poslom?» upitao je tata.
 «Jeste, ja sam predstavnik kompanije Nice Day za
razglednice», odgovorio je gospodin Pip opet se smešeći.
Bio je to neko ko se mnogo smešio!
«Putujem pomalo na sve strane da primam
porudžbine za razglednice. Slikam fotografije koje donosim
u sedište kompanije gde se proizvode na stotine i hiljade
razglednica, pa ih zatim šaljem klijentima koji su ih
poručili.»
Pomislio sam da je to izvanredan posao koji mu
omogućava da putuje i ujedno radi nešto korisno! Zbilja,
kad čovek putuje, poželi da pošalje razglednicu ljudima
koje voli. A kad je dobijete, možete da otkrijete nepoznate
predele i istovremeno mislite na osobu koja je poslala
kartu.
« Da li biste hteli da poručite razglednice?»
«Razglednice s našim hotelom ?»
«Da, razglednice specijalno za vas, sa slikom i ime-
nom vaše firme.»
Tata je razmišljao. U stvari, mi smo već prodavali
razglednice. Izdao ih je Turistički biro pre nekih pet
godina, a poručio ih je od neke firme slične firmi gospodina
Pipa. Ime ostrva je bilo štampano, ali ne i našeg hotela.
Specijalno naše razglednice ostavljale bi utisak nečeg
naročitog i privlačile više gostiju.
«Možda bi bilo dobro imati ih, ali sve zavisi od cene»,
odgovorio je ozbiljno tata.
«Prirodno», rekao je gospodin Pip, uozbiljivši se i on.
«Ali problem je upravo u tome što su razglednice koje iz-
rañuje naša firma prilično skupe. Postoji razlog za tu cenu,
ali je meni često teško da to objasnim klijentima. U tome
je sva teškoća moga posla.»
Tatin izraz lica postao je malo nepoverljiv. Ma kakav
da je proizvod, nije dobro kad je skup.
«Naše razglednice koštaju dolar po komadu uz
minimalnu količinu od pet stotina primeraka», objasnio je
gospodin Pip.
Gledao je u svoje cipele s izrazom ustručavanja.
 Tata nije krio svoje iznenañenje. Bila je to zbilja
preterana. cena! Karte koje smo mi tada prodavali koštale
su samo dvadeset pet centi, a kupovali smo ih svakako
za upola manje od te sume. Po kojoj ceni bi onda trebalo
prodavati razglednicu koju bismo platili dolar?
«Da li vaše razglednice imaju nešto specijalno? Da li
su u nekom naročitom formatu? Da li su reljefne?» pitao
je tata.
Već sam video takve razglednice. Nekakav proziran i
izbrazdan film bio je nalepljen preko slike i ostavljao utisak
da se vidi trodimenzionalni predeo. Ali čak ni te karte nisu
koštale dolar!
«Ne, na prvi pogled ništa ih ne razlikuje od ostalih.
Format je klasičan.»
«E pa zašto su onda tako skupe?»
«Zato što osoba koja primi našu razglednicu - oba-
vezno doñe», reče gospodin Pip, posmatrajući naizmeni-
čno tatu i mene.
«Šta hoćete da kazete?» upita tata.
«Objasniću vam: neko kupi jednu vašu razglednicu
i pošalje je nekom prijatelju ili roñaku. E pa osoba koja je
primi, doputovaće obavezno ovamo, zato što će bezu-
slovno hteti da vidi predeo prikazan na slici.»
« To nije moguće», reče tata.
«Uveravam vas da ta osoba neizostavno dolazi», po-
novio je gospodin Pip.
«A kakvom to varkom?»
«Ne mogu vam to reći. To je neobjašnjivo. Zato se
toliko mučim da ubedim klijente. Možete mi samo vero-
vati na reč. Ali, uveravam vas da su do sada, bez ijednog
izuzetka, sve razglednice postigle isto dejstvo. Neizostavno
ćete privući goste.»
«To je neka magija», dobaci tata.
«Možete na to da gledate tako, ako hoćete. Mogli biste,
recimo, da nabavite imenik Hongkonga i da izaberete
nasumice kome ćete napisati 'čekam vas', e pa, ta će osoba
doći ovamo. Tako to ide.»
 «Ali... ne kažem da vi pričate izmišljotine, ali priznajte
da petsto dolara odjednom, to nije mala para koja se može
s punim poverenjem isplatiti nekom koga prvi put sre-
ćete. Naročito kad je reč o tako neobičnoj priči», rekao je
tata, otpivši gutljaj piva. «Da li ste dobili neku porudž-
binu na našem ostrvu? »,
«Ne, nijednu. Svi su odbili. Vi ste mi poslednja prilika.
Inače, ljudi većinom odbijaju. Ipak, svi oni koji su došli u
iskušenje da mi poveraju, bili su srećni što su mi poklonili
poverenje.»
«Ne sumnjam u to», rekao je tata. «Da nemate
slučajno neki primerak? »
«Imam, pogledajte.»
Gospodin Pip je izvadio nekoliko razglednica iz džepa.
Sedeći pored tate, i ja sam ih razgledao. Na prvi pogled,
bile su potpuno iste kao i svaka druga razglednica i pred-
stavljale su more, grad viñen sa neke planine, pticu jarkih
boja.
«Ako sam dobro shvatio, gledajući ove karte,
poželeću da obiñem mesta na kojima su snimane. To
hoćete da kažete?» zapitao je tata gledajući pravo u oči
gospodina Pipa.
«A ne, da je to slučaj, shvatate da ne bih mogao
tako jednostavno da pokazujem ove karte svima.
Potrebno je da karta bude adresovana posebno jednoj
osobi, da na njoj bude nalepljena marka i da bude poslata
poštom. Ona deluje samo na osobu kojoj je upućena.»
«Razume se», izrekao je tata.
Shvatio sam da on ne veruje u ono što kaže
gospodin Pip i da pokušava, što je ljubaznije moguće, da
odbije njegov predlog. I gospodin Pip je svakako to shvatio.
Ali ja sam mislio da bi se moglo imati poverenja u tog
mladog čoveka zbog onog sjaja u njegovim crnim očima i
osmeha koji sam video na njegovom licu nekoliko trenu-
taka ranije kad je pričao o svom poslu, osmeha koji mu
se, činilo mi se, ponovo nazirao na usnama. Možda su te
razglednice stvarno magične? A ako je to istina, dovoljno bi
bilo da ih pošaljemo u velikom broju da bi se saznalo za
naš hotel. Bilo bi divno da pošaljemo na hiljade razglednica,
pa da potom vidimo kako na hiljade gostiju dolazi k
nama. Ostrvo bi se pročulo, a meñu svim tim gostima
svakako bi bilo mnogo zanimljivih ljudi. Pomislio sam da je
možda posredi malo rizično ulaganje, ali da bi vredelo
pokušati. Zapitao sam tatu:
«Zar nećeš da probaš ?»
Iznenañen, tata me je pogledao pravo u oči.
«Zar ne misliš da bi bilo divno kad bi, kao što kaže
gospodin Pip, gosti navalili da dolaze ovamo?»
«A onih petsto dolara, jesi li pomislio na njih?»
«Tačno, to je problem... Recite, gospodine Pip, zar
ne biste mogli malo da popustite sa cenom?» upitao sam.
«Recimo, da napravite samo manje karata za početak, pa
kad se budemo uverili da one deluju, mi bismo vam po-
ručili više. Priznajte da nije sigurno platiti petsto dolara
odjednom da bi se izazvala ta čarolija.»
Gospodin Pip je izgledao malo nespokojan. Počeo je
da razmišlja, a zatim odgovorio:
«Pravilo je naše kompanije da prihvatamo samo po-
rudžbine od pet stotina razglednica. Ne mogu sam da
odlučujem da napravim izuzetak. Ali bilo bi mi teško da
napustim vaše ostrvo, a da ne dobijem ni jednu porudž-
binu. Onda, evo šta vam predlažem kao izuzetak: ovoga
puta mogu da vam napravim samo sto karata. Naročito
vas molim, ne kazujte to nikome, molim vas. Kako je po-
sredi mala količina, trajanje važnosti razglednica biće ogra-
ničeno samo na godinu dana. Kad proñe taj rok, one će
izgubiti moć da privlače ljude i ponovo će postati obične
karte. Prihvatate li moj predlog?»
Ama, kako bi on mogao da ograniči moć
razglednica? To pitanje još je više učvršćivalo našu sumnju,
ali konačno smo ipak sklopili ugovor na sto razglednica za
sto dolara. Gospodin Pip je izgledao oduševljen što je
sklopio ovaj posao. A tata je izgledao i dalje isto onoliko
nepoverljiv.
 «Sutra ću napraviti fotose. Slažete li se za dva
modela?»
Kako smo postigli petinu od onoga što je gospodin
Pip tražio na početku, teško smo mogli da zahtevamo više.
Prihvatili smo, dakle, i odlučeno je da ću sutradan ja voditi
gospodina Pipa na mesta koja treba slikati.
Jedno prepodne je bilo dovoljno da se naprave foto-
grafije. Kako je brdo Kurampok simbol ostrva, to bi bio
prvi tip karata, a drugi - pogled na ceo hotel. Da bi slikao
Kurampok sa malom uvalom u prvom planu, otišli smo
na plažu ispod hotela, a da bi slikao hotel, popeli smo se na
breg da nañemo mesto odalde će se dobro videti bungalovi
podignuti na padini brežuljka.
Gospodin Pip je postavio svoj čvrsti tronožac,
učvrstio je na njemu postariji aparat i s velikom ozbiljnošću
napravio prve klišee.
«Da fotografije nisu slikane ovim aparatom, ne bi
imale magično dejstvo?»
«Ne pričaj o magiji tako glasno! Ako te ljudi čuju,
mogu pogrešno da razumeju.»
Gospodin Pip mi je izgledao veoma oprezan, iako smo
bili sami na pustom brežuljku.
«Može se slikati bilo kojim aparatom. Važno je ono
posle, kad se izrañuju razglednice.»
Po tonu njegovog glasa, shvatio sam da o tome
neće reći ništa više.
«Zar nećete da idete na planinu? Završili smo sa
fotografijama i nemate ništa naročito da radite danas.»
«Na onu planinu?»
«Ne, ne na Kurampok. On je suviše strm, ne
možemo se peti uz njega. Govorim o drugoj planini, usred
ostrva. Od puta koji obilazi oko ostrva treba se sasvim
malčice peti. To je veoma lepo mesto.»
«Onda hajdmo tamo!»
Zeleo sam da mi priča što više. Čak iako nije mogao
da mi poveri svoje magijske tajne, nadao sam se da će mi
bar pričati kako je putovao po svetu da bi izrañivao raz-
glednice. Bilo je više mesta na našem ostrvu na koja sam
mogao da ga vodim, ali sam osećao da je baš planina ono
na koje treba ići.
Vratismo se u hotel i ja zamolih tatu da nas
kamionetom odveze u podnožje planine. Na brzinu sam
otišao u trpezariju, pripremio sendviče i predložio
gospodinu Pipu da požuri, jer sam bio nestrpljiv da
krenemo. On je bio završio sa fotografisanjem, ali je ipak
poneo aparat. Pošto smo se vozili desetak minuta
asfaltnim putem, stigli smo na razrovanu stazu punu
velikih lokvi. Tata je pažljivo vozio kamionet, pokušavajući
da izbegne rupe da se ne bismo suviše truckali. Gospodin
Pip je ćutao i upirao pogled na more koje se prostiralo sa
naše desne strane.
Za malo više od pola sata stigli smo gore do visorav-
ni. Tata je otišao rekavši da će doći po nas za dva-tri sata.
Buka motora se izgubila u daljini, a mi smo se našli okru-
ženi velikom tišinom. Malo iznad puta, do podnožja pla-
nine, širio se nekakav proplanak usred kojeg je ovde-onde
raslo nekoliko to-on stabala. To mesto nije bilo povoljno ni
za useve niti za šumu.
«Da li put obilazi ostrvo?» pitao je gospodin Pip.
«Tako je predviñeno, ali za sada on je izgrañen samo
delimično. Radovi ne napreduju brzo.»
Išli smo uskom stazom izmeñu stabala. Za četvrt
sata penjanja našli smo se na znatnom odstojanju od
puta, na dovoljno visokom obronku da imamo divan
pogled. Na površini mora savršeno se razaznavala linija
koju su ocrtavale plime i oseke, a mnogo dalje, u liniji
horizonta, primećivao se u izmaglici koralni atol Ansu.
Pod našim nogama, duž blage padine koja se spuštala
prema moru, drveće se blago talasalo pod žarkim
suncem.
«I ovde je predeo lep», odahnuo je gospodin Pip raste-
rećujući se od fotoaparata koji je nosio preko ramena. Po-
stupio sam kao on i spustio na zemlju tronožac koji me
je zamolio da mu pomognem da ponese. Gospodin Pip
se malo znojio. Objasnio sam mu:
«Priča se da će se graditi nov grad kasnije u niziji
koju ste videli dole.»
«Dobra zamisao. Gotovo bih poželeo da doñem tu
da se nastanim. »
Seli smo i malo razgovarali. Pokušao sam da
usmerirn razgovor na njegov posao. Kako je bilo nemoguće
ispitivati ga o njegovoj magičnoj tajni, hteo sam da mi
barem priča o svojim putovanjima. Pričao mi je s
uživanjem o svakakvim zemljama. O ostrvu na kome ljudi
obožavaju morske ptice brzane i gaje njihove mladunce.
Prikazuju kako pripitomljene ptice, kad odrastu, dolete
da pokupe ribe koje im njihov vlasnik dodaje ispruženom
rukom, zatim odlećui prema nebu širokim zamasima
krila... Drugo jedno ostrvo je celo nastalo od izmeta
morskih ptica, što predstavlja odlično ñubrivo. Dovoljno je
začeprkati zemlju da bi se zaradio novac. U stvari,
stanovnici tog ostrva za kopanje zapošljavaju ljude koji
dolaze sa strane, oni ne rade ništa i zadovoljavaju se time
što piju pivo. Potom svi postaju strašno debeli i nijedan
ne može da se popne na kokosove palme... Na jednom
drugom ostrvu opet nema ničeg drugog osim piste za
avione sa rezervoarom s gorivom, tamo niko ne živi.
Ponekad, kad nekom avionu ponestane goriva, on se tu
spusti, snabde njime i odmah odleće... Obrnuto, drugde, u
velikom gradu, ima toliko stanovnika da nedostaje
prostora i neke osobe su prinuñene da žive na terasama
na vrhu zgrada. Kad avioni ateriraju na aerodromu
nedaleko od mora, čovek bi pomislio da će oboriti saksije
sa cvećem koje su ljudi nareñali ispred svojih kuća kao
baštu... Ima i jedno ostrvo na kome nije ostala nijedna
kuća posle neke oluje. Dok je nevreme besnelo, ljudi su se
vezali za kokosova stabla i gledali kako im kuće lete u
paramparčad prema okeanu...
«Da li ste napravili razglednice svih tih mesta?»
«Nekih jesam, nekih ne. Ne uspevam uvek da pridobijem
poverenje ljudi», odgovorio je gospodin Pip smejući se.
 «To je divan posao koji vam omogućuje da obilazite
takva mesta!»
«To je tačno, ja mnogo volim svoj posao. Svaki put
kad se negde iskrcam, vrlo sam uzbuñen. Srećan sam što
vidim nove predele i slušam šta mi ljudi pričaju.»
«Kad bi vam jednog dana zatrebao pomoćnik, da li
biste me zaposlili? »
Ovo pitanje mi je izletelo. Imao sam utisak da je
glas koji izlazi iz mojih usta glas nekog drugog.
Gospodin Pip me je netremice posmatrao.
«Ali ti imaš posao u hotelu.»
«Jeste, i ja ću svakako kasnije naslediti svog oca. Ali
dotle imam dosta vremena da vidim svet. Posle gimnazije,
mogao bih, naravno, da idem na univerzitet, ali bih isto
tako mogao mnogo da naučim putujući. Imam utisak da
bi mi ta vrsta učenja više odgovarala.»
«Onda ti obećavam da ću se setiti da bi ti kad
odrasteš hteo da obavljaš isti posao kao ja.»
Pomislio sam da će mi, možda, jednog dana
gospodin Pip ponuditi da ga pratim.
«Kako je lepo ovo drveće!» uskliknuo je gledajući oko
sebe, dok je meñu nama zavladala tišina. Bili smo na mestu
na kome ponekad cvetaju bele orhideje i, stvarno, na ne-
koliko metara od nas, nekoliko njih se blago njihalo.
«Ne rastu ni na jednom drugom mestu osim ovde,
da znate!»
«Pa onda da i njih slikamo! Mogao bih možda sa nji-
ma da napravim razglednicu. Bilo bi dobro da imate tri
modela, zar ne?»
«Oh, pa dabome! One cvetaju samo na visini, a na
našem ostrvu planina je najviša. Možda ili nikada nećete
naći na drugom mestu sem ovde.»
Gospodin Pip je namestio svoj tronožac i brižljivo
snimio sliku cveća na pozadini sa morem.
«Pazi, ne povećavam broj karata, napraviću ili sto
kao što je ugovoreno. Moja kompanija je prilično stroga u
pogledu poštovanja ugovora.»
 «Shvatam, to je prirodno.»
«Zauzvrat, slikaću i tebe. Konačno, da se ti nisi
sinoć umešao, tvoj otac svakako ne bi sklopio ugovor sa
mnom.»
Rečeno, učinjeno. Gospodin Pip mi je zatražio da
se spustim do polovine padine brežuljka i da posmatram
more, zatim me je slikao odozgo. Potom je sklopio svoj
aparat i posmatrao me s ozbiljnim izrazom lica.
«Sa ovom slikom ću ti napraviti razglednicu. Osoba
koja je bude primila, doći će po svaku cenu da te vidi. Za
ovu kartu ne važi rok od godinu dana: ona će delovati bez
ikakvog vremenskog ograničenja. Kad budeš odrastao,
ako jednog dana zaista zavoliš nekog i ako poželiš da ta
osoba doñe k tebi, moći ćeš da joj pošalješ tu razglednicu.
Siguran sam da će doći dan kad će ti biti korisna.»
Taj dan mi je izgledao veoma daleko, ali sam bio
dirnut ljubaznošću gospodina Pipa i zahvalio sam mu se od
sveg srca.
Dva meseca pošto nas je gospodin Pip napustio,
primili smo mali preporučeni paket, koji je sadržavao raz-
glednice koje je on izradio: njih četrdeset je prikazivalo
Kurampok, četrdeset hotel, a dvadeset bele orhideje sa pla-
nine. Bio je tu i račun na iznos od sto dolara. U isto vre-
me kad i taj paket, stigla je koverta upućena na mene lično.
Ona je sadržavala jednu jedinu razglednicu, na kojoj sam
se video sasvim umanjen, s leña, sa morem u pozadini.
Ako hoćemo pravo, ove karte se u početku nisu
dobro prodavale i, posle izvesnog vremena, uspeo sam da
ubedim tatu da odustane od zarade i da ili prodaje po
ceni po kojoj smo ih platili, za po dolar po komadu.
Nažalost, i pored tog nastojanja, a kako su ostale
razglednice koštale dvadeset pet centi i izgledale iste, niko
nije hteo karte koje koštaju četiri puta slaiplje. Prve dve
koje smo najzad uspeli da prodamo, u stvari je pomešao
sa ostalima jedan kupac koji je odjednom kupio deset.
Delovao je kao da mu je ukupna suma malo previsoka,
ali je ipak platio ne rekavši ništa.
 Kada nam je stigao prvi gost koga je privukla magi-
čna razglednica, («Kako da vam objasnim, primio sam
jednu razglednicu od svog sina i osetio neodoljivu želju
da doñem da vidim ovaj hotel», rekao nam je taj stariji go-
spodin), mi smo odista počeli da verujemo u moć raz-
glednica. Onda smo spustili cenu na dvadeset pet centi i
čak pre isteka jednogodišnjeg roka koji je utvrdio gospodin
Pip, prodali smo većinu karata, a više desetina gostiju je
došlo zahvaljujući njima. Dogañalo se ponekad da se više
gostiju pozvanih razglednicom nañe u isto vreme u hotelu.
Neki su provodili vreme diveći se Kurampoku, drugi su me
molili da ih odvedem da vide bele orhideje. Bio sam
oduševljen što nas gospodin Pip nije slagao. A tata se
držao svog skeptičnog izraza lica. Ipak nije mogao
poricati da su gosti pristizali u velikom broju i plaćali bez
problema svoj boravak u našem hotelu.
Neobično nije samo to što su goste privlačile razgled-
nice, nego što su svi, bez izuzetka, odlazili ozarenog lica
od sreće što su mogli da borave kod nas. Kad sam shvatio
da razglednice ne samo da su imale moć da očaraju ljude,
već i da ih njihovo putovanje usreći, još više sam se divio
gospodinu Pipu.
Jednog dana, kad je ostalo još samo dvadesetak
razglednica u rezervi, tata je uputio pismo da poruči
petsto dodatnih primeraka od firme Nice Day. Čak je
napisao da ako neko treba da bude poslat da snimi
fotografije i napravi nove uzorke karata, on će biti
spreman da snosi troškove njegovog boravka. Odgovor
nam je stigao dve nedelje kasnije. Pismo je bilo pedantno
napisano sitnim rukopisom:

Dragi Gospodine,
Zaista mije žao što ne mogu ispuniti vašu molbu. Firma
kojoj ste se obratili brojala je, u stvari, samo jednu jedinu osobu-
i to je bio moj brat. Meñutim, pre otprilike šest meseci, on je
otputovao za Novu Gvineju i od tada nemam vesti o njemu,
pomislila sam da je mogao biti žrtva udesa na nekom
zabačenom mestu, pa sam odmah preduzela traganje i poku-
šala svim sredstvima da ga pronañem, ali nažalost bez uspeha
do danas.
Moj brat je voleo putovanja i često je odsustvovao po više
meseci. Što se tiče podatka da je izrañivao razglednice, ni ja
lično, koja sam mu jedina porodica, to nisam znala. Nadam se
da se može sasvim jednostavno jednog dana vratiti, ali što se
tiče vaše porudžbine, mogu samo da vas zamolim da od nje
odustanete. Ipak, uveravam vas da ću odmah ponovo uspo-
staviti vezu sa vama ako se on vrati.
Autor pisma bila je žena. Čitajući ovaj dopis i tata i
ja smo bili toliko razočarani da smo se gledali bez reči.
Gospodin Pip je govorio o preduzeću, ali je, u stvari, radio
potpuno sam. I bio je isto tako jedini koji je umeo da
izrañuje čarobne razglednice. Konačno smo mogli da pri-
vučemo samo nekoliko desetina gostiju zahvaljujući njima.
A uz to, moj ambiciozni divni san da postanem pomoćnik
gospodina Pipa i da obiñem svet sa njim raspršio se
odjednom (tajio sam taj plan samo za sebe i nikad nisam
pričao tati o njemu). Ostala mi je još samo jedna jedina
razglednica, ona koju mi je gospodin Pip poklonio i koja
će privući osobu koju ću istinski voleti. Koliko li ću je vre-
mena čuvati dok ne nastupi dan kad budem poželeo da
je iskoristim? Kad bili samo znao gde se u ovom času na-
lazi gospodin Pip, poslao bih je njemu, bez i najmanjeg
oklevanja, samo da ga vratim.
Sutradan po dolasku ovog pisma, vodio sam
Japanku da vidi bele orhideje u planini. Ona će svakako
biti poslednja posetiteljka koju je na naše ostrvo privukla
razglednica.
«Čudno, vidim ovo cveće prvi put, ali imam osećaj da
sam ga već odavno videla. Ovo cveće raste samo ovde, zar
ne? A ipak, ja ga pamtim još iz detinjstva, ili možda čak i
ranije, sigurna sam! Kao da sam ovde došla da bih ga
ponovo videla. Ako je to bilo pre mog detinjstva, onda
znači da bi to bilo pre mog roñenja? Kakvo čudno ose-
čanje!»
 Za mene ovaj utisak nije bio ni najmanje čudan.
Karte brda Kurampok i karte s belim orhidejama dugo su
stajale jedne preko drugih na polici i njihova moč se
prosto-naprosto malo pomešala. Ali, naravno, ništa o
svemu tome nisam rekao toj gospoñi. Nisam joj rekao ni
reč o magičnoj moći koja ju je privukla na naše ostrvo.
Imao sam utisak da bih, ako otkrijem tu tajnu, umanjio
svoje izglede da ponovo vidim gospodina Pipa.

Prolaz ka zelenom nebu

Naše ostrvo ima oblik po dužini prepolovljene

papaje. Na severnom kraju se nalazi varoš, a u samom
središtu se uzdiže planina Mui, odakle izviru reke koje se
vodopadom spuštaju na četri strane ostrva pre nego što će
se uliti u more. Planina Mui je okružena džunglom u koju
niko ne može da prodre. Ljudi stanuju na obali mora i
put ide duž obale. Na pučini, koralni sprudovi okružuju
ostrvo. Izmeñu plaže i koralne barijere širi se laguna čija je
voda uvek mirna i po kojoj se može ploviti čak i malim
čamcem. Iza koralnog spruda, stupa se na pučinu po
kojoj se razbijaju veliki talasi. Ima i mnogo ajkula, ali one
velike ne zalaze u lagunu. Može se, prema tome, tu kupati
i roniti bez strahovanja.
Motorni čamci su počeli da se pojavljuju kod nas
kad sam imao desetak godina. Tata mi je pričao da je
ranije trebalo ići pešice krivudavim planinskim putem koji
je obilazio polovinu ostrva da bi se došlo do sela Vo ili piro-
gom s jedrom ploviti duž koralne barijere ili pak koristiti
vladinu šalupu koja je dolazila ovamo jednom mesečno.
Kola su bila retka a, uz to, u svakom slučaju, put kojim se
moglo ići nije vodio naročito daleko izvan varoši. Bilo je,
dakle, jednostavnije ploviti morem. U to vreme svi su ko-
ristili piroge, a još ranije odlazilo se pirogom do ostrva uda-
ljenih ponekad i više stotina kilometara, pa je tada u sva-
kom selu bilo veštih graditelja. A onda su se, malo-po-
malo, rasprostranili motorni čamci i piroge su napuštene.
Sada se čak i u laguni na sve strane čuje buka motornih
čamaca. Ni mi - ni u kući, ni u hotelu, nismo zadržali pi-
rogu. A ja mislim da kad bismo gostima hotela stavili
jednu na raspolaganje, bili bi oduševljeni, ali tata kaže da
je jedan motorni čamac dovoljan. U svakom slučaju, čak
i ako bismo hteli da kupimo pirogu, više niko ne bi bio u
stanju da je napravi. U Vou postoji još gospodin Čabak
koji ume da ih pravi, ali sam načuo da je toliko zauzet
opravljanjem starih, da više nema vremena da izrañuje
nove i da mu ih, uostalom, niko i ne poručuje. Ipak, piro-
ga ne traži benzin i njom se veoma lako rukuje, jer je gaz
plitak. A uz to, može se graditi od grañe koja postoji na
našem ostrvu. Ja smatram da su za razonodu blizu obale
piroge prijatnije od motornih čamaca.
Nekadašnji prvi čamci su bili drveni i imali su
motor in-bord. Zatim su ih zamenili motorni čamci sa
plastičnim trupom, lagani, jaki i laki za manevrisanje.
Imućne porodice su ih prve kupovale za odlazak u ribolov
ili obilazak roñaka po udaljenim selima zaobilazeći koralnu
barijeru. I mi, kako imamo hotel, bili smo meñu prvima.
Kad sam prvi put video naš čamac, bio mi je divan. Dve
zelene pruge bile su izvučene na njegovom belom trupu a
imao je i motor Evinrud od 25 konjskih snaga. Prva dva-
tri dana, tata je napravio sam nekoliko krugova izmeñu
hotela i varoši, pre nego što je pustio moju sestru i mene
da uñemo u njega. A zatim, jednog nedeljnog popodneva,
ukrcao je goste iz hotela i celu porodicu i poveo na izlet do
ostrva Rantaru.
 Svojevremeno, kada su se svi postepeno
opredeljivali za motorni čamac, često su ljudi pričali kako
su udarili u koralnu barijeru ili u stene. Pirogom se vidi
šta je ispred vas i ne izlažete se opasnosti da naletite na
nešto, sem ako niste potpuno zaneti. A, uz to, piroga je
laka, ne ide prebrzo, pa i kad se dotakne neka stena, drvo
se samo malo okrzne. S motornim čamcem, naprotiv,
može se čovek pozlediti ili provaliti trup čamca. Kad se
doñe u plitke vode, treba udvostručiti pažnju i usporiti, ali
mnogi meñu onima koji su kupili prve motorne čamce
retko su ranije izlazili na more, pa ništa nisu znali o
plimama i osekama, nisu pravili razliku izmeñu plićaka i
dubokih prolaza i bili su skloni da se prepuste da ih suviše
opije brzina. Neki su udarali u stene i vraćali se sa
modricama ili ogrebotinama; dogañalo se čak da od udara
izlete i polome kosti kad padnu na neki koralni sprud ili
stenu.
Jednog jutra debeli gospodin Tamanteg, koji radi
u skladištu grañevinskog materijala, došao je da se vidi s
mojim ocem, s uzbuñenim izrazom na licu:
«Treba brzo preduzeti mere zbog ovih udesa! Svi koji
su pozleñeni dolaze da mi se žale. A to ipak nije moja gre-
ška, niti je greška u motornim čamcima!»
Gospodin Tamanteg daje pod zakup čamce i
motore, i za njegove poslove nije dobro kad ima mnogo
udesa. I tata jednom zamalo nije udario u sprud svojim
čamcem; u poslednjem trenutku promenio je pravac, ali
od naglog skretanja izleteo je i gadno ogrebao rame. Bio
sam sa njim toga dana. Odbačen na dno čamca, zaradio
sam veliku čvorugu udarivši u rezervoar za benzin.
«Treba postaviti signalizaciju koja bi omogućavala raz-
likovanje plovnih prolaza i plićaka. Trebalo bi obeležiti prave
prolaze i zabraniti kretanje izvan njih», predložio je tata.
«To je dobra zamisao. Podnesimo je Upravi.»
«Možemo o tome da pričamo, ali se bojim da neće biti
odmah prihvaćeno.»
«Osim ako ne budemo ubedljivi.»
 «Zar ne bi bilo bolje da se sami snañemo?»
«Sami, hoćete da kažete vi i ja?» upitao je gospodin
Tamanteg zabrinuto.
«Tačno. Mogli bismo da izradimo bele table i da ih
učvrstimo za stubove sa svake strane prolaza. Da bi se uoči-
li prolazi kroz koralnu barijeru, trebalo bi da nam pomog-
nu ribari koji dobro poznaju plovne puteve. A za ostalo,
ako bismo mogli da okupimo pet osoba, posao bi bio za-
vršen za oko nedelju dana.»
«Bojim se da to nije tako lako kao što vi kažete», uzvra-
tio je gospodin Tamanteg.
Ali tata je bio veoma oduševljen i za dve nedelje za-
vršio je pripreme: obišao je ljude koji imaju motorne čamce
i ubedio ih da uzmu učešća u radovima, postigao je da
Uprava isporuči materijal i obezbedio učešće ribara koji
su poznavali atol kao svoj džep. Iako se nisu baš svi
pozledili, bar jednom su zagrebali dno barke i, prema
tome, veoma su rado prihvatili tatin predlog.
Savršeno se sećam one sedmice kada su obavljani
radovi. Svakoga dana bih uzimao tatin čamac, da bih
video kako napreduje radilište i, ako bih mogao,
pripomagao bih. Trebalo je postavljati table na svakih oko
sto metara, da bi se ukazalo na mesto kojim se moglo proći
bez obzira na stalne plime ili oseke. Gospodin Den, po
zanimanju ribar, savršeno je poznavao visinu tla nad
površinom mora. On je nacrtao plan za postavljanje
oznaka, vodeći računa o strujama, plimama i osekama, i
vodio nas na lice mesta. Panoi su bili uglavljeni u koral,
tako da budu vidljivi taman za vreme oseke. Na mesto
postavljanja najpre bi pristao natovaren čamac, zatim bi se
električnom bušilicom izbušila rupa u koju treba da
stane stub sa oznakom. U nju bi se uvlačio stub i pošto
bi bio pričvršćen nepokretnom zaštitom, uokolo se ulivao
beton otporan na vodu, koji je prethodno pripreman na
čamcu i već skoro očvrsnuo. Sutradan bi se skidala ta
zaštita. Na taj način su dobijeni čvrsti, otporni panoi, čak
i za slučaj nevremena. Kako je trebalo ponavljati iste
radnje za svaku oznaku, ja sam se zasitio već drugog dana
i počeo da tražim školjke na koralu ili da ronim tražeći
ribe.
Radili smo samo za vreme oseke, ali za pet dana
postavili smo stubove za oznake duž prolaza na istočnoj
polovini ostrva. Kako su na zapadu čamci reñe prolazili,
posao je bio odgoñen za kasnije. Šestog dana trebalo je
postaviti oznake na stubove. Na desnoj strani kad se napu-
šta varoš da bi se obišlo ostrvo u pravcu kretanja kazaljke
na satu, drugim recima, sa strane najbliže ostrvu, bele oz-
nake su bile kvadratne, a sa leve strane, prema pučini su
bili rombovi. Bilo je, prema tome, moguće dobro ih razli-
kovati, čak i prilično izdaleka. Idući izmeñu tih dveju
oznaka, nije bilo nikakve opasnosti da se udari u bilo šta
i moglo se ploviti sa punom sigurnošću do južnog rta
ostrva u selu Vo. Odlučeno je da će radovi na označavanju
prolaza koji vode do okolnih sela padati na trošak svakog
naselja.
«A kako bi bilo da organizujemo svečano
otvaranje?» predložio je gospodin Tamanteg tati kad je sve
bilo završeno. Za vreme radova, on nije bio naročito
oduševljen i uglavnom se vukao oko gradilišta. Ni u
jednom trenutku nije probušio nijednu rupu bušilicom,
niti postavio zaštitu, niti je nalivao beton. Ipak, kad je
posao bio gotov, on je najbučnije izražavao svoje
zadovoljstvo.
«Veliko svečano otvaranje! Šta kažete na to?»
Konačno, tata je pustio da ga ubedi, a i ostali su izgleda
smatrali da će to biti dobra prilika da se svima na ostrvu
pokaže rezultat njihovog truda. Odlučili su, dakle, da
otvaranje bude u nedelju popodne posle radova. Posle
zvanične svečanosti koja bi se održala u varoškoj luci, de-
setak čamaca će povesti važne ličnosti u Vo i natrag. Tako
bi se pokazalo svima koliko je, zahvaljujući oznakama, sada
lako bez opasnosti otploviti i doploviti izmeñu varoši i
najudaljenijeg južnog rta. Narodna svečanost će se isto
tako organizovati u Vou da bi se dočekali gosti. Postepeno,
praznično veselje je obuzelo celu varoš i tata je izgledao
veoma zadovoljan.
Na dan svečanosti nije mi bilo dozvoljeno da se
popnem na tatin čamac koji je trebalo da bude na čelu
defilea. Mnogo važnih osoba iz Vlade i grada je došlo i
tobože nije više bilo mesta za decu. Ja sam uporno tražio,
rekavši da to nije pravično jer sam učestvovao u radovima
svakog dana bez izuzetka, ali tata je bio malo uzbuñen
zbog svečanosti koja če početi i izgledalo je da me čak i ne
čuje. Ogorčen, napustio sam luku gde je svako držao
govor, sve duži jedan od drugog, i otišao u radio-stanicu na
izlazu iz varoši. Toliko sam bio razočaran da više nisam
osećao želju da prisustvujem toj svečanosti.
Nije bilo nikog u radio-stanici, a jedan zvučnik okre-
nut ka luci prenosio je svom jačinom govore koji su se
smenjivali na otvaranju. Ušunjao sam se iza zgrade da se
uspužem na toranj gde se nalazi emisiona antena. Odrasli
su zabranjivali deci da se veru na njega, ali ja sam znao da
toga dana tu neće biti nikog. Toranj je prilično visok i po-
gled sa njega je predivan. Seo sam na platformu da pra-
tim defile čamaca u laguni. To zapravo nije bila osmatrač-
nica, bio je to veoma tesan radni prostor, ali sam tu mogao
komorno da sednem. Sunce je okomito bacalo zrake i
bilo mi je pretopio u tom leglu nebu pod oblacima. Iz
zvučnika su do mene dopirali govori kojima i dalje nikad
kraja i ometali čamce da isplove iz luke. Osušenog grla,
pitao sam se zašto odrasli toliko vole te govore, što je pod-
jarilo moj gnev. Smatrao sam da je ovo čekanje veoma
dosadno. Najzad sam čuo tatin glas: «E pa, sada ćemo
moći da isplovimo na more i novim prolazom da potpuno
sigurno otplovimo u selo Vo.» Odjeknuo je oduševljeni
aplauz. Čuo sam zatim buku, potom brujanje motora koje
je postepeno pokrilo klicanje gomile. Pomislio sam da je
trebalo da i ja budem na prvom čamcu i opet sam osetio
kako se u meni penje talas gneva.
Sa svog tornja nisam video luku, ali sam mogao
da razaznam čamce kad budu dospeli do rta Saman.
Očekivao sam, dakle, očiju uprtih u stenoviti rt. U
podnožju mog legla pod oblacima prostirao se predeo
prošaran kućama, stazama, šumom i kokosovim
palmama. U dolini, prema pučini se otvarala laguna, čija
se tamna koralna barijera tek nazirala. A onda, u
nedogled, prostirao se ogromni okean još plavlje boje od
plave u laguni. Na liniji horizonta gomilali su se beli
oblaci, a iznad njih nebo je bilo boje mora po kome je,
ovde-onde, kretanje plime izvlačilo bele brazde.
Posle nekoliko minuta, sa leve strane rta Saman,
opazio sam kako se pojavljuje defile motornih čamaca.
Izgledali su bliže nego što sam zamišljao. Išli su napred,
jedan za drugim, kao kad se mravi kreću po zemlji usijanoj
pod zracima sunca. Da sam mogao biti na nekom čamcu,
svakako bili imao utisak da se brzo krećemo, ali gledano
izdaleka, činilo se da čamci polako mile po površini vode.
Čamac na čelu je morao biti tatin. Pošto su prešli vrh rta,
čamci su skrenuli udesno kako bi započeli plovidbu kroz
lagunu prateći oznake. Sa svog položaja nisam video table,
ali sam se otprilike sećao njihovog rasporeda, pošto sam
učestvovao u radovima na njihovom postavljanju. Pomislio
sam: za jedan trenutak, da bi izbegli plićake, čamci će
skrenuti malo udesno... Meñutim, tatin čamac je skrenuo
malo ulevo. Ipak sam se savršeno tačno sećao da smo tu
postavili romboidnu tablu. Pomislio sam da se tata
svakako prevario, ali jedan za drugim, svi koji su ga pratili
skrenuli su isto tako ulevo. Ukoliko produže u tom prav-
cu, zaobići će uskoro ostrvo Rantaru s desne strane i isplo-
viće na pučinu, jer upravo na tom mestu, jedna pukotina
u koralnoj barijeri omogućava neposredan prolaz ka pu-
čini. Taj pravac nije imao nikakve veze sa početnim pla-
nom da se ide u Vo lagunom!
Nisam verovao svojim očima: niz čamaca nastavio je
da se kreće ka pučini, u pravcu ostrva Rantaru, prošao je
pored ostrva Sapuranga i uputio se ka otvorenom moru!
Više mi nije bilo moguće da razaznajem čamce koji su, i
pored svoje veličine, iščezli kao da su utonuli u okean. U
više navrata, imao sam utisak da opažam izmeñu trepe-
ravih talasa oblike koji bi mogli biti čamci. Čekao sam u
nadi da će flotila napraviti zaokret, ali uzalud, i posle izve-
snog vremena uzalud sam se naprezao da usredsredim
pogled na talase - na kraju baš ništa više nisam video. Izne-
nañen onim što se dogodilo, sišao sam s tornja i vratio se
u varoš. Pitao sam se treba li da ispričam to što sam video
nekoj odrasloj osobi. Obuzet mislima uputio sam se ka luci
gde se odigrala svečanost. Verovao sam da tamo neću više
zateći nikog, ali više odraslih je još ostalo ćeretajući, a meñu
njima gospodin Tamanteg. Začuñen, zapitao sam ga:
«Zar vi niste pošli?»
Skupio je oči koje su mu već bile veoma uske i
zatresao trbušinu:
«Gle, gle, evo Tia!» rekao je gledajući me iskosa. «Ja
stvarno nemam sreće, motor mi se pokvario! To je previše
smešno, pošto sam baš svima pričao da prodajem najbo-
lje motore! Nisam uspeo da ga pokrenem!»
Milije mi je bilo da ne komentarišern maler gospo-
dina Tamantega.
«Znate li da su čamci otplovili na pučinu? »
«Nema razloga, zaboga! Oni moraju biti na putu za
Vo, kao što je predviñeno, i lepo pratiti oznake.»
«Uveravam vas da nisu. Skrenuli su nalevo kod
ostrva Rantaru i izbili na pučinu!»
U početku ni gospodin Tamanteg ni ostale prisutne
odrasle osobe nisu poverovali u ono što govorim, ali neko
drugi je došao da javi to isto, da su čamci pošli čudnim
pravcem, ljudi su počeli da shvataju da se zaista dogaña
nešto neobično. Ali, pošto nisu znali šta da preduzmu,
rekli su da treba sačekati da se sazna više.
Vest se proširila kroz varoš i radoznalci su malo po-
malo pristizali u luku. I dalje smo iščekivali. Pet sati kas-
nije, nijedan čamac se još nije vratio. Čak i računajući sat
i po putovanja do Voa i oko sata za svečanost dočeka na
trgu, bilo je dovoljno vremena da se čamci vrate u luku.
Uzalud smo temeljno istraživali lagunu, nismo u njoj ra-
zaznavati nijedan čamac. Na zapadu je nebo počinjalo da
se boji zalaskom sunca.

