9.

Књижевни метод и књижевни правац

Methodos-начин, пут, поступак који се користи да би се дошло до циља.

Теорија књижевности: два различита метода

1.у поетици- стварање књижевног дела (књижевна метода)
2.у методологији- проучавање књижевности (научна метода)

Књижевностваралачки метод:
-шири смисао: комплекс поступака, изражајних средстава, уметничких афинитета (постаје
књижевни метод када буде прихваћен од већине писаца и постане обележје епохе)
-ужи смисао: парцијални поступак, један од елемената комплекса (метод обликовања ликова,
метод приказивања стварности, метод развијања фабуле).

Условљен је чиниоцима:
-субјективни: личност писца, поглед на свет, склоности и способности, циљ који је себи
одредио. Индивидуални карактер који превагне у стварању.
-објективни (изван личности писца): друштвено-историјски контекст, околности у којима живи,
традиција, владајући метод, правац, школа. Општи карактер

На индивидуалном плану књижевни метод одређују:

Идеолошки чиниоци: класна припадност, политичко опредељење, друштвена ангажованост,
васпитање и образовање, место у друштву, ствар према стварности и животу  зависи
пишчево тематско опредељење, идејне и мисаоне преокупације, сагледавање света и живота,
обликовање ликова и начин вођења приче, емоционална обојеност, емоционални тон
Уметнички чиниоци: резултат пишчеве уметничке природе и његових уметничких афинитета
 пишчева склоност да своје виђење света, живота и људске судбине изрази кроз одређени
облик (лирску песму, приповетку, роман)

Књижевни метод одређују:

Коришћење животног материјала: однос према животном материјалу (грађи) и начин његовог
трснспортовања у уметничко дело. Разликује се код писаца различитих покрета, али је
другачији и код писаца истог покрета.
Виђење живота и стварности: разликује се од епохе до епохе светски бол, песимистички
усамљене слике стварности, мешавина светлости и таме). Визија живота зависи од
субјективних, али и објективних момената (историјски, политички, географски, помодни)
Уметничко обликовање има два аспекта: 1.жанровски избор (опредељење за одређену врсти
и облик) 2.поступак у микроструктури (начин обликовања ликова, типови приповедања, врсте
дескрипције, технике карактеризације...)
Лични став: питања морала, истине, правде, социјална питања, питања човекове егзистенције,
политичких питања, питања слободе, стваралаштва, науке. Креће се од неутралности до
снажне ангажованости.
Однос према језичком материјалу|начин његовог коришћења: језички материјал користи се
као сиров, непрерађен, отргнут од контроле граматичких и правописних норми, боји се
специфичним тоном и интонацијом (снажне речи, клишки израз ,естетика, емоционална
обојеност, користи се у помереном значењу, језик прима симболичка значења )
Квалитет и интензитет емоција: снажна емотивност прелази у партију и патос, смирена и
измерена емотивност, одсуство емотивности- осећај хладноће и дистанце
Однос према традицији и књ. наслеђу: изразити антагонизам (романтизам и реализам),
супротност садржи негацију неког елемента претходног метода или правца; наслањање на
поетичке тековине прошлости и грађења новог на темељима старог; апсолутно негирање
традиције, одбацивање као терета (футуризам)
Иновативност: ново у схватању или поступању, обележје према коме се метод препознаје,
помак напред у књижевноуметничком искуству. Може доћи као обогаћење, али и
супротстављање неком елементу претходног метода.

На основу броја одређујућих елемената дели се на комплексни метод (романтизам и

реализам) и парцијални метод.
Свођење на 2 основна метода врши се по аналогији на 2 основна филозофска система:
идеализам- романтизам и материјализам- реализам.

Књижевни метод- отвореност (стално се обогаћује новим елементима) и покретљивост

(ванвременска категорија, не губи се нестанком његове епохе)

Књижевни правац

Књижевни метод прихваћен од већине писаца где су слична тематска опредељења, користе
сличне стилско-изражајне поступке и показују слична схватања о друштвеним и уметничким
питањима – књ. правац (покрет).
Писци сличних схватања желе да свој поглед на књижевност и друштвена питања пренесу и на
друге писце. Да би писци успоставили шири контакт са ширим кругом писаца и читалаца,
изразили своја схватања и свој уметнички програм објављују програмске списе (манифесте)-
излажу своја схватања, политичка уверења, приближавају свој уметнички credo.
Манифести обележавају почетак епохе (неког правца или школе) – Жан Морена Манифест
симболизма, Филипо Маринети Манифест футуризма, Андре Бретон Манифест
надреализма.
Почетак могу обележити и критички текстови општијег карактера (Светозар Марковић –
Певање и мишљење) и програмско дело (писци свој уметнички програм излажу кроз
уметничко дело) – Моја поезија, Јован Дучић. Књижевни правац добија обележја у зависности
од друштвених и историјских услова ( футуризам у Италији и Русији: Маринетијев футуризам је
милитаристички, док је футуризам Мајаковског револуционаран и демократски, уметност се
треба приближити народу тако што ће се дела изнети на улице, он своје песме рецитује на
трговима и у фабрикама).
Књижевни правац је хетерогена појава, унутар њега се јављају различити тонови који доносе
неки нови моменат(Реализам: натурализам,веризам,критички реализам). Постоји проблем
одређивања временског трајања правца. Он се јавља у једној земљи, али се путем књижевних
утицаја шири у књижевност других земаља и то је посматрано на општем плану. На
националном плану је тешко одредити правац јер се прожима са књижевним методом. Због
потреба периодизације, потребно је одређивање временских међа на основу неких других
ознака ( узима се година објављивања манифеста или неког другог списа који битно одређује
правац развитка књижевности).