Bismillah ir-Rahman

ir-Rahim ve bihi’l-avn

Ova e-knjiga posvećena je

Mirsadu
alias „GrupaTNT“

preminulom članu BDS grupe

14.11.2008.

U Ime Allaha Svemilosnog Samilosnog i

sa Njegovom Uzvišenom pomoću

2
Skandinavski mitovi
 Skeniranje i OCR:
BABAC from PANČEVO, simpatizer BDS grupe

&
Prelom i korekcija:
BAZDULJICA

Logistička podrška:
JUGO

3
Skandinavski mitovi
 Tibor Živković

SKANDINAVSKI
MITOVI

4
Skandinavski mitovi
 GERMANI
ermani su zajedničko ime za nekoliko sličnih, srodnih grupa
indoevropskih naroda od kojih su nastali — Nemci, Skandinavci i
Englezi. Najstarija staništa Germana bila su na područjima
današnje Švedske, Slezvig—Holštajna i istočnim područjima donje Saske.
Prema istoričaru Tacitu Germani potiču od božanstva Tuista koje je
imalo tri unuka i od njih vuku poreklo tri glavna plemena — Ingevoni,
Istevoni i Herminoni. Za Germane znaju i Grci te ih Pitej (četvrti vek pre
nove ere) spominje, kao i helenski naučnik Posidonije (135—51 p.n.e.) i
Rimljani Salustije i Livije.
S obzirom na to da su se Germani nalazili na teritoriji neprestano
izloženoj udarima raznih naroda koji su nadirali sa istoka, oni su se tokom
vremena pomerili do Rajne i tamo došli u sukob, prvo sa Galima, a zatim i
sa Rimom. U početku je bilo oko 300 germanskih plemena, ali se kasnije taj
broj smanjio usled ratovanja i stapanja manjih sa većim plemenima. S
obzirom na plemensku diferencijaciju Germana, treba imati u vidu da su
oni na taj način gubili neke zajedničke osobine i razvijali se posebno, po
grupama i na teritorijama koje su naselili. Njihovo sedište je bilo u Južnoj
Švedskoj, istočnim delovima donje Saske i u Šlezvig—Holštajnu. Iz tog
epicentra oni su prodirali na razne strane Evrope — da bi u petom veku
naše ere preplavili gotovo čitavu Evropu i delove severne Afrike. Na taj
način oni su sa sobom širili svoje običaje, (u to vreme veoma okrutne i
divlje), ali isto tako i svoje usmeno blago, priče, pesme, mitove.
Germani nisu uspeli da se zadrže svugde gde su se naselili. Sva plemena
koja su prodrla zapadno od Rajne vrlo brzo su bila uništena ili asimilovana
od lokalnog stanovništva. Pod uticajem starosedelaca germanski mitovi,
legende, pesme, koje su oni doneli u novoosvojene zemlje, uspele su da se
održe u bitno izmenjenoj formi. Mnogi toponimi i reči u današnjim
državama koje su Germani nekada davano zaposeli i izgubili, ostali su da
svedoče o hjihovom uticaju. Od takvih mitova, koji su nastali mešanjem
rimskog, starosedelačkog i germanskog mi nemamo velike koristi. U takvim
mitovima teško se može razdvojiti šta je starije a šta mlađe, šta je preuzeto

5
Skandinavski mitovi
iz drugog mita, možda čak i od drugog naroda itd. Takvi mitovi nisu izvorni
i mogu samo da nas upute na pravi trag u potrazi za izvornim mitom. Ti
„zaprljani“ mitovi često obrađuju legende onih krajeva iz kojih su
Germani došli, ali sada, u novim uslovima, u novoj domovini, struktura
priče se menja. Nema više velikih močvara, nema više leda i inja po
poljima. Hteli oni to ili ne— stari Germani moraju da prilagode svoj mit
prirodnim uslovima nove oblasti koristeći pri tome mitove starosedelaca
ukoliko imaju sličnosti sa njihovim shvatanjima i razmišljanjima o
bogovima i svetu.
Danas se u nauci još uvek raspravlja o veoma teškom pitanju: Da li su
stariji nordijski ili germanski mitovi, iz kontinentalnih postojbina
Germana? Odgovor na ovo pitanje još uvek nije dat ali su sve indikacije,
po mom mišljenju, da je nordijski mit „stariji“, odnosno „originalniji“.
Područje donje Saske i Šlezvig—Holštajna bila su nastanjena još pre
naseljavanja Germana.
Dakle, sasvim je moguće da su se na tom području sukobili mitovi i
priče dve različite grupe naroda. S obzirom na to da je germanski element
bio nov i u usponu, ovi mitovi su pretrpili male izmene u odnosu na
skandinavske mitove. Stoga su razlike u onim najstarijim skandinavskim i
germanskim mitovima veoma male i na teritoriji zapadne Evrope nije došlo
do velikog „zaprljanja“ mitova koji govore o nastanku sveta, bogova i
ljudi. Pod uticajem evropske kulture, Germani u ranom srednjem veku
stvaraju nove priče o junacima i bogovima koje prerastaju u mitove. Sve te
priče vrve od lokalnih kraljeva, prinčeva, princeza. I da li su to mitovi? Ili
su to ondašnje savremene bajke. Takve priče koje sadrže elemente mitskog
ometaju nas u traganju za čistim prvobitnim mitom starih Germana.

Situacija u Skandinaviji je bila drugačija. Germanska plemena koja su

se tamo naselila u periodu prodiranja indoevropskih naroda, našla su se
na izolovanoj i retko naseljenoj teritoriji. Mit koji su doneli sa sobom imao
je sve uslove da se sačuva u približno izvornom predanju. Okruženi ledom,
mrazom, gustim šumama, izolovani od ostalih plemena, Skandinavci su
sačuvali svoj mit od raznih uticaja starosedelaca. Međutim, pošto u tom
ranom periodu nisu poznavali pisanu reč, oni su svoj mit prenosili sa
kolena na koleno. Razvijajući se dalje, prerastajući u organizovanije
celine, mit se formirao, obogaćivan novim likovima, junacima, koji su po
merilima Germana bili dostojni da stanu rame uz rame sa bogovima. I
normalno je da u takvoj situaciji dođe do kvarenja mita.
Postoji deo mitologije koji je tipičan za sve narode, mit o stvaranju
sveta — kosmogonija. O stvaranju kosmosa, bogova, planete, ljudi i ostalih
bića, dakle o pitanjima koja se tiču nastanka, govore sa retkim izuzecima,
kao što su afrički mitovi, sve velike svetske mitologije. Sve one kasnije
priče, svi oni kasniji mitovi nastaju kao preuveličavanje dela izuzetnih i

6
Skandinavski mitovi
velikih ličnosti kao i nesvakidašnjih pojava, danas objašnjivanih.
Skandinavska kosmogonija imala je jake preduslove da se održi u svom
starom obliku, relativno nepromenjena do Srednjeg veka. Mislim da su tri
preduslova važna za očuvanje mita o njegovom što izvornijem obliku: 1)
izolovana sredina, 2) odnos prema religiji i obredima i 3) relativno kasno
primanje hrišćanstva.
Pojam izolovane sredine sam dovoljno obradio i ne bih više govorio o
tome. Stari Skandinavci su imali razvijen kult mrtvih kao i čitav niz
magijskih radnji. U najranijem periodu oni nisu imali nikakve hramove i to
je veoma bitan faktor zahvaljujući kome su se dugo vremena uspešno
opirali hrišćanizaciji. Svi njihovi bogovi su u stvari bogovi prirode kojima
su date još neke tipično ljudske funkcije. Primera radi, Tor, osim toga što
je bog groma, još je i zaštitnik hrabrih. Zasnovana na jakim tradicijama i
osnovnim pokretačkim snagama prirode, skandinavska božanstva su teško
istiskivana iz uma starih Germana. Interesantno je to što su njihovi bogovi
u stvari personifikovane karakterne crte nekakvog idealnog bića.
Skandinavski bogovi su plemeniti, hrabri, prema neprijatelju surovi, a
njihova reč i obećanje su zakon. Izuzetak u ovim vrlinama čini Loki čiji je
lik sigurno najnejasniji među svim skandinavskim božanstvima, ali o njemu
kasnije.
Hrišćanstvo je sporo osvajalo pozicije u Skandinaviji i skandinavski mit
je imao tu sreću da je dugo ostao izvan uticaja hrišćanstva koje je znatno
delovalo na mitove ostalih naroda Evrope. S obzirom na to da Skandinavci
nisu gradili hramove i da su se svojim idolima klanjali u šumama i svetim
gajevima, putem izgradnje crkvi teško se moglo uticati na promenu
religijske misli u njih. Hrišćani su prilikom pokrštavanja Slovena rušili
njihove hramove i zabranjivali im da ih ponovo grade. Međutim, u
Skandinaviji nije bilo hramova, nije bilo šta da se ruši i da se na taj način
uništi paganska religija. Kada je hrišćanstvo zauzelo čvršće pozicije u
Skandinaviji, nakon više od hiljadu godina od svog nastanka, mitovi su već
bili zapisani i na taj način spasili od „zaprljanja“. Tek kasnije došlo je do
spajanja nekih folklornih elemenata sa hrišćanskim običajima. Ali, onaj
najstariji skandinavski mit je u to vreme bio spašen od destrukcije i
promene.
Upoređujući skandinavske mitove sa ostalim svetskim mitologijama
dolazimo do nekih zaključaka koji nas zapanjuju zbog sličnosti koja vlada
među njima.
Skandinavska mitologija sadrži jedan bitan element sa kojim se srećemo
na primer u Egiptu. To je pojam „ništa“. Egipćani ovaj pojam nazivaju
„Nun“ koji je nastao iz Netera i koji je u sebi sadržavao plamen i vodu.
Skandinavci ovaj pojam nazivaju Ginungagap, i kao što vidimo, da li
slučajno ili namerno, u ovoj reči je drugi slog isti kao i egipatski „Nun“. Iz
ovog „Nuna“ dalje se po Heliopoljskom predanju razvio Ra—Atum, bog
7
Skandinavski mitovi
Sunca i po pravilu egipatski mitovi o stvaranju sveta svode se prevashodno
na nastanak Sunca. Iz Ginungagapa nastaje Ymir, džin, koga ne smemo da
zamišljamo kao veliko humanoidno stvorenje koje je hodalo zemljom.
Njegovo ime znači „konfuzna buka“, tj. ono što su Grci nazivali haos.
Dalje iz tog haosa nastaju prvi bogovi i ostala zla stvorenja, koja se kod
Skandinavaca svrstavaju u veliki narod divova patuljaka, vilenjaka i
veštica. U svom korenu skandinavska i egipatska kosmogonija imaju velike
sličnosti ali se dalje razdvajaju sve do onog trenutka kada nas skandinavski
mit ne podseti na grčki mit o stvaranju sveta.
Sledeći momenat u skandinavskoj kosmogoniji koji ima sličnosti sa
indijskom kosmogonijom je nastanak kosmosa i rat između bogova. U
indijskof mitologifi od mrtvog tela ubijenog prvog čoveka Puruše nastala je
vasiona. Od njegovih ruku nastali su kšatrije, od usana bramani, od nogu
šudri, od bedara zemljoradnici, od razuma mesec, od oka sunce, od usta
vatra, od disanja vetar, vazduh od pupka, od ušiju četiri strane sveta i od
nogu zemlja. Otprilike na isti način nastao je svet u skandinavskoj
mitologiji od tela prvog džina Ymira. Ovakav pogled na nastanak sveta,
ako malo bolje razmislimo, isti je kao i teorija Big—Benga. Nakon „velikog
praska“ i haosa, svemir je iz stanja manje verovatnoće uređenosti krenuo
ka većoj verovatnoći uređenosti. Da li to znači da su stari znali, ili osećali,
principe delovanja sila koje su vladale u prirodi i u kosmosu?
Što se tiče rata bogova, međusobnog sukoba, obrađuju ga oba mita.
Indijski nam govori o sukobu Asura i Indre a skandinavski o sukobu Aesira
i Vanira. U oči odmah pada sličnost izmedfu reči Aesiri i Asuri i bilo bi
zanimljivo pitanje, da li su ta imena lingvistički vezana. Aesiri su iz tog
sukoba izašli kao pobednici, tj. sklopljen je mir. Razmenjeni su taoci i
malobrojniji Vaniri postali su gotovo Aesiri. Vaniri predstavljaju onu
divlju snagu prirode, vetar, vodu i vegetaciju, dok Aesiri predstavljaju
razum, što treba shvatiti kao čovekovo postepeno oslobađanje od
neukrotivih sila prirode.
Dakle, svi veliki mitovi o nastanku sveta, bogova i ljudi, bar kod
indoevropskih naroda, su u korenu isti. Svima je poznat haos, oganj i voda,
i nastanak sveta od tela ubijenog prvog čoveka, odnosno džina. I jedni i
drugi znaju za rat koji se vodio među bogovima, za njihove gradove gde su
živeli, za njihove funkcije u prirodi. Ali, skandinavska mitologija ima
izvesnih prednosti nad indijskim mitom o stvaranju zbog toga što kod
Skandinavaca postoji i Ginungagap, koji je izvor haosa, dok je kod
Indijaca prvo postojao haos. U Indiji, ukoliko je taj pojam i postojao, a
verovatno jeste, vremenom je nestao usled kontakta sa starosedeocima. S
druge strane, izolovani Nordijci, imali su sve šanse da u originalu zadrže
mit koji su sa sobom doneli iz svoje prapostojbine.

8
Skandinavski mitovi
 IZVORI ZA SKANDINAVSKU MITOLOGIJU
riče koje su zabeležene u ovoj knjizi izvađene su iz dva stara
nordijska epa: iz tkzv. „Mlađe ede“ i „Starije ede“. Pesme i sage
mitološke i herojske sadržine bile su tipične za Nordijce.
Prenošene su usmenim putem od skalda do skalda sve negde do početka
dvanaestog veka. Tada je Simund Učeni počeo da ih zapisuje.
Simund Učeni je rođen na Islandu oko 1057. godine, pedeset godina
nakon hrišćanizacije ostrva. U ranoj mladosti proputovao je Nemačku,
Francusku i Italiju, učeći sa velikim žarom sva znanja onoga sveta. Tako
„pun“ znanja je bio Simund da mu se često događalo da zaboravi osnovne
stvari ~ kao što je lično ime. Ako bi ga neko pitao kako se zove on bi često
davao ime čoveka o kome je nešto upravo pročitao. Kažu da se takođe
bavio i astrologijom. Kada se vratio na Island, postao je sveštenik oda,
podučavajući ljude o njima, studirajući religiju. Pored toga što je pisao
istoriju Norveške i Islanda, koje su izgubljene, prevodio je mitske i herojske
pesme severa, koje sve zajedno znamo pod imenom Simundova Eda. Te
pesme su nastale po svoj prilici negde u osmom veku ali je osnovna ideja
mnogo starija. Simund ih je zapisao u dvanaestom veku. Najstarija kopija
ovog teksta „Mlađe Ede“ (MS), je iz četrnaestog veka i nalazi se u
Kraljevskoj biblioteci u Kopenhagenu.
Međutim, Simund nije bio jedini čovek koji je zapisivao pesme i sage.
Pedeset godina posle njegove smrti mi znamo za Snora Sturlesona, bogatog
čoveka, koji je dva puta imao vrhovnu vlast u islandskoj republici. Bio je
veoma obrazovan i za njega kažu da je dao Islandu i Severu isto onoliko
koliko je Livije dao Rimljanima. Između ostalih dela napisao je komentare i
uradio korekciju za Simundovu Edu, poznatu kao MSS. Ona se naziva
Mlađa ili Snorova Eda. „Mlađa Eda“ je sastavljena iz dva dela —
mitološkog i herojskog. Mitološke pesme govore o formiranju i destrukciji
sveta, o geneologiji, prirodi i avanturama bogova, magiji i svemu onome
što je moralno. Ovaj deo Eda izložen je u pesmi „Suncu“ koju je,
pretpostavlja se, sastavio Simund. Pesma je snažna mešavina hrišćanstva i
paganstva. Na to nas upućuju sledeći stihovi:
„Ja ću pevati tebi
ako te noć prekrije
9
Skandinavski mitovi
 kada na mističnom putu
ta mrtva hrišćanka
neće imati snage
da ti učini zlo.“
„Mlađa Eda“ je veoma zanimljva tvorevina. Ona počinje pričom: „Bio
jednom kralj Gilfi veoma slavan po mudrosti i magiji. On poželi da sazna
sve o bogovima na taj način što će njih lično da pita. I tako on pođe u
Asgard — jedinom božijem domu. Kada je stigao tamo naišao je na
tajanstveno drvo na kome su se nalazila tri trona. Sve jedan viši od
drugoga“. Pripovedač je, pretpostavljamo, uzeo ovu sliku iz hrama u
Upsali gde su bila prestola Odina, Tora i Freja, jedno iznad drugog. Gilfi
uzima drugo ime, Gangler i počinje da pita. Njega interesuje poreklo sveta,
prirode i doživljaji bogova. Ganglerova pitanja i odgovori koje on dobija
pomoći će nam da poredeći ih sa „Starijom Edom“ saznamo nešto više o
skandinavskoj mitologiji.
„Kakav je bio početak svih stvari“, pita Gangler a Har, koji je na
najvišem tronu, odgovara u stihovima:
„Jednom je bilo doba
kada nije bilo ničeg
ni peska ni mora
ni slanih talasa
ni zemlja nije postojala
ni nebo
samo ždrelo ponora.“
Taj ponor je bio Ginungagap, bezdan bezdana, beskrajna jama i Har o
njoj priča: „Na severnoj strani Ginungagapa ležao je Niflhejm, dom
magličastih senki, ciče zime, skupljene tame. Ali na jugu je ležala sjajna
teritorija Muspelhejma. U sredini Niflhejma postojao je grmeći bunar
Hverglemir koji je ispuštao 12 reka u snažnim talasima. One su tekle u
bezdan i tamo se ledile ispunjavajući ga ledom. Ali, iskre vatre iz
Muspelhejma padale su po ledu. Ginungagap, prekriven ledom na koji su
padale iskre, počeo je da isparava. I tako, nastavio je Har, toplota je srela
hladnoću, led se pretvorio u kapi, kapi su oživele i tako je nastala prva
forma živih bića — džin Ymir.“ „Da li je on bio bog“, pita Gangler. „O ne,
nikako! Daleko je on od boga. On je bio zao i otac svih ledenih džinova.“
„Pitam se šta je on jeo,“ nastavlja Gangler. „Tada je živela velika krava,
takođe nastala iz kapi, i džin je dolazio po njeno mleko svaki dan.“ „Bože,
odgovorio je Gangier, ali šta je jela krava?“ „Ona je lizala kamenje
Ginungagapa koje je bilo prekriveno zaleđenom solju.“
I tada je Har nastavio da objašnjava kako je postepeno nastao prvi
heroj, Bur, koji je izrastao iz kamenja, koje je krava lizala. On je bio dobar
i rodonačelnik bogova. Možemo opaziti da su džin i Bur po svojoj ulozi isti.
10
Skandinavski mitovi
Ymir je otac džinova a Bur bogova. Bur je imao sina po imenu Bor. Kasnije
su se ove dve rase pomešale. Bor se oženio džinovom ćerkom i dobio tri
sina: Odina, Vilija i Vea. „Da li je bilo razumevanja između ove dve rase,“
pita Gangler. „Daleko od toga,“ rekao je Har, i tada mu je ispričao kako
su sinovi boga pobili sve džinove osim jednog i bacili telo staroga Ymira u
središte Ginungagapa. Od toga džinovskog tela napravili su Zemlju — od
njegove krvi mora, od mesa zemlju, od kostiju planine, od kose drveće, od
obrva nebesa i od uma oblake. Tada su uzeli čudesne iskre iz Muspelhejma
i stavili ih na nebo. O onome što je bilo pre ovog trenutka takođe nam
kazuje jedan stari skandinavski ep — „Voluspa“.
„Sunce nije znalo
Gde je postavljeno
Mesec nije znao
Kakvu snagu poseduje
Zvezde nisu znale
Gde one stoje.“
Nakon tog vremena sinovi boga su hodali po morskoj obali i tamo našli
dva debla od kojih su napravili čoveka i ženu. Prvi čovek se zvao Aske a
prva žena Embla.
„Dah im je dao Odin
Razum im dao Henir
Krv i boju im dao Loki“.
Nakon ovoga svi Aesiri, bogovi, otišli su u sudnicu i dali nazive za dan,
jutro, poslepodne, podne, noć i odredili kako da računaju godine. Tada su
oni izgradili grad Asgard nasred Zemlje, oltare i hramove. Napravili su
topionice, kovačnice i pravili su oružje i druge dragocene stvari. Svako
veče skupljali su se u velikoj dvorani Valhali gde su se gostili pečenim
mesom i pili medovinu. To je bio zlatni period bogova i tada su svi na
Zemlji bili srećni. „Za njih, kaže stara pesma, bilo je bespotrebno da žele
zlato, sve dok se nisu pojavile tri devojke džina pune snage.“
Na neki mističan način javlja se žudnja za zlatom kod bogova usred
njihovog zlatnog perioda. Tada su oni stvorili patuljke i naložili im da vade
zlato iz zemljinih dubina. Patuljci su inače nastali iz larvi koje su se začele
u Ymirovom mesu — tj. iz zemlje. I senka je počela da se spušta na zemlju i
zlatno doba je prošlo.
U isto vreme dešavaju se tri stvari: bogovi su počeli da koriste zlato,
došle su tri devojke džina i počeo je prvi rat. „Odin je bacio njegovo koplje
među ljude i to je bio prvi rat. Zlato je izazvalo kraj najlepšeg perioda
Zemlje.“
Tri devojke džina su tri sestre sudbine — Prošlost, Sadašnjost i
Budućnost. Čim su došle, počelo je da teče vreme. „Za sreću je ono najteži

11
Skandinavski mitovi
udarac,“ kaže germanska poslovica.
Najveći deo ledenog dela zemlje bio je nastanjen ledenim džinovima.
More je poput velikog prstena okruživalo svet. Na sredini zemlje bila je
teritorija gde su živeli ljudi, zvana Midgard koja je bila napravljena od
Imirovih obrva. Na sredini te „ljudske“ zemlje nalazio se Asgard, grad
bogova.

