СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА

ПОЛИТИЧКИ И ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ СРБА ПРЕД

ИЗБИЈАЊЕ СРПСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Српске средњовековне државе нестале су крајем 15. века. Срби су, по-
том, дуго живели у три, а од краја 18. века у две државе – Османском
царству, Угарској (до 1526) односно Хабзбуршкој монархији и Млетачкој
републици (до 1797). Расути на целом простору Балкана и изван њега,
Срби су имали само једну установу која их је, духовно и идејно, држала
на окупу – Српску православну цркву, организовану дуже време у Пећкој
патријаршији (1557–1766). Традиција о српској државности временом је
слабила, нарочито после укидања Пећке патријаршије. Она ипак није за-
мрла и најчешће је налазимо код образованијих свештеника и световних
појединаца. Међутим, ниједан од планова о обнови државности није ишао
даље од окупљања српских земаља у оквирима Османског царства или
Аустрије, уз покровитељство Француске.
Положај српског народа у Османском царству крајем 18. и почетком
19. века, уочи обнове српске државности, био је изузетно тежак. Срби су
на територији Османског царства живели као обесправљена раја, оптере-
ћени прекомерним дажбинама према држави и спахијама. Крајем 18. и
почетком 19. века, Османско царство доживљава дубоку кризу у свим
областима државног, јавног и економског живота. Реформе султана Селима
III (1789–1807), не само што нису побољшале опште прилике, већ су иза-
звале велике немире и покрете, који су дубоко уздрмали целокупан поре-
дак у Царству. Посебну тешкоћу представљале су буне јаничара и појава
крџалија, који су крајем 18. и почетком 19. века потресали Османско цар-
ство. Крџалије су, као најамничке јединице, раскошно одевени коњаници,
накићени сребром, златом и дугим пушкама – крџалинкама, крајем 18.
века имали запажену улогу у сукобима између централне власти и одмет-
нутих турских великаша на Балкану. Главна карактеристика Османског
царства на почетку 19. века била је општа јавна несигурност готово у свим
крајевима на Балканском полуострву, те изузетно тежак правни, друштве-
ни и економски положај хришћанског становништва.
Почетак рата између Аустрије и Османског царства (1788–1971) знат-
није је ангажовао српски народ у пограничним областима Османског цар-
ства, у борби на страни аустријских снага. Уверавани у скоро ослобођење

11
 И С ТО Р И ЈА С Р П С КО Г Н А Р ОД А У 1 9 . И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕК А

од турске власти, уз агитовање сународника из Хабзбуршке монархије, око

10.000 српских сељака, активно се укључило у аустријске одреде фрајкоре,
од којих су најпознатији били они под вођством капетана Михаљевића и
Коче Анђелковића. Аустријске операције дале су коначно и конкретне ре-
зултате заузимањем Београда (септембар 1789). Склапање пруско–турског
савеза у јануару 1790. године, револуција у Француској и јачање унутра-
шње опозиције режиму Јосифа II, приморали су Хабзбуршку монархију
да размишља о склапању мира. По одредбама мировног споразума између
Хабзбуршке монархије и Османског царства, потписаног у Свиштову (ав-
густ 1791), територија Београдског пашалука је враћена под турску упра-
ву. Србима је гарантована општа амнестија, док је онима који би се одлу-
чили на исељавање гарантовано право аустријског поданства.
Реформске снаге у тадашњој турској држави, предвођене султаном
Селимом III, настојале су да на територијама повраћеним миром у
Свиштову заведу праведнију управу, која би омогућила боље услове жи-
вота Србима. Као главни фактор нестабилности у Београдском пашалуку
означени су јањичари. Међутим, обрачун централне турске власти са
њима у наредне две године није дао очекиване резултате, нарочито након
повезивања јањичара са видинским одметником Осман Пазван-Оглуом,
који је 1795. године постао господар Видина и северне Бугарске, а 1799.
године и видински паша. Ситуација је добила позитиван обрт када је
Порта у Београд послала капиџи-башу Хаџи-Мустафу, који је јула 1793.
године ступио на дужност београдског паше. Због своје доброте према
раји прозван је српска мајка.
Током 1793, 1794. и 1796. године, Хаџи-Мустафа-паша је објавио Србима
неколико султанових фермана, чије су одредбе требало да задовоље захте-
ве за успостављањем бољег и праведнијег режима. Потврђене су српске
народне старешине (нахијски, кнежински и сеоски кнезови), Турцима је
забрањено да улазе у српска села, а кнезовима је дато право да хапсе оне
Турке који не поштују ту забрану. Истовремено је наложено подизање ха-
нова крај путева, чиме би била изграђена коначишта и тиме уклоњена по-
треба да се свраћа у српске куће. Спахијама је наређено да бораве само у
Београду, док би у супротном изгубили поседе. Порез је утврђен на 15
гроша од пореске главе (уместо до тада 20 гроша) и исплаћиван је у две
једнаке рате. Кадије су могле убирати на име судске таксе 4% од износа
(уместо до тада 10%). Порез су сакупљале турске власти у сарадњи са ло-
калним кнезовима, а локалном становништву је гарантовано право да нису
дужни ништа давати турским пролазницима кроз пашалук. Србима је дато
право да могу подизати и обнављати цркве и манастире. Новим привиле-
гијама из 1796. године потврђено је постојање дванаест нахијских оборкне-
зова, у чију је дужност сада стављено прикупљање државних дажбина.
Овом приликом је изабран и врховни кнез Петар Ђуровић из Ћуприје, који
би посредовао између паше и осталих оборкнезова. Међутим, његово зва-

