UNIVERZITET U BEOGRADU

FAKULTET VETERINARSKE MEDICINE

I
MINISTARSTVO POLJOPRIVREDE, ŠUMARSTVA I
VODOPRIVREDE REPUBLIKE SRBIJE
- UPRAVA ZA VETERINU -

PRIPREMA EDUKATORA ZA UNAPREĐENJE

OBRAZOVANJA PROIZVOĐAČA I OSTALIH SUBJEKATA U
LANCU PROIZVODNJE HRANE ŽIVOTINJSKOG POREKLA

III
SAVREMENI TRENDOVI U UZGOJU I
ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI KONJA
Autori

Prof. dr Dragiša Trailović

Prof. dr Tihomir Petrujkić
Prof. dr Marijana Vučinić
Asist. mr Ružica Trailović
Dr Zoran Katrinka

Centar za unapređenje obrazovanja u veterinarskoj medicini

Beograd, Bulevar oslobođenja 18
____ 1 ____
 SADRŽAJ

SAVREMENI TRENDOVI U UZGOJU I SELEKCIJI KONJA.............................5

Stanje konjarstva....................................................................................................... 5
Razvoj matičnog knjigovodstva................................................................................6
Selekcija u savremenom konjarstvu..........................................................................7
Selekcijski uticaj polova........................................................................................... 8
Selekcija prema upotrebi...........................................................................................8
Odabir trkačkih konja..............................................................................................10
Odabir sportskih i rekreativnih konja......................................................................11
Selekcija na osnovu potomstva i progeni test ........................................................ 12
Asistirana reprodukcija........................................................................................... 12
Budućnost razvoja konjarstva u Srbiji.................................................................... 14
DOBROBIT I ZAŠTITA DOBROBITI KONJA................................................... 16
Dobrobit i blagostanje............................................................................................. 18
Kontrola zaštite dobrobiti životinja........................................................................19
Dobrobit sportskih konja.........................................................................................20
PRAVILNA ISHRANA KAO FAKTOR DOBROBITI KONJA.......................... 23
Potrebe u kabastim hranivima.................................................................................24
Potrebe u koncentrovanim hranivima.....................................................................26
Tehnika hranjenja konja..........................................................................................27
Potrebe u vodi i napajanje konja............................................................................. 28
Osnovna hraniva za konje.......................................................................................30
Način primene suvih kabastih i koncentrovanih hraniva........................................ 36
Ishrana konja u ispustu............................................................................................38
SMEŠTAJ I NEGA KAO FAKTOR DOBROBITI KONJA................................. 42
Štalski sistem držanja konja.................................................................................... 42
Higijena štalskog prostora.......................................................................................47
Držanje konja na pašnjaku...................................................................................... 48
Čišćenje i nega konja.............................................................................................. 50
Čišćenje i nega kopita............................................................................................. 52
ETOPATIJE KONJA.............................................................................................. 55
Strah i neuroze konja...............................................................................................55

____ 2 ____
Mane i poroci konja................................................................................................57
Poroci bekstva......................................................................................................... 58
Oralni poroci........................................................................................................... 59
Griženje drveta........................................................................................................ 59
Gutanje vazduha......................................................................................................61
Žvakanje repa i grive...............................................................................................63
Koprofagija............................................................................................................. 63
Poroci bežanja ili borbe...........................................................................................64
Agresivnost............................................................................................................. 64
Samoagresivnost ili samosakaćenje........................................................................ 66
Otimanje, trzanje ili bežanje................................................................................... 67
Oklevanje ............................................................................................................... 68
Ponašanje bolesnog konja....................................................................................... 69
POREMEĆAJI ZDRAVLJA I PROIZVODNJA U KONJARSTVU.................... 71
EPIZOOTIOLOGIJA I KONTROLA VAŽNIJIH ZARAZNIH
BOLESTI KONJA.................................................................................................. 79
Virusne respiratorne bolesti.................................................................................... 80
Adenovirusna infekcija........................................................................................... 80
Virusni arteritis........................................................................................................81
Influenca konja........................................................................................................83
Herpesvirusne infekcije konja.................................................................................86
Rinopneumonitis..................................................................................................... 86
Infekcija konjskim herpesvirusom tip 2..................................................................88
Rinovirusna infekcija.............................................................................................. 89
Parainfluenca...........................................................................................................89
Reovirusna infekcija konja......................................................................................89
PROGRAM VAKCINACIJE KONJA....................................................................90
SAVREMENI TRENDOVI U REPRODUKCIJI KONJA.....................................93
Šta se najčešće prati u reprodukciji kobila?............................................................ 93
Novija dostignuća u reprodukciji konja.................................................................. 94
Sezonalnost i reprodukcija...................................................................................... 94
Estralni ciklus..........................................................................................................95
Procedure za poboljšanje ždrebnosti kobila............................................................96
Hormonalna kontrola estrusa kobila....................................................................... 96
Pregled pastuva i sperme.........................................................................................97
OSIGURANJE U KONJARSTVU.........................................................................98
Oblici osiguranja konja........................................................................................... 98

____ 3 ____
____ 4 ____
 SAVREMENI TRENDOVI U UZGOJU
I SELEKCIJI KONJA
Ružica Trailović

Stanje konjarstva

Tokom 20. veka do danas broj konja u svetu opada. Ova životinja je zamenjena
motornim vozilima i njen značaj u transportu, poljoprivredi i drugim delatnostima
je sve manji. Statistički podaci govore da je broj konja u svetu od drugog svetskog
rata do danas opao sa 80 na 64 miliona grla. Broj konja je naročito opao u
razvijenim zemljama gde je tek krajem 20. veka ovaj trend zaustavljen. U svim
zemljama EU raste uzgoj sportskih i rekreativnih grla. Opšta pojava je ekspanzivno
širenje rasa iz severne i zapadne Evrope i formiranje međunarodnih asocijacija za
ove rase. U konjarstvu se uočava i trend feminizacije i očekuje se da u skoroj
budućnosti tipični odgajivači i stručna lica u konjarstvu budu žene.
Broj konja u Srbiji je takođe opadao, naročito poslednjih decenija. Uzgoj teških
radnih konja je potisnut, dok je gajenje domaćeg brdskog konja van nadzora
selekcijskih službi. Ono što još više zabrinjava to je nestanak nekadašnjeg
društvenog sektora, odnosno državnih ergela. U ovom momentu uzgoj konja je
prepušten privatnoj inicijativi i ne postoji akcioni plan koji bi regulisao nadzor nad
ovom specifičnom granom stočarstva. Naravno, zbog činjenice da je interesovanje
šire javnosti usmereno na konjske trke, konjički sport i rekreaciju, privatna
inicijativa je uglavnom usmerena na uzgoj grla koja odgovaraju ovim namenama.
Zbog toga je u urbanim celinama prisutan uzgoj engleskog punokrvnog konja,
kasača i polukrvnih rasa i tipova. Lipicaner se gaji i u gradovima i u selima i služi
kao paradni konj za vuču, ređe za jahanje. Autohtone rase se ne gaje organizovano,
a nešto interesa za očuvanje nonijusa, odnosno brdskog konja ne obezbeđuje realni
rast njihovog uzgoja.

____ 5 ____
Razvoj matičnog knjigovodstva

Uzgoj konja je tradicionalno strogo regulisan nacionalnim propisima u velikom

broju razvijenih zemalja. Registracija priplodnih životinja, performans test i
licenciranje pastuva je, po pravilu, ingerencija matičnih ureda koje kontroliše
država na nacionalnom i/ili regionalnom nivou. Registracija grla je
monopolizovana u Francuskoj, Nemačkoj i Austriji, što je u suprotnosti sa mnogim
pravilnicima EU, te se propisi u oblasti vođenja matičnih knjiga liberalizuju. U
ovom momentu u Nemačkoj postoji čak 37 centara za registraciju konja i u
mnogima se vode knjige za više od jedne rase, dok ih je pre dvadeset godina bilo
samo 26. Matične knjige za konje koji su namenjeni za konjički sport u većini
slučajeva prihvataju sve pastuve i kobile iz većih i priznatih matičnih registara
(hanoveranci, holštajni, sel-frans i KWPN) sa izuzetkom knjige porekla rase.
Ustanovljavanje međunarodnih odgajivačkih asocijacija podrazumeva i da registri
onih zemalja koje nisu članice evropskih asocijacija moraju da poštuju principe
utvrđene na međunarodnom nivou i samim tim prihvate uzgojne programe.
Očekuje se da se u evropskim zemljama počnu gajiti i rase koje su nastale na
drugim lokalitetima ili su do sada gajene tradicionalno u pojedinim regionima uz
primenu standarda koji su utvrđeni za razvijeno konjarstvo zemalja EU.
Matična evidencija za pojedine rase i tipove konja u našoj zemlji je na žalost u
veoma lošem stanju. Naime, u bivšoj SFRJ postojali su selekcijski centri i
organizacije koje su vodile matičnu evidenciju za pojedine rase konja. Ovi centri
su bili raspoređeni po bivšim republikama. U praksi matične knjige su se vodile
samo za najznačajnije rase: engleske punokrvnjake, kasače, lipicanere, arabere,
nonijuse, neke polukrvne rase i tipove. Zbog slabe zainteresovanosti za konjarstvo
evidencija je vođena bez konsultovanja asocijacija koje vode knjige porekla rase,
vrlo često i bez zadovoljavanja osnovnih kriterijuma koji su postavljeni u uzgoju
pojedinih rasa, čime su naše knjige, ali i konji isključeni iz međunarodnih okvira.
U poslednjih par godina udruženja za galopski i kasački sport pokušavaju da
prevaziđu nagomilane probleme i da obezbede uslove za međunarodnu verifikaciju
domaćeg uzgoja. Ostala grla i dalje se gaje stihijski, a u nekim slučajevima se ne
zna ni kome se treba obratiti za prijavu ždrebadi. I dalje je interesovanje države za
ovu granu stočarstva slabo.
Najveći problem jeste činjenica da uprkos značajnom uvozu plemenitih grla nema
potstreka da se organizuje gajenje polukrvnih konja i konja koji su pogodni za
škole jahanja, premda postoji značajan interes za ova grla u celom regionu. Što je
još gore, mnogi uvezeni konji su pripadnici rasa za koje nema uslova da se osnuju
nacionalne matične knjige, te se uvoze kastrirana grla ili se kobile koriste za
____ 6 ____
gajenje ukrštanjem. Plansko gajenje pojedinih rasa i tipova za specifičnu namenu
ne postoji ni u nagoveštaju, pri čemu su pojedinci koji pokušavaju da organizuju
uzgoj prepušteni sami sebi ili naterani da sami kontaktiraju organizaciju koja vodi
knjigu porekla rase kako bi obezbedili uslove koji eventualno mogu da im
omoguće dozvolu registracije grla van naše zemlje. Uzgoj domaćeg polukrvnjaka
je takođe uslovljen poštovanjem pravila koja diktira Evropski komitet za
zootehniku i zahteva hitno ustanovljavanje minimalnih standarda za uzgoj konja.
Da bi se prevazišli nagomilani problemi u našem konjarstvu neophodan je
društveni konsenzus i mobilizacija svih zainteresovanih za uzgoj konja.

Selekcija u savremenom konjarstvu

Planska selekcija u konjarstvu je usmerena ka specifičnom cilju zasnovanom na

vitalnoj odlici sisara - sposobnosti kretanja, koja predstavlja osnovu za sve oblike
eksploatacije radnih, sportskih i rekreativnih konja. Radna sposobnost je uslovljena
morfološkom građom i fiziološkim i kinetičkim odlikama lokomotornog aparata,
pa je selekcijom favorizovan uzgoj zdravih, biomehanički pravilno građenih
jedinki čija je lokomocija efikasna. Selekcija je naravno specifična za određenu
namenu, ali ne jednostrana, s obzirom na multifaktorijalni način nasleđivanja
željenih osobina.
Planski selektivni uzgoj podrazumeva planiranje roditeljskog para u želji da se
dobije potomstvo pogodno za određenu eksploataciju, što je u velikoj meri
olakšano ukoliko je heritabilitet osobine na koju se vrši selekcijski pritisak visok,
odnosno ukoliko je individualna vrednost posmatrane osobine jasno merljiva. Kako
je egzaktna procena radnih parametara uslovljena velikim brojem ambijentalnih i
drugih činilaca: kondicija, zdravlje, utreniranost, blagodet, prisustvo, odnosno
odsustvo ozleda i drugo, selekcija u konjarstvu je utoliko teža nego kod ostalih
vrsta domaćih životinja.
U osnovi dobar uzgoj podrazumeva odabir roditeljskog para na osnovu njihovih
perfomansi i rezultata predaka (selekcija prema poreklu), zatim procenu "slaganja"
linija na osnovu rezultata koji se dobijaju sličnim kombinacijama parenja
(odgajivački indeksi), a u savremenom konjarstvu se sve više radi i na progenom
testiranju grla. Ova metoda selekcije je omogućena primenom savremenih tehnika
reprodukcije i zahteva poseban nadzor. Kod engleskog punokrvnjaka je zabranjena
svaka reprodukcija osim prirodne.

____ 7 ____
Selekcijski uticaj polova

U uzgoju konja su prisutna dva stava pri odabiru roditeljskog para. Prema jednoj
grupi uticaj pastuva je preuveličan i potpuno se zanemaruje kvalitet kobile. Druga
pak, grupa smatra da je po uticaju na ždrebe kobila daleko značajniji roditelj.
Suštinski, kako je broj potomaka veći, uticaj pastuva na populaciju u celosti je
daleko značajniji nego uticaj kobile, međutim kada posmatramo konkretno ždrebe
onda moramo prihvatiti da kobila utiče na razvoj ždrebeta i formiranje njegovog
mentaliteta, počev od intrauterinog razvoja i tokom perioda sisanja. U osnovi
kobila «vaspitava» ždrebe i psihološki profil i navike konja su u velikoj meri
nastale pod uticajem majke. Ovim se često uči i jezik podređivanja ili nadređivanja
u krdu, što utiče na dalji status ždrebeta i njegovu ambiciju. Ždrebad dominantnih
kobila po pravilu postaje dominantna.

Selekcija prema upotrebi

U želji da razviju konje koji po kostituciji odgovaraju specifičnoj nameni,

odgajivači konja su težili ka dobijanju odgovarajućeg tipa životinje. Ovaj koncept
selekcije je podrazumevao odabir morfološke građe koja biomehanički olakšava
željenu funkciju (namenu). Tako je, na primer, araber nastao domestikacijom
predaka iz pustinje gde je brzina i izdržljivost na velikim razdaljinama i u surovim
uslovima obezbeđivala opstanak. Domestikacijom je trening pod uticajem ljudi,
samo povećavao prirodne osobine ove populacije.
Nasuprot selekciji brzog konja na Bliskom istoku, u severnoj Evropi su
domesticirani lokalno adaptirani teški konji, obrasli gustom dlakom, koji su
korišćeni za rad u poljoprivredi i vuču, ili za nošenje teškog tereta. Ove populacije
su kasnije podvrgnute selekciji snažnih jedinki za jahanje koje mogu da nose oklop
i oklopljenog viteza u ratnim pohodima.
Kasnije je ukrštanjem teških evropskih grla sa orijentalnim konjima dobijena brža i
nešto lakša populacija konja. Najvažniji konj koji je nastao ukrštanjem sa
orijentalnim konjima je bez sumnje engleski punokrvnjak koji je znatno krupnijeg
formata i brži na kratkim razdaljinama od arabera, što su osobine koje su se
zahtevale od trkačkog konja i od lake konjice. Drugi značajni produkt ukrštanja
orijentalnih konja i evropskih konja je andaluzijski konj, snažne građe, sposoban
da menja brzinu i način kretanja, što je bilo pogodno za boj kao i za borbu s
bikovima.

____ 8 ____
U Americi su se tražili snažni i izdržljivi konji, pogodni za rad sa govedima u
preriji. Ovo je iniciralo ukrštanja arabera, engleskog punokrvnjaka i španskih konja
i dovelo do pojave novih rasa kao što su kvoter i argentinski kriolo.
Danas je selekcija usmerena na dalju specijalizaciju za određenu namenu. Tako, na
primer, danas se kvoter koji je nastao kao farmski konj za sve namene: izgon stoke,
transport, rad u polju i vuča, linijski gaji za različita takmičenja. Teža grla,
smirenog temperamenta se gaje za nadmetanja u hvatanju goveda lasom. Za
takmičenje u izdvajanju iz stada se gaje lakši konji koji lako menjaju brzinu i
pravac kretanja i za koje se smatra da imaju osobinu koja se naziva «osećaj za
krave», odnosno anticipiraju šta mogu goveda sledeće da urade.
Osim za galopske trke, engleski punorvnjak se takođe gaji i za nadmetanja u lovu i
preskakanju prepona. Konji namenjeni za lov treba da su visoki i skladni, što im
omogućava ravnomerni kas i kenter, pri čemu su udobnost jahača u sedlu,
izdržljivost kao i sposobnost da preskaču preko prepreka veoma značajne osobine.
Preponaš se gaji da preskače preko visokih prepreka, što podrazumeva i volju i
želju konja da to učini. Ova grla treba da imaju solidan galop, snažne sapi koje
omogućavaju brzu promenu pravca kretanja i snažan odskok, ali i ugao plećke i
dužinu vrata koji omogućavaju da se konj odbaci dovoljnio u vis i u dalj i da se
stabilno dočeka u doskoku. Ovaj konj mora biti čvršće građen od galopera.
Tokom 17. i 18. veka ustanovljeno je da je u cilju dobijanja ždrebadi sa poželjnim
osobinama potrebno pažljivo formirati roditeljski par. U cilju uzgoja potrebno je
sagledati sledeće činjenice:
• Da li jedinka koju uvodimo u priplod poseduje vredne nasledne osobine koje
želimo kod potomaka?
• Da li je grlo u zadovoljavajućem zdravstvenom stanju i konstitucijski
odgovara naporima koje podrazumeva reprodukcija?
• Za koju namenu mislimo da koristimo ždrebad?
• Da li postoji interesovanje za planirani uzgoj na tržištu, odnosno da li ovaj
uzgoj može da donese ekonomsku korist? (Mnogi konji se gaje samo za
ostvarivanje emotivne koristi i radosti.)
• Da li je vlasnik (držalac) kobile u stanju da joj obezbedi negu tokom
graviditeta, porođaja i dok gaji ždrebe?
• Da li su vlasnici upoznati sa pravilnim postupkom uzgoja i obuke ždrebadi?
Prvo što treba razmotriti jeste šta se očekuje od uzgoja: profit ili emotivna dobit.
Ako se očekuje profit onda je neophodno stručno sagledati zahteve tržišta i
planirati osobine koje ždrebe treba da razvije: planski odabirati prema željenoj
nameni.

____ 9 ____
Odabir trkačkih konja

Trke konja imaju dugu tradiciju u istoriji civilizacije i predstavljaju prvi ozbiljan
selekcijski momenat u istoriji stočarstva. Tokom istorije razvijen je veći broj
disciplina, kao što su trke zaprega, trke pod jahačem, sa ili bez preskakanja
prepreka, a istovremeno su definisani tipovi konja za pojedina nadmetanja. Tako
je, na primer, još Aristofan opisao kako treba da bude građen konj za trku
dvokolica.
Najpoznatije trke zaprega su kasačke trke i trke rahvanaca. Grla koja se koriste za
vuču laganih trkačkih dvokolica - sulki selekcionirana su na osnovu iskasanog
vremena (vremenska osnova), što je u suštini brzina kasa i ovo je jedinstven
selekcijski kriterijum. Kako je heritabilitet za brzinu srednje visok onda je u
optimalnim uslovima moguće ostvariti dobar efekat selekcijskog rada te je i brzina
koju postižu kasači i u kasu i u rahvanu sve veća. Kako je i dispozicija ka rahvanu
genetski uslovljena, onda su selekcijom izdvojene rahvanske linije američkog
kasača. Druge osobine od značaja za dobro kasanje su razborit dominantni profil i
želja za učenjem i treningom. Efikasno kretanje kasom je uslovljeno dužinom
pojedinih segmenata ekstremiteta, naročito prednjih, kao i uglovima između
pojedinih regija, zbog čega je definisan i morfološki tip kasača: dugog vrata, dugih
podlaktica i malih uglova, koji je pogodan za ovu namenu.
Engleski punokrvnjak je selekcioniran na osnovu trkačkih perfomansi koje se
određuju na osnovu hendikepa. Hendikep je relativna vrednost koja odslikava
trkačku sposobnist grla, uslovljen je brzinom, ali i distancom, zdravljem i dobrim
kondicioniranjem grla, pri čemu na plasman osim realne brzine može da utiče
temperament i hijerarhijska pozicija grla, zatim adekvatna obuka.
Neke linije pastuva dokazano imaju veliki efekat na trkačku sposobnost potomaka,
nasuprot tome neki izvanredni trkači nikada ne daju potomstvo sličnih kvaliteta,
neki daju vredne ženske potomke, a neki samo muške. Poznato je na primer, da je
Northern Dancer imao neverovatno veliki broj potomaka izuzetnog kvaliteta. Na
drugoj strani Secretariat nije imao posebne rezultate u priplodu. Nasuprot tome
dešava se da konj koji nije postigao posebno zapažen rezultat ima neprocenjiv
priplodni potencijal.
Priplodni indeksi nam pokazuju kakve rezultate možemo da očekujemo ukoliko
odaberemo određeni roditeljski par, mada je konkretno ždrebe «slučajni događaj»
koji se može uklapati u pokazatelje ili od njih odstupati sa manjom ili većom
verovatnoćom.

____ 10 ____
U želji da se postigne uspeh u uzgoju vrhunskih galopera, tokom dvadesetog veka
su razvijene metode za izračunavanje odgajivačkih indeksa. Ovi indeksi nam
ukazuju sa kojom verovatnoćom možemo da očekujemo da će ždrebe određenog
pastuva i kobile biti dobar trkač, na osnovu perfomansi ždrebadi koja su dobijena
parenjima istih linija.
Da bi se povećala verovatnoća da se dobije elitno grlo, u novije vreme se
konstruišu stabla genetičke dominanse pastuva i kobile. Pastuv i kobila formiraju
roditeljski par ukoliko postoji relativno konstantna reprezentativna konstitucijska
karakteristika: tzv. kombinovana dužina tela (CBL: Combined Body Lenght) kroz
generacije predaka grla. Ovaj postupak je rasprostranjen u uzgoju engleskog
punokrvnjaka i zasniva se na sličnim odlikama koje su prisutne u linijama iz kojih
potiču pastuv i kobila. Trkački rezultati su realno dostupni za generacije engleskih
punokrvnjaka od osnivanja rase, ali samo nekoliko ždrebadi od oko 50 000, koliko
se svake godine rodi, izraste u elitna grla. Samo 3% konja pri tome pobedi u
klasnim trkama širom sveta. Na osnovu nove metode bi se moglo sa većom
preciznošću utvrditi da li ili ne, možemo da očekujemo kvalitetno ždrebe od
određene roditeljske kombinacije.

Odabir sportskih i rekreativnih konja

Konje za sportske (turnirske) discipline i rekreativno jahanje odabiramo na osnovu

konkretne namene. Sportske discipline su preskakanje prepona, dresurno jahanje i
kros, objedinjene u konjičkom troboju, a posebno treba izdvojiti polo. Rekreativna
grla se odabiraju prema veštini i uzrastu jahača te ova skupina predstavlja
najraznovrsniju grupu.
Od sportskih konja očekujemo poslušnost, volju za učenjem, smiren temperament i
voljnu kontrolu pokreta, što je srednje do visoko nasledno ali je i u velikoj meri
uslovljeno pravilnim gajenjem, obukom i treningom. Pogodna grla za preponsko
jahanje i dresuru pripadaju polukrvnim rasama, kao što su trakener, hanoveranac,
angloaraber, ali i hanter. Za dresurno jahanje pogodni su i lipicaner, zatim
andaluzijski konj, koji su selekcionirani kroz korišćenje u visokim (španskim)
školama jahanja koje su nekad bile aristokratsko obeležje i krasile su plemstvo i
vojnu elitu. Lipicaner, kao rasa koja je selekcionirana za reprezentativne i
ceremonijalne namene, nije pogodan za militari, preskakanje prepona i daljinsko
jahanje zbog visoke akcije koja usporava ovog konja, kao i zbog relativno malog
rasta. Poseban problem u uzgoju sportskih konja predstavlja činjenica da se veliki
broj muške ždrebadi kastrira, a da se superiorne kobile ne povlače sa takmičenja

____ 11 ____
radi priploda. Ovo je polje gde se sve više primenjuju savremene biotehnološke
metode reprodukcije. Najbolji način da se utvrdi plodnost i kvalitet pastuva je da se
pastuv pripusti na grupu provereno plodnih kobila. Ovo je na žalost veoma skupo.
Dobro obučena sportska grla se mogu koristiti i za rekreativno jahanje, ako su
jahači sigurni i obučeni. Međutim, u školama, turističkim ponudama i u klubovima
za ometene u razvoju treba koristiti konje koji po formatu i snazi odgovaraju
jahačima, sporija grla, smirenog temperamenta i podređenog ponašanja. Ovo
gotovo da isključuje pastuve iz široke namene, a zahteva posebnu procenu
psihološkog profila grla. Znači, osim telesne građe koja obezbeđuje ravnomerno
kretanje nezavisno od hoda, zatim dobrog zdravlja, potrebno je proceniti i u kojoj
meri je grlo spremno da se pokorava neiskusnom jahaču ali i kako podnosi nevešto
usmeravanje i često pogrešne pokrete. Selekcija idealnog konja (ili više morfološki
različitih tipova) za ovu namenu je još uvek pred odgajivačima, a odabir grla kako
za konkretnu upotrebu, tako i za priplod zahteva dobru bihevioralnu procenu i
pažljiv uvid veterinara u reakcije pojedinačnih grla u predvidljivim neželjenim
situacijama. Kako je pravilno gajenje, vaspitanje i obuka ždrebadi od presudnog
značaja za formiranje konja stabilnog ponašanja, saradnja odgajivača, trenera i
veterinara je presudna karika za selekciju konja za široke namene.

Selekcija na osnovu potomstva i progeni test

Najjednostavniji način da se utvrdi selekcijski efekat pastuva bi podrazumevao da

se pastuv pripusti na veliki broj kobila. Ovo je izuzetno skupo i zahteva dug
vremenski period pa se teško primenjuje u praksi. U praksi selekcijski efekat
pastuva upoznajemo tek kada njegova ždrebad ostvare rezultate, ovo podrazumeva
dugi period i ne doprinosi da se pastuv u potpunosti iskoristi u priplodu. Progeni
test traje dugo, a kvalitetne kobile se obicno pripustaju pod proverene pepinjere.
Tek sa primenom asistirane reprodukcije otvara se mogućnost da se grlo testira pod
nesto povoljnijim uslovima.

Asistirana reprodukcija

Primena veštačkog osemenjavanja i embriotransfer u velikoj meri omogućavaju da

se i u uzgoju konja izvede progeni test. U novije vreme je proces dobijanja,
hlađenja i čuvanja sperme pastuva u velikoj meri unapređen. Neke asocijacije pri
tome dozvoljavaju veštačko osemenjavanje kao metodu gajenja bez ograničenja, a
druge ograničavaju broj ždrebadi po pastuvu godišnje ili zabranjuju asistiranu
____ 12 ____
reprodukciju. Engleski punokrvnjak se, na primer, može dobiti samo prirodnim
opasivanjem, te se tako mora i procenjivati. Pre opredeljenja za određenu
reproduktivnu metodu u konjarstvu, dakle, treba proveriti šta je i na koji način
dozvoljeno od strane asocijacije koja vodi knjigu porekla rase. Najgore što se može
dogoditi ukoliko se loše dizajnira progeni test je da se odgaji mnogo ždrebadi
nepriznatog porekla.
Većina registara za sportske konje omogućava asisitiranu reprodukciju i ovo je
potpomoglo širenje ovih populacija u većini razvijenih zemalja. Primenom
veštačkog osemenjavanja se, naime, može dobiti ždrebe bez troškova transporta i
smeštaja kobile u pastuharni, ili od pastuva koji se nalazi na drugom kraju globusa,
uz istovremeno smanjenje opasnosti od širenja polno prenosivih zaraza. U svetlu
činjenice da se veliki broj muških polukrvnih grla rano kastrira te da je zbog toga
malo pastuva testirano na sportskim takmičenjima, mogućnost da se elitno muško
grlo iskoristi u priplodu bez asistirane metode reprodukcije je veoma mala.
Osemenjavanjem kobila se obezbeđuje da se selekcijski efekat pastuva sagleda u
kraćem vremenu i time se obezbeđuje razvoj rase. Drugi razlog za rado prihvatanje
tehnika asistirane reprodukcije u uzgoju grla za sport je i činjenica da se vrhunske
kobile ne koriste često u priplodu ili se prekasno uključuju, da bi se izbeglo
njihovo privremeno ili trajno povlačenje sa takmičenja. Iz tog razloga
najkvalitetnija ženska grla daju najmanje ždrebadi. Primena embriotransfera je,
međutim, omogućila da se dobiju ždrebad kvalitetnih kobila, a da one ne prekidaju
takmičarsku karijeru. Uspeh embriotransfera je ipak ograničen zbog toga što je broj
jajnih ćelija koje se mogu dobiti od kobile mali, zatim zbog toga što se sa uspehom
mogu čuvati samo rani embrioni (do 6 dana stari), zbog malog procenta uspešnih
impregnacija surogat majki i malog broja dobijene ždrebadi. Druga prednost
embriotransfera je što se tako mogu dobiti ždrebad od kobila koje nisu uspešne u
priplodu.
Ono što pomalo obeshrabruje i čini asistiranu reprodukciju u konjarstvu i dalje
drugim izborom jeste činjenica da se vrlo malo osemenjavanja može izvesti
razređenom spermom pastuva, da je procenat koncepcije i broj novorođene
ždrebadi posle opasivanja i posle veštačkog osemenjavanja isti, a opada ukoliko je
sperma bila zamrznuta.
U mnogim slučajevima je veštačko osemenjavanje ograničeno uzgojnim
pravilnikom za pojedinu rasu, tako se, na primer, kod mnogih kasača sperma
mrtvih pastuva ne može koristiti za osemenjavanje. Englesko punokrvno ždrebe
dobijeno asistiranom reprodukcijom ne može biti upisano u matičnu knjigu. Isto
važi i za ždrebad rase kod koje je godišnji broj potomaka po pastuvu ograničen. Na
kraju, kada je uzgoj konja hobi a ne osnovna delatnost, asistirana reprodukcija je
____ 13 ____
zbog povećanja troškova teško prihvatljiva. Nezavisno od duboko ukorenjenog
tradicionalizma, metode asistirane reprodukcije nalaze svoju primenu u konjarstvu,
naročito u sportskih konja (tabela 1).

Tabela 1. Prikaz primene veštačkog osemenjavanja u nekim evropskim zemljama

Država/rasa Broj kobila u Procenat osemenjenih

priplodu kobila
Austrija/polukrvni konji 70% svih kobila
Hanoveranac 10 000 90%
Francuska/sportski konji 19 693 58%

Veštačko osemenjavanje i embriotransfer su dozvoljeni kod svih rasa sa liste

World Breeding Federation for Sport Horses (WBFSH, 2006), pri čemu se smatra
da je najveći selekcijski uspeh postignut upravo nakon primene veštačkog
osemenjavanja. Shodno tome, neki autori ističu da bi se kloniranjem starijih
pastuva sa odličnim uzgojnim perfomansama konjički sport još više unapredio.

Budućnost razvoja konjarstva u Srbiji

U ovom momentu bi se moglo očekivati da se uzgoj konja u Srbiji orijentiše u tri

pravca:
• Uzgoj trkačkih konja: kasača i engleskog punokrvnjaka, uz oživljavanje
tradicionalnih trka zaprega.
• Uzgoj sportskih i rekreativnih konja kao i grla za škole jahanja i specifične
namene: terapija psihosomatskih bolesti i ometenih u razvoju.
• Uzgoj konja za turizam: ovo bi omogućilo očuvanje lokalno adaptiranih rasa
u njihovim staništima i doprinelo razvoju visokog turizma.
Gajenje polukrvnih konja za sport i rekreaciju moglo bi da postane najznačajnija
grana konjarstva. Da bi se ostvario neposredni interes za uzgoj i obuku ovih grla
neophodno je:
• Popisati sva grla i obezbediti dobru bazu podataka o svakom pojedinačnom
grlu koje se može upotrebiti u priplodu.
• Obezbediti matičnu evidenciju u skladu sa standardima asocijacija koje vode
knjige porekla rase, odnosno obezbediti uslove za prijavljivanje ždrebadi u
____ 14 ____
 slučaju kada zbog male populacije nije moguće voditi nacionalnu matičnu
knjigu.
• Što pre povezati urede gde se vode matične knjige sa odgajivačima i sa
centrima u svetu. Ima slučajeva kada uzgoj postoji ali se ne zna gde se
evidentiraju novorođena ždrebad (araber).
• Pre uvođenja grla u priplod obavezno informisati odgajivača o mogućim
opcijama i uslovima za registraciju ždrebadi. Uslovi za registraciju
obuhvataju i dozvoljene metode reprodukcije kao i informaciju o tome da li
postoje ograničenja u pogledu broja ždrebadi po pastuvu godišnje. Ovim se
odgajivač obaveštava i o mogućim obavezama tipa kontrola roditeljstva,
veterinarski pregledi u cilju popisa ždrebeta i slično.
• Uvesti nadzor i stimulacije za odgajivače konja na nacionalnom nivou. Na
ovaj način bi se obezbedile individualne investicije, obezbedio napredak i
omogućilo planiranje ekonomske dobiti kako za pojedince tako i za društvo u
celini.
• Uklopiti razvoj konjarstva, pre svega lokalno adaptiranih rasa u planove
razvoja turizma u Srbiji.