Veliko drvo Igdrasil (Yggdrasil)

Har nastavlja dalje da priča Gangleru i dolazi na temu o Igdrasilu,

velikom drvetu koje prožima čitavu Zemlju i kosmos. „Taj jasen“, kaže
Har, „najveličanstvenije je drvo na svetu“. Njegove grane prožimaju

12
Skandinavski mitovi
zemlju i dosežu do neba. Njegova tri korena su široko odvojena i prolaze
kroz tri različita područja. Jedan ide kroz Ginungagap, iza kojeg je
Jotunhejm, zemlja ledenih džinova. Drugi koren se pruža kroz Niflhej gde
se nalazi grmeći bunar Hverglemi. Dan i noć velika zmija Nidhog glođe taj
koren i Igdrasil mora da trpi strahovite muke o kojima ljudi ne znaju ništa.
Ispod ovog korena leži Helhejm, dom smrti. Treći koren probija se kroz
nebesa i ispod njega žive bogovi i ljudi. Tu žive i tri suđaje na sredini
duginog luka u blještavoj palati pokraj svetog izvora Urda. Urd kvasi
svojom svetom vodom svaki dan veliko drvo tako da ono uvek ostaje sveže i
zeleno. Ove devojke se zovu Norne i određuju sudbinu ljudi. „Ali“, kaže
Har, „pored njih postoje mnoge druge suđaje koje određuju sudbinu
čoveka čim se rodi“. „Čini mi se“, pita Har, „da ove Norne ne pripadaju
samo jednoj rasi“? „Neke pripadaju Aesirima, neke Vilenjacima, a neke su
ćerke patuljaka“.
Među granama Igdrasila živi orao koji iznenadnim napadima na
Nidhoga pokušava da ga spreči da izjeda drvo. Četiri jelena trče između
grana i pupoljaka a veverica Ratatosk skače sa grane na granu, prenoseći
poput glasnika, poruke između orla i Nidhoga, i tako izazivajući sukob
između njih.
Naravno ovakvo drvo predstavlja samo simbol nastao iz pokušaja
drevnih Skandinavaca da objasne neke zakone i pojave u prirodi. Ali šta je
tačno taj simbol? Postoji tendencija da se drvo dovede u vezu sa Odinom
prostom analizom njegovog imena. Igg — što znači užas, teror, strah, što
je jedno od Odinovih imena i reči drasil — što znači konj. Međutim, ovakvo
razmišljanje ne dovodi do odgovora. Možda bi pre na ovo mitsko drvo
trebalo da gledamo kao na simbol večnosti, simbol beskrajnosti i večnog
obnavljanja. To je izvrsna slika bića u kome deluju dve sile — stvaranja i
destrukcije. To je biće koje samo sebe uništava i samo sebe obnavlja.
Prema savremenom shvatanju prirode i sila koje vladaju u njoj možemo
reći da je takvo biće u stvari kosmos.
„Ko je bio najstariji bog?“ — pita Gangler. „Mi smo ga zvali otac svih
ali je bio poznat još pod dvanaest imena.“
Otac svih, Odin ili Voden, najstariji je sin Bora i žene džina — vrhovni
je bog u „Edama.“ Nazivan je „otac svih“, bogova i ljudi, zatim „otac
odabranih“, tj. „onaj koji bira“, zbog toga što je on birao ratnike koji će
doći u Vaihalu. Kao putnik poznat nam je pod imenom Ig, ali je
najpoznatiji kao Odin. Odin oličava najednostavniju ljudsku ideju. Priroda
i duh su nerazdvojivi i on postaje vodič čovečijh duša. Vazduh,
najrasprostranjeniji duhovni element, prirodno je srodan sa vetrom, koji u
besnim talasima pokreće dušu čoveka. Inspiriše ga, izaziva ludilo, stvara
poeziju, podiže ratnički duh, gnev, olujne misli — sve ono što nalazimo u
Odinovim osobinama.
Tor, bog groma, stoji po važnosti odmah iza Odina. Odin mu je otac a
13
Skandinavski mitovi
majka Jerd, žena—džin (čije ime znači Zemlja). Osim njih Har nabraja još
čitav niz bogova: Baldura, Tira, Bragija, Hodura i druge. Svi ovi bogovi su
bili pripadnici rase Aesira koji su živeli u njihovom gradu Asgardu. Među
njima su živela i ostala božanstva, boginje i Vaniri. Vaniri i Aesiri su bili
dve različite rase i nije poznato kako su se pomešale. Ono što saznajemo iz
„Eda“ je krajnje oskudno. Aesiri su sklopili mir sa Vanirima na taj način
što su razmenili zarobljenike. Aesiri su za taoca postali Vanirima Mimira
koji je bio čuvar izvora mudrosti i koji je svom nećaku Odinu tražio da mu
da oko da bi mu dozvolio da pije iz njega. S obzirom na to da Vaniri
predstavljaju čiste prirodne sile i svu njihovu neukrotivu snagu — vetar,
vodu. Ubistvo Mimira koga su dobili za taoca ima svoje simboličko
značenje. Divlja snaga prirode ne trpi racionalni um, mudrost, ona je
nebouzdana i pokreće se u uništavajuću snagu bez razmišljanja, isključivo
putem inercije, događaja koji traže odgovor na već odigrane događaje.
Međutim, Odin izgovarajući čarobne reči nad Mimirovom glavom postiže
to da može sa njom da razgovara prilikom donošenja izuzetno važnih
odluka. To u stvari znači. pomirenje duha i prirode. Duh je uskrsnut i
pokazuje nadmoć nad elementarnim silama, i od tog trenutka oni žive u
simbiozi.
Od Vanira u „Edama“ se spominju Niord, bog vetra i morske obale, čiji
su sin i ćerka Frej i Freja, „lepota i snaga“. Aegir čija priroda nije jasno
definisana — ne znamo da li je bog ili džin. Frej vlada kišom, sunčevim
zracima — znači plodovima zemlje. Freja je božica dobre, rodne godine i
ljubavi, te bi se njene funkcije mogle pripisati i Frigi, majci bogova koja je
zaštitnica svih vrsta ljubavi i sreće u braku. Od Vanira spominje se još i
Heimdal, čuvar drhtećeg mosta Bifrosta, odnosno duge. Kada dođe do
sudnjeg dana on će duvati u svoj rog, Gialar, i objaviti početak sukoba
mračnih i svetlih sila. To nam daje potvrdu mišljenju da su Vaniri
elementarna snaga prirode. U Asgardu je živeo još jedan, verovatno za
objašnjenje najteži lik. To je Loki. Mi ga nalazimo kako zajedno sa Odinom
učestvuje u stvaranju čoveka. On često putuje u društvu bogova, tačnije,
pridružuje im se na putovanjima na kojima ih često uvaljuje u nevolje. On
je zavidan, uvek izdvojen od ostalih u svojim razmišljanjima, zloban,
prevrtljiv, nekarakteran, ali veoma inteligentan. „Neki ga nazivaju
klevetnikom bogova“, kaže Har. „On je pronalazač svih zala, sramota
bogova i ljudi.“
U umetnosti lukavstva i perfidnosti on nadmašuje bilo koje biće. Često
svojim postupcima stavlja bogove u veoma teške situacije iz kojih ih i
izvlači kada mu zaprete. U korenu njegovog bića je vatra koja sadrži i
dobro i zlo. Kada je Loki bio kod kralja Utgarda, zajedno sa Torom, morao
je da izvrši jedno junaštvo pred džinovima. Izjavio je da može da pojede
korito hrane brže od bilo kojeg džina. Kralj se složio i ispred džinova
pozvao Logija da se takmiči sa Lokijem. Logi je proždirao i korito i meso
14
Skandinavski mitovi
dok je Loki jeo samo meso. Kasnije, kralj Utgarda otkriva Toru da je Logi
u stvari bio vatra i da je zato proždirao munjevito sve ispred sebe. To znači
da se Loki borio protiv samoga sebe, svoje destruktivne prirode. Pošto
vatra ima i pozitivnu ulogu u ljudskom društvu, otuda pretpostavka da je
Loki u isto vreme i dobro i zlo biće. Iz jednostavne priče motiva lako je
razumeti moralne principe personifikovane u bogovima a koji se prenoseći
na ljude materijalizuju kroz relgiju. Dobro i zlo kroz borbu elemenata
stvaraju život.
Na čelu boginja stajala je Friga. U „Edama“ je ona Odinova žena.
Majka je većine bogova i brižno se stara o njima i njihovim životima. Ta
njena briga najbolje se manifestuje u priči kada je Baldurova sudbina bila
određena i kada je on, shodno tome, trebao da umre. Tada je Friga
pozvala sve elemente prirode i naterala ih da joj se zakunu da neće
povrediti njenog sina. Pored Frige poznate su nam još Iduna, Gefjun, Freja
i još čitav niz sporednih boginja kojima je ponekad posvećen samo jedan
red. Važno mesto naravno pripada i Valkirama, devojkama koje su služile
pale heroje u Valhali i koje su rešavale ishode bitaka. Takođe su bile i
Odinove glasnice.
Mir između Vanira i Aesira, jednom je ustanovljen da bi potrajao do
kraja božijeg roda. To je u stvari mešavina religija dva plemena Severnih
Germana, u ranom periodu njihovog verovanja. Njihova verovanja su
vodila poreklo iz istog izvora ali su vremenom bila modifikovana zbog
razdvojenog života ove dve grupe. Pretpostavka je da su Vanire obožavali
stanovnici morskih obala koji su gajili duboko poštovanje prema vetru i
vodenim božanstvima. Vaniri su isključivo bogovi prirode sa malo
moralnih elemenata u svojim karakterima. Snaga prirode stvara i uništava.
Jedno živo biće izloženo je uticaju spolja i tako propada, dok opet,
zahvaljujući unutrašnjim snagama održava ravnotežu. imamo stihove koji
nas upućuju na ovakav stav. Tiču se velikog kosmičkog drveta — jasena
Igdrasila.
„Kupa se prozračnom vodom
Nagrizan od strašne zmije
Više no i jedna druga stvar
Koja je smrtna.“
Ta sveta voda izvora Urda obnavlja Igdrasil i tako mu omogućuje lanac
neprekidnog „uskrsavanja“, naravno ne u pravom smislu jer on nikada i
ne umire, sve do sumraka bogova kada će za trenutak njegov opstanak biti
ugrožen ali će se ipak održati u životu, dajući tako potvrdu o svojoj
personifikaciji sa značenjem — celokupan kosmos.
„Šta možeš da mi kažeš o budućnosti“, pita Gangler a Har mu
odgovara. „Prvo će doći zima“, i tada on opisuje buduću propast sveta,
poplave, oluje, led, vatru i užasni rat, kraj sveta. Sve snage zla, haotične

15
Skandinavski mitovi
sile, primarni haos — zatalasaće se i krenuće iz Muspelhejma i Niflhejma
protiv bogova formiranih po zakonima kosmosa. Tako će se žestoko
„sudariti“, da će se Igdrasil zatresti. „Stenje staro drvo.“ Monstrumi i
bogovi će se ubijaju međusobno. Sunce i mesec će nestati i zemlja će
potonuti. Zabeleženi su i stihovi koji govore o tom budućem sukobu.
„Mi malo možemo videti u budućnost
I tek ćemo malo nazreti
Kada Odin Vuka sretne.“
Tok nordijske mitologije je poput drame: počeci sveta, zlatni vek
bogova, prva senka zla, zlo koje raste s vremenom, borba sa zlom i na
kraju Sumrak bogova i propast sveta. Čitav period od postanka do kraja je
ispunjen neprestanom borbom između bogova i džinova. Oni se bore u
bezbrojnim borbama i ta borba će se nastaviti i u novom svetu koji će
nastati posle Ragnoraka, sudnjeg dana. Nordijska mitologija često nema
srećan završetak, često je kraj surov i iznenađuje čitaoca. Tako je i na
sudnji dan. Kada se čini da su sile zla zauvek uništene Odin opaža na
horizontu zmiju koja nosi u sebi zlo i samim tim produžetak borbe. Odin
kaže: „Mi svi umiremo, ali slava koju smo stekli nikada neće umreti.“
„Ti si mi rekao mnoge čudesne stvari“, govori Gangler, „ali šta je sa
božijim staništima na nebu? Gde bogovi prebivaju.“ U odgovoru Har priča
o Odinovoj, Torovoj, Friginoj dvorani. Među njima je Valhala koju je Odin
napravio specijalno za ratnike pale u borbi i koji su od tog trenutka
smatrani za njegove sinove — heroje. „Mora da je bilo mnoštvo ljudi u
Valhali. Kako su oni ulazili i izlazili. Kolika su bila vrata te dvorane?“ A
Har odgovara:
„Pet stotina vrata i još četrdeset više su u Valhali.“
„Ali čime je Odin hranio tolike heroje“, pita Gangler. „Meso divljeg
vepra Sehrimnira je bilo više nego dovoljno da bi se svi zasitili. On bi bio
pojeden uveče a preko noći bi oživeo tako da je uvek bio svež i ukusan.“
„Šta su heroji i bogovi pili? Da li su oni pili vodu?“ „Za njih je trebalo
obilje pića“, kaže dalje Gangler. „Zar misliš da bi heroji u ime nagrade za
svoje rane i junaštvo trebali da piju samo vodu? Ne, ne. Druga stvar je u
pitanju. U Valhali se pila medovina i bilo je uvek dovoljno za sve.“ „A šta
su heroji radili preko dana, osim što su jeli i pili?“ „Svaki dan se bore dok
se ne saseku na komade. To je njihova zabava. Ali kada se približi vreme
obroka njihove rane bi se zacelile i oni bi ponovo bili spremni za boj.“
„Odin je moćan i veliki“, reče Gangler, kao što je i rečeno u jednoj poemi:
„Jasen Igdrasil
Je najveći od svih drveća
Kao Skidbiandir od brodova
Odin od Aesira
Sleipnir od konja
16
Skandinavski mitovi
 Bifrost od mostova
Bragi od pesnika
Habrok od sokolova
I Garm od pasa.“
„Ali, da li svi mrtvi idu u Valhalu?“ „Ne, dole u Niflhejmu je još jedan
dom za mrtve kojim upravlja boginja mrtvih Hel. Ime mu je Helhejm.
Hladnoća, glad, neugodnost i dosada su njegove osnovne karakteristike pre
nego patnja. Svi umrli su bili tužni kada bi trebalo da idu tamo. Oni koji bi
umrli od starosti ili od bolesti išli su kod Hel. Helhejm je verovatno u stara
vremena poštovan kao mesto zle sreće a ne kao mesto okajavanja nekakvih
greha, kao u paklu kod hrišćana, koji je mesto baš za patnje i iskupljenje
greha. Hladnoća koja dole vlada je personifikacija stanja mrtvih. Odsustvo
svetla i topline gornjeg sveta dosada — sve su to elementi za koje su stari
Nordijci mislili da prate čoveka nakon smrti i odlaska u Helino carstvo.
Ulaz u ovaj svet čuvao je Garm, ogromni pas, pandan grčkom Kerberu. Da
li je to još jedan dokaz da grčki i skandinavski mit vode poreklo sa istog
velikog vrela mitova svih indoevropskih naroda? Ili je to samo kasnija
interpolacija. Opis Helhejma je u „Edama“, dat u „Baldurovom snu“,
kada Odin šalje Hermoda da moli Hel da pusti Baldura natrag u Asgard
među žive. Helino kraljevstvo je imalo devet nivoa. Nivoi su verovatno
određeni stepenom hladnoće i dosade koji vladaju tamo. Verovatno nisu
išli na isto mesto oni koji su umrli od starosti, oni koji su se udavili, umrli
od bolesti itd.
Postoje stihovi koji opisuju neku dvoranu za koju samo možemo da
pretpostavimo da je reč o Helhejmu.
„Dvorana što postoji
Daleko od sunca
Tamo, u Nastrondu
Čija se vrata otvaraju ka severu
Gde se kapi niz zidove cede
I teku kroz njene šupljine
Dvorana koja je obmotana
Zmijinim velikim telom.“
„Tamo je ona videla prolaz
Kroz spore potoke
Videla je krvožedne ljude
I krivokletnike
Tamo Nidhog isisava
Mrtva tela
Vuk kida ljude
Razumete li vi to?“ „Sada“, kaže Her, „ako ti Ganglere želiš da ideš i
ako nemaš više pitanja ti onda idi, ali zapamti da ne znam nikoga ko bi
17
Skandinavski mitovi
mogao da ti da odgovor na pitanja o budućnosti ukoliko te ona bude ikada
zainteresovala.“ Gangler je zatim čuo užasnu buku, uplašeno je gledao oko
sebe i s užasom primetio da su palata i grad nestali a da je veliko polje
potpuno prazno. Tada je uplašen pobegao kući i ponovo postao Gilfi.

Helhejm (Helheim)

18
Skandinavski mitovi
 MAGIJA
eizostavni element koji prati svaku pagansku religiju jeste magija.
Ona je u velikoj meri prisutna i kod Skandinavaca. Ako uzmemo
da je magija prodirala na evropski kontinent iz Male Azije i iz
Egipta, a znajući za udaljenost Nordijaca od tih teritorija, zapanjiće nas
činjenica da su oni poznavali apsolutno iste načine za postizanje određenih
ciljeva putem magije. Magija kojom raspolaže Odin, uz Lokija jedini koji
njome barata, zasnovana je na runama, starom skandinavskom pismu. S
obzirom na to da je u to vreme ranog srednjeg veka većina ljudi bila
nepismena i da su samo retki srećnici znali čitati i pisati, sasvim je logično
da su za većinu stanovništva rune bile nešto sveto i tajanstveno.
Izražavanje misli putem zapisa predstavljalo je u očima tih primitivnih
ljudi veliku stvar i poznavanju pisma pripisivan je magijski karakter. Odin
je mogao da oživi, kao što je oživeo Mimirovu glavu, svako umrlo biće. On
je oživeo i staru proročicu Valu, a mrmljanjem tajanstvenih reči, formula,
uskršnjavao je svaki dan Sehremnira, divljeg vepra koga su Aesiri svake
noći jeli na gozbama, te je iz toga jasno da je on gospodar mrtvih.
Međutim, daleko je interesantniji Loki kao nosilac umetnosti magije. On
je pravi rano srednjovekovni čarobnjak. On može da uzima kakav hoće
oblik, da utiče na volju svih živih bića, kao što je uticao na Freju, može da
leti i čitav niz stvari. Sve to postiže bez izgovaranja čarobnih formula,
isključivo snagom volje što je blisko današnjem shvatanju natprirodnog.
Setimo se samo indijskih fakira i jogija koji postižu fantastične stvari samo
snagom volje. Još najbolji primer je kralj Utgarda koji je u stanju da u
umovima prisutnih stvori predstavu o slikama koje zamisli. Kao na primer,
kada se Tor borio sa staricom Eli ili kada je trebalo da podigne mačku. Sve
su to fantastične stvari i fascinira nas kako je taj izolovani narod uspeo da
razvije svoja magijska razmišljanja na isti način kao i drugi narodi, na
većem stepenu civilizacije, hiljadama kilometara daleko. U njihovoj magiji
se ocrtava i njihova filozofija. Utgardski kralj pita Tora šta je brže od
misli, što ukazuje na dubinu razmišljanja ovog naroda prinuđenog da misli
o surovoj prirodi koja ga je okruživala i tako podstiče razvoj uma.
19
Skandinavski mitovi
 Sve magijske operacije kojima raspolažu heroji i zla bića skandinavske
mitologije upućuju nas na pomisao da je morala postojati neka zajednička
početna ideja koja je nastala u kolevci velike grupe indoevropskih naroda.
Gde je taj centar i koji narodi su se nalazili u njemu mi ne znamo, ali
možemo pokušati to da otkrijemo upravo preko mita jer se u njima nalaze
oni praelementi iz kojih su se razvili noviji mitovi usled različitih faktora.
Upoređujući najpoznatije i najočuvanije indoevropske mitove možemo naći
mnoge dodirne crte kod naroda koji su teritorijalno veoma udaljeni. Prva
krava u skandinavskoj mitologiji po svojoj funkciji je veoma bliska
egipatskoj kravi sa početka stvaranja. Nastanak sveta i kosmosa veoma je
sličan indijskom mitu na istu temu. Odbacujući one elemente za koje je
jasno da su kasnije ubačeni u mit možda možemo napraviti jedan svetski
mit o nastanku sveta. Ukoliko pravilno protumačimo simbole i pažljivo
lingvistički proučimo imena bogova i prvobitnog haosa mi zaista možemo
da dokučimo tajnu sveta koja je zapisana u tim arhetipskim simbolima.