Konačno, deset čamaca se vratilo tek sutradan

ujutro. Uz to, nisu se vratili sami. Zabrinuti ljudi su
pregovarali sa Upravom da jedan izviñački motorni
čamac poñe da ih traži na pučini prema ostrvu Rantaru i,
na kraju krajeva, veoma daleko od kopna, flotila je
pronañena odvučena izvan pravca, čamci su užadima bili
vezani jedan za drugi. Svi putnici, računajući i tatu, bili
su iscrpljeni. Kad se vratio kući, tata je otišao da legne, ne
izustivsi ni reč i odmah je zaspao. Krajem dana je ustao i
počeo da nam priča o onome što se dogodilo prethodnog
dana. Primetio sam zamišljen izraz na njegovom licu.
«Sve je išlo dobro kad smo napustili luku. Vreme je
bilo divno, motori su radili savršeno, svi su bili zadovoljni.
Kad smo stigli do rta Saman, videli smo s desne strane
prvu oznaku koju smo postavili. Videli smo takoñe sa leve
strane i onu naspramnu. Izmeñu njih dve se nalazi do-
voljno dubok prolaz da se plovi bez opasnosti. Ja sam
tada malo ubrzao. Bilo je veoma prijatno. Ostali čamci su
me pratili bez problema. Video sam ispred sebe tri sledeće
oznake. Pomislio sam da je sve u najboljem redu. Tio
smatra da sam pogrešio pravac u tom trenutku, ali ja sam
siguran da sam išao prolazom izmeñu oznaka. Ne mogu
sebi nikako da objasnim zašto sam na pučini, prema ostrvu
Rantaru, skrenuo ka istoku da uplovim u duboko more.
Ipak sam ubeñen da sam na desnoj strani ostavio rombo-
idnu oznaku. A uz to, nisam bio potpuno sam, ostali iza
mene nisu se zadovoljavali samo time da me prate i isto
tako su motrili na oznake. Ni u jednom trenutku nismo
prestajali da se orijentišemo prema njima. Put mi je izgle-
dao malo dug, ali sam stalno imao utisak da prepoznajem
pejzaž lagune. U jednom trenutku, sećam se, pomislio sam
da su talasi vrlo visoki, ali imao sam poverenja u ono što
su nam pokazivale oznake. Pa ipak, uzalud smo išli napred,
nismo nikako stizali u Vo. Na kraju krajeva, nismo nigde
stigli. Usput nigde nismo videli ni prolaz koji vodi u selo
Guramanam, ni ruševine Guragaruguine, ni ostrvo Duge.
Čudno, prepoznavali smo dobro poznata mesta
lagune, ali smo bili potpuno nesposobni da kažemo gde
se nalazimo. Meñutim, ni u jednom trenutku nismo
pomislili da se zaustavimo ili da se vratimo nazad. Kao da
nam je um bio nečim blokiran. Plovili smo još dugo, a
zatim, najednom, situacija nam se učinila veoma čudnom.
I putnici iz ostalih čamaca počeli su da se pitaju, od čamca
do čamca, ne bi li saznali gde smo, kad su se, iznenada,
svi motori istovremeno zaustavili. A onda je predeo oko nas
iščezao! Nije više bilo predela! Čamci su plovili po nečemu
što je istovremeno ličilo na plavičastu vodu i na oblake.
Nebo je imalo boju koja je vukla na zeleno. Bio sam veoma
uznemiren. Ostali su svi izgledali ošamućeno. Čamci su
stvarno plovili po nečemu, pa ipak, kad bismo pružili
ruku preko ivice čamca, ne bismo osetili hladni dodir vode
več samo nekakvu magličastu vatu, malo obojenu plavo.
Neki su počeli da gunñaju da je to mesto veoma čudno,
ali niko se od nas nije uplašio. Kao da smo bili u nekom
neobičnom stanju. Bilo nam je nemoguće da pisnemo. To
je možda potrajalo više sati, ili više dana, ili možda samo
jedan tren - nemam pojma. U jednom trenutku neko od
putnika sa mog čamca, mislim da je to bilo odgovorno lice
iz Biroa za finansije, gospodin Toram, tiho reče: «Po-
gledajte tamo», upirući prstom prema nebu. Pogledao sam
u pravcu koji je pokazao, i na nebu zelene boje ugledao
morsku kornjaču! Bila je toliko velika da je pokrivala go-
tovo celo nebo po kome se pomerala odbacujući unazad
prednje noge. Na bledozelenoj pozadini, kornjača je ličila
na kinesku senku. Nastavila je mirno da pliva, a zatim se
udaljila i na kraju iščezla. Iza nje se pojavio morski pas.
Bio je manji od kornjače. Telo mu se graciozno kretalo,
spokojno je plivao. Zapazio sam onda da je nebo puno
svakojakih ribljih senki. Jedna velika raža pokretala se
gipko se talasajući, jedna barakuda je prošla velikom brzi-
nom, jato riba testeraša najednom je promenilo pravac
nekako srebrnasto svetlucajući. Riba-klovn kao da se za-
bavljala vrebajući nas pored neke zadremale tune. Izgle-
dalo je kao da možemo da vidimo lagunu odozdo! Situacija
je bila neobično čudna, a ipak smo se divili prosto-napro-
sto lepoti tog prizora iznad nas i ni u jednom trenutku
nismo osetili ni najmanji strah. A onda se sve oko nas po-
stepeno smračilo. Mislili smo da je noć upravo pala na
dno mora. U stvari, to je zaista bila noć i, nekoliko trenu-
taka kasnije, zeleni svet je ponovo dobio prirodan izgled, a
mi smo ponovo začuli pljuskanje vode o trup čamaca.
Iznad naših glava više nismo videli senke riba već prosto
mnoštvo svetlucajućih zvezda. Prošao sam rukom preko
ivice čamca i zaista osetio vodu pod prstima. A onda, talasi
su postali veoma jaki. Obuzet strahom, gledajući čamce
kako slobodno plutaju jedan kraj drugog, povikao sam
svojim pratiocima da ili meñusobno čvrsto vežu užadima.
Svi su postepeno dolazili k sebi. Zatražio sam da se pro-
veri da li je svili deset čamaca tu, i da li je broj putnika na
svakom isti kao i pri polasku. Bilo je zbilja deset čamaca i
niko nije nedostajao prilikom prozivke. Onda smo pro-
verili motore koji su bez problema krenuli. Meñutim, bilo
je mračno i nismo imali nikakvu predstavu o mestu na
kome smo. Mogli smo da odredimo položaj po zvezdama,
ali niko od nas nije znao u kom pravcu se nalazi naše
ostrvo, a u mraku, plašili smo se da ne udarimo u sprudove.
Dogovarali smo se i odlučili da ostanemo gde smo
do svitanja. U zoru smo opazili obalu i ubrzo posle videli
izviñački čamac koji je dolazio po nas; onda smo stavili
motore u pogon i pošli mu u susret.»
Pričajući nam svoju priču, tata je imao neki bludeći
pogled, kao da je još video senke riba kako plivaju iznad
njega po nebu obojenom zeleno!
Niko nije mogao da nañe zadovoljavajući odgovor za
sve u ovoj čudnoj pustolovini. Više niko nije imao po-
verenja u naše oznake i sutradan niko se nije odvažio da
uplovi u lagunu. Nekoliko ribara je otišlo na pučinu iz va-
roši, ali nijedna barka se nije osmelila čak ni da usmeri svoj
pramac u pravcu Voa. Tata se osećao odgovornim zbog
toga i bio je vrlo bezvoljan, a ipak nije izgledao voljan da
preuzme inicijativu i svojim čamcem proveri pouzdanost
prolaza prema oznakama.

Tri dana posle ovog slučaja, časna starina iz sela

Saman poslao je tati glasnika da bi mu stavio na znanje
kako je ono što se dogodilo bilo gruba šala boga
Saratimuka. Nekada, prilikom svetkovina, stari ljudi iz
svakog sela bili su zaduženi da naročitim molitvama izgone
nečastive sile, ali u naše vreme retko im se pruža
mogućnost da primene svoje moći. Može se čak reći da se
oni većinom zanemaruju.
Pa ipak, suočeni sa neobičnošću onoga što se
dogodilo na svečanom otvaranju, ljudi su se odjednom
zainteresovali za mišljenje časnih starina.
Čim je čuo ime boga Saratimuka, tata je uporno
tražio da ga gospodin Tamanteg prati do Samana.
Izgledalo je da je odmah poverovao u objašnjenje časnog
starine koji je tvrdio da je činjenica što su na zelenom
nebu viñene ribe nasred okeana i što je, povrh toga, prva
životinja koja se ukazala bila velika morska kornjača,
zaista dokaz da je posredi umešanost Saratimuke. Naime,
taj bog je od davnina poznat po tome što se povremeno
javlja ljudima u liku kornjače. Starac je tvrdio da
Saratimuka ima običaj da zbija šale sa ljudima, ali da
nema nikakvu zlu nameru. Još je starina ukorio tatu zato
što je postavio oznake ne misleći da ukaže poštovanje
bogovima mora. Za starce, objašnjenje je, prema tome, bilo
očigledno: današnji mladi ljudi radili su rukovodeći se
samo svojim ličnim interesom, uopšte se ne obazirući na
tradiciju, a onda se Saratimuka rasrdio i odvukao
motornjake na neko čudno mesto.
Konačno, da bi se izvinili bogovima, odrasli su odlu-
čili da prirede malu svečanost i tata je opet morao da se
namuči da bi je pripremio. Odreñenog dana, krajem po-
podneva, svi odrasli i deca okupili su se na krajnjem vrhu
rta Saman, naspram lagune. Ispečene su tri svinje koje su
prinete bogovima, sa kineskim kupusom, bananama i ri-
bom. Kasnije, svi učesnici proslave su se častili tom goz-
bom koja je bila dar bogovima. A onda, do kasno u noć,
pevalo se i igralo. Bilo je to zaista veoma veselo slavlje!
Sutradan, tata je odlučio da se ponovo odvaži na
put u Vo, prateći svoje oznake. Predložio je plašljivom
gospodinu Tamantegu da ga prati, ali ovaj je odbio
izgovarajući se gripom koji prati ne samo bol u stomaku
već i neka rana na nozi i ne znam još koja druga boljka.
Doduše, izuzev gospodina Torama iz Biroa za finansije, svi
su odbili da prate tatu. Njih dvojica su krenuli izjutra i
vratili su se srećno pre zalaska sunca. Oznake su im
omogućile da lako nañu put i ništa neobično se nije
dogodilo. Tata je potvrdio da je mogao da vodi svoj čamac
potpuno sigurno, bez i najmanje bojazni da naleti na
plićake ili na sprudove.
Od tog dana, uzdajući se u oznake, ljudi su počeli
redovno da motornim Čamcima plove lagunom.
Više godina kasnije, jednoga dana kada smo plovili
pučinom prema ostrvu Rantaru, tata je, gledajući pučinu,
promrmljao:
«Znaš, ponekad baš zaželim da ponovo vidim ono
zeleno nebo i senku morske kornjače. Misliš li da će mi se
ta prilika ikada ukazati ?»
Bojim se stvarno da neće. Od tog slučaja više
nikad nisam čuo da je ijedan bog zbijao neku grubu šalu
sa ljudima. Motorni čamci brazdaju lagunom, prave se
novi putevi i kola ima sve više i više, a veliki avioni sada
mogu da sleću na našem aerodromu, pa je sasvim moguće
da su bogovi najzad smatrali da je to mesto zbilja suviše
bučno i bilo im je milije da se presele na neko drugo
ostrvo.
A ja mislim da je njihov nestanak isto toliko tužan
kao i činjenica da više niko ne koristi piroge.
 ovek koga je privlačila
Čovek privla ila zemlja

Kada je avion kompanije Gran-Pacifik pao u more,

bio je to veliki dogañaj za naše malo mirno ostrvo, a za
mene naročito taj udes je bio izvanredno važan. Prirodno:
odigrao se pred mojim očima!
Tata smatra da je ime te kompanije malo suviše
neskromno. «Ima samo jednu jedinu malu letelicu Piper-
Aztec, sa pet mesta, ali uz takvo ime pomislilo bi se da je
posredi meñunarodna kompanija koja povezuje tri konti-
nenta, sa pedesetak boinga od po dvesta mesta», kaže on
uvek. Može biti, ali avion kompanije Gran-Pacifik je, upr-
kos svemu, važno vazdušno prevozno sredstvo izmeñu nas i
susednih ostrva, a gospodin Hankok, koji je istovremeno
direktor kompanije i glavni pilot tog aparata, veoma je uva-
žena ličnost zato što može da vozi avion. Tri puta nedeljno,
boinzi jedne američke kompanije opslužuju naše ostrvo,
ali piloti tih velikih aviona, razume se, ne stanuju kod nas.
Gospodin Hankok je, dakle, jedini avijatičar kojeg pozna-
jemo. On je, izgleda, naučio da pilotira za vreme korejskog
rata, dok je bio u vazduhoplovnoj diviziji američke
mornarice. U to doba, tata je još bio mali. Kad je malo
pijan, gospodin Hankok voli da priča kako je bio veoma
darovit pilot i kako je oborio veliki broj neprijateljskih
aviona, ali ljudi sa našeg ostrva samo mu napola veruju.
Neki smatraju da on nije pilotirao borbenim aparatom
nego poštanskim avionom u pozadini. Drugi idu čak dotle
da kažu da je pre bio mehaničar na zemlji. Gospodin Han-
kok je malog rasta, ćelav, govori sporo i veoma je blag.
Nikada se nije čuo da se svaña ni čak da digne glas, pa je
onda za odrasle osobe na ostrvu prosto-naprosto nemo-
guće zamisliti ga kako se hrabro bori za komandama avi-
ona, mitraljirajući neprijatelja. Posle rata radio je u poljo-
privredi u Sjedinjenim Državama i specijalizovao se za
pilotiranje malim avionima za prskanje galicom ili za vaz-
dušne topografske preglede. A onda, kada su izgrañeni
pravi aerodromi na našem i susednim ostrvima, omoguća-
vajući ne više samo hidroavionima nego svim tipovima
aviona da sleću kod nas, gospodin Hankok je došao da se
nastani kod nas i sa svom svojom ušteñevinom osnovao
kompaniju Gran-Pacifik. Dobio je i finansijsku pomoć od
vlade u visini polovine svog kapitala.
Na dan udesa trebalo je da sa tatom ispratim do
aerodroma jednog našeg gosta. To je bio gospodin Isaj
Ernandes, direktor supermarketa na najvećem ostrvu
glavnog atola Toras, koji se nalazi zapadno od našeg
ostrva. Gospodin Ernandes je bio veoma visok, imao je
veliku glavu i pravio se važan. Bio je svakako uticajna
ličnost u Torasu, ali njegovo držanje i način govora
nametali su utisak kako se ima posla sa nekim još važnijim,
kao što je, recimo, predsednik celog arhipelaga ili neka
visoka ličnost tog ranga. Prethodnog dana rekao je da
mora odmah da se vrati u Toras radi nekog hitnog posla
i, kako ne može da sačeka tri dana na dolazak redovnog
boinga, rekvirirao je samo za sebe Aztec kompanije Gran-
Pacifik. Njegov posao je zaista morao biti hitan kada plaća
samo za sebe troškove prevoza koji odgovaraju za pet
putnika. U svakom slučaju, mora da je imao mnogo para.
Toga dana, dakle, odlučeno je da će gospodin Hankok
uzieteti za Toras čim se bude vratio sa svog redovnog leta
oko okolnih ostrva. A mi smo morali da ispratimo
gospodina Ernandesa na aerodrom pazeći da stignemo
tačno na vreme. Već je bilo skoro četiri sata, a ipak
gospodin Ernandes, koji je u salonu hotela raspravljao o
poslovima sa odgovornim licem iz fabrike sapuna sa našeg
ostrva, nije izgledao spreman da krene. Zabrinut, tata mu je
rekao da ako ne krenemo smesta za aerodrom, uzletanje
može da okasni, ali gospodin Ernandes nije mario za to.
«Konačno, ja iznajmljujem avion, on treba da me
čeka.»
Tata nije mogao ništa da mu odgovori. Ipak, ima
sat leta do Torasa, a noću nije moguće sleteti. Trebalo je
bezuslovno uzieteti pre pola pet. To je, uostalom, tata
objasnio nekoliko minuta ranije gospodinu Ernandesu koji
je ipak, na kraju, ustao.
«Zar nećete da poñete na aerodrom? Nastavićemo
razgovor u kolima», predložio je odgovornom iz fabrike
sapuna.
Izašli smo svi zajedno iz hotela i uputili se ka
minibusu. Jedna stara gospoña, mala i naborana, stajala je
pored kola. Prepoznao sam baku Kamai i, kako je dugo
nisam video, spremao sam se da je oslovim kad sam
opazio da ona pilji u gospodina Ernandesa. A on je išao
prema kolima kao da, uostalom, ni ona niti bilo šta drugo
ne ulazi u njegovo polje vida.
«Gle, pa to je baka Kamai!» rekao je tata. «Šta radite
ovde?»
Baka Kamai je čudna osoba koju znaju svi na
ostrvu. Ona oduvek živi sama. Malo je luda i često se vidi
kako besciljno lunja. Odevena je u dronjke i, kako ide da
vadi školjke obučena, krajevi rukava su joj uvek beli od
soli. Ponekad okupi decu da im priča priče koje ulivaju
strah, a dogaña joj se i da najednom pozove neke odrasle
osobe da bi ih nešto upozorila. Ako ona kaže da nekog
dana ne treba ići u ribolov, odrasli obično slušaju njen
savet. A priče koje priča deci su zaista zastrašujuće i
mališani, pošto su ih saslušali, uvek ružno sanjaju noću.
Ipak, ako ih baka Kamai pozove, deca ne mogu odoleti da
je ne poslušaju i poñu da čuju njenu priču.
«Ti ćeš pasti!» skresala je ona gospodinu Ernandesu
gledajući ga pravo u oči kad je prošao pored nje.
«Šta? Ko će pasu?» zapitao je on.
Pokušao sam i ja da pročitam sa lica bake Kamai.
«Ti ćeš pasti!»
«Reci mi, bako Kamai, ko će pasti? » upitao je tata.
«On, on će pasti!» bilo joj je dovoljno da ponovi i, kao
da nema više nikakva posla sa nama, udaljila se posrćući.
Gospodin Ernandes pogleda tatu s upitnim izrazom na
licu.
«Ona bubne s vremena na vreme takva upozorenja.
Ponekad pogodi, ponekad ne.»
«Glupo je to! Odakle joj to da ja padnem? Hajde, vo-
zite me brzo na aerodrom», uzvrati gospodin Ernandes.
Dok smo se vozili, dva poslovna čoveka na zadnjem
sedištu nastavila su da raspravljaju o pola i četvrt santima.
Biće da je bila reč o ceni sapuna naveliko.
Na aerodromu, gospodin Hankok je nestrpljivo
iščekivao. Čim je stigao, gospodin Ernandes se, najzad
malo požurivši, pope u avion. Još sam mislio na ono što je
rekla baka Kamai. Upitao sam tatu sasvim tiho:
«Odakle bi on mogao da padne?»
«Ne znam šta je htela da kaže. Ipak, biće da nije pri-
čala o avionu», šapnuo mi je tata.
Čim se gospodin Ernandes popeo u avion, tata je
hteo da krene. Ali ja sam mnogo voleo taj mali avion u
koji sam se već dva puta peo; dogañalo mi se čak da ga
posmatram i po ceo dan kad bi bio u garaži zbog
uobičajenih opravki. Dakle, navaljivao sam da ostanemo
malo da bih gledao uzletanje. Bilo je u pitanju pet minuta
pa je tata pristao da me sačeka. Oba motora Piper-Aztec-a.
su krenula. Da bi uzleteo licem prema zapadnom vetru,
avion se lagano udaljio prema kraju piste, zatim se s jakom
tutnjavom brzo vratio prema nama. Kad je prošao ispred
terminala, čiji je krov bio pokriven palmama, već je bio na
deset metara iznad zemlje. Uvek sam bio zadivljen lakoćom
kojom se avion dizao u nebo. Ubrzo će iščeznuti u daljini,
razmišljao sam.
Zadovoljan što sam mogao prisustvovati uzletanju,
spremao sam se da se pridružim tati u minibusu, kad su,
iznenada, motori čudno zabrajali. Kao da su se nakašljali,
a zatim najednom zaustavili. Iznenañen, pogledao sam u
nebo prema istoku. Aztec je upravo prešao kraj piste. Pred-
nji deo aparata se njihao i usmeravao sada ne više prema
nebu nego prema zemlji. Otrčao sam do parkinga. Video
sam da više osoba navrat-nanos izlazi iz terminala. Avion,
pretvoren u plamen, okretao se polako nadesno i poste-
peno gubio visinu. Nekoliko trenutaka kasnije, zaronio je u
okean, u vodama oko aerodroma, i iščezao na naše oči u
velikom slapu vode. Na aerodromu zavlada silno uzbu-
ñenje. Neko povika: «Čamac! Iznesite brzo čamac!» Pre-
trčao sam preko piste i približio se moru. Opazio sam
avion na oko dvesta metara, na površini vode. Bio je na-
pola potopljen, ali nije potonuo. Uspeo je, izgleda, da se
spusti na more koristeći svoj zalet da vesto klizi po vodi i
konačno se popne celom površinom na koralnu barijeru.
Video sam kako se otvara okno pilotske kabine i gospo-
dina Hankoka koji provlači ruku kroz njega i maše. Bio
sam strahovito uzbuñen: upravo sam prisustvovao stra-
šnom udesu. Srećom oba putnika su izgledali živi i zdravi,
a što se tiče aviona, spušten na sprud, nije izgledalo da će
potonuti. Bio sam siguran da je za to trebalo zahvaliti ve-
štini gospodina Hankoka. Posle nekoliko minuta, čamac
za spasavanje napustio je luku i prišao avionu. Mora da
ga je neko pozvao telefonom. Čamac je prihvatio obojicu
spašenih i uputio se, ali ne prema luci nego prema aero-
dromu, da bi pristao na kraju piste gde su svi nagrnuli.
Gospodin Hankok je izgledao vrlo uzbuñen i nije prestajao
da priča, ali gospodin Ernandes je sedeo sasvim klonuo na
zadnjem sedištu čamca, sklopljenih očiju. Mislili smo da je
možda pozleñen, ali čim je čamac stigao do obale, on je
naglo ustao, odgurnuo gospodina Hankoka koji je bio na
sedištu pred njim i izašao prvi. Na kraju krajeva, izgledalo
je da mu je dobro.
«Kako se usuñujete da vozite putnike u tom
starom, trulom avionu! U tom raspadnutom mlinu za
kafu! U toj prokletoj starudiji! Toj bednoj napravi! Kako
ste vešti, bolje bi vam bilo da pilotirate biciklom ili
kolicima iz supermarketa! Nije vas stid da naplaćujete
ljudima i da ih dovodite u ovakve situacije?»
Samo što je stupio na kopno, gospodin Ernandes
je sve začudio svojim jezičkim sposobnostima udavivši go-
dpodina Hankoka morem pogrdnih reči na više jezika, od
dijalekta našeg ostrva i Torasa, preko engleskog i ja-
panskog. Siroma mali gospodin Hankok, koji je maločas
bio tako pričljiv u čamcu, ostao je bez reči i nije se usu-
ñivao da digne pogled.
«Pa šta se to dogodilo?» upitao je tata.
«Ne znam. Motori su najednom stali. Kao da više nije
bilo goriva. Pokušao sam da se vratim na pistu, ali kona-
čno sam morao da se rešim da spustim avion na sprud»,
objasnio je gospodin Hankok.
«Ako je tako, to je bio mehanički problem! Kladim se
da ste leteli s praznim rezervoarom. Siguran sam da je to!»
obrecnuo se gnevno gospodin Ernandes.
«Nemoguće! Upravo sam napunio rezervoar. Nema
sumnje u tom pogledu.»
«Vi ste lično napunili rezervoar ?»
«Nisam, naredio sam da to uradi jedan mlad čovek
iz naftne kompanije. Ali ja sam proverio propisanu meru.
A osim toga, da je rezervoar bio prazan, ja bih to osetio
odmah pri uzletanju. Već više od trideset godina letim,
ali prvi put mi se dogaña ovakva stvar.»
Posle nekog vremena, pošto je bilo izlišno nastaviti
raspravljanje, svi su se vratili u terminal da telefoniraju na
sve strane i predlože koje mere da se preduzmu. Vest o
udesu se brzo proširila i radoznalci su se okupili na kraju
piste da posmatraju kako avion leži na sprudu. Pitali su
me kako je avion pao i bezbroj puta sam morao da po-
navljam svoja objašnjenja.
Na našem ostrvu postoji jedan jedini avion, a kako
se za sada on mirno ljuljuška na talasima, ma koliko bio
hitan posao zbog koga je gospodin Ernandes morao da
otputuje, on više nije imao drugog rešenja nego da ostane
kod nas još jednu-dve noći. Popeo se, dakle, u naš
minibus da bi se vratio u hotel, nastavljajući istovremeno
da grdi. Zatim mi je zatražio da na njegovo ime rezer-
višem mesto u boingu koji će ići u Toras kroz tri dana.
Za to vreme, razlog iz kojeg je avion gospodina Hankoka
pao, bio je rasvetljen: gorivo nije bilo dobro. U toku tran-
sporta brodom izmeñu rafinerije sa Filipina i našeg ostrva,
neko je greškom sa gorivom koje nam je bilo namenjeno
pomešao tri bureta kerozina koji se koristi za mlazne
avione. Na našem ostrvu uopšte nema skladišta za snab-
devanje za takve avione, posredi je dakle bila greška pri-
likom isporuke. Mladi službenik kompanije ništa nije pri-
metio i napunio je rezervoar gospodina Hankoka gorivom
za mlazni avion. Da je gospodin Hankok prisustvovao
punjenju, on bi možda otkrio po mirisu da to nije dobro
gorivo, ali za to vreme on je bio u holu aerodroma i jeo
sendviče koje mu je žena pripremila. Sa ono malo isprav-
nog goriva što je ostalo u aparatu, avion je mogao da rula
na pisti i da uzleti. Tek kad se našao u vazduhu, kerozin
se raširio u kanalima i motori su stali (bio sam vrlo po-
nosan što sam u potpunosti shvatio ova tehnička obja-
šnjenja odraslih). Gospodin Hankok, dakle, nije bio kriv
za udes i, po tatinom mišljenju, trebalo mu je, naprotiv,
odati priznanje što je umeo savršeno da izvede hitno sle-
tanje na more ne ozledivši svog putnika.
Za ta tri dana, gospodin Ernandes je poslao celu
gomilu telegrama u Toras, sreo se sa uglednim ljudima
sa našeg ostrva sa kojima je pio pivo, išao ponovo da
obiñe fabriku sapuna, jednom rečju, intenzivno je radio. A
onda, onog jutra na dan kada je trebalo ponovo da
otputuje boingom, gotovo da nije otvorio usta. Zabrinutog
lica, ostao je sedeći u jednom uglu trpezarije, jedući i
pušeči cigaretu za cigaretom. U jednom trenutku, pogledi
su nam se ukrstili i on mi je dao znak da priñem.
«Mali, da nije ona stara gospoña tu negde?»
«Koja?»
«Stara gospoña od pre neki dan?»
«Baka Kamai? Nisam je video već tri dana.»
«Da li pristaješ da je potražiš? Hteo bih da je pitam
da li se avion danas izlaže opasnosti da padne ili ne.»
Izgledao je vrlo ozbiljan. Uz pomoć više drugara, dao
sam se, dakle, u potragu za bakom Kamai. Niko nije nigde
video njenu priliku drhtavu kao list na vetru. Naime,
izgleda da je niko nije ni sreo od onog famoznog dana
udesa. Kad sam to javio gospodinu Ernandesu, izgledao
je zaista razočaran. I dalje se nije razvedrio penjući se u
minibus u odlasku na aerodrom. Tata je zaista pokušao
da ga ohrabri rekavši da nema opasnosti od greške sa go-
rivom za boing, ali gospodin Ernandes kao da ga nije
čuo. Kad je stigao na aerodrom, bio je i dalje onako uzne-
miren. Nije bilo naročito toplo, ali on se ipak preznojavao
krupnim kapima znoja i izgledao vrlo nervozan. Boing je
najzad uz zaglušujuću buku prispeo. Izgledao mi je
izuzetno velik, izuzetno lep i bez ikakve opasnosti da
mora prinudno da sleti na koralnu barijeru. Gospodin
Ernandes se umešao meñu ostale putnike da bi mu pasoš
bio overen pečatom i, sa svojom kartom za ukrcavanje u
ruci, uputio se ka avionu. Kad je stigao blizu aparata, malo
je zastao, a onda se vratio u pravcu hola za odlazak.
«Odlučio sam da se ne ukrcam», dobacio je jednom
službeniku aerodroma i stuštio se u naš minibus. Zurio je
ispred sebe ne mičući. Tata mu je uzalud pričao, izgledalo
je kao da ga ovaj ne sluša. Nije bilo druge, pa smo odlučili
da još jednom vratimo gospodina Ernandesa u hotel.
Bio je istinski preplašen i nismo znali šta da
radimo. Dva sata kasnije, tata je telefonirao avionskoj
kompaniji i potvrdili su mu da je, naravno, boing srećno
stigao u Toras. On je o tome obavestio gospodina
Ernandesa koji, uprkos svemu, nije hteo da otputuje ni
sledećim boingom. Rekao je da neće ići avionom ako mu
baka Kamai ne potvrdi da nema nikakve opasnosti.
Onda smo opet više dana tražili baku Kamai po celom
ostrvu, ali nije bilo moguće pronaći je. Živi na nekom
usamljenom mestu u planini i, ako ne odluči da siñe u
varoš, potpuno je nedostupna. Gospodin Ernandes se
izgleda mučio izmeñu neophodnosti da se vrati na svoje
ostrvo i svog ludog straha od aviona, tako da nije mogao
više ništa da uradi.
 Posle nekoliko dana, izmršavelog lica i upalili očiju,
pozvao me je u trpezariju:
«Mali, kad ima neki brod?»
«Brod? Hoćete da kažete vladin brod za vezu?»
Uprava je, naime, uspostavila pomorsku
transportnu službu za putnike i robu izmeñu mnoštva
malih ostrva koja čine našu federalnu državu. Postoje dva
broda koji se zovu Prijateljstvo i Dobro susedstvo. Brod je
deset puta jevtiniji od aviona, pa onda ljudi većinom koriste
brod kad idu da obiñu familiju na nekom od susednih
ostrva.
Zamolio sam tatu da se obavesti u Transportnom
birou. Prijateljstvo je otišlo da obiñe najudaljenija ostrva i
vratiće se tek za dva meseca, ali Dobro susedstvo je upravo
u luci i, srećom, treba da krene za dva dana prema ostrvi-
ma na istoku. Kapetan tog broda je bio tatin prijatelj. Do
Torasa avionu treba samo jedan sat, dok brod putuje dva
dana. A uz to, ako je more nemirno, brod se mnogo lju-
lja, jer je to mali brod za prevoz robe.
Bez komentara sam poslušao gospodina Ernandesa
i otišao u Transportni biro da rezervišem u njegovo ime
jednu od dve jedine kabine. Kako je najzad uspeo da nañe
neki način da se vrati kući, gospodin Ernandes je najed-
nom postao preterano veseo.
Na dan putovanja, odvezli smo ga minibusom do lu-
ke. Hteo je da napusti hotel bar tri sata pre polaska broda
i čim je stigao u luku, zavukao se u svoju kabinu i više nije
izašao iz nje. Pošto je malo porazgovarao sa kapetanom,
tata se brzo vratio u hotel, ali ja sam ostao u luci da se po-
igram sa drugarima. Gomila putnika koji su nosili veliki
prtljag okupila se u pristaništu, zatim se popela na brod
na kome je svako obeležio svoju teritoriju prostrvši asure
od rogozine. Oni koji su odlazili na neko udaljeno ostrvo
provesće desetak dana na tom brodu. Smešteni usred svog
prtljaga koji je sadržavao rezerve hrane, razne alatke i po-
klone za familiju, oni će provesti dane i dane, ne radeći
ništa, ljuljajući se na talasima. Već se dogañalo da se deca
rañaju za vreme plovidbe!
Vreme polaska je došlo i brod se lagano udaljio iz
pristaništa. Stajao sam sa drugovima na obali da bih ga
posmatrao kako se udaljava i upućuje ka pučini. Putnici
su se okupili na palubi, okrenuti prema obali, mahali su
i posmatrali kako promiče predeo. Iza komandnog mosta,
na gornjoj palubi, opazio sam siluetu gospodina Ernan-
desa. Bio sam suviše daleko da bih ga dobro video, ali sam
imao utisak da mu razaznajem na licu izraz velikog olak-
šanja. Pomislio sam da svakako više nikad neće napuštati
svoje ostrvo. Neko mi je prišao. Bacio sam letimičan
pogled na stranu: bila je to baka Kamai! Rekao sam joj:
«Bako! Na sve strane smo vas tražili!»
Ali ona ništa ne odgovori i produži da zuri u brod.
Mislim da je posmatrala gospodina Ernandesa.
«Rekao je da se suviše plaši aviona i hteo je da otpu-
tuje brodom. Brod se ne izlaže opasnosti da padne!»
objasnio sam smejući se baki Kamai.
Ali ona je promrmljala:
«Može! Pada se i odatle!»
Iznenañen, pogledao sam je pravo u oči:
«Kako to?»
«Taj čovek će pasti. Počinio je suviše rñavih stvari.
Bogovi su nezadovoljni. »
I ne ostavljajući mi vremena da postavim druga
pitanja, ode.
Tri nedelje kasnije, saznao sam pojedinosti o smrti
gospodina Ernandesa za vreme plovidbe na Dobrom su-
sedstvu. Po povratku na naše ostrvo, kapetan je došao da
nas obiñe u hotelu.
«Prvoga dana on gotovo nije napuštao kabinu»,
ispričao je, pijući pivo sa tatom. «Kako si mi ti manje-više
objasnio šta mu se dogodilo, pazio sam malo na njega.
Izgleda da je mislio da mu je, radi sigurnosti,
najpametnije da ostane zatvoren. A onda, drugog dana,
mora da se osetio ohrabren, pa je počeo da se šeta po
palubi. Za vreme te plovidbe, more je bilo mirno i vreme je
bilo lepo: idealni uslovi da se švrlja palubom.»
«Paluba tvog broda ipak nije tako velika da bi se
moglo šetati po njoj», reče tata zadirkujući kapetana.
«Šta pričaš! Dobro, zadnja paluba je uvek zakrčena
prtljagom i ljudima koji sede, tamo se ne može napraviti
ni korak, ali paluba iznad komandnog mosta je veoma
prijatna! Noću je to idealno mesto da se posmatra zve-
zdano nebo. Najzad, bilo kako bilo, putnik je počeo da se
šeta po brodu. Nije izgledalo da hoće da opšti sa ostalim
putnicima koje nije poznavao i koji su pokušavali da mu
se obrate, ali mislim da je to bilo njegovo uobičajeno
držanje. A onda, oko tri sata popodne, nastala je nekakva
zbrka na levom boku broda. Otkako smo isplovili na pu-
činu, ostavljao sam da se vuče jedna udica, očekujući da
ribe budu dovoljno glupe da se upecaju na nju. Znaš već,
ona udica sa plastičnim mamcem koji liči na sipu. Jedna
sabljarka se upravo tu uhvatila. Takva sreća je veoma ret-
ka! Svi su se, dakle, okupili na levom boku da gledaju. Da
se riba uhvati na mamac, to je pitanje sreće, ali da se izvu-
če na palubu, to je pitanje stručnosti! Treba pustiti ribu
da pliva malo, a kad se umori - izvući je i dotući jakim
udarcem u glavu. Ako se koprca, udica može da se otkači,
a to je sve stvar spretnosti.»
«Pa znači tako, kapetan lično peca? Reci, na tvom
brodu nema sekiracije!» rekao je tata malo iznenañen.
«Čekaj, saslušaj me do kraja! Kad sam shvatio da je
sabljarka zagrizla udicu, izašao sam iz svoje kabine da
preuzmem rukovoñenje tom operacijom, i u času kada je
ta glupa riba trebalo da bude izvučena na palubu, tada se
to dogodilo. Putnik je pao sa gornje palube kao kamen!
Jedino moguće objašnjenje je da je verovatno pratio tu
scenu i nagnuo se preko brodske ograde ili se okliznuo
želeći da se popne na merdevine za pomoć. U svakom
slučaju, pao je kao klada na prednju palubu i više se nije
pokrenuo. Slomio je vrat. Otprilike, kao da je pao sa
drugog sprata neke zgrade. Kako je bio očigledno mrtav,
ostavili smo ga da leži tamo gde je pao i dovršili smo iz-
vlačenje sabljarke. Za večeru, svako je imao prava na jedno
parče. Veruj mi, to je bila zaista dobra riba!»
«A pokojnik?»
«Stavili smo ga na led.»
«Rečeno je da će umreti pri padu.»
«Svakako sila Zemljine teže.»
Onda sam ispričao tati i kapetanu šta mi je rekla
baka Kamai.
«Šta li je on mogao učiniti tako rñavo?»
«Ko će ga znati! Teško je ljudima da shvate šta je rña-
vo u očima bogova. Treba pitati baku Kamai.»
Ali kad sam je ponovo sreo posle nekoliko dana,
uzalud sam je pitao šta je gospodin Ernandes učinio
rñavo, nije mi ništa odgovorila.
Što se tiče aviona gospodina Hankoka, kako u sva-
kom slučaju on ne bi mogao ponovo uzleteti, ostavljen je
na licu mesta. Oko šest meseci kasnije, prilikom nekog
nevremena, potonuo je i na dnu mora postao dobro uto-
čište za ribe. Često odlazimo u ribolov oko njega i nije
retko da ulovimo dobre komade.
Odmah posle udesa, znajući da će mu osiguranje
isplatiti obeštećenje, gospodin Hankok je poručio nov
avion. Dok je čekao da mu bude isporučen, trebalo je ipak
nastaviti da se obezbeñuje veza sa udaljenim ostrvima, pa
je on odlučio da iznajmi jedan aparat od neke američke
kompanije. Gospodinu Hankoku se veoma žurilo, a iz-
najmljivač nije imao vremena da prefarba avion, pa smo,
na svoje veliko iznenañenje, videli kako aterira na našem
ostrvu u bojama prethodnog korisnika: potpuno bom-
bona roze! Gospodin Hankok je hteo da se rasplače kad je
na pisti za sletanje otkrio avion koji je upravo spustio
pilot iz kompanije za iznajmljivanje. A mi smo se, za ona
dva meseca koliko je trebalo čekati na isporuku novog, u
belo, zeleno i plavo obojenog aparata, u bojama kompa-
nije Gran-Pacifik, ludo smejali svaki put kad bi velika roze
bombona preletela iznad naših glava!
 Slika velika kao nebo

Od varoši do vrha rta Saman ima tri kilometra.