12
 С Р П С К А Р Е В ОЛ У ЦИЈА

ње Турци никада нису пристали да потврде. Ферманима је правно озвани-

чена кнежинска самоуправа, која се испољавала се у три нивоа – село,
кнежина, нахија. Самоуправни органи власти били су: сеоски збор, кне-
жинска и нахијска скупштина, те сеоски кнез (кмет), кнежински кнез,
оборкнез и врховни кнез. У њихове надлежности спадали су: сакупљање
пореза, одржавање путева, оправка цркава и манастира, бирање кнезова,
решавање разних међусобних личних и земљишних спорова. Кнежинска
самоуправа је и раније била специфичан облик друштвеног самоорганизо-
вања српског народа у 16. 17. и 18. веку под турском (Тимочка крајина,
Кључ) и аустријском влашћу (Војна крајина, Краљевина Србија).
Најизраженија је била на нивоу кнежине (приближно територија данашње
општине), те је по њој и звању кнез добила име.
Како сукоби са јањичарима нису јењавали, Хаџи Мустафа-паша је у
априлу 1796. године основао Српску народну војску, на челу са Станком
Арамбашићем, која је имала циљ да се са Турцима бори против јањичара.
Неочекивано, у пролеће 1797. године, Хаџи Мустафа-паша је премештен
на положај царског сераскера у Румелији. Управа над пашалуком је пове-
рена дотадашњем београдском кајмакаму Осман-аги. Борба централне
власти против јањичара изнурила је обе стране, а Порта је након упада
Наполеона Бонапарте у турске поседе у Египту и Сирији 1797. године била
приморана на уступке. Појава Француза на Јадрану, Јонском мору и у
Египту била је праћена њиховом живом агитацијом широм Балкана, а
посебно међу Грцима. Песник Константин Рига од Фере је у грчким кру-
говима у Бечу спремио борбену прокламацију, али су га аустријске власти
ухапсиле у Трсту и изручиле Осман-аги у Београду, где је у јуну 1798.
године задављен у Кули Небојши. Иако нису откривене Ригине везе са
Србима које је помињао у прокламацији, Турци су постајали све сумњи-
чавији, па је Осман-ага у септембру 1798. године погубио Станка
Арамбашића. Месец дана касније, Хаџи Мустафа-паша је враћен у Београд,
али је султан претходно, ферманом од 30. јануара 1799. године дозволио
јањичарима повратак у Београдски пашалук. Јањичари, наводно лојални
Хаџи Мустафа-паши, почели су да образују читлуке, намећу нове дажби-
не и преузимају готово читаву власт у своје руке. Тровање архимандрита
Стевана Јовановића, погубљење тамнавског кнеза Ранка Лазаревића, уби-
ства митрополита Методија и Хаџи Мустафа-паше (1801) обележили су
почетак дахијске страховладе (1801–1804).
Почетком 1802. године, власт у београдском пашалуку преузели су че-
творица дахија – Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Мехмед ага–Фочић.
По градовима и паланкама уместо пашиних кадија и муселима по-
ставили су своје кабадахије (мање дахије) и муселиме (судска и извршна
власт), а по селима субаше (непосредне извршиоце судских и управних
аката) са 10–15 јањичара. Приграбили су све државне приходе и пове-
ћали новчане обавезе становништва. Да би се супротставили насиљу,

13
 И С ТО Р И ЈА С Р П С КО Г Н А Р ОД А У 1 9 . И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕК А

народни прваци Шумадије су на Аранђеловдан, 21. новембра 1803. го-

дине, у Орашцу одржали тзв. прву заклетву. Договорили су се око при-
према за устанак, који је требало почети у марту 1804. године. Дахије су
потом пресреле једно писмо Алексе Ненадовића упућено аустријским
властима и откриле да се спрема устанак. Да би спречиле побуну одлу-
чиле су да погубе виђене људе. Мехмед-ага Фочић је кренуо у Ваљевску
и Шабачку нахију, Мула Јусуф у Грочанску, Кучук Алија у Поморавље, а
Аганлија је остао у Београду. Погубљено је између 80 и 123 људи. Међу
њима су били Алекса Ненадовић, Илија Бирчанин, Марко Чарапић, кнез
Станоје из Зеока, Хаџи-Рувим (архимандрит боговађански), Хаџи-Ђера
(игуман манастира Моравица) и други. Спаљено је село Врчин у
Грочанској и село Ливадица у Пожаревачкој нахији. Овај догађај је остао
познат као сеча кнезова (4–10. фебруар 1804. године).

14
 РАТНИ ПЕРИОД (1804–1815)

Српска револуција представља период од 1804. до 1835. године и може

се поделити на два дела: ратни (1804–1815) и мирнодопски (1815–1835).
Ратни период чине три мање целине: Први српски устанак (1804–1813),
Хаџи-Проданова буна (1814) и Други српски устанак (1815). Прекретничка
година у мирнодопском периоду била је 1833, када је Србија добила трећи
Хатишериф, чиме је употпунила већ стечени аутономни положај у
Османском царству Хатом из 1830, поставши вазална, односно трибутар-
на Кнежевина са наследним владарем. Тиме је завршен национални процес
Српске револуције. Са друге стране, укидањем феудализма (1835) завршен
је социјални процес Српске револуције. Стога, време од 1804. до 1835.
године чини јединствену целину.
Званичан назив Београдског пашалука, територије на којој је почела
Српска револуција, био је Смедеревски санџак, али је претходни назив
ушао у широку употребу у историографији. Простирао се од Саве и
Дунава до Западне Мораве и од Дрине до близу Тимока. Административно
је био подељен на дванаест нахија, а свака нахија састојала се из неколи-
ко кнежина. На овој малој територији (24.440км2), будући да су Срби на-
стањивали знатно већи простор, живело је почетком 19. века око 400.000
Срба (по најновијим проценама упола мање).

Почетак Првог српског устанка

За објаву и почетак устанка Срба у Шумадији, одакле ће се прошири-
ти и на остале нахије Београдског пашалука, узима се збор у Орашцу,
одржан на Сретење, 14. фебруара 1804. године. Збор, одржан на месту
званом Марићевића јаруга, био је договор највиђенијих народних пред-
ставника из крагујевачке, рудничке и београдске, као и појединаца из сме-
деревске и јагодинске нахије. Вођство је најпре понуђено Станоју Главашу
и Теодосију Марићевићу, што су они одбили. За вођу устаника изабран је
Ђорђе Петровић – Карађорђе, а буковички прота Атанасије извршио је
заклетву. Још истог преподнева запаљен је турски хан у Орашцу, а потом

15
 И С ТО Р И ЈА С Р П С КО Г Н А Р ОД А У 1 9 . И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕК А

