Dinamska psihologija i psihosinteza

R. Assagioli

Kada posmatramo najvidljivije karakteristike savremene civilizacije, zapanjeni smo

njenom ekstremnom ekstroverzijom, njenom željom da upozna i savlada sile prirode da
bi zadovoljila svoje, uvek rastuće, potrebe i zahteve. Ovo je zaista dominantan trend
našeg doba, ali nikako nije i jedini, kao što će preciznija studija i pokazati.

Kao što je dobro poznato, tokom poslednjih sedamdeset godina, grupa istraživača, na
početku mala mada postepeno sve aktivnija, usmerila je svoju pažnju na istraživanje
fenomena i tajni ljudske psihe. Najvažnije rezultate nisu postigli istaknuti akademski
psiholozi, nego nezavisni istraživači. Skoro svi od njih su bili kliničari, vođeni praktičnim
potrebama svojih pacijenata i potpomognuti važnim dokazima da se do određenih
psiholoških fenomena dolazi kada su naglašeni u patološkim stanjima.

Prvi naučnik koji je dao doprinos ovoj oblasti originalnim otkrićima bio je Pierre Janet.

Započevši sa fenomenom „psihološkog automatizma“ otkrio je da postoje mnoge

mentalne aktivnosti koje su nezavisne od pacijentove svesti i da čak stvarne „druge
ličnosti“ žive ispod ili se smenjuju sa svakodnevnom ličnošću.

Uskoro posle Janet-a bečki doktor Sigmund Freud je započeo svoja istraživanja
nesvesnih psiholoških procesa. Njegova polazna tačka bila je Breuer- ova katarzična
metoda koja se sastojala u prizivanju u svest pacijenta zaboravljenih trauma ili utisaka
koji su proizveli simptome i njihovog oslobađanja sredstvima odgovarajućeg izražavanja
jakih emocija povezanih sa njima. Breuer je koristio hipnozu u ove svrhe, ali je Freud
ubrzo otkrio da se isti rezultati mogu postići upotrebom slobodnih asocijacija i
interpretacijom snova što su postale specifične psihoanalitičke tehnike.

Freud je pokazao da različiti fizički simptomi i prihološki poremećaji potiču od

instinkata, nagona i fantazija zakopanih u nesvesnom i zadržanih tamo pomoću otpora i
različitih vrsta mehanizama odbrane. On je takođe otkrio da mnoga ispoljavanja
normalnog života kao što su snovi, sanjarenja, zaboravljanje, greške i lapsusi u ponašanju
i čak i neke vrste umetničkih i literarnih dela potiču od istih psiholoških mehanizama
koji određuju patološke simptome kod bolesnih. Na primer, čudno zaboravljanje dobro
poznatih stvari ili reči potiče, prema Freud-u, od neke veze koja postoji između
zaboravljene reči ili činjenice i neke bolne emocije ili neprihvatljivog događaja. On daje
zabavne ilustracije za ovo: jednog dana nije mogao da se seti imena dobro poznatog
odmarališta na italijanskoj rivijeri zvanog Nervi. „Zaista“, piše on, „nervi mi prave
velike probleme“.

Na ovim osnovama Freud je razvio obilje ideja o genetskom razvoju i o strukturi ljudske
ličnosti koje je nemoguće sažeti, to više što su one prolazile kroz znatne promene tokom
mnogih godina Freud-ovog obilnog stvaralaštva. Ali, njegova psihoanalitička doktrina je
sada dobro poznata i rastumačena ili sažeta od strane različitih autora. ( Razumljivo i
objektivno izlaganje Freud-ove psihoanalize je knjiga „Schools of Psychoanalitic
Thought“ Ruth L. Munroe koja takođe sadrži i jasno izlaganje i kritičke komentare
drugih najvažnijih zastupnika psihoanalitičke misli.)

Freud je imao mnogo učenika i sledbenika, od kojih su neki dali doprinos različitim
otkrićima i modifikacijama istovremeno ostajući u glavnoj struji psihoanalitičkog
pokreta; takvi su bili: Karl Abraham, Sandor Ferenczi, Wilhelm Stekel, Melanie Klein i
tako dalje. Sa druge strane, neki od Freud-ovih prvobitnih učenika i saradnika su zauzeli
nezavisnu, pa čak i neprijateljsku poziciju i razvili ideje, metode, čak i sopstvene škole.
Važniji među njima su: Alfred Adler koji je u svojoj „Individual Psychology“ istakao
važnost težnje ka ličnom samopotvrđivanju ili težnje ka moći, C.G. Jung koji je istraživao
dublje slojeve nesvesnog gde je otkrio slike i simbole kolektivnog karaktera i takođe dao
originalni doprinos klasifikaciji i deskripciji psiholoških tipova, Otto Rank koji je stavio
poseban naglasak na problem separacije i ujedinjenja i na funkciju volje. Kasnije
specifične doprinose je dala Karen Hornay koja je istakla važnost aktuelnih konflikata i
potrebe za sigurnošću. Erich Fromm je stavio naglasak na društvene pritiske nad
individuom.

Različiti doprinosi su dati od strane francuskih psihoanalitičara kao što su Allendy i

Hesnard. Takođe treba pomenuti i „Existential Analysis“ koju su istakli i praktikovali
Binswanger i Frankl.

Ako uzmemo u razmatranje šire polje koje uključuje i specijalne grane medicine i
psihologije i različite nezavisne kulturne pokrete, nalazimo značajne i vredne doprinose
saznanju o ljudskoj prirodi i njenom poboljšanju. Među njima su:

1. Psihosomatska medicina koja se sve više razvila poslednjih godina

osvetljavajući jake uticaje psiholoških faktora u determinisanju svakojakih
problema uključujući i mnoge organskog karaktera.