20
Skandinavski mitovi
 NASTANAK BOGOVA
I NJIHOVA BORBA SA
ZLIM DŽINOVIMA
davna vremena, kada na zemlji nije bilo ljudi, živela je krava čiji
je dah bio sladak i čije je mleko bilo gorko. Ime joj je bilo
Auduhumla. Živela je na negostoljubivom mestu večito
obavijenom maglom. Tu nije bilo ničeg do gomila snega i velikih ledenica.
Daleko na severu bila je noć. Daleko na jugu bio je dan. Svuda oko
Auduhumle vladalo je sivilo sumraka.
Iznenada, došao je div sa hladnog severa i stao ispred Auduhumle.
„Moraš mi dati da pijem tvoje mleko“, rekao je div kravi. Iako je njeno
mleko bilo gorko, divu je bilo prava poslastica. Krava mu je dopustila da
pije. Tako je on dolazio svakog dana da se hrani njenim mlekom.
Posle dugo vremena krava je već potpuno navikla na diva i mirno je
provodila dane okružene pustoši. Međutim, jednoga dana došlo je do
promene. Auduhumla je pogledom tražila nešto za jelo i spazila je zrnca
soli raštrkana po ledu. Tada je počela da liže so i da duva svojim slatkim
dahom u nju. Tog trenutka pojavi se iz leda duga zlatna kosa i južni dan
zasija i sve postade čisto i sjajno. Džin koji je bio tu namrgodi se kada je
video svetlost zlatne kose. Auduhumla se nije obazirala na njega već je i
dalje lizala so i glava čoveka se pojavila van leda. Glava je bila toliko lepa
da je nemoguće opisati i divno svetlo zračilo je iz njenih očiju. Džin se
namrgodio još više kada je spazio tu lepotu. Ali Auduhumla je dunula i
treći put i tada se pojavio ceo čovek dostojanstveni heroj u punoj snazi i
lepoti. Kada je džin video lepog čoveka zamrzeo ga je celim srcem i što je
bilo još gore, izgovorio je strašnu kletvu. Zakleo se Ginungagapom da će se
boriti sve dok jedan od njh dvojice ne padne mrtav na zemlju. I on je
održao obećanje. Nije prestao da se bori sve dok Heroj, čije je ime bilo Bur,
nije pao mrtav pod groznim džinovim udarcima. Nemoguće je reći, kako se
uopšte desilo tako nešto, da jedno strahovito zlo može da bude sposobno da
pobedi nešto tako veličanstveno i lepo. Ali tako je bilo. Kasnije, kada su
sinovi heroja odrasli vodili su borbu protiv džina i njegovih sinova. Dugo,
dugo vremena, džin je bio blizu pobede sve dok jedan od sinova heroja koji

21
Skandinavski mitovi
je bio velike snage i mudrosti, a čije je ime bilo Odin, nije u velikoj borbi
pobedio džina. Proburazio ga je oštrim kopljem tako da je džinova krv
pokuljala u moćnoj bujici i podavila ostale džinove sem jednog koji je
uplašen uspeo da se dočepa planine.

Div i krava Auduhumla

Posle ovog događaja Odin je pozvao oko sebe svoje sinove, braću i
rođake te im rekao: „Heroji, mi smo izvojevali veliku pobedu. Naši
neprijatelji su mrtvi ili beže glavom bez obzira. Ne vredi da ostajemo ovde
gde nema više zla da se borimo protiv njega.“ Heroji su se ćutke gledali.
Razmišljali su. Sever, jug, istok i zapad bili su puni zlih bića koja su bila
spremna da ih unište. Onda su povikali u jedan glas: „Dobro si rekao odine.
Mi te pratimo, vodi nas!“ „Južno, rekao je Odin je izvor toplote i svetlosti a
severno je tama i večita noć. Od tamnog istoka sunce je počelo svoje
putovanje ka zapadnoj kući.“ „Zapadni dom“ povikali su Aesiri.
Pošto je rešeno kuda će se ići Aesiri su krenuli na put. Odin je jahao u
sredini grupe jer su prema njemu gajili duboko poštovanje: poštovanje
kralju i poštovanje ocu. Sa njegove leve strane jahao je Tor, Odinov snažni,
ratoborni, prvorođeni sin. Sa njegove leve strane jahao je Baldur, najlepši i
najuzvišeniji po svojim vrlinama od sve njegove dece. Iz njegovog lica su
izbijali zraci svellosti koji su označavali njegovu nevinost i plemenitost.

22
Skandinavski mitovi
Posle njih jahao je Tir, hrabri i snažni bog rata. Zatim su tu bili još Hodur,
koji je rođen slep, Hermof, Bragi, Henir i mnogi drugi moćni bogovi. Na
začelju je išla kočija u obliku školjke u kojoj je sedela Friga, Odinova žena,
zajedno sa svojim kćerima, prijateljicama i pratiljama.
Jedanaest meseci oni su putovali na zapad, zabavljajući se usput veselim
pesmama i pričama. Dvanaestog meseca razapeli su šator u podnožju brda
koje je bilo granica ka unutrašnjem moru. Već prve noći bili su
uznemiravani misterioznim šapatima koji su dolazili od morske obale i
prelazili preko brda. Bogovi su se uznemirili. Tir je želeo da vidi
tajanstvene prilike koje su ispuštale te glasove. Besan, on je.trčao kroz vres
i šipražje neprestano se obazirući oko sebe ne bi li spazio nekog ili nešto.
Friga i njene sluškinje takođe su se probudile i drhtale su od straha. Odin je
probdeo čitavu noć jer je predosećao da će se nešto dogoditi. Tako je i bilo.
U zoru, pre no što su Aesiri stigli da spakuju šator, strahovit uragan porušio
je motke na kojima je stajalo platno i pocepao u komade ružičastu tkaninu.
Besneo je takvom žestinom da je s lakoćom napravio ogromne talase i
snažno tukao u lica heroja. Tor se od siline vetra klatio napred-nazad i
zaslepljen besom nasumice gađao kamenjem u pravcu iz kojeg je dolazio
vetar. Tir se sakrio u jednu jamu i tako se zaštitio od vetra. Baldur je
pokušavao da uteši majku, Frigu. Samo je Odin koračao mirno i
nepokorno. Raširio je ruke i podigao ih ka nebu te pozvao duha vetra.
„Prekini neobični Vanire, (to je bilo ime koje je samo on znao), prekini
tvoju divlju igru i reci mi čime smo te mi uvredili da ovako postupaš sa
nama?“ Vetar se smejao šapatom i posle kratkog smeha sve je utonulo u
tišinu. Ali svaki zvuk koji je zamirao pretvarao se u oblik. Jedan po jedan u
raštrkanom poretku pojavljivali su se iz pećina, iz uzanih procepa, sa
krošnji drveća, iz trave. Svaki glas vetar, bio je jedan Van. Tada Niord,
njihov vođa, stade ispred ostalih i reče: „Mi znamo, o moćni Odine, da ste i
ti i tvoja družina zaista Aesiri i da ste vi gospodari zemlje. Mi smo takođe
gospodari, ne zemlje, ali zato jesmo mora i vazduha i mislimo da smo
vodili slavnu borbu sa vama. To je bila divna zabava. Ali ako ti ne misliš
tako i ako ti to nije zadovoljstvo, rukujmo se i zaboravimo taj događaj.“
Pošto je govorio, Niord je ispružio ruku, dugu i hladnu poput vihora vetra, i
stegao Odinovu desnicu. Odin je sve to primio iskreno kao i svi ostali
Aesiri. Svi oni su voleli pojavu dobre prirode dobrih prirodnih sila. Zato su
ponudili Niordu da krene sa njima. Niord je pažijivo osmotrio svoju
družinu, zatim pogledao Odina i na kraju klimnuo glavom. Pošto je Odin
dao svoj pristanak, on zazvižda u znak pozdrava svojoj braći i rođacima i
stade među Aesire.
Posle ovog događaja oni su nastavili putovanje u pravcu zapada sve dok
nisu stigli na vrgh brda koje su nazvali „Brdo sastanka“. Nakon što su
dobro osmotrili okolinu posedali su u krug. Dok su tako sedeli, Baldur je
gledao u neodređenom pravcu i iznenada rekao: „Zar ovo nije čudno oče
23
Skandinavski mitovi
Odine? Prešli smo ovoliki put a još nismo naišli ni na jedan trag džina koji
je pobegao nakon smrti njegovog oca i braće.“ „Možda je pao u Niflhejm i
tamo poginuo“ primetio je Tor. Ali Niord prekide dalju diskusiju. „Na
oštrom, surovom severu, gde nevolje dolaze kao valjanje okeana, živi džin.
Tamo je podigao gradove i tvrđave i doveo svoju decu da tu žive, decu koja
su gora od svoga oca.“ „Kako ti to sve znaš Niorde“, pitao je otac Odin. „Ja
sam ga video pre dosta vremena“, odgovorio je Niord. „Pre no što sam
došao u tvoju družinu, jedne noći kada me je mučila nesanica, otišao sam
sa svojim rođacima u Jotunhejm.“ „Ovo je zaista užasna vest“, rekla je
Friga. „Džinovi će doći iz Jotunhejma i opustošiti zemlju.“ „Neće biti
tako“, oštro je progovorio Odin. „Neće biti tako, draga moja Friga. Ovde,
na ovom brdu, mi ćemo sagraditi grad gde ćemo živeti i odakle ćemo
kretati u rat, gore u Jotunhejm.“ „To je dobro rečeno oče Odine“,
oduševljeno je povikao Tor dok mu je od uzbuđenja crvena brada
podrhtavala, Tir je ćutao, Vidar se smeškao ali nije rekao ništa, ostali su
takođe ćutali. Predlog je bio prihvaćen. Tada su Aesiri prionuli na posao
punom snagom i marljivošću. Dane, nedelje, mesece i godine oni su radili
bez posustajanja, jer je njihova volja bila jaka. Za to vreme, Friga i ostale
boginje donosile su kamenje u teškim mermernim kolicima, vukle vodu u
zlatnim kofama, mešale nežnim rukama malter na srebrnim tanjirima. I
tako je grad rastao. Kamen na kamen, kula do kule, sve dok brdo nije bilo
krunisano.

Valhala

24
Skandinavski mitovi
 Kada je grad bio dovršen svi Aesiri su stali jedan do drugog i dugo
gledali u njegovom pravcu uzdišući od velike sreće i zadovoljstva. Kula u
centru grada, koja je svojom visinom nadvisila sve ostale, bila je Odinova.
Nazvali su je „Vazdušni tron.“ Odatle je Odin mogao da gleda širom celog
sveta. Na jednoj strani pored kule nalazila se palata prijatelja gde je živela
Friga. Na suprotnoj je svetlucao Gladshejm, palata od zlata u kojoj se
nalazila velika dvorana Valhala čija je tavanica bila prekrivena kopljima. U
njoj se nalazilo i nekoliko velikih lepo napravljenih stolova na kojima se
služila hrana na Aesirskim gozbama. Imala je 540 vrata a kroz svaka je
moglo da prođe 800 ljudi u jednom trenutku. Velika kovačnica bila je u
istočnom delu grada. Tamo su Aesiri kovali moćno oružje i oklope.
Prve noći su svi večerali u Valhali i pili u zdravlje novog doma. „Grad
Agard“, rekao je Bragi, božiji glavni govornik. „Tako ćemo zvati grad.“
Tako je Bragi rekao i tako je bilo.
Sledeće jutro Odin se uspeo na „Vazdušni tron“ i pogledom obuhvatio
čitavu zemlju, dok su Aesiri stajali okolo očekujući da im saopšti šta vidi.
„Zemlja je vrlo lepa, rekao je Odin, veoma lepa osim obale hladnog i
tamnog severa. Ali, avaj. Ljudi na zemlji su slabašni i bojažljivi. U ovom
trenutku vidi troglavog džina kako dolazi iz Jotunhejma. On baca pastira u
more i stavlja pastirovo stado u džep. Sada uzima jednu po jednu ovcu i
lomi im kosti kao da su lešnici. Pastir sve ovo gleda i ne pokušava ništa da
učini. „Oče, povikao je Tor, prošle noći ja sam iskovao opasač, metalnu
rukavicu i čekić. Sa te tri stvari ja ću poći u Jotunhejm da kaznim džinove
za njihova zla dela.“ Odin je pristao. I tako je Tor otišao a Odin nastavio da
posmatra svet.
„Ljudi na zemlji su besposleni i glupi. Među njima žive patuljci i
vilenjaci koji prave šale na račun ljudi a te šale ljudi ne razumeju i ne znaju
kako da se odbrane. Vidim čoveka kako seje pšenicu po polju dok patuljci
trče iza njega i zamenjuju seme za kamenje. Sada vidim dva vilenjaka koja
drže zagnjurenu glavu jednog čoveka. Taj čovek je mudar i dobar, ali, evo,
sada su ga ubili. Oni mešaju njegovu krv sa medom, stavljaju je u tri
kamena krčaga i sakrivaju ih.“
Veoma ljut na patuljke i vilenjake zbog onoga što je video Odin je
pozvao Hermoda, njegovog letećeg glasnika, i predao mu pismo sa
porukom za mala zla bića da dođu na njegov dvor u Asgard. Kada su
primili Hermodov poziv u kojem je stajalo da bi Odin bio sretan da ih vidi
kod njega u Gladshejmu, vilenjaci i patuljci su bili veoma iznenađeni. Bez
ikakvog dogovora, glupi i brzopleti kao što su bili, oni su krenuli za
Hermodom poput jata ptica.
Kada su stigli u Asgard našli su Odina, koji se spustio sa „Vazdušnog
trona“, kako sedi sa ostalim Aesirima u sudskoj dvorani Gladshejma.
Hermod je sleteo unutra, pozdravio Odina i pustio patuljke i vilenjake da
uđu u dvoranu. Odin mahnu malim bićima da priđu. Plašljivo šapućući oni
25
Skandinavski mitovi
su se pomaljali jedan iza drugog zbijeni u gomilu. Prvi Odinov poziv nije
bio dovoljan pa ih je on pozvao još tri puta dok konačno nisu došli do
podnožja njegovre stolice. Odin im je govorio mirno, tiho, ozbiljnim tonom
o njihovoj grešnosti i sklonosti ka štetnosti. Neki, najrđaviji među njima,
najgorih manira, smejali su se Odinovim rečima. Ipak, mnogi su pažljivo
gledali i slušali Odina svesni istine sadržane u njegovim rečima. Neki su
čak i plakali. Najzad Odin se obrati dvojici koji su usmrtili dobrog čoveka.
„Čija je bila krv“, pitao je, „koju ste pomešali sa medom i stavili u krčage?“
„O, odgovorili su patuljci skakućući i pljeskajući rukama, to je bila
Kvasirova krv. Zar ne znaš ko je bio Kvasir? On je došao među nas i širio
je mržnju ljudi prema Vanirima, više od sedam godina. Toliko je bio
pametan da su ljudi mislili da on mora biti neki bog čim tako mudro zbori i
radi. Nedavno, mi smo ga našli kako leži utopljen u vlastitoj pameti na
pustoj livadi. Onda smo pomešali njegovu krv sa medom i stavili je u tri
velika ćupa koja smo zatvorili i sakrili. Zar nismo dobro uradili Odine?“
„Dobro uradili! Dobro uradili! Vi okrutni kukavički, lažljivi patuljci! Ja
sam svojim očima video da ste ga vi ubili. Sram vas bilo!“ I tada Odin poče
oštro da ih napada za sva zla dela koja su počinili. „Oni koji su bili
najzlobniji, rekao je on, od sada će živeti duboko u zemlji i radiće na
održavanju velike vatre u centru zemlje. Oni koji su bili samo štetni kopaće
zlato i dijamante i obrađivati ih. Najgori od vas moraju nestati u dubinama
zemlje!“
Tada Odin zamaše svojim rukama i patuljci se zavrteše u krug. Vrišteći i
brbljajući poskakivali su dole niz stepenice palate i još daIje, van gradskih
kapija, sve do velike zelene poljane gde je bila iskopana rupa, duboka
toliko, da joj se nije videlo dno. Čim su oni kroz nju nestali u dubinama
zemlje nje je nestalo i livada je ponovo bila kao i pre. Od tada patuljci će
živeti pod zemljom.
Međutim, vilenjaci su još stajali ispred Odina uplašenih lica i očiju
punih suza. Njihove suze su izgledale kao jutarnja rosa. „A vi,“ rekao je
Odin, gledajući u njih prodornim pogledom. „A vi“ „O Odine“, prekinuli
su ga oni govoreći svi u glas i nesigurnim tonom „mi nismo tako zli. Mi
nikada nismo uradili bilo šta loše.“ „Jeste li uradili ikada nešto dobro“,
pitao je Odin. „Ne, zaista ne“, odgovorili su vilenjaci. „Mi nikada ništa
nismo radili.“ „Onda možete ići“, rekao je Odin, da živite među cvećem, da
radite inače ćete postati zlobni kao i patuljci.“ „Ako ti hoćeš nauči nas
nečem“rekli su viljenaci.
Odin je gledao okolo po Aesirima ne bi li među njima spazio nekog ko
bi mogao da postane učitelj vilenjacima. Niord je klimnuo glavom i rekao:
„Da, da. Ja ću videti šta mogu da učinim.“ I onda je dugim korakom izašao
iz sudnice, prošao kroz grad i na kraju kroz kapiju te seo na vrh litice.
Sledećeg trenutka počeo je da pokazuje znake uznemirenosti. ispuštao je
tanak, visok glas sve jače i jače. Glas je bio mekan, zavodljiv, kao glas
26
Skandinavski mitovi
duše, ptičiji. Sa dalekog juga dolazio je slabašan drhteći odgovor koji je
rastao. Dva glasa su se mešala sve dok se u jednom trenutku nisu spojila u
jedan. Tada kroz čisto nebo zaploviše dve prilike. Divan par brat i sestra.
Njihova kosa kupala se u sunčevoj svetlosti i vijorila na vetru. U
međuvremenu ostali Aesiri na čelu sa Odinom iskupili su se na planinskoj
litici. „Moj sin i kćerka“, rekao je Niord, ponosno okupljenim Aesirima.
„Frej i Freja. Leto i lepota. Ruka u ruci.“
Kada su Frej i Freja sišli na planinu, Niord je uzeo sina za ruku i poveo
ga pun milosti prema palati. „Gledaj dragi brate i gospodaru šta je dobar
mladi učitelj koga sam doveo da podučava male vilenjake.“
Odin je bio veoma zadovoljan Frejovom pojavom. Ali pre nego što je
postavio njega za vrhovnog učitelja, želeo je da sazna za šta je on sposoban
a naročito za šta je najsposobniji da poučava.
„Ja sam veliki učitelj za sunčeve trake i oblake“, odgovorio je Frej, „i
ako me vilenjaci prihvate za svog kralja ja ću ih naučiti kako da koriste
pupoljke na cveću, da se obasipaju slatkoćom prezrelog voća, da vode
pčele kroz medene prolaze u cveću i mirisne livade, da paze nakot svih
ptica od najraznovrsnijih opasnosti, da se druže sa divljim zverima, da
pomažu bogovima, da pevaju predivne pesme sve ovo i još mnogo toga
više ja znam. Ja ću ih tome, ako mi dopustite, i naučiti.“ Rekavši šta je
imao Frej stade do svog oca čekajući Odinovu reakciju.
Tada Odin reče, ne skrivajući radost, koja mu se ocrtavala na licu i
osećala u glasu. „To je dobro. Ti ćeš im biti kralj.“ Frej se onda pozdravi sa
Aesirima i krenu na put, praćen njegovim novim učenicima, u pravcu svog
kraljevstva Alfhejma, koje je jedno divno mesto pod suncem.

27
Skandinavski mitovi
 NIFLHEJM
Asgardu je živeo jedan polubog koji se zvao Loki. On je, kada
bismo ga upoređivali sa Aesirima, bio samo sličan njima. Radio je
uvek pogrešno i ostao je nedovršen. Bio je noć i dan istovremeno.
izuzetan govornik, svojim pogrešnim savetima često je bogove uvalljivao u
nevolje. Kako je došao među Aesire niko nije znao, niti je iko znao odakle
je došao. Jedanput ga je Odin ispitivao o njegovom poreklu. Loki je bio
izričit u tome da je on plemenit i da ima dobre namere kao i Aesiri. Rekao
je da je posle mnogo lutanja po zemlji i ispod zemlje našao na polusagorelo
srce jedne žene. „Od tada“, rekao je Odinu, „ja postojim onakav kakvog me
vidite svi vi u Asgardu.“ Za Odina je to bila dovoljno strašna priča i on
zaista više nikada nije pitao da mu priča o svojoj prošlosti.
Dok su Aesiri gradili njihov grad, Loki, umesto da pomaže stalno je
lutao po Jotunhejmu i upoznavao se sa džinovima i zlim vešticama koji su
tamo živeli.