и ханови у селима Раниловићу, Тополи и Жабарима. Покрет се одмах про-

ширио и на космајска села београдске нахије, а устаници су већ 21. фе-
бруара ослободили Палеж (Обреновац). Потом је Јаков Ненадовић, 23.
фебруара, потукао шабачке и ваљевске Турке на Бељину, а поп Лука
Лазаревић на Свилуеви, пет дана касније.
Како би примириле устанике, дахије су у побуњене крајеве послале
Аганлију. До сусрета Аганлије и Карађорђа дошло је 24. фебруара 1804. го-
дине у селу Дрлупи. Преговори и покушај подмићивања Карађорђа заврши-
ли су се сукобом и рањавањем Аганлије, а борбе су пренете у непосредну
околину Београда. Тада се побунила и грочанска нахија, са кнезом Васом
Чарапићем из села Бели Поток, а затим посавска кнежина с кнезом Симом
Марковићем из села Велики Борак и смедеревска нахија, коју је предводио
кнез Ђуша Вулићевић из Азање. Дахије су покушале да смире ситуацију
слањем београдског митрополита Леонтија и својих представника у Паланку
на разговоре са Карађорђем. Преговори су се разбили на српским захтевима
да аустријски цар гарантује договор. Наставак устанка донео је нове победе,
а 18. марта је ослобођено Ваљево. Истог дана, са Рудника, прве ослобођене
вароши у Шумадији, синуле су познате рудничке ватре, које су се виделе из
целе Шумадије и ваљевског краја. За команданта рудничке нахије, Карађорђе
је поставио Милана Обреновића. Устаници су брзо напредовали, те су 4.
априла ослободили Крагујевац, 28. априла и Јагодину, а месец дана касније
и Пожаревац. Шабац је опседнут, будући да се град није могао заузети због
недостатка артиљерије, а ослобођен је тек у јануару 1807. године.
Једна од најзначајнијих битака у првој половини 1804. године одигра-
ла се неделако од манастира Чокешине. Мула Ножина (Ножин-ага) са де-
ловима турске босанске војске прешао је Дрину и упутио се ка Шапцу, да
пружи помоћ опседнутим Турцима. Највећа препрека био му је манастир
Чокешина, где су се налазили хајдуци Ђорђа Ћурчије и браће Недића.
Јаков Ненадовић им је дошао у помоћ, али са мало људи, јер се главнина
војске налазила код Шапца. Ћурчија је због свађе са Јаковом напустио
манастир, а браћа Недићи су почели утврђивање положаја на брду
Липовцу, недалеко од манастира Чокешине. Јаков се повукао пре почетка
борбе, браћа Недићи су погинули у храбром боју 28. априла 1804. године,
а Турци су се због великих губитака повукли преко Дрине. Сматра се да
је погинуло 313 Срба, а познати историчар Леополд Ранке је битку на
Чокешини окарактерисао као Термопиле српских хајдука.
За балканско подручје све непосредно заинтересоване силе – Аустрија,
Русија и Француска – примиле су вести о избијању устанка са резервом и
уздржаношћу. Русија је одбила да пружи оружану помоћ, правдајући се
удаљеношћу, али је исказала спремност да суделује у преговорима устани-
ка и Порте. Наполеон, заинтересован за очување Османског царства, није
имао симпатија према устаницима, али је истовремено био више заузет
другим, важнијим проблемима. За Аустрију је очување добрих односа са

16
 С Р П С К А Р Е В ОЛ У ЦИЈА

Портом у овом тренутку представљало приоритет источне политике.

Видевши успехе српских устаника, дахије и београдски везир Хасан-паша
молили су аустријског барона Џенејна, команданта Славонске војне грани-
це, за посредовање код Срба. Карађорђе је пристао да се српско-турски
преговори одрже у Земуну, у присуству високих представника Војне гра-
нице. У том циљу је у Остружници сазвао велику скупштину устаничких
старешина, која је заседала од 6. до 15. маја 1804. године и донела одлуку
да посебна депутација оде у Земун и почне преговоре на основу следећих
захтева – истеривање дахија из пашалука, обнова кнежинске самоуправе,
слобода личности, трговине и вероисповести, право да врховни кнез са
везиром претреса сва основна питања која се тичу односа Турака и Срба,
амнестија за почињене кривице у 1804. години. Српско-турски преговори,
одржани 10. маја, нису дали очекиване резултате. Након тога су устаници
затражили заштиту аустријског двора, али су одбијени уз савет да се обра-
те Порти. Остружничка скупштина је у другом делу заседања донела одлу-
ку да се: опседне Београд и што пре примора на предају, да се по нахијским
средиштима изаберу судије и да се обрате Русији за заштиту. Карађорђе и
устаничке старешине су 27. јула 1804. године написали молбу руском цару
и одредили депутацију коју су чинили прота Матеја, Петар Новаковић
Чардаклија, Јован Протић и Божидар Грујовић (Теодор Филиповић, про-
фесор универзитета у Харкову, који се депутацији придружио у Русији).
Депутација је почетком септембра отпутовала у Русију, а у Петроград су
стигли почетком новембра. У молби руском министру иностраних посло-
ва, кнезу Адаму Чарториском, устаници су истакли жељу да се успостави
самостална српска управа (Сербское правленије) под заштитом Русије, уз
плаћање умереног данка Порти. Иако су руски представници одбили да
пруже оружану помоћ, цар је издвојио 5.000 дуката за устанике и по 300
дуката сваком депутату.
Како устаници још увек нису отворено ратовали против званичне
Турске, Порта је у јуну 1804. године наредила босанском везиру Бећир-паши
да извиди стање у Пашалуку, уклони дахије и заведе редовну турску упра-
ву. Бећир-паша је стигао у Београд, где је водио преговоре са Карађорђем
и другим истакнутим старешинама. Дахије су убрзо, под притиском крџа-
лија, побегле на Адакале, где их је ухватио и погубио Миленко Стојковић,
у ноћи 5/6. августа 1804. године. Султан је потом донео ферман, објављен
у Београду 4. октобра 1804. године, по коме су укинуте све насилне дажби-
не, Србима зајамчено да их нико не сме вређати, а Турцима је забрањен
боравак у селима и држање ханова. Даљи преговори устаника са Бећир-
пашом нису уродили плодом, јер босански везир није успео да убеди крџа-
лије да предају управу у Београду законитом београдском паши. Он се вра-
тио у Босну, а Срби су наставили опсаду Београда, којим је господарио
Алија Гушанац, вођа крџалија. Међутим, буна против дахија полако се пре-
тварала у латентан устанак српског народа против централне турске власти.

17
 И С ТО Р И ЈА С Р П С КО Г Н А Р ОД А У 1 9 . И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕК А