Odlazili smo često tamo peške i, ako imamo sreće, na
izlasku iz varoši, mogli smo da koristimo prolazak nekog
kamioneta koji bi nas ostavio blizu mosta što prelazi reku
Rigin-Ragan. Kamioneti koji saobraćaju na našem ostrvu
prevoze uvek mnogo ljudi i nije lako u njih ubaciti
desetinu dece. Ipak, čim je trebalo ići na rt da se igramo,
okupljali smo se uvek u velikom broju.
U to doba, imao sam dvanaest godina i Saman je
bio najudaljenije mesto na koje sam mogao ići da se
igram. Oni najmlañi meñu nama imali su tri-četiri godine,
trebalo je, znači, paziti na njih i baviti se njima, ali mi smo
na to bili navikli i odlično smo to radili. Čak i kad bismo bili
potpuno obuzeti igrom, uvek bi jedan nadgledao one naj-
mlañe. Bilo nas je dobrih desetak drugara i prisustvo sa-
svim malih u grupi nam nije smetalo da se zabavljamo do
mile volje.
U visini mosta, put se račva u dva pravca i retka su
kola koja idu prema rtu. Put od mosta na reci Rigin-
Ragan do vrha rta iznosi oko kilometar. Uzan je i more se
može videti sa obe strane. Na kraju se diže napušteno
pristanište. One godine kada sam se ja rodio, izgrañena je
prava luka i veliki brodovi su onda stizali do našeg ostrva.
Ranije, rt je bio jedino mesto za pristajanje. Utvrñenog
datuma, hidroavion bi se ukotvio za jednu bovu na
pučini i putnici su morali da uzmu čamac da bi se
iskrcali na ostrvo preko tog pristaništa. (To su mi
objasnile odrasle osobe, jer ja nikad nisam video avion-
amfibiju, prvi aparat koji sam upoznao bio je jedan, boing.)
A sada više nijedan brod ne pristaje uz rt.

Toga dana, kao i obično, pešačili smo putem vičući

i dižući graju.
«Hajde da se takmičimo, da vidimo ko može najdalje
da roni!»
«Možemo li da trčimo da uhvatimo zalet?»
«Važi. Oriana, idi u vodu i budi sudija.»
Oriana mi je roñaka. Ona je dve godine starija od
mene. U to vreme, imala je četrnaest godina, ali svi su
govorili da izgleda mlaña, jer je bila malo vetropirasta.
Ronili smo svi u isto vreme, uz veliko pljuskanje vode
i, kako je jedan od nas pao tačno ispred Oriane praveći
veliki vrtlog, ona konačno ništa nije videla. Uvek je, naime,
bilo isto, nikad nismo uspevali da saznamo ko je najdalje
ronio.
U podnožju betonskog pristaništa more je duboko i
nije ga osvojila mangrova. Dakle, to je idealno mesto za
kupanje. Ronili smo otprilike dva metra u dubinu i čim bi
iščezla bela pena koja je šikljala kad bismo ulazili u vodu,
nalazili smo se u potpuno plavom svetu. Bilo je neobično
plivati izmeñu korala. Graja i smeh drugova kao da su
najednom dolazili izdaleka.
Izmeñu varoši i rta nalazi se uvala Rigin-Ragan.
Čak i kada je plima visoka, voda je tu plitka i motorni
čamci ne smeju da plove izvan plovidbenog kanala. Sa
vrha rta savršeno se vidi varoš, u kojoj dominiraju zvonik
crkve i sat na Administrativnom centru. Zgrade aerodroma
se ne vide, ali u dane kada duva zapadni vetar, mogu se
videti avioni koji se oprezno spuštaju na sletnu pistu i,
obrnuto, u dane istočnog vetra mogu se videti odmah po
uzletanju, u punom zaletu. Njihovo potmulo brujanje čuje
se čak do vrha rta.
Da nas je bilo samo dvoje-troje, ne znam da li
bismo mogli ostati tako dugo igrajući se. Ali bilo nas je
više od desetak, dečaka i devojčica svih uzrasta, od
najmlañeg koji je imao tri godine, do mene i Oriane koji
smo bili najstariji i uvek nalazili neku novu ideju za igru.
Voleli smo mnogo da uhvatimo jednog meñu nama da ga
bacimo u vodu. Kad je to bio najmlañi, jedan veliki bi
najpre zaronio i uhvatio ga odozdo. Inače, u vodu smo
bacali baš drugove koje smo mnogo voleli. Nismo se bavili
onima koje smo smatrali davežima. Oni su mogli da se
prave zanimljivi roneći na neki neobičan način ili ostajući
najduže pod vodom, ali niko nije obraćao pažnju na njih. Pa
ipak, to im nije smetalo da ostanu sa grupom.
Na rtu je bio hangar. Drvena vrata su uvek bila
zatvorena velikim malo zarñalim katancem. Nikada nismo
videli da je otvoren. Svakako nije više korišćen otkako su
brodovi prestali da pristaju uz to pristanište. Više puta
smo pokušavali da uñemo, ali drvena vrata su bila čvrsta i
katanac izdržljiv; a do prozora se moglo dopreti tako što
bi nekog mališu popeli na moja ramena, ali bio je zatvoren
gvozdenim šipkama.

«U ovom hangaru je ogromna avet», počela je da obja-

šnjava Enrika, gledajući u oči jednog za drugim svakog
od onih koji su se zamorili pošto su ostali dugo da se igraju
u vodi.
Enrika je bila veoma darovita u pričanju priča.
«Ta avet je toliko velika da ispunjava hangar i ne
može da mrdne; zato samo spava. Siva je i ispunjena
parom kao oblak. Lice joj je strašno, ali se ne vidi jer
nestaje u isparenju iz njenog tela. Kad bismo otvorili
vrata, bešumno bi izašla i pojela bi vas!»
Kad je lupila ovu poslednju rečenicu, Enrika je
uprla pogled u Kaja koji je imao samo četiri godine i,
prestrašen, prišao je da se privije uz mene.
«Ako nas pojede, idemo pravo u jedan dragi svet.
Ogroman svet, beskrajan, u utrobi aveti. Tamo je vrlo
hladno. Slediš se čak i ako navučeš više košulja jednu pre-
ko druge. »
«Pre će biti da ti ulivaš strah! Ti si avet, Enrika!» na-
šalio se jedan od nas.
Uvreñena, Enrika je odgovorila nešto, ali šala je
rasturila čaroliju pa su, kad je strah nestao, svi ponovo
jurnuli u vodu i ponovo počeli da dižu graju. Sunce je bilo
još visoko na nebu i bilo je veoma toplo.
Lilan je saslušala Enriku kako priča svoju priču sa
potpuno drugačijim izrazom na licu od ostale dece. Ona,
inače, nije ličila ni na koga od njih. Imala je sedam godina i
bila veoma lepa. Otac Kinez, a majka rodom sa našeg
ostrva nisu bili ništa posebno, ali Lilan je bila izuzetno
lepa. Ona je očaravala sve i svi su je voleli. Odrasle osobe su
je često hvalile zbog njene pameti i živahnosti. Usred dece
koju zaista ništa nije razlikovalo jedne od drugih i koja su
navikla da rade manje-više iste stvari zajedno, ona je
redovno privlačila pažnju iako nije činila ništa da bi bila
zapažena, kao recimo da bude predvodnica grupe ili da se
pravi važna. Dogañalo joj se, ipak, da se izgubi u svojim
sanjarijama. Tada njene lepe oči ne bi više imale uobičajeni
sjaj i pogled bi joj ostajao uprt u nešto više od neba.
Mogli ste pokušavati da je dozovete, ona ne bi odgovarala,
kao da više nije tu.
«Ona me malo brine», odgovarala je često njena
majka osobama koje su joj hvalile ćerku. Ponekad bi čak
stvarno nestajala. Naravno, dogañalo se da se deca ne vrate
kuci. Ja sam, na primer, odlazio s vremena na vreme kod
udaljenih roñaka i ne bih se vračao po tri dana. Ali
nestajanje Lilan bilo je nešto drugo. Na kraju bismo je
uvek pronašli, ali na nekim čudnim mestima: usred brda
Kurampok koje nadvisuje varoš, na primer, ili iza koralne
barijere, blizu oznake koja pokazuje plovni kanal izmeñu
plićaka. Svaki put, neki kamionet ili barka u prolazu bi je
slučajno pronašli i vratili majci, poludeloj od brige. Kako je
stanovala sasvim pored moje kuće, znao sam Lilan još kao
sasvim mali. Jednog dana jedan džip iz radio-stanice
instalirane na vrhu planine pokupio je i otpratio kući a ja
sam je upitao:
«Reci, kuda si htela da ideš?»
 «Ne znam, htela sam da idem još dalje, ali sam se
umorila...»
Izgleda da ni sama nije znala zašto je tako odlazila.
Toga dana smislili smo, dakle, da idemo na rt
Saman. Već neko vreme vršeni su radovi na zatrpavanju
velikih kanalizacionih cevi na putu koji je prolazio ispred
moje kuće. Moja kuća je samo mali hotel, ali tata je bio
oduševljen što se postavlja pravi kanalizacioni sistem. A mi
deca bili smo vrlo zadovoljni što svakodnevno odlazimo da
gledamo te ogromne mašine koje su kopale rovove i vešto
bacale na gomilu zemlju koja je zatim tovarena na kamione.
Dan je bio loše počeo, ništa nije išlo kako valja. Najpre je
Glazio upao u rov na čijem se dnu nakupila kišnica. Rupa
je bila duboka i Glazio, koji je imao samo šest godina, nije
uspevao da se popne. Legao sam na stomak i pružio mu
ruku, ali on nije mogao da je uhvati. Čuvar radilišta, koji je
video da se smejemo i mlataramo rukama oko rupe, pri-
šao je trčeći:
«Šta radiš ti tamo? Smesta se popni!»
Pružio je svoju dugačku ruku malom Glaziju,
snažno ga je zgrabio i izvukao na površinu bez i najmanjeg
znaka napora. Glazio je bio skroz mokar i blatnjav.
«Ne treba da se igrate ovde! Gubite se, je l' razumete?
Ama hajdete da pogledate s druge strane ostrva da li sam
tamo!»
Malo postiñeni, udaljili smo se. Mora biti da se
Glazio udario prilikom pada, imao je nekoliko ogrebotina
na nozi. Pošto smo se kolebali šta da radimo, a kako je
bilo još rano popodne, odlučili smo da idemo na rt
Saman. Srećom, Kajov stariji brat prošao je kamionetom.
Kao uvek, bilo gde da ide, njegova žena ga prati sedeći
pored njega na prednjem sedištu, ali nije bilo nikog na
platformi. To je bilo savršeno, tako nismo morali da
pešačimo do mosta Rigin-Ragan!
«Ako idete na rt, pokupiću vas kad se budem
spuštao sa planine», predložio nam je Kajov brat.
Zbilja smo imali sreće!
 Malo je kuća duž puta do rta. Put je pravolinijski,
ali sav u usponima i padovima, a na nekim mestima, u
rupama, bile su velike lokve. Uskočili smo u njih da se
poprskamo i gurali smo jedni druge da upadnemo, tako
da smo vrlo brzo svi bili isto tako mokri i blatnjavi kao i
Glazio posle njegovog pada u jamu. U trenutku kad smo
prelazili jednu lokvu veću od ostalih, jednako gurajući se
meñusobno i galameći, okrenuo sam se i primerio Lilian
malo po strani, pešačila je oslanjajući se na drveće duž
puta. Nije bilo ni trunke blata na njenoj nebo plavoj haljini
i, mada je obula gumene japanke, noge su joj bile gotovo
suve.
«Lilian, zašto se izdvajaš od društva?*
«Zato što ima novu haljinu.»
«Badava, zato što ćemo u svakom slučaju svi
završiti u kadi.»
Lilan nas je pustila da pričamo, ne odgovarajući.
Usredsreñenog izraza, obišla je oko jednog drveta i
pridružila nam se na putu. Glazio je šljapkao u nekoj
lokvi i prikrao joj se da je poprska, ali se naglo zaustavio
kad je video kako je ozbiljna u licu.
Na kraju puta, more opkoljava drum i s desne i s
leve strane, i tu je on savršeno ravan, gotovo bez lokvi.
Lilan je, znači, lako mogla da sačuva svoju odeću
besprekorno čistu i da sa svima dospe na vrh rta. Prosto da
čovek pomisli kako je neka princeza zalutala usred čopora
seoske blatnjave dečurlije.
Poslednjih sto metara, trkali smo se i zagnjurili se
glavačke u more. Voda je bila mlaka. Tonuli smo u toj
plavoj tečnosti, a telo su nam milovali mehurići koje je
izazvalo ronjenje. Svako je plivao u drugom pravcu, što je
moguće duže. U jednom trenutku ugledao sam suknju
neke devojčice koja se širila kao cvet i talasala u vodi,
zatim sam, u srebrnom blesku, opazio jato sićušnih riba
koje su naglo menjale pravac. Pošto sam ronio ka pučini
koliko sam mogao da zadržim dah, izvukao sam glavu iz
vode i pogledao iza sebe. Video sam Lilan na pristaništu
kako drži za ruku dvoje mališana. Jaki zraci sunca
preplavili su joj lice, a ona kao da nije gledala ni more, ni
mene, ni varoš, nego nešto visoko na nebu. Vratio sam se
na obalu. Svi koji su ronili, peli su se jedan za drugim na
pristanište stepenicama postavljenim bočno na
platformu. Neki su ponovo zaronili, a drugi odjurili iza
hangara.
«Prihvatiču te odozdo, pokušaj da roniš», predložio
sam Kaju koji je pristao i veoma se uozbiljio.
Sačekao je da ja budem u vodi pa je zatvorio oči i
skočio. U stvari, on je umeo dovoljno dobro da pliva i nije
mu bila potrebna moja pomoć. Ipak sam se malo poigrao
sa njim u vodi pre nego što ću se popeti na pristanište.
Enrika me je zamenila uz Kaja kome se uopšte nije izlazilo
iz vode. Ken i Arium su šutirali fudbalsku loptu o zid
hangara. Kad bi promašili cilj i lopta pala u vodu, Enrika
bi je prihvatala i vraćala, a dok je odskakala dizao se mlaz
sitnih kapljica. Lilan je uplitala kosu maloj Besi i kad je
završila, zadenula joj je cvet hibiskusa iza uva. Toni je uhva-
tio Glazija za noge i poterao ga kao ručna kolica.
«0! Što su lepa ova kolica, povezi me!» dobacio sam
i zajašio Glazija preko leña a on se, jadnik, srušio.
«Pretežak si, Tio. Da se menjamo, ti da nosiš. » Na
kraju, namučio sam se da podnesem Glazijevu težinu, a
da malo mrdnem napred bilo mi je nemoguće.
Jedna barka se vraćala sa pučine kanalom koji vodi
ka dnu uvale Rigin-Ragan prolazeći na desetak metara
od pristaništa. S mesta na kome sam bio, na visini, opazio
sam Kaja koji se držao za jednu stenu. Enrika je bila
pored njega. U barci je bio samo jedan čovek. Držeći krmu
jednom rukom, drugom je mahnuo smešeći se. Prepoznao
sam ga: bio je to gospodin koji stanuje iza pošte. Svi su
mu puno mahali. Od brazde koju je ostavljala barka po-
lazili su kosi talasi da se bučno razbiju o obalu.
Prateći pogledom barku koja se usmeravala ka dnu
uvale, zapazili smo prisustvo jednog čoveka. Nosio je strogo
crno odelo. Nepomičan, gledao je u našem pravcu. Čovek
bi pomislio da je sišao s neba i očekivao ćutke da ga na
kraju primetimo. Iznenañen, netremice sam ga gledao.
Ostala deca su zaćutala. Ne mičući se s mesta na kome je
stajao, čovek je obrisao maramicom znoj sa čela.
Izgledalo je da mu je veoma vrućina. Teško je bilo reći
koje je rase. Bio je preplanuo, ali nije bio onoliko crn kao
mi. Nije bio beo, ali nije bio ni Kinez. Još je teže bilo odrediti
mu godine. Bio je mršav i, možda zbog njegove crne
pohabane jakne, uska pleća su mu davala nekakvu vitkost
kojom se nije odlikovao nijedan muškarac sa našeg ostrva.
Stidljivo se osmehnuo snebivajući se i krišom bi nas po-
gledao. Držao je malu crnu torbu u ruci. Najednom, shva-
tio sam u čemu je neobičnost njegove iznenadne pojave.
Ravnina puta koji vodi na rt dopusta da se veoma daleko
vidi i, da je stigao s te strane, neko od nas morao bi da ga
spazi mnogo ranije. Prolazak one barke stvarno je privu-
kao pažnju nekih meñu nama, ali to nije bio tako veliki
dogañaj kao što je, recimo, nailazak aviona i mi, svakako,
nismo svi uprli pogled u more. Nije se videlo nijedno vozilo,
očigledno je bilo da taj čovek nije stigao kolima, inače bismo
čuli buku motora.
U stvari, znao sam tog čoveka. Bio je to gost koji je
boravio u našem hotelu otprilike pet dana ranije. Ja sam
pratio tatu kad je išao po njega na aerodrom. Od dolaska,
stalno je izgledao uplašeno. Od sveg prtljaga imao je malu
crnu torbu koju je uvek predostrožno držao. Stidljivo se
osmehivao i gotovo da nije govorio, pa se tata nije usu-
ñivao da ga pita šta ga dovodi na naše ostrvo. Izgledalo je
da mu je veoma vruće, pa ipak nije skidao jaknu niti bi
olabavio tamnu kravatu i stalno je stezao u rukama mara-
micu kojom je brisao čelo. Svako jutro, obučen na isti
način, silazio je da doručkuje i jeo polako, bez i najmanjeg
šuma. Napuštao bi zatim hotel peške i ne bismo ga ponovo
videli sve do večeri.
Zaista je to on stajao sada pred nama. Posmatrali
smo ga ćuteći za trenutak. Neko mi je prišao i uhvatio me
za ruku: bila je to Besi koja je stajala pored mene i istovre-
meno zurila u tog čoveka kojem je izgleda stvarno bilo
nelagodno što je tako privukao pažnju sve te dece. Pomislio
sam da, kad bismo u isto vreme jurnuli na njega, svakako
nam ne bi bilo nimalo teško da ga bacimo u vodu. Ali, u
isto vreme, osetio sam da me obuzima neka naklonost pre-
ma tom čoveku. Zašto je došao do vrha rta Saman? Bilo
je to mesto na koje odrasli gotovo nikad ne dolaze, a ni-
sam mislio da je naročito hteo da bude sa nama. Da je to
bio slučaj, mogao je da nas nañe pored hotela gde smo
većinom provodili vreme. Pomislio sam da je možda došao
zbog hangara i od te misli sam uzdrhtao. A ako izvuče iz
svoje crne torbe ključ za katanac, otvori vrata i pusti da
izañe avet, siva i puna pare kao oblak? Krišom, bacio sam
letimičan pogled na zdanje i odmah shvatio da je ona
priča o sivoj aveti samo Enrikina izmišljotina.
Čuo sam šljapkanje bosih mokrih nogu Enrike i
Kaja koji su se peli na pristanište stepenicama, a odmah
zatim pojavile su im se glave na ivici platforme. Izgledali su
iznenañeni što više ne čuju nikakvu graju sa pristaništa.
Penjući se polako stepenicama, Enrika je posmatrala onog
čoveka. Suknja joj se cedila. Kaj je išao odmah za njom,
kao da pokušava da se sakrije iza nje. Videvši ih, onaj
čovek je delovao još smetenije. Možda je pomislio da će
sva ta deca udruženim snagama da se bace na njega?
Spremao sam se da kažem da treba da ostavimo
tog gospodina na miru i da se vratimo igri kad, kao da je
uspeo da prikupi hrabrost, čovek krenu prema nama.
Glazio i jedan drugi mališan, koji su bili tačno pred njim,
uplašili su se i naglo ustuknuli. Čovek kao da nas više
nije video. Prišao je napred do sredine pristaništa,
čučnuo, spustio onu svoju torbu na zemlju i otvorio je.
Posmatrali smo ga sa pristojnog rastojanja. Gledana sa
strane, pleća su mu izgledala zaista veoma uska, a onako
čučeći u crnoj odeći, ličio je na nekog slepog miša koji leti
nebom varoši kad padne mrak. Enrika mi priñe i tiho me
upita:
«Ko je to?»
 «Jedan gost iz našeg hotela, ali ne znam ništa o
njemu.» Čovek je preturao po onoj torbi, izvadio iz nje
kratku palicu, brižljivo zatvorio torbu i ustao. S palicom
u ruci više nije delovao uplašeno i, mada je i dalje bio
onako mali i slabunjav, pokazivao je sada izvestan ponos.
Palica nije izgledala opasno. Sigurno, čovek je okružio
pogledom našu grupu i počeo da se smeši. I dalje sa
palicom u desnoj ruci, zavukao je levu u džep i iz njega
izvadio neki mali predmet koji je vrteo na dlanu pošto je
proverio da li ga zaista svi gledaju. Začuo se kratak zvuk i
pojavio se plamen. «Uf, pa to je samo upaljač», pomislio
sam. Neznanac je približio plamen vrhu palice koju je
stalno držao u desnoj ruci. Najednom, sitno pucketanje je
odjeknulo u isti čas kad su se iz palice razletele male
varnice u raznim bojama. Nisu padale pravo na tle već su
se širile kao neka blistava cvetna krunica i lagano se
spuštale ocrtavajući spirale. Svetlost je bila jarka ali ne
zaslepljujuća. Ponekad, čovek bi pomislio da su dve
varnice jedna drugoj pružale ruku da se zajedno kovitlaju.
Neke su još odskakale dotičuci zemlju, kao kad voda teče
iz jako otvorene slavine. Čovek je ponosno stajao, sa
vatrometom na vrhu šake.
Naravno, znali smo da je to vatromet. Gospodin
San koji drži radnju sa mešovitom robom čak ga je
jednom uvezao. «Iz Hongkonga», rekao je. Nažalost, više od
polovine njegove isporuke činile su petarde. Otac Najmana,
jednog drugara iz moje bejzbol ekipe, kupio ih je ne zna-
jući šta je petarda i, jedne nedelje popodne, u kutu pri
dnu bašte iza njegove kuće, zapalio ih je, ipak sa izvesnom
predostrožnošću. Petarde su najednom eksplodirale uz
zaglušujući prasak. Iznenañen, Najmanov otac ih je ispu-
stio i petarde su poduže produžile da odskaču na sve strane
po bašti izmeñu potpuno prestravljenih svinja koje su se
raštrkale na sve snane. Više nas je konačno uspelo da vrati
četiri svinje koje su se bile razbežale, ali za to nam je bilo
potrebno celo kasno popodne. Najmanova majka se silno
izvikala na Najmanovog oca, a gospodin San je ostao sa
celim tovarom petardi u naručju. U poreñenju sa vatro-
metom ovog neobičnog čoveka koji je stajao pred nama,
vatromet koji je prodavao gospodin San sa petardama
bio je prilično jadan: male i sasvim tanke, gasile bi se odmah
pošto bi ili zapalili, a uz to, preko dana to nije bilo zabavno
zato što se gotovo nisu ni videle. U dubini duše, mislio
sam da je, inače, malo čudno da vatromet bude tako lep
čak i po jarkom suncu, ali toliko sam bio opčinjen, da ni-
sam više mogao da odvojim pogled od raznobojnih var-
nica koje su neprestano obigravale sa vrha šake tog čoveka.
Ne znajući zašto, imao sam utisak da taj vatromet ne širi
nikakvu toplotu. Oko mene, sva deca su stajala kao uko-
pana pred predivnim prizorom.
Prva raketa je ipak na kraju sasvim sagorela. Sav
ponosan, čovek je letimice zaokružio decu pogledom. U na-
šim očima, mogao je da pročita koliko smo želeli da vidimo
još jedan vatromet. Ponovo je čučnuo, otvorio torbu i iz
nje izvadio drugu palicu koja nam je izgledala ista kao i
prethodna. Ovoga puta, nije odmah pripalio vatru. Po-
merio se ka kraju pristaništa i, stojeći, okrenuo prema
moru. Mi smo pohitali da se nareñamo pored njega. Po-
novo je uzeo upaljač i zapalio vrh rakete koju je podigao
visoko iznad glave. Nit plave svetlosti vinula se prema nebu,
zatim se plamena kugla zacrvenila na kraju palice. Mičući
rukom, čovek je počeo da crta nešto u vazduhu tom uža-
renom kuglom. Pojavila se crvena riba, koja je potom
prešla u žutu boju, zatim u zelenu pre nego što će se uga-
siti i nestati. Zatim je čovek nacrtao pticu. Bila je to ona
koju, na našem ostrvu, zovu totopai. Ptica je uzletela veoma
visoko u nebo. Zatim se pojavilo jedno svinjče. Svi su
zapljeskali. A potom, veliki puž, kakvi se nalaze na ostrvu.
Pa kokosova palma. Na kraju, taj čovek je nacrtao jedno
lice. Bilo je to moje lice! Svi su se okrenuli prema meni
zbijajući šale. Onaj čovek me je takoñe pogledao smešeći
se, i izgledao je veoma zadovoljan sobom. A ja sam se po-
stideo i osetio da mi se lice žari. Zatim se i drugi vatromet
takoñe završio. Čovek se okrenuo prema svojoj torbi i iz
nje izvadio novu raketu, veću od one dve prethodne.
Ovoga puta, kad je zapalio, buket ljubičastih varnica je
uzleteo veoma visoko i veoma daleko u nebo. Vrh palice
blistao je zaslepljujućom belinom. Polako, čovek je
iskrenuo ruku u kojoj je držao raketu i na horizontu
iscrtao belu pravu liniju. U istom trenutku, ona ljubičasta
boja je nestala. Bela linija počela je da se odvija preko
neba kao neka tkanina i na tom platnu na dnu pojavio se
neki predeo. Predstavljao je veliki grad, kao gledan s brega
koji bi ga nadvisivao. U tom gradu uzdizalo se više čudnih
zgrada na kojima su se dizale kule, a na svakoj od njih
vijorila se zastava. Zidovi kuća bili su svetložuti a krovovi
bordo boje. Sa leve strane tekla je reka preko koje je prelazio
most. Kako smo posmatrali grad izdaleka, nismo
razaznavali ljude, ali smo imali utisak da tu ima sveta i
da je veoma živo. Iza grada, videle su se strme, potpuno
bele planine. To je svakako bilo ono što nazivaju snegom?
Bio sam potpuno zaboravio da se nalazim na rtu Saman.
Pogleda uprtog u tu sliku okačenu o nebo, imao sam
utisak da stalno otkrivam sve više pojedinosti meñu
zgradama, po zidovima bedema, ispod malih lukova ili
mostova, usred bezbrojnih tankih i vitkih stabala, i nisam
mogao da odvojim pogled od toga. Posle izvesnog
vremena, koje je mora biti prilično potrajalo, predeo na
nebu je počeo da se briše, zatim je iščezao. Jedino je ostala
bela linija na horizontu koja je takoñe postepeno nestala.
Svi su duboko uzdahnuli i ispitivački posmatrali okolinu.
Hteo sam da postavim gomilu pitanja čudnom gospodinu,
ali sam bio toliko uzbuñen da nisam uspevao da
progovorim.
Čovek je uzeo novu raketu i odmah je zapalio. Kao i
prethodno, iscrtao je belu liniju na horizontu od koje se
odmotavao pejzaž. Ovoga puta to je bio pogled na more.
Na tamnoj vodi uzdizale su se neke bele stvari, kao pla-
nine. Pomislio sam da to moraju biti ploveće sante, one
velike ledene gromade koje plove u hladnim morima. Na
levoj strani slike, video se brod sa razvijenim jedrima.
Nikada nisam video jedrenjak te veličine: bio je mnogo
veći od naših piroga, velik kao parobrodi. Počeo je da se
kreće. Lagano, prešao je sliku sleva nadesno. Posmatrali
smo kako se kreće napred ne ispuštajući ga iz vida. U tre-
nutku kad je jedrenjak stigao do desnog kraja slike, išče-
zao je. Čovek je pohitao da ispali novu raketu. Trebalo
mi je vremena da shvatim da je predeo koji se odvijao pred
nama šuma viñena s neba. Predeo se kretao. Zelena masa
šume prolazila je odozgo nadole. Bilo je to kao da smo
postali ptice ili kao da smo u avionu. Ukazala se široka
reka koja je vijugala kroz drveće. Voda joj je bila mutna,
zagasitosmeñe boje. Videle su se male bele tačke koje su
preletale preko nje. To su verovatno bile ptice koje su
letele niže od nas. Čak i kad smo prešli na drugu stranu
reke, i dalje smo videli šumu kako se prostire u nedogled.
A onda smo opazili pustinju. Pa pustinju boje meda, u ko-
joj se nalazio žuti lav. Pa brdašce pokriveno travom na či-
jim padinama se lagano kretalo stado ovaca. Torba tog go-
spodina izgledalo je da sadrži beskonačne predele. Kao
da smo izgubili svest o sebi. Od trogodišnjeg mališana do
najstarijeg od četrnaest godina, svi smo bili opčinjeni skica-
ma koje su se ocrtavale na nebu! Sledeći vatromet nije poka-
zivao predeo, nego zmaja. Iskričavih očiju, tela pokrivenog
krljuštirna sa zelenim i zlatnim odsjajima, teturao se jureći
za sopstvenim repom. Brkovi su mu se praćakali. Grebao
je vazduh svojim dugačkim šapama sa savijenim kandžama
i vitlao je po nebu. Prvi put sam video takvu životinju.
Iznenada, okrenula se prema nama; njena crvena čeljust i
krupne oči bile su zastrašujuće. Aždaja se batrgala, a mi
smo stajali piljeći u nju. Posle podužeg vremena je iščezla,
ali čak i kad je nestala nismo mogli da odvojimo pogled od
neba.
Bio je to poslednji vatromet. Kako više ništa nije na-
ilazilo, postepeno smo se pribrali i primetili da je onaj čo-
vek nestao. Ni njegova crna torba nije više bila tu. Otišao
je bešumno, kao što je i došao. Ne znajući šta da kažemo,
zgledali smo se izmeñu sebe, izgubljeni, kao da je jedan
deo našeg duha odleteo daleko prema nebu. Posle ne znam
koliko vremena, Enrika se prišunjala do mene i šapnula mi:
«Lilan je nestala!»
Pogledao sam oko sebe da li su sva deca tu. Enrika
je bila u pravu, Lilan se nije videla. Pogledao sam prema
moru, ali nije bilo nikog. A uz to, setio sam se da se Lilan
nije kupala nijednom toga dana. Tražili smo je na sve
strane, ali nigde je nije bilo, ni na pristaništu, ni pod vo-
dom u koju sam ipak zaronio da bih proverio, ni u šikari
duž puta. A hangar je i dalje bio zatvoren. Nastavili smo
da tražimo Lilan sve dok Kajov brat nije došao po nas
svojim kamionetom.
Lilan se nikad nije vratila.
Te večeri svi su je tražili svuda po ostrvu, ali bez
uspeha. Čak i nada da će na kraju iskrsnuti na nekom
neverovatnom mestu, kao ranije, posle nedelju dana se
ugasila, kao što su iščezle one slike koje su se nizale po
nebu. Okupio sam svoje drugare i napravili smo ekipu za
traganje, ali uzalud smo iz dana u dan pretraživali i
najmanja skrovita mesta na ostrvu, naša pretraživanja su
ostala uzaludna.
Lilan se nije mogla pronaći. Onaj čovek je isto tako
iščezao. Nije se vratio u hotel i ništa nije ostavio u svojoj
sobi. U hotelskoj knjizi zabeleženo je Lotos K, Sasafras, 37
godina, nacionalnost američka, ali broj njegovog pasoša bio
je nečitak, kao da je neko prosuo vodu tačno na mestu na
kome ga je zapisao. Ni on, ni Lilan nisu napustili ostrvo
avionom niti brodom. U tom pogledu nije bilo nikakve
sumnje. Poslednjih dana nikakva sportska jedrilica nije pri-
stala u luci obilazeći ostrvo i niko nije primio novac da ih
odvede čamcem do broda ukotvljenog na pučini. U prin-
cipu, oni ne bi mogli da napuste ostrvo, a ipak Lilan i go-
spodin Sasafras nisu se mogli nigde videti.
Onoga dana kada je Lilan nestala, moj roñak
Lukas, koji je isplovio u ribolov na pučinu, nije se vratio u
luku. Trebalo je, znači, tražiti i njega. Imali smo utisak da
sve vreme provodimo tragajući za nestalima. Konačno,
posle pet dana, Lukas se vratio jednog jutra na tankeru
koji je obilazio ostrva u tom regionu. On nam je ispričao
da se motor njegovog čamca pokvario kad je bio na pučini
i da se udaljavao od obale tri dana. Svi su mu govorili da
je glupo isploviti na pučinu iza koralne barijere ne ponevši
rezervne svećice. Već se više puta dogañalo da su ljudi,
pošto bi se udaljili od obale nedelju-dve, na kraju uspevali
da se vrate na ostrvo. Ponekad je bivalo i da se nikad ne
vrate.
Više dana posle povratka, veoma ponosan na način
na koji se izvukao iz nevolje i uspeo takoñe da spasi svoj
motorni čamac utovarivši ga na tanker, Lukas nam je
objasnio nadugačko i naširoko kako je ostao priseban kad
je osetio da se udaljuje od obale. Priča koju nam je
potom ispričao nije imala nikakve veze sa njegovom
nezgodom i zato je mislio da nam o njoj priča tek mnogo
kasnije: toga jutra, rano, zaplovio je pošto je prešao
koralnu barijeru prateći plovni kanal. Potom je zaustavio
motor, bacio sidro i počeo da peca. Neznatno se udaljio
od kopna, od severa prema severoistoku ostrva i, posle
izvesnog vremena, pomislio je da je vreme da se vrati. Ali, i
pored više pokušaja, nije uspeo da pokrene motor. Dobar
sat je vukao i povlačio starter, a onda u času kad je več
digao ruke, pogledao je prema nebu i opazio nešto što je
letelo u pravcu istoka. Pomislio je da je neka ptica, ali je
ipak bilo malo čudno da leti tako visoko i tako pravo.
Pogledavši bolje, razaznao je dve crne tačkice jednu pored
druge, kao dve osobe raširenih ruku. Mogla su to biti dva
aviona koja lete visoko na nebu, ali nije čuo ni najmanji
zvuk.
«Avion mnogo liči na čoveka raširenih ruku, zar ne
misliš?» upitao me je Lukas.
Da bi bio načisto, vrlo pažljivo je posmatrao te dve
tačke. Toliko se usredsredio da su ga na kraju zabolele
oči, ali one su se postepeno stopile na nebu dok nisu
iščezle. Lukas je produžio da se bori sa svojim motorom i
njegova zabrinutost je rasla toliko da je zbog toga
zaboravio onu čudnu stvar koju je video kako leti.
Naknadno je tvrdio da je svakako gospodina
Sasafrasa i Lilan primetio na nebu, ali niko nije znao da li
zaista treba verovati u to.
U svakom slučaju, od tog dana, niko više nikad nije
video Lilan.

