Opatija Bogorodica Ratačka u državi Nemanjića

Stefan Nemanja osvojio je Bar sa okolinom 1183. godine. Pod njegovom vlašću našla
se tada i opatija Bogorodica Ratačka. Najstariji podaci o odnosu Nemanjića prema Ratačkoj
opatiji odnose se na kraj XIII vijeka. Kakav je taj stav bio u prethodnom periodu možemo
samo da pretpostavljamo na osnovu onog što se zna o politici Nemanjica prema
rimokatoličkoj crkvi u Zeti.1 Poznato je da od vremena uprave Vukana Nemanjića katolička
crkva u zetskom Primorju predmet njihove posebne pažnje.2
U sačuvanim istorijskim izvorima, opatija Sv. Marije Ratačke se prvi put pominje u
pismu od 22. marta 1247. godine u kojem poslanstvo iz Dubrovnika daje u Baru izjavu o
pravima dubrovačke arhiepiskopije, pa se među prisutnima navodi i «Gualterius abbas de S.
Michaele de Reteca».3
Naredni sačuvani dokument u kome se pominje Ratačka opatija nastao je skoro šest
decenija kasnije. To je povelja kralja Milutina koja je izdata 15. marta 1306. godine Kotoru.4

1
С. Станојевић, Борба за самосталност католичке цркве у Немањићкој држави, Београд 1912.
2
U okviru te politike, Vukan Nemanjić, „kralj Dioklitije i Primorja“, održava dobre odnose sa papom i od
njega traži papske legate radi organizovanja oblasnog crkvenog sabora 1199. Sačuvani dokumenti ne svjedoče o
mogućoj ulozi Ratačke opatije u pripremanju i realizaciji ovog posla, ali je ona, van svake sumnje, morala biti
značajna, s obzirom na činjenicu da je sabor održan u „blizini Bara“. Sličan sabor održan je i 1249. ili 1250.
godine, što bi bilo nezamislivo, bez podrške državnih vlasti. Političke implikacije statusa i organizacija
katoličke crkve u zetskom Primorju motivisali su kralja Uroša da u sukobu Bara i Dubrovnika oko
nadbiskupskog sjedišta energično podrži Barane, cfr. Историја Црне Горе II. Од краја XII до краја XV
вијека, Титоград 1970, 15-27 (С. Ћирковић).
3
T. Smičiklas, Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmaciae et Slavoniae, IV, Zagreb 1906, 316.; L.
Thallóczy, C. Jireček, E. Sufflay, Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I, Vindobonae
MCMXIII, br. 182 (=AA) - u tekstu stoji Pecega, to je greška, treba Reteza.
4
Оd 1866. povelja kralja Milutina je Državnom arhivu u Veneciji, u zbirci Miscellanea, atti diplomatici e
privati (kutija 10, br. 344). Dokument je stalno izložen u Sali S. Margarite. Pisan je na pergameni čije su
dimenzije 54,2 x 40 cm, oblik mu je nepravilan. Tekst je pisan u 33 reda. Potpis kralja Milutina je crtan, crvene
boje. Pismo povelje je ustavno, a oblici i pravopis odgovaraju početku XIV vijeka. Voštani pečat visi na gajtanu
od crvenih konaca. Povelja kralja Milutina pored autografa ima dva prepisa-Majinski prepis i prevod na
italijanski. Objavljena je više puta: cfr. F. Miklosich, Monumenta Serbica, br. 65, 67-69 (prema autografu koji
se tada nalazio u Beču); В. Макушев, Прилози к српској историји XIV и XV века, Гласник СУД XXII
Kralj Milutin je ovom poveljom potvrdio Ratačkoj opatiji darovnicu svoje majke, kraljice
Jelene, obdarivši pri tom opatiju novim posjedima i privilegijama.5 Kraljica Jelena, žena
kralja Uroša I, upravljala je Zetom skoro tri decenije.6 Darovi kojima je obdarila Ratačku
opatiju, takvog su obima, da su neke istraživače naveli na pogrešan zaključak da je kraljica
Jelena i osnivač manastira.7 Izdavači Acta Albaniae su datirali donaciju kraljice Jelene u
vrijeme oko 1288. godine.8 Za njenu upravu u Zeti, pored pokroviteljskog odnosa prema