2. Psihologija religije koja istražuje različita ispoljavanja religiozne svesti i

mističnih stanja. Istraživači u ovoj oblasti su bili brojni; možemo pomenuti, među
prvima, Wiliam-a James-a sa njegovom klasičnom knjigom „The Varieties of
Religious Experience“, Undehill-a (Mysticism), Heiler-a, Winslow-a Hall-a i tako
dalje. U poslednje vreme su se pojavile mnoge knjige koje razmatraju odnos
između psihologije i religije.

3. Istraživanje Nadsvesti (i njenih manifestacija kao su intuicija i prosvetljenje),

genija i kreativne aktivnosti, i visoko obdarene dece. Ovde nalazimo studiju o
„kosmičkoj svesti“ Bucke-a, doprinose Ouspensky-og, Winslow-a Hall-a,
Urban-a, Maslow-a itd.; Terman-a i grupu koja je radila u Asocijaciji za
talentovanu decu itd.

4. „Istraživanje psihika “ ili parapsihologija koja se razvila iz klasičnih studija

Myers-a o „Subliminal Self“ i koju su razvili ozbiljni naučnici kao James,
Lodge, Richet, Geley, Osty, Rhine itd.. Ona je dala dokaze o postojanju
 natprirodnih psihofizičkih sposobnosti kao što su ekstrasenzorna percepcija,
mehaničko dejstvo na daljinu (telekineza), telepatija, predosećanje. Ona je takođe
sakupila mnogo materijala o problemu opstanka.

5. Istočnjačka psihologija (naročito indijska), i drevna i moderna. Njeni vredni

doprinosi počinju da se integrišu sa onima iz Zapadne psihologije.

6. „Kreativno razumevanje“ koje naglašava kreativnu snagu spiritualnog

razumevanja i unutrašnjeg značenja. Njen glavni zaštitnik je bio Hermann
Keyserling koji je izložio ovaj pristup kroz mnoge knjige i kroz „School of
Wisdom“ koja je bila aktivna mnogo godina u Darmstadt-u, u Nemačkoj.

7. Holistički pristup i psihologija ličnosti. Ovaj pristup je prvi promovisao Smuts

u svojoj knjizi „Holism and Evolution“, a usvojio ga je veći broj psihologa i
psihijatara kao što su: Allport, Angyal, Goldstein, Maslow, Murphy i Progroff.
Gledišta prethodnih autora je vešto sumirao Hall. Paralelno sa ovim razvojem u
Americi, postojao je pokret u Švajcarskoj nazvan Médicine de la Personne, koji
je započeo Tournier iz Ženeve, a nastavio Maeder i drugi, nezavisnim putem, kao
Baudoin. Personalističko stanovište je takođe podržavao Stern u Nemačkoj.

8. Interindividualna i socijalna psihologija i psihijatrija i antropološke studije

čoveka. Ovo je veliki pokret koji obuhvata različite nezavisne struje. Ovde
nalazimo Sullivan-a sa njegovom „Inter-personal Theory of Psychiatry“, Lewin-a,
zatim istraživače grupne dinamike na Univerzitetu u Mičigenu, istraživače
ljudskih odnosa na Harvardu, doprinose Sorokin-a o altruističkoj ljubavi itd.,
takođe na Harvardu, dok je u Evropi naglasak stavljen na socijalne i moralne
poglede u psihijatriji od strane Baruk-a. Antropološki pristup je vešto predstavila,
između ostalih, Margaret Mead.

9. „Aktivne tehnike“ za lečenje i razvoj ličnosti. Svi ili gotovo svi prethodno
pomenuti pristupi su vodili usvajanju i upotrebi velikog broja različitih aktivnih
tehnika. Relativno starije su hipnoza, sugestija i autosugestija, opisane i korišćene
u dve „Schools of Nancy“ (Liebault, Bernheim, Coué), i sa većom naučnom
preciznošču od strane Baudoin-a, zatim autogeni trening Schultz-a, „Réve éveillé“
Desoillé-a, Happich-ova meditativna tehnika, Moreno-va psihodrama i druge
forme grupne psihoterapije. Nadalje, postoje različite tehnike, suviše brojne da bi
bile navedene u ovom kratkom pregledu, za trening specifičnih funkcija kao što
su memorija, mišljenje, mašta i volja.

Ovaj veliki broj studija i istraživanja nudi dovoljno materijala za pokušaj usklađivanja i
sinteze. Ako sakupimo utvrđene činjenice, jasne i potvrđene doprinose i dobro
utemeljene interpretacije, igrorišući preterivanja i teoretske nadgradnje različitih škola,
stižemo do višedimenzionalne koncepcije (Ovaj zgodan naziv koji ukazuje na
sveobuhvatno gledište su koristili Ruth Munroe i Gardner Murphy) o ljudskoj ličnosti
koja je, iako daleko od savršene i konačne, prema našem mišljenju, obuhvatnija i bliža
realnosti nego prethodne formulacije.
Da bismo ilustrovali koncepciju o sklopu ljudskog bića u njegovoj životnoj konkretnoj
stvarnosti, sledeći dijagram može biti od pomoći. On je, naravno, gruba i jednostavna
slika koja može dati samo strukturalnu, statičnu, skoro „anatomsku“ predstavu o našem
unutrašnjem sklopu istvremeno izostavljajući dinamički aspekt koji je najvažniji i
suštinski. Ali ovde, kao i u svakoj nauci, postepeni koraci moraju biti preduzeti i
progresivne promene načinjene. Kada se nosimo sa realnošću nečeg tako savitljivog i
neuhvatljivog kao što je naš psihički život, važno je ne izgubiti iz vidokruga glavni
pravac i osnovne razlike, inače je višestrukost detalja sklona da zatamni sliku kao celinu
i spreči naše razumevanje posebnog značaja, svrhe i vrednosti njenih različitih delova.