Blago skriveno na raskrsnici

Imao sam trinaest godina kada je prvi asfaltni put

izgrañen na našem ostrvu. U to doba igrao sam kao prva
baza «Delfina», najboljeg bejzbol-tima na ostrvu. Od tada,
vezujem uvek makadam za bejzbol. To je zbog afere oko
gospodina Bama i kopanja rupe. Kad se priča o bejzbolu,
odmah mi padnu na um sećanja na radove oko ureñenja
puta, i obrnuto, čim se priča o asfaltu, prisećam se slika
rukavica za bejzbol.
Ranije nije bilo puta na našem ostrvu zato što
gotovo i da nije bilo kola. Otprilike u vreme kad sam se
rodio, vozila Uprave su se namnožila, a i neki pojedinci su
takoñe počeli da stiču sopstvena kola. Imao sam sedam
godina kad smo kupili minibus da idemo po goste hotela
kad stignu i da ih otpratimo pri odlasku. A onda se, sa
povećanjem broja kola, postavio problem puteva.
Na našem ostrvu mnogo pada kiša i ranije, kada
su padavine bile ogromne, velike lokve stvarale su se po
putevima, prave kaljuge, pa nije bila retkost da se na
njima kola zaglibe. Jednog dana, sa tatom, pri povratku s
puta iz jednog malo udaljenijeg mesta, našli smo se
zaglavljeni u planini pošto se već spustila noć. Kako nismo
mogli ništa da preduzmemo, prenoćili smo u Gramanamu,
najbližem selu. Sutradan izjutra, zahvaljujući pomoći
nekolicine ljudi, uspeli smo da izvučemo kola iz blata. Kad
kiša nije padala, putevi su bili džombasti i kako su bili
pokriveni šljunkom, nije bilo retko da guma pukne. Uvek
vozeći se zajedno sa tatom, dogañalo nam se da nam
guma pukne, da je zamenimo, pa da nam onda crkne i
rezervna. Tada bismo morali da prenoćimo kod prijatelja
koji stanuju u tom kraju. Slučajno, opet blizu
Gramanama, desilo nam se da se zaglavimo, a kad su nas
videli kako stižemo, ljudi iz sela malo su se šalili na naš
račun, govoreći da mi zaista ne želimo više da ih
napustimo.
Ni u varoši situacija nije bila slavna. Teren za
bejzbol su ipak manje pokrile lokve nego što je to bio
slučaj po putevima. To se dogañalo zbog kola čiji su
točkovi dubili brazde u kojima se voda lako skupljala.
Neki ljudi su se žalili što kola tako izazivaju neugodnosti
čak i pešacima. Tata je govorio da, u svakom slučaju,
kako se na putevima ostrva može voziti samo prvom i
drugom brzinom, bolje bi bilo praviti jevtina kola bez treće
i četvrte brzine. (Po mišljenju gospodina Tamantega, koji
radi u skladištu za grañevinski materijal, ne postoji mnogo
zemalja na svetu koje bi želele taj tip kola, pa bi to, znači,
zahtevalo specijalnu izradu i bilo bi nemoguće nabavljati
ih po povoljnoj ceni.) U svakom slučaju, u početku, svi su
mislili da se tu ništa ne može i da je prirodno da se u kišne
dane putevi pretvore u kaljuge. A onda, posle nekog
vremena, ljudi koji su odlazili na veća ostrva ili u
inostranstvo, proneli su vest da postoje ravni, čvrsti i tako
grañeni putevi da se na njima voda ne skuplja. Uprava
ostrva je na kraju ozbiljno shvatila problem i odlučila da
bar u varoši saobračajnice budu asfaltirane.
Najpre su inženjeri iz jedne japanske kompanije,
specijalizovane za drumske radove, došli da ispitaju teren.
Ostali su oko mesec dana i smestili se u našem hotelu.
Prokrstarili su ostrvo uzduž i popreko tragajući za
planinom iz koje bi bilo mogućno vaditi kamen, i najzad
su našli idealno mesto - tačno iznad sela Gramanama.
Potom su svakakve sprave stigle brodom na ostrvo.
Otvoren je majdan u planini i tu su postavljene kolibe na
radilištu, da bi se smestili radnici koji su došli tu da rade.
Sve je to oduševljavalo nas decu i često, koristeći zadnju
platformu nekog kamioneta u prolazu, uspevali smo da se
prebacimo do Gramanama kako bismo satima posmatrali
velike mašine koje su bušile stenu uz zaglušujuću buku i
pokretne trake koje su prenosile tako izvučeno kamenje, da
bi ga tovarile u prikolice ogromnih kamiona. Za to vreme,
druge teške mašine pokretale su se u varoši. Buldožeri su
kopali zemlju, praćeni bagerima koji su je odnosili. Zatim bi
inženjeri brzo premeravali pre nego što doñu kamioni da
prospu šljunak, koji bi potom valjci utabali. Na kraju,
površina je bila potpuno glatka, baš kao zidovi zgrada od
betona. Tek završeni putevi bili su crne, svetlucave boje.
Kapljice vode padale bi na njihovu površinu i blistale na
suncu. Ponekad, na tim vlažnim mestima, moglo se videti
nešto kao duga. Provodili smo dane posmatrajući taj
očaravajući prizor. Radnici, koje smo pratili u stopu, učili
su nas imenima svih sprava. A često bi tražili da se
udaljimo zato što je opasno i grdili nas ako se suviše
približimo. Uostalom, nisu samo deca bila opčinjena, čak bi
i odrasle osobe ostajale satima da stoje na ivici puta
posmatrajuči radove. Bilo je uzbudljivo gledati velike
sprave kako se kreću u potmuloj tutnjavi a, uz to, miris
asfalta nas je uzbuñivao. Radnici su se žalili na vrućinu i
istovremeno radili mnogo. Napredovali su vrlo brzo, tako da
su ulice u varoši bile brzo opremljene. Prvi put su kola
mogla prelaziti u treću brzinu!
Radovi na ureñenju ulica u varoši bili su manje-
više završeni kada je bejzbol tim iz Torasa, susednog
atola, došao k nama da igramo utakmicu. To je bio prvi
susret u sezoni. Milije bi nam bilo da smo mi uzeli avion
da idemo da igramo u Torasu, ali pošto je naš teren bio
veći, odlučeno je da će se utakmica igrati kod nas.
Konačno, protivnički tim nije uhvatio avion nego neku
staru lañicu Uprave koja se vukla; dakle, zaista više nismo
imali razloga da im zavidimo.
Naravno, tim «Delfina», kome sam pripadao, pred-
stavljao je naše ostrvo. Mi smo, naime, pobedili na tur-
niru u kome su igrale četiri lokalne ekipe. Trebalo je igrati
jednu za drugom eliminacione utakmice i pratiti u isto
vreme napredovanje radova na putevima; dani su nam,
prema tome, bili izuzetno dobro ispunjeni.
Utakmica se igrala na terenu pored stare crkve. U
stvari, to je trg, ali kako se on koristi jedino da bi se igrao
bejzbol, zovemo ga teren za bejzbol. Na dan utakmice
mnogo ljudi sa ostrva je došlo da nas ohrabri. Čak su i
igrači iz ona tri tima koje smo tukli bili prisutni u prvom
redu terasastih sedišta (ili tačnije na nagnutom terenu
pokrivenom travom) i urlali bodreći nas. Naši protivnici,
«Pirati», bili su vrlo jaki. Iskreno govoreći, bili su jaki koliko
i mi. Uspeo sam da ubacim jednog trkača u drugu bazu i
da zadam jedan siguran udarac, a jedan drugar je udario
home run. Osvojili smo ukupno četiri boda, ali i protivnički
tim isto tako, trebalo je, dakle, igrati produžetke. Nažalost,
na kraju desete izmene, jedan trkač iz protivničke ekipe je
stigao u drugu bazu, sledeći udarac je udario jednu
munjevitu loptu koju naš presretač nije uspeo da uhvati - i
na kraju smo izgubili.
Pošto smo prisustvovali predaji divnog trofeja
(poklon jedne vazduhoplovne kompanije koja drži boinge)
kapitenu «Pirata» koji je doista izgledao oduševljen,
spakovali smo svoje stvari ne mogući da sakrijemo
razočaranost, i uputili se ka kamionetu gospodina Bama
koji je bio rezervisan za naš tim.
«Zaista nam je malo trebalo», rekao sam.
«Sledeće godine, pobedićemo!» dobacio je Kristobal,
bacač, veoma samouveren.
U početku nije bio naročito siguran u sebe, ali
tokom utakmice, gañao je bolje nego što smo očekivali pa
je, i pored poraza, ipak bio zadovoljan.
«Oprostite, ja sam pogrešio», uzdisao je Najman.
Kad smo stigli do kamioneta, nabacali smo u
neredu palice i rukavice na zadnju platformu.
«Ako izgubimo zbog jedne-dve greške, to je zato što
još nismo u top-formi.»
«Reci, Najmane, imali smo utisak da čak nisi ni po-
kušavao da uhvatiš poslednju loptu. Je l' tačno?» upitao
je Gregori, hvatač.
«Jeste, u pravu si. Priznajem da mogu da uhvatim
loptu u vazduhu, ali munjevite lopte malo se plašim. Nije
da se pravdam, ali pogledaj mi rukavicu. Stara je. Vidiš li?
Riter je otišao i, ako je lopta vrlo jaka, stvarno boli!» odgo-
vorio je Najman s ožalošćenim izrazom lica.
«To je tačno, svima su nam propale rukavice. Rupe
treba sami da krpimo. »
«Protivnički tim je imao novu opremu.»
«Eh, momčadijo, ne treba preterivati!» Gospodin Bam
je stajao pored kamioneta i slušao nas, ljuteći se. «Izgubili
ste, pa vam je sad kriva, oprema! Znate li onu poslovicu,
a? Dobar pecaroš čak i bez udice upeca ribu.»
«E to nije moguće!»
«Hoću da kažem da je pamet najvažnija.»
Suočen sa bilo kakvim problemom, gospodin Bam
se uvek poziva na pamet.
Pravi posao gospodina Bama je da je on pomoćni
inženjer u Centru za poljoprivrednu tehniku, pod
upravom profesora Takemotoa. On presañuje drveće, deli
ñubrivo, bira seme. Sigurno je svakodnevno veoma
zauzet, ali to mu ne smeta da aktivno pomaže našem
bejzbol-timu. Za ljude iz varoši, on je osobenjak koji živi
sam u jednoj kući blizu Centra, gotovo nikad se ne smeje,
pa čak i ne osmehuje. Vrlo je ozbiljan na poslu i, možda bez
udice ne može da upeca ribu, ali ipak je odličan ribolovac.
U dane kad je u Centru odmor, on često otplovi na more i
uvek donese riba i školjki.
«Čak i kad imaš pameti, munjevita lopta, kao ona
maločas, strahovito boli!» branio se Najman. «Onomad
sam ugurao travu u rukavicu da zamenim onaj futer što je
otišao, ali lopte su odskakale i nisam mogao ništa da
uhvatim.»
«Sve zavisi od stanja duha!» ponovio je gospodin Bam
«Recimo, ako smo ove godine izgubili, izgubili smo i
zbog slabe tehnike, ali sledeće godine ćemo pobediti zato što
ćemo rešiti problem rukavica i moralno ojačati», dobacio
sam da bili stavio tačku na raspravu.
Onda su se svi ponovo raspričali i počeli da smeju
razmeštajući se na platformi kamioneta.
Dva-tri dana kasnije, čuo sam da se priča jedna
neobična priča. Neko je iskopao rupu u potpuno novoj
oblozi ulice, i uz to, ne bilo gde: na sred srede velike
raskrsnice, tačno ispred Administrativnog centra.
Najman mi je to ispričao u školi i, čim su se časovi završili,
odjurio sam tamo da vidim tu famoznu rupu. Pred
Admmistrativmm centrom nekoliko odraslih osoba i deca
posmatrali su ćuteći iskopano mesto. Zaista je postojala
rupa prečnika oko pedeset santimetara, obrezana u
asfaltu i na čijem se dnu videla zemlja.
«Ko li je ovo mogao da uradi?»
«Ovo je vandalizam, ili koji drugi ñavo?»
«Ne može biti lako kopati u asfaltu.»
«Znači da to može biti samo neka odrasla osoba.»
Posle nekog vremena, kako ništa zanimljivo nije iz-
gledalo da može izaći iz rupe, spemao sam se da krenem
na trening bejzbola kad sam primetio tatinu siluetu iza
okupljene gomile radoznalaca. Bio je u jeku rasprave sa
gospodinom Saburom iz Biroa za snabdevanje, i izgledao je
zabrinuto. Prišao sam im.
«Dobro, onda računam na vas.»
Gospodin Saburo je promrmljao tako nešto, zatim
je otišao.
«Šta se dogaña?» upitao sam, praveći se nevest.
«Neko je iskopao rupu u potpuno novom asfaltu»,
odgovorio je tata, gledajući u pravcu raskrsnice.
 I on je govorio vrlo tiho, kao da se boji da ga čuju.
«To su mi ispričali.»
I ja sam, podražavajući ga, počeo da govorim
sasvim tiho.
«Po mišljenju Sabura, neće biti da je posredi puka
šala. On kaže da je onaj ko je kopao na tom mestu, to
učinio sa odreñenim ciljem i da je, svakako, pobegao i
ostavio stvari takve kakve su zato što nije imao vremena.»
«S kojim ciljem?»
«Nemam pojma, ali, po mišljenju Sabura, veoma je
verovatno da će se krivac vratiti večeras da dovrši posao.»
«Znači treba ga nadzirati ?»
«Dabome. Kako Saburo radi na snabdevanju,
dužnost bi mu nalagala da on doñe da nadzire, čak sasvim
sam, ali plaši se i molio me je da ga pratim.»
«Kakva kukavica!»
«Rekao mi je da se plaši da to nije delo čoveka nego
duha planine.»
«Duhovi ne silaze u varoš!»
«Kad se čovek plaši, može da vidi bilo šta, da znaš.
Zato sam pristao da se vratim i pazim sa njim.»
«I ja ću, hoću da stražarim sa vama.»
«Važi, samo ne treba ništa reći mami.»
«Razumem.»
Tako smo te večeri, u ponoć, krišom napustili kuću
i krenuli ka Administrativnom centra. Na ostrvu, svi rano
odlaze na počinak i rano ustaju. U ponoć, ni u varoši ni
izvan nje nema više nikog. Uzeli smo kola, ali tata je rekao
da bi brujanje motora moglo da upozori krivca, pa smo
kraj puta prepešačili. Kad smo stigli u centar varoši, tre-
balo je da izbegavamo mesta osvetljena uličnim svetilj-
kama i da se krećemo što više po mraku. Imao sam utisak
da radim nešto bezvezno, ali tata je bio veoma ozbiljan.
Trebalo je da se sa gospodinom Saburom nañemo ispred
supermarketa, ali uzalud smo ga čekali, nije stizao. Okre-
nuvši se malo, bacio sam letimičan pogled iza zgrade su-
permarketa, u pravcu Administrativnog centra, ali go-
spodin Saburo nije bio ni na raskršću. Tako, čekajući ga
dobrih pola sata, istovremeno smo osmatrali ulicu i raskrs-
nicu, slabo osvetljenu samo jednom uličnom svetiljkom.
Uz to, posle nekog vremena, poče da pada kiša. Uzdisao
sam:
«Nikog na vidiku.»
«Ostaćemo još malo ovde, da vidimo šta se dogaña»,
šapnuo je tata.
«Samo da ne počne da pada jače.»
«To bi tek bila dobra prilika za krivca. On upravo to
i hoće: da radi, a da ne bude viñen.»
«Jeste, to je tačno.»
Samo što sam izgovorio ove reči, neka crna prilika
mi najednom priñe i izazivački stade ispred mene.
Iznenañen, poskočili, uzvilcnuvsi: «Aaah!...» Zatim sam
shvatio: «Pa to je gospodin Saburo!»
«Još nikog niste videli?» upitao je tiho, dobro
zaštićen ispod kišobrana.
«Nikog. Vi ste dosta zakasnili!» rekao je tata sa malo
prebacivanja u glasu.
«Bojao sam se da budem sasvim sam čekajući vas»,
odgovorio je gospodin Saburo.
«Zar vas nije sramota?» upita tata.
Ali, u tom trenutku učini mi se da se nešto miče u
blizini raskrsnice i znakom ruke ućutkah dva odrasla
čoveka.
«Ima nekog!»
Osetio sam da gospodin Saburo prilazi da se
sakrije iza mene. Na kraju ulice, pod kišom, bio je zaista
neko ko je počeo da kopa ašovom.
«Šta da radimo ?»
«Za sada, da posmatramo šta se dešava», odgovorio
je tata.
Ona prilika je bila odrastao čovek. Nosio je majicu
blede boje i nije uopšte ličio na duha ili utvaru. Čovek je
kopao veoma živo i, s vremena na vreme, spuštao kolena
na tlo i zavlačio ruku po dnu rupe. Izgledalo je da traži
nešto što je zakopao. Ponovio je više puta te pokrete, za-
tim, u jednom času, našao je svakako ono što je tražio, ostao
je klečeći i ne mičući se više. Tada nam je tata dao znak.
«Hajdemo!»
Tata je pošao napred, ja za njim, a gospodin
Saburo iza mene. Tim poretkom smo se približili crnoj
klečećoj prilici sa rukama zaronjenim u onu rupu.
«Hej, vi! Šta to radite?» povikao je tata.
«A?... Nemojte tako da me plašite! A, pa to ste vi! I
Tio! I čak Saburo! Šta se to dogaña s vama?»
Jednako ostajući da čuči, čovek je samo digao glavu
prema nama. Bio je to gospodin Bam.
«Čuvali smo stražu da iznenadimo onog ko se
usudio da iskopa rupu na potpuno novom putu. Znači vi
ste taj krivac!»
«Samo otkopavam ono što mi pripada. Nema u tome
ničeg rñavog. Naprotiv, nije bilo lako kopati u ovome.
Upravo sam našao ono što sam tražio. Evo!»
I, dok je pričao, gospodin Bam je izvukao sa dna
rupe nekakvu veliku gvozdenu kutiju.
«Šta je sad pa to?»
«To je nešto što sam zakopao. Zar ne biste da
poñemo na neko malo bolje osvetljeno mesto? Objasniću
vam!»
Ono što je gospodin Bam držao u rukama bila je
velika limena kutija za kafu, kakvih ima po preduzećima.
Spustio ju je pokraj sebe i počeo da zatrpava rupu. Napu-
nio je otvor zemljom dobro je utapkavši, a zatim iz plastične
kese koju je doneo sa sobom izvukao ploču asfalta i
postavio je odozgo. Ispalo je kao da gotovo nikad i nije bilo
rupe. Prethodne noći se, mora biti, postarao da odnese kući
parče asfalta koje je izrezao. Ipak, kad se dobro pogleda,
trag one rupe je još bio vidljiv na sasvim glatkoj površini
potpuno novog puta. Gospodin Saburo ga je posmatrao s
mrzovoljnim izrazom lica. Trebaće svakako ponovo
postavljati oblogu na oštećenom mestu.
Odlučili smo, na kraju, da se vratimo u hotel, u
stvari, to je bilo najbliže «bolje osvetljeno» mesto. Ušli smo
u hol, moleći se da se mama ne probudi i, pošto smo se
brzo izbrisali peškirima namenjenim gostima, okupili smo
se oko kutije gospodina Bama.
«Dobro, otvoriću je», izjavio je podižući poklopac
vrhom male lopate.
Videli smo kako se pojavljuje jaka plastična kesa.
Gospodin Bam je pažljivo izvukao iz kutije, kao da je
posredi neki izuzetno krhki predmet. Zatim je otvorio
kesu koja je bila zatvorena kopčama i iz nje izvukao staru
krpu kojom je bila uvijena neka stvar veličine kokosovog
oraha. Gospodin Bam je odmotao krpu. Unutra je bilo još
ambalaže, ovog puta od novinske hartije. Piljili smo u ruke
gospodina Bama i pitali se šta bi moglo biti na dnu sve te
ambalaže. Najzad, gospodin Bam je sa velikom
predostrožnošću odmotao poslednji paket koji je bio od
veoma finog flis-papira.
«Neka školjka?»
«Jeste, to je jedna izuzetna školjka», prošaptao je go-
spodin Bam.
Bila je to velika kupa, bledonarandžaste boje, sa
malo čudnim otvorom. Otprilike veličine kokosovog oraha
iznutra. Površina joj je bila sjajna i glatka. Čak i ja, koji se
u to nisam bogzna koliko razumevao, shvatio sam odmah
da je reč o veoma retkom primerku.
«To je zvrk!» uskliknuo je gospodin Saburo.
«Savršeno tačno! Ja sam ga ulovio.»
«Veoma se retko nalaze, znate. Verovatno se može
veoma skupo prodati.»
«Sigurno. To je najreña vrsta i kolekcionari je najviše
traže. Siguran sam da bi neki strani muzej za njega ponu-
dio veoma dobru cenu. Tamanteg će mi ga prodati u jed-
noj specijalizovanoj radnji na kontinentu.»
«Zašto ste ga zakopali na takvom mestu?» zapitao je
tata.
«Kad sam ga izvukao mrežom, bio sam zaista vrlo za-
dovoljan. Pomislio sam da je to izuzetna sreća. Ali sreću
koja se čuva samo za sebe uvek prati isto tako velika ne-
sreća. To mi je moj pokojni otac uvek govorio: kad doñe
sreća, treba je podeliti sa drugima. Zato sam zakopao
svoje blago.»
«Mislili ste da ćete, zakopavši ga na raskrsnici, sreću
preneti na sve?»
«Kako, zar vi to ne znate? Zar to nije običaj kod vas?
U svakom slučaju, na Torasu, mom rodnom ostrvu, čak i
deca znaju da zakopati dobre stvari na raskrsnici donosi
sreću svakom ko tuda proñe. Uostalom, zato ima svako-
jakih stvari zakopanih ispod puteva na mom ostrvu.»
«Znači tako, vi ste rodom sa Torasa?... Ali, stvarno,
zašto ste hteli da otkopate to što ste zakopali ?»
«Zato što mislim da sam dosad dovoljno podelio. A,
uz to, nešto su mi potrebne pare.»
«Hoćete da se ženite?» upitao sam stidljivo.
«Ne pričaj gluposti, Tio! To nema veze. Ali neću ti reći
ništa više, to je tajna. U svakom slučaju, samo sam uzeo
ono što mi pripada, pa nemam šta sebi da prebacujem. »
«Ali oštetili ste asfalt. Mogli ste izbeći da kopate put
baš tačno kada su radovi završeni», rekao je gospodin
Saburo prekornim tonom.
«Nisam znao da će biti tako teško. Nisam mogao da
završim za jednu noć. Srećom, ipak sam uspeo da povra-
tim svoje dobro ne oštetivši ga!»
I gospodin Bam je ponovo zamahnuo školjkom pod
našim pogledima. Bila je zaista predivna i blistala je na
svetlosti.

Tek mesec dana kasnije najzad smo saznali zašto je go-

spodinu Bamu bio potreban novac.
Jedno popodne, upravo smo trenirali na trgu pored
crkve koji služi kao teren za bejzbol. Imali smo još mnogo
vremena do sledeceg susreta sa timom iz Torasa, ali to što
smo izgubili podstaklo nas je i veoma ozbiljno smo treni-
rali. Uključili smo tri nova igrača u tim. Posle vežbi razgi-
bavanja i malo trčanja, trenirali smo odbranu bacajući i
hvatajući lopte, kad ugledasmo kamionet gospodina Ba-
ma. Kako on nikad nije dolazio zbog treninga, njegova
poseta nas je iznenadila i pitali smo se šta li ga dovodi.
Sišao je iz kola i mašući nam dao znak da se okupimo.
Prekinuli smo vežbanje da bismo se okupili na bazi u cen-
tru. Gospodin Bam je spustio veliku kutiju sa platforme
kamioneta.
«Treba samo da koristite ovu opremu!»
U kutiji je bilo deset rukavica za bacače, dve rukavice
za hvatače, komplet za zaštitu i palice. Sva ta oprema bila
je potpuno nova.
«Ali gde ste našli sve to? Niste valjda...» rekao sam
gledajući gospodina Bama pravo u oči. «Znači, novac je
bio za to?»
«Šta te briga? A onda, ako opet izgubite, nećete moći da
se vadite na opremu!»
Mrgodnog izraza, gospodin Bam više ništa nije rekao.
Shvatio sam da je bio malo zbunjen.
Popeo se naglo u kamionet i, dok smo još razgledali
nove novcate rukavice, ne shvatajuci sasvim ono što se
upravo dogodilo, on je već iščezao.

Drvo koje je podupiralo nebo

«Evo ti, pismo za tebe», rekao je tata. «To je opet

ona. Prepoznajem joj rukopis, pisala ti je prošle godine.»
Spustio sam odmah s leña školsku torbu i uzeo
pismo. Bila je to fina plavičasta koverta sa crvenim i plavim
prugama. Ime našeg ostrva, ime malog hotela koji drži
moja porodica i onda moje ime bili su naznačeni veoma
čitkim rukopisom. Protresao sam kovertu da bih prebacio
sadržinu na jednu stranu a pocepao onu drugu. Tekst
pisma je bio kratak:

Dragi Tio,

Već je prošlo godinu dana. Nažalost, neću još moći da

odem po ono što ti znaš. Veoma sam zauzeta i ne uspevam da
nañem dovoljno vremena. Kao prošle godine, šaljem ti novac,
hvala što ćeš ga uručiti gospodinu Hehaširu. I, kao uvek, hvala
što ćeš izvestiti sve na ostrvu da je novac stigao.
Iduće godine neću ga slati i obećavam ti da ću lićno ići po
ono. Nadam se, kada budem došla, da ćeš pristati da mi opet
pomogneš.
Dakle, do viñenja do sledeće godine. Budi dobro.
Asako Kitamura

Koverat je sadržao ček na dvadeset dolara.