(1871), 164-167 (prema autografu koji se tada nalazio u Veneciji); С. Новаковић, Законски споменици
српских држава средњег века, Београд 1912, 603-606 (izvod iz povelje); Б. Шекуларац, Дукљанско-Зетске
повеље, Титоград 1987, 132-137; D. Farlati, Illuricum sacrum, VII, Venetiis 1817, 58 (latinski prevod
povelje); Š. Ljubić, Rukoviet jugoslavenskih listina, Starine X (1878), 1-2 (italijanski prevod povelje); I.
Marković, Dukljansko-barska mitropolija, Zagreb 1902, 106-108 (hrvatski prevod povelje); Г. Чремошник,
Оригинални документи јужно-словенских владара у Млетачком архиву, СКА, Споменик XCIII, др.
разред, 72, Београд 1940, 124-125; М. Спремић, Ратачка опатија, 193 i n. 7; Tekst povelje u našem radu
citiran prema С. Марјановић-Душанић, Повеља краља Милутина опатији Св. Марије Ратачке, Стари
српски архив, књига I (2002), 13-29.
5
Povelja počinje simboličnom invokacijom. Na nju se nastavlja arenga, u kojoj se govori o zaslugama
Bogorodice. Potom slijedi intitulacija, koja je sa devocijom neuobičajeno duga. Devocija se spaja sa
ekspozicijom, u kojoj se kralj moli Bogorodici, i u kojoj se pominje sin mu Stefan II, koji je u času izdavanja
isprave već označeni za prijestolonaslednik. U devociji kralj uvodi paralelu, Bogorodica sa sinom i
nagovještava paralelu iz naracije-srpski kralj sa sinom. I u sankciji dokumenta pominje sina ( „kao onog koji
voljom božijom posle mene bude stolovao na kraljevstvu mi, sin ili srodnik kraljevstva mi“). U dispozitivu
dokumeta se precizno utvrđuju povlastice koje je kralj potvrdio manastirskim starcima i bratiji. Potom slijedi
sankcija, koju čine tipizirana anatema i duhovna kazna, da bi u drugom dijelu bila dodata i materijalna kazna od
1000 perpera. U završnom dijelu dokumenta kralj Milutin određuje tip dokumenta kao milost (“milost učini
kraljevstvo mi domu svete Bogorodice Ratačke. Potom slijedi popis svjedoka: barski arhiepiskop Martin (1301.-
25. februar 1307), Mihailo, zetski episkop, Miroslav, veliki kaznac, čelnik Branko, ded Miroslav, vjerovatno
starješina bosanske crkve, župan Вladislav, humski episkop Jovan, episkop kotorski Dumunja. Na kraju povelje
je pomen dijaka (Dijak Petric), nepotpun datum (bez navođenja godine izdavanja akta) i potpis auktora povelje.
cfr. С. Марјановић-Душанић, op. cit., 25-28.
6
O vladavini kraljice Jelene u Zeti cfr., ИЦГ II, 46-61.
7
“Haec (sc. Helena) plurima templa et monasteria fundavit, inter quae illud nobile in primis, ac celebre S.
Mariae de Rotacio quatuor fere millia distans ab urbe Antibari, edito loco inpositum in ipsa ora maritima, quod
amplissimis proventibus dotavit, et Monachis Benedictinis incolendum tradidit”, D. Farlati VII, 43-44; 57-58.
8
L. Thallóczy, C. Jireček, E. Sufflay, A A I, 510; М. Спремић, Ратачка опатија, 193.
katoličkoj crkvi, karakteristične su i dobre veze sa Rimom.9 Papa Nikola IV pokušao je da
preko kraljice Jelene utiče na preobraćenje njenih sinova u katoličanstvo, o čemu svjedoči i
papino pismo Jeleni iz 1288. godine.10 U pismima koja iz papske kancelarije stižu barskom
nadbiskupu u poslednjoj deceniji XIII i početkom XIV vijeka, uvijek je na kraju pozdravljena
i kraljica Jelena.11 Arhiđakon Marin, kasniji barski nadbiskup, 1291. godine bio je Jelenin
predstavnik na papskom dvoru. Kraljica Jelena se poslednji put kao vladarka Zete pominje
1306. godine.12
Povelja kralja Milutina je važan izvor za utvrđivanje obima posjeda i granica opatije
Bogorodice Ratačke. Iz nje saznajemo da su jezgro opatijskih posjeda činili tada Duboica,
Zburino, Bratoš, Šaptino i Spilane.13 Povelja je značajan izvor i za razumijevanje političkih
prilika u Zeti u proljeće 1306. godine. Iz formulacije samog dokumenta proizilazi da je
povelja za opatiju potvrda darovanih posjeda bivše vladarke. Potvrdu povlastica izdaje kralj
Milutin, jer Stefan Dečanski još uvijek nije priznat za legitimnog sina, a nije ni vladar Zete.14
S. Marjanović-Dušanić smatra da je upravo ova povelja dokaz o pripremanju kralja Milutina