Ратна 1805.
На народној скупштини устаничких старешина у Пећанима, одржаној
крајем априла 1805. године, требало је донети нове одлуке, о даљем току
борби, формулацији народних захтева Порти и избрати депутацију за
Цариград. Срби су захтевали да им се допусти: да сами бирају стареши-
не (који ће под султановом заштитом управљати народом), да народне
старешине сакупљају данак и да га предају Турцима преко свог човека
који би стално боравио у Цариграду, да сви Турци напусте земљу, да се
дозволи слобода трговине и слобода кретања. Постојала је и варијанта
да Порта пошаље мухасила (финанијског чиновника), који би се са срп-
ским врховним кнезом старао о јавном реду у пашалуку и коме би се
предавао данак. Порта пак није размишљала да озбиљније узме у разма-
трање српске предлоге, већ је издала налог нишком Хафиз-паши да при-
преми поход за Београд и да силом заведе поредак. Турске припреме су
појачане након нових устаничких победа – почетком лета 1805. године
ослобођени су Карановац (Краљево) и Трстеник, а 31. јула 1805. године
и ужичка варош.
Пошто су устаници одбили турски захтев да ослободе царски друм
и да пропусте царску војску за Београд, обе стране су почеле припреме
за одлучујућу битку. Устаничка војска, јачине 8–10.000 војника, била је
под командом Карађорђа, Миленка Стојковића и Петра Добрњца са де-
сне и леве стране Велике Мораве, код Јагодине. Војска ваљевске, шабач-
ке и сокоске нахије под командом Јакова Ненадовића пазила је на по-
дручје око Соко-града и босанске Турке низ Дрину до ушћа у Саву.
Војска рудничке, ужичке и пожешке нахије под Миланом Обреновићем
пазила је на подручје горње Дрине и на долину Западне Мораве ка
Карановцу и Крушевцу. Неколико одреда је дежурало од Видина до
Пореча. Карађорђе је главнину војске распоредио на брду Гиљу, на левој
обали Мораве. На Иванковцу, десној обали Мораве, утврдили су се
Миленко Стојковић и Петар Добрњац. План Хафиз-паше, који је коман-
довао силом од око 15.000 војника, био је да главнина војске са Везировог
брда, недалеко од Ћуприје, нападне главни шанац, а остатак војске да
заобиђе Иванковац и удари српске положаје с бокова. Напад је почео 18.
августа 1805. године, али је главнина турске војске после целодневне
жестоке борбе одбијена према Параћину. Уз помоћ Карађорђа, наредног
дана су заузети положаји око Параћина, а Турци су потиснути у Ниш.
Хафиз-паша је од последица рањавања умро. Битка на Иванковцу пред-
стављала је први сукоб устаника са регуларном турском војском, а по-
беда је далеко одјекнула.
Велики успех 1805. године представљало је и ослобођење смедеревске
тврђаве. Диздар Мухарем Гуша је 8. новембра 1805. године предао кључеве
Карађорђу, а Срби су у тврђаву ушли 20. новембра 1805. године. У ослобо-

18
 С Р П С К А Р Е В ОЛ У ЦИЈА

ђеном Смедереву је крајем новембра и почетком децембра 1805. године

одржана проширена скупштина устаничких старешина и чланова
Правитељствујушчег Совјета. Донете су одлуке: да се Порти обустави даље
плаћање данка и да се прикупљени харач употреби за војску, да се повећа
број војника, да се шанчеви и војни логори добро утврде и снабдеју свим
ратним потребама, да се смедеревска тврђава поправи и спреми за одбрану,
да се убрза опсада Београда и да се што пре ликвидирају турска упоришта
у унутрашњости пашалука и офанзивом спрече турске контраофанзиве.

Ратна 1806.
Међународни односи су у другој половини 1805. године добили нове
обрисе. Наполеон је у бици код Аустерлица, децембра 1805. године, поту-
као Аустрију и Русију, а Аустрија је миром у Пожуну изгубила Далмацију
у корист Француске. Промена међународних околности, слабљење Русије
и Аустрије и јачање Француске, која је подржавала Порту у напорима да
угуши устанак утицали су на српски устанак. Знајући да се припрема тур-
ска офанзива, устаници су прешли у напад. Миленко Стојковић је почет-
ком јануара 1806. године ослободио утврђени Пореч на Дунаву, а Петар
Добрњац је долином Мораве упао у лесковачки пашалук. Радич Петровић
је у продору доспео до Новог Пазара, а Милан Обреновић до Нове Вароши
и Вишеграда. У пролеће 1806. године, Срби су потпуно блокирали Београд
и осујетили продор босанске војске, ослободивши Јадар и Рађевину. Порта
је издала налог Ибрахим-паши Скадарском, серескеру румелијске војске,
и босанском везиру да угуше устанак. У јулу су две велике војске стигле
на Дрину према Лозници и на Мораву према Делиграду.
Карађорђе се, средином 1806. године, непосредно пре битака на
Мишару и Делиграду одлучио на преговоре са Портом. Разлог је био при-
купљање огромне турске војске на границама, којој би српска војска тешко
одолела, али и незадовољство руском помоћи. За мисију у Цариграду ода-
бран је Петар Ичко, који је 13. јула 1806. године у Смедереву добио пуно-
моћје. Устаници су Порти изнели, по њима, умерене захтеве: 1) плаћање
данка одсеком (тачно утврђена „одсечена” сума); 2) у Београду би уместо
везира боравио царски мухасил (устаници су рачунали да би тиме надле-
жности турске власти смањили само на финансијска овлашћења); 3) срп-
ска власт би обављала све султанове, мухасилове и народне послове; 4)
јаничари и крџалије протерали би се из Србије, док би Срби преузели
обавезу да чувају границу Царства. Петар Ичко је стигао у Цариград кра-
јем јула 1806. године, у време жестоких сукоба на Дрини и првих бојева
на Делиграду.
Главнина турске босанске војске је требало да преко Бадовинаца про-
дре до Шапца, а помоћни одреди под вођством сребрничког Хаџи-бега

19
 И С ТО Р И ЈА С Р П С КО Г Н А Р ОД А У 1 9 . И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕК А