«Dakle, doći će?» upitao je tata.
«Neće, kaže da ni ove godine neće moći. Opet šalje
pare. Treba da unovčim ček i predam novac gospodinu
Hehaširu.»
Sjurio sam se do banke. Usput sam naišao na
gospodina Dalimunara koji radi u vladinoj kooperativi i
ispričao mu za pismo.
«Dakle tako, poslala ti je pare? Hehaširo će morati
da strazari još godinu dana. Ipak, nikom ne bi palo na um
da ide da krade takvu stvar!»
«Nikad se ne zna. Neupućeni ljudi bi mogli to da
iskoriste da zapale logorsku vatru kad odlaze tamo na izlet
u prirodu. Da bih to izbegao, obaveštavam sve da sam
primio njeno pismo i novac.»
«Ne brini, ja ću preneti poruku bar kolegama iz
kancelarije.»
 Hodajući putem izmeñu kuće i banke, na
rastojanju od oko trista metara, mogao sam tako da
prenesem tu vest pred četiri osobe. Jedna od njih spadala
je u one dve-tri najbrbljivije na ostrvu, mogao sam se znači
nadati da će se obaveštenje dosta brzo razglasiti. U banci,
namerno sam pozvao izdaleka gospodina Zabija, direktora
agencije, koji je sedeo u dnu sale, da mu javim vrlo glasno
da dolazim da razmenim za gotov novac ček koji je stigao
za gospodina Hehaširu. Svi koji su bili u banci u tom
trenutku morali su da me čuju. Zatim sam otišao kod
gospodina Hehašire koji stanuje u kućici blizu luke. Bojao
sam se da ne bude odsutan, ali kad sam stigao pred
njegova vrata, pozvao sam ga i on je odmah odgovorio:
«Oho, tu sam.»
«Opet vam je poslala pare. Moli vas da stražarite još
godinu dana i uverava da će doći sledeće godine
«Pristajem da nastavim sa nadziranjem koliko god
je potrebno. Učiniću sve što mogu da zaslužim novac koji
mi šalje. Poštenje je kod mene princip!»
«Dvadeset dolara godišnje, to je ipak dobar posao!»
«Ali dosta naporan, da znaš. Ako čovek hoće da obav-
lja stvari kako valja, onda ima troškova i na kraju probije
budžet. Treba ipak valjano raditi ono što treba da bude
urañeno. Tu ravnotežu je teško naći.»
«Vidim», odgovorio sam da pokažem malo razume-
vanja. «Nećete li poći tamo sada da pogledate?»
«Odmah. Imam dosta posla, ali dobro, ako ti je stalo
do toga, hajdemo. A konačno, taman sam primio pare, pa
onda...»
Usred popodneva, upravo se odmarao kod kuće. Bio
sam siguran da nema ništa naročito da radi. Napolju je
sunce bilo bleštavo.
Gospodin Hehaširo je bio velika danguba. Na našem
ostrvu jedini ljudi koji imaju odreñen posao su oni koji
rade u Upravi, školi, supermarketu ili na odašiljaču. Ostali,
prema raspoloženju u datom trenutku, idu na more u ri-
bolov ili obrañuju male parcele zemljišta koje svi imaju u
planini. Svi su, dakle, prilično nezaposleni, ali gospodin
Hehaširo, pošto nije ženjen i nema dece, još je manje zau-
zet od ostalih. Kad bi hteo, mogao bi da živi isključivo se
hraneći bobom i bananama koji rastu oko njega.
Spustili smo motorni čamac u vodu i prošli kroz
lagunu u pravcu ostrva Sapulanga. U stvari, to i nije baš
ostrvo. Pre je prilično ravan sprud koji viri nad koralnom
barijerom što opasuje glavno ostrvo na kome mi živimo.
Na njemu raste nekoliko palmi i paprat. Niko tu ne živi i
veoma retko neko pristane. Na donjem delu, odnosno
onom koji gleda na lagunu, nalazi se plaža gde čak i sasvim
mala deca mogu slobodno da se zabavljaju, pa nekim da-
nima, naročito nedeijom, porodice tu dolaze barkom na
izlet.
Mi smo pristali na plaži, izvukli čamac na suvo i
vezali ga uzetom za jednu palmu koja je pala na zemlju.
Zatim je trebalo pešačiti malo po pesku. Sunce je veoma
jako sijalo, bilo nam je vrućina i mnogo smo se znojili.
Pošto smo obišli mali rt, opazio sam ga izdaleka.
«I dalje je tu!» uzviknuo sam okrećući se prema go-
spodinu Hehaširi koji je pešačio iza mene, malo sporije
nego ja.
«Na šta bismo ličili da je iščezlo?» odgovorio je.
Stvarno je bilo i dalje na svom mestu. Dužine oko
pet metara, gornji deo se širio i uvijao oko tri metra.
Najširi, spiralno izuvijan deo, možda je imao u prečniku
skoro četrdeset santimetara. Bilo je to stablo čudnog
oblika koje se nasukalo na plaži. Kad je bilo u zemlji,
moralo je biti ogromno. Verovatno je raslo u nekoj dalekoj
zemlji, svakako ga je oborio tajfun, palo je u vodu i more ga
je odnelo daleko od obale, sve dok ga nije izbacilo na to
mesto. Izgubilo je svu koru i deblo mu je bilo golo.
Uglačano vodom, potom vetrom i peskom, dobilo je
neobičnu beličastu boju i savršeno su mu se razaznavale
linije vlakana. Čovek bi mogao pomisliti da je to kostur
neke životinje velikog, gipkog tela, recimo neki zmaj koji se
najednom okamenio. Da budemo iskreni, čak i pošto sam
ga pažljivo osmotrio više puta, i dalje nisam uspevao da
smatram da je lepo. Samo je gospoña Asako rekla da je
posredi nešto izuzetno. Ona je govorila o «lepoti
sakrivenoj u drvetu koju bi samo ona mogla izvući na
videlo, da bi je učinila vidljivom za ostale». Njeno objašnjenje
me je ostavilo malo u nedoumici, ali ipak priznajem da
sam osečao neku postojanu snagu u tom deblu napola
utonutom u pesak, izloženom morskom vetru i jarkim
zracima sunca. Pored njega je bila postavljena tabla sa
natpisom Dragoceo drvo. Ne dirati. Čuvar: Hehaširo Lidodo.
Ime čuvara je bilo ispisano mnogo krupnijim slovima nego
samo upozorenje!
«Mnogo je izbledela», primetio je Hehaširo. «Moraću
da je prefarbam sledečeg puta kad budem došao.»
Smejao sam se u sebi misleći na tablu koju će on
prebojiti ispisujući ponovo svoje ime slovima krupnijim od
upozorenja.
Gospoña Asako je bila došla na naše ostrvo četiri
godine ranije. Bila je starija od većine japanskih
turistkinja koje su se ponekad kod nas viñale, ali mlaña od
osoba koje su dolazile na ostrvo da pronañu uspomene iz
rata. Mora biti da je imala četrdesetak godina. Bila je visoka
i vitka, sa veoma snažnim krupnim šakama. Priznajem da
mi je njeno lice delovalo prilično strogo. Tata je kazao da
se njen način da otvoreno kazuje stvari mnogo razlikuje od
većine Japanki koje je sreo. Što se tiče snage njenih šaka,
dolazila je od njenog posla: gospoña Asako mi je o njemu
mnogo pričala, ali nisam shvatao bogzna koliko: bavila se
vajarstvom, ali i ikebanom, koristeći podjednako metal
kao i beton. S druge strane, ona je izrañivala pozorišni
dekor i, povrh toga, slikala. Bilo je takoñe deo njenog
posla da razgovara sa raznoraznim ljudima a, uz to,
pojavljivala se na televiziji i često putovala u inostranstvo!
One večeri prvog dana koji je provela na našem
ostrvu, u trpezariji hotela ispričala je tati zašto je došla iz
Japana čak kod nas. Rekla je da traži debla koja su se
nasukala na plažama. Pričala je kako će se ona njima
poslužiti, ali ni tata nije izgledao da mnogo razume.
Odgovorio joj je ipak da stabala ima na sve strane po
plažama ostrva i da bi mogla biti srećna ako neko
pristane da joj iznajmi motorni čamac i da je prati.
Dodao je da bi svakako našla više stabala po ostrvcima u
laguni ili na koralnim sprudovima sa strane okrenute
pučini nego na glavnom ostrvu. Gospoña Asako se
brinula zbog vlasničkih prava. Tata je malo razmislio pre
nego što će odgovoriti da su se debla tamo slučajno
nasukala, te da nikom ne pripadaju. Gospoña Asako je
rekla da hoće ipak, za svaki slučaj, da ima zvaničnu
dozvolu od nekog. Tata joj je onda predložio da joj napiše
pismo sa preporukom za odgovorno lice u opštini. A zatim
je razmislio kome bi mogla biti poverena dužnost da prati
gospoñu Asako na njenim traganjima.
«Zašto ne bi gospodin Hehaširo?» predložio sam, jer
sam ćuteći pratio njihov razgovor. «Siguran sam da je to
posao koji bi mu zaista odgovarao.»
«Možda si u pravu. Mogli bismo da ga zamolimo, a ti
bi ga pratio.»
«Bila bili mirnija ako bi ti pošao», rekla je gospoña
Asako okrećući se prema meni.
Mislim da sam malo pocrveneo.
«Je li gospodin Hehaširo Japanac?»
«Nije, on je odavde. Rodjen je za vreme rata, kad je
naše ostrvo još bilo japanska kolonija, pa mu je onda otac
dao ime jednog poznatog Japanca. Još i sada je gospodin
Hehaširo zbog toga veoma ponosan. Pitajte ga kad ga
budete videli, biće veoma zadovoljan.»
«Pokušaću da ne zaboravim», rekla je gospoña Asako
smešeći se.
Sutradan sam je otpratio do opštine. Nije bilo
nikakvog problema da se dobije zvanična dozvola
zahvaljujući pismu s tatinom preporukom, ali pogotovu
zato što nije bilo nikakvog razloga zabraniti da se odnese
nešto što nema nikakvu vrednost. Dotle su se, uostalom,
svi slobodno služili drvetom nañenim na plažama da bi
ložili vatru i pekli ribu posle ribolova. Administrativna
pitanja su, dakle, bila rešena za jedno prepodne, a pošto
smo ručali u restoranu koji je držao neki par sa Filipina,
otišli smo gospodinu Hehaširi. Srećom, zatekli smo ga
kod kuće. Predstavio sam mu gospoñu Asako i dok sam
objašnjavao naš plan, oni su se uzajamno zgledali s
nepoverljivim izrazom na licu. Ona, zato što se
najverovatnije pitala da li će taj gospodin moći da obavi
posao, a on, zato što nije jasno shvatao iz čega bi se
sastojao posao o kome je reč i pitajući se da li će biti
plaćen. Na kraju, dogovorili smo se da počnemo već to
popodne. Gospoña Asako je uručila gospodinu Hehaširi
odgovarajući iznos za pola dana rada i zamolila ga da je
otprati do skladišta sa grañevinskim materijalom. Ni
gospodin Hehaširo ni ja nismo shvatali zašto joj je
potrebna specijalna oprema da bi išla po stabla iščupana iz
korena, ali smo izvršavali ono što nam je tražila ne
postavljajući pitanja, pa smo je otpratili do radnje
gospodina Tamantega. Gospoña Asako je tu kupila znatnu
količinu već obrezanih drvenih tabli, dva metra sa četiri,
koje obično služe za gradnju kuća, velike zavrtnje i šra-
fove, metalne uglomere, materijal za zaštitno oblaganje,
užad i laneno platno. Nismo verovali svojim očima. Ni-
kada nismo videli da jedna dama obavlja takvu kupovinu.
Ona je takoñe pregovarala sa gospodinom Tamantegom o
dozvoli da smesti u jednom uglu njegovog lokala debla
koja će pokupiti na plažama. Zatim je zamolila da se vra-
timo u hotel i, pred zaprepašćenim tatinim pogledom,
natovarila je neke stvari u kamion gospodina Hehašira:
mali generator za struju sa motorom na benzin, elektri-
čnu testeru i električni šrafciger, kao i ogromnu kutiju sa
alatom. Bila je opremljena kao da će graditi celu kuću.
Zatim smo sve natovarili u motorni čamac i najzad smo
mogli da počnemo da tražimo stabla. Sa gospodinom
Hehaširom razmislio sam o najboljem planu puta i kre-
nuli smo u pravcu onih obala na kojima je bilo najviše
izgleda da nañemo nasukana debla.
 Gospoña Asako je tražila dvogledom i ako bi primetila
drvo na nekoj plaži, tražila je da se čamac približi. Kad je
pronañen prvi panj, i gospodin Hehaširo i ja smo pomi-
slili da je posredi zbilja lak posao. Nasukanih debala bilo je
do mile volje: za jedan dan ne bi bilo komplikovano na-
kupiti ih pet ili čak deset.
E, to se zove loša procena situacije!
Gospoña Asako je uočila jedno drvo. Tražila je da
pristanemo uz obalu, zatim je sišla iz čamca da podje da
ga potanko razgleda. Ne pet ili deset minuta, ne, ona ga
je posmatrala ćutke duže od pola sata. Sunce je peklo, a
gospodin Hehaširo i ja smo se prilično brzo umorili stojeći
pored nje i ne radeći ništa, pa smo se onda smestili u je-
dan kutak u hladovini da je sačekamo. A gospoña Asako,
glave zaštićene od sunca velikim belim šeširom, stajala je
nepomično i posmatrala nasukano stablo.
«Ne odgovara», rekla je najzad.
Nismo imali pojma zašto joj to deblo ne odgovara.
Gospodin Hehaširo me je pogledao s izrazom kao da kaže:
«Vidiš, jasno mi je bilo da je ona malo čudna. Ali, konačno,
pošto me plaća, posao je posao.» Onda smo radili ono što
nam je gospoña Asako tražila i ponovo smo krenuli u
traganje za drugim trupcem. Treće drvo joj je, najzad,
odgovaralo. Ovoga puta odlučila se za manje od pet
minuta. Bilo je dugačko oko metar i po, koren mu se delio
natroje, a gornji deo je bio slomljen.
«Ovo ima lep oblik», objasnila je, što nas je ohrabrilo.
U stvari, problemi su tek počinjali. Gospodin Hehaširo i ja
smo mislili kad nañemo neko drvo, biće dovoljno da ga
natovarimo na čamac i da ga odnesemo u hotel. Ali ni
slučajno: gospoña Asako je tražila da skinemo sve njene
alatke sa čamca, zatim je postavila vrlo brzo nekakvu radi-
onicu u hladovini jednog šumarka. Stavila je u pogon
generator, uključila je u njega električnu testeru i počela
da obrezuje drvene table. Bila je tako vešta da bi joj mogao
pozavideti i najbolji profesionalni drvodelja na ostrvu.
Gospodin Hehaširo je hteo da bude koristan i stajao je
pored nje, ali nije mogao ništa da radi. Posle jednog sata,
gospoña Asako je završila izradu četvrtastog rama. Onda
je obložila deblo zaštitnim materijalom, zatim ga uvila u
omotač koji je čvrsto uvezala užetom pre nego što če
uglaviti pakovanje u drveni ram i učvrstiti ga na više mesta.
Udaljila se na korale, brižljivo pogledala ambalažu i odlu-
čila da je dobro za transport. Od trenutka kada smo pri-
stali uz obalu proteklo je dva i po sata!
«Dobro, možemo da ga natovarimo u čamac», rekla
je radosno.
Taj paket je bio toliko težak da smo utroje jedva
uspeli da ga prenesemo. Tada smo bolje shvatili koliko je
taj posao oko traganja za deblima naporan. Toga dana
morali smo se zadovoljiti tim jedinim stablom. Kada smo
se najzad našli u čamcu, gospodin Hehaširo mi je šap-
nuo: «Zmaj-žena!» a ja sam u njegovom glasu osetio veliko
poštovanje.
Počev od sledećeg dana naša traganja su postala
napornija. Odabir je bio strog. Zavisno od dana, mogli smo
naći dva stabla, ali isto tako i vratiti se praznih šaka. Zuja-
nje električne testere i šrafcigera odjekivalo je po plažama
uz koje smo pristajali, a parčad drveta letela na sve strane.
Četvrtog dana, gospodin Hehaširo i ja počeli smo da se
žalimo na umor, ali gospoña Asako je i dalje izgledala ne-
umorna.
«Ona bi bez greške mogla postati drvodelja na
našem ostrvu», rekao mi je jednog dana gospodin
Hehaširo.
Napregao sam se da se saglasim, istovremeno zami-
šljajući gospoñu Asako na zadatku da sagradi veliko admi-
nistrativno zdanje ili nešto slično, a gospodina Hehaširu i
mene, njene pomagače, kako hučemo i znojimo se pored
nje.
«Prirodni oblik drveta je bitan. Nipošto ne treba da
se umeša ruka čoveka. Došla sam dovde zato što tražim
forme uobličene samo snagom vetra, peska ili talasa. Neću
zato da bude ni najmanja ogrebotina prilikom transporta.
Shvatate me, sigurna sam», relda je gospoña Asako.
Imao sam utisak da postepeno shvatam ono što
nam objašnjava, pa sam klimao glavom, ali za gospodina
Hehaširu sve je to izgledalo potpuno nerazumljivo.
U jednom uglu stovarišta gospodina Tamantega
reñala su se, malo-pomalo, uredno upakovana stabla.
Trebalo ih je poslati u Japan brodom koji će naići dve ne-
delje kasnije. Izgledalo je da posao napreduje u dobrim
uslovima. Jednog dana, gospoña Asalco nam je rekla da
će to biti poslednji dan rada. A upravo tog, šestog dana,
našli smo ono znamenito drvo. Nije ga otkrila gospoña
Asalco nego ja, na Sapulangi. Uputili smo se ka ostrvu
koje se nalazi na granici lagune, blizu izlaza na pučinu.
Plovili smo, dakle, u pravcu pučine kad sam zapazio na
jednoj plaži nešto beličasto, izuvijanog oblika. Plićak je bio
vrlo velik i bilo je nemoguće prići čamcem, pa smo pristali
malo dalje i prepešačili da vidimo tu stvar. Izraz gospoñe
Asalco se preobrazio čim je ugledala drvo. Kao da je
upravo pronašla dragu osobu koju već dugo nije videla,
prišla je polako, pomilovala nežno površinu debla, podigla
pogled ka najvišem delu, obišla ga sitnim koracima. Deblo
je izgledalo toliko veliko da je bilo očigledno da nećemo
moći da ga prenesemo, pa pošto je rekla da će ga
posmatrati neko vreme a onda odustati od njega, mi smo
strpljivo seli u hladovinu. Ipak, sat kasnije, gospoña
Asaklco je i dalje posmatrala deblo i nije izgledalo da će se
od njega odvojiti. Gospodin Hehaširo je na kraju zaspao.
Gospoña Asako mi je dala znak da joj priñem, pa sam
ustao da joj se približim.
«Vidiš ovo drvo, ono je veoma davno pridržavalo ne-
bo», rekla mi je sasvim tiho. «Kad je sve ovo drveće još
stajalo uspravno, svet je išao dobrim putem. Ljudi nisu
bili osorni kao što su sada i životinje su imale mnoga me-
sta da na njima ugodno žive. Zato je ovo drvo tako lepo.
Ali otkako je oboreno, mnoge stvari su krenule naopako.
Godišnja doba su prelazila preko godova koje vidiš na
stablu i povezivala su tako zemlju i nebo. I znaš li da su
se dinosaurusi ugledali na koru koja pokriva stablo da bi
na svojoj koži izvukli te motive?»
Gospoña Asako nije više htela da se udalji od
drveta. Ipak, i utroje, bilo je potpuno nemoguće da ga
prenesemo. Pa kad je noć počela da se spušta i zaista se
smračilo, tako da gotovo više nismo videli vrh svojih
stopala, privoleli smo je da se ponovo ukrca u čamac.
Hodajući, nastavila je da se okreće prema onom drvetu, s
bolnim izrazom lica što mora da ga napusti. Te večeri,
zatražila je savet od tate. Ja sam mu već pričao s kojim
žarom gospoña Asako vodi svoja traganja. On zato nije
pitao zašto ona izričito hoće baš to drvo i bilo mu je
dovoljno da konkretno razmotri problem: najpre
pakovanje predmeta te veličine, a zatim pitanje
prebacivanja brodom do Japana. Izračunao je koliko bi
koštalo da se sakupi potrebno ljudstvo i materijal: desetak
muškaraca, velika količina opreme za pakovanje, prenosila
dizalica, bove za prenos od plaže do čamca itd. Sve je to
iziskivalo ulaganje sredstava koje čak ni gospoña Asako ne
bi mogla da podnese. Ona je, znači, morala jedino da
odustane od odnošenja tog stabla ovoga puta, ali je
donela čvrstu odluku da će se vratiti sledeće godine sa
dovoljno para da može da ga preuzme.
«Da li će biti bezbedno dok se ja ne vratim?» upitala
je zabrinuto.
«Niko ga neće ukrasti», tvrdio je tata, ali po izrazu
lica gospoñe Asako videlo se da nije bila potpuno
umirena.
Ja sam predložio:
«Mogli biste da zamolite gospodina Hehaširu da ga
nadgleda. Ako mu predložite da bude čuvar drveta i ako
mu malo platite, siguran sam da će ga vrlo dobro paziti.»
Ova zamisao je, izgleda, oduševila gospoñu Asako.
«Koliko misliš da bi trebalo da mu dam?»
Kolebao sam se i odgovorio:
«Pa, dvadeset dolara?»
Gospoña Asako je odmah prihvatila. Kasnije, gospo-
din Hehaširo me je ukorio rekavši mi da je trebalo da tra-
žim sto dolara. Ipak, izgledalo mi je da je dvadeset dolara
dovoljna cena za taj posao. Zamolio sam gospodina He-
haširu da mi oprosti, ali i on je napomenuo da njegov
zadatak nije da bude sve vreme na ostrvu Sapulanga, ni
da nadgleda drvo dvadeset četiri sata dnevno.
«Možete ga ostaviti tamo gde je. Gospoña Asako je
rekla da nema nikakvog problema da ostane izloženo kiši i
vetru. S druge strane, ne treba da ga ljudi diraju. Dakle,
vaš posao će biti da prosto obavestite sve u varoši da po-
stoji to deblo. Ako objavite da nije posredi običan trupac
koji se nasukao, već da pripada jednoj važnoj gospoñi u
Japanu, kojoj je do njega veoma stalo, niko neće ići da ga
koristi za paljenje vatre, to je sigurno. »
«U pravu si. Imaš pametnu glavu, mališa. Sa
dvadeset dolara kupiću piva i biće mi dovoljno da malo
popijem sa ljudima i da im lepo objasnim.»
To nije bilo tačno ono što sam predlagao, ali sam
se ipak složio. U izvesnom smislu, bila je moja greška što
nisam tražio sto dolara u trenutku kada sam to mogao.
Onog jutra kad je odlazila, gospoña Asako je otišla
još jednom na Sapulangu da vidi svoje drvo. Čovek bi po-
mislio da se oprašta od svog dragog. A zatim je otpu-
tovala za Japan. Tokom godine koja je usledila, dogañalo
nam se često da razgovaramo o načinu na koji ćemo pre-
neti to drvo. Sa gospoñom Asako tata je pričao samo o
problemima oko para ali, u stvari, bilo je mnogo tehni-
čkih pitanja koja je trebalo rešavati, kao što je prenošenje
dizalice do plaže dok je uokolo veliki plićak ili pretova-
rivanje jednog takvog tereta na bove. Zabavljali smo se
mnogo pokušavajući da rešimo sve te teškoće.
Nažalost, gospoña Asako se nije vratila. Poslala je
novac i pismo da odgaña svoj plan za godinu dana.
Gospodin Hehaširo je opet platio piće svima i ponovo
objasnio značaj tog debla. Tako su prošle tri godine. Ove
godine sam opet primio pismo i novac, ali gospoña Asako
nije došla. Posmatrajući ogromno belo deblo, poželeo sam
da joj pišem i kažem joj da ne brine, može da ne žuri.
Drvo je izgledalo spremno da je čeka pet godina, deset ili
čak hiljadu godina; a gospodin Hehaširo će biti
oduševljen da čašćava turom piva svake godine.
Pomislio sam kako bi bila srećna da zna kako će je
negde, na jednom dalekom mestu, nešto do čega joj je
stalo - uvek čekati.

Par koji više nije hteo da otputuje

Prvi put kad sam video gospodina Toma i gospoñu

Tomoko u holu našeg hotela, pomislio sam da su turisti
kao i ostali. U majici i šortsu, ličili su na većinu ljudi koji
dolaze k nama. Nisu imali kofere, već je svako na leñima
nosio ranac. Pre njih, i drugi posetioci su ponekad imali
takav prtljag. Samo jedna stvar u njihovoj opremi mi je
izgledala malo čudna: kako su bili obučeni. Bilo bi logično
da su bili obuveni u japanke, meñutim oboje su imali
debele vunene dokolenice i grube duboke cipele od dobre
kože. Zapazio sam da su cipele kestenjaste boje sa veoma
upadljivim crvenim pertlama. Gospodin Tom je nosio
naočare i bio prosečne visine Japanca, gospoña Tomoko
je bila viša. Bili su mladi, izgledali savršeno zdravi i ostavljali
utisak da su srećni.
«Da li ovo prvi put dolazite na naše ostrvo?»
Spuštajući prtljag u jedan ugao ulaznog hola u hotelu,
tata je upitao gospodina Toma koji je popunjavao prijavu.
«Da, ovo je prvi put.»
 Odgovorila je gospoña Tomoko, stojeći pored gospo-
dina Toma. Zatim je vedro nastavila:
«Eto Tom i ja, to je Tomoko.»
«Koliko dugo računate da ostanete?»
«Nedelju dana. Provešćemo jednu noć ovde, a zatim
ćemo ići u planinu.»
Tata i ja smo bili malo iznenañeni njenim odgovo-
rom. Prvi put su gosti želeli da idu na planinu.
«Hoćete da planinarite?*
«Da, čuli smo da se priča o planini Mui i došli smo
ovde da zajedno planinarimo. Maločas smo je videli iz
aviona i potpuno smo se zagrejali. Obožavamo planina-
renje!»
Naše ostrvo liči na dve polovine papaje, jedna uz
drugu, a u sredini se nalazi planina Mui, najviša planina
na ostrvu. Može da se vidi sa svih strana ostrva, ali
većinom joj je vrh sakriven u oblacima.
«Ne može se peti na planinu Mui. Nema puta. Nije-
dan stanovnik ostrva se nikada nije popeo na nju.»
«A tako? Ipak smo videli jednu fotografiju panorame
sa vrha planine. More, koralna barijera, to je bilo toliko
divno da smo poželeli da vidimo taj predeo svojim očima i
zato smo došli ovamo.»
«Planinu pokriva džungla!» dodao sam. «Na vrhu, ste-
na je gola, ali ostalo je osvojila šuma, nikad niko nije mo-
gao da prodre u nju.»
«Uveravam vas, nikad se niko nije peo uz planinu!»
smatrao je tata da je umesno da doda.
«Ali ta fotografija?...»
Gospodin Tom je šapnuo nešto na uvo gospoñi To-
moko, zatim se uputio prema prtljagu, otvorio zeleni ra-
nac i iz njega izvadio jednu reviju i pružio je gospodi To-
moko promrmljavši:
«Evo je...»
I mi smo prišli da je pogledamo. Legenda na engle-
skom označavala je Ostrvo***, pogled s vrha planine Mui, i
fotografija je stvarno pokazivala panoramu našeg ostrva.
Mogao sam na njoj da prepoznam mesta koja poznajem:
varoš, rt Saman, brdo Kurampok. Bila je to neobična fo-
tografija: pokazivala je naše ostrvo kakvo nikad nismo vi-
deli.
«Ova slika nas je navela da pomislimo kako je
moguće popeti se do tog vidikovca, pa smo zato došli.»
Tada sam shvatio otkud one njihove čudne cipele.
Bile su to planinarske cipele!
«Čekajte», rekao je tata, zatim je razmislio nekoliko
trenutaka. «Sećam se sada! Jednom je stvarno jedan čo-
vek išao na vrh planine Mui. Ima od tada desetak godina.
Kad je trebalo da postavi radar za avijaciju. Graña je pre-
bačena helikopterom na vrh. Biće da je tada neko napra-
vio ovu sliku.»
Gospodin Tom i gospoña Tomoko su izgledali vrlo
razočarani. Uzeli su svoj prtijag, otišli u svoju sobu i nisu
iz nje izašli čak ni za večeru.
A onda, sutradan ujutto, sišli su rano u hol.
Doručkovali su brzo i upitali gde mogu da nañu radnju
da kupe japanke. Kao da su odlučili da se ne vraćaju
odmah u Japan, čak i ako ne mogu da se penju na
planinu Mui. Biće da su tako isto shvatili da planinarske
cipele nisu pogodne za pešačenje na tropskom ostrvu.
Rekao sam im da će tata za oko četvrt sata poći kolima
da obavi neku kupovinu i da bi mogli da poñu sa njim da
kupe japanke, treba samo da posle ostave svoje duboke
cipele u kolima, da ih ne vuku ako idu u šetnju. Tata mi je
kasnije ispričao da im nije bilo dovoljno da kupe samo
japanke, nego i kupaće kostime, uz masku za ronjenje i
disaljku. «Cela je istina da ovde može bolje da se provede
na moru nego na planini», zaključio je tata.
Sledeća tri dana gospodin Tom i gospoña Tomoko
su odlazili svako jutro i vraćali se u hotel tek uveče. Ni-
smo ih pitali kuda idu ni šta rade, ali svaki put kad bismo
ih sreli, mogli smo da primetimo da su malo više prepla-
nuli. Izgledali su u punoj formi, kao da im se mnogo
dopada na našem ostrvu.
 Uveče trećeg dana, posle večere, dok sam
posluživao kafu, pozvali su me rekavši da hoće da mi
povere nešto. Kako nije bilo drugih gostiju te večeri, seo
sam sa njima da ih saslušam. U stvari, gospoña Tomoko
je pričala, dok je gospodinu Tomu bilo dovoljno da
povlañuje smešeći se. Shvatio sam da je za ta tri dana
gospoña Tomoko uvek pričala i da konačno nisam gotovo
ni čuo glas gospodina Toma.
«Pa... evo dakle... hteli bismo sutra da napustimo
hotel», rekla je s izrazom nelagodnosti na licu.
«Odlazite li u Japan?» upitao sam.
«Ne, nije to», odgovorila je. Zatim je ućutala.
«Odlazite li u neki drugi hotel?» upitao sam, pazeći
da ne delujem neprijatno.
Naše ostrvo nije veliko, ali na njemu su otvorena
četiri hotela i ne bi bilo čudno da požele da isprobaju
ostale.
«Ma ne, nipošto. Mi se odlično osećamo ovde. Zar ne
Tom?» odgovorila je okrećući se prema gospodinu Tomu i
tražeći od njega da to potvrdi.
«Jeste, i meni se mnogo sviña ovaj hotel», potvrdio je
sasvim tiho.
«U stvari, evo šta je: zaljubili smo se u ovo ostrvo. Te-
ško je objasniti zašto, ali odlučili smo da ostanemo duže
nego što smo predviñali. Hteli bismo da se nadišemo
vazduha na ovom ostrvu, da se divimo predelima, da što
duže plivamo u moru. Da li ti to izgleda čudno? »
«Nikako! To me raduje», odgovorio sam ne znajući
uopšte šta da kažem.
«Odlučili smo, dakle, da malo prištedimo i zato ćemo
napustiti hotel. Nadam se da ćeš razumeti.»
«Gde ćete stanovati?» upitao sam ne shvatajući
tačno šta ona hoće da kaže, jer znam da na ostrvu ne bi
našli jevtiniji smeštaj nego kod nas.
«Spavaćemo pod vedrim nebom. Kako smo došli s
namerom da planinarimo, poneli smo vreće za spavanje.
Nemamo šator, ali ovde je dovoljno blago vreme, neće
nam ni biti potreban. I, uz to, nema opasnosti da nas na-
padnu neke životinje, a?»
«Mogu da vam nañem neku slobodnu kuću, ima ili
mnogo. Ali šta nameravate da radite za hranu?»
«Koliko možemo, sami ćemo pripremati svoje obro-
ke. Imamo rešo na gas i Tom je odličan kuvar. A, uz to,
videli smo da u supermarketu ima konzervi.»
Iste večeri rekao sam tati za odluku gospoñe
Tomoko i gospodina Toma.
«Mogli bi da se smeste u kolibi deke Torapane», pred-
ložio je tata kad sam mu kazao da sam se ja ponudio da
im nañem neku kuću. «Tamo više niko ne stanuje otkako
je on umro. Kako je ona na bregu, odande se odlično vidi
planina Mui. Treba samo da ih sutra otpratiš donde.»
Izgledalo je da bi tata hteo da me pusti da se
sasvim sam bavim gospoñom Tomoko i gospodinom
Tomom. Srećom, znao sam dobro tu kolibu. Bilo je to
stvarno idealno mesto za kampovanje.
«To dvoje su zaista neobični! Doći na nepoznato
ostrvo da bi planinarili, pa odjednom odlučiti da se tu na-
stane!» dodao je tata smejući se.
Deka Torapana je sam sagradio planinsku kolibu u
kojoj je stanovao. Nije imao porodicu, ali je izgledao vrlo
srećan živeći usamljeno i spuštajući se samo retko u varoš.
Bio je stariji od mog dede, što znači da je morao biti zaista
veoma star. Umro je tri meseca ranije i nismo imali poj-
ma u kakvom se stanju nalazi koliba.
Ubacio sam prtljag u kamionet i odvezli smo se do
ispod kolibe. Zatim više nije bilo puta, pa je trebalo uprtiti
stvari na leña i nastaviti penjanje peške, otvarajući prolaz
udarcem mačete kroz gusto rastinje. Za četvrt sata pešače-
nja, stigli smo do visoravni na kojoj je bila koliba.
«Divno! Ovo je čudesno mesto!» oduševila se gospoña
Tomoko.
Gospodinu Tomu, uvek vernom sebi, bilo je dovoljno
da se osmehne, brišući znoj sa čela. Nažalost, kad smo
prišli kolibi, otkrili smo da nedostaje polovina krova. Taj-
fun je prošao pre tri meseca i verovatno ga je odneo.
«0, pa to je pod vedrim nebom!» uskliknula je go-
spoña Tomoko kada je videla štetu. Nije bilo razočaranosti
u njenom glasu, pre je izgledalo da je ta situacija zabavlja.
«Moraćemo da ga popravimo vrlo brzo», rekao sam.
Odmah sam se bacio da režem listove mirisne
palme pandan oko kolibe i da ih na ulazu slažem na
gomilu. Zatim sam objasnio gospoñi Tomoko i gospodinu
Tomu na koji način da ih upliću. S veoma zadovoljnim
izrazom na licu, latili su se posla. Kad je desetak listova
bilo upleteno, popeo sam se na krov i zatražio da mi ih
dodaju da ih učvrstim za grede. Za jedan sat, opravka
krova je bila završena.
«Ala ti umeš da majstorišeš! Bogami, reklo bi se
pravi drvodelja!» kazala je gospoña Tomoko, gledajući
opravljeni krov.
«Vrlo si darovit!» dodao je gospodin Tom.
«Ovde to svi umeju da urade!» odgovorio sam.
To je istina, a dogaña se da deca sebi sagrade
kolibu da bi u njoj zajednički živela. Ali obično, posle
nekoliko dana, roditelji ih pronañu i strogo izgrde, pa se
deca na kraju vrate kući.
«Dobro, a šta sada da radimo?» upitao sam.
«Zaista mi je žao, odlučili smo da napustimo hotel
da bismo uštedeli, a na kraju krajeva neprestano tražimo
usluge od tebe», kazala je gospoña Tomoko.
«Nema problema! Ovo me zabavlja. Hoćete li ostati
ovde noćas ?»
«Hoćemo, snaći ćemo se sada.»
«Ovo je vrlo lepa koliba», rekao je gospodin Tom sa-
svim tiho.
«Šta nameravate sutra da radite?» upitao sam
pomislivši da ih ne mogu tek tako napustiti.
«Treba da idemo u agenciju vazduhoplovne kompa-
nije da otkažemo povratak i zatražimo otvorenu kartu.»
«Onda, do viñenja do sutra ujutro, treba samo da
se spustite do puta, mi ćemo doći po vas kolima.»
 «Nećemo da zloupotrebljavamo vašu
predusretljivost. Ne, ići ćemo peške do hotela da nam ti
pokažeš samo gde se nalazi agencija. Nigde ne žurimo i
možemo da se snañemo a da vas ne uznemiravamo
stalno.»
«U redu. Čekaću vas u hotelu. Onda, ostavljam vam
ovo, možda će vam biti korisno», i dao sam im mačetu
koja mi je prethodno dobro poslužila.
«Hvala!»
«A, još nešto: ispod puta, videli ste palme sa bana-
nama, mislim da će od sutra banane biti dobre za jelo.»
«Možemo da ih beremo?»
«Možete, ne pripadaju nikome.»
Sutradan, stigli su čili u hotel. Izgleda da su
odlično spavali u kolibi. Doračkovali su kod nas, napisali
nekoliko pisama, zatim smo pošli zajedno u varoš. Najpre
smo išli u putničku agenciju da ponište rezervaciju za
povratak. Zatim smo poslali poštom pisma, koja su
upravo napisali pijući kafu u salonu hotela, da bi
obavestili svoje preduzeće i rodbinu da će se vratiti u
Japan kasnije nego što je bilo predviñeno.
«Telegram bi bio brži, ali poštom je jevtinije», rekla je
gospoña Tomoko smejući se.
«A uz to, ljudi su sada na odmoru nedelju dana, pa
se ovim ne menja bogzna šta», dodao je gospodin Tom tiho.
Zatim smo otišli u supermarket da kupe konzerve,
soli, bibera, plastične tanjire i ostalo, pa na pijacu da uz-
mu nešto povrća i voća. Prethodnog dana video sam da
je u prtljagu koji smo preneli u kolibu jedna mala šerpa,
rešo na gas, čutura, noževi i viljuške. Počinjalo je da me
zabavlja što ih pratim, i pomislio sam da ovo pomalo liči
na igru u kojoj pokušavaš da vidiš koliko vremena možeš
izdržati sa budžetom koji je u početku bio predviñen za
samo nedelju dana. Imao sam utisak da aktivno učestvu-
jem u tom izazovu. A, uz to, mislim da sam zavoleo naša
dva gosta. Kako je bila posredi igra, nije trebalo podva-
ljivati: znači, nije trebalo da im dajem hranu. Mogao sam, u
krajnjem slučaju, da im pozajmim svoju mačetu, ali kafu
koju su dolazili da piju u hotelu trebalo je da im normalno
naplaćujem. Zarekao sam se da je važno poštovati pravila
igre.
Oni su nastavili da se šetaju na sve četiri strane
ostrva i uvek su izgledali zadovoljno. Svakog trećeg dana
ustajao sam rano da bih ih obišao u njihovoj kolibi, a
osim ovih poseta, dogañalo nam se često da se slučajno
sretnemo negde na ostrvu. Svaki put bi mi s uživanjem
pričali odakle dolaze i šta svi videli, šta su jeli, s kim su
razgovarali.
«Ovo dvoje se mogu svugde videti!» rekao je jednog
dana tata, s malo ironije, kad su gospoña Tomoko i go-
spodin Tom tu boravili već više nedelja.
«Izgledaju veoma zadovoljni», odgovorio sam.
«Kako bi bilo da ih povedeš na pecanje?* predložio je
tata.
«Nemam barku.»
Nije bilo teško iznajmiti jednu, ali trebalo je to
platiti, a ja sam mislio da to ne spada u pravila igre.
«Mogli biste da iskoristite oseku da odete na
koralnu barijeru peške sa Kunemapa. Ne bi vam bila
potrebna barka, a to mesto je puno riba», napomenuo je
tata.
Sutradan sam, dakle, predložio gospoñi Tomoko i
gospodinu Tomu da poñu na pecanje. Odlučili smo da
mamce nañemo na licu mesta i samo sam kupio najlon,
jedan zapušač od plute i udice, jer to nije bilo skupo. Go-
spoña Tomoko je kupila i plastični mamac u obliku sipe,
smatrala je da je vrlo zabavan. Tata je išao džipom u neku
nabavku, a kako je kamionet bio na opravci, pomirili smo
se s tim da preñemo put pešice, ali srećom jedna kola u
prolazu su nas odvezla do zaseoka Kunemap. Deca koju
sam poznavao upravo su se igrala, pa sam im predložio
da poñu sa nama. U početku su se kolebala zbog prisu-
stva dvoje čudnih Japanaca, ali prvo je krenuo jedan, pa
su onda i drugi na kraju otišli po svoj pribor za pecanje
do kuće i, sve u svemu, nakupilo nas se dobro tuce. Sišli
smo do plaže, zatim smo pešačili pola sata po koralnom
sprudu koji je oseka otkrila, da stignemo do vrha koralne
barijere, prema kanalu ka pučini. Utvrdili smo pravilo da
plivamo u laguni gde je more plitko, ali da se za pecanje
držimo one strane prema pučini, dakle, tu nije trebalo ro-
niti da se ribe ne bi razbežale. A onda smo počeli da pe-
camo. Ribe su dolazile da grizu čak iako smo na udice
kao mamce kačili parčiće kolača. Gospodin Tom se malo
udaljio od grupe i najednom nas je pozvao. Izgledalo je da
je ulovio nešto što mu je bilo teško da izvuče. Spremao sam
se da mu priteknem u pomoč, ali jedna visoka devojka iz
Kunemapa je bila brža od mene i počela da vuče najlon.
Čak i udvoje mučili su se da izvuku plen, pa su im se
ostala deca pridružila. Na kraju sam se i ja priključio
grupi i, posle mnogo napora, uspeli smo da izvučemo iz
vode veliku ribu živih boja koju mi ovde zovemo teg-teg. To
je izvrsna riba i najlepši ulov toga dana.
«Ovo je super, Tome!» uskliknula je gospoña Tomo-
ko.
Gospodin Tom, koji je izgledao vrlo zadovoljan svo-
jim dobrim ulovom, zaronio je u lagunu i počeo mirno da
pliva. A kako su ostala deca više volela da se gnjuraju i
plivaju, nego da mirno čekaju da ribe doñu da zagrizu,
dobra polovina grupe se ubrzo našla u vodi s njim. I ja sam
se, ne zaboravljajući da pazim na vreme kad nadolazi pli-
ma, okupao malo, a zatim dao znak za povlačenje. Kad
smo prispeli na obalu Kunemapa, plima je već dobro na-
došla i voda je počinjala da nam dotiče stopala.
Te večeri ostao sam u kolibi gospoñe Tomoko i go-
spodina Toma. Bilo je puno dobrih stvari za jelo: osim
velike ribe koju smo ispekli na ćumuru, bilo je banana do
mile volje i slatkog krompira koji mora biti da im je neko
doneo. Ostao je pirinač koji su skuvali toga jutra i tačno
tri kokosova oraha od onih desetak koje sam doneo dva-
tri dana ranije. Da mi pričini zadovoljstvo, gospoña To-
moko je otvorila konzervu s tunjevinom.
 «Provodimo zaista divne dane», rekla je ona pijući čaj
na kraju obeda.
«Sviña vam se ovo kampovanje?»
«Volimo ovo ostrvo!» odgovorila je naglašavajući sva-
ku reč.
«Onomad sam pisao svom preduzeću da podnesem
ostavku», prošaptao je gospodin Tom.
«Je li ono pismo pre neki dan bilo pismo sa ostav-
kom.? » naglo se okrenula gospoña Tomoko, iznenañena.
«Već je pet nedelja kako smo ovde. Trebalo je zbilja
doneti neku odluku, nisam mogao da dopustim da me
poslodavac beskonačno čeka.»
«Da nisi malo prenaglio? » upitala je gospoña Tomo-
ko, i dalje zaprepašćena.
«Biću veoma zadovoljan da ne radim neko vreme.
Mnogo sam radio poslednjih godina.»
«Sigurna sam da neće prihvatiti tvoju ostavku.
Suviše si im potreban», rekla je gospoña Tomoko, a
okrenuvši se prema meni, dodala je: «Tom ima veoma
dobar položaj u Japanu. Kako radi dobro, dobija mnogo
porudžbina. Može se reći da je gotovo cela služba na
njegovim leñima. Već pet godina je tako. Prošle godine,
mislila sam da treba malo da se odmori i predložila mu da
idemo na planinu. Ali na koncu, u toku cele godine, jedva
da smo tri puta otišli u dužu šetnju.»
«Zar ne više od toga? Jesi li sigurna?» uzdahnuo je
gospodin Tom.
«A šta ćeš raditi kad se budemo vratili?»
«Ne znam, ali mi se sada ne misli na to.»
«Shvatam.»
I onda su ućutali nekoliko trenutaka.
«Kako to da smo toliko zavoleli ovo mesto ?» prošap-
tala je gospoña Tomoko kao da pita samu sebe. Zatim je
produžila: «Ima takvih mesta. Čovek na njih doñe prvi
put, ali ona deluju kao da su stvorena da se jednog dana
tu doñe. Mesto da se čovek sretne sa dragim samim so-
bom. Ovde je mesto stvoreno za tebe, Tome: ovo mirno i
vedro ostrvo nasred ogromnog južnog Pacifika. Predivno
more, palme, bezbrižni ljudi. A uz to, veoma zlatan
kompanjon...»
«A vi, šta vi o tome mislite ?» upitao sam.
«Ja, ako je s Tomom, mogu živeti srećno bilo gde. To
što kažem možda nije naročito lepo od mene zbog tvog
ostrva», dodala je, i počela da se smeje.
Sutradan, odlučili su da poñu u šetnju malo dalje
nego obično i krenuli su u pohod prema jugu ostrva.
Upitali su me šta treba da ponesu od namirnica.
Odgovorio sam im da će usput naći sve što požele i
posavetovao im da ponesu samo cigarete koje bi mogli
trampiti za hranu ili ih pokloniti u znak zahvalnosti.
Kupili su, dakle, dva paketa cigareta u supermarketu,
stavili su ih u plastičnu kesu da ili zaštite od mogućeg
pljuska, zatim su krenuli sa celom gomilom pribora u
rancima. Kako su najpre hteli da obiñu ruševine
Guragaruguina, tata im je dao pismo s preporukom, da
ga pokažu časnoj starini sela. Za vreme njihovog odsustva,
ja sam potražio mogućeg kupca za njihove planinarske
cipele. Bile su to solidne kožne cipele, dobrog kvaliteta i
za tri dana sam našao kupca za oba para po približno
onoj ceni koju su tražili gospoña Tomoko i gospodin
Tom. Ova prodaja će im omogućiti da ostanu još nedelju
dana duže. Sva sredstva su bila dobra da što više produže
svoj boravak na našem ostrvu. Nažalost, pošto su cipele
prodate, nije im više ništa preostalo za prodaju. Najpre su
se lišili fotografskog aparata, zatim svojih satova. Ipak nisu
mogli prodavati odeću, ni naočare gospodina Toma! Gotovo
da im pare nisu bile potrebne, osim za kupovinu
namirnica na pijaci ili u supermarketu, i za večeru svakog
drugog dana, bilo u hotelu ili u filipinskom restoranu u
varoši. Ipak im je bilo nemoguće da žive potpuno bez
novca. Naići će, znači trenutak kad zaista više neće biti
rešenja.
Desetak dana kasnije, vratili su se sa obilaska juga
ostrva.
 «Videli smo planinu Mui iz svakog ugla», rekao mi je
gospodin Tom tihim glasom.
«Videli smo je sa zapada, juga i istoka, a kad nije
bilo oblaka, videli smo joj i vrh», dodala je gospoña
Tomoko.
«Čak iako se nismo popeli na nju, imam utisak da
savršeno poznajem tu planinu!»
«A uz to, doneii smo odluku: vratićemo se s
parama, snabdećemo kolibu sa dovoljno namirnica da
bismo pošli da mačetom prokrčimo put, pa i ako za to
bude potrebno više nedelja, popečemo se do vrha! Videćeš
da je to mogućno. »
«Sigurno je, vratićemo se.»
«Ali zato, treba najpre da otputujemo, otprilike kroz
nedelju dana.»
«Sada kad znam da ćemo se vratiti, spreman sam
da krenem.»
«Uspon na planinu Mui sada je cilj našeg života.»
«Sutra ćemo ići da rezervišemo avion za odlazak», re-
kao je gospodin Tom odlučno.
Ali po boji njegovog glasa, stekao sam utisak da
priča naročito zato da bi uverio samog sebe.
«Priznajem da sam mnogo oklevao», nastavio je go-
spodin Tom.
«Oko čega?» upitala je gospoña Tomoko, iznenañe-
nog izraza lica, jer gospodin Tom joj svakako još nije
ispričao šta je namislio.
«Mislio sam da bismo, ukoliko prodamo avionske
karte, mogli da ostanemo ovde bar još šest meseci.»
«Čak si razmatrao i takvo rešenje?»
«Na kraju, smislio sam da to nije naročito pametno.
Ipak, ako otputujemo i nastavimo ponovo s poslom, sva-
kako će nam biti teško da se vratimo. A ako je to zato da
bismo ponovo počeli kao ovoga puta, to nema smisla. Ali
istovremeno mislim da ćemo se vratiti i da, radije nego
da ostanemo šest meseci, mogli bismo više puta da po-
novimo putovanje.»
 Nisam shvatao šta hoće time da kaže. Najpre stoga
što nisam mogao da shvatim da se neko tako oduševljava
jednom zemljom koja nije zemlja u kojoj je roñen, a, uz to,
i dalje nisam znao kakav je posao gospodina Toma u
Japanu. To bi morao biti neki dobar položaj, pošto se on
mnogo zalagao na njemu i bio cenjen u svom preduzeću.
Ipak, bio je spreman da ga se odrekne. Pitao sam se da li
će takva stvar moći da mi se dogodi kad odrastem. Da li
ću na nekom putovanju naći mesto za koje ću pomisliti
da je stvarno stvoreno za mene?
A onda je, najzad, došao i taj dan kad su gospoña
Tomoko i gospodin Tom otputovali za Japan.
Ja sam ih ispratio do aerodroma. Bili su toliko
preplanuli da bi čovek pomislio da to nisu one iste osobe
koje su stigle pre nekoliko meseci.
«Hvala! Uveravam te da ćemo se vratiti!» rekla je go-
spoña Tomoko čvrsto mi stežući ruku.
«Jeste, vratićemo se, to je sigurno», dodao je gospo-
din Tom, uvek onim svojim tihim glasom.
Pa ipak, slušajući ih, imao sam osećaj, ne znam
zašto, da se nikad neće vratiti. Njihov doživljaj na našem
ostrvu je svakako bio izuzetno snažan. Gospodin Tom se
preko svake mere oduševljavao našim parčetom zemlje.
Jedva je uspeo da odoli iskušenju da proda svoju
avionsku kartu da bi ostao ovde. Pomislio sam da će se,
kad se nañe u Japanu, boriti misleći da ovo mesto ima
suviše jaku privlačnu moć i da je bolje da mu se više ne
približava. Bio sam siguran da će oboje pamtiti naše
ostrvo, da će nastaviti da o njemu često pričaju, ali da
neće imati hrabrosti da se vrate.
Posmatrao sam ih kako se upućuju prema avionu
i mislio da ih svakako više nikad neću videti.
 Velik
eliko prozračn
prozra no telo kr
kroz koje se vide zv
zvezde