Jotunhejm

28
Skandinavski mitovi
 U Jotunhejmu je živela jedna tako strašna veštica da je gledanje na njen
greh i svirepost teralo na pomisao: Kako je Loki mogao da oženi tako
užasno biće. Nikada nije rekao da se oženio sa njom i da žive zajedno.
Živeli su jadno i bedno, bez izobilja, sve zbog njihovih zlih srca. Veštica
mu je izrodila troje dece koja su bila tri nevolje čovečanstva: Kuga, užas i
beda. Prvorođeni je bio Jormungand, monstruozna zmija. Drugi je bio
Fenrir, izuzetno divalj vuk. Treća je bila Hela, pola leš, pola devojka. Kada
su Loki i njegova žena-veštica videli svoje užasno potomstvo, silno su se
zabrinuli.
„Šta će reći Aesiri kada vide ovo“, pitao se Loki. „Ali ne,“ mislio je u
sebi, „oni neće videti moju decu niti ću im dati mogućnost da posumnjaju u
narav moje žene. Vratiću se u Asgard, samo na kratko, pozdraviću oca
Odina, ponizno, kako da ništa ne skrivam od njega.“ Pošto je to rekao, Loki
se pozdravio sa svojom ženom, sakrio decu u kuću, zaključao vrata i pošao
prema Asgardu.
Ali sve vreme dok je Loki išao njegova deca su rasla. I u trenutku kada
je došao do zidina grada, Jormungand je postao tako velik da je njegova
majka bila primorana da odškrine vrata i da mu na taj način omogući da
provuče rep napolje. Međutim, on nije prestao da raste. O, kako je užasno
brzo Jormungand rastao. Niko ne zna kako je to bilo moguće, ali on je u
jednom danu izrasto do neslućenih razmera.
Za to vreme Odin je osmatrao svet sa svog vidikovca. Očima upravljača,
vrhovnog gospodara, punim opreza, gledao je buđenje jutra. „Toliko je tiho
i mirno Friga, da i dalje moram ostati u lenjosti i učmalosti u Asgardu“,
rekao je Odin svojoj ženi. Aji kada je malo bolje pogledao u pravcu
Jotunhejma, primetio je ogromnog džina. „Ipak je dobro. Primetio sam
neprijateija bogova i ljudi i krenuću ka Jotunhejmu jer me zemlja treba.“
Tako govoreći spustio se sa „Vazdušnog trona“ i uputio prerna zlatnoj
kapiji Asgarda da bi stupio na zemlju običnih ljudi.
Veoma brzo Odin je stigao do Jotunhejma i zametnuo borbu sa džinom.
U kratkoj ali iscrpljujućoj borbi Odin je probo monstruma i on se uz krik
srušio.
Pošto je ubio džina koji je terorisao to selo, Odin se pomešao sa
njegovim stanovnicima učestvujući u njihovim radovima, saosećajući sa
njima u njihovoj patnji, tuzi i radosti. Posmatrajući ove ljude i razmišljajući
o njima, Odin je naučio mnogo. Jedne večeri kada su se svi umorni vratili
sa svojih polja a sunce polako nestajalo na horizontu, Odin je skupio oko
sebe mlade krupne seljake i počeo da im govori o tome kako borba još nije
završena sve dok džinovi i monstrumi slobodno žive oko njih. Govorio im
je da i oni mogu dobiti moć, te da mogu da povedu boj i postanu heroji kao
Aesiri. Iste večeri posle gozbe seljani zajedno sa Odinom odoše do
kovačnice i tamo im on iskova za samo jednu noć, oružje i oklope i nauči ih
da ih koriste. U zoru on reče: „Doviđenja deco. Ja sada moram da krenem
29
Skandinavski mitovi
kući, ali me nemojte zaboraviti kao ni ono čemu sam vas naučio, nego se
borite protiv neprijatelja. Nikada nemojte da prestanete da verujete u
hrabrost i istinu, nikada ne okrećite oružje jedni na druge i nikada ne bežite
pred džinovima i ugnjetačima.“
Seljaci su pomno saslušali njegove reči i ispratili ga sa dužnim
poštovanjem. Odin se zaputio kroz tajanstvenu šumu u kojoj nije bilo staze,
prolazio je preko tihe planine, preko okeana, sve dok nije došao na ono
mistično mesto gde se susreću nebo i zemlja. Tamo je u senci drveta
sakriven zelenom izmaglicom, ležao Mimer, čuvar izvora pameti i
mudrosti.
„Mimere“, rekao je Odin, dok mu je smelo prilazio, „daj mi da pijem
vodu mudrosti.“ „To je veliko blago što ti tražiš kao i mnogi drugi što su
prohujali ovuda u potrazi za mudrošću. Ali kad su čuli cenu vratili su se od
kuda su i došli.“ „Ja ću ti dati moju desnu ruku za voljenu mudrost“,
ponovo je rekao Odin. „Ne“, odgovorio je nemilosrdno Mimer, ja neću
tvoju desnu ruku ali tvoje desno oko možeš ponuditi.“

Odin

30
Skandinavski mitovi
 Odinu je u trenutku bilo žao kada je čuo Mimerov predlog, ali to je
potrajalo samo tren i on je naglim pokretom iščupao desno oko i bacio ga
Mimeru koji ga je prihvatio u letu i bacio u dubinu izvora. Zatim je Odin
prišao Mimeru, uzeo rog iz njegove ruke i zahvatio vodu sa izvora
mudrosti. Istog trenutka on je spoznao unutrašnje svetlo za koje je bio
siguran da ga nije mogao dobiti od njegovog mržnjom iskvarenog oka. U
tom trenutku on je spoznao šta treba da uradi da bi zaista postao prvi među
Aesirima. Krenuo je ka Niflhejmu. Čvrsto uveren u ispravnost onoga što
radi išao je ka severu, preko ledenog mora, kroz mračne predele maglu i
sneg, lica izloženog snažnom ledenom vetru, sam u nepoznatoj zemlji,
ridajući i tugujući nad nedovršenim kreaturama koje su lutale bez ikakvog
smisla. „Sada“, rekao je Odin pun zbrkanih misli, „ja sam došao na kraj
onoga što sam stvorilo i nedaleko odavde mora se nalaziti Niffhejm.“
Nastavio je da ide dalje ka severu sve dok nije dosegao kraj zemljine
granice. Na ivici zemlje je legao potrbuške i držeći se za jednu ledenicu
oprezno provirio u ričući bezdan. Bio je to Niflhejm. U prvom trenutku
Odin je pomislio da je Niflhejm samo tamo i ništa više. Ali, pošto je proveo
viseći nad ponorom tri noći i dana, njegovo oko je spazilo jedan od
Igdrasilovih moćnih korenova. Igdrasil je bio staro zemljin-drvo, čije je
korenje prolazio kroz čitavu zemlju pa čak i izvan granica Niflhejma. Odin
je dugo gledao, sve dok mu se oko nije zamorilo. Video je kako Igdrasilov
koren nagriza odvratna zmija Nidhog. Video je otrovna i bolesna bića koja
su jedno iza drugog izlazila iz Nastronda. Lutala su tim područjem, gola,
bezimena, bez doma. Odin je gledao sve dublje i dublje u taj pakao, bezdan
bezdana, i video sve njegove bezoblične, bezimene bolesti. Dole, ispod
njega, nalazili su se Nastrond, Igdrasil i Nidhog. Još dublje nalazio se
grmeći Hverglemir, bunar zla. Devet dana i noći ovaj hrabri Asa visio je
nad Nifihejmom duboko uljuljkan u svoje misli. Samo mnogo više
hrabrosti i mudrosti nego što je imao, on se okrenuo i vratio tamo odakle je
i došao.

31
Skandinavski mitovi
 LOKIJEVA DECA
ada je Odin spoznao sebe u dalekoj zemlji džinova - ledenih
džinova, džinova - planina, troglavih džinova sa vučijim glavama,
monstruoznih veštica, nastavio je putovanje bez zaustavljanja i bez
borbi sa zlim silama sve dok nije došao do sredine Jormungandovog tela.
Jormungand je još uvek rastao i dostizao je fantastične razmere. Odin ga je
uhvatio svojim snažnim rukama i bacio u najdublji deo okeana. Tamo, na
dnu okeana, Jormungand je nastavio da raste, sve dok nije shvatio da
njegov rep počinje da ulazi u njegova usta. Posle ovog saznanja da je
opasao zemlju prestao je da raste i ostao da leži na dnu tih i miran. Kada je
Odin bacio Jormunganda u okean i time oslobodio svet njegovog odvratnog
prisustva, krenuo je ka kući Lokijeve žene.
Vrata su bila širom otvorena i zla veštica-majka sedela je na stolici. Sa
jedne strane stajala je Heka, najmonstruoznija od svih čudovišta i žena.
Mnoštvo džinova koračalo je dugim koracima iza Odina da bi izbliza videli
čudnu Lokijevu decu pre nego što ih Odin ukloni. Fenrir i zla majka su ga
posmatrali ukočenim pogledima, radosnim i divljačno sjajnim. Odin se bez
straha približavao odlučnim korakom, posmatrajući ih hrabro i
nemilosrdno.
„Čudesna kćeri Lokijeva“, obratio se Heli, „ti imaš glavu kraljice,
dostojanstven izraz i velike prodorne oči. Ali tvoje je srce okrutno oružje i
ubija sve što je dobro. Bez sumnje, za tebe ipak postoji kraljevstvo. U
beskonačnoj dubini postoji mesto gde se bacaju hladni leševi, gde duše
tumaraju bez cilja“. Tada Odin stvori donji svet blizu Niflhejma i Hela
propade kroz zemllju, niže i niže, ka bezdanu bezdana, gde je onda postala
vladarica avetima u svom domu zvanom Helhejm. Njeno kraljevstvo je bilo
ogromno. Imala je pod svojom vlašću devet dugih i dubokih područja.
Posle ovoga Odin je poželeo da Fenrir pođe sa njim, obećavajući mu da
neće biti prognan kao njegov brat i sestra samo ako svoju divljačnost
zameni za hrabrost a ako bude poslušan i pokoran. Fenrir je pristao. Tako je
Odin krenuo na put preko okeana, izašao iz Jotunhejma i prešao granicu
zemlje sve dok nije došao do nebeskih brda koja su nežno držala severno
nebo u svoj njegovoj svetlosti. Tamo je pola u oblacima a pola na vrhu
32
Skandinavski mitovi
planine sedeo Heimdal, čuvar drhtećeg mosta Bifrosta koji je povezivao
nebo i zemlju. Heimdal je bio visok beli Van, sa zlatnim zubima i
veličanstvenim rogom koji se zvao Gialar i koga je čuvao skrivenog ispod
korena Igdrasila. Kada bi on duvao u njega zvuk koji bi se izvio opasao bi
čitavu zemlju.
Odin nikada ranije nije upoznao Heimdala niti ga je ikada video. Ali nije
prošao pokraj njega bez reči. Naprotiv, želeo je da mu postavi nekoliko
pitanja. Tako mu je postavio tri pitanja: Sa kim ima čast da govori. Ko su
bili njegovi roditelji, i treće, kako može da objasni svoje prisustvo na ovom
mestu i svoje znanje.
„Moje je ime Heimdal“, odgovorio je čuvar Bifrosta, „i sin sam devet
sestara. Rođen sam u počecima vremena na granicama zemlje. Hranio sam
se moćju zemlje i hladnoćom mora. Moje vaspitanje je bilo tako savršeno
da ja trebam sna koliko i ptica. Mogu da vidim na stotine milja oko sebe,
kako danju tako i noću. Mogu da čujem jasno travu kada raste i vunu na
leđima ovaca. Ja sam oduvek i zauvek ću biti čuvar drhtećeg mosta koji
pazi da preko njega ne pređu džinovi, zle veštice i patuljci“. „Je li i
Aesirima zabranjeno da pređu Heimdaie?“ „Moraš li čuvati most i od
njih?“ „Naravno ne“, odgovorio je Heimdai. Svi Aesiri i heroji mogu
slobodno da stupe na njega i čak će za njih biti dobro ukoliko ga pređu. Ja
znam da se tamo nalaze tri svete devojke, veoma moćne, kroz čije hladne
prste protiče zlatna nit vremena i sudbine.“ „Dosta Heimdale“, prekinuo ga
je Odin, „sutra ćemo doći i preći preko Bifrosta.“
Odin se potom oprostio od Heimdala i pošao svojim putem, natrag u
Asgard. Fenrir ga je pokorno pratio iako sa ne baš mnogo uživanja,
razmišljući o novim čudima za koje je čuo. „Bifrost, svete devojke, niti
vremena. Šta to sve znači? Ovako razmišljajući i čudeći se on je išao
penjući se asgardskim bregom. Prošao je kroz zlatnu kapiju grada, ušao u
palatu Gladshejm i na kraju u dvoranu Valhalu. Baš u tom trenutku Aesiri i
heroji okupili su se za večernji obrok. Odin je bez reči seo na svoje mesto
potpuno odsutan mislima. Počeo je da seče velikog vepra Sehrimnira koga
su svake večeri jeli i koji je svako jutro ponovo oživljavao. Nikom nije palo
na pamet da uznemirava velikog oca Odina bilo kakvim pitanjima. Oni su
shvatili da on misli o nečem važnom i pošto su Aesiri jedna pristojna, rasa
čekali su da se večera završi pa da onda počnu sa pitanjima.
Fenriri je za sve to vreme sedeo preko puta prelepe Freje. Ona, najlepša
i najdivnija, koja nikada u svom životu nije videla ništa ružno, prekrila je
lice rukama i vrisnula. U tom trenutku svi Aesiri su skočili da vide šta se
dogodilo. Odin je pogledao Fenrira i izdao naređenje da ga neko nahrani.
„Posle toga“, nastavio je on, „ja ću vam ispričati šta sam sve video i
doživeo.“ „To je sve lepo oče Odine“, odgovorila je Freja, „ali ko će da
nahrani vuka, ko će da nahrani tu zlu i nevaspitanu zver?“ „To ću ja sa
zadovoijstvom uraditi“, uzviknuo je Tir, koji je više od svega voleo
33
Skandinavski mitovi
avanture. Zatim je uzeo tanjir i u njega stavio komad mesa, istrčao napolje
dok je za njim, urlajući i njuškajući, potrčao Fenrir.
Posle ovoga svi su seli i pričekali da se Tir vrati i da Odin počne da
priča svoje doživljaje, najzad došao je i Tir, seo za sto i Odin je počeo da
priča. Pričao im je sve što je video, doživeo i čuo, te na kraju svega o
belom Vanu i drhtećem mostu. Govorio je o nitima vremena i svetim
devojkama. Aesiri su bili veoma tihi dok je Odin govorio. Na kraju, kada je
završio, svi su sedeli zamišljeni i u svojim glavama tražili moguće
odgovore na sve te čudne stvari. Prva je ustala Friga. „Hajdemo moja
deco“, rekla je ona podižući se od stola, „hajde da odemo i pogledamo o
čemi se radi.“ Ali Odin je smatrao da je mudrije da sačekaju do sledećeg
dana i da na put krenu u ranu zoru. Aesiri su se bez prigovora priklonili
njegovom mišljenju.
U zoru sledećeg dana Aesiri i heroji pripremiše se za daleki put.
Međutim Vaniri su im pomogli da stignu veoma brzo do Heimdala. Niord
je došao sa obale mora zajedno sa ostalim vetrovima i poneo je Aesire ka
Bifrostu i tako njihovo putovanje učinio jednostavnijim i interesantnijim.
Kada su stigli do Heimala svi su osećali pomalo žaljenje što je putovanje
tako kratko trajalo. Ali Heimdal je bio sretan što ih vidi, ako ne zaista u
srcu, onda se bar tako pravio iz obzira prema njima. Smatrao je da je dobro
što su Aesiri došli da vide Bifrost i tajnu koja se nalazila na njemu. Nije
Heimdal toliko bio sretan zbog njihovog prisustva. On je bio sretan i kada
je bio sam jer je tako navikao. „Dođite svi“, rekao je Heimdal Aesirima,
pružajući svoje duge bele ruke u znak dobrodošlice. Dođite svi. Ah, ovde je
i Niord! Kako si rođače?“ Naime, Niord i Heimdal su bili u rodu.
„Kako je slatko i sveže ovde gore“, primetila je Friga, gledajući oko
sebe i osećajući da to treba da kaže iz pristojnosti. „Ti si veoma sretan
Heimdale“, nastavlia je ona, „uvek imaš tako divan pogle oko sebe. Mora
da je divno biti čuvar ovog predivnog mosta. „Uistinu, Friga je iskreno
rekla da je most predivan, jer na zemlji nikada nije videla tako nešto.
„Bifrost, Bifrost!“, uzvikivali su Aesiri iščuđavajući se na Heimdalovo
zadovoljstvo. „Na najvišoj tački mosta“, rekao je on, „nalazi se vrelo gde se
nalaze tri devojek koje određuju sudbinu. Zovu se Norne. To su Urd,
Verdandi i Skuld. Želite li da ih vidite danas?“ „To ćemo i uraditi“,
uzvikivali su Aesiri u jedan glas. „Brzo Heimdale, otključaj zlatnu kapiju
mosta!“ Tada je Heimdal uzeo svežanj ključeva, gurnuo jedan u
dijamantsku bravu i kapija se otvorila uz tužan zvuk, kao kad kiša kaplje
niz lišće posle nevremena. Aesiri su u gomili krenuli prema kapiji ali kada
je Tor trebao da kroči na most, Heimdal je ispružio ruku i zaustavio ga.
„Veoma mi je žao Tore ali ti ne možeš preći. Ti moraš da ideš do izvora
sam drugim putem. To je zbog toga što si toliko snažan i težak da ako
staviš svoje stopalo na Bifrost on će se razbiti na komade ili će se zapaliti
od trenja između njega i tvoje noge. ja ću ti reći kojim putem da ideš. Tamo
34
Skandinavski mitovi
su dve reke oblaka. Zovu se Kormt i Ermt. Ako ih pregaziš ti možeš doči
do izvora Urda iako su njihove reke oblaka brze i duboke.“
Posle Heimdalovih reči Tor se sklonio sa kapije mosta uznemiren i
ojađen. „Jesam li ja krenuo na put da se srdim“, rekao je on, „na svoju
vlastitu snagu? Na kraju krajeva, šta su za mene Urd, Norne, Kormt i Ermt?
Najbolje bi bilo da se vratim natrag u Asgard.“
„Ne Tore“, rekao je Odin, „ja te molim da ne činiš takvu glupost.
Preklinjem te, razmisli ponovo. Kormt i Ermt su stvoreni zbog tebe a
Bifrost za nas. To je tako i ti tu ništa ne možeš. Svima će nam značiti da
dođemo do Urda. Sudbinu dosežemo ili preko reke oblaka ili preko
Bifrosta!“
Tada je Tor ostio kako se njegova srdžba smanjuje i kako ga ispunjava
kajanje zbog onoga što je rekao. I bez gunđanja i oklevanja skočio je u
dubinu užasne oblačne reke čija je tamna para zatvorila njemu vidik. Pošto
više nisu mogli da ga vide, Aesiri su krenuli preko svetlucavog mosta
Živahni, raspoloženi, osećali su veliko zadovoljstvo dok su se približavali
izvoru. Na mestu gde su bili najčistiji oblaci dosegli su najvišu tačku mosta
Tor je već bio tamo, umoran i malaksao ali još uvek smeo. Tada su svi
zajedno prošli kroz vrata od čistog obiaka. O, šta su oni videli! Gledajući
gore u beskonačnu visinu kroz ružičasti vazduh spazili su Igdrasilove divne
grane, lisnate i meko-zelelene, kako se pružaju daleko u beskraj. Ovo
snažno zemljin-drvo prožimalo je svojim korenjem čitavu zemlju. Na
najvišoj grani Aesiri su spazili palatu u kojoj su živele Norne, toliko svetlu
da ih je skoro zaslepila. Na susednoj grani bio je izvor Urda. Prskao je
hladnom vodom po listovima Igdrasila i neprestano ga podmlađivao. Dva
stara labuda kupala su se ispod izvora. Okolo su sedele Norne. Urd,
Verdandi i Skuld. Sve tri su bile moćne i tvrdoglave. Jedna od njih je imala
glavu pokrivenu tkaninom. Sedeći iznad površine vode gledale su sudbinu
u njoj i jedna drugoj dodavale zlatne niti. Verdandi je uzimala niti u ruke i
nemarno ih prela, dok joj je Skuld kidala sve što bi ona napravila. Ono što
bi ostalo Urd bi dorađivala i doterivala. Niti koje je Skuld prela niko nije
mogao videti. Ona nikada nije dolazila do kraja niti i obe sestre su bile
umorne od njenog posla.
Aesiri su stajali u gomili i gledali. Bilo je to zaista fantastično.
Posmatrali su lice Urd i hranili se mudrošću. Hotimično su pogledavali lice
Verdandi i tako pili gorku snagu. Zatim su hitro bacili pogled na veo koji je
pokrivao Skuldino lice ali nisu ništa mogli videti. Najzad, punih srca, oni
su se iskrali u tišini, jedan po jedan, otvorili vrata, prešli most i pozdravivši
se sa Heimdalom, bez glasa, zadubljeni svaki u svoje misli, zaputili se kući
u Asgard. Međutim, kasnije je postalo uobičajno da Aesiri putuju k
Nornama svaki dan da bi saznali sudbinu.

35
Skandinavski mitovi
 MEDOVINA
ednoga dana desilo se da je Odin sedeo u tišini pored izvora Urda i
tek uveče se popeo na „Vazdužni tron“ pritisnut teškim mislima.
Otac svih želeo je da vidi palatu patuljaka i da li je ona dovoljno
udaljena od ljudskog sveta. Njegovo oštro oko prodrlo je kroz planine
Jotunhejma. To veče, učinilo mu se da je video suze na licima patuljaka.
„Mogu li patuljci plakati“, uzviknuo je otac svih, iznenađen onim što je
video. Video je kako Fialar i Gialar, patuljci koji su ubili Kvasira, kleče i
suze. „Da li to oni zaista plaču“, pita se otac svih ponovo, „i da li se to oni
kaju?“ Ne, to nisu bile suze. Odin je to najzad shvatio. To je bila Kvasirova
krv zlatna medovina. „To su tri, to su tri plemenita napitka“, rekao je on,
„Odhaerir je njegovo ime. I sada će patuljci piti taj napitak koji je život i
svetlost i svet će biti preplavljen slatkoćom i srce sveta će umreti.“
Ali patuljci nisu pili napitak. Oni su samo probali po jedan gutljaj, samo
kapljicu ili dve. Otac mnoštva posmatrao je kako se oni ponašaju. Fialar i
Gialar i čitava armija malih tamnih lica, obešenjaka bila je nagnuta nad
velikim krčazima i svi su spuštali usne na zlatnu medovinu. Smejali su se
užasno, poskakivali kroz vazduh čudesnim pokretima. Zatvorenih očiju
prevrtali se preko glave, izbacivali zemlju iz njihovog podzemnog doma
poput besnih životinja, kotrljali se po tlu govoreći besmislene i ružne reči.
Sve ovo su zakuvali Fialar i Gialar koji su sada posmatrali svoju braću
koja su se polako skupljala oko njih. Fialar i Gialar su držali govor. Ostali
su ih slušali otvorenih usta, stegnutih pesnica, ukočenih pogleda. Na kraju
su ih nagradili gromoglasnim aplauzom. Zatim su u dugoj koloni, vođeni
crnom zvezdom, naoružani, predvođeni od njih dvojice krenuli podzemnim
putem ka Manhejmu s namerom da odatle krenu ka Jotunhejmu.
Džin Vafthrudnir, „stari brbljivac“, koji je uvek sedeo u svojoj dvorani
smišljajući teška pitanja za bogove, pogledao je ka nebu i izmenio brz
pogled sa Odinom. Ali patuljci nisu marili za Vafthrudnira i Odina. Žurili
su da što pre stignu do Ifinga. Ifing je bio dugačak potok koji je lenjo
proticao obrušavajući se sa vrha brda ka dolini. Ni jedan džin nije bio u
stanju da izmeri njegovu dubinu. To je u stvari potok koji zauvek razdvaja
Jotunhejm od ostalog sveta. Kada ga je stvorio, Odin je rekao sledeće
stihove.