преко Сокоске планине до Ваљева. Турски план је био да се оба дела спо-
је у Палежу и наставе пут ка Београду. Српска одбрана се повукла на
линију Шабац – Ваљево, а излаз из Шапца према Београду је затворен
изградњом земљаних шанчева на Мишару. Са Карађорђем су били и вој-
воде Лука Лазаревић, Милан и Милош Обреновић, Јаков Ненадовић,
Цинцар Јанко Поповић, Стојан Чупић и Петар Молер.
Да би осујетили турски план продора, део устаничке војске је 20. јула
1806. године поразио Хаџи-бега на Братачићу, а потом су у Месарцима
поразили и десно крило војске босанског везира, које је водио бањалучки
Хасан-паша. Остатак турске војске требало је дочекати на Мишару, где је
13. августа дошло до одлучујуће битке. Срби су располагали са снагом од
7.000 пешака, 2.000 коњаника и 4 топа, док је Турака било око 40.000.
Прешавши речицу Думачу, турска коњица и пешадија су се развили у
бојни поредак. Сакривена устаничка коњица у Јеленачкој шуми напала је
Турке у две колоне. Поп Лука Лазаревић је требало да одбије напад од
шанца, а прота Матеја да директно нападне турску артиљерију и везиров
штаб. Коњаници проте Матеје побили су тобџије и везирову послугу, пре-
газивши и већи део турске резерве, док је поп Лука одбио напад турске
пешадије на шанац. Разбијена турска војска је у нереду почела повлачење,
упавши у устаничке заседе, Стојана Чупића који је затворио пролаз од
Китога до Саве, и Милоша Поцерца, који је држао реон од Китога до Цера.
У борбама је по сведочењима савременика „покошен цвет босанских рат-
ника”. Погинули су Кулин-капетан, Синан-паша из Горажда, капетан од
Дервенте, Мехмед-бег Видајић. Исти резултат имала је и битка на
Делиграду. Ту је највећим делом потучена регуларна царска војска (низам)
коју је предводио Ибрахим-паша, велики везир и серескер Румелије. На
челу устаника налазили су се Петар Добрњац, Младен Миловановић и
Станоје Главаш. Борбе су трајале од почетка јула до почетка септембра.
Турски фронтални напад је одбијен 16. јула, а одлучујућа битка одиграла
се 3. септембра, када су турске трупе разбијене.
Након што су стигле вести о поразима турске војске, Порта је већ 15.
августа изнела свој мировни предлог. Убрзо је из Цариграда у Србију по-
слат царски мухасил Хасан–ага, који је у Смедерево, почетком октобра
1806. године донео царски акт. Порта је Србима тзв. Ичковим миром ну-
дила следеће:
1) Срби своју верност Порти исказују плаћањем данка у висини од
722.500 гроша о Ђурђевдану и Митровдану.
2) Спахијске приходе требало је уредити у Србији, али се Порта оба-
везала да спахије могу узимати највише 10 гроша за све приходе
од једне породице са спахилука. Те новчане приходе прикупљала
би српска власт, предавала их алај-бегу, који би их потом делио
спахијама.

20
 С Р П С К А Р Е В ОЛ У ЦИЈА

3) Србима се даје амнестија, опрашта ненаплаћени данак и ослобађа-

ју се пореза за наредно полугође.
4) Порта се обавезала да протера из Србије јаничаре и крџалије.
Паша, који се бира по жељи Срба, чува тврђаве са највише 500
војника, распоређених у тврђавама у Београду, Смедереву, Шапцу
и Ужицу.
5) Срби уживају потпуну верску слободу, са правом подизања и об-
нављања цркава, манастира и школа.
6) Врховна власт припада наследном баш–кнезу, а у нахијама је упра-
ва у рукама кнезова.
7) Паша не сме да упућује своје људе по Србији, пошто је његова
власт ограничена само на тврђаве. Осим смртне казне, која је у
његовој надлежности, све остале послове паша обавља посред-
ством баш–кнеза.
8) Турци бораве само у тврђавама. Ако због трговине или других по-
слова желе да путују по Србији, они то могу само уз исправе које
добију од баш–кнеза.
9) Није пожељна честа промена паша, осим ако то не траже Срби.
10) Од прописане суме данка паши припада 120.000 гроша, и 80.000
гроша за издржавање мензулана (пошта). Никакве приходе он не
сме да убира од поданика.
11) Срби су дужни да му дају годишње хиљаду кола сена и дрва и
ништа више.
12) У Београду Срби могу да држе гарнизон од 500 војника.
Срби нису имали много поверења у акт који је царски мухасил носио
са собом, јер није имао форму фермана. Уз то, Срби су захтевали да се из
Београда удаљи Алија Гушанац, командант крџалија и господар тврђаве.
Руси, који су се спремали на рат против Турске, настојали су да што више
продубе неповерење Срба према Турцима, па су лукаво саветовали уста-
ницима да не прихвате понуђене мировне услове. Крајем октобра 1806.
године устаничка скупштина у Смедереву најпре је прихватила Портин
предлог о миру, али су догађаји из децембра променили околности.
Устаници су донели одлуку да ослободе Београд, што је био један од успе-
ха који је имао велики међународни одјек.
У плану напада на Београд било је предвиђено да Милоје Петровић
нападне на Сава капију, Сима Марковић на Варош капију, Васа Чарапић
на Стамбол капију, Станоје Главаш и Вуле Илић на Видин капију. Устаници
су 12. децембра 1806. године ослободили београдску варош, а највећи от-
пор био је на Стамбол капији, где је погинуо Васа Чарапић. Убрзо, 8. ја-
нуара 1807. године ослобођена је и београдска тврђава, а за првог коман-

21
 И С ТО Р И ЈА С Р П С КО Г Н А Р ОД А У 1 9 . И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕК А

данта ослобођеног Београда постављен је Младен Миловановић. Истог

дана када су устаници запосели београдску тврђаву, Турска је објавила рат
Русији. Порта је, упркос овим догађајима, рачунала да ће Срби пристати
на мир, па је Петар Ичко 25. јануара 1807. године у Цариграду добио ми-
ровни уговор у форми фермана. Насупрот Турској, Русија се трудила да
устаници не прекидају ратна дејства, те им је послала новчану помоћ и
тражила да буду спремни за заједничка дејства. Провалију у српско-тур-
ским односима продубио је проглас руског команданта Дунавске војске,
Михељсона, устаницима од 23. јануара 1807. године. Скупштина устанич-
ких правака у Смедереву се определила за Русе и одбила је Ичков мир, а
догађаји који су уследили недвосмислено су показали да мира неће бити.
Почетком марта 1807. године убијени су Сулејман–паша и његова пратња,
а потом и сви одрасли Турци у Београду и Шапцу. Из извора се јасно види
да су на покољ Турака, Србе подстакли Руси. Ичков мир је одбачен, а 31.
марта 1807. године, Сима Марковић је саопштио Портином мухасилу:
Србија себе сматра потпуно независном и не само што не плаћа данак
него никада неће подићи оружје против својих истоверника.
Превагу је однела ратоборнија струја међу устаницима. Занимљиво је
да је одредбама Ичковог мира Порта прихватила све самоуправне повла-
стице које су устаници тражили током 1804. и 1805. године. Почетком
1806. године, Порта је очекивала да Срби моле за милост с конопцем о
врату, да би, непуну годину касније, непокорна раја одбила њену, и соп-
ствену, мировну понуду. Та промена свакако је била револуционарна и
означила је улазак устанка у нову фазу.