Sa ovih rezervama i ograničenjima, sledi dijagram:

1. Niže nesvesno

Ono sadrži ili je koren:

a) Osnovnih psiholoških aktivnosti koje upravljaju životom tela, inteligentne
koordinacije telesnih funkcija
b) Osnovnih nagona i primitivnih težnji
c) Mnogih kompleksa nabijenih jakim emocijama
d) Snova i mašte niže vrste
e) Nižih, nekontrolisanih parapsiholoških procesa
f) Različitih patoloških ispoljavanja kao što su fobije, opsesije, kompulsivne radnje i
paranoidne obmane

2. Srednje nesvesno

Ono je formirano od psiholoških elemenata koji su slični onima u našoj budnoj svesti i
lako su joj dostupni. U ovoj unutrašnjoj oblasti naša različita iskustva se asimiliraju, naše
svakodnevne mentalne i imaginativne aktivnosti se razrađuju i razvijaju u vrsti
psihološke trudnoće pre njihovog rođenja u svetlosti svesti.
3. Više nesvesno ili nadsvest

Iz ove oblasti mi primamo više intuitivne uvide, umetničku, filozofsku ili naučnu
inspiraciju, etičke imperative i težnju ka humanim i herojskim delima. To je izvor viših
osećanja kao što je altruistička ljubav, genijalnosti i stanja kontemplacije, prosvetljenja i
ekstaze. U ovoj oblasti su latentne više psihičke funkcije i spiritualne energije.

4. Polje svesti

Ovaj pojam, koji nije sasvim tačan, ali koji je prilično jasan i pogodan za praktične svrhe,
se koristi za označavanje onog dela naše ličnosti kojeg smo neposredno svesni,
neprestanog toka senzacija, predstava, misli, osećanja, želja i impulsa koje možemo da
posmatramo, analiziramo i procenjujemo.

5. Svesni self ili „Ja“

Self, odnosno, tačka čiste samosvesti, se često meša sa svesnom ličnošću, koja je upravo
opisana, ali u stvarnosti je sasvim različita od nje. Ovo može biti potvrđeno kroz
korišćenje pažljive introspekcije. Promenljivi sadržaji naše svesti (senzacije, misli,
osećanja itd.) su jedno, dok je „Ja“, self, centar naše svesti, drugo. Sa određene tačke
gledišta ova razlika se može uporediti sa onom koja postoji između belo osvetljene
površine na ekranu i različitih slika koje su projektovane na nju.

Ali, „čovek sa ulice“ i čak i mnogi obrazovani i inteligentni ljudi ne prave sebi probleme
posmatranjem sebe samih i pravljenjem razlika, oni plove površinom „toka uma“ i
identifikuju se sa njegovim uzastopnim talasima, sa promenama sadržaja sopstvene
svesti.

6. Viši self

Svesni self je generalno ne samo utopljen u neprekidan tok psiholoških sadržaja nego
izgleda da sasvim nestaje kada zaspimo, kada klonemo i izgubimo svest, kada smo pod
dejstvom anestetika ili narkotika ili u stanju hipnoze. I, kada se probudimo, self se
misteriozno ponovno pojavljuje, ne znamo kako i odakle, što je činjenica koja je, ako je
pažljivo ispitana, zaista zbunjujuća i uznemiravajuća. Ovo nas vodi ka pretpostavci da je
ponovno pojavljivanje svesnog selfa ili ega određeno postojanjem trajnog centra, pravog
Selfa, smeštenog iza i „iznad“ njega. (Viši Self ne treba mešati ni na koji način sa
Frojdovim super-egom koji nije pravi self nego, prema Frojdovoj teoriji, konstrukcija,
veštački proizvod. On je takođe različit od bilo kakve fenomenološke koncepcije selfa ili
ega.).
Postoje različiti načini pomoću kojih realnost Selfa može biti utvrđena. Ima mnogo
individua koje su postigle, više ili manje privremeno, svesnu realizaciju Selfa da za njih
ona ima isti stepen izvesnosti koju iskusi istraživač koji zašao u prethodno nepoznatu
teritoriju. Takve izjave se mogu naći u Cosmic Consciousness Buck-a, Tertium Organum
Ouspensky-og, Mysticism Underhill-a i drugim knjigama. Svest o Selfu takođe može biti
postignuta kroz korišćenje izvesnih psiholoških metoda među kojima su Jungov „proces
individuacije“, „Réve éveillé“ Desillé-a, tehnike Raja Yoge itd..

Zatim, imamo potkrepljenja takvih filozofa kao što su Kant i Herbart koji prave jasnu
razliku između empirijskog ega i nominalnog ili pravog Selfa. Ovaj Self je iznad i
nedirnut tokovima uma ili stanjima u telu, i lični svesni self treba posmatrati prosto kao
njegovu refleksiju, „projekciju“ u sferi ličnosti. Na sadašnjem stupnju psiholoških
ispitivanja malo se šta jasno zna o Selfu, ali važnost ovog sintetišućeg centra opravdava
buduća istraživanja.

7. Kolektivno nesvesno

Ljudska bića nisu izolovana, ona nisu „monade bez prozora“ kao što je Lajbnic mislio.
Ona se mogu povremeno subjektivno osećati izolovanim, ali ekstremna
egzistencijalistička koncepcija nije tačna, ni psihološki, ni spiritualno.