36
Skandinavski mitovi
 „Za sva vremena
Na ovom potoku
Nikada neće biti leda.“
Na vrhu brda patuljci su naišli na džina Gilinga koji je dremao. Oni su
znali koliko je Ifing dubok i znali su da ako sada gurnu Gilinga u njega on
više nikada neće moći da izađe i udaviće se. Počeli su da raspravljaju o
vrednosti tog čina.
„I ja sam ubio džina“, reče jedan patuljak hvalisavo. I možda, ko zna,
možda su ga se Aesiri i uplašili. „To je sve zbog toga što smo pili
Kvasirovu krv“, rekli su oni puni samopouzdanja. I tada su uz pomoć
hiljada i hiljada malih mačeva, kopalja i štitova, otkotrljali zaspalog džina
Gilinga u Ifing.
Otac svih je gledao i kako su patuljci smešno poskakivali pošto su ubili
Gilinga i kako su hvalili sami sebe postavljajući se iznad džinova, bogova,
ljudi, sveta.
„Nije za nas tako ponižavajući posao“, rekli su oni, „da trčimo ispred
blistavog Skinvaksa i da stvaramo dan ljudskoj vrsti, već ćemo mi
gospodariti zlatom kao bogovi.“
Ali usred ovih budalastih govora zemlja pod njima je počela da se trese i
mrak se pojavio između njih i neba. Njihova radost je prestala kao da je
neka čarolija pala na njih. Ispustili su oružje, šćućurili se jedan preko
drugog i šaputali uplašeni. Džin Sutong, Gilingov sin, koga su patuljci
upravo utopili, dolazio je u velikom besu sa željom da osveti očevo
ubistvo. Patuljci su bili prestrašeni. Džin Giling je dremao i bilo ga je lako
savladati, ali budnog džina, ljutog džina, oni nisu bili u stanju da savladaju.
Njihova hrabrost koju su stekli pijući Kvasirovu krv, istopila se. I tako su
oni dopustili da ih Sutong sve ponese zajedno sa komadom zemlje na kome
su stajali.
Sutong je veoma brzo došao do okeana koji je u tom trenutku bio u
oseci. Spustio je komad zemlje zajedno sa patuljcima na pesak u želji da ih
voda udavi kada naiđe plima.
„Ovde ste“, rekao je Sutong, „i ovde će te ostati sve dok vas gladni
zeleni talasi ne odnesu.“ „Ali mi ćemo se onda udaviti“, povikali su svi
odjednom. Pošto im džin nije odgovarao i pošto se vratio na obalu i seo na
jednu stenu, oni su se rastrčali tražeći šupljine i pećine na njihovom
„ostrvu“. Brčkajući stopalima po plićaku Sutong se smejao i vikao:
„Udavite se, udavite!“
Tada se patuljci okupiše i počeše šapatom da se dogovaraju šta da rade.
Svaki od njih je nešto predlagao, ali pošto su govorili u jedan glas nikako
nisu mogli da nađu rešenje. Tu opštu gungulu prekinuli su Fialar i Gialar.
„Nebo postaje tamnije, zvezde se već pojavljuju i Skinfaksi će doći i talasi
će početi da se nabiraju, čuće se hrapavi glasovi ćerki morskog kralja. Ali,
zašto mi sedimo ovde brbljajući kad možemo nešto da učinimo, da
37
Skandinavski mitovi
podmitimo džina i da odemo u miru „Da, da“, vikali su smešni mali ljudi.
Treba mu dati naše kape pune dragulja, ili naše mačeve ili pijuke, fenjere,
ili možda da mu obećamo da ćemo mu napraviti ogrlicu od vatre sunca i
cveća zemlje. Ili da mu napravimo brod nad brodovima?“ „Glupost“, rekli
su Fialar i Gialar, „kako džin da koristi te stvari? Naši mačevi mu ne mogu
poslužiti, on ne želi naše krampove ni lampe kada on živi među snežnim
planinama a ne pod zemljom. Ne treba mu ni brod kada on može i ovako da
pređe preko mora. To što vi predlažete je besmisleno. Džin voli život, on
pije krv, i pohlepan je na zlatnu medovinu.“ Tada svi patuljci povikaše:
„Dajmo mu naša tri krčaga sa Kvasirovom krvlju, naše čudesno piće,
Odhaerir!“

Sa visokog trona Odin je čuo sve što su patuljci pričali. „Slatkoća i

život, svetlost sveta su tu da zasite džinovu pohotu za hranom i krvlju to je
užas za čovečanstvo“, razmišljao je Odin. U tom trenutku on nije strepeo za
bogove. Džinovi nisu mogli da prodru do njih.
Sutong je takode čuo razgovor koji je dopirao sa malog ostrva. „Kakva

38
Skandinavski mitovi
je vrednost tog Odhaerira koga vi toliko hvalite“, pitao je patuljke.
„Odhaerir daje život, ljubav mudrost“, odgovorili su oni. „Šta“, pitao je
zapanjeno Sutong. „Med i vino, kao krv bogova i mleko zemlje.“ Tada je
Sutong polako podigao stenu i spustio je na kopno u trenutku kada su besni
zeleni talasi prekrili mesto gde je ostrvo stajalo. Patuljci su skakali, smejali
se, pevali i trčali ispred Sutonga da bi mu doneli zlatnu medovinu,
Odhaerir, koja se nalazila u tri velika kamena krčaga puna do vrha.
Odhaerir, duhovni pokretač.
Sutong je podigao poklopce i zavirio u krčage. „Ne izgleda da ga ima
tako puno“, rekao je on. „Posle svega ne znam da li treba da probam ovo.
Ipak, odneću ih kući i dati mojoj ćerki Gunlod da ih čuva.
Odin je dugo razmišljao posle ovog događaja. Bilo je sivo zimsko jutro
u Jotunhejmu led je bio na rekama, sneg na planinama, inje je ispisalo
hrapave rune po kori drveća. To je bila poruka bogovima i džinovima a
ljudima je izgledalo kao glupa zimska šala. Sutong je išao svom domu
teškog koraka dok je na svojim medveđim plećima nosio Odhaerir, čudesnu
Kvasirovu krv, životnu snagu. Odin je čitao poruku: „Ovo je zloslutno
Odine, ovo je tama. Mora li zlatna medovina da zauvek bude zarobljena u
ledenoj dvorani Sutongova doma?“ U trenutku kada je Sutong dao
medovinu na čuvanje njegovoj ćerci Gunlod, srce Majnhejma je zadrhtalo i
postalo prazno i hladno. Odin je posmatrao sever, jug, istok i zapad,
obuhvatajući tako pogledom čitavu Zemlju. „Dođite k meni“, rekao je on i
dva hitrokrila gavrana doletela su do njega. Izgledalo je kao da doleću iz
ničega i u trenutku oni su sa jednog mesta bili u stanju da prelete do nekog
drugog. Njihova imena su bila Hugin i Munin i došli su sa krajnjih granica
zemlje gde ih je Odin slao svako jutro. Svako veče im je govorio:
„Ja se plaširn za Hugina Ako se ne vrati kući i još više za Munina.“
Nikada se još nije desilo da se nisu vratili. I oni su ocu svih pričali šta se
dogodilo proteklog dana. Ovo veče Muninova pesma je bila tako užasna da
je jedino bog mogao da je sasluša do kraja. Hugin je udarao note, jako i
slatko. Kada su prenaglašene note osetile i Odinove uši on se spustio sa
„Vazdušnog trona“ i krenuo da se posavetuje sa Aesirima. Postojao je samo
jedan koji je Odinu mogao da da savet. A to je bio Odin lično.
„Odhaerir“, počeo je, „koji je božiji dar, mora da se vrati ljudskom,
zemaljskom, boravištu. Kreni Munine, kreni Hugine, tražite“, završio je
Odin i sam krenuvši da traži ni sam ne znajući gde.
Tako je Odin putovao dugo u pravcu Sutongove palate, kroz zavejane
puteve Jotunhejma, preko oštrih i visokih stena, preko reka, kroz noć, sve
dok jedno letnje jutro nije došao na livadu u zemlji džinova. Devet robova,
Trolova, oštrilo je stare zarđale kose. Letnji dan je tek otpočinjao a njima
težak posao.
„Izgledate tužni“, obratio im se Odin i oni su počeli da mu se vajkaju
kako su njihove kose stare i zarđale i kako nemaju dobar brus da ih naoštre
39
Skandinavski mitovi
kako treba. Na ove njihove reči Odin im je ponudio da naoštre kose
njegovim brusom. Trolovi su oduševljeno prihvatili Odinovu ponudu i vrlo
brzo su naoštrili svoje kose, tako da su sada sa lakoćom presecali vlati
trave. Ali sada, kada su napokon bili spremni za rad, oni su umesto da rade
počeli da se tiskaju oko Odina i da u jedan glas viču: „Daj mi brus, ne daj
ga meni, meni, meni...“, derali su se tražeći od Odina da im pokloni brus.
Sve to vreme Odin je mirno stajao među njima i povremeno bacao brus u
vazduh hvatajući ga u padu. U tim trenutcima kada se brus nalazio u
vazduhu trolovi su pokušali da ga uhvate skačući oko Odina i oslanjajući se
u žurbi jedan o drugog rukama i kosama. Otac svih je gledajući ka
horizontu bio veoma zamišljen. Nije znao šta da odluči. Kada je pogledao
dole bio je iznenađen i žalostan. Video je trolove kako leže mrtvi do
njegovih stopala pobijeni oštrim kosama jedni od drugih. „Ovo je zla
zemlja“, rekao je Odin posmatrajući mrtve trolove, „i ja sam taj koji je
doneo zlo“.
Odin je nastavio putovanje sve dok nije došao do kuće Sutongovog brata
Baugija. Kada ga je Odin zamolio da mu da prenoćište Baugi je počeo da
mu se žali šta ga je tog dana snašlo. „Vidiš ovo seno prijatelju. Ja imam
veliko polje na kojem ga skupljaju za mene moji robovi. Međutim, danas
sam ih oko podne našao mrtve. Sada sam moram da sakupim seno a ne
znam kako ću kada leto u Jotunhejmu traje tako kratko“. „Dobro“,
odgovorio mu je Odin, „nisam baš nevičan radu a i ti ćeš me sigurno
nagraditi kada završimo posao. Meni nije ispod časti da radim umesto devet
robova“. „Šta je to što ti želiš za nagradu“, pitao je Baugi. „Zlatna
medovina, Odhaerir, koju je Sutong dobio od patuljaka i koju čuva njegova
ćerka Gunlod. „A to“, rekao je Baugi, „to nije tako dobro za mog žednog
kosača ali ako toliko želiš imaćeš to. To je naš dogovor“.
Tako je Odin radio za Baugija čitavo leto. Umesto devetorice radio je
jedan. I kada je poslednje polje pokošeno i zimska izmaglica počela da se
prikuplja nad Jotunhejmom, bog i džin su počeli da razgovaraju o dogovoru
koji je postojao izmedu njih. „Otići ćemo zajedno Sutongovoj kući“, rekao
je Baugi, „i moj brat će ti morati dati napitak koji ti toliko želiš“. Ali kada
su njih dvojica došla kod Sutonga i pitali ga za medovinu, on se naljutio i
nije više hteo ni reči da čuje o tome. „Ti nećeš to sam da piješ brate“, vikao
je Bougi. „Ti možeš da uzmeš koliko hoćeš i kada hoćeš, dok ovaj čovek
koji je radio noć i dan za devetoricu robova i nije stao, ne može da uzme ni
jedan gutljaj“. „Odhaerir je za nas džinove“, besno je odgovorio Sutong“, a
moja ćerka dobro čini što ga čuva od patuljaka, ljudi, utvara, heroja i
Aesira. To mora biti čuvano svim snagama Jotunhejma, burnim talasima i
beskrajno dubokim jamama“.
Baugiju je posle ovoga postalo jasno da nema šta više da traži i
predložio je Odinu da se vrate nazad i popiju po pivo. Ali Odin nije hteo da
odustane od svoje namere tako lako. „Ti si mi obećao napitak od zlatne
40
Skandinavski mitovi
medovine“, rekao je on ljutito. „Ako ti ne možeš da mi ga daš onda sedi
pokrej mene i gledaj u kameni zid dok ne vidiš šta i ja!“
Tako su Baugi i Odin sedeli zajedno dugo, dugo, sve dok svojim
pogledima nisu napravili malu rupu u kamenu. Noću, kada je Sutong
zaspao i kada je Gunlod zaspala i dok je zlatna medovina sijala u dnu
pećine, Odin je gledao u pravcu Asgarda i rekao:
„Uhvati me, ja sam sa tišinom
Dobro napravljen oblik
Ja ću stvoriti
Za korist nekih stvari
Mudar oblik“.
I tada se mudri Asa pretvorio u crva koji se uvijajući zaputio ka maloj
rupici što su je provrteli svojim pogledima Odin i Baugi.
„Džinovi putevi su iznad mene Džinovi putevi su iza mene“.
Samo to je još rekao i nestao je u kamenoj odaji. Čim je stupio u pećinu
gde je spavala Gunlod on je uzeo svoj normalni lik. Odin je bio iznenaden
kada je video tako lepu devojku-džina. Bio je iznenađen i žalostan. „Kako
mogu da dopustim da zbog mene plače ako joj uzmem zlatnu medovinu?
Kako da odem i da uzmem zlatnu medovinu a da ona ne bude pogođena?“ I
Odin je osetio toliku samilost prema divnoj ženi da je čak pomislio da se
vrati u Asgard bez medovine. Ali, to je bilo nemoguće. Odin nije smeo da
se vrati bez Odhaerira. U svetlu Odinovog pogleda Gunlod se
promeškoljila i otvorila oči. Ona nije znala ko je čovek ispred nje, ali kada
je on upitao nju za njeno blago ona jednostavno nije mogla ništa da krije.
Ustala je sa zlatne postelje, njene plave oči topile su se nežnošću letnjeg
neba i ponudila je Odinu Odhaerir koji je do tada čuvala puna vere.
Kleknula je ispred Odina i rekla: „Pij, jer ja mislim da si ti bog“. Odinova
duša je zadrhtala kad je napitak koji donosi ljubav prošao kroz njegovo
telo.
„Zbog čega plačeš Gunlod? Zašto? Zar mi nisi rekla sama da uzmem
tvoje blago, ti više ništa ne čuvaš. Odhaerir je samo za bogove. Patuljci su
ga dali za svoje živote. Džinovi su ga izgubili zbog ljubavi a bogovi dobili
zbog sveta. To je za Aesire i za ljude. To je Odinova krađa, to je Odinov
dar“, završio je Odin.
U međuvremenu Odin je raširio orlovska krila i poleteo sa visoke litice,
gde je bio Sutongov dom, pravo ka Asgardu. Jadna Gunlod, izgubila je u
istom trenutku svoje blago i Asu. Kako je bila hladna pećina u kojoj je ona
sedela usamljena i tužna nakon Odinovnog odlaska. Njena svetlost je otišla,
ostala je tama. Sedela je plačući na zlatnom tronu.
Za to vreme Odin je leteo hitajući k svome domu. Svi Aesiri su izašli na
gradske zidine da bi videli Odinov trijumfalni povratak. I zaista, uskoro su
primetili dva orla kako lete ka gradu, jedan je progonio drugog. Progonitelj

41
Skandinavski mitovi
je bio Sutong koji je saznavši šta je bilo sa njegovim blagom pretvorio u
orla i pohitao za Odinom. Sutong je prestigao Odina. Friga je strepela.
Aesiri su gledali bez daha. Hladni džinovi i olujni džinovi došli su u
gomilama da gledaju. „Hoće li se Odin vratiti među bogove“, pitali su se
oni, „ili će ga Sutong uništiti“. Međutim, nije bilo potrebno sumnjati čija će
biti pobeda. Odin je trijumfovao. Divna ptica letela je iznad najviše kuće i
pevala pohvalnu pesmu, tako snažno da je zemlja Aesira odjekivala. „To je
Odinova krađa, to je Odinov dar. To je za Aesire, to je za Aesire!“ Ove reči
orile su se iz stotine grla. „I za ljude“, dodao je otac svih njegovim snažnim
glasom miliona. To je za ljude.“ „Samo ako imamo dovoljno pameti da ga
koristimo“, zlobno je primetio Loki. I te reči su bile uvod u nevolje Aesira
koje su ih zadesile posle Odinovog povratka.

Midgard

42
Skandinavski mitovi
 TOROVO PUTOVANJE U JOTUNHEJM
ednoga dana krenuli su na put za Jotunhejm Tor i Loki. Vozili su
se u Torovim kočijama koje su vukle dve koze. To je bila teška
metalna kočija i točkovi su okrećući se stvarali zaglušujuću buku.
Ta buka je bila tolika da je plašila gospođice iz Asgarda i zbog nje su one
drhtale. Ali Tor je tu buku voleo i njemu je zvučalo kao najdivnija muzika.
Tor i Loki su se vozili od jutra do večeri bez prestanka. Kasno u noć
stigli su pred jednu veliku seosku kuću. Bilo je to jedno usamljeno mesto
koje uopšte nije izgledalo gostoljubivo. No, Tor je sišao sa kočije čvrsto
rešen da prenoći baš na tom mestu. Seljak koji ih je primio nije imao hrane
i Tor odluči da ubije njegove dve koze i od njih pripravi večeru. Pozva i
seljaka, njegovu ženu i decu da mu se pridruže u jelu. Ali pre nego što su
počeli da jedu, on ih zamoli: „Nemojte da lomite kosti sa kojih ste pojeli
meso već ih samo slažite na jednu gomilu“.
„Zbog čega ne možemo da isisamo srž iz kostiju niti da ih prelomimo“,
rekao je tiho Tialfi, seljakov sin, svojoj sestri Roski. I kasnije dok su jeli
desilo se da je Tialfi držao jednu kost sa puno sočne srži unutra. „Nema
nikakvog zla u tome ako je polomim“, pomislio je. „Bilo bi glupo da ne
pojedem tako lepo srž“. Kada je Tor okrenuo glavu na drugu stranu on
prelomi kost, isisa srž i baci komade kosti na rasprostrtu kožu gde su već
ležale ostale kosti.
Niko ne zna da li je Tialfi proveo nemirnu noć zbog onoga što je učinio
ali ujutro on je shvatio da Torove molbe nisu bile uzaludne i dobio je
lekciju koju je zapamtio za ceo život.
Čim se Tor ujutro probudio uzeo je u šake svoj ćekić Miolnir i kozije
kože u kojima su ležale kosti i otrčao do usamljenog mesta u šumi. Tialfi,
koji ga je motrio sve vreme, sakrio se iza jednog drveta i čekao da vidi šta
će se dogoditi. Tor se sagao nad rasprostrtim kožama na kojima su ležale
kosti pojedinih koza i počeo da šapuće neke tajanstvene reči. Kada je
izrekao i poslednje slovo Tialfi je video kako se iz čestara pojavljuju dve
koze, mlade i jake. Ali tada on primeti da jedna koza malo hramlje na jednu
nogu. I Tor je takođe to video. Njegovo čelo se smrklo. Tialfi je pomislio
da je najbolje da pobegne daleko, daleko gde ga Tor nikada neće naći. Ali
kada je još jednom pogledao Torovo lice, promenio je mišljenje, dotrčao do

43
Skandinavski mitovi
Tora, bacio se na kolena pred njega i objašnjavajući šta je učinio izvinjavao
se za svoju neposlušnost. Tor je slušao i nezadovoljan gledao u daljinu
„Pogrešio si Tialfi“, rekao je on izdižući se nad njim, „ali pošto si ti priznao
krivicu greška ti je oproštena. Umesto da te kaznim ja ću te povesti na put i
podučavaću te kako treba da poštuješ Aesire“. Roska je na ove njegove reči
zatražila da i ona ide za svojim bratom i krajem dana Tor je imao još dva
verna pratioca koja su ga sledila gde god bi krenuo.