9
Arhiepiskop Danilo ne govori ništa o kraljici Jeleni kao ktitoru katoličkih crkava u Primorju, cfr.
Архиепископ Данило, Животи краљева и архиепископа српских (прев. Л. Мирковић, предговор Н.
Радојчић), Београд 1935, 43; Г. Суботић, Краљица Јелена Анжујска-ктитор црквених споменика у
Приморју, Историјски гласник 1-2, Београд 1958, 132, n. 10.
10
Monumenta Montenegrina III/1, Vrijeme kraljeva, ed. V. D. Nikčević, Podgorica 2001, 120-121.
11
Monumenta Montenegrina IV/1, Arhiepiskopija barska, ed. V. D. Nikčević, Podgorica 2001, 200-204.
12
Kako piše Danilo II, kraljica Jelena se razboljela i zamonašila u crkvi Sv. Nikole kod Skadra, cf.
Архиепископ Данило, Животи краљева и архиепископа српских, 43. Vjerovatno je to bilo u proljeće 1306.
godine, kada je Milutin boravio na teritoriji koja je bila pod njenom vlašću, i kada je opatiji potvdio stare i
darovao nove posjede, С. Марјановић-Душанић, op. cit., 23-24.
13
„A ovo su međe od Lastve, kako teče studenac Mostac u Lastovsko blato, gore od Mostca uz brdo po vencu, a
od venca u Šaptinsku stenu (liticu), od Šaptinskog prolaza u Suhi potok, od Suhog potoka u Preseku, od Preseke
u Gradište i od Devina Vrha do Spiča (Spiča?) u Kalac, u Pliš na Toplišu, u brdo Sviništa, u malu Ostrvicu, u
Zeleniku kako gleda u more-kako je imala gospođa majka mi carica Jelena, i (kako) je ona dala i zapisala. To
potvrdi kraljevstvo mi i zapisa, da je za izdržavanje starcima, i za odeću slepima i hromima, i bratiji, i da je to
oslobođeno od svih gospodskih obaveza velikih i malih, i od velikaša u oblasti kraljevstva mi, i da ono, što je tu
navedeno kao crkveno, ne bude povređeno“, С. Марјановић-Душанић, op. cit., 17.
14
М. Маловић, Стефан Дечански и Зета, ИЗ XXXII (LII), XLI 4, Титоград 1979, 16-18;
za zadobijanje papske podrške da Stefana Dečanskog postavi za vladara u Zeti.15 U sankciji
povelje pominje se „sin ili srodnik kraljevstva mi“, od koga se očekuje da u budućnosti
potvrdi povlastice i posjede koje je kralj Milutin darovao opatiji.16
Tražeći na Zapadu saveznike sa borbu protiv Vizantije, kralj Milutin je, u periodu od
1304. do 1308. pregovarao i sa papama Benediktom XI i Klimentom V o prelasku u
katoličanstvo.17 Sva je prilika da je u približavanju kralja Milutina Zapadu upravo opatija
Bogorodica Ratačke imala važno mjesto, a da se, kao najbolji posrednik u pregovorima,
prirodno nametala kraljica Jelena. Povelja kralja Milutina opatiji Ratačkoj je nastala upravo u
vrijeme ovih pregovora. Velikodušno davanje posjeda i privilegija opatiji od strane kralja
Milutina u očiglednoj su vezi sa njegovim diplomatskim inicijativama prema Zapadu.
Pregovori sa papom propali su 1308. godine, ali su pokloni opatiji ostali. Pet godina nakon
dobijanja povelje od kralja Milutina, ratački opat tražio je od pape Klementa V da potvrdi
Jelenine i Milutinove donacije, i da primi manastir u klijentelu („in clientelam“) Svete
stolice. Papa Klement V je 22. novembra 1311. «potvrdio zemlje, vinograde, kuće i posjede
koji pripadaju manastiru S. Maria in Ripa maris ordinis s. Benedicti diocesis
Antibarensis”.18