____ 15 ____
 DOBROBIT I ZAŠTITA DOBROBITI KONJA
Marijana Vučinić

Pod zaštitom životinja, uključujući i konje, podrazumeva se filozofski pristup

vrednovanju života životinja koji je u direktnoj zavisnosti od civilizacijskog nivoa
razvoja jednog naroda, nivoa njegove svesti, kulturnih, verskih, socijalnih i drugih
običaja i osobina. Zaštita životinja pri tome podrazumeva sve aktivnosti čoveka
kojima se štiti fizička, psihička i genetička celovitost životinja, ali i čoveka koji ih
koristi u različite svrhe. Ako se štiti fizička, psihička i genetička celovitost vrsta,
reč je o konzervaciji ili prezervaciji. Ako se štiti fizička, psihička i genetička
celovitost svake jedinke posebno, reč je o zaštiti dobrobiti životinja.
U svetu danas postoje brojni pokreti za zaštitu životinja. Svi se grubo mogu svrstati
u tri grupe: pokrete za liberalizaciju životinja, pokrete za zaštitu prava životinja i
pokrete za zaštitu dobrobiti životinja. Pristalice pokreta za liberalizaciju životinja
zalažu se za oslobađanje životinja od svih vidova iskorišćavanja od strane čoveka i
puštanje životinja na prirodna staništa. Njima su slični pobornici za prava životinja,
koji zastupaju gledište da je osnovno pravo životinje isto sa osnovnim pravom
čoveka, a to je pravo na život. Od ovoga se ide i korak dalje, tako da se pristalice
pokreta za prava životinja bore za kvalitetan život životinja. Pod kvalitetnim
životom se podrazumeva oslobađanje životinja od svih vidova neprijatnih,
emocionalnih i telesnih iskustava, kakva su bol, patnja, stres, dosada i sl. Pobornici
pokreta za prava životinja svoje stavove temelje na osnovnim načelima nauke i
dostignućima na polju evolucione biologije, genetike, neurofiziologije i ekologije o
biološkoj sličnosti ili čak i istovetnosti osećaja i potreba čoveka i životinja iz reda
kičmenjaka. Njihova borba rezultirala je dokumentom međunarodnog značaja, koji
se zove Univerzalna deklaracija o pravima životinja, a koju je proklamovao
UNESCO 1978. godine u Parizu.
Najmlađi od tri pokreta za zaštitu životinja je pokret za dobrobit životinja. On je
nastao na zahtev korisnika proizvoda životinjskog porekla, koji su od vlada svojih
zemalja zahtevali da im objasne pod kojim uslovima se gaje i iskorišćavaju
životinje od kojih se dobijaju proizvodi životinjskog porekla i kako takvi načini
gajenja i iskorišćavanja utiču na kvalitet tih proizvoda sa posebnim naglaskom na
____ 16 ____
eventualne posledice po zdravlje čoveka i održavanje biološke ravnoteže u prirodi.
Vlade zemalja u kojima su pokreti za zaštitu životinja izvršili jak pritisak bile su
primorane da angažuju veliki broj stručnjaka različitih profila da bi potrošačima
proizvoda životinjskog porekla dali odgovore na postavljena pitanja. Tako se
otkrilo da se životinje koriste u različite svrhe, gaje i iskorišćavaju na različite
načine. Pojedini od ovih načina gajenja i iskorišćavanja životinja su opravdani i
korisni su i za životinje i za čoveka, dok su pojedini neopravdani i treba ih ili
korigovati ili zabraniti, jer su nesvojstveni čoveku na današnjem stupnju
civilizacijskog razvoja (neetički, neestetski, neekonomični načini iskorišćavanja
životinja), kojem su dostupna savremena tehnološka rešenja i koji svoj život treba
da usmeri na pronalaženje i usavršavanje novih tehnologija, a ne na mučenje i
načine iskorišćavanja životinja koji su svojstveni njegovom pretku i koji su odraz
atavističkih nagona. U tom pravcu je i Svetsko društvo za zaštitu životinja (WSPA),
2000. godine u Londonu, proklamovalo Univerzalnu deklaraciju o dobrobiti
životinja.
Iako postoje velike razlike u definisanju dobrobiti životinja, u zavisnosti od vrste i
kategorije, kao i tipa stočarske proizvodnje, grupa pobornika za zaštitu dobrobiti
životinja opravdava pojedine vidove gajenja i iskorišćavanja životinja, ako oni
garantuju kvalitetan život životinji koji podrazumeva sledećih pet sloboda:
 Slobodu od svih vidova patnje, bola, stresa i zlostavljanja;
 Slobodan pristup dovoljnim količinama kvalitetne hrane i vode;
 Udoban i komotan prostor za odmor u kojem mogu da zauzmu prirodne
položaje tela, da ispolje svoje prirodne stavove i hodove, zadovolje potrebu za
kretanjem i pronađu zaklon od prirodnih neprijatelja (predatora), agresivnih
životinja i vremenskih nepogoda, u kojem će se osećati sigurno;
 Slobodu ostvarenja društvenog kontakta sa životinjama iste vrste;
 Slobodu zadovoljavanja drugih fizioloških potreba i slobodu ispoljavanja svih
oblika ponašanja.
Osnovno načelo zaštite životinja sve tri grupe pobornika je da životinje imaju jedno
osnovno i isto pravo kao i čovek, a to je pravo na život. Ako se zapitamo na kakav
život imaju pravo, odgovor je jasan - na kvalitetan život. Za razliku od čoveka,
životinje ne snose nikakvu odgovornost za svoje postupke. Za postupke životinja
koje gaji i koristi odgovoran je njihov vlasnik, tj. odgajivač.
Ove tri grupe pobornika se sve više ujedinjuju oko stava da treba zabraniti
iskorišćavanje životinja u ogledne svrhe radi ispitivanja kozmetičkih sredstava ili
oružja i municije, tj. svih onih dobara koja nisu neophodna za dobrobit čovečanstva.
Istovremeno, sve tri grupe pristalica pokreta zaštite životinja protive se
iskorišćavanju krznašica za proizvodnju odevnih predmeta od prirodnog krzna, a
____ 17 ____
pobornici za prava životinja gotovo da smatraju da je odevanje u prirodno krzno
jednako atavističkom nagonu. I jedni i drugi smatraju da zabrana gajenja krznašica
radi proizvodnje krzna i krznene odeće ima u osnovi ne samo zaštitnu ulogu
usmerenu na krznašice, već istovremeno i kreativnu i stimulativnu ulogu koja treba
da pokrene tehnologe, dizajnere i modne kreatore ka pronalaženju veštačkih
materijala za pravljenje odeće i obuće koji će što većim brojem svojih osobina biti
slični prirodnim materijalima. Pored svega navedenog, aktivnost pobornika za
zaštitu dobrobiti životinja ima i zakonsku osnovu i opravdana je u svim onim
državama koje poseduju zakone o zaštiti životinja.

Dobrobit i blagostanje

Dobrobit - kao posebna naučna disciplina o zadovoljavanju potreba životinja, bavi

se proučavanjem i definisanjem pokazatelja dobrobiti i ocenom stepena dobrobiti na
osnovu procene kondicionog i zdravstvenog stanja životinja, ispitivanja fizioloških
pokazatelja njihovog zdravstvenog stanja, kao i bihejvioralnih pokazatelja
ponašanja, i to sa aspekta etičkih principa iskorišćavanja životinja, moralnog
opravdanja za pojedine vidove iskorišćavanja životinja, korigovanja pojedinih
vidova iskorišćavanja i zabrane određenih vidova iskorišćavanja životinja, kao i sa
aspekta donošenja zakonskih propisa o zaštiti životinja zasnovanih na naučnim i
etičkim principima o njihovoj dobrobiti.
Kada se razmatra dobrobit životinja sa aspekta definisanja i ocene njenih
pokazatelja, onda se u obzir uzimaju:
1. Osećanja ili emocije, koji su pokazatelji mentalnog statusa životinja i kvaliteta
njenog života. Pokazatelji dobrobiti su, naravno, prijatne emocije, kao što su
udobnost (komfor), prijatnost, sigurnost i sl., a pokazatelji ugrožene dobrobiti
neprijatne emocije, poput straha, bola, neudobnosti, nesigurnosti, dosade,
patnje, stresa, gladi, žeđi itd.
2. Biološke funkcije organizma životinje, kao što su normalan rast i razvoj,
reproduktivne osobine karakteristične za vrstu, ispoljenost svih fizioloških
oblika ponašanja karakterističnih za vrstu, odsustvo bolesti, povreda,
neuhranjenosti, razvojnih telesnih anomalija i patoloških oblika ponašanja;
3. Prirodan način života, koji podrazumeva gajenje životinja u prirodnom
okruženju sličnom izvornom staništu određene životinjske vrste u kojoj joj je
omogućeno da se razvija, raste, reprodukuje, odgaja potomstvo, radi, proizvodi
i živi uz korišćenje prirodnih adaptacionih sposobnosti u odnosu na uslove
života i

____ 18 ____
 Opšte zdravstveno stanje (fizičko i mentalno).
Dobrobit je zato složeno stanje, koje čine tri komponente: fizička i fiziološka
dobrobit, emocionalna dobrobit i bihejvioralna dobrobit, koja postoji ako je
životinji omogućeno da ispolji fiziološke oblike ponašanja.
Fizička dobrobit (fizičko blagostanje) se može definisati kao stanje životinje u
odsustvu bolesti i povreda ili kao stanje klinički manifestnog zdravlja. Mentalnu
dobrobit (psihička, psihološka dobrobit) mnogo je teže definisati, ali je opšte
prihvaćeno da se zasniva na dobrom zdravstvenom stanju i fizičkoj kondiciji ("u
zdravom telu zdrav duh"), ispoljavanju oblika ponašanja karakterističnih za vrstu,
odsustvu stresa i uočljivoj sposobnosti da se životinja sa lakoćom prilagodi na
uslove života (laka i brza adaptacija). Ocena mentalnog statusa jedinke zasniva se
na proceni percepcije, motivacije, emocionalnog statusa i kognitivnih procesa, koji
podrazumevaju mogućnost svesnog odlučivanja i snalaženja u određenim životnim
uslovima. Sinonimi koji se često koriste umesto termina "dobrobit" su "blagostanje"
i "kvalitet života", mada se termin "blagostanje" pre odnosi na kratkoročnu dobrobit
u momentu njene procene.
Dobrobit se, shodno tome, procenjuje na osnovu:
 Kliničkog pregleda i utvrđivanja zdravstvenog stanja životinje (fiziološka,
funkcionalna dobrobit);
 Ispitivanja ispoljenosti fizioloških oblika ponašanja i mogućnosti
zadovoljavanja urođenih životnih potreba (bihejvioralna dobrobit);
 Ispitivanja prisustva pozitivnih emocija i odsustva negativnih emocija kod
životinja (emocionalna dobrobit) i
 Ispitivanja pogodnosti uslova života koji treba da odgovaraju vrsti, rasi, polu,
starosnoj kategoriji i drugim osobinama životinje.
Patnja je po svemu sudeći suprotna stanju dobrobiti. Prema tome, ako ne može da
se proceni dobrobit, onda treba procenjivati stepen patnje. Patnja se definiše,
uglavnom, kao iskustveno prolongiran neprijatan osećaj, prouzrokovan različitim
stimulusima, kao što su strah, bol ili frustracija. Patnja direktno utiče na
zdravstveno stanje životinje, a kod domaćih životinja i na produktivnost.

Kontrola zaštite dobrobiti životinja

Zaštita životinjskog sveta je moralna obaveza čoveka. Njen cilj je: (1) zabrana
zlostavljanja životinja (zlostavljanje životinja podrazumeva namerno, odnosno
svesno ili nenamerno, odnosno nesvesno ili iz neznanja ugrožavanje fizičke,
psihičke i genetičke celovitosti životinja); (2) zabrana pojedinih vidova i načina
____ 19 ____
iskorišćavanja životinja štetnih za životinje i čoveka; (3) korekcija pojedinih vidova
i načina iskorišćavanja životinja; (4) unapređenje i isticanje pojedinih vidova i
načina iskorišćavanja životinja korisnih za životinje i čoveka: (5) postizanje
najvišeg stepena sigurnosti ljudi, tj. korisnika i potrošača proizvoda životinjskog
porekla, vlasnika, odgajivača i ljubitelja životinja i (6) očuvanje raznovrsnosti
životinjskog sveta.
Kontrola zaštite životinja, pri tome, postiže se pisanim dokumentima, kao što su
konvencije, deklaracije, regulacije/uredbe, direktive/naredbe, zakoni i odluke o
zaštiti (dobrobiti) životinja.
Konvencije i deklaracije ne obavezuju na zaštitu životinja. One pre opominju
svakog pojedinca i društvo na moralnu obavezu i odgovornost čoveka na zaštitu
životinja. Postulati ovih konvencija čine osnovu zaštite životinja sa još dve
deklaracije, a to su:
 Univerzalna deklaracija o pravima životinja, koju je proklamovao UNESCO
1978. godine u Parizu i
 Univerzalna deklaracija o dobrobiti životinja, koju je proklamovalo Svetsko
društvo za zaštitu životinja (WSPA) 2000. godine u Londonu.
Kako konvencije ne obavezuju, zaštita životinja se poslednjih godina strogo
reguliše zakonskim propisima koji su obavezujući za sve i koji jasno, kroz različite
uredbe i direktive, precizno regulišu način zaštite i kontrolu zaštite dobrobiti
životinja.

Dobrobit sportskih konja

Svi postojeći dokumenti koji se odnose na dobrobit sportskih konja sadrže

odrednice koje se mogu grupisati u tri celine, a to su:
 Odrednice koje se odnose na zaštitu integriteta sporta. Osnovno načelo ovih
odrednica je da svakom konju mora da se da šansa da završi takmičenje i
eventualno ostvari pobedu zajedno sa svojim jahačem ili vozačem, pod
uslovom da se ne narušava dobrobit samog grla, drugih konja i njihovih jahača
ili vozača.
 Osnovna načela zaštite dobrobiti jahača ili vozača i
 Osnovna načela zaštite dobrobiti konja.
Zaštita dobrobiti konja regulisana je odgovarajućim, međunarodno priznatim
standardima, što je po pravilu uklopljeno u sadržaj različitih propisa i pravilnika
kojima se regulišu pojedini segmenti konjarstva i konjičkog sporta, od uzgoja i
____ 20 ____
selekcije, načina držanja, nege i ishrane, do treninga, takmičenja, transporta,
prometa i zdravstvene zaštite sportskih konja. Tako, na primer, smeštaj, ishrana i
trening sportskih konja moraju biti u skladu sa dobrom odgajivačkom –
konjušarskom praksom, koja ne dozvoljava nikakvo ugrožavanje dobrobiti
konja. Svaki postupak koji prouzrokuje fizičku ili mentalnu patnju, bilo u štali, na
treningu ili takmičenju, strogo je zabranjen i podleže odgovarajućoj kontroli i
sankcionisanju. Principi treninga su pri tome regulisani posebnim propisima, koji
su uklopljeni u međunarodne i nacionalne propozicije za određenu disciplinu
konjičkog sporta, propozicije organizatora trka, kao i odgovarajuće zakonske i
sportske propise o zdravstvenoj zaštiti i zaštiti dobrobiti. Način treninga ne sme da
izazove strah koji će onemogućiti normalno ponašanje. Konji se mogu trenirati
samo na način koji odgovara njihovim fizičkim sposobnostima, odnosno fizičkoj
zrelosti i takmičarskoj kondiciji - ne mogu se takmičiti ako za to nisu spremni jer
to može da ugrozi njihovo zdravlje i dobrobit.
Drugi propisi i standardi odnose se na takmičarske uslove - takmičarsku stazu, start
mašine, prepone. U takmičenjima sa preprekama mogu da učestvuju samo oni
konji sposobni da savladaju prepreke. Posebna pažnja mora da se posveti dužini
staze sa preprekama, broju prepreka, dimenzijama, konstrukciji i materijalu od
kojeg su napravljene i međusobnoj razdaljini prepreka. Na takmičenjima po
nepovoljnim vremenskim prilikama posebnu pažnju treba posvetiti zbrinjavanju
konja: rashlađivanju neposredno posle takmičenja održanih u uslovima visoke
temperature i vlažnosti vazduha, odnosno što bržem uvođenju u štalu posle
takmičenja po hladnom vremenu. Upotreba korbača je takođe regulisana
odgovarajajućim propisima. Korbač se, na primer, ne sme upotrebljavati da bi konj
trčao brže ili u slučaju kada ne reaguje na određeni takmičarski zadatak, kada gubi
ili kada jasno pobeđuje. Upotreba biča posle takmičenja smatra se povredom.
Najveći broj standarda koji regulišu dobrobit konja na trkama i takmičenjima
uklopljeni su u nacionalne propozicije za pojedine vidove konjičkog sporta – ravne
galopske trke, kasačke trke, takmičenja zaprega, preponska takmičenja, dresuru,
daljinsko jahanje itd., pri čemu je i u ovim propisima ispoštovana hijerhija u
odnosu na odgovarajuće međunarodne propise.
Određenim standardima je regulisan transport. U toku transporta posebna pažnja se
poklanja zaštiti konja od povreda i bolesti i svakog drugog rizika koji može da
naruši njihovo fizičko i psihičko zdravlje. Transportno sredstvo mora da se održava
u tehnički i higijenski ispravnom stanju, redovno da se dezinfikuje, a ventilacioni
sistem transportnog sredstva mora da funkcioniše besprekorno. Svaki transport
konja koji dugo traje mora pažljivo da bude planiran, a konjima mora da se

____ 21 ____
obezbedi potreban odmor i slobodan pristup vodi za piće. Veći deo navedenih
obaveza regulisan je važećim zakonskim propisima.
Sportski konji pred takmičenje podležu obaveznom veterinarskom pregledu.
Konjima koji pokazuju simptome bolesti ili poremećaje u hodu, ili kod kojih
postoji sumnja na bilo koji poremećaj zdravstvenog stanja, ne sme se dozvoliti
učestvovanje na takmičenju. Gravidne kobile iznad 120 dana ždrebnosti se, na
primer, ne mogu takmičiti. U konjičkom sportu nisu dozvoljeni hirurški zahvati
koji mogu da ugroze dobrobit konja, jahača ili vozača i drugih konja koji učestvuju
na takmičenju, niti su u lečenju dozvoljeni agresivni tretmani koji izazivaju bol i
patnju. U slučaju povrede ili bolesti, sportski konji se na zahtev veterinara
isključuju iz daljeg takmičenja, ili se predlaže trajno isključenje iz treninga, a u
slučaju teških povreda koje se ne mogu izlečiti na najbrži način bezbolno
eutanaziraju.
Poseban značaj ima antidoping kontrola koja ima zadatak da spreči sve oblike
dopingovanja koji pored direktnog ugrožavanja dobrobiti konja, ugrožavaju
bezbednost jahača i vozača, kao i selekciju konja zasnovanu na tako ostvarenim
rezultatima. Andtidoping kontrola je segment veterinarske kontrole koja u
konjičkom sportu ima poseban značaj i koja pored kontrole dopinga obuhvata čitav
niz posebnih mera u cilju zaštite zdravlja i dobrobiti konja.
Veterinarska kontrola na konjskim trkama i takmičenjima u Srbiji, regulisana je
Pravilnikom o veterinarskom obezbeđenju i kontroli na konjskim trkama i
takmičenjima, Konjičkog saveza Srbije, koji je većim delom usklađen sa
veterinarskim pravilnicima Međunarodne konjičke federacije (FEI - Federal
Equestre Internationale), Međunarodne trkačke federacije (AORC - The
Association of Officional Racing Committee), Međunarodnog udruženja sportskih
veterinara (IGSRV - International Group of Racing Veterinarians) i nacionalnim
zakonskim propisima.
Zadržaćemo se detaljnije na osnovnim principima i standardima koji se moraju
ispoštovati u smeštaju, nezi i ishrani konja, budući da oni čine osnov bar četiri od
pet zagarantovanih sloboda, proklamovanih Univerzalnom deklaracijom o
dobrobiti životinja.

____ 22 ____
 PRAVILNA ISHRANA KAO FAKTOR DOBROBITI
KONJA
Dragiša Trailović

Preduslov za pravilno hranjenje konja je dobro poznavanje anatomskih

specifičnosti organa za varenje ove vrste životinja. Konji imaju relativno mali
želudac čiji kapacitet ne prelazi 7 - 8 odsto ukupne zapremine gastrointestinalnog
trakta, što je u poređenju sa 60 do 70 odsto kod pasa i mačaka više nego malo.
Zbog toga konj nije u stanju da odjednom unese veću količinu hrane. Za divlje
konje mali želudac je bio prednost jer su tako lakše mogli da pobegnu od predatora
koji su ih ugrožavali. Kako su gotovo kontinuirano bili na paši gde je hrane bilo u
izobilju i maltene neprekidno jeli, nisu ni imali potrebu za većim želucem koji kod
drugih vrsta životinja uglavnom ima ulogu u skladištenju hrane. Veći deo navika
divljih konja vezanih za ishranu je, dakle, utemeljen u građi organa za varenje, što
se nije promenilo sa pripitomljavanjem, zbog čega ni ishrana domaćih konja ne
može mnogo odstupati od ishrane njihovih predaka.
Posmatranjem konja slobodno držanih na pašnjaku može se zapaziti da oni 50 do
70 odsto vremena dnevno provode pasući. Nezavisno od vrste hrane (seno, zrnevlje
ili kompletna smeša briketa), u zatvorenim stajama konji preko dana jedu jednom
na sat, a noću na svaka dva do tri sata. Pri tome, iako je hrana uvek dostupna,
količina vremena provedena u jedenju opada sa 50 do 70 odsto kada su na
pašnjaku, na 30 do 70 odsto kada jedu samo seno, 35 do 40 odsto ukoliko jedu
kompletnu briketiranu smešu i na 13 do 19 odsto ukoliko dobijaju samo mešavinu
zrnevlja. Smanjena količina vremena provedenog u jedenju znači da se veća
količina hrane konzumira odjednom. Ta količina je još veća ukoliko hrana nije
uvek dostupna, što je uobičajeno za sve konje koji ne žive na pašnjaku.
Što je veća količina hrane pojedene odjednom, veće je istezanje želuca, veći
gastrointestinalni motilitet i brži metabolizam: ritam srčanog rada, cirkulacija,
zatim lučenje hormona nadbubrežne žlezde – aldosterona i kortizola. Brzo
hranjenje rezultira velikim povećanjem motiliteta debelog creva i očiglednim
smanjenjem gastrointestinalnog protoka krvi. Tako, na primer, kod konja koji su
____ 23 ____
hranjeni jednom dnevno utvrđeno je značajno opadanje volumena plazme,
najverovatnije zbog povećanog izlaska tečnosti u digestivni trakt usled obilnog
lučenja pljuvačke, želudačnog i crevnog soka. Takve promene nisu registrovane
kod konja koji su hranjeni istom količinom hrane više puta dnevno.
Konj je biljojed i gotovo sve svoje potrebe može da podmiri uobičajenom biljnom
hranom: zelenom travom, senom ili zrnevljem, uglavnom žitarica. Kombinacijom
kabastih i koncentrovanih biljnih hraniva, dakle, konj može da obezbedi sve
neophodne hranljive materije: ugljene hidrate, masti, proteine, mineralne materije i
vitamine.
Za život u prirodi, koji ne zahteva preterano trošenje energije, sve potrebe
organizma mogu se podmiriti samo zelenom travom ili senom. Veća fizička
naprezanja, međutim, zahtevaju dodatnu količinu energije, koja se, opet, može
dopuniti dodavanjem koncentrovanih hraniva – mahom zrnevlja žitarica.
Obezbeđenje energetskih potreba predstavlja poseban problem kod sportskih
konja. Za ekstremno velike napore, naime, potrebne su izuzetno velike količine
koncentrovanih visokoenergetskih hraniva – njihovo varenje i iskorišćavanje je
mnogo brže (80 odsto se apsorbuje u tankom crevu), što omogućava ređe
hranjenje, jer se manjom količinom dobija veći efekat. To, međutim, ne znači da se
koncentrovanom hranom mogu isključiti kabasta celulozna hraniva.
Potrebe u proteinima, koje nisu zanemarljive, posebno za jedinke koje rastu,
ždrebne i dojne kobile, kao i sportske konje, uglavnom se mogu pokriti
kombinacijom uobičajenih kabastih i koncentrovanih hraniva, dok se povećane
potrebe u nekim finijim sastojcima (vitaminima i mineralima) mogu podmiriti
posebnim komercijalnim dodacima i dopunskim hranivima.

Potrebe u kabastim hranivima

Ma koliko nekima zvučalo nelogično, svim konjima, u svim situacijama, za

održavanje života neophodni su voda i kabasta hraniva, dok su zrnevlje žitarica i
različiti suplementi, na primer so, potrebni samo pod određenim okolnostima ili
predstavljaju stvar izbora – mogu biti korisni ali može se i bez njih. Konjima bi,
dakle, trebalo obezbediti vodu i kabasta hraniva u količinama koje mogu
konzumirati koliko god žele. Izuzetak su pregojena grla, kojima treba ograničiti
davanje kabastih hraniva i ukinuti koncentrovanu hranu (zrnevlje).
Kabasta hraniva su konjima potrebna kao izvor celuloze. Celuloza je neophodna za
održavanje normalne aktivnosti, a time i ravnoteže mikroorganizama u debelom
crevu – cekumu i velikom kolonu, koji varenjem celuloze oslobađaju dodatnu
____ 24 ____
količinu iskoristljive energije ali i druge sastojke bitne za podmirivanje potreba
konja. Ovaj nesvarljivi sastojak kabaste hrane (koga nema mnogo u drugim
hranivima) je, nadalje, potreban za održavanje normalne pH vrednosti u crevima i
adekvatne pokretljivosti creva, pri čemu pomaže u sprečavanju prebrzog unošenja
lako svarljivih ugljenih hidrata, kojih ima mnogo u zrnevlju žitarica. Prebrzo
unošenje preterane količine lako svarljivih ugljenih hidrata koje prevazilaze
kapacitete za varenje i apsorpciju u prednjim partijama tankog creva, izazvaće
dijareju, koliku i akutni laminitis (kopitnu kočinu).
Često se postavlja pitanje koje su to minimalne količine kabastih – celuloznih
hraniva neophodnih za održavanje života, s obzirom na mišljenje mnogih trenera i
vlasnika sportskih konja da kabasta hraniva samo opterećuju digestivni trakt
(prepuna debela creva su dodatni teret koji konji moraju da nose), a ne obezbeđuju
dovoljno energije. Iako su opisani slučajevi da su konji održavani u potpuno
dobrom zdravlju davanjem samo pola kilograma kabastih hraniva na 100
kilograma telesne mase, dok je ostatak njihovih potreba za energijom obezbeđivan
zrnevljem žitarica, ovako mali udeo kabastih hraniva u obroku (15 do 35 odsto
kabaste hrane i 65 do 85 odsto zrnevlja) po mišljenju mnogih stručnjaka izlaže
konja riziku od problema izazvanih nedovoljnim unošenjem celuloze. Eventualno
smanjenje apetita iz bilo kog razloga, na primer, ako se grlo ne oseća dobro, ili
zbog promene vremena ili okruženja, svešće se prvenstveno na redukciju kabastog,
a ne zrnastog – ukusnijeg dela obroka, što je sasvim dovoljno da se izazove
dijareja, kolika ili akutni laminitis. Namerno dodavanje zrnastih hraniva pri tom,
može dovesti i do pojave praznične bolesti, naročito u uslovima neregularnog
treninga i opterećenja, a u najboljem slučaju do gojaznosti. Zbog toga se
preporučuje da kabasta hraniva čine bar polovinu ukupne mase suve materije hrane
u obroku, ili, najmanje kilogram kabastih hraniva na 100 kilograma telesne mase.
Svako smanjenje količine kabastih hraniva u obroku bi, shodno tome, trebalo
propratiti i proporcionalnim smanjenjem udela koncentrovanih hraniva.
Davanje neodgovarajuće količine kabastih hraniva konju koji nije na pašnjaku
povećava rizik ne samo od dijareje, kolika i kopitne kočine, već i od loših navika -
žvakanja drveta, koprofagije, i posebno kod mladih konja, žvakanja repa i grive.
Do pojačanog griženja i žvakanje drveta uporedo sa smanjenim unošenjem
kabastih hraniva dolazi iz dva razloga: (1) zbog skraćenog vremena hranjenja i/ili
dosade, kao i (2) povišene aktivnosti bakterija sa posledično većom produkcijom
slobodnih masnih kiselina i povećanom kiselošću slepog creva.
Žvakanje drveta je škodljivo i štetno iz najmanje tri razloga: (1) tako se uništavaju
drvene ograde ili drveni elementi u boksevima, (2) iverje od drveta preti da se
zabode u sluznicu usne duplje, i (3) lako dolazi do opstrukcije (začepljenja) creva,
____ 25 ____
koja može biti fatalna za konja. Žvakanje grive i repa ne predstavlja samo
kozmetički problem – i ono može da izazove opstrukciju creva stvaranjem dlačnih
lopti (bezoara).
Naravno, postoje i drugi razlozi za pojavu perverznog apetita (žvakanje drveta,
griženje dlake i repa): to su, na primer, deficit mineralnih materija u obroku,
nedostatak proteina i, relativno često, dosada ili igra i imitiranje drugih konja. Ipak,
prva mera u korekciji ovakvih navika treba da bude korekcija kabastog dela
obroka.

Potrebe u koncentrovanim hranivima

Kao što je već rečeno, koncentrovana ugljenohidratna hraniva nisu neophodna

svim konjima, bar ne sve vreme. Ipak, zrnasta hraniva, posebno zob, deo su
uobičajene svakodnevne ishrane konja. Zrnevlje, pre svega žitarica, kao i različite
mešavine zrnevlja, daju se konjima kada je neophodno obezbediti potrebne
hranljive sastojke kojih nema u dovoljnoj količini u kabastim hranivima. Osim u
slučajevima povećanih potreba za energijom kod konja u intenzivnom treningu,
slične potrebe postoje u toku rasta i u laktaciji, kao i u slučajevima nedostupnosti
kvalitetnih kabastih hraniva.
Iako se teorijski konji mogu postepeno adaptirati na ishranu koja se sastoji
isključivo od zrnevlja žitarica, što je veći udeo zrnevlja u ishrani veći je i rizik od
dijareje, kolike, kopitne kočine, praznične bolesti i drugih sličnih miopatija
neposredno izazvanih naprezanjem, hiperaktivnosti i gojaznosti. Povećana količina
lako svarljivih ugljenohidratnih hraniva koja prevazilazi kapacitet za varenje i
apsorpciju u tankim crevima u većoj količini dospeva do debelog creva gde postaje
plen bakterija: povećano razmnožavanje (prerastanje) bakterija koje razlažu lako
svarljive ugljene hidrate i njihova povećana aktivnost za posledicu ima oslobađanje
velikih količina organskih kiselina, koje dovode do pada pH u debelim crevima,
povećane destrukcije bakterija osetljivih na povećanu kiselost crevnog sadržaja i
izlaska njihovih toksina, čime se, osim opasnosti od toksemije, drastično narušava
ravnoteža između pojedinih vrsta bakterija, uz dodatni rizik od prerastanja
patogenih (štetnih) vrsta bakterija koje dovode do proliva i/ili nakupljanja gasova u
crevima, po pravilu sa količnim bolovima. Zbog toga se preporučuje da količina
zrnevlja ili mešavine koncentrovane hrane u obroku ne bude veća od polovine
ukupne količine hrane u obroku, osim za konje mlađe od godinu dana, ili one koji
se intenzivno koriste za aktivnosti sprinterskog tipa, koji mogu dobijati čak i 70
odsto mešavine zrnevlja. U svim drugim slučajevima, dakle, maksimalna količina

____ 26 ____
suve materije zrnevlja, bez većih rizika od pomenutih komplikacija, ne bi trebalo
da pređe 50 odsto od ukupne količine suve materije u obroku, a to praktično znači
da se konjima bezbedno može dati 0,7 kilograma zrnevlja na 100 kilograma telesne
mase dnevno.

Tehnika hranjenja konja

Budući da među životinjama postoje velike individualne razlike, nema striktnog

pravila o količini potrebne hrane koje važi za sve jedinke. Otprilike, prosečan konj
visok oko 150 santimetara jede oko 12 kilograma hrane za 24 časa. Obično se
kombinuje sedam kilograma sena i pet kilograma koncentrata - ukoliko konj jede
više sena, dobija manje zrnevlja i obrnuto. Ako obavlja težak rad, treba mu više
koncentrovanih hraniva. Grlima koja ne rade valja ukinuti koncentrovanu hranu.
Tabela 1. Prosečna količina hrane koju konji dnevno konzumiraju
(u procentima od telesne mase).
KATEGORIJA KABASTA KONCENTRAT UKUPNO
KONJA HRANA
Odrasli konji
Uzdržne potrebe 1,5-2 0-0,5 1,5-2,0
Visokoždrebne kobile 1,0-1,5 0,5-1,0 1,5-2,0
Kobile u laktaciji 1,0-2,0 1,0-2,0 2,0-3,0
Radni konji
Laki rad 1,0-2,0 0,5-1,0 1,5-2,5
Srednje težak rad 1,0-2,0 0,7-1,5 1,7-2,5
Težak rad 0,7-1,5 1,0-2,0 2,0-2,5
Podmladak
Ždrebad do 3 mes. 0 1,0-2,0 1,0-2,0
Ždrebad (6 mes.) 0,5-1,0 1,5-3,0 2,0-3,0
Godišnjaci 1,0-1,5 1,0-2,0 2,0-2,5
Dvogoci 1,0-1,5 1,0-1,5 2,0-2,5
Konji se veoma često hrane tri puta dnevno, pri čemu se svaki obrok sastoji od
kabastog dela koji prvo dobijaju i koncentrovanog dela koji dobijaju nakon
određene pauze, pri čemu se između ova dva dela obroka mogu napojiti. U
pojedinim situacijama, posebno u štalskim uslovima držanja, praktikuje se i
četvorokratno hranjenje, koje za radne konje svakako nije praktično, posebno ako

____ 27 ____
se zna da se bar sat vremena nakon obroka konji ne smeju podvrgnuti većem
opterećenju. Kod štalskog držanja neki daju četiri kabasta i dva koncentrovana
obroka, a neki četiri kabasta i četiri koncentrovana obroka, naročito kod mlađih
kategorija, uz dva ili tri koncentrovana obroka kod konja koji borave napolju.
Bez obzira na sistem hranjenja, važno je paziti da se između obroka ne prave
velike pauze, po mogućstvu ne veće od šest časova, da se glavni deo kabastog dela
obroka da uveče, kako bi se grla zabavljala tokom noći i da se posle hranjenja
sačeka bar jedan sat pre nego što se počne s radom. U praksi to često izgleda
ovako: konji rano ujutru dobijaju kabasti deo obroka, ako nema automatskih
pojilica posle kabastog dela obroka se napoje, zatim dobijaju koncentrovani deo
obroka uz koji im se ostavlja dodatna količina kabaste hrane koju mogu da jedu
polako u toku dana. Posle podne se ponavlja isti postupak - prvo dobijaju manji
kabasti deo obroka, napoje se, zatim dobijaju koncentrovani obrok i potom veći
deo kabastog koji mogu lagano da jedu u toku noći. Na taj način im se omogućava
da hranu uzimaju polako i gotovo kontinuirano, po režimu koji približno odgovara
prirodnom načinu hranjenja konja u prirodi.