Рат и примирје
Улазак руске војске у Молдавију и Влашку, у децембру 1806. године
значио је нов корак у борби за национално ослобођење, али и за руско-
-српске односе. У прокламацији од 11. јануара 1807. године Србима је
обећана независност у име руског цара, али је тражено да Срби помогну
руске операције у Малој Влашкој са неколико хиљада људи. Карађорђе и
Совјет су прихватили да упуте српске трупе на Тимок и Видин, али не и
да пошаљу Србе у Малу Влашку. До преласка руске војске у Србију дошло
је тек у јуну, у време битака на Малајници и Штубику. Борбе су трајале
око месец дана. Устаничка војска, јачине око 6.500 људи, под командом
Карађорђа и Миленка Стојковића борила се против видинског Мула-паше,
који је располагао са око 15.000 војника. Устаницима је у помоћ притекао
руски одред са око 1.500 војника под командом генерала Исајева.
Одлучујућа битка одиграла се 1. јула 1807. када су устаници код Штубика
разбили Турке и приморали их на бекство. На тај начин су успоставили
сарадњу са Русима на левој обали Дунава и изоловали турске снаге на

22
 С Р П С К А Р Е В ОЛ У ЦИЈА

линији Адакале – Кладово – Видин. У исто време, Срби су развили војну

активност и на другим секторима – у долини Мораве, у Старом Влаху и
Босни. Опколивши Ниш, Срби су ушли у Прокупље и Куршумлију, а на
Рогозни су пресекли пут који је водио од Косова ка Босни.
Нова промена међународних околности поново је утицала на устанак.
Русија није успела да војно порази Турску, упркос неколико победа на
дунавском ратишту, док је руска војска поражена од стране Наполеона
код Фридланда у Источној Пруској (јун 1807). Тилзитским миром из јула
1807. године дошло је до споразума између Наполеона и руског цара
Александра I, којим је практично извршена подела интересних сфера из-
међу Русије и Француске. Месец дана касније, Русија је у Слобозији за-
кључила примирје са Турском. На руску интервенцију, Турци су прећутно
прихватили да примирјем обухвате целу граничну линију српско-турског
ратовања. У Србију је послат Константин Константинович Родофиникин,
први руски представник са широким политичким овлашћењима.
Захваљујући примирју, година 1808. протекла је мирно, без већих су-
коба, али је била кључна у односима са Аустријом. Оно што је устанике
највише терало на преговоре са Бечом била је глад. Чак је и руска дипло-
матија интервенисала да се устаницима дозволи куповина намирница. По
одобрењу надвојводе Карла отпочети су преговори са Србима. Међутим,
вожд је врло брзо, под утицајем Родофиникина, променио став према
Аустрији. Српско–аустријски односи су постали врло затегнути.

Ратна 1809.
Промена међународних околности поново је утицала на Устанак.
Преговори између Русије и Турске о склапању мира нису уродили пло-
дом. Промена на престолу у Цариграду, долазак Махмуда II на место
султана и постављање Мустафа-паше, предводника ратне струје, на ме-
сто великог везира значили су прекид даљих преговора. У Петроград је
24. марта 1809. године стигао султанов ферман о објави рата, а Руси су
одмах позвали Србе на побуну, пославши им 3.000 дуката, више од 1.000
пушака и 30.000 патрона. Карађорђе је од генерала Прозоровског, новог
команданта руске Дунавске војске, добио уверавања да ће руска војска
прећи Дунав, те је одредио четири главна правца продора: према Видину
(Миленко Стојковић), према Нишу (Милоје Петровић), према Босни (Јаков
Ненадовић) и преко Старог Влаха ка херцеговачко-брдским племенима
(Карађорђе).
Српска дринска војска је потисла турски напад код Лознице, протера-
ла Турке преко Дрине и стигла до Јање и Бијељине. Хајдук Вељко је на
видинском фронту ослободио Брзу Паланку, опсео Белоградчик и продро
до Гургусовца (Књажевца) и Пирота. Карађорђе је постигао највеће успе-

23
 И С ТО Р И ЈА С Р П С КО Г Н А Р ОД А У 1 9 . И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕК А

хе када је ослободио цео Стари Влах и долину Лима, од Прибоја до Бијелог

Поља. Најзначајније борбе вођене су код Сјенице, која је ослобођена 5.
маја и на Сувом долу, где је Карађорђе 7. јуна 1809. године поразио војску
пећког Нуман-паше Махмуд Беговића. Даљи план предвиђао је да се про-
дре до реке Таре, где би се спојили са одредима владике Петра I. Међутим,
српски пораз на Каменици омео је Карађорђеве завршне операције у
Старој Србији.
Устаничка војска на нишком фронту је под командом Милоја Петро­
вића у априлу 1809. године почела да наступа офанзивно према Нишу. У
Каменици, недалеко од Ниша подигли су шанчеве, од којих је најзначај-
нији и најбоље утврђен био на Чегру, под командом Стевана Синђелића.
Устаници су на овом делу фронта располагали са око 16.000 војника и
1.000 коњаника. Да би ослабили устаничке положаје, Турци су најпре на-
пали Гургусовац (Књажевац) и одвукли део војске под командом Хајдук
Вељка и Петра Добрњца. Турска војска од 35.000 бораца под командом
Хуршид-паше свом силином напала је устанике 31. маја 1809. године.
У бици се истакао Стеван Синђелић који је у тренутку пораза запалио
барутану, и на тај начин извршио самоубиство, али побивши добар део
турске војске у шанцу. Турци су 952 главе погинулих устаника одсекли,
одерали и узидали у специјално подигнуту кулу у Нишу (Ћеле кула). Уста­
ничка војска је тада прешла из офанзиве у дефанзиву. Узроци пораза били
су: прерана српска, а закаснела руска офанзива, неодговарајући избор ко-
манданта, неслога, свађа и злоба међу командантима, недостатак муници-
је, одсуство Карађорђа. У великој турској офанзиви, велики део станов-
ништва је пребегао у Аустрију. Уверење да су Руси издали Србе упутило
је вожда на преиспитивање спољне политике. Од када је настала криза на
фронту, Карађорђе је све чешће упирао поглед према Бечу, тражећи по-
средовање Аустрије у измирењу са Турцима. Тражити покровитељство
једноверне Русије и суседне Аустрије постало је уобичајена појава.
Карађорђе је успео да консолидује снаге и у бици код манастира Манасије
порази турску војску, након чега су се Турци повукли из Србије, а руска
војска је коначно прешла Дунав.