15
С. Марјановић-Душанић, op. cit., 23-24.
16
Ead., op. cit., 24.
17
Kralj Milutin je 1306. godine sklopio savez sa Filipom Tarentskim, sinom južnoitalijanskog kralja Karla II, a
1308. i sa Karlom Valoa, bratom francuskog kralja Filipa Lijepog, a podržao ih je papa Klement V i Mletačka
Republika. Katalanci su otišli iz Kasandrije u Tesaliju, a na zapadu je došlo do sukoba između Mletaka i pape u
Avinjonu. Karlo Valoa je želio da odustane od svojih osvajačkih namjera, a kralj Milutin je odbio pregovore sa
papom i vratio njegove izaslanike. Francuski episkop Bernard Gvidonis u djelu „Flores Chronicorum“ piše da
su 1308. papski izaslanici išli da Urošu II Milutinu nude uniju, te da uspijeha nije bilo; O Milutinovim
pregovorima za prelazak u katoličanstvo, cfr. M. Faber, Pravo Barskih nadbiskupa na naslov “primas Srbije”,
Glasnik Zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini XVII (1905), Sarajevo 1906, 471; К. Јиречек, Историја
Срба IV, Београд 1925, 20; С. Пурковић, Авињонске папе и српске земље, Пожаревац 1934, 12-13;
Историја српског народа. Од најстаријих времена до Маричке битке (1371), Београд 1981, 455-457 (С.
Ћирковић).
18
D. Farlati VII, 58, 59; AA I, 608; MM IV/1, 222; M. Spremić ovo pismo datuje u 1311. godinu, a ne u 1312.,
kao su mislili izdavači Acta Albaniae, jer je Kliment V izabran za papu 5. juna 1305., dekret o izboru i ime je
dobio 19. juna, a pismo je datovano sedme godine pontifikata Klimenta V, cfr. М. Спремић, Ратачка
опатија, 194.
 U vrijeme uspona Srbije u doba cara Stefana Dušana privilegije i posjedi Ratačke
opatije nijesu bili ugroženi. O tome svjedoči dokument iz 1406. godine kojim Mlečani
odgovaraju Baru na uslove koje su im postavili prilikom prelaska pod venecijansku vlast, u
kome se govori o ranijim opatijskim «gratie imperiales».19 Na osnovu ovog dokumenta su
izdavači Acta Albaniae, zaključili da je car Dušan oko 1351. godine potvrdio posjede
opatije.20
Poznate su političke okolnosti koje su i cara Dušana, poput kralja Milutina, motivisale
na uspostavljanje bliskih odnosa sa papskom kurijom. Dušan je, već nakon proglašenja za
cara, u vrijeme raskola srpske i vizantijske crkve, slao skadarskog episkopa Marka da
pregovara sa papom. Nekoliko godina kasnije, 1354. godine, uputio je poslanike papi
Inoćentiju IV u Avinjon sa porukom da je spreman da prizna njegovu vrhovnu vlast i da kao
kapetan povede rat protiv Turaka.21 Kao odgovor, u Srbiju je 1355. godine stiglo papsko
izaslanstvo ali su pregovori ubrzo propali.22
Nemamo direktnih podataka o tome da je opatija Bogorodica Ratačka imala neku
posebnu ulogu u ovim pregovorima, ali je blagonaklon Dušanov stav prema opatiji mogao
biti pokazatelj spremnosti za zbližavanje s papama. Karakteristično je da se upravo u vrijeme
opata Pavla Ruđerija, koji je savremenik cara Dušana, u opatijskom kompleksu dešava
intenzivnija graditeljska aktivnost. O ovome svjedoči i natpis na spoljnoj strani sjevernog
zida bazilike B:

1347.
«AN(N)O D(OMI)NI MIII
XLVII A II XXI
DIE SEPTEN
BRO FVNDATA
FVIT IN TE(M)PORE

19
S. Ljubić, Listine o odnošajih između Južnoga Slavenstva i Mletačke Republike V, Zagreb 1875, 83; A A II,
799.
20
AA II, 91.
21
ИЦГ II, 80-81.
22
U Srbiju je 1355. stiglo oslanstvo pape sa pismima za cara, caricu, kralja Uroša i druge istaknute ličnosti. Sa
ovakvom Dušanovom politikom nije bio saglasan patrijarh Joanikije. Papa Inoćentije VI u pismu stavlja do
znanja da je Joanikije nezakonito rukopoložen za patrijarha, cfr. ИСН I, 554-556.
 ABATO PAVLO RUGERII ECL(ESI)A». 23

«Godine Gospodnje 1347.

Od 21. dana septembra
Započeta je bila ova crkva
U vrijeme opata Pavla Rugerija».

Natpis nije prvbitno uzidan u crkvu, već je naknadno izvađeno nekoliko tesanika i tu
je smještena ploča sa natpisom. Natpis jeste iz ove godine, ali je zid na kome se nalazi
stariji.24 Papa Inoćentije IV, u buli od 12. februara 1354. godine, navodi da je Pavle Ruđeri
odavno izabran za ratačkog opata, te da je dobio aprobaciju i blagoslov barskog
nadbiskupa.25
U kompleksu opatije Bogorodice Ratačke sačuvan je, pored latinskih, i jedan ćirilski
natpis. Nalazi se na potprozorniku sjevernog prozora srednje pravougaone apside bazilike B
urezan na njenoj spoljašnjoj strani. On glasi:

«+СИИ КАМИ КТО/МУ/

СТАВИ КЕПАЛИА ВЛЬКША».

U prevodu «Ovo kamenje dalje (ili ovdje) postavi kefalia Vukša». 26

23
Б. Шекуларац, Трагови прошлости Црне Горе, Средњовјековни натписи и записи у Црној Гори крај
VIII – почетак XVI вијека, Цетиње 1994, 155; Писци средњoвјековног латинитета (приредио Душан И.
Синдик у сарадњи са Горданом Томовић), Цетиње 1996, 180-181, sa starijom literaturom.
24
Tekst je uklesan u sedam redova nejednake dužine. Poslednji red je pomjeren udesno za otprilike 2 slova.
Natpis, po svojim karakteristikama, odgovara natpisima sa Primorja u XIV vijeku. Ima sve karakteristike
uncijale, posebno slova N, D, M, E, T, dok U u jednoj varijanti ima karakterustike kurziva. Pojedina slova
imaju isti oblik kao u natpisu na kuriji rektora u Baru i kotorskom Bogojevom natpisu iz 1395, Б. Шекуларац,
op. cit., 155.
25
I. Marković, Dukljansko-barska Metropolija, Zagreb 1902, 111, n. 29.
26
Ovaj natpis je prvi put objavljen kod Đ. Boškovića još 1930. godine, ali bez tumačenja, cf. Ђ. Бошковић, op.
cit., 145, sl. 8; Đ. Bošković i В. Korać su ovaj natpis iščitali, ali im je ostala nejasna treća riječ Т/П/О, Ђ.
Бошковић, В. Кораћ, Ратац, 54; Novije iščitavanje natpisa donosi B. Šekularac, cfr. Б. Шекуларац, op. cit.,
157-158.
 Paleografske osobine upićuju da se radi o natpisu iz druge polovine XIV vijeka. Za
naše istraživanje je veoma značajno ko je kefalija Vlkša (Vukša)?27 Đ. Bošković i V. Korać
28
, kao i B. Šekularac,29 pozivajući se na pismo koje car Uroš I piše Dubrovčanima (datirano
u period 1356-1367. godine), smatraju da je Vlkša vlastelinčić Vlkša koga car Uroš šalje u
manastir Sv. Srđa i Vakha na Bojani da izvidi šta se u tom manastiru dogodilo. Smatramo da
je za naše istraživanje veoma značajan podatak koji istraživači do sada nijesu uočili. Iz
dokumenta od 7. oktobra 1349. godine saznajemo da je tada u Dubrovniku boravio „Voxe
cefalie de Zenta”.30 Smatramo da je upravo ovo Vukša koji se pominje u natpisu Bogorodice
Ratačke, a ne vlastelinčić Vlkša koga pominju raniji istraživači.
Posebno je značajno pitanje u kakvim su odnosima bili opat Pavle Ruđeri, zetski
kefalija Vlkša i radovi u Bogorodici Ratačkoj. Ako posmatramo Bogorodicu Ratačku kao
veoma važnu papsku ispostavu na zetskom Primorju, onda se nameće pitanje da li je caru
Dušanu opatija Bogorodice Ratačke mogla poslužiti u istu svrhu kao i kralju Milutinu kada je