Potrebe u vodi i napajanje konja

Napajanje je posebno značajan problem. Najbolje je da u boksevima postoje

automatske pojilice, da bi životinje mogle da piju kad god požele. Ukoliko nema
pojilica konje treba napajati svežom čistom vodom bar tri puta dnevno, ili
najmanje onoliko puta koliko imaju obroka. Napred je već rečeno da se često
praktikuje da se konji poje između kabastog i koncentrovanog dela obroka.
Pojedini konjari smatraju da se napajanjem neposredno nakon konzumiranja
koncentrovanog dela obroka mogu izazvati ozbiljne digestivne smetnje sa količnim
bolovima (bubrenje zrnevlja sa posledičnim proširenjem želuca i otežanim
pražnjenjem ili ubrzana pasaža koncentrovanog dela obroka kroz tanko crevo
zajedno sa vodom), mada to nije potvrđeno.
Potrebe u vodi zavise od uzrasta životinje, vrste hrane, spoljašnje temperature,
vrste rada itd. Generalno se smatra da bi na jedan kilogram suve hrane trebalo uneti
dva i po do tri litra vode, u svakom slučaju, ne manje od 50 do 60 ml/kg telesne
mase koliko iznose uzdržne potrebe zdravih konja. Mlade životinje zahtevaju nešto
više vode od starijih. Ishrana suvom hranom, razume se, traži više vode, za razliku
od konja na paši koji sa sočnom zelenom hranom unose i znatne količine vode.
Tokom velikih fizičkih opterećenja, posebno u letnjim mesecima kada su
spoljašnje temperature visoke, zbog intenzivnog znojenja i većih gubitaka tečnosti

____ 28 ____
potrebe u vodi se drastično povećavaju. Zbog toga bi napajanje iz automatskih
hranilica bilo bolje rešenje od napajanja iz kofa (neki praktikuju da kantu punu
vode ostave konju i između obroka).
Tabela 2. Dnevne potrebe konja u vodi za piće.

KATEGORIJA KONJA POTREBE ZA VODOM

(L/100 kg tel. mase)
Ždrebad 7-10
Odrasla grla
Uzdržne potrebe 5
Lakši rad 7
Težak rad 7
Kobile u laktaciji 8
Potrebe za vodom po kilogramu hrane
Koncentrat 3,5
Suva kabasta hrana 3,0

Automatskim pojilicama se, naravno, ne mogu rešiti svi problemi. Povećani gubici
tečnosti putem znojenja nisu tako jednostavni jer se osim vode na taj način gube i
drugi sastojci, u prvom redu elektroliti koji se ne mogu nadomestiti običnom
vodom za piće. U takvim situacijama se moraju dodavati elektroliti (natrijum,
kalijum, kalcijum, magnezijum, hloridi), bilo u obliku rehidrantnih soli koje se
mogu sipati u vodu za piće, staviti u hranu ili dati direktno u usta, bilo intravenski,
u slučaju težih dehidracija.
Ishrani i napajanju konja se, dakle, mora pokloniti dužna pažnja. Uz neophodnost
obezbeđenja svih potrebnih hranljivih materija i vode i poštovanje odnosa između
kabastog i koncentrovanog dela obroka, nije loše zapamtiti sledeće: (1) konje treba
hraniti svakog dana približno u isto vreme (ako je to moguće), obrocima iste
veličine, u skladu sa ustaljenim ritmom hranjenja i tako stvorenim navikama konja;
(2) dnevne potrebe je poželjno podeliti u više obroka (što više to bolje), nikako
manje od dva puta dnevno; (3) konje koji imaju veće potrebe za hranom (radni
konji, kobile u laktaciji i mladi konji koji rastu) i dobijaju ukupno hrane u količini
većoj od dva i po odsto telesne mase dnevno, treba hraniti najmanje tri puta
dnevno; (4) u intenzivnom treningu zrnastu hranu je poželjno dati četiri do pet sati
pre rada i ne hraniti ih bar jedan sat posle napornog rada; (5) davanjem više manjih
obroka dnevno, posebno kada je u pitanju koncentrovana hrana, može se dosta
uštedeti zbog efikasnijeg iskorišćavanja hrane; (6) svaki prelazak sa jedne na drugu

____ 29 ____
vrstu hraniva mora biti postepen; (7) konji moraju biti redovno čišćeni od crevnih
parazita (bar jednom u tri meseca) i imati stalan pristup ciglama soli, ili im treba
davati odgovarajuće smeše mineralnih materija.

Osnovna hraniva za konje

U kabasta hraniva spadaju seno, detelina i sveža zelena hrana. Seno se dobija
sušenjem zelene mase i ima veću hranljivu vrednost ako se trava kosi pre ili u
početku cvetanja. Kvalitetno seno se sastoji od nežnih stabljika trave sa dosta lišća,
ima prijatan miris, ukusno je, meko na dodir, zelene boje i u njemu nema prašine,
vlage i korova. Livadsko seno je bez sumnje najbolji izbor, bar za sportske konje,
pri čemu je ono utoliko atraktivnije i ukusnije ukoliko je bogatije različitim
vrstama trava. Seno sa veštačkih livada, koje izgleda veoma kvalitetno, može biti
daleko manje ukusno od sena sa prirodnih livada, koje izgleda manje kvalitetno i
neretko sadrži više korovskih biljaka.
Detelina ima veću kaloričnu vrednost od sena, sadrži dva puta više proteina i tri
puta više kalcijuma, kao i veću količinu vitamina. Iako se često koristi u ishrani
radnih ili tovnih konja, ne smatra se pogodnom za ishranu sportskih konja i njena
primena ponekad može rezultirati problemima koji se uglavnom pominju u vezi sa
ishranom koncentrovanim ugljenohidratnim hranivima. Kod nedovoljno osušenog
sena i deteline, inače, često se javlja plesan. Plesnivo seno je opasno i može da
dovede do brojnih komplikacija – trovanja i kolika, zbog čega se ni po koju cenu
ne sme davati konjima. Bala dobro pripremljenog sena ili deteline se nakon
presecanja kanapa raspada na kriške i tada se oseća prijatan miris sena bez prašine,
pri čemu se na preseku ne zapažaju vlažniji i tamniji delovi neprijatnog mirisa,
posebno na buđ.
Sveža zelena hrana predstavlja najprirodnije hranivo za konje i najčešće se koristi
kod konja koji se drže na pašnjacima, premda se zelena hrana može koristiti i u
obročnoj ishrani. Kvalitetna zelena hrana je jasno zelene boje, prijatnog mirisa i
ukusa, meka i elastična. Njena hranljiva vrednost zavisi od toga koje vrste trave su
pretežno zastupljene.
I različite žitarice se pre žetve mogu kositi, sušiti i koristiti kao seno. Što više zrna
sadrže, veća im je hranljiva vrednost. Ukoliko je zrnevlje uklonjeno, ostaje samo
slama, čija je kalorična vrednost izuzetno mala pa ne predstavlja dobro hranivo, ali
može se upotrebljavati kao odlična prostirka. Seckana slama se često meša sa
koncentrovanim delom obroka halapljivih konja, da bi ih naterala da sporije jedu.

____ 30 ____
Osnovna energetska hraniva za konje su zob, kukuruz i ječam, ređe druga zrnasta
hraniva bogata proteinima, ugljenim hidratima i mastima, ili sporedni proizvodi
prerade žitarica, soje, šećerne repe i sl.
Zob ili ovas je bez sumnje žitarica koja se najčešće koristi u ishrani konja, pošto se
po svojoj prirodi najviše približava idealu koncentrovane hrane potrebne ovim
životinjama. Budući da je izuzetno bogata celulozom, gotovo je nemoguće da
izazove bilo koju vrstu poremećaja u varenju, pa se stoga smatra sigurnim
hranivom. Zahvaljujući maloj gustini, odnosno niskoj specifičnoj težini, brzina
kojom konji jedu zob je taman onolika koliko njihovom sistemu organa za varenje
odgovara da bi pravilno funkcionisao. Zbog voluminozne strukture zrna sa
ljuskom, naime, nakon žvakanja i gutanja ove žitarice ostaje prilično rastresita
masa koja lako prolazi kroz digestivni trakt konja.
Generalno gledano, zob se po mišljenju mnogih stručnjaka može smatrati
savršenim koncentrovanim hranivom za konje - ona predstavlja osnovno
energetsko hranivo, isto kao što kvalitetno livadsko seno predstavlja osnovno
kabasto hranivo. Može se koristiti u vidu celih zrna, lomljena, pokvašena, ili
samlevena, mada se mlevenjem ne povećava svarljivost proizvoda. Kada se
upotrebljava u ishrani sasvim male ždrebadi, treba da bude oljuštena.
Novija istraživanja, inače, iznose na videlo i neke lošije karakteristike zobi, koje na
neki način demistifikuju predstavu o “idealnoj hrani” za konje. To se u prvom redu
odnosi na sastav ovog hraniva - nedostatak određenih hranljivih sastojaka i njihovu
neuravnoteženost. Tako, na primer, sadržaj esencijalnih aminokiselina (lizin i
metionin) je nizak, iako je koncentracija proteina relativno visoka. Zob je bogata
fosforom, ali on se nalazi u obliku u kome ga organizam gotovo ne može
iskoristiti. U zavisnosti od sezonskih prilika, nadalje, zapažaju se velike oscilacije
u pogledu kvaliteta zrna od jedne do druge žetve, što se u toj meri ne može videti
kod drugih žitarica.
Što se tiče starog i široko rasprostranjenog verovanja da u zobi postoji neki
neidentifikovan hranljivi sastojak koji stimuliše aktivnost konja, naučna
istraživanja ovu pretpostavku nisu uspela da dokažu. Ipak, iskustva odgajivača i
vlasnika jahaćih grla pokazuju da su konji koji uglavnom jedu zob izuzetno
živahni, puni energije, čak i nervozni i skloni otporu prema obuci, pa se ne
preporučuje davanje ovog hraniva kada su u pitanju poniji za decu ili konji za
školu jahanja.
Ječam je takođe izvanredno hranivo za konje, iako postoje mnogobrojne
predrasude vezane za njegovo korišćenje. Sadrži nešto manje proteina i celuloze u
odnosu na zob, ali i znatno više skroba i masti, zbog čega ima veću energetsku
vrednost. Gustina ječma veća je od gustine zobi, pa je zato i rizik od stomačnih i
____ 31 ____
drugih tegoba, karakterističnih za ishranu visokoenergetskim hranivima, znatno
veći. Iz tog razloga je neophodno voditi računa o adekvatnom odmeravanju
veličine obroka za konje i postepeno ga uvoditi u ishranu.
Baš kao i kod zobi, hranljiva vrednost ječma može bitno da varira od godine do
godine, u zavisnosti od vremenskih prilika. Organizam konja ga najbolje
iskorišćava ukoliko se daje natopljen, kuvan, izgnječen ili grubo samleven. Ječam
se najčešće potapa da nabubri i u tom obliku predstavlja izvanredno zimsko
hranivo.
Sledeće koncentrovano zrnasto hranivo je kukuruz, koje je bar na našim prostorima
veoma popularno a u nekim sredinama i osnovno hranivo koje se koristi
podjednako u ishrani svih vrsta domaćih životinja. Kukuruz je jedno od
najukusnijih zrnastih hraniva za konje, koje uz to poseduje visoku energetsku
vrednost, zahvaljujući velikoj koncentraciji ugljenih hidrata i masti, zbog čega je
popularan kao zimsko hranivo. Njegova najveća mana je prilično nizak procenat
proteina, a naročito esencijalnih aminokiselina - lizina i triptofana.
Za razliku od zobi i ječma, kukuruz sadrži manje celuloze, pri čemu su zbog veće
energetske vrednosti i lakše svarljivosti daleko veće mogućnosti od pojave
komplikacija koje su već pomenute u vezi sa koncentrovanim ugljenohidratnim
hranivima (kopitna kočina, praznična bolest i sl.). Zajednička karakteristika svih
žitarica, uključujući i kukuruz, je to što sadrže relativno malu količinu mineralnih
materija, pri čemu je posebno izražen deficit kalcijuma. Kukuruz se konjima daje u
zrnu, samleven (u obliku kukuruznog brašna), izdrobljen, zgnječen ili nakvašen.
Pored zobi, ječma i kukuruza, postoji još nekoliko vrsta zrnastih hraniva koja se
mogu koristiti u ishrani konja, premda se to u praksi ne sprovodi baš često, bilo
zato što se te biljke ne gaje u većoj količini, ili stoga što njihova primena zahteva
veću opreznost i pažnju, pošto mogu biti uzrok digestivnih problema. U tu grupu
spadaju meka pšenica, sirak, raž, pirinač i zrnevlje mahunarki (grašak, grahorica,
pasulj, soja), koje se uvek daju prekrupljene. Ove vrste hraniva se nikad ne mogu
koristiti kao osnova koncentrovanog dela obroka, već kao dopuna i to uz oprez.
Neodgovarajuća upotreba ovih hraniva može biti višestruko štetna po zdravlje
konja. Sirak, na primer, ima mnogo tanina koji smanjuje svarljivost celog
koncentrovanog dela obroka i može izazvati opasne poremećaje u radu sistema
organa za varenje. Što se tiče raži, treba voditi računa o tome da ovu vrstu žitarica
često napadaju gljivice koje luče visokotoksične supstance koje mogu da ugroze
zdravlje, a u težim slučajevima i život konja. Još jedna loša strana ovog hraniva je
to što nije baš ukusno, pa ga životinje prilično nerado jedu, ukoliko nije pomešano
sa nekim drugim sastojcima. U nekim krajevima se, na kraju, u malim količinama

____ 32 ____
koristi i laneno seme, samleveno ili u obliku kaše, koje pozitivno utiče na rast i sjaj
dlake i dobro stanje kože.
Industrijski napravljeni briketi zadovoljavaju sve normative pravilne ishrane i
predstavljaju kompletno hranivo, budući da životinjama koje ga jedu nisu
neophodni nikakvi vitaminski ni mineralni dodaci. Prednost briketa je u tome što
se njima lako rukuje i mogu dugo da stoje. Na tržištu postoji veliki broj različitih
vrsta ove hrane, a sastav je odštampan na ambalaži, pa je jednostavno izračunati u
kojoj se količini daju. Uz brikete, obično se dodaje i malo mekinja, mada nije
obavezno.
Mekinje - sporedni produkt prerade tvrde pšenice, takođe se svrstavaju u
koncentrovana hraniva, mada je njihova energetska vrednost znatno manja. One su,
inače, veoma korisne u ishrani, povoljno utiču na varenje, osvežavaju, zasićuju i
“zabavljaju” konja (oni veoma rado žvaću mekinje), pri čemu se zahvaljujući
niskoj energetskoj vrednosti mogu davati bez većeg rizika u svakom obroku,
najbolje nakvašene.
Melasa je sporedni produkt u proizvodnji šećera, izuzetno je slatka, pa se
upotrebljava za poboljšanje ukusa hrane koju konji nerado jedu. Ona se, dakle,
koristi kao dodatak koncentrovanom obroku - ne sme se nikako davati u većim
količinama jer se mogu pojaviti brojne komplikacije već pomenute u vezi sa
koncentrovanim hranivima. U jednoj našoj ergeli je, na primer, pre nekoliko
godina u razmaku od nekoliko dana uginulo nekoliko konja od akutne klostridioze,
čija je pojava dovedena u vezu sa davanjem većih količina melase u obroku.
U pojedinim slučajevima postoji potreba i za dodavanjem proteinskih dodataka,
mada su ove potrebe daleko manje značajne od potreba u energiji. Ipak,
konvencionalna hraniva za konje ili ne sadrže dovoljno proteina ili sadrže proteine
niske upotrebne vrednosti, oskudne naročito u esencijalnim aminokiselinama, zbog
čega se potreba za proteinskim suplementima ne sme zanemariti. Proteinski dodaci
koji se najčešće koriste u ishrani konja potiču iz semenki mahunarki sa visokim
sadržajem ulja u kojima, nakon ekstrakcije, ostaje velika koncentracija proteina, pri
čemu su zahvaljujući dejstvu visokih temperatura uništeni potencijalno toksični
sastojci sirovih semenki. Kao proteinski dodatak veoma je popularno sojino
brašno, koje sadrži između 40 i 50 odsto proteina odličnog kvaliteta. Doziranje je
individualno, u skladu sa potrebama životinje. Međutim, treba imati u vidu da
višak proteina u ishrani, uostalom isto kao i manjak, može dovesti do ozbiljnih
zdravstvenih problema. Sojino brašno je siromašno kalcijumom, fosforom,
karotinom i vitaminom D. Višak proteinskih hraniva može dovesti do poremećaja
ravnoteže bakterijske flore u crevima sa često neugodnim komplikacijama. Poput
opisanog primera preteranog davanja melase, pre desetak godina je na drugoj ergeli
____ 33 ____
takođe registrovano nekoliko slučajeva uginuća od klostridioze, koja je ovoga puta
dovedena u vezu sa (naglim?) uvođenjem sojine sačme u obrok sportskih konja.
Na kraju, kao proteinski dodatak može se koristiti i laneno brašno, koje se dobija
od ostatka lanenog semena posle ekstrakcije ulja i sadrži oko 35 odsto proteina
niže biološke vrednosti, sa nedovoljno karotina i vitamina D. Za svoju popularnost
kao dodatka obroku može da zahvali lanenom ulju, koje u malim količinama ostaje
u nusproduktima ekstrakcije i budući da poseduje visoku koncentraciju nezasićenih
masnih kiselina izvanredno deluje na stanje kože, dlake i kopita konja. Osim toga,
laneno seme je blago laksativno sredstvo, što je veoma korisno ukoliko se daje u
maloj količini. Upotreba sporednih produkata ekstrakcije suncokretovog ulja se,
inače, ne preporučuje, pošto se veoma lako kvare, pa mogu da izazovu poremećaje
u varenju.
Voće i povrće (naročito jabuke, šargarepa i šećerna repa) su čest dodatak konjskom
obroku, koji se zbog visokog sadržaja vode (od 80 do 85 odsto) koristi u ishrani
pregojenih životinja, a zbog ukusa - za otvaranje apetita i kao nagrada. Posebno
veliki značaj u ishrani konja ima šargarepa, koju valja davati što više, naročito
zimi.
Posebne potrebe za mineralima i vitaminima se podmiruju vitaminsko-mineralnim
preparatima koji sadrže kalcijum, fosfor, natrijum, kalijum, oligoelemente i
vitamine, kao i ciglama soli, zatim oralnim rehidrantima – koncentratima
elektrolita koji su naročito važni za sprečavanje dehidracije tokom dugih i napornih
takmičenja. Korišćenje ovih dodataka je posebno bitno kod sportskih grla, koja se
tokom velikih naprezanja mnogo više “troše” i čije su potrebe u pojedinim
vitaminima i mineralnim materijama, konačno, neuporedivo veće od potreba
ostalih kategorija konja.
Ishrana konja treba da bude uravnotežena i njome se moraju pokriti potrebe za
svim važnim komponentama obroka. Komponovanje obroka nije jednostavno i
zahteva ne samo dobro poznavanje potreba, kako uzdržnih, tako i specifičnih, u
vezi sa fiziološkim stanjem (ždrebad za rast, ždrebne kobile za razvoj ploda,
priplodni pastuvi za produkciju sperme), fizičkim opterećenjem, već i anatomsko-
fizioloških karakteristika konja, osobenosti pojedinih hraniva itd. Greške mogu biti
veoma ozbiljne, posebno u slučaju neodmerenog davanja koncentrovanih zrnastih
hraniva i industrijskih nusprozvoda čijim se “predoziranjem” mogu izazvati daleko
veći problemi od eventualnog “subdoziranja” ili nedavanja. Bez obzira na to koje
koncentrovano hranivo konj dobija, važno je da se promene u režimu ishrane ne
sprovode naglo i odjednom, već postepeno.
Precizno sastavljanje obroka koji će podmiriti apsolutno sve potrebe konja nije
lako. Na papiru idealno sastavljen obrok ne garantuje da će podmiriti sve potrebe
____ 34 ____
konja, posebno ako se ne zna koliko će konj ponuđene hrane uopšte pojesti, a zatim
ni koliko će se od pojedene hrane svariti i apsorbovati. Nutricionisti prilikom
sastavljanja obroka najčešće polaze od tabelarnih vrednosti potreba u energiji,
proteinima, mineralnim materijama i vitaminima, za određenu telesnu masu i
proizvodnju (prirast, proizvodnja mleka, obavljanje rada), eventualno rezultata
kliničkih i laboratorijskih ispitivanja krvi, respektujući posebno parametre značajne
za procenu nutritivnog statusa, posle čega pristupaju kombinovanju pojedinih
hraniva uzimajući u obzir njihove koeficijente svarljivosti i apsorpcije. Hoće li tako
sastavljen obrok konj i pojesti u celini ili samo delimično, treba svakako proveriti i
po potrebi preduzeti određene korekcije.
Tabela 3. Izgled obroka za radne konje telesne mase oko 500 kg (Ševković i sar.,
1980).
Hranivo Laki rad Srednji rad Težak rad
(u kg) A B A B A B
Livadsko seno - - 3 - 3 -
Seno lucerke 4,5 - 3 - 3 -
Ovas u zrnu 2 1 2 1 2 1
Kukuruz u zrnu - - 2 - 4 -
Zelena masa - 30 - 40 1 50
Slama - 5 2 4 - 2
Mineralno-vitaminski 0,1 0,1 0,1 0,1 0,1 0,1
premiks
Stočna so 0,04 0,04 0,05 0,05 0,06 0,06

Tabela 4. Izgled obroka za sportske konje u treningu

(Pejić, 1991).

Hranivo (u kg) A B C
Livadsko seno 5 6 4
Ovas u zrnu 2 - 8
Kukuruz u zrnu 4 2 -
Pšenične mekinje - - 0,5
Mrkva 5 5 -
Smeša koncentrata 1 5 -
Mineralno-vitaminski 0,05 - 0,05
premiks

____ 35 ____
U svakom slučaju, danas postoje kompjuterski programi koji mogu da izbalansiraju
obrok na osnovu ponuđenih parametara o potrebama i raspoloživim hranivima.
Nažalost, retko kada smo u mogućnosti da kompjuteru ponudimo precizne podatke
o potrebama i kvalitetu hraniva, zbog čega se u praksi često služimo šablonskim
obrocima koje po potrebi korigujemo određenim dodacima. (U sledećim tabelama
je prikazano nekoliko šablonskih obroka za pojedine kategorije konja).

Tabela 5. Izgled smeše koncentrata za sportske konje u treningu

(Pejić, 1991).

Hranivo Zastupljenost (%)

Ovas 32,00
Kukuruz 12,75
Ječam 12,50
Sojina sačma 13,00
Pšenične mekinje 5,00
Dehidrirana lucerka 8,00
Glukoza 5,00
Melasa 7,00
Dikalcijum fosfat 2,00
Stočna kreda 0,75
Vitaminski premiks 1,00
Stočna so 1,00

Način primene suvih kabastih i koncentrovanih hraniva

Kabasta hraniva treba davati na način koji na najmanju moguću meru smanjuje: (1)
gubitak hraniva, naročito lišća, koje ima najveću hranljivu vrednost; (2) fekalnu
kontaminaciju, koja ne samo da doprinosi gubitku hraniva nego i povećava broj
intestinalnih parazita i (3) udisanje prašine, koje pojačava respiratorne probleme.
Da bi se ispunili ovi ciljevi, kabasta hraniva valja davati iz jasala, kontejnera za
seno ili drvenih hranilica koje čuvaju lišće i smanjuju gubitak hrane, a
zadržavanjem iznad zemlje i fekalnu kontaminaciju.
Prihranjivanje ždrebadi na sisi tako što im je seno bacano na zemlju, koja je inače
bila idealno čvrsta i suva, rezultiralo je za 18 odsto nižim dnevnim prirastom od

____ 36 ____
prihranjivanja ždrebadi senom koje je davano iz hranilica. Gubici hrane su veći
kada se hranivo ostavlja na zemlji zbog: (1) većeg gubitka sena, naročito lišća i (2)
veće fekalne i urinarne kontaminacije sena koje se tako pretvara u hranu koju konji
neće da jedu. Ukoliko ipak jedu fekalijama kontaminiranu hranu, to povećava rizik
od unošenja jajašaca crevnih parazita i samim tim i parazitarnih invazija sa svim
svojim škodljivim efektima. Konji držani u boksevima defeciraju u proseku
jednom na svakih sat i po pri čemu često defeciraju i uriniraju dok jedu i u većini
slučajeva to čine u prostoru u kome se hrane, zagađujući hranu koja je na tlu.
Neko će reći da je to sve samo teoretisanje i da konji najčešće ne prihvataju sve
kako im čovek servira. To je delimično tačno. Posmatranjem konja dok jedu lako
se može zapaziti kako hranu iz jasala veoma često izvlače i bacaju sebi pod noge,
da bi potom jeli sa zemlje. Tako, na primer, u jednom istraživanju je utvrđeno da
konji hranjeni iz jasala 41 odsto vremena za hranjenje provode jedući sa zemlje
seno koje su izbacili iz jasala, a samo 29 odsto vremena jedući iz jasala. To se
može objasniti na više načina. Hraneći se sa zemlje konji verovatno imaju bolju
kontrolu zbivanja oko sebe, a to može da bude deo zaostalih navika divljih konja
koji su neprekidno strepeli od predatora i pasli uz često osvrtanje i zagledanje
okoline. Konji koji jedu sa zemlje često podižu glavu i osvrću se (25 puta za sat
vremena, prema jednom posmatranju), prateći sve što se događa u njihovoj okolini.
Ako se konji hrane iz hranilica ili jasala, njihova visina nikako ne sme da pređe
visinu ramena. Konzumiranje sena iz hranilica postavljenih u visini većoj od visine
konjskih ramena povećava upadanje trunja u oči životinje i udisanje prašine dok
jede, što zauzvrat povećava rizik od respiratornih problema, kao što su kašalj,
hronični opstruktivni bronhitis, emfizem pluća, opterećenjem izazvana plućna
krvarenja i verovatno prijemčivost za infektivne respiratorne bolesti. Zbog ovih i
napred opisanih razloga, preporučuje se da se sva suva kabasta hraniva daju iz
hranilica dizajniranih tako da čuvaju lišće i hranu koja ispada, postavljenih na
visini koja nije veća od visine konjskog ramena.
Mešavine zrnaste hrane i kabasta hraniva se generalno daju u isto vreme. Pošto je
zrnasta hrana ukusnija, većina konja će prvo pojesti svo zrnevlje pre nego što se i
osvrne na kabastu hranu. Neki veruju da je davanje zrnevlja nakon što je najveći
deo kabastog hraniva već konzumiran korisno jer će rezultirati sporijim tempom
jedenja zrnaste hrane. Pa ipak, to se izgleda ne događa. Posmatranjem konja
hranjenih različitim tehnikama nije dokazano da sporije uzimanje koncentrovanih
hraniva podrazumeva i sporije - duže žvakanje. To naravno ne znači da je
apsolutno svejedno kojim se redosledom daju pojedina hraniva. Dokazano je, na
primer, da se esencijalne aminokiseline (ali ne i neesencijalne) bolje iskorišćavaju
kada se proteinski dodaci daju posle, nego kada se daju istovremeno sa senom. To
____ 37 ____
nije sve – kabasto hranivo koje se konzumira zajedno sa zrnevljem smanjuje
količinu skroba iz zrnevlja koji se vari u tankom crevu i zbog toga se povećava
količina koja stiže u cekum. Višak skroba u cekumu izaziva cekalnu acidozu koja
rezultira dijarejom, kolikom ili kopitnom kočinom. Rizik od ovakvih komplikacija
daleko je manji kada se konjima daju kabasta hraniva jedan sat ili više pre i tri ili
više sati posle davanja zrnaste hrane, ili davanjem manje količine zrnevlja, što je,
opet, u određenim situacijama nezgodno. Ne davanje kabastih hraniva i zrnevlja u
isto vreme produžava vreme hranjenja, što ostavlja manje vremena za rad, a to je
za radne konje nepraktično.
Zrnevlje žitarica, kao i kabasta hraniva, treba davati iz jasala, da bi se smanjio
gubitak hrane i konzumiranje prljavštine, koje, ukoliko potraje, može dovesti do
peščanih kolika, formiranja enterolita i/ili zatvora. U boksevima se najčešće koriste
fiksne betonske ili drvene jasle, a kod konja držanih napolju mogu se koristiti
fiksna korita, drvene, plastične ili gumene posude, kao i specijalne torbe za hranu
(“zobnice”) koje su posebno pogodne za konje u transportu. Metalne posude se ne
preporučuju, da bi se sprečilo povređivanje. Kako je pravilno doziranje
koncentrovane hrane veoma važno, u praksi se često koriste merice tačno određene
zapremine, koje omogućavaju brzo i tačno odmeravanje potrebne količine zrnevlja.
Naravno, treba znati da se zapreminske i težinske mere za pojedina hraniva ne
poklapaju. Merica od jednog litra, na primer, može primiti 0,23 kilograma mekinja,
0,4 kilograma zobi ili 0,9 kilograma pšenice, što obezbeđuje 3,14, 4,60 i 12,14
megadžula - otprilike četvorostruku razliku u energiji pri istoj zapremini hrane.
Kako bi i seno trebalo da se “dozira” u unapred određenim količinama, prema
izgledu obroka, pri čemu je precizno merenje nepraktično, približne količine se
određuju u “kriškama” iz bale sena određene veličine: pre definisanja ovakve mere,
dakle, treba izmeriti balu i po tome odrediti veličinu kriške koju treba dati u
obroku.