Spoljašnja linija jajeta na dijagramu treba da se posmatra kao odvajajuća, ali ne i

razdvajajuća. Treba da se posmatra slično membrani koja odvaja ćeliju dopuštajući stalnu
i aktivnu razmenu sa celim telom kome ćelija pripada. Procesi „psihološke osmoze“ se
nastavljaju sve vreme i sa drugim ljudima i sa opštim psihološkim okruženjem. Ovo
poslednje odgovara onome što je Jung nazvao „kolektivno nesvesno“ mada on nije jasno
definisao ovaj pojam u koji uključuje elemente različite, čak suprotne prirode , to jest,
primitivne arhaične strukture i više, ka unapred usmerene aktivnosti nadsvesne ličnosti.

Prethodni dijagram nam pomaže da pomirimo sledeće činjenice koje na prvi pogled
izgledaju kontradiktorno i isključuju jedna drugu:

1. Prividnu dualnost, vidljivo egzistiranje dva selfa u nama. Zaista, kao da postoji
dva selfa jer lični self je generalno nesvestan drugog, čak do tačke negiranja
njegovog postojanja budući da je drugi, pravi Self, skriven i ne otkriva se
neposredno našoj svesti.

2. Pravo jedinstvo i jedinstvenost Selfa. Ne postoji zapravo dva selfa, dva nezavisna
i odvojena entiteta. Self je jedan, on se manifestuje u različitim stepenima
svesnosti i samorealizacije. Refleksija izgleda kao samostalno postojeća, ali u
realnosti nema autonomno postojanje. To je, drugim rečima, ne novo i drugačije
svetlo, nego projekcija svetlosnog izvora.

Ova koncepcija o strukturi našeg bića uključuje, usklađuje i uređuje u obuhvatnu viziju
podatke dobijene različitim posmatranjima i iskustvima. Ona nam nudi šire i obuhvatnije
razumevanje ljudske drame, konflikata i problema sa kojima se sukobljava svako od nas i
ona takođe ukazuje na sredstva njihovog rešavanja i pokazuje put našeg oslobođenja.

U našem svakodnevnom životu mi smo ograničeni i sputani na hiljadu načina – žrtve

smo iluzija i fantazama, robovi neprepoznatih kompleksa, bacani ovamo onamo
spoljašnjim uticajima, slepi i hipnotisani varljivom spoljašnjošću. Nije nikakvo čudo tada
da je čovek u takvom stanju često nezadovoljan, nesiguran i nepostojan u svojim
raspoloženjima, mislima i akcijama. Osećajući intuitivno da je „Jedno“, a otkrivajući da
je „podeljen u sebi“, on je zbunjen i ne uspeva da razume ni sebe ni druge.

Nije čudo da on, ne poznavajući ili ne razumevajući sebe, nema nikakvu samokontrolu i
stalno biva uvučen u sopstvene zablude i slabosti, da je tako mnogo života upropašćeno
ili su u najmanju ruku ograničeni i unesrećeni bolestima uma i tela, mučeni sumnjama,
obeshrabrenjem i očajem. Nije čudo što se čovek u svojoj slepoj i strastvenoj potrazi za
slobodom i zadovoljstvom povremeno divlje buni i povremeno pokušava da zaustavi
unutrašnje mučenje bacajući se naglo u život grozničave aktivnosti, konstantnog
uzbuđenja, burnih emocija i nepromišljenih avantura.

Ispitajmo da li i kako je moguće rešiti ovaj centralni problem ljudskog života, izlečiti ovu
osnovnu nemoć čoveka. Pogledajmo kako on može osloboditi sebe ove zatočenosti i
postići harmoničnu unutrašnju integraciju, pravu samorealizaciju i prave odnose sa
drugima.

Zadatak sigurno nije ni lak ni jednostavan, ali da može biti ostvaren demonstrirano je
uspehom onih koji su koristili odgovarajuća i prikladna sredstva.

Stadijumi za postizanje ovog cilja se mogu svesti na sledeću shemu koja sledi:

1. Potpuno saznanje o nečijoj ličnosti

2. Kontrola njenih različitih elemenata

3. Realizacija nečijeg pravog Selfa- otkrivanje ili stvaranje ujedinjujućeg centra

4. Psihosinteza: stvaranje i rekonstrukcija ličnosti oko novog centra

Ispitajmo svaku od ovih faza.

1. Potpuno saznanje o nečijoj ličnosti

Prepoznali smo da, da bismo stvarno poznavali sebe, nije dovoljno da napravimo popis
elemenata koji formiraju naše svesno biće. Proširena eksploracija ogromnih oblasti našeg
nesvesnog takođe mora biti preduzeta. Prvo moramo da hrabro prodremo u jamu našeg
nižeg nesvesnog da bismo otkrili tamne sile koje nas zavode i ugrožavaju – fantazme,
predačke ili dečje predstave koje nas opsedaju ili tiho dominiraju nama, strahove koji nas
parališu, konflikte koji troše našu energiju. Ovo je moguće uraditi korišćenjem
psihoanalitičkih metoda.

Ovo istraživanje može preduzeti osoba sama, ali ga je lakše izvesti uz tuđu pomoć. U
svakom slučaju metod mora biti upotrebljen u istinski naučnom maniru, sa najvećom
objektivnošću i nepristrasnošću, bez unapred stvorenih teorija i bez da dozvolimo sebi da
budemo zastrašeni ili zavedeni na pogrešan put prikrivenim ili žestokim otporom zbog
naših strahova, naših želja, naših emocionalnih vezanosti.