Варварин и Лозница
Срби су крајем 1809. и у првој половини 1810. године интензивно об-
нављали опустошену територију. Истовремено, Руси су у јуну 1810. годи-
не послали у Србију грофа Цуката са 4.500 војника, уз чију су помоћ уста-
ници ослободили Кладово и Црну реку. Једно одељење Руса, од око 1.800
бораца под командом грофа Орурка је стигло у Делиград. Како се очеки-
вао нови напад турске војске, гроф Орурк, Младен Миловановић и Хајдук
Вељко одлучили су да Турке дочекају на Варваринском пољу. Устаници су

24
 С Р П С К А Р Е В ОЛ У ЦИЈА

18. септембра 1810. године однели победу над Турцима под командом
Хуршид-паше и Исмаил-паше Сереског, након чега се турска војска пову-
кла ка Прокупљу, спаливши на десетине села. Након ове победе, Карађорђе
је са коњицом и руским козацима кренуо преко Тополе ка Лозници, где
су босански Турци Али-паше Видајића опсели Лозницу и устанике под
командом Милоша Поцерца, Бакал Милосава и Анте Богићевића. Помоћ
под командом Јакова Ненадовића и поп Луке Лазаревића се сјединила са
одредима под Карађорђем. У жестоком боју 17–18. октобра 1810. године
Турци су претрпели пораз. Турска офанзива је сломљена, али су и уста-
ничке снаге знатно ослабљене. Граница није била мирна ни током 1811.
године, нарочито на фронтовима према Видину и Нишу, али није дошло
до већих сукоба.

Букурешки мир
Победе руске војске на Дунаву и успеси устаника, приморали су Порту
на преговоре. У исто време на руско-пољској граници, Наполеон је гоми-
лао снаге за напад на Русију. Преговори између Руса и Турака започели
су 19. октобра 1811. године, настављени су у јануару, а завршени 28. маја
1812. године, закључењем Букурешког мира. У Букурешки уговор је унета
тачка VIII, која се односила на Србију. Порта је Србима обећала амнести-
ју и права која су уживали њени поданици на Архипелашким (Јонским)
острвима: да сами управљају унутрашњим пословима земље и да сами
прикупљају нова од умерених пореза. Устаници нису могли да пристану
на одредбу која је предвиђала да се сруше сва утврђења која нису посто-
јала пре почетка устанка, да се турски гарнизони враћају у градове и да
Срби положе оружје. Карађорђе се недуго потом обратио адмиралу
Чичагову, новом команданту руске Дунавске армије, молећи га за помоћ.
Чичагов је у писму Карађорђу јула 1812. године објаснио промену поли-
тичких прилика у Европи: „(...) Никада нисам сумњао у Ваше поверење и
покровитељство сверуског императора и у спремност да се уједините с
нама против заједничког непријатеља. Али сада Турци нису непријатељи
наши. Политичке прилике су се промениле. Безгранично Наполеоново
частољубље и слабост већег дела европских народа извршили су ову про-
мену (...) Ради тога је убрзано закључење мира са Портом, који сада треба
да се оствари. Овим миром Ви сте стекли предности. Сада Вам предстоји
да их искористите ...”.
Проширена скупштина устаничких старешина, сазвана 17. јула 1812.
године, изразила је негодовање, нарочито обавезом да се Турцима преда-
ју градови и топови, али и да им се потчине. Већ 15. августа одржана је
још једна проширена скупштина устаничких старешина и Совјета у ма-
настиру Враћевшници, на којој је руски изасланик, генерал Марко Ивелић

25
 И С ТО Р И ЈА С Р П С КО Г Н А Р ОД А У 1 9 . И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕК А

(Србин из Боке Которске) прочитао члан VIII Букурешког мира, уверава-

јући присутне о непромењеној милости царевој према српском народу.
Босански везир је обавестио пограничне команданте проту Матеју и попа
Луку о одредбама мира, а велики везир Хуршид-паша је позвао Карађорђа
да преда градове са свим наоружањем и да плати данак за протеклих де-
сет година. На Народној скупштини у Крагујевцу (Мали Божић 1813)
вожд је запитао војводе – хоће ли да се предају Турцима или да се са њима
боре. Сви су били за рат, а Хајдук Вељко је довикнуо: „Ја волим главу дати
него Неготин!” Карађорђе је 1813. године обновио звање главнокоманду-
јућег фронта, коме је било потчињено више војвода. За главнокоманду-
јуће је поставио Луку Лазаревића, од Саве до Лознице, Проту Матеју,
од Лознице до Раче, Милоша Обреновића, од Раче до реке Моравице,
Антонија Пљакића, од Моравице до Крушевца, Илију Барјактаревића, од
Крушевца до Зајечара, и Хајдук Вељка, од Зајечара до Дунава. Иза одбрам-
бене линије именовао је Симу Марковића као главнокомандујућег против
Босне, Младена Миловановића за главнокомандујућег против Румелије.
Резерву је сместио у Јагодини и Тополи, где је он седео. У 32 погранична
утврђења и шанца и у резерви било је око 53.500 бораца са 188 топова.
Порта је упутила три велике армије – ка Видину, ка Делиграду и ка Дрини.
Пораз Наполеона код Бородина 7. септембра 1812. године дочекан је у
Србији са великим одушевљењем, али и надом да ће Русија одлучније да
интервенише код Порте да се обуставе ратне операције против Србије.
Сви српски покушаји да се договоре са Портом нису уродили плодом,
турски заповедници су тражили поштовање одредби Букурешког мира и
рестаурацију свих ранијих турских права.

Слом устанка
Карађорђе се у договору са руским изаслаником Недобом писмом
обратио труском великом везиру, молећи га за шестонедељно примирје.
Одговор није добио. Јула 1813. године издао је Прокламацију којом се
српски народ позива у одсудну битку. Турска војска, укупне јачине од око
300.000 људи, почела је напад на Петровдан 1813. године, са три стране
– на Дрини, Тимоку и из правца Ниша. Након погибије Хајдук Вељка,
Турци су брзо запосели Неготин, Брзу Паланку, Кладово, Текију и Пореч.
Најжешћи отпор устаници су пружили на Засавици, шанцу којим је ко-
мандовао Сима Катић Прекодринац, а у помоћ су му пристигли Милош
Обреновић, Прота Матеја, Стојан Чупић и Зека буљубаша. Тим поразом
практично је окончан устанак. Карађорђе је по савету Недобе 3. октобра
1813. године прешао у Земун, заједно са Недобом, митрополитом
Леонтијем, Јанићијем Ђурићем и својом породицом. Вест о Карађорђевом
бекству пронела се брзо међу војницима, па је завладало опште расуло.