Ishrana konja u ispustu

U prolećnim i letnjim mesecima konjima koji stalno borave na ispustu i ne rade

obično nije potrebna dodatna prehrana – dovoljna im je sveža trava, premda
dodavanje minerala i soli u obliku posebne cigle za lizanje nije naodmet. Grla koja
žvaću koru drveća ili ogradu pašnjaka to ne rade da bi nervirala vlasnike, već im
verovatno u ishrani nedostaje neki mineral ili so.
Sušno doba povlači sa sobom potrebu da se i grlima na livadi daje seno, u jaslama
ili specijalnim mrežama. Rasturanje bala osušene trave ili deteline po tlu veoma je
____ 38 ____
nepraktično, pošto najveći deo završi izgažen, zaprljan ili mokar, a ako duva vetar
gotovo sve sitnije travke i listići (najukusniji sastojci sena) bivaju razneti okolo.
Najjednostavniji način davanja koncentrovane hrane konjima na ispustu je iz
dugačkih, čvrstih, teških i stabilnih valova. Ukoliko im se zrnasta hrana deli u
skloništu (pokrivenom prostoru) životinje su sklone da se međusobno grizu i tuku,
pri čemu iz dovoljno dugog valova obično jedu bez ikakvih problema. Davanje
koncentrovanih hraniva u kofama se ne preporučuje, pošto ih konji uglavnom
prosipaju, šutiraju i pri tom rizikuju da se povrede.
Kofe sa držačima koji sprečavaju prevrtanje prilično su zgodne ukoliko se samo
dva grla zajedno hrane napolju, ali ako ih ima više lako može doći do tuče između
onih koja brzo jedu i drugih, manje halapljivih, koji brane svoju porciju. Prenosne
jasle sa dodacima za učvršćivanje na ogradu su se izvanredno pokazale u praksi, ali
se ne mogu koristiti na ispustima omeđenim žicom ili električnom barijerom.
Zimski period svakako predstavlja veći problem, posebno u našim krajevima sa
relativno surovom klimom, premda postoje periodi kada se konji i zimi mogu
ostaviti u ispustu, nekada samo preko dana, a nekad i danju i noću. Ne može se sa
sigurnošću reći koliko je sena ili koncentrovane hrane potrebno konju koji zimu
provodi napolju. To zavisi od spoljašnje temperature (što je hladnije, životinje jedu
više), stanja pašnjaka i starosnog doba - uopšteno govoreći, grla mlađa od pet i
starija od 15 godina imaju potrebu za većom količinom hrane od ostalih.
Najpouzdaniji pokazatelj da li su konji gladni ili nisu je njihovo ponašanje –
ukoliko posle obroka ostane nešto sena, a grla odlutaju njuškajući tlo, jasno je da
su dobila više nego što im treba. U suprotnom slučaju, kad iza njih ne ostane ništa i
sva se skupe kod kapije da gledaju kada će vlasnik naići, očigledno pokušavaju da
mu stave do znanja da su gladna.
Količina i sastav koncentrovanog dela obroka naročito su značajni kad je
temperatura niska, pada kiša ili sneg i duva vetar, pošto je za termoregulaciju
(održavanje konstantne telesne temperature) potrebno puno energije. Kukuruz je
odlično hranivo u zimskim mesecima, kaloričan, ukusan i veoma koristan u
kombinaciji sa mekinjama, zobi ili ječmom, pošto nije mnogo bogat celulozom.
Kuvani ječam pomešan s mekinjama, koji se konjima daje topao, izvanredan je
obrok u hladnim zimskim jutrima, dok je mešavina mekinja i melase dobra za
pravilno varenje kada napolju nema dovoljno zelene hrane.
Ako zima nije preoštra, konjima na livadi je obično dovoljan jedan koncentrovan
obrok dnevno uz dodatak sena. Međutim, kada temperatura padne ispod nule
preporučljivo je hraniti ih i ujutru i uveče. Posebnu pažnju valja obratiti na ishranu
ždrebnih kobila i obavezno im davati vitaminsko-mineralne preparate uz dovoljno

____ 39 ____
kalorične i kvalitetne hrane kao što su seno deteline, zob, ječam, kukuruz i
mekinje.
Ždrebad odbijena od sise bi prve zime morala noću da borave u štali. Treba ih
nahraniti uveče kad uđu i ujutru pre nego što izađu i ostavljati im dovoljno sena
koje mogu da grickaju u toku noći. Budući da je kasnije veoma teško korigovati
poremećaje izazvane nepravilnom ili nedovoljnom ishranom u prvoj godini života,
valja se pobrinuti da ždrebe od najranijih dana dobija sve što mu je potrebno za
dobro napredovanje.
U toplo doba godine, konji koji su u svakodnevnom treningu mogu da provode
ostatak vremena na ispustu bez ikakvih problema. Ovaj način držanja ne samo da
predstavlja značajnu uštedu hrane i stelje, već se i veoma pozitivno odražava na
psihičko stanje životinje, pošto joj pruža priliku da se dobro odmori, opusti i zabavi
između dva treninga – da se i ne pominje blagotvorno delovanje svežeg vazduha i
sunca. Uobičajen dnevni raspored aktivnosti podrazumeva uvođenje u boks rano
ujutru, da bi konj mogao biti nahranjen i očišćen. Stelja treba da bude čista, a
mreža puna svežeg sena, baš kao u boksu grla koje ceo dan boravi u štali. Čišćenje
konja dovedenog sa ispusta je pre jahanja obavezno, premda ne mora da bude tako
temeljno kao kada su u pitanju životinje koje stalno žive u zatvorenom prostoru, da
se ne bi uklonila sva masnoća sa dlake koja predstavlja prirodnu zaštitu od
vremenskih nepogoda, kiše i vetra. Ukoliko je trening planiran za jutro, sledi
zasedlavanje i izvođenje, a ako konj treba da radi nešto kasnije može se slobodno
odvezati i ostaviti u boksu. Po završetku rada, odnosno oko podne, vreme je za
drugi koncentrovani obrok i novu malu porciju sena. Konju koji je završio s
treningom valja pregledati i očistiti kopita, osušiti ga senjanjem, šetnjom na ruci i
prebacivanjem lakog ćebeta i blago iščetkati, posebno tamo gde su bili sedlo i
kolan. Ako je jahanje predviđeno i za poslepodne, životinja se može ostaviti na
miru sve dok ne dođe vreme za zasedlavanje, kada se i sva prljavština uklanja iz
boksa i ubacuje čista stelja. Posle rada i čišćenja sledi treći obrok, bez dodatka
sena, pošto se grlo čim završi sa jelom pušta da prenoći napolju.
Ukoliko se konj jaše samo ujutru, posle podnevnog obroka može se pustiti na
ispust ili ostaviti u štali da se odmara. Za grla sklona gojenju preporučuje se da
treći, poslednji obrok sačekaju u boksu – ova porcija obezbeđuje dovoljno energije
za naredni dan, uz uštedu viška kalorija koje bi bile unete poslepodnevnom
ispašom.
Zimsko doba uslovljava potrebu da grla koja provode dane na ispustu noću borave
u štali, da bi se izbegao nepotreban rizik od prehlade zbog iznenadnog pada
temperature, vejavice ili ledenog vetra. To znači da se konji posle rada i drugog
obroka puštaju napolje i ponovo dovode u štalu kad se smrkne, a tamo ih čeka
____ 40 ____
večernja porcija koncentrovane hrane i puno sena. Ukoliko imaju slobodan dan,
posle prvog obroka se puštaju na ispust i uveče uvode u boks.
Vrsta koncentrovane hrane koju konj dobija u zimskom periodu zavisi prvenstveno
od rada. Ukoliko se ne jaše svakog dana, preporučljivo je da se deo zobi zameni
mekinjama, koje imaju manju energetsku vrednost, a obrok sena poveća da ne bi
došlo do gubitka telesne mase i nervoze izazvane glađu. Valja imati u vidu da se
pri niskim temperaturama velika količina energije troši na termoregulaciju, pa pri
određivanju sastava i obima obroka treba uzeti u obzir kako hladnoću, tako i
ugojenost grla.
Konji koji rade zimi treba da budu ošišani da bi se izbeglo preterano znojenje i
dugotrajno sušenje, bez obzira na to da li stalno borave u štali ili se puštaju napolje.
To znači da, kad god su na ispustu, moraju biti pokriveni dovoljno debelim, toplim,
nepromočivim i dobro učvršćenim ćebetom. Veoma je važno zapamtiti da se sa
pokrivanjem ne sme prestati do proleća, a po izuzetno hladnom vremenu
preporučljivo je ubaciti još jedno, dodatno ćebe ispod onog koje se nosi
svakodnevno. Dok su u boksu, konji mogu (a ne moraju) da budu pokriveni, što
zavisi od temperature u štali, debljine stelje i dužine konjske dlake, odnosno načina
na koji su ošišani.

____ 41 ____
 SMEŠTAJ I NEGA KAO FAKTOR DOBROBITI
KONJA
Dragiša Trailović, Marijana Vučinić

Najveći broj sportskih i radnih konja, kao i onih koje vlasnici drže samo da bi
uživali u njima, žive u štalama, što znači da su primorani na praktično stalan
boravak u istom, ograničenom prostoru. Pri tom se zaboravlja činjenica da takav
način života nije prirodan, pošto su konji oduvek bili slobodne, lutajuće životinje
koje su u krdima krstarile po prostranstvu i nisu navikle da budu zatvorene.

ŠTALSKI SISTEM DRŽANJA KONJA

Veći deo vremena sportski konji provode u svojim boksevima, pa je razumljivo što
se smeštaju poklanja izuzetna pažnja. I najmanje greške, naime, mogu ostaviti
nesagledive posledice na raspoloženje i ponašanje, što će se svakako reperkutovati
i na njihove rezultate. Konji zatvoreni u svojim boksevima, u "višku" slobodnog
vremena i energije, dosađuju se isto kao i ljudi, naročito ako su sami, bez
mogućnosti bilo kakvog druženja sa jedinkama iste vrste. Dosada često dovodi do
razvijanja loših navika, kao što su "tkanje", kopanje prednjom nogom, besomučno
vrtenje ukrug, griženje drvenih delova boksa i gutanje vazduha, što može biti
veoma opasno po zdravlje. Kao što je poznato, prirodna reakcija konja je bekstvo -
konji zatvoreni u boksu, nažalost, ne mogu da pobegnu i u slučaju bilo kakve
ugroženosti prinuđeni su da se brane. Ako takvo stanje potraje postaju nepoverljivi,
zastrašeni, napeti, naročito u slučajevima kada vlasnik svojim ponašanjem dodatno
provocira strah, nesigurnost ili bes... Štala nije mesto za nervozu, viku i batine.
Konji koji su pod stalnim stresom mogu biti prilično opasni, što nije posledica
agresivnosti nego straha.
Teško je obezbediti štalski smeštaj koji može da kompenzuje sve potrebe i nagone
koje je konj mogao da ispolji u slobodnoj prirodi. U idealnim uslovima, konjima
bi trebalo obezbediti udoban prostor koji predstavlja dobar zaklon sa slobodnim
pristupom dovoljnim količinama sveže vode i hrane, u kome mogu bez problema
____ 42 ____
da zauzmu sve fiziološke stavove, kreću se, komuniciraju sa životinjama iste vrste,
ponašaju se normalno u skladu sa svojim potrebama, ne mogu da se povrede,
omogućavajući u isto vreme lako uočavanje nenormalnog ponašanja ili simptoma
bolesti, jednostavno izvlačenje bolesnih ili nepokretnih životinja, kao i brzu
evakuaciju u slučaju opasnosti. Zadovoljiti sve ove potrebe nije lako, zbog čega se
uglavnom insistira na ispunjenju minimalnih potreba u prostoru, svetlosti i svežem
vazduhu, pri čemu je svako odstupanje nabolje više nego poželjno.
Štale za konje su nekada bile građene od istog materijala kao kuće vlasnika, sa
podovima od cigle i blagim nagibom ka odvodnom kanalu, jaslama obloženim
keramičkim pločicama i debelim čvrstim vratima koja su imala dva dela – donji je
bio od drveta, a gornji najčešće od gvožđa, sa rešetkama kroz koje je konj mogao
da vidi sve što se oko njega dešava, kao i svoje srodnike. Na jednom kraju štale
obično je bila sedlarnica, na drugom prostorija za zrnastu hranu, a ispod krova
tavan, na kome su stajali seno i slama i po potrebi se spuštali kroz posebne otvore
na podu tavana. Ovakve štale su imale odličnu toplotnu izolaciju, stalnu cirkulaciju
svežeg vazduha i prirodno svetlo – sve što je potrebno životinjama koje su u njima
boravile.
Današnje štale izgledaju drugačije, napravljene su često od lakših materijala i
polumontažnih elemenata, međutim, njihova fukcionalnost zbog toga nije manja.
Moderne štale za sportske konje prvenstveno obuhvataju bokseve postavljene u
nizu – u jednom ili dva reda, orijentisane prema hodniku kroz koji se izlazi napolje.
U štali se, osim toga, nalazi sedlarnica gde se drži oprema za jahanje, uz koju se
obično nalazi i boks za sedlanje i rasedlavanje, prostorija za držanje osetljivih
koncentrovanih hraniva i dodataka u ishrani, kupatilo, posebno važno za kupanje
konja posle zimskih radova i solarijum za sušenje konja posle kupanja. Kupatilo i
solarijum se obično nalaze u istom bloku sa sedlarnicom. Izlazna vrata su obična
dvokrilna, širine 1,5-2 metra, visine 2,5-3 metra
Boksevi mogu da budu pojedinačni ili u nizu, od čvrstog materijala ili montažni, sa
rešetkastom pregradom u gornjem delu (iznad 1,2 m) orijentisani prema hodniku
kako bi konji mogli da komuniciraju sa grlima iz suprotnog reda bokseva. Ponekad
su i zidovi između bokseva u istom redu u gornjem delu rešetkasti, omogućavajući
komunikaciju sa susednim konjima. U slučaju da su boksevi postavljeni u jednom
nizu i izgrađeni od čvrstog materijala, obično se praktikuje da se u zidu između
njih ostave otvori u vidu manjih prozora zatvoreni rešetkama, kako bi susedni konji
mogli da komuniciraju. Idealno je pri tom obezbediti i mogućnost zatvaranja
ovakvih pregrada, što je naročito značajno u slučaju pojave respiratornih infekcija
kada se obostranim njuškanjem infekcija mnogo brže širi sa konja na konja. Iz istih

____ 43 ____
razloga se u modernim štalama obavezno planira i karantinski boks, obično
veličine 5x5 m, bez rešetkastih pregrada ili otvora, u koji se smeštaju bolesni konji.
Bez obzira da li su štale napravljene od klasičnih ili savremenih materijala,
prilikom izgradnje treba dobro obratiti pažnju na izolaciona svojstva i u slučaju
korišćenja građevinskih materijala sa lošim izolatorskim osobinama, kao što je
beton, primenom posebnih izolacionih materijala obezbediti kvalitetne
mikroklimatske uslove – pre svega optimalnu temperaturu i vlažnost. Drvo je u
principu poželjan materijal, kako za podove tako i za plafonske površine. Na
betonskim površinama bez izolacije kondenzuje se voda što ovaj materijal čini
nepoželjnim. Zidovi moraju biti glatki, bez oštrih ivica, klinova ili eksera koji
mogu da dovedu do povređivanja. Osim toga, moraju omogućiti kvalitetno
čišćenje, pranje i dezinfekciju. Podovi, nadalje, ne smeju da budu klizavi, što se
posebno odnosi na hodnike, pošto se u boksevima koristi prostirka koja ublažava
klizanje. Ako se isključi beton, zadovoljavajući materijal može biti asfalt. Podovi
hodnika se pri tom mogu zastrti gumenim oblogama koje umanjuju klizanje.
U zonama sa povoljnim klimatskim uslovima mogu se videti i štale sa spoljnim
boksevima koji se najčešće otvaraju prema dvorištu ili padoku, omogućavajući
komunikaciju kroz rešetkasta vrata sa životinjama iz suprotnog niza bokseva ili
onima u padoku. Svaki boks pri tom obično ima prozor sa iste strane.
Boks mora biti dovoljno velik da bi životinja mogla da se kreće po njemu,
slobodno legne, valja se i ustaje, bez opasnosti da se “zavali”. Minimalna veličina
boksa za konja bi, prema tome, bila 3,5x3,5 m, eventualno 3x3 m za ponije. Više
prostora nije neophodno, ali je lepo ako ga ima. Pored površine boksa značajna je i
njegova visina – ona ne sme biti ni premala, da se konj u igri i propinjanju ne bi
povredio, ali ni prevelika, jer se zimi teže održava temperatura. Optimalna visina
tavanice je tri i po metra, za ponije može biti dovoljno i 2,80-3,00 m ali ne manje,
dok bi maksimalna visina mogla da bude četiri metra, naročito u hladnijim
krajevima gde je problem zagrevanja veći. Dimenzije štala i bokseva, naročito
visina, naime, u velikoj meri zavise od klimatskih faktora – u toplijim područjima
sa blagom klimom poželjna je veća visina, jer se njome obezbeđuje i više vazduha,
međutim, u hladnijim predelima postoji problem zagrevanja štalskog prostora –
topao vazduh se diže gore a hladan spušta dole, onemogućavajući održavanje
optimalne temperature u visini samog konja.
Boksevi se najčešće otvaraju prema hodniku, kroz koji se izlazi napolje. Hodnik
treba da bude dovoljno širok kako bi se konji pri izlasku iz boksa lako okrenuli.
Minimalna širina hodnika bi bila 1,8-2 m, a u slučaju da se hodnik nalazi između
dva reda bokseva i 2,5-3 m. Sasvim se drugi odnosi koriste u slučaju držanja konja

____ 44 ____
u štandovima, na vezu, no kako to nije uobičajen način držanja sportskih konja o
njemu nećemo posebno ni govoriti.
Vrata boksa takođe moraju odgovarati normama koje zavise od veličine konja.
Uobičajeno je da se za zatvaranje bokseva koriste masivna drvena vrata širine 1,2-
1,5 m, visine 2,4-3 m. Ustvari, vrata na boksevima su najčešće dvodelna: donji deo
vrata visine 1,2 m je zatvoren i uglavnom se otvara pomoću klizača. U slučaju
otvaranja pomoću šarki, poželjnije je da budu dvodelna i da se jedno krilo otvara
na jednu, a drugo na drugu stranu – prema hodniku. Gornji deo vrata je obično od
metalnih rešetki kroz koje konji mogu da komuniciraju sa drugim konjima u štali.
U slučaju da su boksevi postavljeni u nizu prema hodniku, relativno često se i
preostali deo zida prema hodniku, od vrata do ugla, pravi od rešetkaste pregrade.
Boksevi moraju biti dobro osvetljeni – svetlo je neobično važan faktor za očuvanje
zdravlja, optimalnu funkciju neuroendokrinog sistema i mentalni status konja.
Prema nekim standardima, veličina prozora bi trebalo da iznosi jednu desetinu
površine poda. Uobičajeno je da svaki boks ima sopstveni prozor visine oko 0,8 do
1 m, dužine 1 do 1,2 m, pri čemu donja ivica treba da je najmanje 1,8 m od poda. U
modernim štalama deo površine krova se pravi od providnih materijala (plastika-
pleksiglas), koji obezbeđuju difuzno osvetljenje koje je naročito važno za
priplodne kobile.
U svakom boksu se nalaze jasle-zobnice, obično u uglu suprotnom od vrata, širine
40-50 cm, dubine oko 25 cm. Iako se smatra da su drvene jasle najbolje a da su
betonske nepovoljne, zbog lakšeg čišćenja i održavanja obično se prave betonske
jasle čija se gornja ivica nalazi u visini ramenog pojasa, 100-110 cm od poda (za
ponije niže). U blizini jasala na zidu se nalazi alka za vezivanje konja.
Ovakve jasle se obično koriste za koncentrovani obrok, dok se kabasti daje iz
posebnih mreža (zbog čega se na zid postavlja alka za kačenje mreže), ili
jednostavno sa zemlje. Neki praktikuju da koncentrovani deo obroka daju u
posebnim hranilicama koje mogu biti postavljene na visini od bar 60 cm (zavisno
od veličine konja), a ako su pomične na tlu, što je u skladu s teorijom da konji u
prirodi jedu sa zemlje. Ovako postavljene posude se, na žalost, veoma lako prljaju i
pune delićima stelje (piljevinom ili slamom). Pomične hranilice se, s druge strane,
najlakše održavaju pošto se mogu izvaditi i oprati posle svakog obroka.
Davanje kabaste hrane često predstavlja problem. Uobičajeno davanje hrane sa
zemlje skopčano je sa rizikom od mešanja sa prljavštinom iz prostirke, čime se, s
jedne strane zatvara ciklus invazije crevnih parazita (sa hranom se unose jaja
parazita koja bivaju izbačena balegom), podstiče navika da se jede slama, čak i
balega i provociraju ozbiljni gastrointestinalni problemi. Davanje kabaste hrane u
mrežama, opet, često nameće problem prašine koja upada u oči, naročito ako je
____ 45 ____
mreža postavljena previsoko. Idealne jasle za kabastu hranu, detelinu ili seno su
one trouglastog oblika, napravljene od ukrštenih letvica i postavljene u ugao boksa,
na minimalnoj visini od 120 santimetara. Ispod takve konstrukcije konj ne može da
se zaglavi dok ustaje i nema rizika od zaglavljivanja noge u njoj dok “kopa” pre
nego što legne. U slučaju da se seno daje iz mreže, gvozdena alka za vezivanje
mreže treba da se nalazi otprilike u visini čovekovog ramena, a sama mreža mora
biti na čvrstom konopcu da se ne bi spustila dok životinja jede, pošto tada postoji
rizik od zaplitanja nogu u nju.
Tabela 1. Prosečni normativi za izgradnju bokseva za sportske konje.
Preporuka
Minimalne dimenzije boksa 3,5x3,5 m
Širina vrata 1,2-1,5 m
Visina vrata 2,4-3 m
Visina plafona 3,5-4 m
Minimalna površina poda po konju 12,25 m2
Volumen vazduha po konju 44 m3
Površina izlaznih ventilacionih otvora po konju 0,1 m2
Površina ulaznih ventilacionih otvora po konju 0,3 m2
Površina prozora 1/10 površine poda
U boksu se nalazi i automatska pojilica, eventualno držač za kofu (ukoliko se
ostavlja u boksu, kofa sa vodom se obično stavi u ugao i učvršćuje da se ne bi
prevrnula). Automatske pojilice svakako predstavljaju najbolje rešenje zato što
omogućavaju uzimanje vode po slobodnoj želji. Svi konji se, pri tome, lako
navikavaju na pojilice, koje, uz to, ponekad služe i kao terapijsko sredstvo za
odvikavanje od poroka. Igra sa pojilicom ili vrećom sena koja visi na zidu konju
odvraća pažnju od drugih - ružnijih navika, zbog čega se, uostalom, u bokseve
ubacuju i drugi rekviziti, na primer lopta koja visi sa tavanice, kojom se konj
takođe može zabaviti.
Ventilacija je sledeći momenat koji treba imati u vidu. Slabo ventilirane štale
nameću problem visoke koncentracije amonijaka koji nadražuje oči i sluzokože
respiratornog sistema, pri čemu organska prašina iz sena i slame dodatno ugrožava
respiratorne organe provocirajući kašalj i pojavu hroničnog opstruktivnog
oboljenja pluća (alergijski ili astmatični bronhitis) sa emfizemom. Otvori za ulazak
svežeg vazduha najčešće su postavljeni bočno, u gornjem delu boksa ispod
tavanice, dok se izlazni otvori izvode na najviši deo krova. Veličina bočnih
ventilacionih otvora je obično oko 15 cm u prečniku ili 15x15 cm i oni su

____ 46 ____
postavljeni u razmaku od metar i po. Veći bočni ventilacioni otvori nameću veći
problem rashlađivanja (mali se po ekstremnim hladnoćama mogu zatvoriti gužvom
slame). Veličina izlaznog ventilacionog otvora obično je 40x40 cm i on ima
ključnu ulogu u odvođenju svih štetnih gasova kao što su ugljendioksid, amonijak,
sumporvodonik itd.

Higijena štalskog prostora

Higijena štalskog prostora je sledeći momenat koji treba zadovoljiti, kako bi se

konju omogućio kvalitetan smeštaj bez ugrožavanja njegovih fizioloških potreba.
Uz krečenje zidova bar jednom godišnje i povremenu dezinfekciju, boksevi se
moraju redovno čistiti – izbacivati zaprljanu vlažnu prostirku i pokupiti prašinu,
kako sa podova i zidova tako i sa viših delova zida i tavanice. Često tolerisanje
paučine koja se stvara u gornjim delovima boksa neki pravdaju ulogom paukova u
odbrani od mušica. Ovakva pojava je ipak ružna, ukazuje na veoma lošu higijenu i
ne može nikome služiti kao opravdanje.
Bitan element higijene smeštaja jeste prostirka. Na našim prostorima često se kao
prostirka koristi slama. Pšenična ili ovsena slama može biti udobna stelja, ali se
teško nabavlja, pri čemu mnogi konji vole da je jedu, što predstavlja potencijalni
uzrok poremećaja varenja, u prvom redu kolika. Slama od ječma je oštra, često
bocka i iritira kožu, mada se u kombinaciji sa slamom drugih žitarica može koristiti
kao prostirka. Ovsena slama je opet ukusnija zbog čega je konji radije jedu, a to
nameće veći rizik od već pomenutih komplikacija. Slama je često izvor organske
prašine koja iritira disajne puteve i može da dovede do hroničnog opstruktivnog
oboljenja pluća. Zbog toga se često kao alternativa traže drugi materijali, naročito u
krajevima sa toplijom i vlažnijom klimom gde je mogućnost razvoja plesni u slami
veća, jer se pomenute respiratorne bolesti uglavnom dovode u vezu sa sporama
plesni. Piljevina je prilično udobna i jeftina prostirka, dobro upija vlagu zbog čega
je veliki broj vlasnika konja rado koristi. Čistu piljevinu valja povremeno prskati,
da se ne bi dizala prašina koja može da nadraži disajne organe. Pored piljevine, u
nekim zemljama se koristi seckana hartija, pa čak i gumene obloge.
Bez obzira na vrstu prostirke, sloj na kojem konj stoji mora biti što deblji.
Zastiranje boksa tankom steljom predstavlja veliku grešku, koja ni sa ekonomske
tačke gledišta nije opravdana – sloj nedovoljne debljine upija malo vlage i
nečistoće pa se veoma brzo prlja, tako da ga je neophodno menjati mnogo češće
nego debelu prostirku. Osim toga, udobna, meka i debela stelja pruža konju priliku
da legne i odmori se bez opasnosti da će se izguliti, što se redovno dešava kada je

____ 47 ____
prostirka pretanka. Mokre i prljave delove stelje, pri tome, treba svakodnevno
uklanjati.
Pored redovnog čišćenja prostirke, treba obratiti pažnju i na higijenu hranilica i
pojilica - konjska pljuvačka se, naime, meša sa hranom i vodom praveći naslage u
unutrašnjosti posude sa neprijatnim mirisom, što može da dovede do odbijanja
hrane i vode. Postoji tu još jedan problem - vlažna zrnasta hrana počinje da
fermentira i ako je konj kasnije pojede može doći do poremećaja varenja i mnogih
gastrointestinalnih poremećaja. Jednom je već istaknut primer klostridioze u zapatu
gde je kao dodatak korišćena melasa – površine jasala su bile pod debelom
smrdljivom skramom koja je upravo nastala od ostataka melase i konjske
pljuvačke. Zato je preporučljivo da se nepojedeni deo obroka uvek ukloni pre nego
što se da sledeći.

DRŽANJE KONJA NA PAŠNJAKU

Život na livadi je za konja bez sumnje idealan, najbliži prirodnom načinu života,
ali to nije prihvatljivo za konje u intenzivnom treningu, mada su određene
kombinacije moguće. Ustvari, čak i tamo gde je klima blaga, temperatura ne pada
ispod nule, nema snega i trava je stalno zelena, konjima na pašnjacima je
neophodna redovna kontrola i prehrana, naročito ako rade, zbog čega određeno
vreme opet moraju da provedu u štali. Takav kombinovani način držanja bi, dakle,
mogao biti prihvatljiv za konje koji trenutno ne rade, nisu u intenzivnom treningu
ili rade povremeno, kao što je slučaj sa rekreativnim konjima - oni mogu neko
vreme da provedu na livadi, da bi u određeno doba opet svi bili dovedeni u štalu
gde će biti podvrgnuti čišćenju i timarenju a time i pregledu, dodavanju
koncentrovanog dela obroka i spremanju za jahanje. Kombinovani smeštaj ima
mnoge prednosti – životinje žive u prirodnim uslovima, svakodnevni rad im nije
neophodan i ne traže toliko pažnje, brige i ulaganja kao grla koja stalno borave u
štali. Iskustvo pokazuje i da se s njima mnogo lakše radi pošto se napolju
oslobađaju viška energije, pa su daleko bolje skoncentrisana, mirnija i poslušnija
kad im se jahač popne na leđa.
Kako se ne preporučuje duže ostavljanje konja na livadi bez kontrole i iznenadno
hvatanje i teranje da rade, u kombinovanom držanju se insistira na određenim
pravilima koje treba poštovati. Konje držane na livadi i preko noći, treba uvesti u
štalu svako jutro, nahraniti ih, očistiti, proveriti da li je s njima sve u redu,
pogledati u kakvom su im stanju dlaka, koža i kopita, utvrditi da li imaju
posekotina, rana, spoljašnjih parazita ili simptoma neke infekcije i onda ih ponovo

____ 48 ____
pustiti napolje ukoliko vlasnik nema nameru da jaše. U toku leta ovo je sasvim
dovoljno, dok se za zimski period preporučuje da konj preko noći bude unutra, a
danju napolju, čim završi s radom, pokriven ćebetom ukoliko je potrebno. Na
livadi, naravno, treba omogućiti pristup svežoj vodi za piće. Idealno bi bilo da
negde na livadi postoji tekuća voda, pošto su jezerca ili bare potpuno beskorisne -
ne samo da je voda u njima prljava, već takva mesta pogoduju razmnožavanju
komaraca i drugih insekata koji u letnjim mesecima napadaju konje. Ako izvora ili
rečice nema (a obično je tako) rešenje problema snabdevanja vodom je u
postavljanju dugih, čvrstih, ali ne predubokih pojilica, sa ravnim ivicama. Pojilice
se mogu puniti crevom ili kofama, pri čemu se moraju svakodnevno prati, zbog
čega je važno da imaju neku vrstu odvoda na zatvaranje, kako bi se mogle
isprazniti i temeljno očistiti. Konstrukcija treba da bude postavljena na čvrstu
podlogu od cigle ili betona tako da dno bude bar 15 do 30 santimetara udaljeno od
tla, dovoljno daleko od drveća i ograde da se ne bi prebrzo prljala po vlažnom
vremenu.
Livada može biti izdeljena električnom ogradom, koja se lako postavlja i veoma je
efikasna – posle par blagih strujnih udara konji nauče da joj se ne približavaju.
Problem se javlja kod onih bistrijih, koji dokuče da je zvuk koji baterije ispuštaju
povezan sa peckanjem ograde, tako da je, čim zvuka nema, potpuno ignorišu.
Drvene ograde su svakako poželjnije, naročito ako su masivne i čvrste, premda
većina konja voli da ih gricka i tako postepeno uništava. Ipak, pašnjaci se najčešće
pregrađuju žicom, koju treba dobro zategnuti između stubova. Žica, logično, ne
predstavlja idealnu ogradu, pošto je konji mogu pokidati i povrediti se. Obično se
postavljaju tri žice jedna iznad druge, mada je za ždrebad i ponije potrebna još
koja, kako se ne bi provukli između njih. Donja žica bi morala da bude tridesetak
santimetara iznad tla, da se ne bi dogodilo da konj zaglavi nogu. Bodljikava žica se
ne sme koristiti ni kao najviša, osim za konje koji su ceo život proveli na ispustima
i naučili da poštuju ogradu – tada se jedna može zategnuti petnaestak santimetara
ispod najviše, obične žice, sa unutrašnje strane, kako bi se životinje obeshrabrile da
ližu ogradu. Bez obzira na to kako su i od čega napravljene, ograde se moraju
redovno proveravati i održavati u dobrom stanju.
Ulaz u padok, odnosno kapija, treba da bude čvrsta i da se dobro zatvara. Mora da
stoji na jakim šarkama i bude obezbeđena bravom ili kukom koju konj ne može
sam da podigne i otvori. Vezivanje kapije konopcem ili žicom predstavlja prilično
nesiguran način zatvaranja i velik gubitak vremena i nerava. Ukoliko se padok
nalazi u blizini puta, preporučljivo je na kapiju staviti i katanac.
Grla koja borave na ispustu i ne koriste se za rad obično nisu potkovana, mada nije
loše ostaviti im potkovice na prednjim nogama. Kopita valja redovno pregledati,
____ 49 ____
pošto na neravnom i tvrdom terenu lako dolazi do krzanja i pucanja, što može
izazvati nepravilan rast i samim tim loš stav. Otprilike svakih osam nedelja
potkivač treba da obreže i oblikuje kopita, što je naročito važno kada su u pitanju
ždrebad.

ČIŠĆENJE I NEGA KONJA

Konje koji se drže u štali treba dobro očistiti svakog dana, ne samo da bi lepo
izgledali već i da bi im se dlaka i koža održavale u dobrom stanju. Grla na ispustu
se, doduše, ne čiste sama, ali u stanju su mnogo toga da učine za svoju kožu i
dlaku. Omogućeno im je da se izvaljaju ukoliko ih nešto svrbi ili su znojava; da se
češu o drvenu ogradu ili drveće kako bi ubrzala linjanje na proleće i u jesen; da
grickaju i češkaju jedni druge kad god im se prohte, a ako ih zasvrbi stomak ili
unutrašnja strana nogu češu se o žbunje.
Čišćenje ne predstavlja brzo i blago prelaženje konjskog tela četkom. Naprotiv, to
može potrajati pola sata, a još bolje 45 minuta da bi se obavilo kako valja. Pribor
za čišćenje sastoji se od tvrde četke, meke četke, metalne češagije, gumene ili
plastične četke, češlja za grivu i rep, pamučne krpe, sunđera, švica (posebne sprave
za skidanje viška vode ili znoja) i noža za kopita.
Tvrda četka koristi se samo za uklanjanje površinskog sloja blata i prljavštine i
nikad se ne upotrebljava na osetljivim delovima konjskog tela, kao što su glava,
stomak i unutrašnja strana nogu. Ne treba njome čistiti ni grivu i rep, pošto kida i
krza dlaku. Za razliku od tvrde četke, mekom četkom se odstranjuje masnoća i
prašina sa kože i dlake, zbog čega se tehnici čišćenja mora pokloniti posebna
pažnja – četku treba kružnim pokretima dobro pritisnuti, da bi se posle nekoliko
zamaha iz nje istresala prašina trljanjem o metalnu češagiju, ili otresanjem o tlo.
Čišćenje se završava krpom kojom se prelazi preko konjskog tela kako bi dlaka
dobila konačan sjaj. Oči i nozdrve brišu se vlažnim sunđerom. U vreme linjanja,
kružnim pokretima izvedenim plastičnom ili još bolje gumenom nazubljenom
četkom uklanja se najveći deo opale dlake, a ujedno se i konj masira, što
poboljšava cirkulaciju krvi. Griva i rep raščešljavaju se češljem, dok se prljavština
iz kopita odstranjuje nožem za kopita bar dva puta dnevno.
Za vreme čišćenja ne treba stavljati rukavice, budući da se samo vrhovima prstiju
mogu napipati eventualne kvržice ili slične promene na koži. Rukama se, nadalje,
uvek prelazi i preko konjskih nogu, kako bi se utvrdilo da nema otoka ili mesta
koja su toplija od drugih, što može biti znak bolesti zglobova, tetiva, ligamenata
itd. Noge su, ako je sve u redu, hladnije od drugih delova tela, na njima nema
____ 50 ____
nikakvih ispupčenja, tetive su čvrste i zategnute i konj ne pokazuje nikakav otpor
na prelazak šake. Kod periostitisa mlađih galopera ("šinbajn"), na primer, dovoljno
je samo lagano preći šakom preko prednje ivice cevanice da bi se isprovocirao bol i
otpor.
Čišćenju nogu od blata mora se posvetiti posebna pažnja, da ne bi došlo do
zatvaranja pora na koži i posledičnog zapaljenskog procesa. Uklanjanje blata, a
posebno prljave prostirke iz kopita takođe je veoma značajno, pošto vlaga i
prljavština mogu izazvati truljenje. Svakih par dana se, pri tom, kopita mažu
specijalnim uljem ili mašću.
Pri čišćenju glave, ular se skida i stavlja konju oko vrata. Valja paziti da se četkom
ne udare osetljiva prednja strana glave i oči. Vime kobila se pere vlažnim
sunđerom, kao i spoljašnji delovi polnih organa muških životinja. Ako se o higijeni
ne vodi dovoljno računa pa dođe do nakupljanja masti i prljavštine, konju može biti
otežano, čak i bolno da mokri.
Pranje blatnjavih nogu i stomaka često je neophodno da bi se uklonila ulepljena i
vlažna prljavština, ali kompletno kupanje preporučljivo je isključivo u letnjim
mesecima, kada je i spoljašnja temperatura visoka i voda za kupanje mlaka. U
hladno doba godine, konj koji se vrati sa treninga blatnjavih nogu, stomaka i repa,
može se jednostavno pustiti da se osuši kako bi se stvrdnuto blato odstranilo
četkom. Ipak, ponekad je najbolje oprati ionako vlažne, hladne i prljave konjske
noge, obrisati ih i osušiti, a onda staviti štalske bandaže, da bi životinji bilo toplo.
Ovo sve naravno važi samo kada u štali nema kupatila ni solarijuma.
Noge se peru tekućom hladnom vodom pomoću creva, brzo i temeljno, bez
upotrebe bilo kakvog sapuna ili deterdženta. Posle toga moraju se osušiti što brže,
najbolje trljanjem suvom piljevinom koja upija vlagu ili eventualno peškirom. Čim
se dlaka na nogama osuši, čisti se od piljevine i stavljaju se štalski bandaži.
Ponekad se prilikom pranja nogu koristi i blagi sapun ili šampon, naročito kod
konja belaca ili sivaca na kojima se prljavština lako uočava. To se odnosi i na grivu
i rep koji se lako maste, pri čemu, naravno, rep može biti zaprljan i blatnjav i posle
treninga na vlažnom terenu – u takvim situacijama se takođe preporučuje upotreba
blagog sapuna ili šampona, koji se posle mora brižljivo isprati.
Na opšti izgled konja puno utiče stanje u kome se nalaze griva i rep, pa im se mora
ukazivati više pažnje od svakodnevnog rutinskog češljanja. I griva i rep jasno
odražavaju prekomeran ili oskudan rast. Ako su retki, tu se ne može učiniti mnogo,
ali kod bujne grive proređivanje i sređivanje poboljšavaju neujednačen rast i
neuredan izgled. Ne preporučuje se skraćivanje makazama ili mašinom za šišanje
pošto dovodi do izrastanja kratke, oštre i uspravne grive. Proređivanje i uklanjanje
predugih dlaka i pramenova koji štrče obavlja se “čupanjem“ pomoću metalnog
____ 51 ____
češlja ili prstima. To je najbolje uraditi dok je konj zagrejan, po toplom vremenu ili
posle rada, jer ga tada najmanje boli. Iz istog razloga, jednim potezom izvlače se
samo tanki pramenovi, pa ceo proces može potrajati par dana dok griva ne dobije
željeni oblik.
Rep će izgledati mnogo lepše ukoliko se bandažira elastičnim bandažem koji se
namotava ujednačeno i čvrsto, ali ne uz previše zatezanja, od korena do vrha, pa
ponovo ka korenu. Ako se bandaž prethodno pokvasi, dlake iz repa će se još bolje
namestiti i delovati urednije. Na konjskom repu bandaž ne bi smeo da se drži duže
od tri do četiri sata, a skida se jednostavnim povlačenjem nadole da se položaj
dlake ne bi promenio. Konj bez sumnje najatraktivnije izgleda ukoliko su mu i
griva i rep upleteni, ali tu tehniku nije lako opisati i najbolje je naučiti je od nekog
ko je iskusan u poslu.