Psihoanaliza se generalno zaustavlja ovde, ali ovo ograničenje nije opravdano.

Oblasti srednjeg i višeg nesvesnog takođe treba da budu istražene. Na taj način mi ćemo
otkriti u nama samima do tada nepoznate sposobnosti, naš pravi poziv, naše više
potencijale koji teže da se ispolje, ali koje često suzbijamo i potiskujemo kroz nedostatak
razumevanja, kroz predrasude ili strah. Takođe ćemo otkriti ogromne rezerve
nediferencirane psihičke energije skrivene u svakom od nas, to jest, plastičan deo našeg
nesvesnog koji nam leži na raspolaganju, osnažujući nas neograničenim kapacitetom da
učimo i stvaramo.

2. Kontrola različitih elemenata ličnosti

Posle otkrivanja svih ovih elemenata, moramo njima ovladati i postići kontrolu nad
njima. Najefikasniji metod pomoću koga možemo uspeti u tome je dezidentifikacija. Ona
je zasnovana na osnovnom prihološkom principu koji može da se formuliše ovako:

Nad nama vlada sve sa čime naš self postane identifikovan. Možemo vladati i
kontrolisati sve od čega smo se dezidentifikovali.

U ovom principu teži tajna našeg ropstva ili naše slobode. Svaki put kada se
„identifikujemo“ sa slabošću, nedostatkom, strahom ili bilo kojom drugom ličnom
emocijom, mi ograničavamo i parališemo sebe. Svaki put kada priznamo „Ja sam
obeshrabren“ ili „Ja sam razljućen“ nad nama sve više vladaju depresija ili bes. Mi smo
prihvatili ta ograničenja, mi smo sami sebe stavili u lance. Ako umesto toga u istoj
situaciji kažemo „Talas obeshrabrenosti pokušava da me potopi“ ili „Nalet besa pokušava
da me savlada“ sitacija je vrlo različita. Tada postoje dve sile koje se sukobljavaju, na
jednoj strani naš budan self, a na drugoj obeshrabrenje ili bes. A budan self se ne
pokorava toj invaziji, on može objektivno i kritički da pogleda te impulse obeshrabrenja
ili besa, on može da potraži njihove korene, da predvidi njihove štetne efekte i shvati
njihovu neosnovanost. Ovo je često dovoljno za odupiranje napadu takvih sila, njihovo
rasturanje i dobijanje bitke.

Ali, čak i kada su te sile unutar nas privremeno jače, kada je svesna ličnost u prvom
momentu savladana njihovom snagom, budan self nikada nije stvarno pobeđen. On se
može odmoriti u unutrašnjoj tvrđavi i tamo pripremiti i sačekati pogodan momenat za
kontranapad. On može izgubiti neke bitke, ali, ako se ne odrekne svog oružja i ne preda
se, krajnji ishod nije ugrožen, i on će postići pobedu na kraju.
Zatim, osim odbijanja jednog po jednog napada koji dolaze iz nesvesnog, možemo
primeniti temeljniji i odlučujući metod: možemo prionuti na duboko ukorenjene uzroke
ovih napada i iskoreniti teškoće. Ovaj radikalan lek može da se podeli na dve faze:

a) Dezintegracija štetnih slika ili kompleksa

b) Kontrola i korišćenje energija koje su tako oslobođene

Psihoanaliza je pokazala da moć ovih predstava i kompleksa leži prvenstveno u činjenici

da smo ih nesvesni, da ih ne prepoznajemo kao takve. Kada su razotkriveni, shvaćeni i
raščlanjeni na sastavne elemente, oni često prestaju da nas proganjaju i, u svakom
slučaju, mi smo onda mnogo bolje osposobljeni da se branimo od njih. Da bismo ih
rastvorili, treba da koristimo metode objektifikacije, kritičke analize i diskriminacije.
Odnosno, moramo upotrebiti hladno, bezlično posmatranje kao da su samo prirodni
fenomeni koji se pojavljuju izvan nas. Treba da stvorimo „psihološku distancu“ između
sebe i njih držeći te predstave i komplekse na odstojanju, da tako kažemo, i da onda
mirno razmotrimo njihovo poreklo, njihovu prirodu i njihovu glupost! Ovo ne znači
suzbijanje ili potiskivanje energija svojstvenih tim manifestacijama nego njihovu
kontrolu i preusmeravanje u konstruktivne kanale.

Dobro je poznato da je previše kritika i analiza sposobno da parališe i čak ubije emocije i
osećanja. Ova kritička sposobnost, koju često koristimo nediskriminativno i na štetu
naših viših osećanja i kreativnih potencijala, treba umesto toga da se koristi da nas
oslobodi od nepoželjnih impulsa i tendencija. Ali takva analiza i kritičnost često nisu
dovoljni. Postoje izvesne jake težnje, izvesni suštinski elementi koji, koliko god ih
omalovažavali i osuđivali, tvrdoglavo opstaju. I, povrh toga, ostaje problem emocionalnih
i impulsivnih energija kao što su seksualni i agresivni nagon. Oni, kada su odvojeni od
kompleksa ili preusmereni sa njihovih ranijih putanja, stvaraju u nama stanje agitacije i
nemira i mogu naći nove, ali jednako nepoželjne izlaze.

Ove sile, zato, ne smeju biti ostavljene da divlje teku same nego ih treba razmestiti na
neškodljiv način ili, još bolje, iskoristiti za konstruktivne svrhe: za ponovnu izgradnju
naše ličnosti, za doprinos našoj psihosintezi. Ali, da bismo mogli to da uradimo, moramo
početi od centra, moramo uspostaviti i učiniti efikasnim ujedinjujući i kontrolišući
Princip našeg života.