Torove kočije

Kočija u koju su bile upregnute dve koze nastavila je put. Tor je zajedno
sa svojim pratiocima išao ka čudnoj i nepoznatoj zamagljenoj zemlji
Jotunhejm. Prelazili su preko velikih planina, ponekad su išli izmedu
neravnih stena, još češće kroz maglu, kroz gustu šumu. Uveče tog istog
dana došli su ispred velike kuće čija su vrata bila širom otvorena.
„Ovde možemo udobno da se smestimo i da prespavamo ovu noć“,
rekao je Tor. Kuća je bila prazna. Bila je prostrana i sastojala se od pet
soba. Večerali su u najvećoj sobi i pošto su bili suviše umorni da bi
pažljivo obišli ostale odaje, legli su da spavaju svi zajedno. Ali na njihovu
nesreću nisu se dugo odmarali. Uznemiriše ih čudni glasovi, stenjanje,
44
Skandinavski mitovi
gunđanje i brektanje. Ti zvuci bili su glasniji od bilo kojeg životinjskog
glasa. Nešto kasnije kuća je počela da se trese tako da se čulo da je u
pitanju snažan zemljotres. Tor je skočio na noge i istrčao napolje. Kada je
pogledao u šumu nije mogao da vidi nikakvog neprijatelja. Loki i Tialfi su
se smestili u jednom uglu sobe nadajući se da tu neće biti više
uznemiravani. Tor je ostao na vratima držeći Miolnir u ruci motrio je prilaz
kući celu noć.
Uskoro je svanulo i Tor je krenuo dublje u šumu. Tamo je legao na
zemlju i gledao ka krošnjama divovskog drveća. Tada je ugledao čudan
neobičan ljudski oblik od koga je dolazio tako snažan dah da je talasao
okolne krošnje. Tor se podigao i hrabro zakoračio ka ovom moćnom
monstrumu da bi ga bolje osmotrio. Uskoro je stajao ispred džina koji je
stajao na uzvišenju i posmatrao ga svojim zamagljenim očima, velikim kao
dva planinska jezera.
„Ko si ti“, pitao je Tor napeto ga posmatrajući, „i zašto praviš onako
užasne zvuke i ometaš nas u spavanju?“
„Moje ime je Skimir“, odgovorio je džin strogo, „i ne treba da te pitam
ko si ti. Ti si mali Asa Tor iz Asgarda. Ali, molim te, reci mi šta ćeš ti sada
uraditi?“ Dok je to govorio on se sagao i podigao kuću u kojoj su Tor i
njegovi drugovi proveli noć, a koja uistinu nije bila ništa veća od njegove
šake.
Tor je protrljao oči jer je mislio da sve ovo sanja. Zatim se malo prenuo
i podigavši Miolnir fiksirao svojim pogledom džinovo lice. „Vreme je da
saznaš Skimire da sam došao u Jotunhejm da se bijem i pobedim zle
džinove kao što si ti. I sada sam spreman da oprobam moju snagu protiv
tebe“.
„Probaj onda“, povikao je sa ironijom džin. I Tor, bez i jedne reči, baci
Miolnir ka džinovoj glavi. „Ha, ha“, nasmejao se džin, da li si me ti to
dodirnuo listom?“ Ponovo je Tor zgrabio Miolnir, koji se uvek sam vraćao
u njegovu ruku koliko god ga daleko bacio, i hitnuo ga ponovo svom
snagom. Džin je podigao ruku ka svom čelu. „Ja mislim da žir pada na
moju glavu“. I treći put je Tor zamahnuo ali i ovog puta džin mu se smejao
iz sveg glasa. „Na drvetu je sigurno ptica čije perje pada na moje lice“.
Tada, bez prethodne opomene, on je udario o šumsku stazu tako da je
šuma odjeknula. „Uzvišeni Tore“, počeo je on, „daću ti mudar savet pre
nego što krenem. Kada budeš stigao u Utgard ne budi tako siguran u sebe.
Ti misliš veoma loše o meni, velikom čoveku, ali ti nisi mnogo veliki
koliko ti misliš da jesi. Ti si vrlo loše vaspitan. Vrati se tamo odakle si i
došao i budi zadovoljan što si nešto naučio o sebi na tvom putovanju kroz
Jotunhejm“. „Pristojan ili ne ja dobro znam šta radim“, vikao je Tor na
džina. Srešćemo se mi ponovo a tada ćemo nešto više saznati jedan o
drugom!“
Džin se nije ni okrenuo da odgovori i Tor i njegovo društvo su, pošto su
45
Skandinavski mitovi
jedno vreme gledali za njim, nastavili putovanje. Pre nego što je sunce
nestalo sa neba oni su izašli iz šume i u rano veče našli su se na prostranoj
neplodnoj ravnici gde se nalazio veliki grad čiji su zidovi bili napravljeni
od tamnog kamena. Bio je to hrapav kamen, grubo istesan, i zidine su bile
tako visoke da je Tor morao da izvije glavu da bi mogao da im sagleda kraj.
Kada su se približili ulazu videli su da su kapije zatvorene i puste.
Međutim, prostor između šipki je bio tako veliki da je čitava družina sa
lakoćom prošla između njih. Ulice grada su bile zanemele, prazne,
sablasne. Koračali su ne osvrćući se ni na šta. Uskoro, došli su do visoke
zgrade čija je kapija bila otvorena.
„Hajdemo unutra i saznajmo šta se dešava ovde“, predložio je Tor i svi
su ga poslušali. Čim su prešli prag našli su se u prostranoj dvorani. Stolovi
su bili poređani jedan do drugog, kamene stolice su stajale okolo i na
svakoj je sedeo po jedan džin. Svi su izgledali hladno, ukočeni kao da su
mrtvi. Jedan od njih je sedeo na izdignutom tronu i Tor je pretpostavio da
im je on vladar. Stoga se približio podnožju njegove stolice i, pozdravio ga.
Kralj džinova ga je nemo posmatrao i bez ustajanja odgovorio: „To je, ja
mislim, glupi običaj da se umornim putnicima postavljaju pitanja o
njihovom putovanju. Ja i bez toga znam da si ti mali Asa Tor, mada je u
stvarnosti moguće da si ti veći nego što izgledaš. Ali ovde vlada pravilo da
niko ne može da sedne za sto sve dok ne izvrši neko junaštvo. I zato hajde
da čujemo na koje načine ti i tvoji pratioci možete da se proslavite ovde
pred nama i tako zaslužite društvo džinova“.
Posle ovog govora, Loki, koji je stajao iza Tora, obazriv kao i uvek,
istupio je. „Junaštvo kojim sam se ja proslavio“, otpočeo je Loki, „to je jelo
i to sam sklon da učinim sa najvećim zadovoljstvom. Stavite hranu ispred
mene i hajde da vidimo, da li bilo ko od vas može da završi pre mene“.
„To junaštvo o kome ti govoriš je jedno od mnogih i ne treba da bude
prezreno“, rekao je kralj. Tu je jedan kome će biti zadovoljstvo da se
oproba protiv tebe“. „Hajde Logi, obratio se kralj jednom od svojih,
„smatraj se pozvanim da se takmičiš“. Logi je bio visok, mršav, žutog lica i
približavao se sporog koraka. Veliko korito sa mesom bilo je postavljeno
na sredini sale. Loki je seo sa jedne strane, a Logi sa druge. Na dati znak
počeli su da jedu. Svi džinovi su gledali u njih. Za nekoliko trenutaka oni
su se našli na sredini korita. To je značilo da su za isto vreme pojeli jednake
količine mesa. Međutim, videlo se da Loki jede samo meso a da Logi jede i
kosti i meso. Tada su džinovi zaklimali svojim velikim glavama i posle
kraćeg dogovaranja odlučili da Loki bude pobednik.
Tada se kralj obratio Tialfiju i pitao ga šta on može da uradi. „Ja sam
među mladima u mom selu pojam brzine“, odgovorio je spremno Tialfi, „i
ja ću, ako se ti slažeš, pokušati da trčim brže od bilo koga ovde“. ,Ti si
izabrao gospodarsko junaštvo, ali moraš biti izuzetno dobar da bi mogao da
trčiš brže od bilo koga ovde!“
46
Skandinavski mitovi
 Tada on pozva vitkog mladića, čije je ime bilo Hugi i čitavo društvo na
čelu sa kraljem napusti salu i pošto prođoše kroz kapiju grada, zaustaviše se
na livadi. Tu se nalazila trkačka staza. Na dati znak, Hugi i Tialfi su
krenuli. Tialfi je trčao brzo, brzo kao da je irvas progonjen od vukova, ali
Hugi je trčao mnogo brže. Prošao je okretnicu, okrenuo se oko nje i sreo
Tialfija na pola puta.
„Pokušaj ponovo Tialfi“, smejao se kralj. Tialfi i njegov protivnik
startovaše još jednom. Tialfi je ovog puta trčao takvom brzinom da je jedva
dodirivao stopalirna zemlju, brz kao orao kad iz svog planinskog gnezda
napada žrtvu u dolini. Ali uprkos takvoj brzini stigao je na cilj nešto posle
Hugija.
„Ti si sigurno dobar trkač“, rekao je kralj, „ali ako misliš da nam se
pridružiš na gozbi moraš pokazati mnogo više. Pokušaj još jednom.
Međutim, treći put Tialfi je već bio umoran, i iako je trčao najbolje što je
mogao, stigao je na cilj neposredno iza Hugija. Džinovi su ponovo
pogledali jedni druge i jednoglasno zaključili da više nema potrebe za
daljim takmičenjem i da je Tialfi poražen.
Sada je bio red na Tora i sve društvo ga je nestrpljivo posmatralo sve
dok utgardski kralj nije i njega upitao koje će junaštvo da izabere.
„Ja ću pokušati da pijem više od bilo koga od vas“, rekao je Tor kratko.
Uistinu, on se nije ni trudio da uradi nešto vredno s obzirom na to kakvo je
to društvo bilo. Kralj Utgarda je sačekao da džinovi za uzmu svoja mesta i
tada je naredio sluzi da donese čaše sa pićem. Te čaše je on nazvao
„čašama kajanja“, što je izgleda bilo zbog toga što su morale da se isprazne
u jednom mahu. „Najsnažniji mogu da isprazne čašu iz prvog puta. Nekima
to polazi za rukom iz drugog puta a nekima tek iz trećeg“, rekao je kralj
Toru.
Tor je gledao u čašu, dugo je razmišljao, ali pošto je bio žedan prislonio
je na usne i nagao. Mislio je da će je isprazniti u jednom gutljaju. Kada ju
je spustio na sto na svoje iznenađenje primetio je da je puna skoro do vrha.
„Ha, ha“, vidim ja da ti čuvaš snagu za drugi pokušaj“, rugao se kralj. Bez
reči, Tor je ponovo podigao čašu i počeo da pije svom snagom sve dok nije
ostao bez daha i kada je spustio čašu tečnost je ostala na samom dnu, jedva
ga pokrivajući. „Ako misliš da uzmeš i treći gutljaj“, obratio mu se kralj, „u
opasnosti si da umreš. Pogledaj Veliki Tore, ako ti ne uspeš u tvom
junaštvu, kakvo mi onda junaštvo možemo da očekujemo od vas Aesira?“
Dok je kralj ovo govorio, Tor je osećao kako bes u njemu sve više raste i
pošto je dohvatio čašu nagao je iz nje i držao je tako nagnutu duže nego
ikada ranije. Međutim, kada je pogledao unutra, spazio je da je tečnost i
dalje na dnu. Umorno i razočarano spustio je čašu i izjavio da više ne želi
da pokušava. „To je zaista iskreno rečeno“, odgovorio mu je kralj, „da Asa
Tor priznaje da ne može da se nadmeće sa nama“. „Ne“, viknuo je Tor, „ja
ću pokušati da ostvarim junaštvo koje ti odrediš“. „Dobro“, rekao je kralj,
47
Skandinavski mitovi
„to je igra kojom se zabavljaju naša deca. Do sada sam mislio da ti ne
govorim o tome da ti ne bi pomislio da te potcenjujemo, ali sada mislim da
će ti to junaštvo upotpunosti odgovarati. To je detinjasta zabava. Treba
samo da podigneš moju mačku“. Dok je on to govorio u salu je uskočila
zelena mačka i Tor je hitro iskoračivši ispružio šaku i obuhvatio mačku.
Prvo je pokušao blago da je odigne. Kasnije je morao da steže sve jače i
jače, dok se bol ocrtavao na njegovom licu. Njegovi mišići su bili zategnuti
do maksimuma i na kraju kada je već mislio da neće uspeti, podigao je
jednu šapu. „Baš kao što sam i mislio“, smejao se kralj dok je posmatrao
lica ostalih džinova. „Svi ćete se složiti da je mačka „velika“ i da je Tor
„Velika ličnost.“
„Ako ti misliš da sam beznačajna ličnost hajde neka neko od vas, ko god
želi izađe i bori se protiv mene“, besno je povikao Tor.
„Tačno je Tore, ja znam da ovde niko nije dostojan da se bori sa tobom
ali ja zato imam staru prijateljicu Eli koja će se boriti protiv tebe. Ona je u
svoje vreme pobedila mnoge bolje i hrabrije ratnike no što si ti Tore“.
Istoga časa pojavila se Eli. Bila je krezuba i sasušena i Tor se kolebao da
li da se uopšte bori protiv nje. Međutim, nije imao izbora. Eli je prva
krenula na Tora. Tor je očajnički pokušavao da se oslobodi njenog stiska,
ali nije mogao. Borio se sjajno kao pravi veliki Asa ali čudesno osećanje
slabosti povećavalo se iz trena u tren sve dok se nije zateturao i pao. Na
ovo, svi džinovi su skočili sa stolica i počeli da galame i tako daju oduška
svom oduševljenju. Tada je ustao kralj i proglasio Eli za pobednicu. Time
je iskušavanje bilo završeno. Zatim je on zamolio Eli da ode i pošto se noć
već primakla pozvao je Tora i njegovu družinu da mu se pridruže za
stolom. Tor je sa čudnim osećanjem zbunjenosti i poniznosti prihvatio
predlog kralja kulturno i pokazao time kako i grubijan može da bude
prijatan i stvori oko sebe dobro raspoloženje.
U zoru, kada su Tor i njegovi pratioci napustili grad, kralj ih je lično
otpratio do kapije i Tor je tek tada primetio da je on sličan Skimiru koga je
sreo u šumi pre nego što je došao u Utgard. „Pođi sada Tore“ rekao mu je
džin sa osmehom, „ali mi prethodno reci, da li sam ja bio u pravu kada sam
ti rekao da ćeš ovde naći većeg čoveka od sebe?“ „Priznajem krivicu“,
odgovorio je Tor, „ali ja sam se oslobodio krivice, da sam najbolji u svemu,
pokornošću. Znam da će se u Jotunhejmu za mene govoriti da sam čovek
male vrednosti“.
„Neće“, povikao je džin srdačno. „Ja te nikada ne bih doveo u grad da
sam znao koliko si ti zaista hrabar i moćan. Budi siguran u to. Ja ću ti reći
istinu Tore. Sve ovo vreme obmanjivao sam te čarolijama. Kada si me sreo
u šumi i bacio čekić ka mojoj glavi mogao sam da poginem, ali sam bio
zaklonjen iza jednog planinskog vrha i ti si tvojim teškim čekićem napravio
tri velike doline na toj planini. Na sličan način sam obmanuo i Lokija koji
je zaista jeo veoma brzo. Logi je bio vatra koja pohlepnim plamenim
48
Skandinavski mitovi
jezikom uništava sve: Kosti, meso i korito. Tialfi je najbrži trkač od svih
smrtnika koga sam ikada video, ali mršavi momak Hugi bio je moja misao.
A šta može da bude brže od misli? Slično je bilo i sa tobom. Kada si pio iz
roga, s druge strane se nalazio okean i kada budeš došao na njegovu obalu
ti ćeš videti koliko se voda povukla. U budućim vremenima, ljudi će se
čuvati da ne budu na moru kad je oseka, odnosno, Torov gutljaj“. Ono što ti
se dogodilo sa mačkom takođe je prevara. To u stvari nije bila mačka. To je
bila velika midgardska zmija Jormungand koji svojim monstruoznim telom
obmotava čitav svet. Kada sam video da je tebi pošlo za rukom da je
pomeriš, zadrhtao sam zajedno sa svim ostalim džinovima. Takođe ne
moraš biti posramljen porazom koji ti je nanela stara žena Eli. Nje nikada
nije bilo, niti će je biti. Ona je bila plod moje volje.
Sada se moramo rastati i bilo bi bolje za tebe da više ne dolaziš ovamo“.
Posle ovih reči Tor je podigao Miolnir i bio spreman da ga baci na džina
svom snagom ali pre nego što je stigao da nacilja, kralj Utgarda je nestao.
„Kako sam bio glup“, ljutio se Asa Tor, „da dopustim da me prevari jedan
obični planinski džin“. „Ah“, začuo je glas koji je dolazio odozgo, „ja sam
ti rekao da na ovom putovanju učiš da bi sebe spoznao bolje. To i jeste
svrha putovanja“.
Tor se hitro okrenuo misleći da je Skimir iza njega ali kada je pogledao
oko sebe nije ga nigde video. Međutim, visoka prilika, dodirujući oblake i
vrhove planina, videla se na horizontu kako polako gazi preko polja.

Tor (Thor)

49
Skandinavski mitovi
 TOROVA BORBA SA JORMUNGANDOM
I POTRAGA ZA MEDOVINOM
ada je Tor pošao iz Jotunhejma ka Asgardu, put ga je naneo kroz
kraljevstvo morskog kralja. Stari Aegir je priredio svečanost na
koju je pozvao sve Aesire. Sa kratkog rastojanja Tor je slušao i
gledao šta se dešava na morskoj obali u širokim koralnim pećinama. Bilo je
to lepo za videti. Pećina do pećine protezala se duž obale, pune školjki boje
svetlećeg zlata. Beli i crveni korali ukrašavali su u nepravilnim razmacima
unutrašnjost svečane sale. Umna čela Aesira počivala su na uzglavlju
sačinjenom od mekih vodenih ploča. Aegirove kćerke, morski talasi,
žuborili su slatku muziku i uspavljivale goste.
Tor je ustao i zaputio se prema pećinama. Polako šetkajući ušao je u
glavnu salu i tu se sreo sa ocem Odinom. „Dobro veče sine Tore. Kakvo je
bilo putovanje po Jutunhejmu?“ Torovo lice se namrgodilo „Nije baš bilo
prijatno kao tebi ovde oče“.
U vazduhu je mirisalo na bes i svađu. Tada je Aegir stao između Tora i
Odina. Da bi sprečio neprijatnosti mudri Aegir se setio skorih događaja.
„Jedna nečuvena stvar se desila u mojoj državi“, rekao je Aegir pažljivo
posmatrajući sve prisutne. „Šta je to bilo“, upitao je Niord. „Od obala
Jotunhejma more se vratilo četvrtinu milje i izgiedalo je kao da džinovi piju
iz njega“. „Da li je to sve što imaš da kažeš oče?“ oglasila s jedna od
Aegirovih kćerki koja je svirala u njegovoj kosi. „Da li je to sve što znaš o
čudu koje je zadesilo tvoj dom?“ Aegir je ćutao. „Onda slušaj“ reče ćerka-
talas. Aegir sede na svoje mesto i Aesiri zaustaviše dah. Ostali talasi su
podigli njihove glave i osluškivali. Iz daljine je dolazilo mrgodno talasanje.
„Ko to govori“ pitao je Odin. „To Jormungand govori“, odgovorio je besno
Tor. „I šta kaže?“, ponovo je pitao Odin. „Kaže da nisam mogao da ga
savladam“. Torovo lice se smračilo. Aegir je to primetio i pozvao je Tora
da popije malo medovine i da se tako oraspoloži. Ali jao, Aeigirova
medovina je bila popijena. Vrč je stajao prazan za Tirovim stolom. „Postoji
džin koji živi iza burnih talasa na istoku i veoma blizu neba. Njegovo ime
je Himir“, saopštio im je Tir. Aegiri su ga pogledali „On ima vrč“, nastavio
je on, „koji je dubok jednu milju a sadrži dovoljno medovine za celo naše
društvo“. „Ako nam Himir pozajmi samo malo mi ćemo moći da dovršimo
50
Skandinavski mitovi
našu gozbu“, dodao je Aegir. „Ali ko će ići na taj opasni put“, pitao se
zamišljeno kralj mora.
Tada je Tor ustao od stola i počeo da steže svoj pojas snage oko pasa.
Stavio je metalne rukavice i uzeo Miolnir u ruku. „Štaa! Ponovo u zemlju
džinova Tore?“, povikao je Aegir. „Zar mi nisi rekao da želiš milju dubok
vrč“, upitao ga je Tor. „Ja idem da ga uzmem od Himira za tebe. Hoćeš li
samnom Tire?“, upitao je Tor svog hrabrog brata. Tir je skočio sa
zadovoljstvom i dva brata su krenula na put.
Kada su stigli do Himirovog boravišta koje je bilo jedna grubo
izdubljena pećina na obali mora, ugledali su čudesnu ženu-džina koja je
imala devet glava u kojima su svetlele vatrene oči. Oči su bile raspoređene
po svim delovima njenog tela tako da je nemoguće reći na čemu je ona
hodala, na glavi ili nogama. Dok su Tor i Tir gledali u nju pokušavajući da
odgonetnu šta je to, žena-džin je iskoračila od kućnog praga ka njima i
pozdravila ih. Bila je privlačna u sopstvenom užasu. Zlatna kosa joj je
padala po ramenima. Njene blage oči dobroćudno su ih posmatrale i uz reči
dobrodošlice ona je ispružila ruke i uvela ih u pećinu. Tu im je ponudila
jelo i piće i na kraju im rekla da se odmore dok njen muž Himir ne dođe
kući.
Kako je noć prolazila i vreme njegovog povratka se bližilo, ona je
postajala sve tiša i zabrinutija. Na kraju je progovorila. „Ja se plašim da će
moj muž biti ljut kada vidi strance u svojoj kući. Poslušajte moj savet Tore
i Tire i sakrijte se iza jednog od ovih kamenih stubova. Moj muž je često
mrzovoljan i nije ni približno gostoljubiv kao ja“. „Mi nemamo običaj da se
sakrivamo“, primetio je Tor. „Ali vi ćete moći da izađete kad vas ja
pozovem“, odgovorila je žena-džin. Tako su Aesiri uradili kako je ona
predložila.
Dosta kasnije, oni su čuli teške korake koji su dolazili sve bliže i bliže.
Daleki ledeni bregovi su odjekivali i na kraju Himir sa praskom otvori vrata
njegove pećine i ljutito uđe unutra. imao je loš dan. Ništa nije ulovio.
Njegove ruke su promrzle a ledenice visile sa obraza. Čim je vatra osvetlila
njegovo čelo, žena je videla u kakvom je on raspoloženju. Hitro mu je
prišla, uzela njegovu ruku u svoju i sa milim izrazom na licu pričala mu o
pristiglim gostima i slatkim glasom preklinjala da ih primi gostoljubivo.
Himir nije odgovarao. Ali samo jedan pogled na stub iza kojeg su se krili
Aesiri bio je dovoljan da se on rasprsne nadvoje i greda koju je pridržavao
pala je uz tresak na zemlju. Osam kamenih vrčeva visilo je na gredi i svi su
sem jednog ležali u komadima. Tor i Tir su zakoračili ka sredini prostorije.
Međutim njihova bojazan zbog mogućeg sukoba bila je neopravdana.
Himir ih je primio učtivo i pozvao da mu se pridruže za večerom.
Za večeru su bila spremljena tri kuvana vola. Tor se bacio na jelo sa
velikim apetitom i kada je pojeo čitavog vola pripremio se da odseče
komad sa drugog.“Ti jedeš u ogromnim količinama“, primetio je Himir
51
Skandinavski mitovi
zlovoljno. Ali Tor je bio još uvek gladan i ustao je od trpeze tek kada je
pojeo i drugog vola. Tada je Himir ponovo progovorio, besan na Tora što je
ostao gladan: „Još jedan dan i ti se Tore moraš sam postarati za svoju
ishranu. Ja ne mogu da izdržavam tako skupe goste“.
Sledećeg jutra Himir se pripremio da pođe na ribarenje i ponudio je
Toru mesto u čamcu. „Imaš li mamac za mene?“ upitao ga je Tor.
„Nemam. Moraš sam sebi da pribaviš mamac“, zlobno je odbrusio džin.
Tako je Tor bio primoran da zađe u džinovo stado volova i da jednom
odseče glavu. „Ti nisi u stanju da nosiš toliku glavu“, prebacio mu je
Himir. I zaista, glava je bila nenormalno velika a pripadala je volu koji se
zvao „Slomljeno nebo“. Ipak, Tor je sa lakoćom stavio glavu na rame i
spustio je na dno čamca. Zatim su uzeli po jedno veslo i zaveslali
ravnomernim pokretima ka pučini. Međutim, kako su odmicali sve dalje i
dalje od obale Tor je veslao sve brže i brže. Na kraju je Tor veslao takvom
brzinom da je džin uskoro ostao bez daha. Zamolio je tora da više ne vesla
tako brzo. „Uostalom, mi smo na mestu gde ja uvek hvatam najveće
kitove“, pokušavao je da ga ubedi džin. „Ali ja želim da idemo ka
otvorenom moru“, o govorio mu je Tor. „Onda ćemo biti u opasnosti Veliki
Tore. Ako veslamo dalje doći ćemo u vodu ispod kojih Jurmungand“,
uplašeno ga je odvraćao od njegovog nauma Himir. Tor se samo smejao i
veslao. Uskoro se zaustavio i pošto je stavio volovsku glavu kao mamac
bacio je u vodu. Na drugoj strani čamca Himir je lovio kitove.