Čišćenje i nega kopita

Čišćenje i nega kopita je posebno važan deo svakodnevne nege konja i počinje u
najranijem uzrastu ždrebeta, budući da od toga zavisi normalan rast rožine i
eventualno ispravljanje nepravilnosti u hodu. Kod ždrebadi kopita brzo rastu i
rožina relativno brzo postaje sve jača i čvršća, zbog čega je neophodno da se već u
uzrastu od mesec dana kopita pažljivo pregledaju i po potrebi obrezuju. To,
naravno, treba da obavi osoba koja se dobro razume u posao. Kopita odraslih konja
valja pregledati i po potrebi obrezati bar jednom mesečno, budući da se ne troše
istom brzinom kod svih konja.
Po završetku treninga ili po povratku s ispusta, ali i pri izlasku iz štale, prljavština
iz kopita se uklanja specijalnim nožem - euframerom. Ovom alatkom odstranjuju
se zaglavljeni kamenčići, blato, stajsko đubre i druge vrste prljavštine. Konji se
moraju držati na čistoj i suvoj prostirci, jer vlaga i amonijak iz mokraće nagrizaju
rožinu.
Da bi se u toplim danima sprečilo preterano isušivanje kopita, tokom noći se u
šupljine tabana može staviti vlažna ilovača pomešana s plevom ili, ukoliko je
dostupna, goveđa balega. Ovaj postupak se preporučuje i par dana pre potkivanja,
kako bi kopita bila mekša, obrada manje naporna, a potkivačev posao lakši. Naime,
krta kopita pucaju. Da bi se to izbeglo, preporučljivo ih je jednom do dva puta
nedeljno mazati neslanom svinjskom mašću, ili nekim od industrijskih preparata.
To je najbolje uraditi nakon vraćanja u štalu, pranja i sušenja kopita, posle čega
konji duži deo dana provode u štali. Kopita se ne smeju strugati nožem ili ribati
peskom, pošto se tako može oštetiti rožina.
____ 52 ____
Da bi se zaštitili od povreda u radu po tvrdom terenu, što znači da bi se učinili
upotebljivijim, konji se potkivaju. Generalno govoreći, grla koja imaju dobra,
zdrava i jaka kopita, mogu raditi i bez potkovica. Ipak, neophodno im je s vremena
na vreme obraditi kopita. Kako je teren na kome konji rade retko idealan,
potkivanje je neophodno jer se na taj način kopito štiti od oštećenja, pucanja
rožine i preteranog trošenja. Potkivanjem se kopito lišava neposrednog dodira sa
zemljom, a samim tim i uticaja koji taj dodir na njega ima. To, međutim, povlači i
negativne posledice: izostanak neposrednog pritiska na taban i žabicu ugrožava
kopitni mehanizam, čime se usporava cirkulacija krvi i redukuje ishrana kopita.
Osim toga, bez neposrednog dodira sa zemljom, kopito teško prima potrebnu
vlagu.
Potkivanje i obrezivanje kopita je veština i zanat. Dobar potkivač može stručnim
radom da ispravi mnoge nepravilnosti u hodu, kao što su, recimo, kresanje
(sudaranje prednjih ili zadnjih nogu, odnosno udaranje zglobova kopitama),
sustizanje (hvatanje prednjih kopita zadnjim), ili neravan hod prednjih nogu. S
druge strane, loš i nestručan potkivač može uništiti ili poremetiti i najpravilniji i
najsigurniji korak. Zato se konj uvek pažljivo posmatra pre i posle potkivanja, u
mirovanju, hodu i kasu - procenjuje se njegov telesni sklop, stav i pokreti nogu,
oblik i opterećenje kopita i položaj kopita prema putici, eventualno stara potkovica
koja govori o kopitnom mehanizmu trenja, stupanja i oslanjanja.
Pri potkivanju se treba pridržavati načela da se kopito, pre pričvršćivanja
potkovice, obrađuje onako kako to zahtevaju stav i građa nogu i samih kopita, pri
čemu se potkovica podešava prema tako obrađenom kopitu, a ne kopito prema
potkovici. Neadekvatno obrezivanje kopita često dovodi do neravnomernog
opterećenja ili nepravilnog odnosa prema drugim delovima nogu, isto kao što i
pokušaj ispravljanja postojeće nepravilnosti remeti već kompenzovan stav
dovodeći često do ozbiljnih komplikacija i povreda koje su mnogo teže od prirodno
neidealnog stava. To se, na primer, odnosi na pokušaj skidanja visokih peta na koje
je konj uspeo da se navikne i u skladu sa tim prilagodi stavove – time se menja
statika i opterećenje tabana što može da dovede do težih povreda suspenzornog
aparata i zglobova.
Vrsta potkovica zavisi od rase i namene konja, one mogu biti napravljene od
gvožđa, čelika ili aluminijuma, različitog oblika i težine u zavisnosti od upotrebe
grla. Za potkivanje trkačkih konja koriste se lagane potkovice koje ne uvećavaju
teret koji konj treba da nosi. Potkovice vučnih grla su lakše od potkovica za radne
konje, koje su opet lakše od potkovica konja namenjenih prevozu teških tovara.
Najduže traju čelične potkovice, koje su i najskuplje.

____ 53 ____
Jahaći konji najčešće se potkivaju ravnim potkovicama bez štulni, a vozni
potkovicama sa štulnama, pri čemu se za konje za brzu vožnju u lakim kolima
koriste lakše ploče. Najteže potkovice upotrebljavaju se za teške konje koji služe
za vuču velikih tereta (hladnokrvnjake) i one obično s prednje strane imaju čelične
hvatače - grifove. Da se konji zimi ne bi klizali, opet, potkivaju se potkovicama
koje imaju oštre štulne - male dodatke, obično četvrtastog oblika, koji se po potrebi
stavljaju i skidaju, a zavrću najčešće po dva na svaku potkovicu.
Konji koji se "krešu" dobijaju potkovicu sa spoljnim dužim i zaokrenutim krakom.
Grla koja imaju strma prednja kopita potkivaju se obično polupotkovicama
namenjenim zaštiti samo prednjeg dela, dok se životinjama s ispucalom rožinom
stavljaju zatvorene potkovice.
Potkov se obnavlja svakih šest nedelja. Dve do tri noći pre potkivanja
preporučljivo je umetnuti u taban vlažnu ilovaču pomešanu s plevom ili goveđu
balegu, kako bi kopito omekšalo, a samim tim obrada i doterivanje bili lakše i bolje
izvodljivi. Pri potkivanju se s konjem mora postupati oprezno i blago. Da bi se grlo
na vreme naviklo na pregled kopita i potkivanje, još kao ždrebe treba da se navikne
na podizanje nogu. Prilikom pregleda kopita kod ždrebadi preporučljivo je da se
oprezno kucka po rožini, da bi lakše prihvatilo kovanje i zakucavanje eksera koje
će kasnije uslediti.

____ 54 ____
 ETOPATIJE KONJA
Dragiša Trailović, Marijana Vučinić

Konji se ne ponašaju uvek baš onako kako čovek od njih očekuje. Poput čoveka ili
drugih vrsta životinja, pored vrlina oni ispoljavaju i mane ili, bolje rečeno, rđave
navike (udaranje, ujedanje, bežanje od čoveka, opiranje zasedlavanju, zauzdavanju
i pojahivanju, tkanje, gutanje vazduha) koje mogu biti biti jako nezgodne, kako po
ljude koji sa njima rade, tako i po njihovo zdravlje. Gotovo sve loše navike i mane
nastaju kao posledica neadekvatnog držanja, ishrane i eksploatacije, zbog čega se
tretiraju kao etopatije.

Strah i neuroze konja

Jedan od osnovnih korena poremećenog ponašanja konja jeste u hroničnom,

neizbežnom sukobu sa okolinom. Poremećeno ponašanje se možda najbolje
definiše kao nesposobnost jedinke da se adaptira na promene u svom okruženju,
zadovolji sopstvene potrebe, radi u okviru svojih mogućnosti i živi u miru sa
sobom i drugima. Činjenica da životinja ni na koji način ne može sama da izađe iz
stanja stalnog konflikta, uzroka poremećaja u ponašanju, ne iznenađuje upućene u
psihologiju konja, koji znaju da grla iz slobodnih, lutajućih krda na problem
reaguju tako što ga momentalno rešavaju – ili se udaljavaju. Životinje koje žive sa
čovekom nemaju kuda da odu, pa suočene sa nerešivim problemima i strahovima
na kraju "pucaju". One su, u stvari, najčešće razapete između dve vrste straha:
onog koji u njima izaziva želju da pobegnu i straha od bola koji će uslediti kada
posle bekstva budu uhvaćeni. Sličan konflikt se, na primer, može javiti kada konj u
rukama neiskusnog jahača dobije komandu koja ga zbunjuje jer je ne razume – on
se plaši da će uraditi pogrešnu stvar i zato biti kažnjen, ali se boji i da ne uradi ništa
jer zna da i za to sledi kazna. Brojna ispitivanja ponašanja životinja potvrđuju da
konfuzija izazvana suprotnim istovremenim nadražajima i stanjem hronične
nesigurnosti vrlo brzo dovodi do nervnog sloma. Ono što celu situaciju čini još
težom jeste činjenica da veliki broj konja ne pokazuje jasno da se plaši već se
____ 55 ____
umesto toga povlače u sebe, zatvaraju, postaju napeti i nervozni, a za sve to vreme
vlasnik nema pojma da se sa njima nešto dešava. Dok im se stanje duha pogoršava,
konji su obično mirniji i poslušniji nego inače i samo se po stegnutim usnama,
ukočenom vratu, spljoštenom repu zavučenom između nogu i krutim pokretima
može primetiti da su u velikoj krizi.
Činjenica da konji uglavnom ne ispoljavaju lako prepoznatljive simptome straha,
već postaju napeti, čudni i povučeni u sebe, objašnjava zašto jahači i treneri
dopuštaju da se stanje pogorša: nedovoljno iskusni konjari ne primećuju simptome
karakteristične za uplašene životinje. Takav konj ponekad deluje kao “tih, dobar i
poslušan”, naročito ako je obučavan uz primenu sile, pošto je prvo što se od njega
tražilo bila apsolutna poslušnost pa u početku nije pokazivao da negde postoji
problem.
Drugi čest uzrok nervnog sloma je trauma ili šok, izazvan nekom povredom,
padom, nesrećom, ili bilo kojom drugom situacijom u kojoj se konj osetio ozbiljno
ugroženim. Strah koji je tom prilikom doživeo kasnije povezuje ne samo sa sličnim
okolnostima, već i sa drugim, sasvim različitim, zbog čega se sve njegove reakcije
i ponašanje drastično menjaju - strah od nove traume postaje jedino što ga vodi i
određuje. Budući da je mentalni ožiljak nemoguće ukloniti, preostaje samo pokušaj
da se na negativnom iskustvu obavi nadgradnja koja će ga ublažiti ne bi li se
životinja vratila u stanje u kojem je bila pre nesreće. U tome može pomoći
promena sredine, iako je lako moguće da se pri povratku grla u staro okruženje
neuroza ponovo javi.
Uzroke neuroze životinja najbolje je opisao Pavlov, koji se zainteresovao za nervni
slom pasa u Petrogradu 1924. godine, kada su za vreme velike poplave njegove
ekperimentalne životinje, smeštene u kavezima u podrumu, nekoliko sati provele u
vodi sa samo par santimetara vazdušnog prostora pri vrhu. Posle ovog
zastrašujućeg iskustva, neke od njih su počele da se ponašaju veoma čudno – na
samo što su se (što je razumljivo) panično plašile vode, već su strah ispoljavale i
pod dotad normalnim okolnostima. Dalji ogledi na psima i mačkama su pokazali
da karakter jedinke bitno utiče na pojavu nervnog sloma – kolerične i melanholične
životinje mnogo teže uspevaju da prebrode krizu i razreše probleme nego
sangvinične i flegmatične. Tako se došlo do zaključka da osim konflikta, konfuzija,
trauma i čestog kažnjavanja, na pojavu neuroza i nervnog sloma može uticati i
pripadnost nekom karakternom tipu.

____ 56 ____
Mane i poroci konja

Kada nenormalno (neželjeno i beskorisno) ponašanje postane uobičajena navika

koja se ponavlja bez jasnog razloga, može se govoriti o stereotipnom ponašanju ili
poroku. Poroci se najčešće razvijaju kod konja koji borave u štali i obično se
nazivaju štalskim porocima. Postoje dva tipa štalskih poroka: to su oralni poroci
koje konj izvodi ustima i zubima i poroci bekstva. Oba su prilično rasprostranjena
među konjima koji se drže u boksevima, a nemaju ih one životinje koje žive
pretežno na pašnjaku u društvu. Poseban značaj, na kraju, imaju poroci borbe,
logične reakcije na neke stimuluse, koje postaju abnormalne kada se počnu javljati
bez pravog stimulusa. Takve reakcije uključuju iznenadne napade agresivnosti,
ujedanje i udaranje, otimanje hrane, preteranu uznemirenost i averziju, oklevanje
ili ustezanje itd.. Ranije se smatralo da su štalski poroci izazvani nekim
poremećajem u temperamentu konja, mada se ne mogu zanemariti ni poremećaji u
ishrani, smeštaju i nezi, koji u mnogim slučajevima sigurno igraju značajnu ulogu.
Evolutivni razvoj konja, uključujući njegovo ponašanje, navike i potrebe, može
objasniti poreklo mnogih poroka. Ustvari, promene u životu konja koje je čovek
nametnuo tolike su, da je prosto neverovatno što broj poroka nije veći. Konji su
milionima godina opstajali i evoluirali kao bića koja su se slobodno kretala,
uglavnom pasla, živeći u malim "društvenim jedinicama" sa striktnom
dominantnom hijerarhijom. Evolucijom se razvio strah, kako od ograničenja i
skučenosti, tako i od samoće, jer im je u divljini za opstanak bilo neophodno
društvo drugih konja. Praksa držanja i hranjenja konja u boksevima u potpunosti
zanemaruje njihovo normalno ponašanje i prirodne strahove. Umesto da provode
najveći deo vremena pasući, oni hranu koju dobiju pojedu za relativno kratko
vreme, da bi se potom, nemajući šta da rade, jednostavno dosađivali. Posledična
usamljenost, dosada, frustracija, nedostatak zanimanja ili interesovanja, uzroci su
mnogih štalskih poroka. U svakom slučaju, što je veće ograničenje slobode
kretanja i duže delovanje faktora odgovornih za pojavu navedenih simptoma, veći
je rizik od pojave štalskih poroka.
Konji mogu biti i neoprezno naučeni da se loše ponašaju. Na primer, konj kopa
prednjom nogom pre ili za vreme hranjenja, ili kada neko uđe da ga pogleda.
Takvo ponašanje on povezuje sa hranom ili drugom vrstom nagrade koja mu
umanjuje dosadu i usamljenost. Sprečavanje takve asocijacije je, dakle, ključ za
sprečavanje neželjenog ponašanja. Neki štalski poroci, nadalje, kao što su žvakanje
drveta, prljavštine ili izmeta, žvakanje grive ili repa, kao i griženje jasala, mogu se
pojaviti kod nekih životinja kao rezultat imitiranja drugih konja, a kod nekih može
biti i nasledno. U jednom proučavanju na 1035 odraslih engleskih punokrvnih
____ 57 ____
konja, učestalost poroka u pojedinim zapatima je bila veća od 10 puta (tkanje je
bilo češće 10,4 puta a hodanje u krug 5,2 puta) u poređenju sa prosečnim
vrednostima. Teško je, naravno, govoriti o nasleđenim porocima, uprkos češćem
pojavljivanju određenih mana unutar nekih familija, međutim, nasledan može biti
temperament, a time i sklonost ka lošim navikama.
Nezavisno od uzroka, ponavljanje nenormalnog ponašanja relativno lako dovodi do
fiksacije kada loša navika postaje porok u pravom smislu reči – koji, čini se, više ni
sama životinja ne može da kontroliše. Porok dospeva u stanje kontinuiranog
ponavljanja do granice zamora i iscrpljivanja, neretko sa ozbiljnim posledicama po
zdravstveno stanje.

Poroci bekstva

U tzv. poroke bekstva spadaju uporno kopanje prednjom nogom, neretko sa

kopanjem rupe na tlu; pokušaj iskakanja iz boksa ili padoka, udaranje zadnjim
nogama u zid štale; hodanje u krug po boksu i/ili ograđenom padoku i tkanje i/ili
klimanje glavom. Prema nekim zapažanjima, najčešći porok iz ove grupe
predstavlja tkanje ili klimanje glavom.
Tkanje je ritmičko prebacivanje težine sa jedne prednje noge na drugu, uz
istovremeno klimanje (ljuljanje) glave. U nekim situacijama se, pri tome, zapaža
samo klimanje glavom, bez prebacivanja težine sa jedne noge na drugu. Mada su
tkanje i klimanje glavom najčešći kod vezanih konja, zapažaju se i kod nevezanih
konja u boksevima. Najčešće se primećuju kod nervoznih konja, kao i kod jahaćih
konja koji duži vremenski period provode u štali.
Neprekidno hodanje i/ili kretanje u krug takođe predstavlja porok, koji može
dovesti i do ozbiljnih zdravstvenih problema. Hodanje po boksu zahteva znatno
savijanje kičme pri kruženju i okretanju, što može da izazove bol u leđima, koji
nepovoljno utiče na nastup kada se konj jaše. Tkanje i kretanje u krug, osim toga,
dovode do značajnog gubitka energije, telesne kondicije, ponekad i telesne mase.
Svi poroci bekstva su po pravilu odgovori na frustraciju konja zato što je zatvoren i
izolovan, a samim tim onemogućen da se bavi nekom aktivnošću, druži sa svojim
srodnicima ili jede kad god poželi.
Poroci bekstva mogu biti sprečeni i zaustavljeni pre fiksiranja utvrđivanjem uzroka
i ublažavanjem frustracije. U idealnom slučaju, konja bi trebalo pustiti na pašnjak
zajedno sa drugim konjima. To je takođe najbolje sredstvo za prevenciju i
zaustavljanje, pre fiksiranja, oralnih poroka. Ukoliko puštanje konja na pašnjak u
društvo nije moguće, preporučuje se obezbeđivanje štalskog druga, pojačan rad,
____ 58 ____
povećana frekvencija hranjenja i povećanje zapremine date hrane. Ponekad je za
konja dovoljno da može da uđe i izađe iz štale po želji da bi se ublažili poroci
bekstva, čak i ako je u pitanju samo mali prostor za trčanje u kome nema drugih
konja. Metalna ogledala u boksu, ili boks iz kojeg je konj u stanju da vidi druge
konje sa obe strane, može takođe da pomogne. Povećanje učestalosti hranjenja i/ili
zapremine hrane (davanjem manje ili nimalo zrnevlja i više sena i/ili sena
siromašnog energijom a bogatog celulozom) može biti od koristi. Kačenje
plastične boce ili lopte na tavanicu štale može ublažiti dosadu kod nekih konja,
posebno ako pokažu interesovanje da se sa njom igraju.
Kopanje prednjom nogom sa iskopavanjem rupe može se ponekad zaustaviti
punjenjem rupa vodom, ali isto tako i ublažavanjem dosade na napred opisani
način. Oblaganje zidova boksa daskama, opet, ponekad doprinosi odvikavanju od
udaranja zadnjim nogama o zid: daska pravi dovoljno buke koja će možda
životinju odvratiti od ponovnog udaranja.
Inače, daleko najčešći razlog za kopanje i udaranje u zid, ipak, nije frustracija zbog
boravka u zatvorenom prostoru, nego približavanje štalskog momka koji gura
kolica s hranom. Konj ima tendenciju da kopa ili udara u vreme hranjenja kada vidi
ili nanjuši hranu ili čoveka koji je deli, u očekivanju da će dobiti da jede. Konj se
tada hrani, što znači nagrađuje za kopanje i udaranje. Da bi se sprečilo ili
eliminisalo takvo ponašanje, konja ne treba nahraniti ako kopa ili udara, jer će
početi da kopa i udara sve ranije i ranije očekujući nagradu u vidu obroka. Treba,
dakle, sačekati da makar na kratko (nekoliko sekundi) prestane sa kopanjem i
udaranjem i tek onda dati deo obroka. Kasnije se interval od prestanka kopanja do
obroka može produžiti, sve dok grlo ne shvati da mu kopanje odlaže dobijanje
obroka. Odvikavanje od kopanja prednjom nogom može potrajati. Ako konj nauči
da odgovori na komandu «stani» i potom dobije nagradu za poslušnost u vidu
obroka, možda će brže da shvati da mu kopanje samo odmaže.

Oralni poroci

Griženje drveta
Griženje drveta je jedan od najrasprostranjenijih oralnih poroka. Iako se zapaža i
kod konja na pašnjaku, ova mana je najtipičnija za konje zatvorene u uskom
štalskom prostoru, premda se skoro u istoj meri javlja i kod konja u ograđenom
ispustu. Uočava se podjednako kod grla oba pola, bilo kog uzrasta, bez primetnih
razlika između pastuva, kastrata i kobila. Štaviše, primećeno je čak da ždrebad
stara samo mesec dana žvaće drvo imitirajujući tako svoje majke i druge konje iz
____ 59 ____
krda. Iako ima konja koji žvaću bilo kakvo drvo, porok se čini najvećim kada im je
dostupno mekše drvo. Žvakanje drveta se može povećati po hladnom i vlažnom
vremenu. Pretpostavlja se da je u takvim situacijama drvo mekše, aromatičnije i
ukusnije, te da se lakše žvaće kada je mokro, mada se ne sme zanemariti ni stresno
delovanje hladnoće.
Do izvesne granice žvakanje drveta se može smatrati relativno normalnom
pojavom. Problem, međutim, nastupa kada to postane najvažnija preokupacija
konja, koji maltene neprekidno gricka i žvaće koru drveta ili drvene predmete,
oštećujući pri tom i drvene delove ograda ili bokseva i sopstvene zube.
Generalno, žvakanje drveta ne povređuje konja. Veći deo drveta koji sažvaću konji
ispuste, iako neki od njih mogu progutati različite količine. Ponekad se iverje od
drveta može zabosti u jezik, obraze ili desni, izazivajući rane i infekcije. Žvakanje
drveta takođe povećava trošenje zuba. Kao fiksirana mana, na kraju, žvakanje
drveta može da smanji unošenje normalne količine hrane ili vode, što rezultira
smanjenjem radne sposobnosti i mršavljenjem. U nekim slučajevima, pri tome,
žvakanje drveta može dovesti do gutanja vazduha. Ponekad konji progutaju
sažvakano drvo, ali retko kada se to može dovesti u vezu sa gastrointestinalnim
poremećajima kao što su kolike. Izgleda da piljevina može pre da dovede do kolika
nego sažvakano drvo.
Premda konji po svojoj prirodi prvenstveno pasu, kada imaju pristup grmlju ili
drveću oni povremeno mogu da brste, jedući grančice sa lišćem i korom, čak i ako
im trave ne nedostaje. To znači da sklonost konja da žvaće drvo može proisteći iz
navike da brste. Ipak, uzrok žvakanja drveta kod zatvorenih konja pre će biti
dosada, imitiranje drugih grla, neadekvatan režim hranjenja koji podrazumeva
nedovoljno žvakanje ili želju za više žvakanja, premda se ne može zanemariti ni
činjenica da neki konji jednostavno vole ukus drveta. Definitivno je utvrđeno da se
žvakanje drveta potencira nedovoljnim unošenjem celuloze, davanjem veće
količine koncentrovanih hraniva na uštrb kabastih, ili pak davanjem briketa umesto
grubog sena, kao i ređim hranjenjem, zbog čega u postupku odvikavanja prvo treba
krenuti od korekcije obroka. Naravno, treba uraditi i sve ono što se inače radi u
postupku odvikavanja od poroka – korigovati uslove držanja. Poželjno je da se
poveća sloboda kretanja puštanjem u ispust i smanji dosada obezbeđivanjem
društva ili drugog oblika zabave. Sprave koje konju mogu da oduzmu višak
vremena umanjuju vreme potrebno za žvakanje drveta. Tako, na primer, davanjem
koncentrovane hrane iz posebnih posuda sa klapnom, koja dozvoljava ispadanje
zrnevlja samo nakon upornog pritiskanja njuškom, može ih zabaviti dovoljno dugo
da zaborave na žvakanje drveta. Drveni delovi ograda i bokseva mogu se zaštititi i
električnom strujom, prekrivanjem metalnim oblogama, premazivanjem
____ 60 ____
supstancijama neprijatnog ukusa, međutim to ne umanjuje frustraciju koja je
dovela do fiksiranja poroka. Na kraju, ukoliko se loša navika ni tako ne može
otkloniti, treba učiniti sve da se bar šteta umanji – ubaciti deblo mekog drveta u
boks ili drugi prostor gde se konj drži, koje može lakše i bezbednije da žvaće od
delova boksa ili ograde.

Gutanje vazduha
Griženje jasala i drugih tvrdih površina sa gutanjem vazduha je jedan od relativno
čestih poroka, neretko sa ozbiljnim posledicama po radnu sposobnost i zdravlje
životinje. Sam akt je prilično karakterističan i lako zapada u oči: jakim pritiskom
gornjih sekutića o ravnu čvrstu podlogu, kao u pokušaju zagriza, uz lučno
povijanje vrata, konj uz specifičan zvuk nalik na groktanje praktično usisava
vazduh. Termin gutanje vazduha ili aerofagija koristi se ponekad i za kobile koje
usisavaju vazduh u vaginu, naročito dok trče.
Iako griženje čvrstih predmeta i gutanje vazduha obično idu zajedno, jedno može
biti učinjeno bez drugog. Do gutanja vazduha može doći i kad konj ne drži ništa u
zubima. U pojedinim slučajevima se, nadalje, može videti kako konj guta vazduh
uz oslanjanje gornjih sekutića o sopstveno prednje lažno koleno ili prednju
cevanicu. Pojedini konji gutaju vazduh samo kad su sami, a drugi to čine samo dok
ih neko posmatra. Većina konja, ipak, to radi bez obzira na prisustvo ili odsustvo
drugih konja ili ljudi. Najveći broj konja, pri tom, guta vazduh isključivo u štali.
Griženju tvrdih površina sa gutanjem vazduha skloni su nervozni, hiperaktivni
konji držani u boksu, koji veći deo vremena malo rade i više se dosađuju.
Primećeno je, takođe, da se mana u nekim zapatima i familijama javlja češće, a u
nekim znatno ređe. Imitiranje majki od strane njihove ždrebadi je isključeno, zbog
čega se ne sme zanemariti mogućnost nasleđivanja, bar temperamenta.
Uzrok griženja i gutanja vazduha nije poznat. Verovatno je da sve počinje
dosađivanjem i izmišljanjem zabave ili imitiranjem drugih konja. Zagovornici
teorije da sve mane proističu iz nemogućnosti zadovoljenja prirodnih navika,
smatraju da je griženje tvrdih predmeta simuliranje pasenja i odgrizanja trave
prednjim zubima. Mladi dokoni konji u svakom slučaju mogu razviti ovakav porok
uvek kada su u društvu konja koji to rade. Postavljena je i teorija da konji počinju
da gutaju vazduh zbog hroničnih gastrointestinalnih problema i kolika, mada je
mnogo verovatnije da gutanje vazduha samo po sebi izaziva kolike.
Kontinuirano griženje tvrdih površina može dovesti do bržeg trošenja i erozije
gornjih sekutića i naglašene hipertrofije vratnih mišića. Trošenje sekutića je

____ 61 ____
ponekad toliko izraženo da se prednji zubi prilikom zatvaranja usta uopšte ne
dodiruju, što drastično otežava uzimanje hrane. Čak i da ne dođe do takvih
oštećenja zuba, kontinuirano gutanje vazduha ostavlja malo vremena za normalno
uzimanje hrane, zbog čega će logično doći do mršavljenja. Najčešće, ipak, gutanje
vazduha ne dovodi do ozbiljnih posledica, što naravno ne znači da se takvo
ponašanje može dugo ignorisati. Postupak odučavanja je isti kao i u prethodnim
slučajevima: veći nivo slobode kretanja će umanjiti dosadu i pažnju usmeriti na
druge stvari. Iako im je društvo korisno, gutače vazduha nije pametno držati sa
drugim konjima – može im se eventualno obezbediti društvo drugih vrsta životinja.
Samoću u svakom slučaju treba izbeći i pribeći nekoj od metoda za odučavanje od
gutanja vazduha. Mada ni jedna nije apsolutno efikasna, korisnim se pokazalo
zatezanje kožnog kaiša širokog od pet do sedam santimetara oko konjskog grla.
Kada se konj u pokušaju gutanja napne i krene da povije vrat, kaiš izaziva bol koji
ga najčešće odvraća od prvobitne namere. Da bi se pojačao ovaj efekat, neki
kaiševi iznutra imaju metalni uložak koji dodatno pritiska traheju. Drugi kaiševi,
opet, imaju jastuče od tvrde kože u obliku srca, sa oštrim krajem koji ulazi u
prostor između vilica, pričinjavajući dodatnu nelagodnost prilikom pokušaja
savijanja vrata i griženja. Kaiševi protiv gutanja vazduha generalno smanjuju ili
sprečavaju ovu pojavu u početku. Pojedini konji, ipak nastavljaju da gutaju vazduh
uprkos kaiševima. Kaiševi moraju biti čvrsto priljubljeni uz grlo, ali ne i previše
zategnuti, da ne bi ometali disanje i cirkulaciju. Za vreme hranjenja, pri tome,
moraju biti skinuti. U nekim slučajevima se gutanje vazduha može sprečiti
korišćenjem šuplje, cilindrične, perforirane žvale, kao i gumene ili drvene žvale,
mada ona izaziva veću nelagodnost koja može voditi ka novoj frustraciji. Držanje
konja u boksu sa glatkim zidovima bez jasala i pojilica, kao i drugih čvrstih
predmeta na koje se može osloniti prilikom gutanja vazduha, takođe može pomoći,
mada ne uvek. Vraćanjem u pređašnje uslove držanja stara navika će se verovatno
ponovo javiti, pri čemu se ne smeju zanemariti ni teži oblici poroka kada konj
nauči da guta oslanjanjem o sopstveno koleno ili čak bez oslonca.
Opisane su i drastičnije metode odvikavanja, od ogrlica sa elektroškovima, do
određenih hirurških zahvata, međutim, ni jedan način nije apsolutno efikasan u
svim slučajevima – najčešće deluju samo privremeno dok konj ne otkrije novi
sistem. Kažnjavanje pri tom može imati suprotan efekat, zbog čega je najbolje, po
napred već opisanom sistemu, pokušati sa otklanjanjem ili ublažavanjem uzroka –
većom slobodom kretanja ili povećanjem prostora u kome se životinja kreće,
intenzivnijim radom, obezbeđivanjem društva druge životinje i/ili korišćenjem
različitih sprava za odvraćanje pažnje od gutanja vazduha. U postupku odvikavanja
može koristiti i korekcija obroka – smanjenje ili isključivanje koncentrovanih
zrnastih hraniva i briketa i povećanje količine kabastih hraniva.
____ 62 ____
Žvakanje repa i grive
Žvakanje repa i grive, ređe dlake na drugim delovima tela, najčešće se zapaža kod
mlađih konja u bliskom kontaktu, zatvorenih na malom prostoru, često u
slučajevima nedovoljnog davanja kabastih hraniva, mada se sa manjom učestalošću
može javiti i kod konja na pašnjaku koji imaju slobodan pristup senu. Razlozi zbog
kojih konji ovo rade se ne znaju - kod mladih konja, pri tome, veće količine dlaka
mogu provocirati ozbiljne gastrointestinalne smetnje sa opstrukcijom creva i
kolikama.
Najbolji način za odvikavanje od ove mane jeste puštanje na pašnjak. Eventualne
greške u ishrani svakako treba otkloniti - povećati količinu grublje kabaste hrane ili
obezbediti svežu kabastu hranu i mineralno-vitaminski dodatak. Ponekad se
korisnim pokazuje i premazivanje grive i repa različitim gorkim ili ljutim
materijama (tabasko sos, sos od bibera i sl.) da ih drugi konji ne bi dirali.