Toga dana, krajem popodneva, tata me je zamolio

da odem doktoru Andou da mu odnesem neke
dokumente. Njegova kuća se nalazi izvan varoši, blizu rta
Saman, tačno na zgodnom rastojanju da se može mirno
otići pešice i uz poslednje zrake zalazećeg sunca. Ti papiri
su se odnosili na plan obnove bolnice o kojem su tata i
doktor razgovarali već neko vreme. Tata mi je rekao da
predam svežanj dokumenata gospoñi Ando, jer u ovo
doba doktor će svakako biti u ordinaciji u bolnici.
Nažalost, ni gospoña Ando nije bila kod kuće i vrata mi je
otvorila Jolanda. To nije ništa neobično pošto je ona
zaposlena kod doktora, ali zatekao sam je neobično
utučenu i lice joj je izražavalo veliku zabrinutost.
«Dobar dan! Možeš li da predaš ove papire doktoru?»
«U redu», odgovorila je Jolanda slabim glasom.
«Šta ti je?» zabrinuo sam se.
«Ako je bolesna.»
Gospodin i gospoña Ando su došli iz Japana da
rade u našoj bolnici, a Ako, njihova kći, roñena je na
našem ostrvu. Uskoro će napuniti četiri godine. Ovdašnji
ljudi su vrlo zadovoljni što se doktor Ando nastanio kod
nas, a Ako, pošto je ovde roñena, postala je, u stvari,
pomalo ljubimica svih. Treba reći da je ona zaista prijatna i
vrlo lepa devojčica. Uz to je vesela i dirne nas redovno
onim što pametno kaže. Kad je čovek vidi, ne može odoleti
želji da joj se obrati i da je pomiluje. Njeno radovanje
životu je zarazno i sve čini srećnim. Čak i Stari Markos,
koji radi na opštinskoj pijaci i uvek je rñavo raspoložen,
najednom se razvedri kad se nañe sa Ako. Već sam ga
video kako kleči da bi bio njene visine i kaže joj:
«Znači, dobro je naša Japančica?»
«Odlično sam, a vi?» odgovorila je Ako smešeći se, od
čega se i gospodin Markos istopio od uzbuñenja. A onda,
mumlajući ne znam šta kroz zube, vratio se ushićenog iz-
raza lica ka svojoj ribarskoj tezgi pod pokrivenom pijacom.
Jolanda je još više od svih drugih duboko privržena
devojčici. Zaključujemo u razgovorima da ona radi kod
gospodina i gospodje Ando naročito zato što hoće da bude
sa Ako. Nije me, dakle, iznenadilo što je tužna zbog
bolesti malene.
«Je l' zaista loše?»
«Temperatura se ne spušta. U bolnici je od prekjuče,
ali se ne zna šta joj je. Majka je odvela i ostala tamo uz
nju.»
«To je strašno!» rekao sam. «Zar ni doktor Ando ne
zna šta da radi da bi je izlečio?»
«On je hirurg. Za tu vrstu bolesti potreban je lekar
opšte prakse, kao što je doktor Migel, ali on nije naročito
pouzdan.»
Doktor Migel je vrlo ljubazan, ali nikome stvarno ne
uliva poverenje. Jednog dana, odavno, gospodin Taman-
teg, koji radi u skladištu grañevinskog materijala, otišao
je u bolnicu jer ga je zaboleo stomak. Doktor Migel ga je
pregledao i izjavio:
«To je napad slepog creva, treba odmah da vas ope-
riše doktor Ando.»
Otpočele su pripreme za operaciju, ali u času kad
je trebalo da primi anesteziju, gospodin Tamanteg se
setio da je već bio operisan. Ležeći na operacionom stolu,
zapitao je gospodina Andoa:
«Doktore, ako se slepo crevo jednom operiše, može li
ponovo da izraste?»
Intervencija je smesta prekinuta.
«Nemoj da se brineš», rekao sam Jolandi predajući
joj svežanj. «Siguran sam da će joj sutra biti bolje.»
 I vratio sam se kući. Sutradan, prolazeći pored
bolnice, setio sam se šta mi je rekla Jolanda o bolesti Ako,
i odlučio da odem da se obavestim o njoj. U hodniku sam
potražio sobu u kojoj leži Ako, kad sam ugledao Kesjuzu
da ide prema meni. Pomislio sam da će opet da mi se
ruga, ali konačno, roñaka mi je i ipak mi je bolje da se
obratim njoj nego nekoj dragoj sestri. U svakom slučaju,
dok sam oklevao, ona me je primetila, nisam, prema tome,
više mogao da je izbegnem.
«Šta se to dogaña s tobom? Opet si se prejeo bana-
na?» upitala me je.
Videći me u bolnici, bilo je logično da pomisli kako
sam bolestan. Ali ipak nije mogla da se obuzda da me ne
zadirkuje. Poželeo sam veoma da joj uzvratim nečim, ali
nije bio trenutak za to.
«Kako je Ako?»
«Ah, došao si da je obiñeš?» rekla je, smračenog lica,
što joj se retko dogaña. «To je neka čudna bolest. Tempe-
ratura se ne spušta. Ako je vrlo slaba. To je zabrinjavajuće. »
«Mogu li da je vidim?»
«Možeš, njena soba je broj šesnaest.»
Ne zadržavajući se duže, uputih se ka sobi sasvim
u dnu hodnika. Lako sam razgrnuo zavesu koja je
zatvarala ulaz i video Jolandu kako sedi pored kreveta,
zamišljena. Provukao sam glavu unutra da je pozdravim.
Jolanda mi se pridružila napolju i razmenili smo tiho
nekoliko reči u hodniku:
«Kako je? Zabrinut sam, pa sam došao da vidim
šta se dogaña.»
«Loše je, temperatura je veoma visoka. Doktor Migel
kaže da u bolnici u Manili ne znaju ništa o tom oboljenju i
da je to svakako neka boljka svojstvena našem ostrvu.»
«Ali moraju ipak postojati neki lekovi?»
«Izgleda da ne deluju. U vatri Ako bunca i kaže: 'Ne-
ću! Neću da idem! Odlazite!'»
«Šta to znači?»
«Ne znam, to su svakako košmari.»
 «Gde joj je majka?»
«Vratila se maločas kući. Mislim da će brzo natrag.
Ni ona nije ništa jela i veoma rñavo izgleda, strašno je!»
«Ona toliko voli Ako!»
«Moj mlañi brat je imao ranije tu istu bolest. Mama
je išla po baku Kamai i ne znam šta joj je baka kazala, ali
mama se vratila vrlo utučena.»
«I šta je bilo s tvojim bratom?» upitao sam Jolandu,
znajući da je jedinica.
«Umro je. Nisu mogli da ga spasu. Mislim da je
baka obavestila mamu.»
«Mogli bismo da odemo da vidimo baku.»
«Da je pitamo za Ako?»
«Jeste. Ako je to neka bolest svojstvena za ostrvo,
najbolje je pitati baku Kamai za mišljenje. Ja je se ne
plašim i znam gde je koliba u kojoj sada stanuje.»
«Ako sutra i dalje temperatura ne spadne,
razmisliću o tome.»
Jolanda se plašila da čuje šta će reći baka Kamai.
Bojala se da ne čuje isti odgovor kao za njenog mlañeg
brata. Ušao sam u sobu da vidim Ako. Lice joj je bilo
zajapureno i ubrzano je disala. Izgledalo je da ima bolove.
Videlo se da se njeno malo telo svim snagama bori protiv
bolesti. Iskreno sam želeo da Ako ozdravi, da je opet
gledam kako veselo skakuće kao ranije.
Sutradan uveče, oko osam sati, Jolanda je došla da
tiho kucne na moj prozor. Celoga dana brinuo sam se zbog
stanja u kome je Ako i pojurio sam da otvorim.
«Odvedi me kod bake Kamai. Ne mogu više da če-
kam. »
Dohvatio sam jednu baklju, iskočio kroz prozor i
krenuo sa Jolandom u pravcu planine. Kolebao sam se
na trenutak: možda je trebalo da pitam tatu za mišljenje,
ali, imao sam utisak da je bolje da mi delujemo sami i
odlučio da krenem ne govoreći mu ništa. Bio nam je
potreban jedan sat da stignemo u podnožje planine, a
zatim još sat da se popnemo do kolibe bake Kamai. Sreća,
bili smo otprilike desetog dana meseca i nismo bili
potpuno izgubljeni u mraku. I pored toga, za Jolandu,
koja je manje od mene bila naviknuta na to mesto,
penjanje uz planinu usred noći zbilja nije bilo neko
uživanje. Više puta sam joj pružio ruku, ali njoj je bilo
stalo do toga da se sama snalazi, kao da je to važno u
borbi protiv bolesti Ako. Išla je za mnom, hvatajući se za
drveće, za lijane i korenje i istovremeno duboko disala.
Bio sam malo nespokojan i pitao se šta ćemo raditi ako ne
nañemo baku Kamai u kolibi. Ona stalno luta po ostrvu i
nije uopšte bilo sigurno da se svake večeri vraća da
prenoći u svojoj kući. Ali, u isto vreme, mislio sam da ne
može biti odsutna u trenutku kad imamo tako važnu
stvar da je pitamo. To nije bilo nimalo logično, ali videći
Jolandu koja se toliko muči da se popne da je vidi, imao
sam osećaj da baka Kamai ne bi mogla da ne bude kod
kuće.
I zaista je bila tamo. Sedela je na malom zemljanom
uzvišenju ispred svoje kolibe i izgledalo je da nas očekuje.
«Eto vas!» rekla je.
«Znali ste da ćemo doći?» upitao sam je prilazeći op-
rezno.
Jolanda se krila iza mene. Baka Kamai tako izgleda
da bi čak i usred dana svako ustuknuo pred njom. Odeća
u dronjcima, zamršena dugačka kosa visi u
pramenovima.Njen način da gleda ljude pravo vi oči plaši
čak i odrasle. Usred noći, pri slaboj svetiosti mesečine, bila
je još strašnija.
«Jeste, znala sam da ćete doći. Ili tačnije, znala sam
da če neko doći, ali tek sam maločas doznala da si to ti.
Ko se krije iza tvojih leña?*
«Jolanda. Jedna prijateljica.«
«Ah, unuka Starog Markusa.»
«Zbilja? Je li to tačno?»
Iznenañen, okrenuo sam se prema Jolandi i upitao
da li je to tačno.
«Jeste, niko ne zna, ali istina je. Mi smo roñaci»,
odgovorila je sasvim tiho.
Ovakvo tajno srodstvo nije retko na našem ostrvu.
Ali sam se pitao kako je baka Kamai tako dobro
obaveštena.
«Bako, treba da izlečite Ako, molim vas», rekla je Jo-
landa, prešla ispred mene i klekla pred baku Kamai. «Bo-
lesna je i veoma joj je loše. Vatra se ne spušta, a ni ame-
rički ni japanski lekovi ne deluju. U bunilu je, a ako joj
daju da popije malo vode - odmah povrati. Gotovo da je
bez svesti.»
«Nekada se često dogañalo da ovdašnja deca navuku
tu bolest», rekla je baka Kamai prozuldim glasom upirući
mutan pogled u Jolandu. «Slatka deca, deca koju svi vole,
navlačila su tu boljku. I uglavnom nisu ozdravljala. Ta
bolest oduvek postoji na našem ostrvu.»
Jolanda je sela na zemlju jecajući. Ne obraćajući
pažnju na to, baka Kamai je produžila da priča:«Rodi se
dete, milo je, lepo raste, veselo, nauči mnogo stvari, počne
da priča i da se zabavlja. Svi ga jako vole! I onda se dete
razboli. Nijedno čudotvorno rešenje, nijedan lek tu ništa
ne mogu. Ta bolest oduvek postoji.»
Osećao sam se utučen onim što je pričala baka
Kamai. Nisam hteo da verujem da smo prevalili toliki put
samo da čujemo kako Ako neće biti spašena.
«Tvoja majka je bila ranije da me pita za mišljenje.»
«Zbog mog mlañeg brata. Nismo mogli da ga spase-
mo.»
«Tako je to», relda je baka Kamai, zatim se upiljila u
Joiandu i upitala: «Zašto se ti toliko brines za malu kad ti
ona nije ćerka?»
«Ne znam. Ali radim oko nje svakog dana već godinu
dana. Učestvujem u njenom podizanju sa njenom ma-
mom, a to je kao da mi je mlaña sestra. Mlaña, izuzetno
dražesna sestra», odgovorila je Jolanda i ponovo počela da
plače.
«Tio!» izusti baka Kamai naglo se okrenuvši prema
meni.
 Bio sam iznenañen, kao da me je neko najednom
udario štapom. Ton joj je bio veoma zapovednički. Prvi
put sam čuo da baka Kamai govori takvim glasom.
«Dobro je što to nije njena ćerka. Svaki roditelj želi
da izleči svoje dete, da ga odgaja u zdravlju, ali protiv te
bolesti roditelji ne mogu ništa. Elem, dobro je što mala
nije ćerka gospoñice koja te prati.»
Nisam dobro shvatao šta baka Kamai hoće da
kaže, slušao sam je bez reči.
«Možda postoji nada, Tio! Da li ćeš biti dovoljno hra-
bar?»
«Ne znam», odgovorio sam iskreno.
Ako bi trebalo učiniti nešto kao što je penjanje na
vrh kokosove palme, ili neko dugačko preplivavanje,
mogao bili reći da sam prilično hrabar. Ali nisam bio
siguran da baka Kamai govori o takvoj hrabrosti. Znao
sam dobro da ima situacija u kojima mogu da se
pokažem kao veoma strašljiv.
«Bolest malene izazvali su bogovi. Kad oni vide vrlo
slatko dete roñeno meñu ljudima, hoće da ga pozovu k
sebi. Tio! Jolanda! Da li ste u stanju da pregovarate?»
upitala je baka Kamai piljeći mi ponovo pravo u oči.
Bio sam potpuno nesposoban da odgovorim.
«Pozvaću bogove. Hoćete li da pokušate da ih
zamolite da ne odnesu malu? Da li ste sposobni da ili
ubedite valjanim razlozima?»
«Ne znam», odgovorio sam sasvim tiho.
«Treba pokušati», rekla je Jolanda okrećući se prema
meni. «Treba da nam vrate Ako!»
Da li ću biti sposoban da pregovaram? Nisam znao
čak ni kako su bogovi stvoreni. Suočen s takvim sago-
vornicima, možda neću umeti da pronañem prave reči...
Ako ne uspem, žaliću zbog toga celog života. Ne bih mogao
nikad da zaboravim svoju nesposobnost da spasem Ako.
A i Jolanda bi morala da živi uvek sa tim sećanjem. Ali
ukoliko je ono što kaže baka Kamai tačno, a mi ne
preduzmemo ništa, Ako neće ozdraviti. Nismo, dakle, za-
ista imali izbora, trebalo je delovati i prihvatiti rizik da
zatim budemo mučeni tim strašnim sećanjem. Odlučio
sam se, prema tome, da odgovorim:
«Pokušaću.»
«Pratite me na vrh planine», naredila je baka Kamai,
zatim je ustala oslanjajuči se na štap koji je do tada ležao
nedaleko od nje.
Baka Kamai mi se učinila višom nego obično.
Počela je da hoda čak i ne gledajući nas, i stala da se penje
uz planinu odlučnim korakom. Oslanjala se na štap, ali je
hodala brzo, korakom koji ni u čemu nije podsećao na
staru ženu, tako lako kao da je na ravnom tlu. Jolanda i
ja smo imali mnogo muke da je pratimo. Nije bilo baš
lako verati se kad nema puta i kad je jedino osvetljenje
slaba mesečeva svetlost. Hodao sam po tragu bake
Kamai, a Jolanda je ulagala velike napore da me prati.
Pošto smo se peli neko vreme, stigli smo sasvim zadihani
na široku visoravan obraslu travom. Baka Kamai je otišla
da se smesti na sredini.
«Priñite. Treba samo da ostanete ovde oboje. Ako
budete čekali ne govoreći ništa, oni će najzad doći. Onda
će biti potrebno da im se obratite, moraćete da koristite
glas razuma. To nisu nekakvi ljudi od kojih se traži da
imaju sažaljenja. Treba biti hrabar i odlučan. Da li ste ra-
zumeli?»
Nisam mogao reći da sam zaista razumeo. Želeo
sam da joj postavim neka pitanja, ali mi ona nije ostavila
vremena za to, jer je smesta otišla, i dalje brzim korakom,
ka podnožju planine. Mislili smo da će ostati sa nama, ali
ona je iščezla i ostavila nas oboje nasred livade. Nismo
imali izbora, pa smo čekali. Bili smo prestrašeni, jer nismo
znali šta će se dogoditi. Vetar je pirkao i od njega je
treperilo lišće po drveću. Nebo je bilo puno zvezda. Mesec
se znatno spustio prema istoku. Bili smo neko vreme u
iščekivanju. Zamišljao sam da će možda neka zvezda pasti
s neba. Pomislio sam da razgovaram o svojoj zamisli s
Jolandom, ali sam se uzdržao. Ne znajući zašto, imao sam
osećaj da ne treba govoriti. Kao da bi me to što otvaram
usta izložilo opasnosti da mi oduzme hrabrost. I Jolanda
je stajala bez reči. Imao sam utisak da smo veoma dugo
čekali, ali možda nije prošlo više od četvrt sata. Izgubio
sam svaki pojam o vremenu. A onda sam, tačno u isto
vreme kad i Jolanda koja je, osetio sam, poskočila iza
mene, shvatio da se nešto dešava. Nekakav ogroman
proziran lik stajao je pred nama. Ili tačnije, lebdeo iznad
tla. Bio je isto toliko visok kao i drveće to-on koje se videlo u
daljini. Čovek bi pomislio: silueta nekog ogromnog diva.
Proziran, kao mehur od sapuna, taj lik se lagano talasao
i, kroz njega, videli su se vrhovi drveća kako podrhtavaju
pod povetarcem i nebo na kojem su svetlucale zvezde.
Mogle su da se razaznaju crte glave, ali ni oči ni nos nisu
bili vidljivi, bilo je to kao neki ogroman prozirni balon.
Ukočio sam se malo pri pomisli da će se taj lik približiti, ali
on je ostao na rastojanju.
«Zašto ste me pozvali ?»
Je li to progovorila ta stvar? Imao sam pre utisak
da su se reči pojavile u mojoj glavi. Odjeknule su kao glas
koji dolazi iz dubine neke pećine. Ipak, shvatio sam da je
Jolanda, koja se uhvatila za mene, isto tako čula glas, jer
sam osetio da je opet poskočila. Mora da je baka Kamai
pozvala tu stvar rekavši joj da želimo da porazgovaramo.
Trebalo je, znači, odgovoriti. Pošto je ogromna prilika
pristala da doñe do nas, trebalo joj je bezuslovno reći ono
što imamo da joj kažemo. Bila je moja dužnost da to uči-
nim.
«Da li ste vi odgovorni što je Ako bolesna?» upitao sam.
Ne znam da li sam govorio glasno ili sam prosto
smislio svoje pitanje. U svakom slučaju upravo to sam hteo
da pitam gorostasnu stvar koja je stajala ispred mene.
«To je vrlo zlatna devojčica», odgovorio je div.
Reči su mi sporo stizale. Meka i prozirna prilika se
opet zatalasala.
«Znam, i mi smatramo da je vrlo umiljata.»
«Odlučili smo da je pozovemo k nama.»
 «Je li se zato razbolela?»
«To nije bolest, to su pripreme da nam se pridruži.»
Pokušao sam da se tačno setim saveta bake
Kamai. Ona je rekla da se čvrsto držimo, razmišljajući
logično i da bi bilo izlišno da računamo na osećanja.
Jolanda se i dalje čvrsto držala za moju ruku. Ona je čula
razgovor izmeñu mene i dotične stvari koja je došla s neba.
Najednom sam se setio reči Ako u njenom bunilu.
«Da li je Ako rekla da hoće da ide uz vas?»
«Nije ona ništa tako rekla, ali ako doñe, videće jasno
da je bolje kod nas nego ovde.»
«Nema razloga», odgovorio sam. «Nema razloga, zato
što je Ako veoma dobro sa nama.»
«Na zemlji postoje svakojake muke. Na sve strane je
nesreća. Na nebu nema ničeg od toga.»
Ta stvar je sporo govorila, kao da razmišlja pre nego
što izgovori svaku reč, njene reči su dopirale do mene ja-
sno, jedna za drugom.
«Utoliko je sreća veća», rekao sam.
Ni sam ne znam odakle mi je došla ta misao.
Osetio sam kako me Jolandine ruke još jače stežu.
Shvatio sam da hoće da kaže da sam u pravu.
«To nije tačno. Nebo je mesto beskonačne sreće. Vi
ne možete da shvatite.»
Ponovo je ta stvar uzdrhtala, ali veličina joj je ostala
ista. Kroz prozirno telo videli smo jednu zvezdu padalicu.
«A vi ne znate šta je život na Zemlji.»
«Odozgo dobro vidimo šta se dogaña. Ljudi često
plaču.»
«Zato smo srećni: ima trenutaka kada se plače, ali
i drugih - kada se smeje.»
«Ako mala doñe k nama, na nebo, biće presrećna.»
«Biće mnogo srećnija ako ostane na Zemlji, sa
nama. Sa svojim tatom i mamom.»
«I mi ćemo se dobro starati o njoj. Nebo nema gra-
nica.»
Nisam znao šta više da kažem. Vreme je prolazilo.
Stideo sam se. «Nebo nema granica», šta to znači? Da li će
Ako zaista biti srećnija tamo gore. Počinjao sam da
sumnjam: a ako upravo sprečavam Ako da nañe sreću?
«Bogovi su roñeni na nebu i tamo žive», dobacio sam.
«Ako je ljudsko biće - i ona je roñena na Zemlji. Roñena je
da upozna sreću i muku ljudskog bića. Ne treba, znači, da
je odvedete na nebo.»
Osećao sam da se u meni penje gnev, gnev zbog
moje lične sumnje koja me je navela da pomislim, u
jednom trenutku, da bi za Ako moglo biti povoljnije da
ode na nebo. Počeo sam da se ljutim na tu bezobličnu i
prozirnu stvar što stoji preda mnom.
«Hteli biste da odvedete Ako pošto ste je bacili u bo-
lest? Vi ste samo kradljivci dece! Zli ste! Niste dostojni
neba ako činite tako strašne stvari!»
Vikao sam iz sve snage, i dalje nisam znao da li
zaista izgovaram ili samo mislim svoje reči. Ono što je
sigurno jeste da sam sve svoje snage uneo u ono što sam
govorio. A onda sam shvatio da sam zaboravio preporuku
bake Kamai da ostanem razuman i da ubeñujem
razumom. Shvatio sam da sam dopustio da me ponese
gnev. Ta stvar nije više ništa govorila, već je počela da
postepeno raste približavajući nam se, i ja sam razaznao
neke motive na površini njene tanke, prozirne opne.
Stvar je postupno menjala oblik i ruke su se pružale ka
nama, kao da bi da nas ščepaju. Bio sam prestravljen.
Razbesneo sam diva! Rekavši stvari koje nije trebalo izreći,
upravo sam izgubio priliku da pregovaram, priliku koju je
baka Kamai uspela da dobije za nas. Dobićemo batine,
smrviće nas na licu mesta, a sutra, Ako će umreti od svoje
bolesti. Stvar se još približila i vrhom svojih prozirnih
ruku, većih od stabala kokosovih palmi, uskoro će me
dotaći. Prestrašen, upravo sam izmicao kad me je Jolanda
iza mene čvrsto zadržala i zgrabivši mi desnu ruku,
gurnula me i naterala da, naprotiv, načinim korak
unapred. Stojeći pored mene, ona se suprotstavila toj
stvari. Bio sam skamenjen od straha, ali Jolanda je
pokazivala veliku sigurnost. Ponovo me je gurnula i
naterala da učinim još jedan korak unapred.
«Vratite nam Ako, molim vas», rekla je. «Vratite nam
našu Ako.»
Prozirne ruke se najednom ukočiše u visini naših
očiju. Šta se tačno dogodilo posle? Čak ni sada, sa
udaljenosti, ne uspevam to da razumem. Veoma polako,
ta prozirna stvar je postala još neopipljivija dok nije sasvim
iščezla. Mi smo ipak imali osećaj da je ona još tu i ostali
smo skamenjeni. Posle dužeg vremena, palo nam je na um
da je stvar možda otišla, da nas je, pošto je postala
potpuno prozirna, na kraju ostavila. Tada smo počeli da
se malo opuštamo i srušili smo se u travu. Jolanda me je i
dalje čvrsto držala za desnu ruku. Pomisao da napustimo
to mesto nije nam odmah pala na um.
Nešto kasnije ponovo sam se setio upozorenja bake
Kamai: «Treba biti hrabar i ostati čvrst» i shvatio da sam
upravo bio na putu da budem slab. Isto tako sam se setio
da je Jolanda imala hrabrosti da ne ustukne i da me je
ona sprečila da ne napravim korak unazad. Pomislio sam
da smo možda upravo dobili bitku. Zahvaljujući
Jolandinoj hrabrosti koja nas je gurnula da krenemo
napred, možda smo uspeli da tu stvar koja je došla s
neba nateramo da popusti. Osetio sam da sam umiren i
istovremeno sam postao svestan svoje slabosti. Ostali
smo na istom mestu čekajući da svane i sa prvim
svetlucanjem, spustili smo se polako prema kolibi bake
Kamai. Ona nas je očekivala, sedeć pred ulazom.
Pogledala me je i nasmejala se. Nisam znao da li se raduje
zbog toga što se dogodilo ili se pre ruga bednom
strašljivku kakav sam bio.
«Odlično ste prošli», rekla je posmatrajud nas jedno
pa drugo. «Mala više nije u opasnosti.»
«Ja sam bio na putu da popustim, Jolanda je
odnela pobedu», promrmljao sam.
«Ne sećam se ničeg. Sedam se da sam čula Tija koji
se napreže da se raspravlja. Imala sam samo jednu misao
u glavi, spasti Ako, onda sam nešto rekla. A onda, tačno
posle toga, opazili smo da je stvar nestala.»
«Odlično ste prošli», ponovila je bakai Kamai. «Malena
je spašena. Ubrzo će potpuno ozdraviti.»
«Hvala, bako!» rekla je Jolanda.
Klekla je pred baku Kamai, uzela njenu ruku u
svoje i zaplakala.
«Prekini! Ne trpim kad se plače. Ja sam samo
dozvala tu stvar, ništa više. Vi ste uradili ono što je
trebalo. Odsad, nebo će bdeti nad malom.»
«Da li ste sigurni u to?» upitala je Jolanda.
«Jesam. Odsad, ona će biti pod zaštitom neba.
Sigurno, više nikad neće biti bolesna. Dobro, pošto je sada
sve rešeno, požurite da se vratite kući!»
Reklo bi se da je baka Kamai bila zbunjena. Podigao
sam Jolandu koja joj je i dalje držala ruku.
«Imam nešto da dodam», doviknula nam je baka Ka-
mai dok smo kretali. «Ne treba nikome ništa reći o ovome
što se dogodilo. Ako budete o tome pričali, nebo će vas
čuti, a ono ne voli ljude koji se hvale da su ga
pobedili.Mogla bi da se dogodi neka nesreća. Onda, ne
kazujte nikome ništa.»
Prepričavali smo te reči celom dužinom puta
spuštajući se sa planine.
Tri dana kasnije, Ako je izašla iz bolnice. Bio sam u
holu da je vidim kako odlazi. Doktor Ando je nosio u na-
ručju, a ona je ponovo izgledala čila. Ljudi koji su bili u
čekaonici, bili svi svi oduševljeni. Njena mama i Jolanda
su takoñe bile tu. Gospoña Ando mi je izgledala još mnogo
lepša nego obično, a Jolanda je zračila od radosti. Odsad
Ako više nikad neće biti bolesna. Bilo šta da se dogodi, nebo
će je štititi i bogovi neće više pokušavati da je pozovu k
sebi. Jedino smo Jolanda i ja znali tajnu kako je Ako
ozdravila. Znao sam takoñe da ja ništa nisam mogao da
uradim i da je Jolandina hrabrost zadržala Ako na
zemlji. Pomislio sam da hrabrost konačno možda nema
veze sa muškošću, snagom, odvažnošću ili pustolovnim
duhom, već da je posredi nešto sasvim drugo. Svakako
neki naročit oblik ljubavi.
Ako mi je mahnula rukom i uputila veliki osmeh. I
ja sam joj, presrećan, uzvratio mašući.