Tor u borbi sa Jormungand

52
Skandinavski mitovi
 Veliki Jormungand je namirisao Torov mamac i širom je otvorio svoja
monstruozna usta da bi usisao veliku glavu. Međutim, zajedno sa glavom
zagrizao je i udicu. Osetio je užasan bol. Počeo je da se otima tako snažno
da su Torove ruke u jednom trenutku znale da budu sa obe strane čamca.
Ipak Tor još uvek nije ispuštao štap i vukao je tako neverovatnom snagom
da su njegova stopala probila dno čamca i potražila oslonac na klizavoj
steni. Tada se iznad talasa pojavila zlobna i odvratna glava čudovišta
uzdignuta poput planine. U punoj snazi svoje božanske moći, bacajući
vatrene poglede na zmiju, Tor je krenuo ka njoj. Čudovište se uzdiglo i
popljuvalo ga otrovom. U isto vreme Himirovi obrazi su menjali boju dok
je posmatrao tonući čamac ispod svojih stopala. U divljem strahu on je
dohvatio nož i presekao uže. Glava zmije je odmah počela da tone ali je
Tor stigao da hitne Miolnir svom snagom kroz vodu. Tada je nastala
strašna grmljavina u morskim pećinama, stara majka Zemlja se sva zgrčila i
ribe su počele bežati ka dnu okeana. Zmija je izronila iznad talasa sa
dubokom ranom na glavi daveći se gnevom osvete u svom srcu.
Tužno i tiho Himir je krenuo kući dok ga je Tor pratio noseći čamac i
vesla na leđima. Sada je svaki novi pogled na Tora kod džina izazivao
pojačan bes. Nije mogao ni da zamisli da će pokazati tako malo hrabrosti u
odnosu na njegovog gosta. Osim toga izgubio je čamac i zbog svega toga
osećao se tako očajno dok se vraćao kući. Kada su došli u Himirovu pećinu
i seli da večeraju zajedno, on je počeo da se podsmeva Toru. „Nema
sumnje Asa Tore“, rekao je on, „da ti za sebe misliš da si dobar veslač i
dobar ribar mada ništa nisi ulovio danas. Ali možeš li ti slomiti čašu koja je
ispred tebe. Šta misliš?“ Tor je bez reči zgrabio čašu i udario njom po
kamenu. Ali ne! Kamen je bio raznesen u komade a čaša je ostala u
komadu. Ponovo je udario još jače po čaši kamenim stubom ali ona je i
dalje stajala neoštećena. Tada se desilo čudo. Pojavila se divna žena koja je
sedela i prela okrećući točak. S vremena na vreme mrmljala je stare rune i
pevala sage u mekim tonovima. I sada kada je Tor stajao zaprepašten
pitajući se kako to da čaša nije slomljena, njegove uši dodirnuo je ženin
slabi glas šapućući mu:
„Težak stub, teška stena
Kamenje se lomi i stub pada
Himirovo čelo sve njih lomi“.
Tada je Tor dohvatio čašu i udario džina po čelu. Ovog puta čaša se
razbila na sitne komade ali Himir je ostao nepovređen. „Dobro si učinio na
kraju Veliki Tore, ali možeš li ti da nosiš milju dugačak krčag na leđima,
šta misliš?“ Tir je pokušao da ga podigne, ali nije mogao niti za milimetar
da ga pomeri. Onda je Tor dohvatio vrč za ivicu i kad je pokušao da ga
podigne njegova stopala su propala kroz pod. Sa velikim naporom on je
uspeo da ga podigne i stavi na glavu. Zatim je potrčao takvom brzinom da

53
Skandinavski mitovi
se činilo da sa njegovih stopala dolazi zvonjava zvona. Tako se trijumfalno
vratio među Aesire i doneo vrč u Aegirovu palatu.
Vrativši se na svečanost nekoliko puta je pogledao u pravcu Jotunhejma
i primetio mnogoglave džinove kako sa Himirom na čelu tragaju za njim.
Kao divlja životinja, pretraživao je užasni monstrum svaku šupljinu u
ledenom bregu, svaki jarak, tražeći svoju žrtvu. „Iznenađenje“, kriknuo je
Tor dok je podizao Miolnir iznad glave i bacio ga tri puta među džinove. U
momentu svi su ostali ukočeni, hladni i mrtvi u nepravilnim razmacima duž
obale. Jedan sa uzdignutim oružjem, drugi sa glavama isturenim napred,
neki uspravni, neki sagnuti, svaki sleđen u poziciji u kojoj se zatekao.
Tamo još uvek stoje, okamenjeni kao ogromne stene. I još uvek njihovi
kameni prsti pokazuju jedni na druge i pričaju strašnu priču o Torovom
podvigu i njihovoj tužnoj sudbini. „Dođite svi da uzmete medovinu“, vikao
je kralj Aegir, dok je Tor spuštao na sto milju dubok vrč. I od tog vremena
bilo je uvek dovoljno medovine za sve.

54
Skandinavski mitovi
 FREJ
rej je bio Van. Njegov otac Niord predložio je Odinu da postane
učitelj vilenjacima. Odin je dao svoj pristanak i tako je Frej postao
kralj i učitelj ovog malog naroda. Gde god bi Frej prošao dolazilo je
proleće i sunce. Cveće je podizalo svoje glavice na zvuk njegovih koraka.
Frejov topli dah činio je voće zrelim, žito žutim i ružičastim zrna grožđa
kada bi kroz vinograde prolazio. Kada se vozio svojim kolima i kada je
meki vetar duvao po njegovom licu vazduh se ispunjavao njegovim
mirisom koji se širio saopštavajući svima, „Van Frej je stigao“, i svaki
poluzatvoreni cvet bi se otvorio, a šuma i polje i brdo, rascvetali bi se u
svom njihovom bogatstvu boja.
Pod Frejovim uticajem divni mali vilenjaci zaboravili su na put zla
kojim su ranije stupali i sa oduševljenjem su učili sve one lepe stvari
kojima ih je Frej obećao učiti još na Odinovom dvoru u Asgardu. Bilo je
zaista milina gledati ta mala bića kako trčkaraju oko cveća noseći u rukama
mala vedra i skupljajući kapi meda sa polusnenog cveća. Po završetku
svojih dnevnih dužnosti oni su se okupljali oko njihovog kralja-proleća,
kao pčele oko matice, a on im je pričao o ratovima Aesira protiv džinova i
o onim starim vremenima kada je on živeo samo sa svojim ocem Niordom
u dalekom Noatunu i slušao talase kako pevaju pesme o dalekim udaljenim
zemljama.
Na taj način oni su provodili svoje vreme u Alfhejmu. Ali iako je to bio
sladak život, Freja je opsedala jedna misao koju je često saopštavao svome
prijatelju Skirniru.
„Ja sam video mnoge stvari“, običavao je on da govori, „i putovao kroz
mnoge zemlje, ali najviše što bih voleo to je da sa Odinovog „Vazdušnog
trona“ samo jednom pogledam svet“. „Samo otac Odin može sedeti na
„Vazdušnom tronu“, odgovorio mu je Skirnir. Ali ovaj odgovor nije
zadovoljio Freja.
Uskoro se Freju ukazala prilika da se popne do Odinovog trona na nebu.
Bilo je to jedne tople letnje večeri kada na nebu nije bilo ni oblačka i kada
je Odin sa ostalim Aesirima svetkovao u Valhali. Frej nije mogao da
obuzda svoju radoznalost i kada su svi vilenjaci zaspali zaputio se ka
Asgardu. Stigavši do „Vazdušnog trona“ popeo se na prstima do vrha i

55
Skandinavski mitovi
zauzeo Odinovo mesto. Bilo je tako čisto nebo i mesec se tako jako sijao da
se videlo skoro kao po danu.
Frej je prvo pogledao ka Manhejmu gde je polako nestajalo ružičasto
sunce i gde su se ptice, cveće, životinje i ljudi pripremali za noćni počinak.
Zatim je pogledao ka nebesima gde je ugledao Bifrosta kako miruje a još
dalje zemlju senki na koju se nastavljao Niflhejm. Potom je okrenuo pogled
ka severu i ugledao tajanstvenu zemlju Jotunhejhm. Tamo je veče rano palo
ali sa visine na kojoj je on bio mogao je da vidi kretanje silueta kroz tminu.
Bile su to strašne monstruozne senke i Frej ih je posmatrao uzdignut na
prste. Stojeći tako opazio je veliku visoku kuću koja je stajala na brdu usred
Jotunhejma. Dok je on posmatrao došla je devojka i podigla ruke da bi
pritisla kvaku i otvorila vrata. U Jotunhejmu je vladao mrak. Ali kada je
devojka otvorila vrata od nje je zasjala bela svetlost takvom silinom da je
nebo i čitavo more iznad i oko Jotunhejma bilo prekriveno najčistijom
svetlošću. Za trenutak sve je moglo da se vidi na zemlji. Ipak, Frej nije
video ništa drugo do lica devojke sa uzdignutim rukama i kada je ona ušla u
kuću i zatvorila vrata za sobom, tama je ponovo pala na zemlju, nebo i
more tama je takode pala i na Frejovo srce.

Frej

56
Skandinavski mitovi
 FREJ ŠALJE SKIRNIRA DA PROSI GERDU
ledećeg jutra kada su vilenjaci ustali i došli svome kraju da prime
od njega naredbe za taj dan, sa iznenađenjem su zaključili da se on
promenio. „On se noćas promenio“, šaputali su vilenjaci tužno. I
zaista, nije bilo onog Frejovog veselog učenja malih ljudi, na koje su oni
bili navikli. Pre samo nekoliko sati sve je bilo u najboljem redu a sada je
nastao haos. Vetar je prestao da duva, cveće je zatvorilo svoje latice jer on
nije izdavao nikakve naredbe. Kada je izašao iz svoje sobe Frej je pred
svojim očima još uvek video belo svetlo kojim je svet bio prošle noći
obasjan. Njegov pogled je bio odsutan i zbunjeno je sedeo na livadi. Te
večeri kada je sunce zašio nije bilo priča za vilenjake. „Budite strpljivi“,
odgovarao im je Frej kada su ga oni molili da im priča. Tog dana Freju se
činilo da cveće, ptice, vetrovi i reke šapću samo jednu pesmu koju on
nikada ranije nije čuo.
„Mi smo pravedni“, pevali su oni, „ali ništa nije poštenije od Gerde,
žene-džina koju je Frej video prošle noći u Jotunhejnnu“.
„Frej ima suze u očima“, saopštavali su vilenjaci jedni drugima dok su
sedeli oko njega i gledali ga. Oni su mogli da plaču smo za Aesirirna i
ljudima.
Dakle, Mali ljudi su bili mudri i opazili su promenu koja je nastala kod
njihovog kralja. Čak je njegov otac osetio promenu i poslao je Skirnira u
Alfhejm da se raspita za razlog Frejove žalosti. Skirnir je našao Freja kako
sedi u senci drveta a Freju je bilo veoma drago da svoju nevolju može da
ispriča svom mudrom drugu,
Frej je završio priču time da je beskorisno od njega tražiti da bude veseo
i da uživa u letu i suncu kada je njegova draga Gerda, u koju se on zaljubio,
izložena mraku i mrazu i još živi među okrutnim džinovima. „Ako je ona
lepa i divna kao što si ti rekao“, odgovorio je Skirnir, „ona mora da je tužna
u Jotunhejmu“. „Zašto je ne pitaš da postane tvoja žena i da dođe da
zajedno živite u Alfhejmu. ,To bih ja i uradio“, žustro je odgovorio Frej,
„ali ako ja pođem u Jotunhejm kroz nekoliko časova doći će svirepi džin
Rime i strahovitom zimom navaliti na Alfhejm. Sav posao koji je urađen za
ove godine biće uzaludan. Sve će biti zavejano u jednoj noći i jadni ljudi će
ujutro tražiti u snegu zrnevlje kojim su zasejali svoja polja“.

57
Skandinavski mitovi
 „Dobro“, odgovorio je Skirnir, „ja nisam ni jak ni lep kao ti, ali ako mi
daš mač koji ti visi o boku ja ću krenuti na to teško putovanje u Jotunhejm.
Govoriću o tebi o Alfhejmu tako lepo da će Gerda odmah pristati da dođe i
živi ovde sa tobom“.
Međutim, Frejov mač je bio poklon i on je znao vrlo dobro da ne treba
da daje taj poklon, ili da veruje u bilo čiju ruku osim svoje. Osim toga,
kako je mogao da očekuje od Skirnira da rizikuje sve opasnosti Jotunhejma
bez ikakve nadoknade ili nagrade osim ako mu ne pokloni čarobni mač. I
zar treba o tome misliti kada on treba, za tu cenu, da vidi svoju dragu
Gerdu.
U tom momentu on nije bio načisto šta da radi. Ali osećaj ljubavi je
preovladao i on je otkopčavši svoj opasač spustio mač u Skirnirove ruke.
Tada se okrenuo zlovoljnog izraza lica i posle nekoliko koraka spustio se
na mahovinu pod jedno drvo. „Ti ćeš putovati mnogo dana“, rekao je
Skirniru žalosno, „a ja ću biti usamljen i ucveljen“. Skirniru je takođe bilo
krivo zbog Frejove tuge i on je razmišljao šta da uradi. Žurno se pozdravio
sa Frejom i pripremio za polazak. Ipak, pre nego što je otišao sišao je sa
brda i u obližnjem potoku video odraz Frejovog lica u vodi. Uprkos
Frejovoj žalosti njegovo lice je i dalje izgledalo divno, kao drveće obasjano
suncem i Skirniru pade na um pametna zamisao. Prišunja se Freju i veštim
pokretom ukrade sliku sa površine vode. Tada je pričvrstio pažljivo na dno
svog roga za piće i skrivajući ga ispod ogrtača uzjahao je konja i krenuo
pravo za Jotunhejm. Bio je siguran u sebe i u uspeh svoje misije, jer je za
pasom nosio mač-bez-premca da njime pobedi svakog džina i sliku-bez-
premca da njome pridobije Gerdu.

Skirnir Skirnir i Gerda

58
Skandinavski mitovi
 SKIRNIR NAGOVARA GERDU
NA SASTANAK SA FREJOM
uća Gimira, Gerdinog oca, nalazila se usred Jotunhejma, pa nije
teško zamisliti kakve su sve teškoće čekale Skirnira na putu.
Međutim, on je bio veliki heroj, jahao je strašnog ratnog konja a
imao je i čarobni mač. Ali, kada su konj i jahač došli do prepreke od
plamena koja je opasivala Jotunhejm, jeza im je prošla kroz tela. „Ja i ti
moramo da pređemo preko plamenog zida i da nastavimo put prema
ledenim planinama gde nas čekaju džinovi“, rekao je Skirnir svom konju.
„Ili će nas oni uništiti ili ćemo se vratiti nazad nakon uspešno urađenog
posla“. Tada pomilova svoga konja, dodirnu ga rukom po kopitu pa u
jednom skoku preskoči plamen i doskoči na smrznutu zemlju.
Prvih dana putovanja išli su kroz šumu ledenih džinova koji su ubijali
hladnim dahom i oštrim dodirima. Zatim su prošli kroz boravište
mnogoglavih konja i mnogoglavih grabijivih džinova-monstruma, užasnih
za videti. Skirnir je sakrio lice u ruke, a konj je poleto. Naveče trećeg dana
oni su se približili Gimirovoj kući. Skirnir je jašući obišao devet puta, jer
na kući je bilo dvadeset vrata a Skirnir se trudio da nađe ona prava na koja
se ulazi. Međutim, odvratni troglavi psi čuvali su sva vrata. Na svu sreću
ugledao je pastira i pitao ga kako s može ući u Gimirovu kuću i videti
njegovu vatrenu kćer Gerdu.
„Jesi li ti osuđen na smrt ili si ti već mrtav čovek kada hoćeš da uđeš u
kuću u kojoj živi Gerda i iz koje nema izlaza?“ „Moja smrt je određena i
ona će doći određenog dana“, odgovorio je Skirnir i njegov čvrsti glas
razlegao se šumom. Taj glas je dopro i do ušiju Gerde koja je sedela u
svojoj sobi okružena služavkama. „Kakva je to buka što dopire do mene“,
upitala je ona svoje služavke. Zemlja se zatresla od tog glasa i kuća je
zadrhtala. Tada jedna od devojaka pogleda kroz prozor.
„Vidim jednog čoveka“, saopštila je Gerdi. Sjahao je sa konja i hrabro
ga napasa ispred vrata“. „izađi napolje i krišom ga uvedi“, naredi joj Gerda.
„Moram ponovo čuti njegov glas koji je slađi od zvonjave zvona“.
Služavka je nečujno otvorila vrata, da je ne bi čuo Gimir koji je sa još
sedam džinova pio medovinu u svečanoj hali, i pozvala prstom Skirnira da
dođe. On je shvativši njen gest, ušao u kuću i pratio je sve do vrata Gerdine
59
Skandinavski mitovi
sobe. Kada je ušao unutra svetlost njenog lica pala je po njemu.
„Jesi li ti sin nekog Aesira, nekog Alfa ili nekog mudrog Vana? I zašto
si došao kroz plamen i sneg da me posetiš?“ Tada je Skirnir zakoračio ka
njoj, kleknuo pokraj njenih stopala i počeo da joj priča o Freju, Alfhejmu i
o svim lepim stvarima koje se tamo odigravaju. Gerda je slušala i on je
osećao veliko zadovoljstvo dok je gledao u lice i pričao. Ali ona nije mogla
da razume dosta od onog o čemu joj je on govorio. Skirnir joj je obećao da
će joj pokloniti jedanaest Iduninih zlatnih jabuka ili magični prsten
Draupnir ako ona bude pošla sa njim. On nije shvatao da je uzaludno
nekome pričati o divnim stvarima ako taj to u životu nije video. Gerda se
na svaki predlog samo osmehivala, baš kao vila iz bajke.
Kasnije je Skirnir počeo da se ljuti. „Ako si toliko detinjasta devojko da
veruješ samo u ono što vidiš i nikada ne razmišljaš o Aesirima, onda te
žalim i izjavljujem da mrak treba da te prekrije i da trebaš da živiš sama na
orlovskoj planini. Užas treba da te ispuni a plač da bude tvoja sudbina.
Ljudi i Aesiri treba da te mrze a ti treba da budeš osuđena da živiš zauvek
sa ledenim džinovima u čijim ledenim rukama ćeš se sasušiti kao drač na
krovu kuće!“
„Otmeno“, odgovorila je Gerda, okrećući svoju predivnu glavu i
uzdišući. „Jesam li ja kriva? Ti si toliko govorio o Aesirima o kojima ja
ništa ne znam a kako bi uopšte mogla da znam kada sam čitav svoj život
provela ovde među džinovima!“
Posle ovih reči Skirnir je ustao i spremio se da ide, ali ga je Gerda
pozvala da sačeka. „Ti moraš popiti čašu medovine“, rekla je ona, u znak
sećanja na tvoje slatkogrmeće reči“. Skirnir je sa radošću uzeo rog iz njene
ruke, popio medovinu, i spretno zamenivši njen rog sa svojim spustio je u
njenu ruku svoj u kome je bila Frejova slika. Skirnir je netremice
posmatrao Gerdino lice. Ona s osmehivala dok je gledala Frejov divni lik. I
što ga je duže posmatrala sve je slađi bivao njen osmeh i kada je ponovo
pogledala u Skirnira na njenom licu se očitavala ljubav. Mnoge stvari su joj
postale jasnije i ono što pre nije razumela postalo joj je jasno. Skirnirove
reči nisu bile izmišljotina. Sad je mogla da veruje u Aesire i u sve divne
stvari vezane za njih.
„ldi nazad svome gospodaru i reci mu da ćemo se sresti za devet dana u
šumi Bari“.
Čuvši njene poslednje reči Skirnir se na brzinu spremio, pošto bi svako
duže zadržavanje u džinovoj kući moglo da bude kobno po njega.
Zadovoljnog srca uzjahao je svog konja i odjahao iz Jotunhejma.