Koprofagija
Koprofagija ili jedenje izmeta se prilično često zapaža kod mladih konja, naročito
u uzrastu od par meseci. Misli se čak da je to prirodan korak u razvoju ždrebeta,
koji ima za cilj uspostavljanje normalne bakterijske flore u crevima, koja treba da
omogući prelaz sa majčinog mleka na kabastu hranu. Ždrebad pri tom obično jede
svež izmet svojih majki, čime se bar umanjuje opasnost od infekcije parazitima,
pošto jaja nematoda zahtevaju izvesno vreme za inkubaciju u samom izmetu, da bi
postala infektivna.
Odrasli konji, za razliku od ždrebadi, normalno ne jedu izmet; niti jedu hranu,
travu na pašnjaku ili prostirku zagađenu izmetom. Ako ima izmeta na mestima gde
obično pasu, konji će po pravilu prekinuti ispašu na tom mestu. Kod odraslih konja
se koprofagija može javiti u slučaju ishrane bogate zrnastim koncentrovanim
hranivima i deficita proteina, pri čemu obično spontano prestaje sa korekcijom
obroka: smanjenjem koncentrovanog dela u korist kabastog, kao i dodavanjem
proteina. Odrasli konji ponekad jedu izmet iz dosade, ili zbog nagle promene
režima držanja, na primer prestanka rada. Kod nekih konja to postaje navika koja
se više ne može dovesti u vezu sa poremećajima u ishrani. U takvim slučajevima se
povećava rizik od permanentnog kruženja crevnih parazita, koji itekako mogu da
ugroze zdravlje konja.
Odvikavanje od ove mane se, kao u prethodnim slučajevima, prvenstveno bazira na
uklanjanju ili ublažavanju faktora koji su doveli do takvog poroka. To uključuje
povećanje životnog prostora i veću slobodu kretanja, dozvoljavanje slobodnog

____ 63 ____
pristupa čistom senu ili zelenoj kabastoj hrani i soli, hranjenje po regularnom
rasporedu, obezbeđivanje dovoljno proteina u ishrani, kao i kontrolu i lečenje
invazija parazita.

Poroci bežanja ili borbe

Konj ima samo dva izbora kao odgovor na strah – bežanje ili borbu. Strah je, pri
tome, najčešće reakcija na pojave koje doživljava kao potencijalnu opasnost koja
može da ga povredi. Konj ispoljava strah podižući glavu i bradu, lagano okrećući
uši napolje, šireći nozdrve, ponekad frkćući i pokazujući beonjače. Ako se tako
nešto primeti, konjovodac i jahač moraju da ostanu smireni i pokušaju da što pre
saznaju šta je uzrok njegovog straha, dozvoljavajući životinji da i sama istraži
razlog za svoj strah i tako shvati da se neće povrediti. Sledeći svoj instikt, konj će
najverovatnije pokušati da pobegne, međutim, ukoliko mu je bekstvo uskraćeno on
mora da se bori ili da se potčini. Ako nauči da je potčinjavanje manje strašno i
nanosi mu manje štete nego borba, konj će se potčiniti. To je osnova za većinu
metoda treninga.
Poroci tipa bekstva ili borbe uglavnom podrazumevaju bezrazložno ispoljavanje
neodgovarajućih, učestalih i preteranih reakcija agresivnosti, kao što su napad,
ujedanje, izbacivanje, udaranje, ili prevelike uznemirenosti koja se ispoljava
prepadanjem, trzanjem, drhtanjem itd. To su u principu normalni odgovori ukoliko
se javljaju s razlogom i pod određenom kontrolom: problem predstavljaju
neodgovarajuće ili preterane reakcije koje se sve češće ponavljaju.

Agresivnost
Na sreću, mali broj konja je istinski zao. Pa ipak, agresivnost je jedan od
najučestalijih problema u ponašanju konja i uključuje napade, ujedanje, udaranje
zadnjim nogama i, ređe, udaranje prednjim nogama. Ove agresivne akcije mogu
biti usmerene prema ljudima, drugim konjima, ili, retko, prema drugim životinjama
ili prema sebi, što za rezultat ima samopovređivanje. Do ispoljavanja agresivnosti
može doći samo u određenim situacijama ili u određeno vreme, na primer, u vreme
hranjenja, za vreme estrusa, kada se konju dodiruju noge ili glava, kada je zatvoren
u boksu, kada ga hvataju u padoku ili na pašnjaku, kada mu je kolan prečvrsto
zategnut i tako dalje. Zapažanje kada dolazi do ispoljavanja agresivnosti ili šta je
stimuliše je važno da bi se pokušalo sa korekcijom takvog ponašanja.
Za većinu agresivnih konja može se najčešće reći da su takvi postali zato što su bili
zlostavljani i/ili shvatili da ljudi tolerišu njihovu agresivnost. Agresivnost u cilju
____ 64 ____
uspostavljanja dominantne hijerarhije, kao i agresivnost koju ispoljava majka u
želji da zaštiti svoje ždrebe, smatra se normalnom pojavom. Isto se odnosi i na
agresivnost mladih konja. Mladi konji, na primer, imaju tendenciju da grizu sve što
nađu, u igri ili iz želje za istraživanjem, dakle ne iz agresivnosti. U krdu mladi
konji zadirkuju jedni druge, vuku svoje “drugove” za repove i grive i propinju se
jedan na drugog. Ako to isto ispolje prema ljudima, možda misle da su im i ljudi
“drugovi”, naročito kada su zatvoreni i bez drugog društva. Ipak, njihovo razigrano
zadirkivanje čoveka može da zaboli, čak i povredi i zato se ne sme tolerisati.
Napadačka agresivnost pastuva može se ispoljiti kada mu se približi drugi pastuv,
ili ređe neka druga životinja ili čovek. To se najčešće dešava pastuvima koji žive u
boksu, naročito ako su u istoj štali smešteni drugi pastuvi. Za pastuva je to
abnormalno okruženje koje podstiče agresivnu i seksualnu frustraciju, koja se
najlakše može ublažiti puštanjem na pašnjak sa kobilama. Iako ređe, napadačka
agresivnost se može zapaziti i kod kastrata, najčešće usmerena prema ljudima.
Iskustvo je pokazalo da u slučaju napada prskanje konja iz pištolja na vodu može
biti korisno, mada je nekim konjima neophodan snažan mlaz vode iz creva ili
polivanje vodom pod visokim pritiskom iz protivpožarnog hidranta.
Guranje je drugi oblik napadačke agresivnosti u kome konj namerno telom gura ili
pritiska čoveka uz štalski zid. Kažnjavanje u formi blagog udarca korbačem, uboda
oštrim predmetom ili bockanja čiodom, istovremeno sa guranjem, može biti sasvim
dovoljno da se konj smiri. Drugi način odvikavanja od takvog ponašanja je možda
jednostavniji: kada se uđe u boks, pri pokušaju guranja između štalskog zida i tela
konja se postavlja štap, nešto duži od promera čovečjeg tela, sa oštrim vrhom
prema telu konja, koji prilikom guranja provocira neprijatan ubod, propraćen
verbalnim prekorom.
Ujedanje je takođe relativno čest oblik ispoljavanja agresivnosti konja. Obično se
javlja u obliku štipanja zubima i grickanja, često kao odgovor na neki specifičan
stimulus ili situaciju. Pokušaji ujeda su najčešće potpuno iznenadni i tipično
propraćeni priljubljivanjem ušiju unazad uz glavu, povlačenjem usana,
pokazivanjem zuba i šibanjem repom. Ujedanje generalno može biti zaustavljeno
blagim udarcem korbačem, ubodom oštrim predmetom ili bockanjem čiodom,
naročito po njušci. Važno je da čovek reaguje odmah, na sam pokušaj ujeda.
Ponekad je neophodno da se to radi stalno, od strane svake osobe koja se bavi tim
konjem, sve dok on ne prestane da ujeda.
Propinjanje ili udaranje prednjim nogama, sa ili bez propinjanja, predstavlja
opasan porok nekih konja. Može se ispoljiti kada čovek prvi put priđe, za vreme
vezivanja ili stavljanja uzde, zasedlavanja ili u neko drugo vreme. Većina konja
sklonih takvom ponašanju pre napada ispoljava napetost i uznemirenost. Udaranje
____ 65 ____
prednjim nogama je, kao i udaranje zadnjim, teško, a često i nemoguće sprečiti.
Kažnjavanje dok konj udara ili se propinje je retko uspešno. Ove aktivnosti konji
uglavnom ni na koji način ne najavljuju, pa se ne može predvideti kada će to
uraditi.
Odvikavanje od najagresivnijih akcija prema čoveku prvenstveno je bazirano na
nagrađivanju neagresivnog i, naravno, kažnjavanju agresivnog ponašanja. Da bi od
kažnjavanja bilo koristi, ono mora biti brzo, uporno, dovoljno ozbiljno da zaustavi
agresivnu aktivnost i sprovedeno u istom trenutku kada konj napadne, po pravilu
od strane čoveka koji je napadnut. Ako je agresivnost izazvana strahom, kazna je
može pogoršati. Kod uplašenog konja uši su okrenute u stranu a rep priljubljen uz
telo, dok su kod konja čija agresivnost nije prouzrokovana strahom uši položene
unazad i slepljene uz glavu, uz šibanje repom. Nagrade, kao što su male količine
zrnevlja, su najefikasnije kada se daju odmah posle željenog ili neagresivnog
ponašanja, iako momenat kada se daje nagrada nije toliko važan kao momenat
kažnjavanja. Kako bi to u praksi izgledalo? Uzmimo za primer konja koji udara
prilikom podizanja noge ili dodirivanja glave i ušiju. Odučavanje počinje malim
porcijama zobi nakon svakog dodira u blizini osetljivog područja (koji konj
toleriše), da bi se potom postepeno prelazilo na dodirivanje osetljvih površina u
“zabranjenoj zoni” i nagrađivanje poželjnog ponašanja. Na svaku nepoželjnu
reakciju se može odgovoriti kaznom – brzim ubodom u drugi deo tela, ili, još bolje,
povlačenjem, da bi se nakon smirivanja započeo novi čas odučavanja. Zob kao
nagrada za dobro ponašanje ima smisla ukoliko konj dobija manji obrok
koncentrovanih hraniva.
U drastičnim slučajevima mogu se primeniti i drastičnije metode za korekciju
agresivnog ponašanja. One uključuju hemijsko obuzdavanje primenom
trankilajzera ili sukcinil-holina, primenu ženskih polnih hormona poput
progesterona, koji, na žalost, kod pastuva negativno utiče na libido, elektrošok
ogrlica sa daljinskim upravljanjem itd. Na svu sreću, malo je slučajava agresivnosti
koji zahtevaju tako drastične mere.

Samoagresivnost ili samosakaćenje

Samopovređivanje ili samosakaćenje je neobično ozbiljan vid agresivnog
ponašanja, koji je često izazvan ozbiljnim zdravstvenim problemima od čijeg
lečenja zavisi i efikasnost odučavanja. Karakteriše se širokom lepezom simptoma,
od grickanja i ujedanja po slabinama i udaranja zadnjim nogama po stomaku, do
vrištanja. Konj se često u napadima samopovređivanja kreće u krug, udara sve
okolo, uključujući i sebe, grize vazduh i besno njišti. Mnogi se samo grickaju, bez
povređivanja, dok se neki mogu i ozbiljno povrediti. Napadi samopovređivanja su
____ 66 ____
posebno opasni za one koji se nađu u blizini. Epizode ovakvog ponašanja mogu
biti potencirane stresnim okolnostima. Kolika ili bol, periferni neuritis, lezije
centralnog nervnog sistema ili dermatitis, takođe mogu izazvati ovakvo ponašanje.
Zbog toga je neobično važno da se otkrije uzrok, da bi se njegovim korigovanjem
započeo postupak odučavanja. Naravno, i ovde se polazi od opštih principa
lečenja: povećanja životnog prostora i veće slobode kretanja, obezbeđivanja
društva i suzbijanja usamljenosti i dosade, poštovanja dnevnih ritmova u treningu i
ishrani itd. Ponekad se pastuvi kastriraju, mada ni to ne garantuje izlečenje. U
svakom slučaju, samopovređivanje može biti sprečeno stavljanjem zaštitnog okvira
oko vrata, koji sprečava savijanje i grickanje slabina, što naravno ne umanjuje
frustraciju koja je razlog takvom poroku – konj će vrlo često uporno pokušavati da
nađe načina da se povredi, kidisanjem na sopstvene slabine, udaranjem zadnjim
nogama i sl.

Otimanje, trzanje ili bežanje

Jedna od naizgled bezazlenih mana jeste otimanje ili bežanje, koje može pričiniti
prilično velike probleme i trenerima i jahačima. Obično se karakteriše iznenadnim
podizanjem glave, vrata i prednjih nogu, ponekad propinjanjem ili naglim
pomeranjem od čoveka, druge životinje ili nekog predmeta. Strah je svakako bitan
razlog takvom ponašanju – konj se može uplašiti od vizuelnih pojava kao što su
odbijanje svetla, papir, odeća, čak i lišće koje leprša, iznenadnog pokreta male
životinje, čoveka ili njegove ruke, čak i nepomičnih objekata koje konj odjednom
spazi. Buka i jak miris takođe mogu stimulisati trzanje. Trzanje je, naravno,
normalna reakcija na opasnost koja se razvijala milionima godina evolucije kao
važan instinkt opstanka. Postaje porok u fazi fiksacije, kada se ispoljava i ponavlja
bez pravog razloga – razloga koji ne bi uznemirio većinu drugih konja.
Odučavanje je bazirano na opštim principima koji se praktikuju u lečenju i većine
drugih mana, potenciranju društvenog života i postepenom navikavanju na nove
pojave u okruženju (ljudi, druge životinje, automobili, galama, buka saobraćaja i
sl.). Poseban značaj pri tome ima druženje sa životinjama mirnog temperamenta.
Iznenadni strah se može ublažiti korišćenjem blinkersa, poput onih koji se viđaju
kod konja za vuču. Smirenost, strpljenje i nagrađivanje željenog ponašanja, na
kraju, pomoći će da se životinja opusti, prestane ili smanji učestalost trzanja, za
razliku od kažnjavanja koje će najverovatnije imati suprotan efekat. Naravno, treba
paziti da se nagrada ne da i onda kada je životinja reagovala uplašeno.

____ 67 ____
Oklevanje
Oklevanje ili ustezanje je, kao i trzanje, reakcija izazvana strahom. Obično se
karakteriše odbijanjem konja da se pomeri. Konj često zauzima tvrdoglav, ukočen
položaj, opirući se svakom pokušaju da se pomakne. Umesto oklevanja prilikom
pomeranja, neki konji mogu da se “ukoče” u određenom položaju, najčešće ležući
na zemlju i odbijajući da ustanu. U tom stanju mogu da ostanu satima ukoliko se
ostave sami. Pojedini konji skloni oklevanju mogu se lakše pomeriti unazad ili
okrenuti, ne bi li se oslobodili straha (bili izvedeni iz opasne situacije). Pa ipak,
neka grla mogu odbiti da se pomere u bilo kom pravcu i nikakva korekcija nije
efikasna. Primena sile, bez obzira na to koliko je jaka ili surova, najčešće nije ni
efikasna ni opravdana.
Oklevanje i odbijanje konja da se pomeri, ponekad sa spuštanjem zadnjeg dela tela
na zemlju, javlja se zbog straha izazvanog prethodnim zlostavljanjima, oklevanja
grla da nešto uradi bojeći se da neće uspeti, bola, ili samo zato što je naučilo da
tako može da izbegne da radi. Da bi se to sprečilo, konju nikada ne treba dozvoliti
da poveže ovaj, ili bilo koji drugi neželjeni postupak, sa nagradom za takvo
ponašanje, kao što je izbegavanje rada ili dobijanje hrane.
Ukoliko dođe do iznenadnog oklevanja prvo treba potražiti uzrok – sila će samo da
potencira strah koji može da ostavi trajne posledice. Ako je razlog bol, treba ga
ublažiti. Uzrok ponovljenog oklevanja treba potražiti u prethodnim zbivanjima i
početi sa korekcijom uzročnih faktora – promeniti režim rada, smanjiti intenzitet i,
naravno, potvrditi svoj autoritet, ako je potrebno koristeći i korbač, da bi posle
obavljene radnje usledila nagrada. Postepeno, tokom više ponavljanja, konj će
prestati da se plaši i okleva.
Ako konj odbija da ustane iz ležećeg položaja, prvo treba da se isključe fizički
razlozi kao što su bolest ili slabost, proveri da li su ekstremiteti ukočeni ili
opušteni, zatim da li konj uopšte pokušava da ustane ili odbija da pokuša. Ako se
isključe fizički razlozi i bol (u takvim slučajevima treba pozvati veterinara),
upornošću se konj ipak može naterati da se digne. Primena sile bilo kog tipa je po
pravilu od male pomoći. Ako im se, međutim, zatvore obe nozdrve, većina konja
će brzo ustati u strahu da ne ostane bez vazduha. Konji takođe često ustaju kada im
se promeni okruženje i dobiju više prostora – budu pomereni iz boksa napolje ili
okrenuti ka suprotnom zidu. Čim konj ustane, ali ne pre toga, treba ga nagraditi.

____ 68 ____
Ponašanje bolesnog konja

Kada govorimo o normalnom ponašanju uglavnom mislimo na ponašanje zdrave

životinje. Kako je ponašanje direktno uslovljeno stanjem svesti, logično je
pretpostaviti da će se ono razlikovati u zavisnosti od zdravstvenog stanja. Zdrav
konj ispoljava sve napred navedene nagone – normalno jede, pije vodu, normalno
obavlja sve svoje fiziološke potrebe, komunicira sa drugim životinjama, pokazuje
radoznalost za sve što se oko njega događa ili želju da se igra, u skladu sa svojim
temperamentom – jednostavno, ponaša se uobičajeno. U slučaju bolesti konj se ne
ponaša na isti način. Osim izostanka pojedinih oblika uobičajenog ponašanja, jezik
tela veoma često upućuje na prirodu bolesti.
Reakcije na bol su verovatno najbolje proučene. Na količni bol, na primer, konj
reaguje kompleksnim simptomima i znacima koji ponekad nepogrešivo ukazuju na
tip i lokalizaciju bola. U slučaju spastičnih bolova konj najčešće uporno kopa
prednjom nogom i zagleda u stomak, ne obraćajući pažnju na okolinu. Normalno
kopanje prednjom nogom za vreme hranjenja ima karakter iščekivanja ili
dozivanja, konj jasno zapaža sve što se oko njega događa i prestaje da kopa kada
mu se priđe i donese hrana. Spastični bolovi su periodičnog karaktera, javljaju se
odjednom, postepeno se pojačavaju i najčešće nakon popuštanja prestaju, da bi se
posle izvesnog vremena ponovili. Ponašanje prati intenzitet bola – kopanje
prednjom nogom i zagledanje u stomak postaje sve upornije, neretko praćeno
profuznim znojenjem, grčenjem i valjanjem, u očima se zapaža strah, da bi se po
smirivanju jasno uočilo opuštanje – kao da konj ni sam ne zna šta se desilo, počinje
da se osvrće oko sebe, uzme zalogaj hrane ili počinje da jede, neretko se izmokri
što je takođe znak opuštanja, pogled postaje bistar – sve do novog grča kada se
slika ponavlja. Pojedinačni grčevi su obično sve jači i duži, a pauze između njih
sve kraće.
U slučaju akutnog proširenja želuca konji ponekad zauzmu tzv. pseći stav u kome
prošireni želudac pada dole čime se smanjuje pritisak na dijafragmu. Ovakav
položaj neki smatraju patognomoničnim znakom proširenja želuca, premda se kod
ovog količnog oboljenja mogu zapaziti i drugi znaci bolesti – kopanje prednjom
nogom, zagledanje u stomak i, relativno često, Flehmenov znak.
Zatvor debelog creva takođe prati karakterističan stav koji skoro nepogrešivo
ukazuje na ovaj poremećaj – to je istezanje tela sa izvučenim prednjim nogama
napred i izbačenim zadnjim nogama unazad – tzv. položaj nalik nogarima za
sečenje drva. Naravno, mogući su i drugi znaci - povremeno kopanje prednjom
nogom, ponekad udaranje zadnjim nogama po stomaku i zagledanje u stomak. Pri
tome, kod bolova koji nastaju zbog istezanja crevnog zida, kao što je slučaj sa
____ 69 ____
zatvorom debelog creva, pogled je obično uperen u mesto bola – na levu stranu ako
je proširen veliki kolon ili desnu ako je prošireno slepo crevo. Konj, međutim, nije
u stanju da jasno locira spastični bol (grč) - doživljava ga kao bol u centralnom
delu stomaka, u predelu velikih ganglija, tako da pogled na određenu stranu
stomaka nije indikator lokalizacije patološkog procesa.
Kopitna kočina ili laminitis se takođe otkriva po specifičnom položaju tela. Zbog
ekstremno jakih bolova u prednjem – nokatnom delu kopita, konj pokušava da
prebaci opterećenje na mekši – petni deo, tako što prednje noge istura ispred sebe a
zadnje podvlači pod telo. Ponekad se ovakav stav zapaža i u mirovanju, a ponekad
samo u pokušaju pomeranja s mesta. I ovo je, pri tome, položaj gotovo
patognomoničan za oboljenje. Nešto slično se ponekad može videti i kod tetanusa -
u pokušaju pomeranja s mesta konj ne može da savije vrat, pri čemu u hodu takođe
ispoljava ukočenost – oprezno ispipava teren maltene slično kao kod kopitne
kočine, koja se verovatno zbog toga i naziva "kočina". Kod tetanusa se, međutim,
zapažaju i drugi – za ovo oboljenje specifičniji znaci - glava i vrat su ispruženi,
usne zategnute, nozdrve široko otvorene...
Procenjivanje pojedinih oblika instinktivnog - nagonskog ponašanja kod bolesnih
životinja može pružiti dragocene podatke, budući da su gotovo svi uklopljeni u
sistem samoodržanja. Jedan od najvažnijih nagona je, na primer, nagon za
uzimanjem hrane, i tome se u dijagnostičkom postupku poklanja posebna pažnja.
Kod većine oboljenja praćenih tzv. poremećajem opšteg stanja, na primer
povišenom telesnom temperaturom, zapaža se smanjenje ili odsustvo apetita. To
se, doduše, ne može uzeti kao naročito specifičan simptom neke određene bolesti,
međutim, sigurno ukazuje na nenormalno ili patološko stanje. Kod bolnih procesa
u ustima, recimo zbog oštrog zubala, može se uz smanjenje apetita zapaziti
poremećaj žvakanja – konji često na pola zalogaju zastanu, pa neretko po nekoliko
minuta stoje dok im iz usta vire ostaci sena. Tako nešto se, međutim, može zapaziti
i kod nervnih oboljenja. Kod žuravih konja ili konja sa upalom mozga i moždanih
ovojnica, osim zastoja u žvakanju "kao da su zaboravili šta su počeli da rade",
zapaža se i poremećaj u pijenju vode – kad im se prinese kofa u stanju su da
zagnjure celu njušku u vodu i zagrcnu se. Perverzan apetitit – proždrljivo uzimanje
neuobičajene hrane – zemlje, peska, otrovnih biljaka i sl., može biti takođe znak
nervnih oboljenja, ali i nekih metaboličkih poremećaja, nedostatka pankreasnih
enzima itd. Pojačana žeđ i unošenje nenormalnih količina tečnosti, opet, može biti
simptom šećerne bolesti, hroničnog oštećenja bubrega, različitih trovanja... Više ili
manje karakteristične promene ponašanja zapažaju se i kod drugih oboljenja, što,
međutim, prevazilazi okvir ove knjige.

____ 70 ____
 POREMEĆAJI ZDRAVLJA I PROIZVODNJA U
KONJARSTVU
Dragiša Trailović

Ma koliko po mnogim svojim osobinama bio savršen, priroda je konju ostavila i

brojne nedostatke koji su neretko uzrok njegovog stradanja. U divljini, stalno
ugrožen od različitih predatora, razvijao je jedinu osobinu koja mu je obezbeđivala
opstanak – brzinu. Retko koja toliko krupna životinja se može pohvaliti takvom
brzinom, snagom i izdržljivošću.
Noge, od kojih u najvećoj meri zavise ove osobine su ujedno i prva slaba tačka.
Konj je praktićno jedina vrsta životinja koja se oslanja samo na po jedan prst svake
od četiri noge. Donji delovi ekstremiteta od karpalnog i tarzalnog zgloba naniže,
pritom, sastoje se od jakih kostiju preko kojih je praktično zategnuta samo koža
koja prekriva tetive, ligamente, krvne sudove i nerve. Sve ove strukture su direktno
izložene traumatskim inzultima što predstavlja osnov za pojavu mnogih teških
povreda i oboljenja, od kojih su najteže frakture kostiju.
Kopito sa kopitnim zglobom, koje odgovara prvom članku prsta kod čoveka, nosi
ogroman teret mase tela, neretko preko 700 kg. Zahvaljujući specifičnoj građi
lamelarnog tkiva – primarnim i sekundarnim lamelama koje višestruko povećavaju
površinu preko koje se kopitna rožina povezuje sa kopitnom kosti, kopitni
mehanizam u normalnim okolnostima uspeva da izdrži ogromno opterećenje čitave
mase tela, koja se višestruko povećava pri velikim naprezanjima – na primer
doskoku kod preskakanja prepona. U slučaju oštećenja laminarnog tkiva
opterećenje provocira veoma jak bol i hromost najvišeg stepena. Osim činjenice da
se kopitna kost vezuje za kopitnu rožinu veoma uzanim delom živog tkiva, veliki
problem predstavlja kopitna cirkulacija. U kopito krv dovode dve digitalne arterije,
koje se u uskom delu laminarnog tkiva granaju u mrežu kapilara stešnjenih
relativno neelastičnom čaurom. U slučaju zapaljenja ne postoji mogućnost da se
razvije otok – čak i mali izlazak tečnosti iz krvnih sudova dovodi do povećanja
tkivnog pritiska i blokade cirkulacije, što za posledicu ima otežano odvođenje krvi
iz kopita, otvaranje arterio-venskih anastomoza, mikrotrombozu, nedovoljan priliv
____ 71 ____
kiseonika, nekrozu lamina i kidanje veze između kopitne kosti i rožine. Na tome se
zasniva patogeneza kopitne kočine ili laminitisa, jednog od najtežih oboljenja
kopita koje često dovodi do trajnog gubitka radne sposobnosti, neretko i do
uginuća.
Zdrav konj savršeno dobro ume da dozira silu koju njegov lokomotorni aparat –
kosti, zglobovi, ligamenti i tetive mogu da podnesu. U mnogim situacijama,
međutim, ova sila može da nadmaši izdržljivost lokomotornog aparata što za
posledicu ima teške povrede: istegnuće ili kidanje tetiva i ligamenata, iščašenja i
uganuća zglobova, prelome kostiju... Neke od ovih povreda za konja znače i
smrtnu presudu. Takve situacije inače nisu toliko retke.
Mišićna masa, osim što daje oblik telu i čini najvažniji deo motora koji pokreće
jedan tako složen mehanizam kao što je konjski organizam, predstavlja isključivu
vezu trupa sa prednjim ekstremitetima. Mišići konja su najčešće vitki, dobro
vaskularizovani, obezbeđujući lako snabdevanje kiseonikom. Mišići zadnjeg dela
tela su, međutim, masivni i njihovo snabdevanje kiseonikom uprkos vaskularizaciji
može biti problematično. Iz toga proističe još jedna slaba tačka konja, odgovorna
za pojavu tzv. praznične bolesti.
Organi za varenje predstavljaju drugu osetljivu tačku konja. Tokom svog razvoja
konj je razvio sposobnost opstanka na naizgled oskudnim izvorima hrane –
isključivo travi. U strahu od predatora maltene tokom celog dana je bio na nogama,
koristeći svaki bezbedan trenutak da unese po malo trave koja je obezbeđivala sve
njegove potrebe. Kako nije nikada bio u mogućnosti da odjednom uzme veliku
količinu hrane koja bi podmirivala njegove potrebe u dužem vremenskom periodu,
razvio je mali želudac koji je mogao da primi veoma malu količinu hrane i u kome
se hrana kratko zadržavala. Iz ovako malog želuca je praktično za vreme uzimanja
hrane, nakon kratkotrajne i delimične pripreme za varenje zahvaljujući želudačnim
sokovima, sadržaj napuštao želudac i gomilao se u velikim vrećama debelog creva
gde se zahvaljujući obilju mikroorganizama nastavljao proces varenja. Želudac
konja ima zapreminu od 14 do 20 litara, što iznosi manje od 8% ukupne zapremine
organa za varenje. Za razliku od konja, na primer, mesojedi imaju ogroman
želudac na koji otpada više od 60% ukupne zapremine organa za varenje. Mesojedi
su evolucijom razvili ogroman želudac koji im je omogućavao da brzo unesu veći
deo plena koji su ulovili i spreče da ga druge životinje ne pojedu. Pas se
zahvaljujući tome normalno hrani jednom dnevno. Konj to ne može. Ako bi uzeo
odjednom veću količinu hrane, što se po pravilu dešava kod gladnih životinja ili
životinja koje se neredovno hrane, došlo bi do proširenja želuca koje može da bude
uzrok veoma jakim bolovima, ponekad i uginućima. U slučaju prepunjenosti želuca
konj ne može da povrati hranu, to ne dozvoljava koso ulevanje jednjaka u želudac i
____ 72 ____
jak sfinkter kardije. Maleni želudac se, konačno, ni u jednom delu ne dodiruje sa
spoljnim trbušnim zidom, zbog čega kontrakcije trbušnog zida, koje prate akt
povraćanja kod mesojeda, ne mogu da prenesu neophodan pritisak na želudac
potreban za vomitus. Sve to doprinosi dužem zadržavanju hrane i otežanom
pražnjenju, posebno ako se zna da je i izlazak iz želuca podjednako komplikovan
kao i ulazak: ušće dvanaestopalačnog creva se nalazi na gornjem delu želuca,
visoko gore, pa su za potiskivanje hrane potrebne izuzetno jake kontrakcije želuca,
što je u uslovima prepunjenosti teško ostvariti. Na taj način želudac prepunjen
hranom koja bubri ili produkuje gasove može lako da prsne, što se po pravilu
završava uginućem. Mesojedi u sličnim situacijama lako povraćaju. Kako se
mesojedi hrane obilno jednom dnevno, kod njih se želudačni sok luči povremeno, u
vreme samog hranjenja i ubrzo nakon obroka prestaje. Kod konja koji je razvio
drugačiji način hranjenja želudačni sok se luči stalno. Ako je želudac prazan,
hlorovodonična kiselina iz želudačnog soka počinje da nagriza sopstveno tkivo
dovodeći do manjih ili većih oštećenja sluzokože, ponekad peptičkih ulkusa
(čireva na želucu) koji takođe dovode do povremeno jakih količnih bolova, neretko
i uginuća. Kolike su otuda postale za konje veoma karakteristična oboljenja koja i
danas predstavljaju najčešći neposredni uzrok uginuća.
Tanko crevo konja (duodenum, jejunum i ileum) je veoma dugačko (dostiže dužinu
od skoro 20 m) i visi na jako dugom mezenterijumu koji obezbeđuje izuzetnu
pokretljivost. Karakteriše se veoma velikom naboranošću: veliki nabori tankog
creva, crevne resice u osnovi nabora i mikroresice na površini zrelih ćelija crevnih
resica višestruko povećavaju površinu preko koje se odvija značajan udeo
resorpcije svarenih hranljivih sastojaka. U tankom crevu se odvija enzimsko
varenje i resorpcija dela lako svarljivih sastojaka hrane, koji se tu, nažalost,
relativno kratko zadržavaju. Pasaža hrane iz želuca, naime, počinje praktično za
vreme uzimanja hrane, nakon kratkotrajnog mešanja i kvašenja – peristaltičkim
talasom biva potisnuta ka debelim crevima gde se uz pomoć ogromnog broja
mikroorganizama nastavlja varenje i resorpcija svarenih materija. Jaki peristaltički
talasi neophodni za brzu pasažu hrane od želuca do debelog creva ponekad mogu
da jako pokretne zavoje tankog creva izmeste iz normalnog položaja i utisnu ih u
pojedine prirodne ili stečene otvore, gde se lako zaglavljuju, uz pojavu veoma jakih
količnih bolova i, takođe, česta uginuća.
Tanko crevo se uliva u slepo crevo na tzv. ileocekalnoj valvuli koja se nalazi u
gornjem delu slepog creva, u visini desne gladne jame – odatle sadržaj ponire
duboko u slepo crevo, čiji se vrh nalazi dole i napred, skoro do dijafragme. Da bi
se sadržaj iz slepog creva potisnuo u naredne segmente debelog creva – veliki
kolon, potreban je novi, veoma jak peristaltički talas koji počinje od vrha slepog

____ 73 ____
creva, kako bi se sadržaj podigao do cekokoličnog otvora koji se nalazi visoko u
blizini ileocekalnog otvora. Za vreme ovog talasa ileocekalni otvor je zatvoren – u
slučaju proždrljivog unošenja hrane i/ili sporije pasaže sadržaja iz slepog creva,
ispred ileocekalnog otvora se može nagomilati veća količina sadržaja dovoljna do
dovede do velike distenzije sa količnim bolovima.
Slepo crevo je, kao što mu samo ime kaže, velika slepa vreća zapremine od 50 i
više litara. Iz slepog creva sadržaj putuje u veliki kolon, još veću vreću zapremine
od 80 litara, koja je pri tom veoma pokretna: levi položaj nalik na veliku potkovicu
lako se obrće oko uzdužne osovine, naročito prilikom valjanja konja, dovodeći do
prekida pasaže sa jakim količnim bolovima i neretko uginućem. Naizmenični niz
suženja i proširenja: uzan otvor ileocekalne valvule, široka vreća slepog creva i
ponovno suženje u predelu cekokoličnog otvora iza koga sledi široka vreća velikog
kolona, koja se sužava prilikom savijanja iz donjeg u gornji položaj, proširuje
ispred ulaska u mali kolon (ventrikuloidno proširenje velikog kolona), koji
započinje višestruko manjim promerom – ispred svakog od navedenih suženja
sakuplja se hrana koja ponekad dovodi do potpunog zapušenja. U lumenu vrećastih
delova slepog creva i velikog kolona se, nadalje, mogu stvoriti veliki kamenovi od
ostataka hrane, dlake ili nataloženih mineralnih soli, ponekad veličine čovečije
glave, koji se naročito lako uglavljuju u suženi deo malog kolona – posledice su
opet količni bolovi i često uginuće. Kolike su, dakle, grupa veoma teških i bolnih
oboljenja organa za varenje, koje nastaju zbog specifične građe digestivnog
sistema i to uglavnom u vezi sa greškama u ishrani.
Debelo crevo konja je, kao što je napred već istaknuto, rezervoar ogromnog broja
mikroorganizama koji imaju značajnu ulogu u varenju hrane, pre svega vlaknastog
karaktera – funkcija ovog dela intestinalnog trakta konja po mnogo čemu liči na
funkciju buraga kod preživara. Poremećaji mikroflore debelog creva predstavljaju
relativno čest i izuzetno opasan problem. Ishrana bogata koncentrovanim
ugljenohidratnim hranivima, poput kukuruza u zrnu, potencira aktivnost bakterija
koje razlažu ugljene hidrate: nakupljanjem velike količine organskih kiselina
produkata bakterijskog vrenja u crevima dolazi do pojačanog raspadanja drugih
vrsta bakterija, pri čemu neke od njih oslobađaju opasne endotoksine koji se lako
resorbuju i putem krvi dospevaju do kopita, izazivajući laminitis ili kopitnu kočinu.
Neki antibiotici, opet, mogu da dovedu do prerastanja pojedinih vrsta bakterija,
neretko fatalnih po život konja. Linkomicin i klindamicin, recimo, podstiču rast
anaeroba Clostridium dificille, koji dovodi do teškog kolitisa najčešće sa smrtnim
ishodom, zbog čega se kod konja ne smeju koristiti, iako se kod drugih vrsta
primenjuju bez ikakvih opasnosti. Kolitis sa prolivom kod konja mogu da izazovu i
drugi antibiotici: tetraciklini, neki cefalosporini i sl., zbog čega se konjima moraju

____ 74 ____
davati sa velikim oprezom. Kada je kolitis u pitanju, na kraju, treba istaći još jedan
fenomen. Zapaljenje sluzokože kolona dovodi do izuzetno velike sekrecije tečnosti
u lumen creva, pri čemu se sasvim mala količina izbacuje kao proliv. Samo
pedesetak litara nakupljene tečnosti u debelim crevima (može i znatno više) za
konja od 500 kg znači visok stepen dehidracije od 10%, sa brzim razvojem šoka i
uginućem, dakle bez spolja vidljivih simptoma koji to mogu da nagoveste. I za kraj
još jedna specifičnost vezana za digestivni trakt: konji nemaju žučnu kesu pa se
žuč kod njih izlučuje kontinuirano. Shodno tome, izuzetno velike potrebe u energiji
kod radnih i sportskih konja ne mogu se efikasno obezbediti korišćenjem masti u
ishrani, jer je za njihovo varenje neophodno mnogo više žuči.
Treća slaba tačka konja je sistem organa za disanje. Za rad koji obavlja, a posebno
za postizanje velikih brzina, potrebna mu je energija koju najracionalnije može da
iskoristi u prisustvu kiseonika. Čak i malo veći napor traži mnogo više kiseonika,
što se postiže ubrzanim i pojačanim disanjem, čime se u pluća unosi više kiseonika
i istovremeno izbacuje višak ugljendioksida. Konj ima tako dizajniran respiratorni
sistem koji je u stanju da višestruko poveća količinu udahnutog i izdahnutog
vazduha, a time i razmenu gasova, shodno potrebama organizma, prvenstveno
zahvaljujući ogromnim plućima i širokim disajnim putevima koji obezbeđuju
efikasan protok vazduha.
U punom opterećenju konj povećava količinu udahnutog i izdahnutog vazduha
maksimalnim ispravljanjem disajnih puteva – ispružanjem glave ose nosnih
šupljina, ždrela, grkljana i dušnika se maltene dovode u ravnu liniju. Zahvaljujući
mišićima podizačima rebara, a u skoku i izvlačenju lopatice, u inspirijumu se
grudni koš maksimalno širi i pluća poput pumpe uvlače potrebnu količinu vazduha,
da bi se u ekspirijumu opuštanjem zida grudnog koša (u doskoku i pritiskom
trbušnih organa na dijafragmu) maksimalna količina udahnutog vazduha nakon
razmene izbacila napolje. Veći deo disajnih puteva čine krute cevi (nosne šupljine,
grkljan, dušnik) koje obezbeđuju maksimalan protok vazduha. Ždrelo je, međutim,
kao proširena kesa mekanih zidova umetnuto između nosnih šupljina i grkljana i
predstavlja jednu od značajnijih slabih tačaka konja. Otok zida ždrela sužava
ždrelni prostor i u maksimalnom inspirijumu može doći maltene do slepljivanja
zidova ždrela i opstrukcije disanja – to se u punom galopu manifestuje
dramatičnim simptomima nalik na davljenje, po pravilu sa promenom koraka,
nekad i posrtanjem. U galopu konj diše u ritmu sa korakom, u skoku udiše i u
doskoku izdiše: prekid ritma disanja menja i ritam koraka. Sličnih problema ima
dosta, naročito kod mladih konja kod kojih zbog učestalih virusnih infekcija može
doći do pojačane reakcije limfatičnog tkiva (limfoidna hiperplazija ždrela ili
hronični faringitis) sa zadebljanjem zida ždrela.