Osoba koju je tražio gospodin

ospodin Hose

Uobičajeno je da se gosti našeg malog hotela

obraćaju tati da od njega traže svakojake savete. Jednog
dana, na primer, jedan japanski novinar ga je upitao koja
je osoba najpozvanija da raspravlja o političkim problemima
ostrva; drugi put, neki mladi američki antroplog, koji je
došao da izučava drevne običaje koje ni mi sami nismo
znali, molio je tatu da mu nañe izvesne veze da pripremi
svoje istraživanje.
Ali ono što je tražio gospodin Hose bilo je druge vrste.
Najpre smo mislili da je došao kao turista. Stigao je
avionom sa Filipina, odeven veoma opušteno, u košulji s
cvetovima i belom šortsu. Nije izgledalo da ima neki odre-
ñen plan i dan kasnije proveo je lutajući kroz varoš i oko-
linu. Rekao sam mu da ću ga, ako hoće da ide na neko
posebno mesto na ostrvu, tamo odvesti kolima (u stvari,
još nemam dozvolu ali se odlično snalazim za volanom), ali
on mi se samo osmehnuo. Uveče, dok je pio kafu posle
večere, pozvao je tatu:
«Hteo bili da vas nešto upitam.»
«0 čemu je reč?» odgovorio je tata, manje-više mahi-
nalno.
 «Došao sam da potražim nekog. Jednu ženu
otprilike mojih godina.»
Gospodin Hose je verovatno upravo prešao
šezdesete. Kako je bio malog rasta, izgledao je svakako
mlañi od svojih godina a, u stvari, imao je možda i više.
Odeća mu je bila vrlo birana, govorio je perfektno engleski i
izgledao otmeno.
«Kako se ta osoba zove?» upitao je tata koji je mislio
da poznaje bezmalo sve stanovnike na ostrvu.
Dok sam nastavljao da raspremam susedni sto,
počeo sam istovremeno da slušam ono što su pričali.
«Marija.»
«Marija? Polovina žena ovde imaju kršteno ima Marija,
da znate!»
«Nažalost, znam samo ime. Uvek sam je zvao Marija.
Nekada sam ovde živeo godinu i po dana.»
«Kada je to bilo otprilike?»
«1945. godine.»
«To nije bilo juče, bogami! Ja još nisam bio ni
roñen. Znate li neko porodično ime?»
«Nije imala porodicu. Bila je rodom sa atola Toras,
siroče. Rekla mi je da je ovde stigla sa sestrom i zetom. Za
vreme rata. Njenog zeta regrutovala je japanska vojska i
odvela ko zna gde. A sestra, ne znajući šta da radi, vratila
se na Toras i Marija je ovde ostala sama.»
Retko sam imao priliku da čujem tako stare priče.
Upitno sam pogledao tatu koji mi je dao znak da mogu
da priñem i sednem sa njima da bili slušao gospodina
Hosea. Pomislio sam da bih možda mogao da mu budem
od koristi u njegovim traganjima.
«Marija je radila u oficirskoj kantini japanske
mornarice. Mislim, kako nije bila sa ostrva, da je to bio
jedini mogući posao. A ja sam bio došao sa Filipina sa
japanskom vojskom i radio na opravljanju brodova.»
«Zar je japanska vojska bila ovde smeštena?» upitao
sam tiho tatu.
«Jeste. Za vreme rata», odgovorio mi je, govoreći isto
tako tiho kao i ja.
«Tako smo se Marija i ja sreli», nastavio je gospodin
Hose. «Neko vreme posle rata vratio sam se na Filipine, a
Marija je ostala ovde.»
«Znači pre četrdesetak godina.»
«Tako je. Već četrdeset godina!» uzdahnuo je gospo-
din Hose i podigao pogled prema tavanici kao da na njoj
vidi kako se odražavaju senke prošlosti.
«Da li biste mogli više da nam kažete o tome?» upitao
je tata smeštajući se udobnije na stolici.
«Bio je to zaista čudan rat. Na samom početku
Japan je odnosio nesporne pobede, zatim je počeo da
gomila poraze i morao je da se povlači», počeo je gospodin
Hose. «Vojnici, na bojnim poljima, nisu imali pojma o
onom što se dogaña. Svako je bio ubeñen da čak iako je
on potučen na svom frontu, ostali se dobro drže. Jedino je
šef generalštaba u Tokiju ukupno sagledavao položaj, ali
nije prenosio nikakve informacije. Eskadron, baziran na
atolu Toras, borio se protiv američke mornarice na
Pacifiku i cela flota je potopljena. Ljudi sa Torasa, videći
da se brodovi ne vraćaju, pomislili su da su otplovili u
neku drugu luku da se usidre. U stvari, u to su ih
uveravali. Čak ni garnizon smešten ovde nije znao da
Japan upravo gubi rat. Kako neprijatelj nije dovde došao,
svi su verovali da Japan i dalje pobeñuje.»
«Moj otac mi je ispričao sve to», reče tata. «Konačno,
na ostrvu se nije vodila nijedna bitka.»
«Tako je. Rat se završio, a garnizon nije morao ni da
se bori. Ali pri kraju borbi, mi, hoću reći Marija i ja, borili
smo se mnogo.»
«Protiv koga?»
«Protiv japanske vojske. Ili tačnije protiv jednog
japanskog vojnika. Jedne gnusne osobe. Veoma uslužan
pred ljudima, ali u suštini veoma ohol. Mislim da se
sećam da je po činu bio glavni mornarički podoficir. On je
zapazio Mariju i progonio je svojim udvaranjem. »
«Takva priča se često dešava, naročito za vreme
rata», rekao je tata.
«Možda. U svakom slučaju, dotle ja nisam bio naro-
čito blizak sa Marijom. Ona je pre bila neupadljiva i radila
ćutke, nezapažena. Izmenjali bismo samo učtive pozdrave.
Ali taj Takagi na kraju je zaista suviše navaljivao, i ja sam
jasno video da Marija ne zna kako da ga se otrese. Dakle,
u neku ruku iz sažaljenja, obratio sam joj se prvi put. A
zatim malo-pomalo, počela je sve više da računa na moju
zaštitu.»
«To je bila opasna situacija? »
«Jeste, veoma opasna. Japanski vojnici su bili vrlo
uvredljivi, a tog Takagija se niko nikada nije usuñivao da
postavi na njegovo mesto. Marija je često išla da plače iza
zida trpezarije. Bila je istinski zaplašena.»
Rekavši to, gospodin Hose me je pogledao, kao da
bi da kaže da to nije priča koja se priča pred jednim dete-
tom.
«A onda, šta se desilo?» pitao je tata da bi ga
podstakao da nastavi.
«I ja sam bio zbunjen. Kad je video da smo se
Marija i ja sprijateljili, Takagi me je smatrao suparnikom.
Nalazio je najrazličitije izgovore da me udari. Osećao sam
da će, ako ništa ne preduzmemo, situacija postati
nepodnošljiva za Mariju i mene. Onda smo jednog dana
doneli odluku: pobegli smo u planinu. Da je Marija bila
rodom sa ostrva, roditelji bi je svakako zaštitili, ali ona
ovde nije imala nikog, pa sam konačno ja preuzeo brigu o
njoj, zato što sam i ja bio u stranoj zemlji, kao ona.»
Bilo je čudno slušati priču koja se zbila više
desetina godina pre mog roñenja. Sve te ličnosti su mi bile
potpuno nepoznate, dok je mesto na kome se ona
odigravala bilo ovo ostrvo koje tako dobro poznajem.
«I mogli ste da preživite u planini?»
«Pre rata, bilo je mnogo japanskih imigranata na
ovom ostrvu. Oni su krčili planinu da bi tu gajili pirinač,
sadili kineski kupus, a neki su pokušali da gaje biber.
Znao sam jedno mesto u planini gde se bila nastanila
jedna takva grupa. Krajem rata, kad su najzad shvatili da
je Japan konačno na putu da izgubi, odustali su od
života na ostrvu i vratili su se kućama. Mislio sam, dakle,
ako bih otišao na ono mesto koje su oni napustili, mogli
bismo svakako nači od čega da preživimo. I zaista, ostala
su stabla bananinih palmi i rasad kineskog kupusa. Bilo
je takoñe više koliba, i mi smo se smestili u najbolje
očuvanoj. Živeli smo sakriveni oko šest meseci. Bili smo
srećni zajedno i provodili veoma lepe dane.»
Pogled gospodina Hosea kao da se ponovo izgubio u
daljini.
«Marija je imala mnogo vrlina koje nisam zapažao
kad je ćuteći radila u kantini. Bila je ozbiljna, nežna, lepa.
Mislio sam da sam našao ženu svog života. Zajedno nam
nikad nije bilo dosadno, a uz to, s vremena na vreme dola-
zili su da nas obiñu Marijini prijatelji, koji su nam dono-
sili ribu i pirinač.»
«A onaj vojnik?»
«On nikada nije došao. Svi ljudi sa ostrva su morali
znati gde se krijemo, ali nas niko nikad nije potkazao. A
svakako za njega Marija nije bila toliko važna da bi se latio
da je goni. »
«A onda?»
«A onda se rat završio. Došla je američka vojska. Na-
pustili smo svoje skrovište u planini. Već više nije bilo ja-
panskih vojnika i gotovo ni imigranata. Živeli smo neko
vreme u varoši, a onda sam se ja zaželeo da se vratim na
Filipine, samo za neko vreme. Bio sam malo zabrinut da
doznam šta je s mojim roditeljima, braćom i sestrama.
Mislio sam, ako ekonomska situacija bude dobra, mogao
bih dovesti Mariju i nastanili bismo se na Filipinima. Ma-
rija je, dakle, ostala ovde i obećala da će me čekati.»
«Nije se vratila u Toras?»
«Nije, govorila je da se bolje oseća ovde. Uspeo sam
da nañem brod i otputovao sam na Filipine, gde sam pri-
onuo veoma žestoko da radim. Hteo sam, pre svega, da
prištedim malo para i dovedem Mariju. Obavljao sam ve-
oma naporne radove misleći da sve to radim zbog nje. Ali,
nažalost, nisam uspevao da zaradim mnogo para. Poste-
peno, uspeo sam da steknem položaj na Filipinima, samo
nisam imao ni trenutak slobodnog vremena. Mislio sam
jednako još samo šest meseci, još tri meseca i konačno,
deset godina je prošlo. Svih tih godina nisam prestajao da
mislim na Mariju. Nikada je nisam zaboravio. Ali bio sam
zarobljenik svakodnevice i vreme je prošlo, a da ja toga
nisam bio svestan.»
«Niste pisali jedno drugom?» upitao sam. To pitanje
mi se izmaklo.
«Marija nije umela da čita. A, uz to, ona mi je rekla
da neće pismo. Da ne oseća potrebu za rečima na hartiji.
Da više voli da brzo doñem po nju.»
«Da, naravno, to je normalno reagovanje za jednu
ženu sa Torasa», rekao je tata.
«A potom, konačno, nikad nisam uspeo da nañem
priliku da se ovamo vratim. Deset godina kasnije, oženio
sam se na Filipinima drugom ženom. Dobio sam decu i
da bih ih podigao, nastavio sam mnogo da radim, a vreme
je i dalje proticalo. Nikada ne bih poverovao da je život
tako kratak i da tako brzo prolazi! Mislio sam uvek na
Mariju. Nadao sam se da je dobro, da je kao ja našla
nekog pristojnog čoveka za koga se udala.»
«A vreme je nastavilo da teče.»
«Jeste. Da budem iskren, treba da priznam da je
ovih dvadeset poslednjih godina bilo lakše. Imao sam
najzad slobodnog vremena i, da sam hteo, mogao sam
da se organizujem da doñem ovamo. Nisam mogao to da
uradim u pravom trenutku, a više nisam imao hrabrosti
da ponovo vidim Mariju posle toliko vremena; ne bih
prosto umeo da razgovaram sa njom. Uvek sam mislio na
nju, ali to možda nije bilo dovoljno duboko osećanje.»
Nisam dobro razumeo šta je time hteo da kaže. Ne
znam šta je to voleti nekog. Naravno, ja volim tatu i volim
svoje drugove, to znam šta je, ali biti zaljubljen, ne
znam. Bio bih zaista nesposoban da procenim šta je pra-
vo ili nije pred izborom koji treba načiniti tokom dugog
života. Zadovoljio sam se, dakle, time da slušam, ne govo-
reći ništa.
«Trebalo je da sačekam godine koje danas imam da
se najzad osetim sposobnim da je ponovo vidim», nastavio
je gospodin Hose. «Ma kakav bio sadašnji Marijin položaj,
imam osećaj da ću moći da je ponovo vidim, da od nje
zatražim oproštaj i da joj objasnim. Ako više nije na ovom
ostrvu, ići ću da je tražim tamo gde se sada nalazi.
Osnovao sam eksport-import kompaniju i više nemam
problema sa novcem. Sada je vodi moj sin i mogu sebi da
dopustim da izostanem mesec dana. Hoću bezuslovno
da ponovo vidim Mariju i da je zamolim za oproštaj. Eto,
sada znate sve.»
«Mislim da sam shvatio. Ali gde li Marija sada može
biti? Pokušaćemo da nañemo neku stariju osobu koja je
znala to doba. Ne sećate li se nekog odavde s kim ste bili u
kontaktu? »
«Sećam se jedne od prijateljica koja je s vremena na
vreme dolazila do naše kolibe da nam donese hranu, ako
se dobro sećam zvala se Anita-Komo Kusutiran. Bila je
otprilike Marijinih godina.»
«Anita?» usldiknuo sam u isto vreme kad i tata.
Zatim smo se okrenuli jedan prema drugom smejući se:
«U tom slučaju neće biti teško pitati je.»
«Vi je poznajete?»
«To je moja tetka!» odgovorio je tata.
Tetka Anita je sestra tatinog oca. To je, znači, moga
dede sestra. Ona ne stanuje u varoši, zato je ne viñam če-
sto, ali, kako nema dece, smatra me za svog unuka.
«Da li ću moći da se sretnem sa njom?» upitao je go-
spodin Hose oduševljen.
«Mislim da ćete moći. Ona je bila malo bolesna i sada
je u bolnici, ali moći ćete da razgovarate sa njom. Ona će
svakako imati obaveštenja o vašoj Mariji. Mogli bismo već
sutra da je obiñemo.»
Sutradan, krenuli smo sva trojica za bolnicu koja
se nalazi na brežuljku iznad varoši. Uvek je puna sveta. U
ulaznom holu, sreli smo roñaku Kesjuz, tri meseca ranije
se vratila sa Havaja gde je završila školovanje za sestru i
odmah počela da radi u bolnici. Kad je bila mala, bila je
vrlo nevaljala i sve vreme me zlostavljala. Bio sam veoma
iznenañen što je izabrala taj posao medicinske sestre u
kome treba činiti dobro ljudima.
«Gle, Tio! Sta ti radiš ovde? Da li te boli stomak što
si se prejeo banana?»
«Prestani da se ponašaš prema meni kao prema
derletu! Došao sam zbog jedne stvari koja se tiče
odraslih. Kako je tetka Anita?»
«Mnogo je bolje. Ne prestaje da priča kako hoće brzo
da napusti bolnicu.»
«Možemo li da razgovaramo sa njom?» umešao sa
tata.
«Možete, naravno. Ona bi stalno da razgovara sa
mnom, ne znam kako da je zaustavim. Ponekad zaželim
da joj zalepim usta flasterom.»
Kesjuz je bila u stanju da to izistinski uradi.
Uostalom, pomislio sam, ako to već nije uradila, to je zaista
dokaz da je bolja nego ranije.
Soba tetke Anite se nalazila u dnu dugačkog belog
hodnika. Odškrinuo sam vrata i zavirio unutra. Moja baka
je sedela na krevetu i plela, iz toga sam zaključio da je
dobro. Ušao sam u sobu. Obradovala se kad me je ugle-
dala. Izgleda da joj je moja poseta pričinila toliko zado-
voljstvo, da sam sebi zamerio što nisam ranije došao da
je obiñem. Rekli su mi da njena bolest nije opasna, pa
prema tome, nije mi palo na um da se bavim njom. Ipak,
kad dobro porazmislim o tome, upravo kad nisu mnogo
bolesni ljudi se u bolnicama najviše dosañuju. Tata i go-
spodin Hose čekali su iza vrata, dao sam im znak da uñu.
Kad je videla da je i tata došao, tetka Anita se dvostruko
obradovala. Malo zbunjen, gospodin Hose je zastao i ona
ga je opazila tek posle nekog vremena.
«Da ti predstavim...», poče tata, ali ne dovrši
rečenicu.
Tetka Anita kao da nije čula ono što on kaže i, bez
reči, uprla je pogled u gospodina Hosea.
«Hose! Jesi li to stvarno ti? Dabome, prepoznajem te!
Koliko godina je prošlo? Nezahvalniče jedan! Šta li je moglo
da te navede da se sada vratiš ?»
Tetka Anita je bila po običaju otvorena, ali iz njenog
glasa probijalo je malo nostalgije.
«Anita! Toliko vremena je prošlo! Reci mi, da li znaš
gde je Marija?» upitao je gospodin Hose drhtavim glasom.
«Budalo jedna! Podlače! Nezahvalniče! Strugnuo si
kao lopov, čemu se nadaš kad se sad ponovo pojavljuješ?
A? Trideset pet godina kasniš, suviše si odugovlačio, pužu
jedan! Nema više Marije! Da si došao prošle godine, još bi
možda bilo na vreme.»
«Umrla je?»
«Dabome. Žena, kad je napustiš, na kraju umre,
da znaš.»
«Ali ko je Marija?» upitao je tata veoma radoznalo.
Tata i ja smo morali poznavati sve prijateljice tetka
Anite, ali nismo videli koja bi mogla biti iz priče gospodina
Hosea.
«Tačno, vas dvojica ne poznajete Mariju. Ili tačnije ne
znate je pod tim imenom. Vi poznajete baku Elenu.»
«Onu koja je pozajmljivala novac?» upitao je tata.
Baka Elena je živela u lepoj kući na izlazu iz varoši.
Govorilo se da je veoma bogata i nije bilo retko da ljudi od
nje pozajmljuju novac kad su u nevolji. Čuo sam da se
priča kako ona uopšte ne prašta onima koji kasne s vraća-
njem. Izgledalo je da ne voli mnogo decu iz susedstva.
Uvek je nosila crnu odeću, imala strogo lice i u varoši su
je viñali uvek kako ponosno veoma uspravljena hoda.
Kad bismo je videli, pričali smo izmeñu sebe da liči na
vešticu, znajući ipak da ona to nije.
«Njen pravi posao nije bilo pozajmljivanje para, ali svi
oni koji su imali finansijskih problema, nisu oklevali da
idu k njoj da uzajme, a posle, kad bi došlo vreme da joj se
dug vrati, uvek su pravili probleme zbog kamata. Ali treba
razumeti da ona nije imala nikog na koga bi mogla ra-
čunati. Imala je samo nekoliko prijatelja, kao što sam ja,
ali na koje se nije mogla zaista oslanjati. Novac je bio njena
jedina podrška. Zato joj je bilo toliko stalo do para. Vi je
nikada niste razumeli.»
«Šta je radila za sve ove godine moja Marija?» upitao
je gospodin Hose utanjivši glasom.
«Tvoja Marija, pošto si otišao, čekala te je pet godina!
Radila je u radnjama tu i tamo i čekala te. A onda je jed-
nog dana donela odluku: otputovala je na Filipine da te
traži.»
«Nisam to znao. Nikad ništa o tome nisam doznao.»
«Otišao si, a nisi ostavio čak ni adresu. Ona svakako
mje mogla da ti uñe u trag. Ne znam koliko je dugo živela
na Filipinima, ne znam ništa o tome šta je izdržala tamo, ali
kad se vratila, bila je to druga ličnost. Ona nije bila odavde,
pa je niko nije prepoznao. Svi su je već bili zaboravili. Dala
je da joj se sagradi mala kuća na izlazu iz varoši i vodila je
povučen život. A onda, jednog dana, proneo se glas da
ima veliku sumu novca položenu u banci.»
Napolju, video se vrt sa travnjakom i leptirima koji
su proletali na zracima sunca, a u bolničkoj sobi tri
čoveka su u tišini slušala priču koju im je pričala tetka
Anita.
«Bila sam jedina koja sam znala ko je ona. U
početku, jedva bi mi nazvala dobar dan kad bismo se
mimoilazile, ali ja sam je prepoznala. Onda sam je jednog
dana otvoreno upitala da li je zaista Marija. Ona Marija koja
je otputovala na Filipine da traži Hosea. Odgovorila mi je
da je zaboravila prošlost, da joj je sada ime Elena i da tako
treba da je zovem. I ništa više nije rekla o prošlosti. Dakle, ja
sam poštovala njenu volju i sačuvala tajnu: nikad nisam
rekla da su Elena i Marija koja je nekad stanovala na
našem ostrvu - jedna te ista ličnost.»
Gospodin Hose je stegao glavu rukama.
«I zatim smo počele da se viñamo s vremena na vre-
me. Ona je stavljala novac u banku i živela skromno od
kamata. Svakako bi mogla da vodi lakši život, ali bi se reklo
da očekuje nešto i da živi u nadi da će se to dogoditi. Svake
nedelje, odlazila je u crkvu. Kad bi joj ljudi tražili novac,
ona bi im uzajmila. Često smo ćaskale pijući čaj, ali nikad
nije rekla ni reč o prošlosti, niti o tome šta je radila na
Filipinima. Ni jedan jedini put nije izgovorila čak ni prvi
slog tvog imena, Hose.»
Gospodinu Hoseu je lice bilo zgrčeno, kao nekog ko
oseća užasan bol, ali se uzdržava da ne jauče.
«I nikad nije otišla u planinu. Mesto na kome je
živela s tobom, koliba u kojoj je provela najlepše dane
života, na to mesto puno uspomena nikada nije htela da
se vrati, makar jedan jedini put. To ja znam. To je ono
isto osećanje koje je rukovodilo da odbija da govori o
prošlosti. Ali znam isto tako, uprkos svemu, da je
nastavljala da te čeka. Da čeka da se vratiš.»
Kazujući to, tetka Anita je pružila ruku i dotakla
ruku gospodina Hosea.
«Do kraja nije rekla ni reč. Ostala je nema do
smrti.»
«U ovoj bolnici? » prošaptao je tata.
«Jeste, baš ovde. Umrla je ovde, u tišini, ne prozbo-
rivši ni reč. Kad je izdahnula, imala je zadovoljan izraz
lica. U testamentu je zaveštala sve svoje bogatstvo crkvi.
Mislim da joj je život izgledao u isto vreme beskonačan i
veoma kratak. Za nju, čekanje je bilo razlog da živi. Ko-
načno, možda si bio u pravu što se nisi ponovo pojavio.
To joj je možda omogućilo da spokojno provede kraj života
na ovom ostrvu na koje se vratila da prosto-naprosto
nastavi da te čeka.»
«Umrla je, znači, pre nego što ću se vratiti. Stigao
sam prekasno», prošaptao je gospodin Hose. Zatim je
upitao: «Gde je sahranjena?»
«Pa upravo to pokušavam da ti kažem još od
maločas. Da je sahranjena skromno, na groblju uz crkvu,
ja te ne bih dočekala onako kako sam postupila maločas,
nazivajući te budalom i zakasnelim, zato što se još ljutim
na tebe. Shvataš li, toliko je godina prošlo od vremena kada
ste bili zajedno, da bi bilo sasvim prirodno da ste zaboravili
jedno drugo. Ali vidiš, ne, ona je tražila da bude
sahranjena u planini. Na mestu gde se nalazila koliba u
kojoj ste zajedno živeli. Tamo se nalazi njen grob. To znači
da te je čekala do kraja! Shvataš li?»
Video sam suze kako naviru na oči gospodinu
Hoseu i teku iscrtavajući pravu liniju duž oba obraza.
Imao sam utisak da prisustvujem malo neobičnoj sceni.
Sutradan otpratio sam gospodina Hosea džipom
do planine. Tata je imao neki sastanak koji nikako nije
mogao da otkaže, i nije mogao da poñe sa nama. Usput
smo svratili u bolnicu da nam tetka Anita dobro objasni
gde je grob. I pored njenih uputstava, mnogo smo se
namučili da nañemo to mesto. Nije trebalo uzdati se u
sećanja gospodina Hosea koja su bila vrlo mutna, a kako
odavno više niko ne stanuje u okolini, kineski kupus i
stabla bananinih palmi su ponovo podivljali. Izašli smo iz
džipa i, pošto smo tragali dobrih pola sata, na kraju sam
ipak otkrio beli krst postavljen na padini planine. Na
njemu je bilo urezano ime Elene-Marije Ahijave.
Gospodin Hose je seo ispred krsta. Svež vetar koji je
dolazio sa mora dopirao je do nas kroz drveće to-on. Udaljio
sam se malo oživljavajući sećanje na baku Elenu. Zaista
nisam imao nikakvu predstavu o celoj njenoj prošlosti
koju sam otkrio za ova dva poslednja dana. Za nas, decu,
ona je bila samo malo džangrizava starica koja nije pobu-
ñivala želju da joj se približimo. Da gospodin Hose nije
došao, tetića Anita nam sigurno nilcada ne bi pričala o baki
Eleni i ona bi za nas ostala neznanka.
Gospodin Hose je ostao pola sata sedeći ispred
krsta. Mora biti da je u srcu pričao sa Marijom. Zatim je
ustao i dao mi znak da hoće da se vrati u džip. Ponovo
smo se popeli u kola, uključio sam motor i, u trenutku
kad sam ubacio u prvu brzinu, gospodin Hose je još
jednom podigao pogled prema planini.
 «Imam osećaj da sam učinio nešto neoprostivo. Ali
možda je dobro tako. Anita je svakako u pravu kad kaže
da čekanje pruža razlog da se živi. Ako je tako, Marija je
imala sa mnom u srcu veoma ispunjen život, čak iako se
nisam vratio. Niko to nikad neće saznati.»
Nisam znao šta da mu kažem. Šta misliti o onome
što je učinjeno ili nije kad se stigne na kraj života i kad se
pogleda unazad? Imao sam četrnaest godina i nisam
umeo da odgovorim na to pitanje. Jedina stvar koju sam
imao osećaj da donekle razumem, jeste da ljudi imaju
različite živote i da svako konačno pokušava da bude veran
na svoj način. Dok sam vozio džip, pokušavao sam da
zamislim staru Elenu, koju sam znao - sa crtama Marije
kakva je morala biti kad je bila mlada.
Sedeći na suvozačkom sedištu i gospodin Hose je
sve vreme ćutao. Imao sam utisak da na njegovom licu iz
profila čitam izvesno olakšanje što je najzad mogao, ma i
sa zakašnjenjem, da učini ono što ga je tako dugo mučilo.
Možda je to bilo na drugačiji način od onog o kome je
sanjao, ali gospodin Hose je ipak na kraju ponovo našao
Mariju.