26
 С Р П С К А Р Е В ОЛ У ЦИЈА

Вуле Илић је запалио Смедерево и побацао топове и муницију у Мораву,

распустивши војску. Турци су ушли у запаљено Смедерево 2. октобра
1813. године. Као одмазду, побили су у Гроцкој, два дана касније, велики
део српског становништва. Већ 5. октобра 1813. године, Турци су ушли у
Београд. Примивши вест од Хуршид-паше, да су заузети Београд, Шабац
и Смедерево, султан Махмуд је засуо гласника златом и наредио да три
дана, три пута дневно пуцају сви топови у Цариграду и на Босфору.
Турцима у Београду дозвољено је да пале српске куће, убијају све мушкар-
це изнад 15 година, а жене и децу да продају. Хуршид-паша је наредио и
да јаки одреди прокрстаре свим забаченим крајевима и разбију преосталу
устаничку војску. Када се на позив и обећање да ће дати општу амнести-
ју предао последњи војвода, Милош Обреновић, са кругом својих ратних
сарадника (Лазар Мутап, Милић Дринчић, Арсеније Ломо), могло се сма-
трати да је Први српски устанак завршен. На аустријској и Влашкој тери-
торији нашло се преко 100.000 избеглица. Карађорђе је из Земуна прешао
у манастир Фенек у Срему, а одатле у Петроварадин, па у Грац. Септембра
1814. године добио је дозволу да као и друге старешине може да се исели
у Русију.
Приликом пада Србије 1813. године у Срем и Банат је прешло око
100.000 људи. Бројно стање емиграната мењало се из дана у дан. По слу-
жбеном извештају граничарских власти било је 24. октобра 1813. године
у петроварадинској војној граници (осим Земуна) 11.047 пребеглих поро-
дица са 61.714 душа, а у банатској војној граници 4.107 породица са 22.040
бегунаца. Иако у Србији при паду није владала никаква зараза, аустријске
власти су одредиле за српске емигранте, највиши, тронедељни контумац-
ки период, какав се одређивао само при ширењу најопаснијих зараза (куге,
колере). Пошто није било зграда, у којима би се сместило 100.000 емигра-
ната, основани су за њих контумацки логори (збегови) у пољанама, под
отвореним небом, тако да су Срби поред слабе и нередовне исхране мо-
рали да проводе и дане и ноћи у блату и на киши.
Рестаурација турске власти у Србији 1813. године била је пропраћена
зулумима, конфискацијама и одвођењима у ропство, не само преживелих
устаника него и жена и нејачи. Џихад је за покорену Србију значио два-
нестодневно стављање покореног становништва ван закона, тј. на милост
и немилост турској војсци. После одласка великог везира Хуршид-паше,
за првог заповедника Београдског пашалука био је наименован Сулејман-
-паша Скопљак, чије је заслуге Порта веома ценила због његових ранијих
борби против српских устаника уопште. Постављен је за пашу одмах на-
кон Портиног прогласа амнестије и позива српским избеглицама да се
врате у Београдски пашалук, неколико недеља по обустављању устаничког
отпора. Нужда да се привреда поново покрене, те да се обезбеди радна
снага за кулук и транспорт за потребе турске војске, диктирали су Порти
да донесе одлуку о завођењу режима релативне благости. Победа Руса

27
 И С ТО Р И ЈА С Р П С КО Г Н А Р ОД А У 1 9 . И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕК А

над Наполеоном, такође је утицала на султана да нареди поштовање

Букурешког мировног уговора. Одбијање Аустрије да репатрира стотинак
устаничких војних и управних старешина, које је Хуршид-паша по списку
тражио првих недеља по покоравању Србије, утицало је на Порту да по-
зове на предају и оне устаничке вође за које се засигурно знало да се
крију по шумама и планинама у земљи. Тако је, између осталих, било
понуђено да се предају војвода Милош Обреновић и Станоје Главаш.
Турци су прихватили да Станоје Главаш буде постављен за сердара, глав-
ног чувара безбедности царског друма од Ћуприје до Београда. Милош
Обреновић је најпре био постављен за оборкнеза Рудничке нахије, да би
1814. године постао и башкнез Крагујевачке, Рудничке и Чачанске нахије.
За почетак, Сулејман-паша је повратио старе установе и порезе који
су постојали до 1804. године. Турска благост није дуго трајала. Пошто је
постигнута војна безбедност и обављен главни део посла око репатрија-
ције, Сулејман-паша је првих недеља 1814. године почео да спроводи по-
лицијски терор под изговором да тражи оружје и посакриване хајдуке, а
у ствари је желео да се освети и разрачуна са виђенијим Србима. Наредио
је да специјални оружани одреди прокрстаре кроз српска села. Народу је
био наметнут и велики појединачни и колективни кулук за оправку бео-
градске тврђаве. Порез је, такође, био увећан, а његово сакупљање над-
гледали су посебни пашини комесари уз пратњу великог броја наоружаних
људи. Посебно је сурово прикупљан нахијски прирез за издржавање на-
хијских „нефера”, војника добровољаца под најмом, који је износио три
гроша по пореској глави. Тако је почетак 1814. године личио на време
јаничарских насиља пре устанка. Гладна година и јака епидемија куге
употпунили су списак општих невоља у којима се нашао српски народ у
Београдском пашалуку.

Хаџи Проданова буна

Половином септембра 1814. године избила је буна у пожешкој нахији,
са средиштем у манастиру Трнави код Чачка, којој се на чело ставио бив-
ши старовлашки војвода Хаџи-Продан Глигоријевић, који је звање војво-
де стекао 1806. године, а посебно се истакао у вождовом походу на Рашку
(1809). Док је Хаџи Проданом заједно са турским одредима гонио хајдуке,
његов брат Михаило и игуман манастира Трнаве Пајсије, ухватили су му-
селимове момке, свезали их, одузели им новац од прикупљеног пореза, а
затим о томе обавестили Хаџи Продана и Милоша Обреновића.
Хаџи Продана је потом у порти манастира Трнаве дочекало две сто-
тине побуњеника и он је постао њихов предводник. Буна се одмах прене-
ла на велики део крагујевачке и јагодинске нахије. План вођа побуне био
је да се на буну дигну и ужичка, старовлашка и новопазарска нахија.

28
 С Р П С К А Р Е В ОЛ У ЦИЈА

Милош Обреновић је одбио да се придружи побуњеницима, прикључив-

ши се Турцима, а у нади да ће брзим гушењем буне успети да спасе нај-
већи део народа од даљих одмазди. У највећем сукобу, код Кнића, турски
заповедник Ашим-бег и Милош Обреновић су поражени. Упркос извоје-
ваној победи устаници су се брзо растурили, пошто су били уверени да
буна није била довољно добро организивана, па је тако осуђена на про-
паст. Слом буне изазвао је нови талас турске одмазде. Похватано је неко-
лико стотина сељака, међу којима и више калуђера, свештеника, кметова.
У Београду је посечено око три стотине људи, међу којима и игуман ма-
настира Трнаве, Пајсије, а убрзо је убијен и Станоје Главаш.
Време од 1813. до 1815. године је доба највећег зузлума у повести срп-
ског народа. Иако је пропала због подвојености међу вођама, Хаџи-
Проданова буна је представљала увод у догађаје који ће настати у проле-
ће 1815. године и довести до Другог српског устанка.

29