____ 75 ____
Nedovoljna prohodnost disajnih puteva, koja se, osim u slučaju hroničnog
zapaljenja ždrela, uočava i kod banalnih prehlada i infekcija gornjih disajnih
puteva, umanjuje razmenu gasova u plućima. Konj koji je navikao da bude stalno u
pokretu, čak i kada čovek od njega to ne zahteva, nedovoljnu razmenu gasova
pokušava da kompenzuje još jačim disanjem. Na taj način infektivne čestice koje
normalno napadaju samo gornje disajne puteve raznosi po celim plućima, što za
posledicu ima tešku komplikaciju koju je sam sebi izazvao. Sve bi bilo drugačije
da je ostao u štali i mirovao dovoljno dugo da se prehlada zaleči. Najgore je što ni
sami vlasnici nemaju dovoljno strpljenja, pa naizgled zdravog konja pre vremena
vraćaju u trening što najčešće za posledicu ima smanjenu radnu sposobnost. Čak i
da ne dođe do rasejavanja infektivnih čestica po celim plućima, konj nije u stanju
da u uslovima pojačanog i ubrzanog disanja kroz sužene bronhijalne puteve izbaci
sav udahnuti vazduh – on se nagomilava u alveolama koje se postaju sve šire što
vremenom dovodi do emfizema ili sipnje.
Nelečene ili još češće neadekvatno lečene bolesti disajnih puteva, bez poštede od
rada, po mnogima češće dovode do smanjenja radne sposobnosti nego bolesti
lokomotornog aparata. Ako znamo da gotovo sve važnije infektivne bolesti konja
napadaju respiratorne organe: ždrebećak, sakagija, antraks, pastereloza, influenca,
virusni arteritis, rinopneumonitis i ostale herpesvirusne infekcije, rinovirusne
infekcije, reovirusne infekcije, parainfluenca virusne infekcije, adenovirusne
infekcije itd, jasno je koliko su organi za disanje konja ugroženi.
Četvrta ali ne toliko slaba koliko za sportska nadmetanja važna tačka jeste konjsko
srce koje u uslovima povećanih potreba za kiseonikom uspeva da višestruko
poveća svoju efikasnost, mnogo više nego srce čoveka.
Povećane potrebe za kiseonikom obezbeđuju se aktiviranjem adaptacionih
mehanizama koji obuhvataju povećanje sistolnog volumena, povećanje frekvence
srčanog rada i povećanje hematokritske vrednosti krvi. U normalnim okolnostima,
u mirovanju, frekvenca srca iznosi oko 30 udara u minuti – u maksimalnom galopu
neretko preko 230. Istiskivanjem krvi iz slezine se, pri tome, hematokritska
vrednost, a time i gustina krvi povećava za više od 50 odsto. Teško je zamisliti
životinju ili čoveka čije je srce u stanju da kroz krvne sudove potiskuje toliko gustu
krv brzinom koja je 10 puta veća od normalne. To može samo sportsko srce konja,
koje povećanom snagom može ne samo da kroz krvne sudove potiskuje toliko
gustu krv već i da poveća udarni volumen, naravno, samo do određenih granica. Za
vreme maksimalnih naprezanja može doći i do teških oštećenja – pucanja velikih
krvnih sudova i iznenadnih uginuća, naročito ako su uz to data i neka nedozvoljena
stimulativna sredstva, dovoljna da eliminišu odbrambene mehanizme organizma i
osećaj samokontrole.
____ 76 ____
S obzirom na sportske performanse konja, na kraju, ne bi bilo umesno ne reći još
nešto o muskulaturi – motoru koji pokreće jedan tako složen mehanizam kao što je
telo ove životinje. Na muskulaturu konja - oko 700 skeletnih mišića, naime, otpada
40-50 odsto telesne mase – kod sportskih konja poput engleskog punokrvnjaka i
preko 55 odsto telesne mase. Skeletni mišići se sastoje od velikog broja mišićnih
snopova u čiji sastav, opet, ulazi na stotine pojedinačnih mišićnih vlakana, koja
ustvari predstavljaju izdužene mišićne ćelije sposobne da se kontrahuju i na taj
način pokrenu lokomotorni aparat – sistem poluga međusobno povezanih
zglobovima.
Između mišićnih vlakana nalazi se mnoštvo krvnih kapilara (200-1000 kapilara na
mm3 muskulature) koji formiraju mrežu zaduženu da mišiće snabde dovoljnom
količinom kiseonika i oslobodi ih od ugljendioksida i drugih materija koje nastaju
u izuzetno intenzivnim metaboličkim procesima neophodnim za kontrahovanje
mišića. Za mišićni rad su potrebne ogromne količine energije, koja se prvenstveno
dobija razgradnjom glikogena. To znači da je efikasnost mišićnog rada limitirana
količinom glikogena u mišićima i adekvatnom perfuzijom mišića krvlju, pošto je
kiseonik najvažniji faktor od koga zavisi najefikasniji – aerobni put oslobađanja
energije. Količina energenata i stepen i njihovog iskorišćavanja delom su
uslovljeni genetskim faktorima, a delom treningom. Kod konja postoje tri tipa
mišićnih vlakana: tip I ili sporo kontraktilna vlakna, tip IIA ili brzo kontraktilna
sporozamarajuća vlakna i tip IIB ili brzo kontraktilna nisko oksidativna –
brzozamarajuća mišićna vlakna. Ova vlakna se razlikuju po svojoj veličini, količini
deponovanog glikogena i mreži krvnih kapilara koja ih opskrbljuje kiseonikom.
Zastupljenost pojedinih tipova mišićnih vlakana ukazuje na potencijalne sportske
performanse (vlakna koja uslovljavaju snagu i/ili brzinu - kratkoprugaši,
srednjeprugaši ili dugoprugaši), kao i na utreniranost. Pri tome, ono što je posebno
važno, od zastupljenosti pojedinih tipova mišićnih vlakana često zavisi i pojava
mnogih značajnih miopatija, kao što je, na primer, praznična bolest.
Mišićni rad, na kraju, povlači za sobom oslobađanje ogromne količine toplote, koja
se u prvom redu oslobađa znojenjem. Eto još jednog fenomena specifičnog za
konje: znojne žlezde konja su apokrinog tipa, uz svaki dlačni folikul nalazi se i
znojna žlezda koja luči hipertoničan znoj sa znatno višim sadržajem elektrolita od
znoja drugih životinja. U uslovima intenzivnog rada i oslobađanja velike količine
toplote, putem znojenja gubi se 10 do 15 litara znoja na sat – ukupna zapremina
tako izgubljene tečnosti često premašuje 50 litara ili 10 odsto telesne mase, pri
čemu ni slučajevi kolapsa nisu retki. U svakom slučaju, zbog znojenja, jedan od
najvećih problema u intenzivnom treningu, posebno leti, predstavlja dehidracija sa
gubitkom elektrolita.

____ 77 ____
Sumirajući sve navedeno, moglo bi se zaključiti da je za optimalno zdravlje i
proizvodne rezultate neophodno uskladiti držanje, negu, ishranu i eksploataciju sa
pomenutim specifičnostima. Nepoštovanje prirodnih potreba konja povećava rizik
od pojave mnogih oboljenja, a time i ekonomskih gubitaka.
Kako se konji prvenstveno koriste za rad – različite discipline konjičkog sporta,
rekreativno jahanje, vuču i nošenje tereta, logično je da u patologiji najvažniju
ulogu igraju oni poremećaji koji umanjuju radnu sposobnost. Bolesti lokomotornog
aparata bez sumnje zauzimaju vodeće mesto i one se u velikoj meri mogu
kontrolisati pravilnom selekcijom i kvalitetnim odgojem, zatim odgovarajućom
ishranom, negom i, naravno, eksploatacijom. Mnogi propusti u selekciji, koji
proističu iz neadekvatnog odabira priplodnjaka i greške u odgoju ždrebadi mogu
ostaviti posledice koje se nikada ne mogu otkloniti. Osim smanjenja radne
sposobnosti, mnoga oboljenja lokomotorrnog aparata dovode do uginuća,
eutanazije ili prinudnog klanja. Bolesti digestivnog trakta su ne manje značajne.
Kolike, na primer, još uvek se smatraju najčešćim pojedinačnim uzrokom uginuća
konja, ako se zanemare mogućnosti većih gubitaka u slučaju eventualnog
pojavljivanja nekog od opasnih zaraznih oboljenja. U najvećem broju slučajeva, pri
tome, kolike nastaju usled nepoštovanja prirodnih potreba konja, koje su usklađene
sa njihovim anatomskim i fiziološkim specifičnostima (greške u ishrani, parazitoze
itd.). Na trećem mestu su verovatno respiratorne bolesti, koje su po mnogim
autorima češći uzrok smanjenja radne sposobnosti od oboljenja lokomotornog
aparata. Najvažniji uzrok respiratornih bolesti su pri tome infektivni agensi –
virusi, bakterije, gljivice, paraziti... Gotovo sve virusne bolesti konja su
respiratorne bolesti, pri čemu je najveći broj hroničnih oboljenja respiratornog
sistema posledica preležanih respiratornih infekcija. Kako su infektivne bolesti
istovremeno odgovorne i za druge posledice, na primer, abortuse i neonatalne
gubitke, a mogu se prevenirati odgovarajućom kontrolom, njima treba posvetiti
posebnu pažnju.

____ 78 ____
 EPIZOOTIOLOGIJA I KONTROLA VAŽNIJIH
ZARAZNIH BOLESTI KONJA
Dragiša Trailović

Iako su pre tridesetak godina mnogi istraživači najavljivali kraj ere zaraznih
oboljenja, sve češće se možemo uveriti da to nije tako. Umesto starih i dobro
poznatih zaraza koje su obeležile prošle vekove javljaju se nove – za mnoge
nepoznate bolesti, ili se posle dugogodišnjeg mirovanaj ponovo probudi neka stara
– pogrešno otpisana bolest.
Čak i u zemljama sa adekvatnom kontrolom zaraznih bolesti postoji mogućnost
pojavljivanja opasnih oboljenja prvenstveno virusne etiologije, pri čemu je u
zemljama sa neadekvatnom kontrolom takva mogućnost daleko veća.
U Evropi trenutno najveći problem predstavljaju virusne respiratorne bolesti i
mnoge od njih podležu vakcinaciji. Tako se gotovo svuda sprovodi vakcinacija
protiv influence i herpesvirusnih infekcija, pri čemu u mnogim zemljama,
uključujući i neke susedne zemlje, sprovodi vakcinacija i protiv virusnog arteritisa.
Pored toga, sporadično se javljaju i druge virusne infekcije izazvane rinovirusima,
reovirusima, parainfluenca virusima itd. Infektivna anemija konja je najopasnija
bolest kloja se povremeno otkriva u pojedinim zemljama i ona za sada podleže
najrigoroznijoj kontroli. Od zaraznih oboljenja kojih nema u Evropi svakako
posebnu pažnju privlači afrička kuga konja, vezikularni stomatitis, virusni
encefalitisi i odnedavno West Nile. Bakterijske bolesti su trenutno manje značajne,
posebno one najopasnije (maleus, antraks i sl.). Javljaju se povremeno ždrebećak,
sporadične infekcije drugim streptokokama, pasterelama, leptospirama,
salmonelama, dermatofilusom, rodokokusom itd. Kako ni jedna od ovih bolesti nije
obuhvaćena nekom opšte prihvaćenom varijantom imunoprofilakse i dijagnostike,
nećemo se na njima previše ni zadržati.

____ 79 ____
 VIRUSNE RESPIRATORNE BOLESTI

Virusne respiratorne bolesti predstavljaju najveći problem kod sportskih konja, u

ergelama i na hipodromima, u prvom redu zbog čestih putovanja i mešanja sa
bolesnim i zaraženim konjima. Uglavnom se radi o enzootskom pojavljivanju,
vezanom za određene hipodrome ili ergele, sa retkim epizootijama, uglavnom
influence. Pri tome, konji držani izvan većih aglomeracija, kod individulnih
odgajivača, obično bivaju pošteđeni od ovakvih oboljenja. Kod nas verovatno još
uvek najveći problem predstavlja influenca, koja je poslednjih desetak godina skoro
redovno tokom leta harala na našim hipodromima, ništa manji problem ne
predstavlja ni rinopneumonitis, takođe nekoliko puta registrovan u enzootskom
obliku, dok o značaju i tačnom obimu rasprostranjenosti rino- i adenovirusnih
infekcija nema dovoljno pouzdanih podataka. Virusni arteritis je tek nedavno, po
prvi put potvrđen u Srbiji.

Adenovirusna infekcija

Adenovirusna infekcija u konja prvi put je opisana krajem šesdesetih godina u

Americi. Javlja se uglavnom sporadično, ređe enzootski u većim aglomeracijama.
Oboljevaju ždrebad i omad, dok kod starijih životinja infekcija najčešće prolazi
inaparentno. Klinički se adenovirusna infekcija uglavnom manifestuje
respiratornim sindromom, osim kod arapske ždrebadi kod kojih izaziva teške
pneumonije, udružena sa kombinovanom imunodeficijencijom B i T limfocita (CID
- combined immunodeficiency), naslednog porekla.
Uzročnik ovog oboljenja je DNK virus svrstan u grupu adenovirusa. EAV1 (Equine
adenovirus 1) izolovan je 1969. godine kod ždrebeta sa respiratornim sindromom,
da bi kasnijih godina bilo izolovano više adenovirusa kod bolesnih i zdravih konja,
čak i u izmetu ždrebeta sa dijarejom, zbog čega se smatra da postoji više od jednog
tipa adeno-virusa.
Infekcija je uglavnom aerogena. Ždrebad oboljeva sa znacima upale gornjih
disajnih puteva: povišenom temperaturom, otežanim disanjem, kašljanjem,
seroznim nosnim iscetkom, suzenjem, konjunktivitisom, a ne retko i dijarejom.
Bolest obično prati leukopenija, pre svega zbog limfopenije. Patoanatomske
promene su, inače, najizraženije na sluzokožama gornjih disajnih puteva, bronhija i
bronhiola, u kojima se nalazi dosta mukopurulentnog eksudata, zatim
kranioventralnim režnjevima pluća, gde se može uočiti intersticijalna pneumonija.
U jedrima ćelija respiratornog epitela mogu se naći karakteristične intranuklearne
____ 80 ____
inkluzije. Osim na respiratornim organima, promene se mogu naći na sluzokožama
digestivnog trakta i pankreasu (enteritis i pankreatitis) sa intranuklearnim
inkluzijama u epitelnim ćelijama creva, pa čak i u ćelijama mokraćnih puteva.
Bolest obično traje oko 10 dana, sa retkim slučajevima uginuća kod mlađe
ždrebadi, ne računajući arapsku ždrebad sa kombinovanom imunodeficijencijom.
Dijagnoza se postavlja na osnovu izolacije virusa na kulturi tkiva iz
nazofaringealnih i okularnih briseva, zatim njihovom identifikacijom elektronskom
mikroskopijom. Od značaja je i histološko dokazivanje intranuklearnih inkluzija,
zatim serum-neutralizacioni test, test inhibicije hemaglutinacije itd.
Terapija je simptomatska. Za sada nema komercijalnih vakcina protiv ade-
novirusne infekcije, iako je dokazano da inaktivisana vakcina obezbeđuje solidan
imuni odgovor kod ždrebadi.

Virusni arteritis konja

Virusni arteritis konja (Arteritis equi, Equine viral arteritis - EVA) je akutno
oboljenje koje se karakteriše povišenom telesnom temperaturom, kataralnim
zapaljenjem sluzokoža respiratornog i digestivnog trakta, promenama na
vaskularnom sistemu u vidu degenarcija i nekroza (arteritis), ikterusom, kolikama i
karakterističnim edemima na kapcima, grudima i nogama.
Uzročnik bolesti je virus prvobitno svrstan u familiju Togaviridae. Na osnovu
najnovijih podataka o organizaciji genoma i sličnosti sa koronavirusima i
torovirusima, ovaj virus je svrstan u familiju Coronaviridae rod Arterivirus. Virus
se dobro umnožava na kulturama tkiva bubrega konja, majmuna, hrčka, kunića i
dr., uz stvaranje citopatogenog efekta u vremenu od 6 dana. Može se identifikovati
serum-neutralizacionim testom, reakcijom vezivanja komplementa i redukcijom
plakova specifičnim serumima. U inficiranom organizmu provocira sintezu
komplement vezujućih i neutralizujućih antitela koja traju više godina.
Virusni arteritis konja prvi put je opisan na jednoj ergeli u SAD kao oboljenje koje
dovodi do abortusa ždrebnih kobila i koje se, za razliku od rinopneumonitisa,
karakteriše većim morbiditetom i kompleksnijom kliničkom slikom. Nekoliko
godina kasnije izolovan je virus iz fetusa pobačenog ploda, zatim opisano nekoliko
epizootija u kojima je podrobno prikazana patogeneza i klinička slika ovog
oboljenja. Ime je inače dobilo na osnovu specifičnih patohistoloških promena u
krvnim sudovima. Bolest se veoma brzo širi, tako da je svega nekoliko godina
kasnije serološkim testovima prisustvo virusa zabeleženo i u više evropskih
zemalja. U Srbiji virusni arteritis je tek nedavno dokazan srrološki (nije opisan ni
____ 81 ____
jedan klinički slučaj) iako je u više navrata ranije postojala ozbiljna sumnja u
njegovo prisustvo.
Izvor zaraze su bolesne i latentno inficirane životinje, zatim pobačeni fetusi.
Naročitu opasnost predstavljaju zaraženi pastuvi. Bolest se prenosi kontaktom,
aerogeno i polnim putem, spermom inficiranog pastuva, pri čemu je respiratorni put
najčešći. Po ulasku u organizam (sluzokože nosa, konjunktiva, usta, vagine) virus
se umnožava u retikuloendotelnim ćelijama pluća i regionalnim limfnim
čvorovima, odakle dospeva u cirkulaciju tako da se četvrtog dana već može naći u
zidovima sitnih arterija (mišićni sloj) po celom telu. Iz inficiranog organizma
izlučuje se sekretom iz nosa, pljuvačkom, suzama, fecesom, urinom i spermom.
Inkubacija iznosi 3-14 dana, u proseku oko 7 dana. Kao prvi znak bolesti javlja se
povišenje telesne temperature, do 41,0°C, koja je prisutna tokom narednih 5-9
dana. Ubrzo zatim može se uočiti serozni iscedak iz nosa, suzenje, otok kapaka,
kašalj i otežano disanje. Ne retko se javljaju i kolike, dijareja, čak i ataksija, otoci
glave, ikterus, edemi na nogama, abdomenu, prepucijumu i skrotumu... Oboljenje
se može javiti i sa blagim kliničkim tokom, kada se uočava samo konjunktivitis,
otok očnih kapaka, suzenje, fotofobija (pink eye). Pobačaj se javlja pred kraj
febrilnog stadijuma ili u ranoj fazi oporavka, što je diferencijalno-dijagnostički
važno u odnosu na herpesvirusni pobačaj.
Oporavak obolele životinje zavisi od težine bolesti, pri čemu životinja obično
ozdravi za 14 dana. Morbiditet se kreće u granicama od 50-74%, naročito u
situacijama kada se veći broj životinja drži u bliskom kontaktu, pri čemu može da
pobaci od 50-70% ždrebnih kobila. Uginuća su najveća u početku epizootije i
obično retko prelaze 30%. Uzrok smrti nije razjašnjen, iako se, prema nekim
autorima, smatra da nastaje kao posledica ozbiljnog disbalansa tečnosti i
elektrolita.
Iako se virusni arteritis smatra teškim oboljenjem, poslednjih godina ima sve više
informacija o izuzetno velikom broju latentno inficiranih životinja koje ne
ispoljavaju nikakve kliničke simptome bolesti i koje mogu biti značajni izvori
zaraze. U tom pogledu naročito su opasni priplodni pastuvi.
Patomorfološke promene su izražene u vidu edema pluća, medijastinalnog tkiva i
pleure, krvarenja po serozama, slezini, degeneracije jetre i bubrega, kataralnog
enteritisa, kataralno-nekrotičnog kolitisa i tiflitisa. Nastale promene su posledica
procesa na arterijama. Kod pobačenih plodova zapažaju se promene u vidu
hemoragija, edema, tromboze i infarkta, ili su oni zahvaćeni truležnim promenama.
Patohistološke promene su lokalizovane prvenstveno u mišićnom sloju malih
arterija u vidu malih nekrotičnih žarišta. Adventicija je edematozna i, kao i medija,
infiltrirana limfocitima.
____ 82 ____
Tačna dijagnoza se postavlja laboratorijski, izolovanjem virusa, zatim serološki, s
obzirom da je klinički i epizootiološki vrlo teško odrediti uzrok oboljenja. U
diferencijalnoj dijagnostici treba klinički i laboratorijski isključiti rinopneumonitis,
leptospirozu, infektivnu anemiju kopitara i dr.
Terapija virusnog arteritisa je simptomatska, s obzirom da je etiološka terapija
nepoznata. Mnogo je važnija profilaksa, koja obuhvata obavezno karantiniranje
novih grla, serološku kontrolu priplodnih pastuva i izdvajanje obolelih od zdravih
jedinki. Mere zabrane skidaju se sa zaraženog zapata nakon 4-6 nedelja od
poslednjeg pozitivnog slučaja. Imunoprofilaksa takođe dolazi u obzir, tokom
poslednjih desetak godina proizvedeno je više komercijalnih vakcina koje se
koriste u zemljama sa visokim brojem inficiranih životinja. Imunitet je solidan i
dugo traje, po nekima čak doživotno.

Influenca konja

Influenca konja (Influenza equorum, grip, zarazni kašalj) je akutno kontagiozno

oboljenje konja koje se karakteriše promenama na organima za disanje: kataralnim
zapaljenjem gornjih respiratornih puteva, seroznim ili mukoznim iscetkom iz nosa,
dubokim, bolnim kašljem i konjunktivitisom. Pored konja, obole i magarci i mule
sa istom kliničkom slikom.
Uzročnik influence je RNK virus iz familije ortomiksovirida. Prvi put je izolovan
1950. godine i svrstan u grupu influenca virusa tip A, pri čemu su kasnije opisana
dva podtipa: A equi 1, izolovan u Pragu - Čehoslovačka, 1956. godine i A equi 2,
izolovan u Majamiju - Florida, 1963. godine. Prema svojoj strukturi, sojevi virusa
influence konja imaju sve karakteristike virusa gripa drugih sisara i ptica. Razlikuju
se po hemaglutininu - virus gripa konja ima osobinu da aglutinuje eritrocite
različitih vrsta sisara i ptica, zatim po antigenim svojstvima. Poslednjih godina se,
naime, sve češće čuju saopštenja o antigenoj raznorodnosti virusa, i to više
svojstvenoj uzročniku drugog serotipa.
Virus gripa je osetljiv prema delovanju ultravioletnog zračenja, direktnoj sunčevoj
svetlosti i visokim temperaturama. Na -70oC u liofilizovanom stanju može da
sačuva aktivnost i do nekoliko godina.
Oboljenje je rašireno u mnogim zemljama sveta. Izvor zaraze predstavljaju obolele
životinje kao i životinje u rekonvalescenciji, od kojih se putem kašlja, kapljičnom
infekcijom virus prenosi na zdrave jedinke i do 35 m udaljenosti. Najčešći
prenosioci oboljenja su konji u transportu, naročito prilikom raznih sportskih
takmičenja. Čestim premeštanjem konja virus se može održati među obolelim,
____ 83 ____
prebolelim i zdravim jedinkama sa različitom visinom imuniteta. Od gripa obole
sve kategorije ali su najprijemčivija ždrebad i omad do 2 godine starosti. Raširenost
oboljenja ne zavisi od sezonskih i klimatskih uslova, mada se smatra da se najčešće
javlja u proleće i jesen. Gotovo sve enzootije influence u bivšoj Jugoslaviji su,
međutim, zabeležene leti, za vreme sezone konjskih trka. Morbiditet iznosi od 10-
100% prijemčive populacije, sa kulminacijom za 1-3 nedelje, kada se javljaju i
česte kom-plikacije sa pneumonijom. Letalitet je uslovljen karakterom i tokom
bolesti i može iznositi od 0,5 do 10%. U svakom slučaju, porastom broja relativno
imunih konja, morbiditet i mortalitet padaju, pri čemu su veće epizootije retke.
Poslednja veća epizootija svetskih razmera zabeležena je 1989. godine u Zapadnoj
Evropi i Skandinaviji. Te iste godine je zabeležena i veća epizootija influence u
Jugoslaviji, koja je zahvatila i neke ergele i hipodrome. U gotovo svim enzootijama
od 1963. godine do danas, uključujući 1989. i 1994. godinu, kada je poslednji put
registrovana u Srbiji, kao uzročnik se pojavljuje virus influence tip 2, dok je virus
A equi 1 naveden poslednji put kao uzročnik epizootije na Malajskom poluostrvu.
Postavlja se čak pitanje da li je virus tip 1 uopšte još prisutan u populaciji konja.
Poslednjih godina u većini zemalja je zabeležena blaža forma bolesti, uglavnom u
kategoriji sportskih konja. Koliko je to posledica dužeg prisustva virusa u
populaciji konja svedoči i jedna od poslednjih velikih epizootija u Južnoj Africi,
1986. godine, koja je do tada bila slobodna od influence. Influenca je te godine u
Južnoj Africi ostavila katastrofalne posledice. Može se pretpostaviti kakve bi
posledice ostavio virus kada bi se uneo na druge kontinente koji ga do sada nisu
imali (Australija, Novi Zeland i dr.).
Inkubacija traje 1-6 dana, nekad i kraće od jednog dana. Bolest se karakteriše
akutnim tokom sa povišenom telesnom temperaturom 39-40oC, koja se održava
tokom 4-6 dana. Na tok bolesti utiču način eksploatacije, hranjenje i držanje
životinja. Uporedo sa febrom dolazi do ozbiljnog poremećaja opšteg stanja,
depresije, anoreksije, zatim kašlja, koji može da traje i do 3 nedeje. Iscedak iz nosa
je u početku serozan, a za nekoliko dana, zbog sekundarnih bakterijskih infekcija,
mukopurulentan. Limfni čvorovi su blago povećani, konjunktive su obično
zažarene, javlja se suzenje i fotobija. Klinički simptomi variraju od životinje do
životinje, pri čemu su teški oblici sa komplikacijama naročito česti u slučajevima
kada se obolela grla ne poštede od rada. Za oporavak takvih životinja je ponekad
potrebno nekoliko meseci. Pregledom krvi, inače, možemo ustanoviti blago
smanjenje broja eritrocita i koncentracije hemoglobina, u početku leukopeniju sa
limfocitozom, a nešto kasnije, sa razvojem sekundarnih bakterijskih infekcija,
leukocitozu.

____ 84 ____
U celini, grip konja je benigno oboljenje i završava ozdravljenjem a eventualna ugi-
nuća su najčešće posledica sekundarnih bakterijskih infekcija. Patoanatomski nalaz
je tipičan za bakterijske infekcije, zavisno od tipa komplikacija. Najizrazitije
promene su na organima za disanje: sluzokože gornjih disajnih puteva su
edematozne i hiperemične, nekad sa tačkastim krvarenjima po traheji, u bronhijama
i bronhiolama se nalazi rastegljiva sluz; u težim slučajevima se može naći
bronhopneumonija, pleuritis, krvarenja itd.
Na osnovu epizootioloških i kliničkih podataka, kao i patomorfoloških promena
može se posumnjati na influencu pri čemu se tačna dijagnoza postavlja izolacijom
virusa (iz nosnog iscetka, uglavnom u prva 3 dana bolesti), zatim serološki, pri
čemu se ispituju parni serumi u razmaku od 10 do 14 dana. Kada se bolest potvrdi
laboratorijski, zaraza se prijavljuje i po zakonu sprovodi izolacija.
Terapija je simptomatska. Obolele konje treba poštedeti od svakog rada i držati u
provetrenim prostorijama. Iako se radi o virusnoj etiologiji, smatramo da je
primena antibioika i sulfonamida veoma značajna. Prema našim iskustvima
naročito su se efikasnim pokazali preparati na bazi trimetoprima i sulfonamida,
mada u obzir dolaze i kombinacije penicilina i streptomicina. Osim ovih sredstava,
primenjuje se i inhalacija različitim isparljivim sredstvima poput eukaliptusovog
ulja, kamfora, mentola i sl., visoke doze C vitamina, vitamin A, a po potrebi
antitusici, bronhodilatatori i ekspektoransi.
Preventiva je svakako najvažniji vid borbe protiv influence. Pored obavezne izola-
cije obolelih, primenjuje se i karantiniranje uvezenih životinja, u cilju sprečavanja
unošenja virusa influence. Najvažnija je, ipak, imunoprofilaksa. Vakcinacija
sportskih konja protiv influence je obavezna (regulisana je negde zakonskim, a
negde sportskim propisima) i sprovodi se po odgovarajućem režimu. Ždrebad se
vakciniše u starosti od 3 meseca, najbolje posle odbijanja. Bazalna vakcinacija je
trokratna: prve dve vakcine se daju u razmaku od mesec dana (21-92 dana), a treća
6 meseci posle druge. Revakcinacija se zatim vrši svake godine, izuzev kod
sportskih konja koji nisu stacionirani na jednom mestu, zbog čega se preporučuje
revakcinacija dva puta godišnje. (Kod ždrebadi i omadi poslednjih godina se
preporučuje intenzivniji program vakcinacije na 3 do 4 meseca, sve do
najahivanja). Pri tome, ukoliko od poslednje vakcinacije prođe više od 12 meseci,
konji moraju da prođu kroz ceo postupak bazalne vakcinacije kao da ranije nisu
vakcinisani.