27
Dostojanstvo kefalij, preuzeto od Vizantinaca, javlja se od 1300. godine u blizini Skadra i Skoplja, a nosili su
ga u početku zapovjednici varoši i gradova. Kefalija je bio dužan da upravlja gradom i okolnim područjem.
Vodio je računa o održavanju utvrđenja, o redovnom vršenju stražarske službe, kao i o odbrani grada. Zadatak
kefalije je i popravka, ojačavanje i proširivanje utvrđenja-gradozidanje. Za vrijeme kralja Milutina kefalije su
prvo prihvaćene u Skopskoj oblasti i Zeti. Kefalija je postao osnovni oblik lokalne vlasti. U gradovima je imao
svoj dohodak, a imao je privilegiju da od građana kupuje žito, vino i meso u pola cijene. Vlast kefalije prostirala
se samo na državne zemlje. Kada su u pitanju crkveni posjedi, oni su bilu u nadležnosti posredujućih vlasti.
Kefalije su se regrutovali iz vlasteoskih redova. Obično se pojavljuju u razvijenim urbanim sredinama,
gradskim i rudarskim naseljima, kao i u mješovitim župama. Postavljali su ih srpski vladar, kralj, car, i kasnije
oblasni gospodari. Položaje su imali dvije do tri ili četiri do šest godina, zavisno od političke situacije. Zetski
kefalija Ilija bio je u službi kralja Milutina pred kraj njegovog života. Kao kefalija je titulisan «Nobilis et potens
vir dominus Ylia cefalia». Ustanova kefalije najduže se zadržala u Zeti za vrijeme dinastije Crnojevića, cfr. Т.
Тарановски, Историја спрског права у немањићкој држави, I, Историја државног права, Београд 1931,
59, 202-209; Законик цара Стефана Душана, I, Струшки и Атонски рукопис, Београд 1975 (ed. Д.
Богдановић), 103, 119, 121, 179, 199, 201; Лексикон српског средњег века, приредили С. Ћирковић и Р.
Михаљчић, Београд 1999, Кефалија (М. Благојевић) 292-294.
28
Ђ. Бошковић-В. Кораћ, Ратац, 74.
29
Б. Шекуларац, op. cit., 157-158.
30
Monumenta Ragusina, Libri Reformationum. II, (ed. F. Rački), Zagrabiae 1882, 83; O dočeku zetskog kefalije
Vlkše u Dubrovniku 1349. godine, cfr. G. Gelchic, La Zedda e La Dinastia dei Balšidi, Spalato 1899, 27.
uspostavljao kontakte sa papom. Te da li su opat Pavle Ruđeri, kao predstavnik crkvene
vlasti i Vlkša, kao zetski kefalija postavljen od strane cara Dušana, upravo zajedno u
Bogorodici Ratačkoj bili pokrovitelji građevinskih djelatnosti, u vremenu kada se i car Dušan
približava Zapadu.