Emiliov
Emiliov odlazak

Mislim da se sećam da Emilio nije bio na prvom

brodu koji je prispeo na naše ostrvo sa izbeglicama koje su
došle iz Kukuruirika. Kada je pristao, bio sam upravo u
luci i video kako silaze putnici na kej. Prenosili su svoje
stvari u vrećama ili korpama, i svi imali iznurena lica. Bilo
je i dece ali se ne sećam da sam video Emilija meñu njima.
U to vreme još ga nisam poznavao.
Kukuruirik je mali atol na oko šest stotina
kilometara južno od našeg ostrva. Ljudi koji tamo stanuju
su drukčiji od nas: to su Polinežani. Čuli smo da je
strašan tajfun opustošio atol; više osoba je poginulo,
mnoge kokosove palme su popadale, privatne kuće i javne
ustanove bile su razorene. Izvesno vreme bilo je teško za
ljude da žive na tim opustošenim ostrvima. Mogli smo
koliko toliko da zamislimo razmere te katastrofe.
Nekoliko dana kasnije Uprava je poslala u
Kukuruirik brod koji je odneo hranu i ćebad. Vratio se
nekih nedelju dana kasnije sa velikirn brojem izbeglica. Taj
brod sam video u luci kako iskrcava putnike. Odlučeno
je da će te izbeglice neko vreme živeti na našem ostrvu.
Zato smo ih susretali na sve strane po varoši. Kretali su
se u manjim grupama, razgovarali tiho i mogli ste ih videti
podjednako u katoličkoj crkvi kao i u protestantskom
hramu, u našem jedinom supermarketu kao i na
opštinskom skladištu grañevinskog materijala ili još u
bolnici gde su lečeni oni koji su bili ozleñeni za vreme
prolaska tajfuna.
Mislim da sam upoznao Emilija otprilike dva
meseca posle dolaska prvog broda. Nekoliko dana ranije,
poslednje izbeglice prispele su sa Kukuruirika. Pre nego što
su došli da se nastane kod nas, bili su odlučili da neko
vreme ostanu na svom ostrvu da bi raskrčili ruševine
porušenih kuća, prikupili pale kokosove palme i posadili
nove. Emilio je, znam, morao stići tim drugim brodom.
Trebalo je da stanovnici Kukuruirika stanuju na
našem ostrvu uz pomoć vlasti nekoliko godina, koliko je
potrebno da mlade kokosove palme počnu da donose plo-
dove. Na oko pet minuta od našeg hotela, sagrañeno je
prihvatno selo, odakle je svake večeri do nas dopirala mu-
zika i vesele pesme. Pomoć vlade je bila mršava i samo
gledajući njihovu odeću naslućivali smo koliko su te izbeg-
lice imale malo za život, a ipak su bili veoma veseli, kao da
se ne osećaju siromašni.
Toga dana, početkom popodneva, stajao sam na
putu ispred našeg hotela. Pitao sam se s kim bih mogao
lepo da provedem kraj dana kad sam spazio dugorepu
pticu toto-pai kako leti iznad mene. Opčinjen, ostao sam
očiju uprtih u nebo čak i pošto je iščezla: ptica u šarenim
bojama kao što je ta ima mnogo u planini, ali je retko videti
ih u varoši. Tada sam ugledao ta tri dečaka kako mi se
približavaju. Reklo bi se da zaziru: primicali su se u grupi,
sitnim koracima, pogledajući levo i desno, bez ijedne reči.
Bila su to meni tri potpuno nepoznata lika.
Kad su me videli nasred puta, izgledalo je da su u
neprilici i potpuno su stali. Osmehnuo sam se onom koji
je koračao prvi. Uplašenog izraza na licu, samo je oborio
oči.
«Vi ste došli iz Kukuruirika?» upitao sam koliko da
nešto kažem.
I dalje oborenih pogleda, nisu odgovorili. Svakako
uplašeni, nijedan od njih trojice se nije usuñivao da bilo šta
kaže. Pomislio sam da ovdašnji jezik mora biti drukčiji od
polinežanskog u Kukuruiriku, pa sam upitao:
«Razumete li ovo što kažem?»
Ali oni su i dalje stajali ćuteći i kada sam napravio
nekoliko koračaja prema njima, onaj koji je bio na čelu
trojke naglo se okrenuo i pobegao trčeći u pravcu iz koga
su došli. Dvojica ostalih pohitali su za njim. Iznenañen,
mogao sam samo da ih gledam kako beže. Sutradan,
ponovo sam ih sreo na istom mestu. Kad sam ih primetio
na putu, mahnuo sam im. Zaustavili su se na licu mesta,
zatim su se približili.
«Zdravo!» dobacio sam im.
«Zdravo!» odgovorio je mekim glasom dečak koji je,
kao i prethodnog dana bio na čelu trojke.
Ovoga puta nije pobegao.
Malo niži od mene, imao je dugačak ožiljak na čelu i
živahne oči. Učinilo mi se da mu sa lica čitam izraz gneva,
ali se na kraju malo osmehnuo. Posedali smo na ivicu
puta i počeli da razgovaramo. Toga dana, proveo sam
celo popodne slušajući šta mi priča, laganim glasom, sa
mnogo kolebanja. Mada na šest stotina kilometara od
Kukuruirika, naše ostrvo je ipak najbliže veliko ostrvo i
dečko je imao neke predstave o našem jeziku. Malo-poma-
lo, shvatao sam bolje ono što kaže. Pričao mi je o strašnom
tajfunu, o svom životu na malom ostrvu atola, o putova-
nju brodom ovamo. A ja sam mu pričao o našem ostrvu,
objašnjavajući mu da imamo aerodrom, Administrativni
centar, a i mnogo kola. Rekao sam mu da moja porodica
vodi jedan hotel (malo kasnije, sva trojica su došli da bace
letimičan pogled na salon). Celo popodne smo porveli u
razgovoru, sedeći na ivici puta. U stvari, pričao je samo
jedan, a ostala dvojica nisu otvarala usta. Pomislio sam da
možda ne razumeju naš jezik.
«Ja se zovem Tio. A ti?» upitao sam pre nego što smo
se rastali.
«Emilio», odgovorio mi je.
Sutradan, odveo sam svu trojicu na aerodrom. Bio
je to dan kada jedan avion svraća. Tih dana tata odvozi
goste hotela ili ide po njih a ja ga pratim da služim kao
vodič i pomognem pri nošenju prtljaga. Emilio je svratio
popodne sa svojim drugovima i ja sam im predložio da
poñu na aerodrom kolima hotela. Imao je na licu izraz
nelagodnosti, zatim je na svom jeziku popričao sa
drugom dvojicom i tiho su raspravljali neko vreme.
«Ići ćemo pešice», rekao je najzad.
«Zašto? Poñite bolje sa nama kolima.»
«Peške. Ne poznajemo tvog oca.»
Onda sam odlučio da i ja prepešačim put sa njima.
Obavestio sam tatu da krećem ranije i pridružio sam im
se na putu koji je iznosio oko dva kilometra do aerodro-
ma. Emilio mi je rekao da je već video avione na nebu, ali
da nikad nije prisustvovao sletanju. Avioni ne idu za Ku-
kuruirik.
Kao i uvek kad neki avion treba da proñe, moji
drugovi su bili okupljeni na aerodromu i igrali su se oče-
kujući da letelica stigne. Prišao sam im da im ispričam za
Emilija i njegove prijatelje, ali kad sam se okrenuo da ili
upoznam, ovih više nije bilo. Pošto sam proveo neko vre-
me sa svojim drugovima, dao sam se u traganje za troji-
com dečaka. Konačno sam ih ugledao sasvim na kraju
visoke žičane ograde. Sedeli su jedan pored drugog i uporno
posmatrali sletnu pistu. Milije mi je bilo da im ne
prilazim i da ih ostavim na miru, a kad se avion pojavio
na nebu prema istoku, pritrčao sam da se pridružim Emi-
liu.
«Evo ga!» viknuo sam.
Oni se uopšte nisu okrenuli prema meni već su
ostali pogleda uprtih u plavo nebo na kome se jasno
ocrtavala silueta aviona. Postepeno, avion se približio
tutnjajući i postajao sve veći dok nije dostigao veličinu
koju ima kad je na tlu. Zatim se grubo spustio i, uz
zaglušujuću buku pri kočenju, udaljio rulajući punom
brzinom po pisti, pre nego što će se vratiti i zaustaviti pred
terminalom. Za sve to vreme, Emilio i njegovi drugovi su
posmatrali šta se dešava, ne izustivši ni reč, bez ijednog
pokreta. Kad se već avion zaustavio, jedno vozilo sa
platformom koje je prenosilo pasarelu prišlo je vratima, tek
u tom trenutku, Emilio je najzad malo mrdnuo i okrenuo
se prema meni.
«Bilo je super, a?» dobacio sam mu, ali on nije odgo-
vorio i nastavio je da u tišini posmatra avion. Kako sam
morao da pomognem tati, predložio sam im da me sače-
kaju i otišao ka holu za dolaske.
Toga dana imali smo tri gosta. Pošto sam ih odveo
do hotelskog minibusa i spustio njihov prtljag pozadi,
rekao sam tati da ću i u povratku ići pešice. Tata me je,
dakle, pustio i otišao sa gostima. Ali kad sam se okrenuo
prema ogradi, Emilija i njegovih drugova više nije bilo
tamo. Tražio sam ih bezuspešno uokolo, pa sam, posle
nekog vremena, morao da se rešim da potražim nekoga
koga znam da me vrati kući kolima. Pomislio sam da je
Emilio prosto naprosto morao otići, ali mi je bilo žao što
me nije obavestio.
Tokom polugoña koje je usledilo postao sam vrlo
blizak sa Emiliom. U prvo vreme, pokazao sam mu mnoga
mesta na našem ostrvu, svakojake grañevine u našoj varoši,
otkrio sam mu kutije konzervi, napitke koje nije znao i
kako rade kola. A onda, malo-pomalo, on je počeo da me
uči nekim stvarima i dolazio po mene da se igramo. Sve
te aktivnosti bile su više poslovi za odrasle, samo malo
prerañeni u igre. Na primer, jednog dana išao je da traži
korenje mangrove, isekao ga je na tanke listiće koje je
potom upleo da napravi dugačku usku kotaricu čiji se je-
dan kraj završavao zašiljen. Veoma zadivljen, pratio sam
pažljivo njegove spretne pokrete. Kad je završio, ustao je i
pokazao mi s izvesnim ponosom korpicu u obliku banane,
dugačku oko deset santimetara, sa jednim otvorenim i
drugim zatvorenim krajem.
«Hajdemo!» rekao je
«Kuda?»
«Na more. Naravno!»
Još ne shvatajući čemu bi mogla služiti takva
korpica, išao sam za Emiliom vukući noge i pitajući se šta
li ćemo raditi. Luka i aerodrom se nalaze na jednom
ostrvcu oko kilometar od varoši prema pučini,
povezanim s našim ostrvom nasipom. Da bi se izbeglo da
male barke zaobilaze kad idu izmeñu rta Saman i uvale
Kurampok, probijen je tunel na sredini nasipa. Ovaj
prolaz je uzan i more je plitko na tom mestu, zato ga
mogu koristiti jedino motorni čamci. U visini tog tunela,
Emilio je sišao u vodu, klizeći duž nasipa. Bila je oseka i
kad bismo se popeli na koralne grebene koji dotiču
površinu mora, voda ne bi dopirala dalje od kolena.
Skačući s jednog bloka na drugi, Emilio se primakao pučini
na oko dvadeset-trideset metara od nasipa. Ja sam se
trudio što bolje mogu da ga izbliza pratim. Najzad, mora
biti da je stigao do cilja koji je sebi postavio, jer se
okrenuo i dao mi znak da mu se pridružim. Dodao mi je
korpicu i počeo da ispituje uokolo more. Posle toga je
zaronio i na dnu počeo da pravi nekakav mali prolaz, samo
malo uži od korpice, pomerajući pomalo nekoliko malih
koralnih blokova. Zatim je namestio korpicu u šupljinu
koju je napravio.
«Ovo je zamka», objasnio mi je.
«Za hvatanje riba?»
«Da. Kotarica je tako napravljena da ribe koje u nju
uñu ne mogu više da izañu. Nisi to nikad radio?»
Nisam znao za taj način. Na našem ostrvu više
niko nije koristio takvu zamku.
«Sve ribe prolaze ovuda u vreme plime. Do sutra
ćemo ili nahvatati mnogo, sigurno», rekao je Emilio
nastavljajući da vezuje čvrsto kotaricu užetom za gomilu
korala.
Na vrhovima prstiju pokušao sam da vidim što
dalje oko nas. Kao da smo bili sasvim sami, obojica, usred
okeana. Kad je zamka bila dobro vezana, ostali smo neko
vreme da plivamo i galamimo u vodi. Sutradan, nažalost,
vetar je bio jak a more uzburkano. Mesto na kome smo
postavili zamku bilo je plitko, ali nije dolazilo u obzir ići
tamo peške. Bojao sam se da korpica ne bude odneta, ali
Emilio nije uopšte izgledao zabrinut. Trebalo je sačekati
tri dana pre nego što smo se vratili da vidimo zamku.
Mnogo riba je bilo uhvaćeno. Emilio ih je stavio u kesu
koju se postarao da ponese kad je polazio, i odneo ih je u
izbegličko selo. Emilio je bio siroče, a roñaci koji su se
starali o njemu biće svakako oduševljeni kad ga vide da se
vraća s takvim ulovom. Kad smo se rastajali, dao mi je
dve ribe. Pomislio sam da je to pravična raspodela plena.
Doduše, ja sam ga samo pratio i nisam ništa učinio da mu
pomognem.
Posle se više nismo razdvajali. Emilio je znao
strahovito mnogo stvari o moru, drveću i cveću koje se
nalazi u planini, o vetru i meteorologiji. Znao je savršeno
šta treba raditi u druženju s prirodom, stvari koje su svi
na našem ostrvu zaboravili. Kad smo razgovarali sedeći
na obodu nekog puta, dogañalo mu se da podigne opali
palmin list sa zemlje i da od njega nešto napravi. Gotovo
da nije gledao prste, oni kao da su se sami kretali i pre
nego što bili mogao išta da razumem, palmin list se
pretvarao u ribu, skakavca ili rajsku pticu. Pravio je sve te
oblike od jednog jedinog lista koji bi cepao, savijao,
uplitao. Naučio me je kako to da radim, pa sam, na kraju,
i ja mogao da napravim nekoliko običnih predmeta. Ali
oni koje je Emilio pravio bili su mnogo lepši. Sa loptama
koje je pleo mogao se zaista igrati bejzbol, dok bi se, ako
smo koristili neku od mojih, ona raspadala posle samo
nekoliko udaraca.
Emilio se malo družio sa ostalom decom sa ostrva.
Ili se zabavljao sa decom sa Kukuruirika, ili je sam odlazio
na more ili u planinu. Nikad ne bi došao da mi se pridruži
kad sam se igrao sa svojim drugovima. Malo-pomalo,
ostala deca sa Kukuruirika su počela da se mešaju u naše
igre, ali Emilio je ostajao po strani. Moji drugovi se na kraju
čak nisu više usuñivali da nas pozovu ili da priñu kad
bismo se sreli u varoši. Svako popodne Emilio je dolazio
pod prozor moje sobe i zvao me zviždućući. Kad ne bih
imao posla u hotelu niti neku drugu obavezu, nalazio bih
ga napolju i odlazili bismo zajedno u planinu, ili u varoš,
ili na koralnu barijeru da skupljamo školjke. Ponekad smo
zakazivali sastanak prethodnog dana i već od jutra, rano,
odlazili motornim čamcem da ribarimo. Bio je bolji ribo-
lovac od mene, ali zahvaljujući druženju sa njim mnogo
sam napredovao, jer me je učio da izaberem dobar mamac i
najbolju opremu, da prepoznam gde se nalaze ribe i koje,
vodeći računa o plimi i oseci, obasjanosti suncem i satu.
Emilio je, izgleda, toliko voleo ribolov i bio toliko veštiji od
najboljeg odraslog ribolovca meñu nama, da sam mu rekao
da može koristiti naš čamac kad god hoće ukoliko je
slobodan. Zahvalio mi je ali, u stvari, nikad nije došao da
ga pozajmi. Kad bi išao u ribolov, nasred lagune, to je
uvek bilo sa mnom. Jednom smo otplovili u ribolov na
pučinu, izvan koralne barijere. Posle nekog vremena jedna
velika riba je došla da mu zagrize udicu. A ja sam bio
zaprepašćen kad sam joj ugledao glavu u talasima.
«Pa to je ajkula!» povikao sam.
«A da, ajkula! Pst!» rekao je Emilio. «Nije ništa ozbilj-
no, naći ćemo već neko rešenje.»
Da sam bio sam i da sam ulovio toliku ajkulu,
svakako bih se toliko uplašio da bih sam presekao najlon
da oslobodim ribu. Ali Emilio je ostao vrlo miran. Omotao
je ruku krpom i počeo polako da vuče udicu, zatim je ola-
bavio da bi omogućio ribi da pliva neko vreme. Čim je
ajkula pokazala znake zamora, on je ponovo povukao,
zatim opet olabavio, puštajući ribu da se koprca slobodno,
pre nego što je otpočeo da snažno izvlači udicu. Ponav-
ljajući više puta taj postupak, na kraju je dovukao ajkulu
sasvim blizu čamca.
«S takvim zubima bi veoma lako mogla da preseče
najlon», dobacio sam uplašen velikom siluetom ajkule
koju sam upravo ugledao izmeñu dva talasa.
«Koristio sam klavirsku žicu. Sam najlon nije duži
od metra», objasnio je Emilio, naprežući se ponovo da po-
vuče udicu. «Kad se peca izvan koralne barijere, treba biti
spreman na sve.»
Još jednom je povukao žicu da bi se ajkula našla
gotovo zalepljena uz trup čamca, zatim mi je zatražio da
držim udicu dok se nije domogao nekakve kratke motke
sa dna jedne kutije. Potom je sačekao nekoliko trenutaka i
iskoristio tačan momenat kada je ajkula, koprcajući se i
dalje uz ivicu našeg čamca, podigla glavu izvan vode, da je
udari. Ubijena, riba je odmah prestala da se mrda.
«Ajkula se ponekad pravi da je mrtva. Dogaña se da
ribarima otkine nogu pošto je izvuku u čamac.»
Uplašen, poskočio sam i ustuknuo korak nazad.
«Ne brini! Ova je istinski mrtva.»
Emilio se zaista dobro razumeo u sve te stvari, a ja
sam se pitao kako i gde je mogao da nauči sve što zna.
Bilo je takoñe veoma zanimljivo šetati se sa njim
kroz varoš. Veoma je želeo da dozna mnoge stvari, ali se
nije usuñivao da neposredno pita odrasle ljude. Siguran
sam da bi mu ljubazno odgovorili, ali on, izgleda mi, nije
imao odvažnosti da im se obrati. Kad smo odlazili da se
kupamo ili šetamo po planini, pomišljao sam da ne znam
nikog toliko hrabrog kao on, ali kad se nañe u varoši -
postajao je vrlo bojažljiv. Pitao sam se gde li je mogla da
odleti ona snaga njegove prirode koju je pokazivao kad
smo ulovili ajkulu, na primer. Malo-pomalo, tokom naših
šetnji, naučio je razne stvari: kako idu kola (i takoñe
čemu služe benzin i ulje, kako se održava motor, koji su
glavni delovi, a i da, na koncu konca, nije tako teško
voziti), odakle dolaze proizvodi koje kupujemo u
supermarketu (ona roba koja dolazi iz inostranstva
brodom i skladišti se u hangarima), gde se proizvodi struja
(centrala se nalazi izvan grada, a nafta se u nju dovodi
direktno iz luke naftovodom). Svaki put kad bi otkrio
neku takvu olakšicu, Emilio se najpre divio, ali bi vrlo brzo
sasvim tiho promrmljao da su to stvari bez kojih se zaista
može. Za njega su bili važni kokosovi orasi, lišće palmi,
stabla mirisne palme, ribe koje plivaju u laguni, bananine
palme posañene u planini, ili još kako, prema
simptomima, prepoznati i izabrati lekovitu biljku meñu
svim onima što postoje. Za njega je bilo važno moći
preživeti sopstvenim sredstvima. Ma šta da se dogodi,
Emilio nje hteo da gubi poverenje u svoje sposobnosti da se
sam snalazi. Na našem ostrvu, ako čovek hoće, može živeti
bez sekiracije, ali on je sebi zabranjivao svaku olakšicu i
bilo mu je stalo do toga da živi onim istim životom kao na
Kukuruiriku. Nje pio koka-kolu već uvek kokosovo mleko,
nije jeo ribu iz konzerve već onu koju je sam ulovio.
Izgubio je majku za vreme tajfuna (otac mu je nestao na
moru već odavno) i prihvatili su ga dalji roñaci koji se
nisu brinuli ako se ne pojavi u vreme obeda, jer su znali
da je svakako našao negde nešto za jelo; to je, uostalom, i
bio slučaj. Istina je da kokosovih oraha, dorijana ili
banana ima na našem ostrvu i da niko ne bi zamerio ako
Emilio ubere tu i tamo jednu-dve voćke. A onda, većina
ljudi sada radije jede pirinač i ribu iz konzerve, pa ostalih
namirnica kojima smo se služili nekad ima i više nego što
treba.
«Da ne znaš ima li negde drvo maa? » upitao me je
jednog dana Emilio.
Maa je, na jeziku Kukuruiriku, dorijan. A kod nas
se kaže mai. Odgovorio sam:
«Ima ga koliko ti duša ište!»
«Tražim stablo za seču. Veliko drvo sa potpuno pra-
vim stablom.»
«Hoćeš li da odemo da potražimo na zemljištu koje
nam pripada u planini? Ima više desetina stabala dorijana,
ali su napuštena i plodovi nisu ubirani već veoma dugo.
Mislim da uopšte nema problema da posečeš jedno drvo.»
Naše zemljište u planini se nalazi na oko četvrt sata
kolima od varoši, u podnožju brda Kurampok. Ono nam
pripada, ali mi ga ne obrañujemo i puno stabala dorijana
je izraslo.
«Da li ću moći da odnesem stablo?» upitao je Emilio
s ozbiljnim izrazom na licu.
«Mislim da to neće biti problem. Ali šta bi ti od njega
napravio?»
«Pirogu. Sa lepim, potpuno pravim stablom može da
se napravi baš dobra. A sa njom bih mogao da idem u
ribolov kad god hoću.»
«Ti ćeš sam da je napraviš?*
«Aha, na Kukuruiriku sam napravio jednu sa
bratom mojeg dede. Sećam se otprilike šta treba da
radim, a ako ne uspem sasvim sam, moći ću da zatražim
pomoć.»
Taj veliki plan za pravljenje piroge me je oduševio.
Odmah sam ga ispričao tati koji nije video nikakve smetnje
da Emilio uzme jedno stablo. Čak je bio zadivljen svim
onim što Emilio može da uradi, pa se odmah složio, pre-
poručujući nam samo da pazimo dok obaramo drvo i
prenosimo ga. Otišli smo na brdo hotelskim kamionetom.
Ja sam vozio. Naravno, još sam premlad za to i ne bi
trebalo, ali kako nismo vozili kroz varoš tata je smatrao
da to zbilja nije opasno, i pozajmio mi je kola. Parkirao
sam kamionet u podnožju brda, na putu, i ušli smo u šu-
mu da tražimo dobro drvo: trebalo je da bude deblo od
najmanje pedeset santimetara u prečniku, sasvim pravo,
bez granja do visine otprilike šest metara. A da bi se olak-
šalo prenošenje, idealno bi bilo da drvo ne bude suviše
daleko od puta. Pešačili smo tri sata kroz šumsko rastinje
pre nego što smo pronašli odgovarajuće drvo. Pošto smo
omotali jedno crveno uže da ga obeležimo, sišli smo do
kamioneta kako bi ga parkirali što je moguće bliže, pa
smo se obojica latili sekira. Trebalo nam je mnogo vre-
mena da oborimo stablo, čak i radeći ovako udvoje. Drvo
mai je prilično tvrdo i sekire su nam odskakale. Udarali
smo iz sve snage, ali uspevali smo samo da ogrebemo koru.
Nikako nam nije polazilo za rukom da dopremo do srca.
Da smo zamolili gospodina Tamantega iz skladišta
grañevinskog materijala, on bi nam svakako pozajmio
kružnu testeru, ali Emilio je bio uporan da iseče drvo se-
kirom. Govorio je da drvetu ne bi bilo pravo da se koristi
mašina, a to znači da se ne bi mogla napraviti dobra pi-
roga koja bi se dobro držala na pučini. Napregao sam se
manje-više da verujem u njegovo objašnjenje, smatrajući
da je ipak teško iskušenje seći drvo sekirom, usred šume,
po takvoj vlazi i vrućini.
Konačno, posle jednog sata, Emilio je zadao posled-
nji udarac sekirom koji je oborio drvo tačno u pravcu koji
smo predvideli. Naš posao za taj dan bio je gotov i vratili
smo se u varoš vrlo zadovoljni. Sutradan smo ponovo došli
na brdo da isečemo grane i lišće. Bio nam je potreban je-
dan dan rada da okrešemo drvo. Znali smo da nećemo biti
dovoljni nas dvojica da srećno izvedemo posao trećeg dana.
Obratili smo se, dakle, drugovima i krenulo je nas desetak.
Nije bilo lako spustiti deblo do kola. Trebalo je privezati
dugačko uže pozadi za kamionet i vući drugi kraj gore uz
padinu, da bismo ga vezali za stablo. Ali kako je uže išlo u
cikcak izmeñu ostalih stabala, nije se posle moglo prosto
vući kamionetom da bi stablo klizilo ka podnožju strmine.
Trebalo je vući i zaustavljati se čim bi deblo blokiralo neko
drvo pa onda motkama napraviti poluge da bi se malo
usmerio pravac debla, pa vući nanovo dok ga opet ne
blokira neki panj, od kojeg bi ga oslobañali sekući šikaru
uokolo. Svako je hteo da kaže svoje mišljenje ili da nešto
tumači, i taj posao nam je uzeo dobrih pola dana. Bio
sam, razume se, odgovoran za vožnju kamionetom, a
Emilio je upravljao postupcima oko debla. Za težak i
naporan rad bilo je pet dečaka, a duž puta pri spuštanju
bilo ih je još dvojica-trojica koji su davali znak - bilo da se
ide napred ili da se prekine s vučom. Trebalo je veoma
paziti, jer bi neko od nas lako mogao da se povredi za
vreme sveg tog manevrisanja. Bili smo, dakle, svi veoma
usreñsreñeni. Najzad, malo pred podne, deblo se našlo
kod kola i, uprevši svi zajedno, uspeli smo da ga spustimo
na platformu. Čvrsto smo ga vezali i preneli na plažu ispod
hotela.
Tokom tri meseca koji su usledili, Emilio je ostavio
drvo onakvo kakvo je bilo, ne dotičući ga. Očekivao je da,
sušeći se, drvo postane lakše za obradu. Emilio mi je rekao
da će se loše osušeno drvo kasnije izložiti opasnosti da se
izvije ili ispuca. A onda, jednog dana, konačno, odlučio je
da je došlo vreme da počne da pravi pirogu. Toga dana,
Emilio je zamolio tri starija čoveka koji su došli sa Kuku-
ruirika da ga prate. Jedan od njih bio je brat njegovog de-
de. Pre nego što se otpočne sa radom, trebalo je pridrža-
vati se obreda. Emilio mi je objasnio da treba obavestiti
drvo da će postati piroga. Uvereno u korist plana, drvo će
tada dati sve od sebe da postane dobar čamac koji se ne
plaši talasa, ume da privuče ribe i čak bude u stanju da
se odupre nevremenu. Trebalo je, dakle, pripremiti drvo
za sve to, a zatražiti i pomoć kako od bogova mora, tako i
planine, lagune i neba.
Emiliov plan da napravi pirogu izgleda da je
obradovao sve izbeglice pridošle sa Kukuruirika i
zainteresovao sve kod nas. Tri mudre starine su stigli
rano izjutra. Pletenim, lišćem mirisne palme pandan
ukrasili su deblo smešteno u hladovinu jedne kokosove
palme. Zatim su oko njega stavili ljuske kokosovog oraha
napunjene rakijom od palme, ribe ulovljene blizu koralne
barijere i kineski kupus, potom su se smenjivali
izgovarajući dugačke molitve. Emilio i ja, klečeći na
pesku, svesrdno smo se moili da piroga postane srčan
čamac. Drugovi koji su nam pomagali da svučemo deblo
sa planine bili su isto tako prisutni na obredu koji je
potrajao oko jedan sat.
Popodne, Emilio je počeo sa pravim radovima na
grañenju. Pomoću male sekire, ostrugao je deblo celom
dužinom, zatim je izdubio sredinu. Bio je potreban ceo
mesec dana rada da se pred očima pojavi oblik koji liči na
pirogu.
A ja sam pomagao na najjednostavnijim poslovima.
Kad je trebalo prosto grubo ostrugati, ja sam mogao da
radim kako sam znao i umeo, ali čim bi zadatak postajao
precizniji i kad se ne bi smelo rizikovati da se načini i
najmanja greška, morao sam da sačekam Emiliova
uputstva. Ona poslednja doterivanja ostavljao sam da radi
potpuno sam, bilo mi je dovoljno da se divim veštini kojom
je rukovao teškom sekirom i postepeno postizao divnu
izvijenost trupa čamca. Tri puta je brat Emiliovog dede
došao da ga obiñe i odlazio je zadovoljan kako posao
napreduje. Kada je trup čamca bio gotovo završen, Emilio
se bacio na izradu ostalih delova. Piroge koje se koriste u
toj oblasti imaju jarbol postavljen sa obe strane trupa na
čijem je kraju učvrstio dvostruki bočni plovak koji
omogućuje da se uvek drži jedan prema vetru kad se plovi
na jedra. A da bi omogućio da se menja pravac i pristaje,
pramac i krma imaju isti oblik. To znači, u stvari, da oba
kraja piroge moraju da budu oblikovana kao krma. Emilio
je pridavao značaj i najmanjoj pojedinosti. Na svakom
kraju učvrstio je ukras u obliku vila pa je piroga delovala
veoma elegantno. Objasnio mi je da je to rep ptice brzana.
Tako je od različitih komada drveta napravio bočne
plovke, gredice za koje ih treba učvrstiti, daske koje dolaze
odozgo, kao i daske koje treba da služe za sedišta, jarbol za
jedro i još celu gomilu neophodnih delova koje je
ostrugao, ispolirao i uvezao lijanama mirisne palme.
Uostalom, pre nego da ih je uvezao, trebalo bi da kažem
da ih je spojio, toliko se sve skladno utapalo. Napravio je
isto tako vesla i jednu crpku. Posle svake etape ovih
složenih radova, piroga je sve više dobijala oblik. A potom,
tačno tri meseca posle obreda za početak radova, Emilio je
objavio da je čamac dovršen. Za sve to vreme stalno sam
išao u školu i radio u hotelu, dolazeći da pomognem
Emiliu samo kad bih imao malo slobodnog vremena, ali
on se bio potpuno posvetio toj izradi, da nije radio ništa
drugo. Po svoj prilici, kako je obred bio održan pred
početak radova, nije bilo potrebno da se održi drugi na
kraju. Emiliu i meni je, dakle, bilo dovoljno da spustimo
pirogu u vodu, uñemo u nju da se malo provozamo
veslajući, da proverimo neke delove, zatim podignemo
jedro od lišća mirisne palme i malo zaplovimo. Emilio je
pokazao da je sasvim zadovoljan tek pošto je izvršio još
nekoliko podešavanja. Piroga je tada bila savršena!
Reagovanja ljudi su bila prilično različita. Kod nas
su čamci sada opremljeni motorom. Retki su ljudi koji se
još služe pirogama, a više ih niko ne pravi. U selu Vo
postoji zaista gospodin Čabak koji još ume da ili izrañuje,
ali sam čuo da se žali kako već dugo nema porudžbina.
Samo porodice koje idu u ribolov usred mangrova još
imaju nekoliko dugih i uskih piroga kojima se ide na
vesla (ti ribari kažu da je u laguni, noću, lakše uloviti ribe
tim pirogama, zato što su one tihe). Svi su, dakle, došli
radoznalo da vide Emiliov čamac, zato što je ta stvar
postala retkost. Stariji ljudi pokazivali su izvesno
uzbuñenje, jer ih je lepa piroga podsećala na čamce iz
njihove mladosti. A one mlañe iznenañivalo je to što je
Emilio mogao sasvim sam da napravi čamac. Iskreno su se
divili videći da jedan dečak njihovih godina raspolaže
potrebnim znanjem i veštinom da izradi tako lepu stvar od
grañe koja potiče isključivo sa našeg ostrva. Reagovanje
ljudi sa Kukuruirika je bilo složenije. Neki su kanda vreme
koje provode na našem ostrvu stvarno smatrali kao neki
raspust, misleći da nije tako loše ostati ne radeći ništa u
vreme kad bi trebalo nastaviti normalan život na njihovom
ostrvu. Inače, izbeglicama se, izgleda, zbilja nije žurilo da se
tamo vrate. Njihov smeštaj, koji je trebalo da bude
privremen, trajao je već tri godine, ali oni nisu pokazivali
nikakve znake nestrpljenja. Svi su govorili da hoće da se
vrate svojim kućama, ali izgleda da su konačno shvatili da
je prilično prijatno živeti na našem ostrvu uz pomoć
države. A onda, kad su čuli da Emilio gradi pirogu kao što
se to oduvek radilo na njihovom ostrvu, osetili su se,
izgleda, malo nelagodno. Tim čamcem koji je napravio
svojim rukama, Emilio, koji je još samo dete, pokazao je
da, iako boravi na tuñem ostrvu, želi da očuva običaje
svoga zavičaja. Bilo je, dakle, prirodno da se odrasli, koji su
se zadovoljavali time da žive od danas do sutra, zahvaljujući
hrani koju je delila vlada, osete malo posramljeni.
Tokom šest meseci koji su usledili, Emilio se svakog
dana ukrcavao u svoju pirogu da bi išao u ribarenje po la-
guni. Dogañalo mi se ponekad da ga pratim, ali je češće
odlazio sam. Svakoga dana donosio bi mnogo ribe koju je
delio sa svojim prijateljima, a divljenje koje je izazivao samo
je raslo. Ali on nije pridavao nikakav značaj pohvalama
koje su mu upućivane. Jednog dana, dok smo sedeli jedan
pored drugog u čamcu i čekali da ribe naiñu i zagrizu naše
udice, okrenuo se iznenada prema meni i rekao mirnim
glasom:
«Vratiću se na svoje ostrvo.»
Nisam odmah shvatio to što je rekao i pogledao
sam ga na trenutak zabezeknuto. Zatim sam konačno
shvatio značaj njegove izjave.
«Hoćeš da kažeš da ćeš se vratiti na Kukuruirik?»
«Jeste.»
«S kim? Hoće li svi otići?»
«Neće.»
 «Vratićeš se sasvim sam?»
«Dabome», rekao mi je mirno, očiju uprtih u kraj
udice.
Pokušao sam da zamislim Kukuruirik. Tamo više
niko nije živeo. Većina kokosovih stabala popadala je sa
prolaskom tajfuna, a drveće koje je potom zasañeno
sigurno još nije dovoljno poraslo da išta rodi. Osim ako
neka stabla nisu već počela da rañaju nešto voća. Za
ribolov, nije bilo problema: ribe bi tamo moralo da ima.
Trebalo bi takoñe da ima i mirisnih palmi i mai drveća.
Kineski kupus bi bilo dovoljno zasaditi da se brzo ubere. A
u kakvom li su stanju bananine palme? I onda sam
pomislio da, čak i ako bi bilo dovoljno onoga čime bi se
prehranio, ostrvo zasañeno samo mlañim kokosovim
stablima, još krhkim, nije mesto za život
petnaestogodišnjeg dečaka prepuštenog samom sebi!
Rekao sam Emiliu:
«Ne verujem da je to moguće!»
«Ama jeste, moguće je!»
«A kako nameravaš da otputuješ?» bio sam uporan,
jer mi je život na njegovom ostrvu bio nezamisliv, a način
da se tamo stigne mi je izgledao isto tako neizvestan.
«Ovom pirogom.»
Kako mi to nije ranije palo na pamet! Emilio je
svakako imao tu misao na umu od početka. Za ovih
poslednjih šest meseci imao je dovoljno vremena da se
srodi sa svojim čamcem. Još je poboljšao nekoliko sitnih
pojedinosti i njegova piroga je sada potpuno savršena. A
uz to, navikao se na manevrisanje. Uostalom, već smo
odlazili u ribolov zajedno u Ansu, susednu lagunu i ja
sam proverio da čamac može da prkosi talasima na
pučini. Meñutim, Ansu se nalazi na samo desetak
kilometara i, ma kakvo bilo vreme, videle su se obale
našeg ostrva. Kukuruirik je, naprotiv, bio na skoro šest
stotina kilometara i tokom putovanja čovek bi se mogao
naći nasred okeana, bez ikakvog ostrvca na vidiku.
«Zašto hoćeš da odeš?»
 «Ne mogu beskonačno da ostanem na ostrvu koje
nije moje.»
«Ali odrasli ljudi ne kažu da če se vratiti!»
«Zato što su digli ruke!» dobacio je Emilio.
«Ali kako ćeš se snaći za život ako odeš sasvim sam?»
upitao sam ga.
«Naći ću već čime da se hranim. Mogu da pecam. A
zatim, kokosova stabla bi morala uskoro da daju prve plo-
dove. Možda ne dovoljno da prehrane trista ljudi, ali de-
set-dvadeset sigurno. Za mnoge ljude život ovde izgleda
lakši. Oni mogu ništa da ne rade i žive od pomoći države,
zato su se predali.»
Nema sumnje da je bio u pravu. Meñu izbeglicama
prispelim sa Kukuruirika, Emilio je konačno bio jedini
koji zaista radi. Posmatrao sam ga kako se latio rada otkako
ga znam i na kraju sam pomislio da bi, čak i sam, na svom
pustom ostrvu uspevao da preživi.
«Znaš, već dugo želim da se vratim. Ne mogu više da
čekam. Uvek sam hteo da odem. Od prvog dana kad sam
stigao ovamo. U poslednje vreme, svake noći to sanjam.»
«A kako bi bilo da predložiš nekom odraslom da se
vrati s tobom?»
«Ne dolazi u obzir! Najpre, niko ne bi bio za odlazak,
a zatim, ako bih pričao o svom planu, siguran sam da bi
pokušali da me zadrže. Više volim da budem sam. Uosta-
lom, možda će neki, kad doznaju da sam se vratio u za-
vičaj, pozeleti da postupe kao ja. Možda će odrasli postati
svesni toga da bi im bilo bolje da se i oni vrate svojim ku-
ćama što je moguće pre.»
«U pravu si», prošaputao sam, misleći da bih i ja,
da sam daleko od svog ostrva, svakako želeo da se vratim
kući i da bih ga sigurno sanjao svake noći.
Emilio me je pogledao pravo u oči:
«Pristaješ li da mi pomogneš da pripremim odlazak?
Tajno, ne govoreći nikom ništa?»
Prihvatio sam. U svakom slučaju, Emilio je bio
odlučan. Nisam mogao učiniti ništa drugo sem da mu
pomognem. Čak i ako to znači da ću se uskoro rastati od
najboljeg prijatelja.
Prihvatio sam da mu olakšam pripreme, ali, u
stvari, jedino što sam mogao učiniti za njega bilo je da
prikupim zalihe. Emilio nije imao ni prebijene pare i nije
mogao ništa da kupi. Ja sam, dakle, preuzeo na sebe da
od svoje ušteñevine nabavim konzerve u supermarketu,
kao i kod gospodina Sana i u ostalim radnjama. Da ne bih
privlačio pažnju, nije trebalo da kupujem suviše stvari u
istom dućanu. Praveći se da ništa posebno ne pripremam,
kupovao sam uobičajenu količinu zaliha za male izlaske
na more koje smo ponekad pravili. Kod mene, u hotelu,
bilo je isto tako veoma lako naći nešto za jelo u kujnama.
Jednog popodneva kad nije bilo nikog, uvukao sam se u
magacin i uzeo tri konzerve šunke, tri konzerve pržene
piletine u bujonu, paket šećera i kutiju suvog keksa. To je
bilo prvi put da ukradem nešto iz kuće, ali se zaista
nisam osećao kao krivac. Bio sam spreman na sve da
pomognem svom prijatelju. Sakrio sam ove namirnice u
jednom ćošku svoje sobe i, kad je palo veče, pošao sam da
nañem Emilia.
«Pripremio sam ti zalihe.»
«Hvala», odgovorio mi je, istinski zahvalan.
«A ako ne nañeš pravi put, šta ćeš raditi?»
«Ne brini. Kad sam bio na svom ostrvu, proveo sam
više meseci u kući za muškarce radi mog upućivanja u život
muškarca i naučio sam da odreñujem položaj zvezda.
Znam kojeg dana, u koliko sati i u kom pravcu ta i ta zve-
zda treba da se nañe. A zatim, postoje talasi. Jedna struja
sa Kukuruirika ide daleko ka pučini. Biće mi dovoljno da
usmerim čamac u dobrom pravcu i ona će me odvući na
ostrvo.»
«Siguran si u sebe?»
«Za vreme tih upućivanja, starešina me je ispitao i
rekao da sam spreman.»
«Kad je to bilo?»
«Tačno pre nego što je tajfun prošao preko našeg
ostrva. Da nije bilo tog pustošenja kod nas, sad bih imao
pravo da idem sa odraslima na pučinu da lovim krupne
ribe ili kornjače», rekao je Emilio i u njegovom glasu sam
osetio samouverenost i veliki ponos.
«Šta ti još treba?» upitao sam.
«Kokosov orah. Dvadesetak. A uz to - voda. I bana-
ne.»
«Koliko dugo ćeš ploviti?»
«Najmanje desetak dana, ali možda i dvadeset.»
Najednom sam veoma konkretno sagledao ono što
se pripremalo. Nije to bila igra na dečjoj stazi. To je bila
prava plovidba, ozbiljna i opasna. Emilio će možda morati
da provede dvadesetak dana na otvorenom moru, bez
ikakvog sigurnog saznanja o mestu na kome se nalazi, i
zamišljao sam ga kako mu se postepeno namirnice i voda
za piće izmiču, a ne može ništa da uradi sem da se nada
da je na dobrom pravcu i da se moli da more ne postane
nemirno ili da se ne razboli. A ja nisam znao kojeg boga
treba moliti u tim slučajevima i, uz to, nisam znao kako
se treba moliti u takvom položaju.
«Bilo bi dobro kad bih mogao da te pratim.»
Rekao sam to ne razmišljajući i tek naknadno
sam shvatio šta sam rekao.
«To je nemoguće», rekao mi je Emilio vrlo mirnim gla-
som. «Pre svega, ne mogu dvojica stati u pirogu. Za mali
izlazak na more - još i nekako, ali do Kukuruirika, to je
nemoguće. A uz to, ako ja nestanem, niko neće ništa reći,
ali ako ti napustiš ostrvo, to će napraviti neprilike. Sigur-
no će više motornih čamaca i čak velikih barki biti poslato
da te traže i vratiće te ovamo.»
Nisam ništa umeo da mu odgovorim.
Nije bilo teško naći kokosove orahe. Kokosovih palmi
ima mnogo kod nas i niko ništa ne kaže ako se uzmu tri-
četiri oraha sa stabla. Mi smo ipak izabrali palme dovoljno
udaljene od varoši da ne privlačimo pažnju, i oborili smo
nekoliko plodova. Emilio se verao dvaput brže od mene i
za tili čas smo nakupili dvadesetak oraha, koje smo sakrili
u mangrovama kraj plaže, gde je bila vezana piroga. Zatim
sam nabavio pet plastičnih kanistera za vodu, svaki je
hvatao jedan galon: dobio sam ih prazne od poslovoñe
agencije firme Sanrajz. Žena tog poslovoñe je nekako
nepoverljive naravi i, kako ona misli da voda na našem
ostrvu nije za piće, šalju joj u tim kanisterima vodu iz
njenog kraja, koja jako zaudara na deterdžent. Ipak, naša
voda ima vrlo dobar ukus i dobra je za zdravlje, tako da
je ljudi sa ostrva uokolo odnose svojim kućama da je po-
nude prijateljima, ali žena tog poslovoñe odbija da pije
drugu vodu osim one iz svog zavičaja. Aganija, kućna po-
moćnica u toj kući mi je dalja roñaka i nije mi bilo teško
da dobijem nekoliko praznih kanistera. Na kraju, popeo
sam se na brdo iza kuće i nabrao venac još zelenili banana.
Mora da je stvarno nosio šezdesetak plodova. Kad je hleb
vlažan nije dobar za jelo, a krompir se lako kvari na vlazi.
Naprotiv, banane su idealna hrana na moru. One će po-
stepeno dozrevati i biti dobre za jelo za vreme putovanja.
Uoči Emiliovog polaska, u toku popodneva, vratili
smo se u šumu u kojoj smo oborili drvo da napravimo
pirogu. Nismo imali osećaj da ćemo se rastati tako da se
tokom više godina ponovo ne vidimo. Bili smo suviše za-
okupljeni pripremama za odlazak i nije nam padalo na um
da razmišljamo o onom što će se kasnije dogañati. Kad je
već sve završeno, Emilio je poželeo da vidi odozgo more na
kome će se izložiti opasnosti, i predložio mi je da ga
pratim. Imao sam more razloga da se brinem. A ako za
vreme plovidbe počne nevreme? Da li će Emilio naći pravi
put? Da li će naći neko mesto da pristane na svom ostrvu?
U kakvom će ga stanju zateći? I kad i kako ću moći da
doznam da li je srećno stigao? Ne razmenivši ni jednu reč,
usred našeg penjanja, seli smo da se odmorimo. Nekoliko
nežnih oblaka bilo je rasuto po nebu i od povetarca je šu-
štalo lišće na drveću.
«Potrošio si dobar deo ušteñevine», rekao je Emilio.
«Ne sekiraj se za to!»
Bio je to novac koji sam zaradio kao vodič gostima
hotela i iz dubine duše sam bio srećan što je poslužio da
se kupe zalihe za Emilija.
«Jesi li siguran da će sve dobro ići?»
«Siguran sam», odgovorio mi je gledajući me pravo u
oči.
Na površini lagune, pod našim nogama, ocrtavalo
se više belih linija od planktona. Sutra, rano izjutra,
Emilio će ih preploviti da preñe s druge strane koralne
barijere. A ja ću ga svakako gledati kako odlazi, sa mesta
na kome se sada nalazimo. Dva dana po njegovom
odlasku, biće potrebno da krenem da obavestim ljude sa
Kukuruirika. To smo zajedno odlučili.
«Otkriću ti jednu tajnu», reče najednom Emilio
ustajući.
«Šta to?»
«Magiju», odgovorio mi je nehajno.
Zatim je ponovo počeo da se penje uz planinu, a ja
sam išao za njim. Posle nekog vremena zaustavio se na
širokom proplanku na kome nam je trava dopirala do
kolena. Seo je posred tog prostora okruženog drvećem to-
on, a ja sam, ne shvatajući šta smera, učinio to isto. Izvadio
je više predmeta iz korpe koju je stalno nosio sa sobom:
veliku školjku u obliku kupe, kanap ispleten od stabljika
hibiskusa, više belih, glatkih kamičaka, parčad stakla
uglačana talasima i peskom. Rasturio ih je na zemlji i zatim
je ustao.
«Sačekaj me ovde», rekao mi je upućujući se ka
šumi sa malom mačetom u ruci. Pet minuta kasnije
vratio se noseći potpuno pravu granu drveta od oko dva
metra i ogroman list paprati koji mora da je našao u
šumi. Pomoću kanapa od hibiskusa učvrstio je onaj list
paprati za kraj drveta čiji je drugi kraj ubacio u malu
rupu koju je iskopao u zemlji. Nogom je utapkao zemlju oko
štapa uperenog u nebo. Slobodan kraj kanapa uvukao je
u školjku koju je napunio travom da ne bi klizio. Iz korpe je
izvukao jednu flašicu i mrmljajući nešto prosuo taj sadržaj
u školjku. Gledao sam ga toliko puta kako za tili čas pravi
kotarice da bi prenosio plodove koje je ubirao za vreme
naših šetnji, da ga sada posmatram kako pravi ove
skalamerije ne razumevajuci ništa od toga, ali ih ipak ne
smatrajući čudnim.
«Lezi», rekao mi je.
Uradio sam što mi je tražio i opružio se. Meka
trava, ugrejana pod zracima sunca, mirisala je veoma
prijatno pomešana sa blagim mirisom zemlje. Prišao mi je
i stavio na uvo onu kupu vezanu kanapom. Da bi vrh
školjke dosegao visinu mog uva, podigao je sa nekoliko
kamičaka. Začuo sam tada neku tutnjavu:
«Drži ovo u šaci», rekao je pružajući mi parčiće plavi-
častog stakla.
Osetio sam na dnu dlana prijatnu toplinu stakla
takoñe zagrejanog suncem.
«Zatvori oči i opusti se. Čućeš nešto veoma lepo.»
Emliov glas mi je dopirao sa velike daljine. Bio je to
neki čudan utisak. Tutnjava koja je dolazila iz školjke se
pojačala i neki drugi zvuk je dopirao mešajući se s njom.
Bio je to udaljeni glas Emilija, kao da se on nalazi usred
mora i peva visokim glasom. Pomislio sam da nije mogao
mnogo da se udalji, ali ako bih se pouzdao samo u ono
što čujem, imao bih utisak da je daleko-daleko od mene. A
onda se začuo veoma prijatan glas. Kao let anñela na
nebu: ispod njihovih širokih krila, tankih i prozračnih,
vazduh je blago treperio i taj talas se širio u beskonačan
odjek od koga je čak tle podrhtavalo. Nisam više bio
opružen na zemlji: lebdeo sam u vazduhu, kao nošen
bezbrojnim vlatima trave, a svež povetarac dolazeći sa
dalekog ostrva Kukuruiriku dopirao je do mene, zatim,
da bi izbegao da mi se telo ohladi, menjao pravac i vraćao
se u suprotnom smeru. Ova nežna pesma, izazvana
pirenjem vazduha, osvežavala mi je duh i bistrila ga: držao
sam oči sklopljene, ali sam imao utisak da jasno vidim ceo
svet. Ne očima već ušima! Svi oblici, boje, sav prostor,
pokreti, postali su zvuci koji su mi prodirali u uši i otkrivali
mi duboku suštinu sveta. Veoma nisko ispod mene,
ogroman čovek sive boje držao je dugačak štapić kojim je
mirno davao takt na steni. Davao je takt disanju sveta
koji se širio pa opet skupljao. Div je bio okružen
mnoštvom zrikavaca koji zriču da probiju glavu i kao da ga
podstiču da jače udara u stenu. Onda se ogromna mlada
devojka, uvijena u beli veo, pojavila daleko na zapadu;
jedva je micala noge i izgledalo je da se kreće klizeći po
nebu. Dugačkim pozlaćenim bičem koji je držala u ruci
udarala je Sunce koje je odjeknulo kao jak zvuk staklenog
gonga. Taj zvuk se raširio po svetu i, čuvši ga, sve biljke,
travke, drveće, cveće, korenje, puzavice ili stabljike koje se
penju, kora stabala, veliko granje i grančice, počeli su da
trepere od uživanja. U više navrata devojka je udarala
Sunce i svaki put zlatni kolut bi odjeknuo istim zvukom, a
svaki put kad je taj zvuk odjeknuo, biljke su postajale
snažnije i još blistavije.
Izmeñu ta dva sveta - onog u kome sam se nalazio
i onog koji sam opažao u daljini, začuo se polako blagi zvuk
flaute u koju je duvao treći sin neba koga sam prepoznao
kao Emilija. Meñutim, možda sam se varao. Uostalom,
razmislio sam: Emilio nije umeo da svira na tom
instrumentu. Ali polako svet se punio zvukom flaute, koji
se mešao s taktom izazvanim udaranjem sivog čoveka u
stenu i sa zvečanjem stakla koje je ona devojka prosipala
udarajući Sunce. Tada, more, ostrva, ribe koje su se pra-
ćakale u talasima, blage krivine planina, svakodnevne delat-
nosti ljudi, dim iz dalekih vulkana, kretanje zvezda, lju-
bavne igre kitova, sve što čini ovaj svet koji poznajemo,
postalo je samo muzika pod čarolijom koja me je opčinila.
Nemam nikakvu predstavu o vremenu koje je tako
proteklo. Imao sam utisak da sam ostao danima i danima
opružen u travi slušajući svet koji je postao muzika, ali u
isto vreme mi je izgledalo da je protekao samo delić tre-
nutka i da je sve to prošlo kao senka. Taj zvučni svet je bio
tako divan da nisam uopšte želeo da se vratim u stvarni
svet. Hteo sam da ostanem ležeći: bio sam savršeno srećan
slušajući tu čudesnu muziku i nisam osećao potrebu ni za
čim drugim.
Ali Emilio me je izvukao iz tog sna.
«Hajde, probudi se! Dovoljno je, zar ne?»
Njegov glas, koji mi se učinio vrlo grub, odjeknuo je
u uvu koje je ostalo slobodno a ono drugo je i dalje bilo
pokriveno školjkom. Još omamljen, otvorio sam oči.
«Šta se to dogodilo?» upitao sam i dalje lebdeći u svom
snu.
«To je bila muzika sveta. Ulio sam ti u uvo zvuke koje
sam prikupio listom paprati i tome sam dodao svoju pe-
smu. Vidiš, može se svirati takva muzika.»
«Pusti me da je još slušam, molim te!»
«Nemoguće. Gotovo je sada. Uostalom, to je zabra-
njena stvar. Ako čovek počne da sluša ovu muziku, neće
više ništa drugo da radi. Ja je nikad ne slušam. Danas je
bilo nešto izuzetno. Zato što si uradio toliko stvari da mi
pomogneš.»
Emilio mi je izgledao još mnogo odrasliji nego
obično.
«Kako umeš da izvedeš takvu stvar?»
«Pa i ti, hoću da kažem i ovdašnji ljudi, nekad su
umeli da izvedu puno ovakvih stvari, ali oni su se na kraju
okrenuli da se zanimaju samo za sve te proizvode što su
došli iz inostranstva, pa su zaboravili. Dobro, hajde,
odlazimo.»
Vratio je školjku u torbu, namotao kanap i složio
ga tako isto, zatim je odbacio daleko onu dugačku
granu.
«Sutra, pre nego što svane, spustiću pirogu u
vodu», rekao je jednostavno i krenuo.
Sutradan, rano izjutra, dok je nebo na istoku još
bilo crno, našli smo se na plaži. Sve što je trebalo da
bude ukrcano, bilo je dobro sakriveno u mangrovama.
Emilio je poneo samo nešto stvari koje je gurnuo u
kotaricu koju je stalno nosio. Ne govoreći ništa, natovarili
smo veoma pažljivo zalihe u čamac i pokrili ih asurom od
lišća mirisnih palmi. Prethodnog dana postarao sam se da
napunim kanistere vodom.
«Dobro, odlazim», rekao je jednostavno Emilio.
Nije trebalo ništa drugo reći. U tim trenucima reči
su izlišne. Gurali smo pirogu kroz mrkocrnu vodu dok
nam nije doprla do visine grudi, na više desetina metara od
plaže, zatim se Emilio popeo u čamac. Počeo je da vesla,
a ja sam ostao neko vreme gledajući kako se udaljava,
zatim sam otplivao do plaže. Okrenuo sam se i ugledao
kako se čamac blista na prvim jutarnjim zracima. Otrčao
sam do kuće, uzeo kamionet i vratio se na brdo, na ono
mesto na kome smo bili prethodnog dana. Više belih
linija ocrtavalo se na glatkoj površini lagune usred koje se,
tačno na pola rastojanja izmeñu plaže i koralne barijere,
veoma jasno izdvajala Emiliova piroga. Njegova vesla
pravila su krugove koji su se širili na površini vode. Biće
da je imao nameru da razapne jedro čim isplovi na
pučinu, s druge strane koralne barijere. Kukuruirik je bio
veoma daleko, ali ja sam bio siguran da piroga ide u
dobrom pravcu. Ma šta da se desi, znao sam da će se
Emilio snaći, da će stići na svoje ostrvo: u dubini duše
nisam više uopšte sumnjao. Proveo sam celo prepodne
gore na brdu, posmatrajući more i oblake, misleći na
svog prijatelja koji me je upravo napustio.

Pogovor ili poruk

poruka Tia

Mislim da je gospodin Ikezava prvi put došao na

naše ostrvo još pre mog roñenja. Zatim je često navraćao i
svaki put odsedao u našem hotelu. Nikad nije propustio
da mi donese neki poklon tipičan za Japan i ja sam ga
veoma zavoleo. Kad sam dovoljno porastao, često sam ga
pratio na moru ili na planini. Dogodilo nam se da odemo
do ostrva Rantaru motornim čamcem, a vodio sam ga i
da obiñe ruševine Guragaruguine.
Gospodin Ikezava je veliki putnik i on poznaje mnogo
stranih mesta širom sveta. Mnogo sam voleo da ga slu-
šam kako priča svakojake priče sa svojih putovanja. Ali
gospodin Ikezava je dovitijiv i on bi mi ispričao priču o
nekoj dalekoj zemlji samo pod uslovom da mu ja najpre
pričam o našem ostrvu. Ja sam mu, dakle, objasnio puno
stvari o našem atolu, a on mi je ispričao svakakve priče o
Grčkoj i Africi. Sve u svemu, bila je to dobra trampa.
Ne bih nikad pomislio da će gospodin Ikezava
napraviti knjigu od onog što sam mu ja pričao. Rekao mi
je da je pisac, ali sam ipak bio veoma iznenañen videći ono
što sam mu pričao pretvoreno u knjigu! Kad sam je
pročitao, imao sam utisak da to nisam ja, ali istovremeno
sam se prepoznavao. Bilo je to neko veoma čudno
osećanje. U knjizi nalazim da sam mnogo zreliji i
razboritiji nego što sam u stvarnosti, a ima delova koje
bih poželeo da malo ispravim. I pored svega toga, veoma
sam ponosan što postoji knjiga u kojoj sam ja glavna
ličnost.
Ali, u suštini, zaista, nisam ja u središtu ovih priča.
To su pre svi moji drugovi i odrasli ljudi koji žive na
ostrvu, gosti koji su dolazili da odsednu u našem hotelu,
a zatim isto tako koralna barijera, planina Mui, stabla
kokosovih palmi, uz to more i nebo koji su im srž. Ako
ste čitajući poželeli da sretnete ljude koji ovde žive, ako ste
poželeli da se kupate u ovom moru, poželeli da ribarite,
nemojte oklevati da doñete. Moći ćete da odsednete u
našem hotelu. Eto, završavam dakle ovo pisamce praveći
malo reklame.
Dakle, do skorog viñenja, možda!

Za Vas: BABAC