____ 85 ____
Herpesvirusne infekcije konja

Herpesvirusne infekcije imaju izuzetan značaj u kliničkoj patologiji konja, pri čemu
respiratorni sindrom predstavlja samo segment njihovog štetnog delovanja. Do
skora se govorilo o tri tipa konjskih herpesvirusa. Konjski herpesvirus tip 1 (Equine
herpesvirus - EHV1) sa dva podtipa, dovodi do oboljenja respiratornih puteva
(uglavnom mlađih kategorija konja), pobačaja ždrebnih kobila, perinatalnog
uginjavanja novorođene ždrebadi i nervnih poremećaja. Kako podtip 1 uglavnom
izaziva abortuse a podtip 2 respiratorni sindrom, izvršena je nova klasifikacija po
kojoj abortigeni sojevi čine EHV1 (virusni abortus) a respiratorni EHV4
(rinopneumonitis). Herpesvirus tip 2 (EHV2) sličan je cito-megalovirusu čoveka i
drugih vrsta životinja, pri čemu je njegova uloga u etiologiji respiratornih oboljenja
dosta kontraverzna. Konjski herpes virus tip 3 (EHV3) je uzročnik koitalnog
egzantema (polne ospe). Kod magaraca obolelih sa simptomima polnih ospi,
izolovan je herpes virus koji se razlikuje od prethodnih, što ukazuje na postojanje
još uvek neidentifikovanih herpesvirusa kod kopitara. Kao izazivači respiratornih
poremećaja u konja, svakako su najznačajniji EHV1 i EHV4.

Rinopneumonitis
Rinopneumonitis je akutna kontagiozna bolest konja koja se karakteriše
promenama na organima za disanje, groznicom, konjunktivitisom, a kod virusnog
pobačaja - iznenadnim pobačajem u drugoj polovini graviditeta.
Rinopneumonitis i virusni abortus kobila su dugo smatrani sinonimima istog obo-
ljenja, opisanog prvi put još 1922. godine u Americi, u jednoj enzootiji abortusa
kobila, sa istovremenim promenama na gornjim disajnim putevima. Virus je,
međutim, dokazan tek 1936. a determinisan 1957. godine. Krajem tridesetih godina
oboljenje se širi na druge zemlje (1939. godine dokazano u Jugoslaviji), tako da se
danas javlja u čitavom svetu. Poslednjih petnaestak godina, inače, ovo oboljenje je
nanelo velike štete našem konjarstvu, naročito na nekim ergelama punokrvnih
konja.
Uzročnik ovog oboljenja do skora je označavan kao herpesvirus tip 1, koji, u zavis-
nosti od situacije, izaziva abortuse, perinatalna uginuća ždrebadi, nervne
poremećaje i oboljenje gornjih disajnih puteva. Činjenica da se bolest nije uvek
ispoljavala na isti način (u SAD su dominirali abortusi, a u Japanu i Australiji
respiratorni sindrom), podstakla je temeljna proučavanja ovog oboljenja, što je
rezultiralo otkrićem dve grupe sojeva virusa: onih koji izazivaju abortuse, čiji je
____ 86 ____
tipičan predstavnik Kentucky D soj i respiratornih, čiji je predstavnik japanski soj
H45. Nešto kasnije je otkriveno da se ove dve grupe sojeva genetski razlikuju
(Alen i Turtinen su DNK:DNK hibridizacijom ustanovili da između njih postoji
samo 20% homolognog naslednog materijala), zbog čega je predložena njihova
reklasifikacija na EHV1 i EHV4. Kod infekcije herpesvirusom tip 4 dominiraju
poremećaji respiratornog sistema, odnosno rinopneumonitis. Evropski sojevi su,
prema nekim autorima, srodniji japanskom soju H45, odnosno herpesvirusu tip 4.
Konjski herpesvirus tip 4 sadrži DNK, veličine 135-240 nm. Dobro se umnožava u
kulturama tkiva većeg broja životinja (najbolje konjski bubreg), sa formiranjem
intranuklearnih inkluzija, pri čemu se citopatogeni efekat javlja za 2 do 5 dana.
Osetljiv je na delovanje visokih temperatura, na 37-50°C propada vrlo brzo, za 20
do 30 minuta. Na temperaturi od 4°C može da sačuva aktivnost do 7 dana, a na
minus 20°C i više godina. Osetljiv je na promene pH i dezinfekciona sredstava
(0,3% formaldehid i dr.).
Rinopneumonitis se javlja kod konja svih starosnih kategorija, pri čemu su na
infekciju najprijemčivija ždrebad i omad do jedne godine starosti, posebno
punokrvnih rasa. Izvor zaraze su obolele životinje koje izlučuju virus u spoljašnju
sredinu, prvenstveno aerogeno - kapljično, zatim urinom, abortiranim plodovima i
plodovim ovojnicama. Infekcija zdravih grla nastaje najčešće aerogenim putem
(kašalj, frktanje, direktan kontakt), ređe alimentarno. Virus se umnožava u ćelijama
sluzokoža respiratornog trakta odakle dospeva u krv i širi po organizmu. U krvi
biva fagocitiran. Kako se u fagocitima razmnožava i tako rasejava po čitavom
organizmu, eventualno prisutna antitela su u ovoj fazi od male koristi. Pojava
leukopenije u vreme viremije govori o zahvaćenosti hematopoetskih organa. Kod
ždrebnih kobila, osim toga, virus pasira hemoplacentarnu barijeru, razmnožava se u
tkivima ploda i izaziva njegovo uginuće, što ima za posledicu pobačaj.
Inkubacija kod respiratornog oblika iznosi od 2 do 10 dana. Između prvog i sed-
mog dana bolesti obolele životinje imaju povišenu temperaturu (u proseku oko
40,5oC), koju karakterišu dva vrha. Istovremeno se javlja kašalj, tahipnoja i
serozan iscedak iz nosa i očiju. Apetit je najčešće smanjen a obolele životinje blago
potištene. U nekim slučajevima se mogu ispoljiti edemi na nogama. Simptomi se
obično povlače posle 7 do 14 dana. Mortalitet je nizak, osim kod najmlađih
kategorija (ždrebadi) gde može biti dosta visok, uglavnom zbog sekundarnih
bakterijskih infekcija, u prvom redu sa hemolitičnim streptokokama iz grupe C
(Streptococcus zooepidermicus, Streptococcus equi). Kod starijih konja bolest
protiče u inaparentnoj formi, pri čemu u stresnim situacijama kao što su trke,
transport, prehlada i slično, može doći do pojačanog umnožavanja virusa i kliničke
manifestacije oboljenja.
____ 87 ____
Kako je rinopneumonitis u normalnim uslovima benignog karaktera, slučajevi ugi-
nuća su veoma retki, izuzev u slučaju komplikovanih sekundarnih bakterijskih
infekcija. Obdukcioni nalaz je tipičan za septikemiju: intenzivna hiperemija i otok
sluzokoža gornjih disajnih puteva, parenhimatozna degeneracija srčanog mišića,
jetre, bubrega, krvarenja po serozama i sluznicama, blagi otok slezine i umerena
proliferativna reakcija organa retikuloendotelnog sistema. (Kod drugih kliničkih
oblika, kao što su abortus, intrauterino inficirana ždrebad i paraliza, obdukcioni
nalaz zavisi od zahvaćenih organa). U epitelnim ćelijama pluća mogu se naći
karakteristične intranuklearne inkluzije tipa Cowdry A.
Na osnovu kliničkih i epizootioloških podataka može se posumnjati na rinopne-
umonitis, pri čemu se tačna dijagnoza postavlja izolacijom virusa na kulturi tkiva,
serološki i patohistološki (nalazom inkluzija tipa Cowdry A). Kada se bolest
dijagnostikuje obavezna je za prijavljivanje. U skladu sa zakonom, moraju se
preduzeti odgovarajuće pre-ventivne mere, pre svega u slučaju pojave abortusa ili
respiratorne infekcije ždrebnih kobila.
Terapija je simptomatska, uključuje mirovanje životinje i poštedu od rada, inha-
laciju, primenu antibiotika u cilju sprečavanja sekundarnih bakterijskih infekcija,
primenu C i A vitamina itd. Mada se o efektima vakcinacije protiv
rinopneumonitisa i virusnog abortusa u literaturi mogu naći oprečni podaci,
imunoprofilaksa je mera koja se redovno preporučuje. Na tržištu ima više
komercijalnih vakcina (mrtvih i živih). U poslednje vreme se insistira na
inaktivisanim vakcinama. Za preveniranje respiratornih infekcija, preporučuju se
polivalentne vakcine protiv virusnih respiratornih oboljenja, koje u sebi obično
sadrže uz virus influence i herpesvirus, kao što je, na primer, Resequine (Hoechst).
Program vakcinacije sportskih konja protiv rinopneumonitisa se pri tome poklapa
sa programom vakcinacije protiv influence.

Infekcija konjskim herpesvirusom tip 2

Konjski herpesvirus tip 2 je izolovan 1963. godine u Engleskoj kod konja sa kata-
rom gornjih disajnih puteva i pri tome istaknut u prvom redu po tome što se
serološki razlikuje od prethodno utvrđenih EHV 1 i EHV 3. Kasnije je dokazan i u
drugim zemljama sveta. U Japanu je, na primer, utvrđeno da je preko 60% ždrebadi
od 4 do 12 meseci inficirano ovim virusom. Nije, međutim, poznat način širenja
ovog virusa niti pak klinička slika koju izaziva. Iako je izolovan u životinja sa
kataralnim promenama na gornjim disajnim putevima, pre svega farinksu, nije u
potpunosti jasno da li je EHV 2 jedini uzročnik, ili samo primarni uzročnik koji je
omogućio sekundarnu bakterijsku infekciju.

____ 88 ____
Rinovirusna infekcija

Konjski rinovirusi su RNK virusi, članovi familije picornaviridae, najveće grupe

virusa koji ugrožavaju kičmenjake i verovatno najraširenije grupe virusa uopšte
(polio, virus prehlade, slinavka i šap). Do sada je identifikovano tri tipa konjskih
rinovirusa (Equine rhinovirus - ERV1, 2 i 3) uglavnom iz gornjih disajnih puteva.
Infekcija je aerogena, inkubacija traje 3 do 8 dana, posle čega, u zavisnosti od uzrasta
i konstitucije konja, mogu da se jave različiti klinički oblici, od grozničavog
faringitisa sa jako izraženim limfadenitisom, kašljem i iscetkom iz nosa, do
supkliničkih oblika. Bolest je u većini slučajeva benignog toka, osim u slučaju
sekundarnih bakterijskih infekcija. Stariji konji često nose virus bez kliničkih
simptoma, čime se objašnjavaju česte infekcije mladih grla posle uvođenja u stado sa
starijim. Dijagnoza se postavlja na osnovu epizootioloških podataka i kliničke slike,
zatim izolacijom virusa i serološkim dokazivanjem. Terapija je simptomatska.

Parainfluenca

Virus parainfluence je prvi put izolovan u Kanadi 1963. godine (parainfluenca 3),
da bi nešto kasnije u istoj zemlji serološki bilo dokazano prisustvo sva tri tipa
parain-fluenca virusa, naročito u populaciji starijih konja. Kasnije je prisustvo
parainfluenca virusa serološki dokazano i u drugim zemljama sveta. Infekcija je
aerogena a klinička slika nespecifična, uglavnom benignog toka (serozan iscedak iz
nosa, dispnoja, suzenje, otok limfnih čvorova). Adenitis submandibularnih limfnih
čvorova je verovatno najčešći nalaz. Ukoliko obole, životinje obično ozdrave bez
lečenja, nakon 5 do 7 dana, osim u slučajevima sekundarnih bakterijskih infekcija.

Reovirusna infekcija konja

U grupu ređih virusnih respiratornih oboljenja spada i reovirusna infekcija, bez

nekog posebnog kliničkog značaja. Serološki je dokazano prisusustvo antitela na
sva tri reovirusa u više evropskih zemalja i Kanadi, pri čemu je njihova uloga u
nastanku klinički manifestnih oboljenja nedovoljno proučena. Smatra se da
reovirusi mogu prirodno izazvati respiratorne bolesti kod konja. Posle veštačke
infekcije, konji su imali povišenu temperaturu (38,5°C), suv neproduktivan kašalj,
serozan iscedak iz nosa, inspiratornu dispnoju, suzenje... Endoskopski su
ustanovljene promene na gornjim disajnim putevima, pre svega nosnim šupljinama
i larinksu.
____ 89 ____
 PROGRAM VAKCINACIJE KONJA
Dragiša Trailović

INFLUENCA (A equi 1 i A equi 2)

ŽDREBAD/OMAD: Prvi put sa 3-5 meseci, drugi put sa 4-6 meseci i treći put sa
5-7 meseci. Revakcinacija na 3 meseca.
GODIŠNJACI: Revakcinacija na 3 meseca.
SPORTSKI KONJI: Revakcinacija na 6 meseci.
RADNI KONJI: Godišnje.
PRIPLODNE KOBILE: Dva puta godišnje.
Redovna vakcinacija je obavezna za sportske i trkačke konje i regulisana sportskim
propisima.

RINOPNEUMONITIS/VIRUSNI ABORTUS (EHV 4 i EHV 1)

ŽDREBAD/OMAD: Prvi put sa 2-3 meseca, drugi put sa 3-4 i treći put sa 4-5
meseci. Revakcinacija na 3 meseca.
GODIŠNJACI: Revakcinacija na 3 meseca.
SPORTSKI KONJI: Revakcinacija na 3 meseca.
RADNI KONJI: Dva puta godišnje.
PRIPLODNE KOBILE: Dva puta godišnje, poželjno pre pripusta i u 5, 7. 9
mesecu graviditeta.
Redovna vakcinacija je poželjna kod sportskih konja, zatim u zapatima gde se
očekuju problemi u reprodukciji.

VIRUSNI ARTERITIS (Arterivirus)

ŽDREBAD/OMAD: Muška ždrebad jednokratno u starosti od 6-12 meseci.

GODIŠNJACI: Godišnja revakcinacija za muške potencijalno priplodne jedinke.
SPORTSKI KONJI: Godišnja revakcinacija za muške potencijalno priplodne
jedinke.
RADNI KONJI: Godišnja revakcinacija za muške potencijalno priplodne jedinke.
____ 90 ____
PRIPLODNI KONJI: Priplodni pastuvi i probači godišnje - 28 dana pre sezone
pripusta. Seronegativne kobile godišnje uz izolaciju od 3 nedelje posle pripusta
pozitivnog pastuva.
Vakcinacija se za sada ne sprovodi u Srbiji iako ima seropozitivnih životinja.

TETANUS (Clostridium tetani)

ŽDREBAD/OMAD: Prvi put sa 3-4 meseca, drugi put sa 4-5 meseci, revakcinacija
godišnje.
GODIŠNJACI: Revakcinacija godišnje.
SPORTSKI KONJI: Revakcinacija godišnje.
RADNI KONJI: Revakcinacija godišnje.
PRIPLODNE KOBILE: Godišnje, plus 4-5 meseci pred partus.
Redovna vakcinacija je poželjna kod svih konja.

ŽDREBEĆAK (Streptococcus equi)

ŽDREBAD/OMAD: Prvi put sa 8-12 meseci, drugi put sa 11-15 i treći put sa 14-
18 nedelja.
GODIŠNJACI: Dva puta godišnje.
SPORTSKI KONJI: Dva puta godišnje.
RADNI KONJI: Dva puta godišnje.
PRIPLODNE KOBILE: Dva puta godišnje.
Vakcinacija se ne sprovodi rutinski, u slučaju potrebe može se primeniti prethodno
uputstvo.

BOTULIZAM (Clostridium botulinum)

ŽDREBAD/OMAD: Bazalna vakcinacija je trokratna, u razmaku od po 30 dana.

GODIŠNJACI: Revakcinacija godišnje.
SPORTSKI KONJI: Revakcinacija godišnje.
RADNI KONJI: Revakcinacija godišnje.
PRIPLODNE KOBILE: Revakcinacija godišnje.
Vakcinacija se ne sprovodi rutinski, u slučaju potrebe može se primeniti prethodno
uputstvo.

____ 91 ____
Osim navedenih oboljenja, vakcinacija je moguća i sprovodi se u rizičnim
situacijama ili zonama protiv besnila, rotavirusne infekcije, encefalomijelitisa,
West Nile virusa, monocitne erlihioze konja. antraksa itd. i ovo je u prvom redu
važno u slučaju interpretacije rezultata dijagnostičkih ispitivanja konja uvezenih iz
zemalja gde se takve vakcinacije sprovode.

____ 92 ____
 SAVREMENI TRENDOVI U REPRODUKCIJI
KONJA
Tihomir Petrujkić

Konjarstvo kao stočarska grana i bitan deo privrede svih zemalja u Evropi
doživljava transformaciju u rasnom i privredno-ekonomskom smislu. Zbog sve
manjeg broja konja koji se koriste za rad i sve većeg broja konja koji se koriste za
sport i zabavu, trend u konjarstvu ide ka gajenju i čuvanju sportskih i malih rasa
konja koje se sve više drže kao kućni ljubimci, za razonodu i povremene parade ili
smotre. Na našim prostorima to su najčešće engleski punokrvnjaci, kasači,
lipicaneri i više rasa ponija.
U reprodukciji konja sve više se poklanja pažnja kontroli polnog ciklusa i parenju
kobila ali i korišćenju veštačkog osemenjavanja kobila, najčešće semenom iz
uvoza. Kontrola polnog ciklusa kobila redovno se vrši jedino na ergelama i kod
nekih privatnih vlasnika, u prvom redu na malobrojnim još uvek društvenim
ergelama, koje i dalje imaju najbolji genetski potencijal.
Privatne ergele koje gaje kasače i galopere često uvoze veoma dobre kobile koje se
reprodukciono dobro prate i pare sa pastuvima odličnog genetskog porekla.
Međutim, u velikom broju slučajeva na ergelama se pregled pastuva i kobila vrši
samo ako se utvrdi da je veći broj kobila jalov, odnosno da se radi o sterilitetu koji
je najčešće konstatovan kod kobila. Još uvek ne postoji nacionalni program
praćenja plodnosti kobila i kotrole sperme pastuva na godišnjem ili višegodišnjem
periodu. Na društvenim ergelama kontrola plodnosti kobila je nešto bolje
organizovana - redovno se sprovodi kontrola pripusta i plodnosti pastuva pomoću
utvrđene žderbnosti kobila, tj. biološkim ogledom, što je i najtačnije.

Šta se najčešće prati u reprodukciji kobila?

Kod prilodnih kobila svih rasa i starosti kontroliše se parenje, osemenjavanje ili
povađanje, zatim rana dijagnostika graviditeta, po mogućstvu pomoću ultrazvuka,
ili rektalnim i vaginalnim pregledom u prva dva meseca graviditeta, koji

____ 93 ____
predstavlja osnov za kasnije praćenje reprodukcije kod kobila, pogotovo za
potvrdu ždrebnosti posle tri meseca od parenja kobila.
Pregledi pastuva i pregled sperme pastuva još uvek se vrše sporadično i veoma
retko, osim u slučajevima kada ne postoji zadovoljavajuća plodnost parenih kobila.
Priprema pastuva za parenje je prisutna ali bez plana i programa parenja određenog
broja kobila određene rase. Ne postoji licenciranje pastuva, prvenstveno zbog
nepostojanja kontrole reprodukcije na centralnom nivou, tj. od strane
odgovarajućih ministarstava, zootehničkih, veterinarskih i matičnih službi koje su
nadležne za to, prvenstveno centralne matične službe.
Uvoz pepinijera samo za mali broj kobila ne daje brzo rezultate u poboljšanju
određenih karakteristika, brzine i kvaliteta podmladka jer to ne prati centralna
matična služba, što bi bilo neophodno, pogotovo za vođenje „stud book-a“.
Doduše, na privatnim ergelama u konjarskim regionima u Srbiji pristupa se češće
dijagnostici i terapiji oboljenja genitalnog sistema pastuva i kobila.

Novija dostignuća u reprodukciji konja

Konji kao vrsta imaju najmanju reproduktivnu efikasnost u poređenju sa drugim

domestifikovanim vrstama životinja zbog sledećih činjenica:
1. Selekcija konja se najčešće vrši na osnovu pedigrea i atletskih performansi,
nezavisno od reproduktivnih performansi.
2. Postoji sezonalnost reprodukcije, odnosno reprodukcija je limitirana sa
anestralnom sezonom.
3. Otežano je otkrivanje estrusa i pravovremeno parenje kobila u okviru 48
časova pre nastupanja ovulacije.
Pitanja koja su važna za uspeh parenja kobila su:
− Da li je kobila u estrusu?
− Da li ima ždrebe ili je ždrebna?
− Da li je graviditet normalan?

Sezonalnost i reprodukcija

Kobile su poliestrične (pokazuju nekoliko estralnih ciklusa) u periodu godine, koji

koincidira sa dugim danima, optimalnom ishranom i uslovima sredine koji
omogućavaju optimalno preživljavanje mladih (maj-oktobar mesec na severnoj
____ 94 ____
zemljinoj polulopti i novembar-april mesec na južnoj polulopti). Uočljiva su dva
perioda reprodukcije - ovulatorni i anovulatorni. Za vreme ovulatorne sezone
kobile pokazuju definisan estrus koji prate pravi znaci estrusa i ovulacija. U
anovulatornoj sezoni zapaža se izostanak estrusa i normalne ovulatorne funkcije.
Prelazni period između anestrusa i estralne cikličnosti (januar-mart mesec)
karakteriše različita aktivnost jajnika i estrusnog ponašanja, tokom ovog perioda
često dolazi do razvoja folikula na jajnicima pri čemu ovulacija i sam estrus u
velikom broju slučajeva izostaju.
Folikularna aktivnost je najmanja u januaru i februaru (severna hemisfera) i raste u
periodu mart-maj mesec. Tokom anestrusa jajnici su mali i tvrdi. Dužina estralnog
ciklusa i samog estrusa (polnog žara) je najduža tokom jesenjih meseci, dok je
najkraća u periodu april – oktobar mesec. U toku zime broj estralnih ciklusa kobila
je najmanji. Od januara do marta meseca lagano se povećava broj malih filikula
(<20 mm). U kasnijem periodu, tj. krajem marta meseca, broj malih folikula opada
a uvećava se broj velikih folikula (>30 mm).

Estralni ciklus

Estralni ciklus je pod neuroendokrinom kontrolom. Gonadotropni hormoni

(hormoni hipofize) koji su uključeni u regulaciju estrusnog ciklusa su:
folikulostimulirajući hormon (FSH) i lutenizirajući hormon (LH).
Folikulostimulirajući hormon dovodi do rasta folikula i posledično povećanog
lučenja estrogena proporcionalno sa rastom folikula. Estrogen stimuliše estrusno
ponašanje – "polni žar", koji kod kobila traje 5-7 dana. Luteinizirajući hormon
dovodi do sazrevanja ovulatornog folikula i ovulacije. Po ovulaciji nastaje žuto telo
koje luči progesteron koji je neophodan za održavanje graviditeta kobila do 100
dana graviditeta. Lučenje FSH i LH je pod kontrolom GnRH, pri čemu se
gonadotropni rilizing hormon luči u hipotalamusu. Sezonalni anestrus je
prouzrokovan promenama u „feed back“ mehanizmu između jajnika i
hipotalamusa.
Estrusni ciklus kobila se deli na dva perioda. Folikularna faza je period naglog
rasta folikula, kobila pokazuje znake estrusa (5-7 dana) a zatim ovulira. Lutealna
faza počinje posle ovulacije, tokom diestrusa (14-15 dana) formira se žuto telo koje
luči progesteron do oko 50. dana gestacije. Za lučenje progesterona od 50. do 100.
dana gestacije zadužena su sekundarna žuta tela koja nastaju stimulacijom od
strane eCG (PMSG) koji se stvara u materičnim čašicama. Posle 100 dana gestacije

____ 95 ____
progesteron se izlučuje u posteljici. Ukoliko kobila ne koncipira. endometrijum
luči PGF2α koji dovodi do lize žutog tela i započinjanja novog ciklusa.

PROCEDURE ZA POBOLJŠANJE ŽDREBNOSTI KOBILA

Procedure za poboljšanje ždrebnosti kobila obuhvataju: (1) draženje kobila, (2)

rektalnu palpaciju materice i jajnika, (3) ultrazvučni pregled genitalnih organa
kobile, (4) veštačko osemenjavanje kobila i (5) produženje trajanja dana veštačkim
svetlom, kao i (6) hormonalnu kontrolu estrusa.

Hormonalna kontrola estrusa kobila

Pojava estrusa je nepoželjna kod takmičarskih kobila zato se vrši supresija i to

aplikovanjem progestagena ili progesterona u uljanom rastvoru (u dozi od 150-300
mg i.m.) ili altrenogesta (0,44 mg/kg p.o.). Poželjnija je upotreba oralnih
progestagena jer i.m. aplikacija iritira tkivo i pravi otoke. Iako ovi preparati
sprečavaju vidljive znakove i samu pojavu estrusa, nisu uvek efikasni u
suprimiranju folikularnog rasta i ovulacije kod cikličnih kobila.
Ovulacija se kod kobila može sinhronizovati aplikovanjem uljanog progesterona
(150 mg) i 17-β estradiola, takođe uljanog (10 mg, i.m. u trajanju od 10 dana),
zajedno sa PGF2α u dozi od 10 mg i.m. desetog dana tretmana. Kobile ulaze u
estrus oko 3 dana po prestanku tretmana, a 85% kobila ovulira 9-13 dana po
prestanku tretmana.
Indukcija estrusa kod kobila u diestrusu (kobila koje imaju korpus luteum koji
postoji najmanje 5 dana) može se izvršiti aplikovanjem PGF2α u dozi od 10 mg
i.m. ili kloprostenola (250 µg, i.m.) u cilju lize žutog tela. Kobile ponovo ulaze u
estrus za oko 3 dana i najčešće ovuliraju 9-10 dana nakon tretmana
prostaglandinima. Vreme ovulacije varira i zavisi od veličine najvećeg folikula na
jajniku u vreme aplikacije prostaglandina. Prostaglandini prouzrokuju brojne
prolazne neželjene efekte kod konja, pri čemu se najčešće javljaju: znojenje, kolike
i tremor. Prostaglandini dovode do lize zrelih žutih tela ali nisu sami preterano
efikasni u indukciji estrusa anestričnih kobila.
Vidljivi estrus može se izazvati kod anestričnih ili ovariektomisanih kobila
upotrebom uljanog 17 β estradiola (1-10 mg, i.m.) ili estradiol ciprionata (0,5 mg,
i.m.) Kobile pokazuju znake estrusa za 12-24 časa. Ovaj estrus nema veze sa
rastom folikula i nije fertilan. Tretman sa estradiol ciprionatom ukoliko se ponovi
____ 96 ____
ili se koriste veće doze, vrlo često dovodi do ćudljivosti kobila, tj. argesivnosti i
nedozvoljavanja pastuvima da im priđu. Tretman sa estrogenima u prisustvu
progesterona (npr. u diestrusu cikličnih kobila neće dovesti do pojave estrusa.
Indukcija ovulacije kod kobila koje imaju zrele preovulatorne folikule (>33 mm
prečnika) može se izazvati aplikovanjem humanog horiogonadotropina (hCG)
2.500 IU, i.v. ili aplikovanjem deslorelin implanta (od 2,2 mg, s.c.). Ovulacija
nastupa kod 85% kobila unutar 48 sati nakon tretmana i to 36-42 časa nakon
aplikacije hCG-a ili 40-44 časa nakon aplikovanja implanta deslorelina. Uzastopna
aplikacija hCG-a tokom dužeg perioda može biti povezana sa formiranjem antitela
i slabijim odgovorom na terapiju, što nije slučaj kod korišćenja deslorelina.
Najčešće se deslorelin implant vadi nakon ovulacije, ovo se lako izvodi naročito
ako je implant aplikovan u vulvarnu mukozu.
Superovulacija kobila – koristi se isključivo za embriotransfer. Kobile ne
superovuliraju nakon tretmana sa ekvinim horiogonadotropinom (eCG) niti nakon
aplikovanja folikostimulirajućeg hormona izolovanog od druge vrste.
Superovulacija se može izazvati jedino sa ekvinim FSH. Aplikovanje 2-20 µg
GnRH pomoću infuzione pumpe u toku 10 dana indukuje normalni rast folikula i
ovulaciju kod anestričnih kobila, veće doze dovode do superovulacije (najčešće 3
folikula). Cikličnost se takođe može indukovati kod anestričnih kobila tretmanom
sa 200 µg GnRH svakih 6 časova, ili aplikovanjem GnRH agonista svakih 12
časova.

Pregled pastuva i sperme

Naučno je dokazano da je 100-250 milina progresivno pokretljivih sparmatozoida

dovoljno za koncepciju kod kobila. Prilikom uzimanja sperme i/ili eksploatacija
pastuva treba imati na umu da povećana frekvencija pripusta ili uzimanja sperme
negativno utiče na kvalitet sperme i plodnost kobila. Seme se ne sme uzimati ili
vršiti pripust češće nego svaki drugi dan (zato se i preporučuje pripust kobila na
svakih 36 sati). Kvalitet sperme treba redovno kontolisati mikroskopskim
pregledom i mikrobiološkim nalazom briseva iz ejakulata.
Pored frekvencije ejakulacije, u obzir treba uzeti starost pastuva, veličinu testisa,
libido i sezonalnost. Anabolički steroidi i skraćivanje dužine dana u toku zime
dovode do smanjenja fertilnosti sperme pastuva. Za ovo je odgovorna manja
sekrecija gonadotropina koja dovodi do smanjenja veličine testisa, količine
ejakulata i smanjenog libida. Libido može biti manji i zbog nepravilnog korišćenja
pastuva i izostanka stimulisanja pastuva neizlaganjem raspasanim kobilama.
____ 97 ____
 OSIGURANJE U KONJARSTVU
Zoran Katrinka

Konjarstvo u novije vreme predstavlja više sport i zabavu nego stočarsku

disciplinu. Iz tog razloga proističe i širi spektar primene različitih vrsta osiguranja.
Osiguranje je mera ekonomske nadoknade šteta, koje mogu nastati u različitim
prilikama. Predmet osiguranja mogu biti sami konji, njihov transport, odgovornost
imaoca konja prema trećim licima, posetioci konjičkih trka i izložbi, odgovornost
organizatora sportskih manifestacija, radnici u neposrednom kontaktu sa konjima,
jahači i veterinari. Pošto su konji često vrlo vredna grla, po prirodi vrlo osetljiva –
ne retko može doći u pitanje i profesionalna odgovornost veterinara.

Oblici osiguranja konja

Konji se osiguravaju od rizika uginuća ili prinudnog klanja/ubijanja usled

bolesti ili nesrećnog slučaja. Rizik uginuća od nesrećnog slučaja pokriven je od
prvog dana osiguranja, a rizik nastao usled bolesti nakon isteka perioda karence u
trajanju od 14 dana. Uz doplatak za otkup karence moguće je pokriće uginuća
usled bolesti od prvog dana osiguranja. Osiguravaju se zdrava grla, u starosti od 10
dana do 18 godina, ili do 21 godine starosti ukoliko su kontinuirano osiguravana od
15 godine. Predmet osiguranja je životinja u celosti, a ne neki njen deo ili svojstvo.
Rizici nastali od bolesti koje su nastale pre početka trajanja osiguranja, kao i
bolesti na A listi OIE (bruceloza, IAK itd.) su isključeni iz osiguravajućeg pokrića.
Postupak zaključenja osiguranja sprovodi se procenom i preuzimanjem rizika na
licu mesta, identifikacijom i pregledom životinja, uslova držanja, ishrane i
eksploatacije i uvidom u primenu propisanih dijagnostičkih i preventivnih mera.
Poželjno je da ovom prilikom budu prisutni i vlasnik konja i ordinirajući veterinar.
Konji se po pravilu osiguravaju na period od godinu dana, a ždrebad od 10 dana do
4 meseca starosti, kasnije na godinu dana.

____ 98 ____
Postoji i mogućnost dopunskog osiguranja rizika gubitka ždrebeta od pobačaja u
poslednjem mesecu ždrebnosti, mrtvorođenog ždrebeta ili uginuća za vreme i posle
ždrebljenja do 1. ili 10. dana starosti. Dalje, postoji i dopunsko osiguranje pastuva
od gubitka priplodne sposobnosti.
Premija odnosno cena osiguranja se određuje na osnovu nekoliko elemenata:
- Sume osiguranja, koja predstavlja dogovorenu vrednost grla i maksimalnu
obavezu osiguravača prilikom procene štete.
- Premijske stope, koja je izraz stepena opasnosti na osnovu vrednosti grla,
starosti, namene, kvaliteta držanja, nivoa zdravstvene zaštite
- Ugovorenih doplataka i popusta
- Poreza na osiguranje
• Osiguranje kastracije je još jedan vid osiguranja koje veterinari često traže.
Cena ovog osiguranja zavisi od vrednosti grla i stepena rizika, zavisno od
starosti i stanja polnih organa.
• Pošto se konji ponekad uvoze i podležu obavezi karantina, primenjuje se
osiguranje za vreme trajanja karantina.
• Transport konja u zemlji i inostranstvu je takođe rizik koji se može osigurati.
• Vlasnik konja je po zakonu odgovoran za sve štete koje konji mogu naneti
trećim licima, te se ova odgovornost može osigurati.
• Organizatori sportskih priredbi su po zakonu dužni da osiguraju posetioce.
• Konjički klubovi takođe mogu da osiguraju svoje članove, kao i povremene
korisnike usluga – rekreativne jahače i polaznike škole jahanja.
• Osiguranje veterinara od odgovornosti iz delatnosti je u našoj zemlji još
uvek dobrovoljno, dok je u zapadnim zemljama obavezno po zakonu i bez
njega se ne može dobiti/produžiti licenca.
Činjenicu da li je veterinar načinio stručnu grešku treba da utvrde nadležni organi,
pre svega veterinarska komora, odnosno njen etički komitet. U praksi se dešava
da se greška ne utvrdi, a da nezadovoljni vlasnik životinje pokrene građansku
parnicu sa zahtevom za nadoknadu štete, koju sud može da oceni opravdanom i
pravosnažnom. U tom slučaju, veterinar je dužan da nadoknadi štetu i sve
troškove.
Osiguranje profesionalne odgovornosti ima svrhu da veterinaru pruži pravnu
zaštitu, izvrši nadoknadu štete i svih opravdanih troškova sudskog postupka.

____ 99 ____