3. Realizacija nečijeg pravog Selfa - otkriće ili stvaranje ujedinjućeg centra

Na osnovu onoga što smo rekli o prirodi i snazi Selfa, nije teško teoretski istaći rešenje
takvog problema. Ono što mora biti postignuto je širenje lične svesti u Self, dosezanje
Zvezde praćenjem niti ili zraka (videti dijagram), ujedinjenje nižeg sa višim Selfom. Ali
ovo, što je tako lako izraziti rečima, a u realnosti predstavlja ogroman poduhvat. On
prestavlja veličanstveno postignuće, sigurno dugo i teško i nije svako spreman za to. Ali,
između polazne tačke u nizijama naše svakodnevne svesti i blistavog vrha
Samorealizacije postoji mnogo međufaza, mnogo visoravni na različitim visinama na
kojima se čovek može odmoriti ili čak napraviti svoje privremeno prebivalište, ako ga
njegov nedostatak snage onemogućava ili njegova volja ne bira dalje uspinjanje.

U povoljnim slučajevima uspinjanje se odvija do nekog stepena spontano kroz proces

prirodnog unutrašnjeg rasta podstaknut raznovrsnim životnim iskustvima, ali često je
proces vrlo spor. U svim slučajevima, međutim, on može biti znatno ubrzan našom
namernom svesnom akcijom i korišćenjem prikladnih aktivnih tehnika.

Međufaze podrazumevaju nove identifikacije. Muškarac ili žena koji ne mogu da

dosegnu svoj pravi Self u njegovoj čistoj esenciji mogu kreirati sliku i ideal savršene
ličnosti koja odgovara njihovom kalibru, njihovom stepenu razvoja i njhovom
psihološkom tipu, te stoga mogu učiniti ovaj ideal mogućim u stvarnom životu.

Za nekoga to može biti ideal umetnika koji realizuje i izražava sebe kao kreatora lepih
stvari, ko čini umetnost najbitnijim interesovanjem i pokretačkim principom svog
postojanja, ulivajući u nju sve svoje najbolje energije. Za druge to može biti ideal
tragaoca za istinom, filozofa, naučnika. Za treće to je ograničeniji i lični ideal, oca ili
majke.

Ovi „idalni modeli“ izražavaju, kao što je očigledno, suštinske odnose sa spoljašnjim
svetom i drugim ljudskim bićima, i otuda i izvestan stepen ekstraverzije. Ali, postoje ljudi
koji su ekstravertni do ekstremnog stepena i idu tako daleko da projektuju, što se i
dešavalo, bitne centre svoje ličnosti van sebe samih. Tipičan primer takve projekcije je
vatreni patriota koji daje sebe u potpunosti svojoj voljenoj zemlji koja postaje centar
njegovog života i interesovanja, skoro njegov self. Sve njegove misli i osećanja su
usmereni prema ovom cilju za koji je on spreman da žrtvuje čak i svoj život. Druga
ilustracija (čest slučaj u prošlosti) je žena koja se identifikuje sa čovekom koga voli, živi
za njega i utapa se u njega. Drevna Hindu supruga nije samo od svog muža pravila svog
ljudskog gospodara nego ga je takođe obožavala kao svog spiritualnog učitelja, svog
Gurua, skoro kao svog Boga.
Ova spoljna projekcija nečijeg centra, ova eks-centričnost (u etimološkom smislu reči) ne
treba da bude potcenjena. Iako ne predstavlja najdirektniji put ili najviše postignuće, ona
može, uprkos spoljašnjosti, da predstavlja za sada sasvim zadovoljavajuću formu
indirektne samorealizacije. U najboljem slučaju individua se stvarno ne gubi i ne stapa se
sa spoljašnjim objektom, nego oslobađa sebe na taj način sebičnih interesa i ličnih
ograničenja, ona realizuje sebe kroz spoljašnji ideal ili biće. Kasnije ovo postaje
indirektna, ali prava veza, tačka spajanja između čoveka i njegovog višeg Selfa koji je
reflektovan i simbolizovan u tom objektu.

5. Psihosinteza: formiranje ili rekonstrukcija ličnosti oko novog centra

Kada je ujedinjujući centar otkriven ili stvoren, u poziciji smo da gradimo oko njega
novu ličnost – skladnu, organizovanu i ujedinjenu.

Ovo je prava psihosinteza koja takođe ima nekoliko stadijuma. Prvi, suštinski, je odrediti
plan akcije, formulisati „unutrašnji program“. Moramo da zamislimo cilj koji treba
postići, to jest, novu ličnost koju treba razviti i da imamo jasno razumevanje različitih
zadataka koji se iziskuju.

Neki ljudi imaju jasnu viziju svog cilja od početka. Oni su sposobni da formiraju jasnu
sliku onoga što mogu i što nameravaju da postanu. Ova slika treba da bude realistična i
„autentična“, to jest, u skladu sa prirodnim razvojem date osobe i zato moguća, bar u
nekoj meri, za realizaciju i ne treba da bude neurotična, narealna „idealizovana slika“ u
smislu Karen Hornay. Istinski „idealni model“ ima dinamičku kreativnu snagu, on
olakšava zadatak eliminišući nesigurnosti i greške, on koncentriše energije i koristi
ogromnu sugestivnu i kreativnu snagu predstava.

Druge osobe, promenljivije psihološke konstitucije koje žive spontano, prateći znake i
intuiciju pre nego jasne planove, nalaze da im je teško da formulišu takav program, da
grade u skladu sa obrascem, može čak stvarno da im se ne dopada takav metod. Njihova
tendencija je da dopuste da budu vođeni Duhom iznutra ili Božjom voljom, ostavljajući
mu da izabere šta oni treba da postanu.Oni osećaju da najbolje mogu da postignu cilj
eliminišući, koliko god je to moguće, prepreke i otpore u sopstvenoj ličnosti, šireći
komunikaciju sa višim Selfom kroz aspiracije i predanost i onda puštajući kreativnu
snagu Duha da deluje, verujući joj i pokoravajući joj se.

Obe metode su efikasne, i svaka je prikladna za odgovarajući tip. Ali, dobro je znati,
usvojiti i koristiti obe do nekog stepena da bi se izbegla ograničenja i preterivanja svake
ispravljanjem i obogaćivanjem jedne elementima uzetim od druge.

Stoga oni koji koriste prvi metod treba da budu pažljivi da izbegnu pravljenje njihove
„idealne slike“ suviše rigidnom, treba da budu spremni da je prilagode ili uvećaju i čak da
je izmene zajedno sa kasnijim iskustvima, svežim pogledima ili novim razjašnjenjima
koja nagoveštavaju i zahtevaju ovu promenu.
Sa druge strane oni koji koriste drugi metod treba da se čuvaju da ne postanu suviše
pasivni i negativni prihvatajući kao inticiju i više inspiracije izvesne brzopletosti koje su
u stvarnosti određene nasvesnim silama, željama i žudnjama.

Štaviše, oni moraju da razviju sposobnost da ostanu staloženi tokom neminovnih faza
unutrašnje neplodnosti i tame kada je svesno opštenje sa spiritualnim Centrom prekinuto i
osoba se oseća napušteno.

Ima mnogo „idealnih modela“ i predstava koje neko može da kreira, ali se oni mogu
podeliti na dve osnovne grupe. Prva je sastavljena od predstava koje prikazuju
harmoničan razvoj, potpunu ličnu ili spiritualnu perfekciju. Ovoj vrsti ideala prvenstveno
teže introvertni. Drugu vrstu predstavlja specijalizovana sposobnost.. Ovde je svrha
najviši razvoj sposobnosti ili kvaliteta koji odgovara posebnoj vrsti samoizražavanja ili
usluga koje je osoba izabrala. Ovo je ideal umetnika, učitelja, advokata sa dobrim
razlogom itd.. Takve modele obično više vole ekstrovertni.

Jednom, kada je izbor idealne forme učinjen, praktična psihosinteza, stvarna konstrukcija
nove ličnosti, počinje. Ovaj rad se može podeliti na tri osnovna dela:

1. Korišćenje raspoloživih energija. To su a) sile oslobođene analizom i

dezintegracijom nesvesnih kompleksa b) latentne tendencije i do sada zanemarene koje
egzistiraju na različitim unutrašnjim nivoima. Njihovo korišćenje zahteva preobražaj
mnogih od ovih nesvesnih sila. Njima svojstvena promenljivost i nestabilnost ovo čini
mogućim. U suštini, takav preobražaj je proces koji se stalno odvija unutar nas. Upravo
kao što se toplota pretvara u pokret i električnu energiju, i vice versa, naše emocije i
impulsi se transformišu u fizičku aktivnost ili u imaginativne i intelektualne aktivnosti.
Suprotno, ideje pokreću emocije ili su transformisane u planove i potom u akcije.

Primere takvih transformacija su mnogi ljudi zapazili i prepoznali. Kada latinski pesnik
kaže „Facit indignatio versus“ (Indignacija prizvodi moje stihove), on pokazuje da je
shvatio kako emocionalni talas ozlojeđenosti, ako je zaustavljen prirodni odušak kroz
spoljašnju akciju, može biti transformisan u pesničku aktivnost. Osim toga, kada Heine
piše „Aus meinen grossen Schmerzen mach` ich die kleinen Lieder“ (Od moje velike
patnje ja stvaram moje male pesme) on ukazuje da je njegov bol sublimisan u poeziju i
tako preobražen u lepotu.

Važna učenja i primeri koji se tiču doktrine i prakse ove transformacije unutrašnjih
energija se mogu naći u indijskoj yogi, Hrišćanskom misticizmu i asketizmu i u delima
duhovne alhemije, a neke nove doprinose je dala psihosinteza. Zato imamo dovoljno
elemenata za formiranje prave nauke o psihološkim energijama (psihodinamike) i o
pouzdanim i adekvatnim tehnikama kojima možemo stvoriti željene promene u sebi i
drugima.
2. Razvoj delova ličnosti koji ili nedostaju ili su neadekvatni za svrhu koju želimo da
postignemo. Ovaj razvoj se može odvijati na dva načina: sredstvima direktne evokacije,
autosugestije, kreativnih afirmacija ili putem metodičkog treninga narazvijenih funkcija
(kao što su memorija, mašta, volja) – treninga sličnog onome koji se koristi u fizičkoj
kulturi ili u razvoju veština kao što je pevanje ili sviranje instrumenta.

3. Koordinacija i subordinacija različitih priholoških energija i funkcija, kreiranje

čvrste organizacije ličnosti. Ovo uređivanje predstavlja zanimljivu i sugestivnu analogiju
sa onom u modernoj državi sa različitim grupisanjem građana u zajednice, društvene
klase, profesije i zanate, i različite nivoe gradova, regiona i državne uprave.

Takav je, je u kratkim crtama, proces kojim se postiže psihisinteza. Ali, treba da je jasno
da su svi različiti stadijumi i metode koji su prethodno pomenuti blisko povezani i ne
treba ih sprovoditi po strogom redosledu kao različite periode ili faze..

Živo ljudsko biće nije zgrada za koju treba postaviti temelje, onda podići zidove i na
kraju dodati krov. Sprovođenje širokog unutrašnjeg programa psihosinteze se može
istovremeno započeti iz različitih tačaka i uglova i različite metode i aktivnosti se mogu
razborito smenjivati kroz kraće ili duže cikluse, u skladu sa okolnostima i unutrašnjim
stanjima.

Sve ovo može na prvi pogled izgledati prilično teško, ali nema razloga za sumnju ili
obeshrabrenost. Pomoć kompetentnog terapeuta ili učitelja vidno čini zadatak mnogo
lakšim; sa druge strane, neko može postići potpunije i dublje razumevanje sopstvenim
samostalnim naporima i kroz sopstvene greške. Pošto su usvojene pripremne instrukcije
u vezi uključenih psiholoških principa i pošto su naučene različite psihosintetičke tehnike
koje treba slediti, ostatak je pitanje prakse, iskustva, inteligencije i intuicije koje se
povećavaju prema potrebi postojanosti postignuća. Na ovaj način nova preporođena
ličnost je formirana i novi viši život počinje, pravi život, u odnosu na koji se prethodni
može posmatrati samo kao priprema, skoro kao trudnoća.

Ako sada pogledamo psihosintezu kao celinu, sa svim njenim implikacijama i

usavršavanjima, vidimo da je ne treba posmatrati kao posebnu psihološku doktrinu, ni
kao jednostavnu tehničku proceduru.

Prvo i najvažnije, to je dinamička, čak dramatična koncepcija našeg psihološkog života

kojeg odslikava kao konstantnu međusobnu igru i konflikt između mnogih različitih i
suprotnih sila i ujedinjujućeg centra koji uvek teži da ih kontroliše, harmonizuje i
upotrebi.

Osim toga, psihosinteza je kombinacija nekoliko metoda za unutrašnji rad koja je

usmerena prvo na razvoj i usavršavanje ličnosti, a onda na njeno harmonično
povezivanje i sve veću ujedinjenost sa spiritualnim Selfom. Ove faze se mogu nazvati
„lična“ i „spiritualna“ psihosinteza.. U skladu sa različitim poljima aktivnosti u kojima se
koristi i različitim svrhama kojima može da služi, psihosinteza je ili može postati:
 1. Metod psihološkog razvoja i samorealizacije za one koji odbijaju da ostanu robovi
svojih sopstvenih unutrašnjih fantazama ili spoljašnjih uticaja, koji odbijaju da se
pasivno povinuju igri priholoških sila koja se odvija unutar njih i koji su odlučni
da postanu gospodari svojih sopstvenih života.

2. Metod za tretman psiholoških i psihosomatskih poremećaja kada je uzrok

problema žestok i komplikovan konflikt između grupa svesnih i nesvesnih sila ili
kada je nastao zbog duboko ukorenjenih i mučnih kriza (ne potpuno shvaćenih ili
ispravno procenjenih od strane pacijenta) što često prethodi fazi samorealizacije

3. Metod integralnog obrazovanja koji teži, ne samo da postigne razvoj različitih

sposobnosti deteta ili adolescenta, nego mu takođe pomaže da otkrije i realizuje
svoju pravu spiritualnu prirodu i da se pod njenim vođstvom razvije u
harmoničnu, blistavu i uspešnu ličnost.

Psihosinteza se takođe može posmatrati kao individualna ekspresija šireg principa,

opšteg zakona interindividualne i kosmičke sinteze. Zaista, izolovana individua ne
postoji, svaka osoba ima bliske odnose sa drugim individuama, što ih sve čini
međuzavisnim. Štaviše, svi i sve je uključeno i deo je spiritualne nadindividualne
stvarnosti.

Tako, izvrćući analogiju o čoveku koji je kombinacija mnogo elemenata koji su manje ili
više usklađeni, svaki čovek može biti posmatran kao elemenat ili ćelija ljudske grupe;
ova grupa, po sebi, uspostavlja veze sa širim i složenijim grupama, od porodične grupe,
do gradskih i oblasnih grupa i društvenih klasa, od radničkih sindikata i udruženja
poslodavaca do velikih nacionalnih grupa i od ovoga do cele ljudske porodice.

Između ovih individua i grupa nastaju problemi i konflikti koji su čudno slični onima
koje nalazimo da postoje u svakoj individui. Njihovo razrešenje (interindividualna
psihosinteza) zato treba da bude nastavljeno istim putem i sličnim metodama kao za
postizanje individualne psihosinteze. Detaljna studija ovog paralelizma se može pokazati
vrlo prosvetljujućom i pomoći nam da otkrijemo dubok značaj i stvarnu vrednost mnogih
napora usmerenih ka organizaciji i sintezi, i praktične i psihološke prirode, koji se sve
više preduzimaju između različitih nacionalnih, socijalnih ekonomskih , naučnih i
religioznih grupa.

Sa još šire i svestranije tačke gledišta, univerzalni život nam se prikazuje kao borba
između višestrukosti i jedinstva, kao rad i težnja prema ujedinjenju.

Izgleda da osećamo da, bez obzira da li ga shvatamo kao Božansko biće ili kao kosmičku
energiju, Duh koji je iznad i unutar cele kreacije oblikuje je u red, harmoniju i lepotu,
ujedinjuje sva bića jedna sa drugima (neke dobrovoljno, a većinu kao slepe i buntovne)
kroz veze ljubavi, postižući, sporo i tiho, ali snažno i neodoljivo - Vrhovnu sintezu.