60
Skandinavski mitovi
 ŠUMA BARI
ada se Skirnir vratio u Alfhejm i saopštio Gerdin odgovor Freju
razočarao se videvši da se Frej uopšte nije razveselio. „Devet
dana“ očajavao je Frej, „kako da čekam devet dana?“ „Jedan dan
mi je dugačak, tri dana su još duža ali devet dana je kao godina!“ Skirnir i
stari Niord smejali su se ovakvom Frejovom razmišljanju.
U međuvremenu, Freja i ostale mlade dame iz Asgarda doputovale su u
Alfhejm čim su čule da se Frej zaljubio, da ga uteše i da čuju hoće li biti
svadbe. Naravno, trebalo je pripremiti svadbu. „Dragi Frej“, rekle su one,
„to će biti nešto fantastično“. „Ti si potpuno loše shvatio rok od devet dana.
To je premalo da bi se pripremili pokloni mladencima i gozba za zvanice.
Nisi ni svestan koliko posla treba da obavimo. Moraćemo čitav Alfhejm da
okrenemo naglavačke“. Posle ovih njihovih reči Frej je ljut na sebe ustao sa
svog ležaja razmišljajući: „Kada sve asgardske dame mogu da dođu, same,
bez poziva, u želji da mi pomognu, kakvo onda ja imam pravo da stavljam
bilo kakve primedbe“.
U toku tih devet dana nikada nije bilo više uzbuđenja u Alfhejmu
Vilenjaci su zapostavili svoje uobičajene dužnosti i trčali su kroz gajeve,
zavirivali u rupe u zemlji, ulazili u čašice cveća, uvlačili se u prazne kućice
puževa, sve u nadi da će naći dostojan poklon za Gerdu. Neki su krali
sjajnu toplinu vila i od nje tkali ogrlicu. Drugi su gurali rubin i spremali se
da ga stave u žirovu čašicu da ga Gerda tako popije. Neki su lovili leptire i
od njihovih krila pravili lepeze.
Kada je osvanuo deveti dan sav posao oko priprema svadbe bio je
završen. Frej je zajedno sa svojim vilenjacima otišao u šumu Bari. Aesari
su ga takođe pratili i organizovali su nešto kao svadbenu povorku. Prvi je
išao Frej u svojim kočijama noseći u ruci svadbeni prsten Draupnir, čarobni
prsten o kojem su ispričane mnoge priče. Sledili su ga Odin i Friga sa
svojim svadbenim darovima, brodom Skidbladnirom u koji su mogli stati
svi Aesiri. Iza njih išla je Iduna noseći korpu sa jedanaest zlatnih jabuka na
glavi. Za njom su išli parovi bogova i boginja noseći svaki svoje poklone.
Svuda oko njih poskakivali su vilenjaci, mučeći se pod težinom svojih
darova. Nijedan poklon koji su oni nosili nije bio veći od bebinog prsta.
Pevajući i smejući se oni su išli u šumu dok se miris letnjeg cveća širio

61
Skandinavski mitovi
svuda oko njih. Čitava zemlja je mirisala na svadbeni dan Freja i Gerde.
Kada je sve bilo gotovo i kada su svi otišli kućama a mesec hladno
zasijao po šumi činilo se da Vaniri govore jedni drugima:
„Odin je dao oko za mudrost i to je dobro uradio“, javio se jedan glas.
„Frej je dao svoj mač radi velike ljubavi što je takođe dobro urađeno sve
dok sunce sija. Ali kada Ragnarok dođe i zasvetli poslednji dan, i kada
sinovi Muspela dojašu i krenu u poslednju borbu, da li će onda biti dobro
što će Frej biti nenaoružan?“

Povorka Aesira

62
Skandinavski mitovi
 OGRLICA BRISINGAMEN
ada je Frej postao kralj i učitelj vilenjaka i otišao da živi sa njima u
kraljevstvu čije je ime bilo Alfhejm, njegova sestra Freja ostala je
u Asgardu. Ona je živela u palati koju Aesiri izgradili za nju
Folkvangu. U ovoj palati bila je divna dvorana Sesrimnir u kojoj je Freja
primala goste i u kojoj su svi živeli u izobilju. Svi su voleli da gledaju
njeno lepo lice i slušaju njenu opčinjavajuću muziku kojoj nije bilo ravne u
čitavom svetu.
Freja je imala muža po imenu Odur koji je bio jedan od besmrtnih i koji
je izdaleka došao da bi se njom oženio. Bila je ponosna na njega i često je
pričala asgardskim gospođama i gospođicama o svojoj neizmernoj sreći.
Mnogi od njih su mislili da je ona vrlo srećna osoba dok se kod drugih
primećivala mala doza ljubomore. Friga ju je uvek opominjala da ne bude
tako tašta da ne bi žalila svoju sreću kada je sustigne iznenadna nesreća.
Međutim, sve je išlo glatko dugo, dugo vremena. Freja je upravljala
veselim životom ispunjenim srećom.
Ali, jednog dana, jednog nesrećnog dana, Freja, ta predivna Vana,
krenula je iz Asgarda u Alfhejm. Želela je da se sretne sa svojim dragim
bratom koga nije videla dosta dugo i koga je želela da pita za veoma važan
savet. Povod za to bio je jedan događaj koji se nedavno odigrao u Valhali.
U Valhali je pripremano veliko, slavlje i bili su pozvani mnogi poznati
bogovi i heroji. Došli su Aegir, Heimdal, Niord sa svojom ženom Skadi, i
mnogi drugi. Takođe su bili pozvani Freja i Odur.
„Svi će biti lepo obučeni“, žalila se Freja Oduru, „a ja nemam nikakav
nakit da stavim na sebe“. „Ali ti si mnogo lepša nego bilo ko ovde Freja“,
odgovorio joj je Odur. „Neće svi razmišljati poput tebe Odure i ako se
pojavim u Valhali bez nakita ja ću za vreme gozbe morati da gledam u
zemlju“.
Tako govoreći pozdravila se sa Odurom i zaputila ka Alfhejmu.
Nekoliko dana kasnije, posle bezuspešne potrage za Frejom. neprestano
razmišljajući o haljini koju će obući i o nakitu koji će staviti na sebe. Freja
se neosetno spustila pod zemlju, ušavši u pećinu u kojoj su živela četiri
patuljka. „Gde sam ja?“, pitala je Freja samu sebe, pošto je svuda oko nje
vladao mrak. Išla je sve dublje i dublje zalazeći između visokih kamenih

63
Skandinavski mitovi
zidova i ispod vlažnog svoda pećine. „Ovo je sigurno Svarthejm, ali nije
tako strašno iako sunce ovde ne dopire ipak nije potpuni mrak“. I zaista,
nije bio mrak zbog toga što su se tako daleko od nje sedela četiri patuljka
koji su na svojim glavama nosili kapu sa lampom. Njih četvorica su posle
teškog rada, kopanja dijamanata, seli da se odmore i pošto su primetili
Freju približili su se bliže jedan drugom i počeli nešto da savijaju pri tom
brbljajući i praveći grimase. Freju je interesovalo da vidi šta to oni rade i
polako se prikradala. Oprezno se prikradala sve dok nije došla iznad
njihovih glava i oprezno pogledala u njihove ruke. Ono što je videla bilo je
fantastično, čudesno. Freja se povukla unazad skoro oslepela.

Ogrilica Brisingamen

Videla je ogrlicu Brisingamen i istog trenutka u njoj se javila

neverovatno snažna želja da je poseduje i da je uvek u svakoj prilici nosi
oko vrata. „Život mi bez Brisingamena ne znači ništa“, razmišljala je ona.
Patuljci su se podgurkivali i namigivali jedni drugim. Onda su eksplodirali
od smeha, tako snažno, da je njihov zvonki smeh dugo odzvanjao po
hodnicima pećine, razlivajući se do njenih najudaljenih odaja. Freja je još
jednom pogledala Brisingamen, ispružila ruku, dohovatila ogrlicu i potrčala
kao nikada pre ka izlazu. Veoma brzo je stigla na površinu zemlje i uspela
se na malo brdo prikriveno kratkom travom. Tu je sela i okačivši ogrlicu
oko vrata posmatala svoj odraz u maloj barici pokraj njenih nogu. Sa srcem
koje je klicalo od sreće okrenula se ka Asgardu i krenula na put. Osećala se

64
Skandinavski mitovi
divno i mislila je da je sve u najboljem redu. Ali, nije bilo tako. Vrativši se
u Asgard i došavši u svoju palatu Folkvang, odmah je potražila Odura da bi
mu se pohvalila novom ogrlicom. Uzalud. Odura nije bilo. Nije ga našla ni
u jednoj sobi. Onda se zaputila napolje ne bi li ga tamo našla, ali i to je bilo
uzaludno. Odur je jednostavno nestao. Zurila je čežnjivo, tužnim očima u
lice svakog gosta, ali lice koje je toliko želela da vidi, nikako nije bilo.
Odur je zauvek otišao domu besmrtnih. Brisingamen i Odur nisu mogli
da žive zajedno. Freja to nije znala. Ona nije shvatala zašto je Odur otišao.
Njoj je jedino bilo jasno da on nije u palati i samo je kršila prste kvaseći
svoje dragulje toplim slanim suzama.
Dok je ona tako sedela i plakala, sve gospođe i gospođice Asgara prošle
su pokraj nje na putu za Valhalu i gledale u nju. Neke su joj rekle jedno,
neke drugo, ali joj nijedna nije rekla ništa ohrabrujuće ili svrsishodno. Friga
je prošla poslednja. Podigla je njenu glavu i govorila joj nešto o lepoti,
ponosu i tome slično. Sve te reči su pogodile srce mlade Vane i ona je
naglo skočivši potrčala tronu na kojem je sedeo otac Odin. Pošto je pala na
kolena pred njim rekla je: „Oče Aesira poslušaj moju tugu i plač i nemoj mi
okrenuti leđa. Tražila sam u palati i Asgardu ali nisam mogla da nađem
Odura Besmrtnog. Pusti me oče Odine, molim te, da pođem za mojim
dragim u potragu, kroz vazduh preko mora, sve do granica Jotunhejma“.

Friga (Frigga)

65
Skandinavski mitovi
 FREJINA POTRAGA ZA ODUROM
ačke su jurile pripijajući meke šape o zemlju vukući bez šuma
Frejinu kočiju. Tom kočijom ona je obišla sve gore i doline, sve
planine, svaki kutak sveta, plačući gde god je došla. Zlatne suze su
klizile niz njene pepeljaste obraze i izgledale su kao male sunčane reke koje
su nosile u sebi lepotu cele zemlje.
Na svom putovanju ona je stigla i do najveličanstvenijeg grada na svetu.
Dok se vozila ulicama posmatrala je kuće pokraj puta. „Nijedna nije
dovoljno dobra za Odura“, mislila je Freja dok je posmatrala te male
sirotinjske kuće. Zato je rešila da ode do kraljeve palate i da se tamo raspita
za svog muža.
„Da li je ovde Odur?, pitala je čuvara kapije. „Da li Odur Besmrtni živi
na ovom dvoru?“ Čuvar kapije je podigao glavu i odgovorio joj da njegov
gospodar nikada nije čuo za takvu osobu. Tada je Freja krenula od kuće do
kuće, kucajući na svaka vrata, i pitajući za Odura. Ali niko u tom
veličanstvenom gradu nije čuo za njenog muža. Svi su odgovarali: „Ne,
nije tu, ne znamo“, i buljili su u nju.
Noću, Freja je otišla izvan grada i sela na obalu jezera. Kada se na nebu
pojavio mesec kraljica noći je na površini vode videla brižno i lepo lice.
Brisingamen se reflektovao o površinu vode i njegove boje presijavale su
se kroz male talasiće na jezeru. Sedela je tako na obali okružena zvezdama
sve dok nije zaspala. I tada se jedna tamna prilika prikrala k njoj. Ta prilika
je sela pored nje, uhvatila njenu glavu u svoje ruke i počela nešto da joj
šapuče. Bio je to Loki. „Ti si bila potpuno u pravu kada si otišla u
Svarthejm da tamo nađeš nešto za sebe. Bilo je veoma mudro od tebe što si
svu svoju pažnju posvetila haljinama i nakitu, a ne Oduru. Pošla si pod
zemlju i našla Brisingamen. Tada je Besmrtni otišao na put. Ali zar nije
Brisingamen bolji od njega? Zašto plakati Frejo? Zašto tugovati toliko?“
Freja je stenjala pokušavajući da okrene glavu koja je bila između
Lokijevih šaka i izgledalo je kao da nešto ružno sanja. „Brisingamen me je
doveo dole“, plakala je ona u snu. Njeni prsti stezali su ogrlicu poptuno
nesvesno. Tada gromoglasni smeh odjeknu iz pećine gde su živeći četiri
patuljka i zemlja na kojoj je ona spavala zatrese se. Freja je nastavila da

66
Skandinavski mitovi
spava dok se Loki nečujno udaljio.
U rano jutro mlada Vana se spremila da nastavi putovanje.
„Brisingamen je lep“, zaključila je dok je posmatrala svoje iznureno lice u
jezeru. „Brisingamen je lep ali je Odur još lepši“. Posle ovog zaključka
Freja je krenula dalje. Proputovala je mnoge gradove, sela i naselja, pitajući
svakoga da joj kaže nešto ako zna o Oduru Besmrtnom. Ali na celom svetu
nijedan čovek nije mogao ništa da joj ispriča o Oduru. Na kraju, njena
kočija je pošla ka severu i uskoro je bila na granici Jotunhejma. Tamo je
Freja stala. Ispred nje se prostirala Jarnvid Metalna šuma, stanište džinova,
čija su visoka stabla, crna i ogromna, pokušavala da svuku nebo dole
svojim metalnim kandžama. Na ulazu u šumu sedela je Metalna veštica
leđima okrenuta ka dubini Jotunhejma. Jarnvid je bio pun sinova i kćeri
Metalne veštice. To su bili vuci, lisice i mnogoglave proždrljive ptice.

Freja stavlja ogrlicu Brisingamen

„Na istok! Na istok“, graktao je gavran iznad Frejine glave dok je ona
izlazila iz kočije.
„Na istoku metalne šume
Jedan starac sedi“.

67
Skandinavski mitovi
 Freja se približavala veštici koja se svađala sa svojim sinovima
vukovima i kćerima kragujima koji su joj odgovarali iz šume iza njenih
leđa, vrišteći i krešteći s vremena na vreme. To je bila tako užasna graja da
je Freja počela da se plaši. Prišla je staroj veštici suzbijajući strah i rekla joj
tiho: „Možeš li mi reći stara majko gde je Odur? Jesi li ga videla ako je
prošao ovim putem?“
„Ja ne razumem nijednu reč od toga što ti govoriš“, odbrusila je veštica,
„ja nemam vremena da ga traćim na glupa pitanja“. Veštičine reči udarile
su kao bodež u Frejino srce i ona nije imala dovoljno snage da se pokrene i
da uđe u kočije, već je tako stajala ne znajući šta joj je najbolje da uradi.
„Bolje ti je da ideš“, savetovala ju je veštica. „Nemaš nikakve koristi od
stajanja i plakanja“. Bila je to stroga žena i mrzela je suze.
Onda je Freja ponovo sela u svoje kočije i krenula zapadno na dug put
ka širokoj, bezgraničnoj zemlji, gde je ležala nepristupačna šuma i gde je
vladala tišina. Ona je znala da tamo živi ćutljivi Vidar koji nije našao
nikakvo zadovoljstvo u veselom asgardskom životu i dobivši Odinovu
dozvolu da ode iz Asgarda povukao se na to mesto. „On je jedan od Aesira
i možda će on moći da mi pomogne“, tešila se Freja. Njena kočija kotrljala
se barušnastom zemljom, bio je sumrak i ona više ništa nije videla ali je još
uvek išla sa stalnom nadom da će naći mesto gde Vidar prebiva.
„Šuma Begrovn sa granama
I visokom travom
Oduvek je bila
Vidarovo stanište“.
Vidar je sedeo čvrst kao hrast i ćutljiv kao noć. Duga trava je rasla kroz
njegovu kosu, grane drveća su prolazile kroz njegove oči, uši su mu bile
zaklonjene mahovinom a kapi rose su mu se presijavale po bradi. „To je
neverovatno. Zar sam ga zaista pronašla?“ Freja se spustila na travu pored
Vidara i pitala ga: „Vidare, reci mi, da li se Odur sakrio iza ovog gustog
drveća?“ Vidar je ćutao. „Ili možda on luta prostranstvima zapadne
zemlje?“ nastavila je Freja sa pitanjima. Vidar joj nije odgovarao samo je
bljesak njegovog lica padao na Frejino zabrinuto lice, kao sunčevi zraci
kada se prelamaju kroz šumu. „On me sigurno nije čuo“, rekla je Freja u
sebi približivši mu se kroz grane koje su ga okruživale. „Vidare“, povikala
je, „je li Odur ovde?“ Ali Vidar nije mogao ništa da joj kaže. On je bio
nem. Tada je Freja sakrila lice u krilo i gorko plakala dugo, dugo. „Bože“.
grcala je, „ni on nije ništa bolji od Metalne veštice kada treba da pomogne
u nevolji!“ Zatim je popravila neurednu haljinu, zabacila kosu i otrčavši u
kočije nastavila potpuno skrhana svoje putovanje.

68
Skandinavski mitovi
 KRALJ MORA I NJEGOVE KĆERI
reja je na kraju dospela kod mudrog kralja mora. U njegovom
kraljevstvu svoje je bilo divno i zapadno nebo je izgledalo kao
ogromno grimizno cveće. Vetar nije komešao okean i samo su mali
ružičasti talasi žuborili hitajući ka obali a zvučali su kao osmesi mladog
džina koji se igra. Aegir, stari morski kralj ležao je na leđima u plićaku,
dok mu je hladna voda zapljuskivala grudi i slušao mrmljanje devet malih
talasa. Tih devet talasa su bile njegove kćerke. One i Aegir su razgovarali o
najnovijim događajima koji su se odigrali u morskim dubinama. Iako je
Aegir izgledao strašno, olujno i snažno, bio je drag poput malog deteta.
Njegova žena Ran, ćerka džina, bila je svirepa. Imala je običaj da potapa
brodove i da proždire sve koji bi pali u vodu.
Freja je dugo lutala obalom sve dok u daljini nije videla Aegira kako
leži u plićaku. Kada je prišla bliže mogla je da čuje razgovor koji je vodio
sa svojim ćerkama.
„Kakva je sudbina Freje?“, pitao je on i prva ćerka-talas je odgovorila.
„Freja je lepa mlada Vana koja je bila nekada srećna u Asgardu. Aegir je
ćutao i pustio svoje ćerke da nastave.
„Ali ona je napustila Odura, svoju besmrtnu ljubav“.
„Ona je otišla u pećinu patuljaka“.
„Tamo je našla Brisingamen i ponela ga sa sobom“.
„Ali kada se vratila u Folkvang, svome domu, videla je da Odura nema“.
„Zato što je lepa Vana više volela sebe nego besmrtnu ljubav“.
„Freja nikada neće biti ponovo srećna, jer se Odur nikada neće vratiti“.
„Odur neće doći sve dok svet bude postojao“.
„Odur se neće vratiti niti će Freja prestati da plače“.
Freja je pažljivo slušala čitav razgovor i kada je čula poslednje reči
počela je da krši ruke i plače. „O, oče Aegire! Dolaze veliki talasi. Dolazi
iznad mudrog mora talas za talasom i udar po mojoj duši!“
I uistinu je izgledala da su njene reči u stanju da utiču na okean. Talas za
talasom uzdizali su se visoko i govorili: „Ran je bacila svoju mrežu i
počinje njen krvavi lov“.
Nebo se natuštilo. Uz buru, primicala se noć. Stari Aegir je ćutao. Freja
je ležala na pesku i tamo je ostala sve dok je njena ćerka Siofna nije na

69
Skandinavski mitovi
svojim rukama odnela kući. Posle ovog događaja divna Vana je živela u
svojoj palati Fokvangu, sa prijateljima i sestrama, bogovima i božicama, ali
Odur se nije vratio niti je Freja ikada prestala da plače.

Freja

70
Skandinavski mitovi
 IDUNINE JABUKE
vi lugovi i bašte oko Asgarda, a bilo ih je mnogo, nisu bili ništa
prema lepoti jednog gde je Iduna, žena Bragijeva, živela. Njen vrt
se nalazio na južnoj strani brda nedaleko od Gladshejma i nosio je
ime „večno mlad“, zato što u njemu ništa nije niti starilo niti trulilo. Drveće
je uvek bilo svetlo zeleno, baš onako kako izgleda živa ograda u proleće.
Cveće je bilo poluotvoreno i na vlatima trave su se presijavale kapi rose.
Veseli vetrić igrao se po vrtu ceo dan i njihao napred nazad glavice cveća.
Ptice su u horu pevale:
„Nikada umoran
Nikada star“.
Iduna, gospodarica dvorišta, stupala je sa radošću između mekog cveća i
veselih raspevanih ptica. Ona je bila tako lepa da kada bi zvala golubove da
dođu do nje na obalu jezera, ribe nisu htele da se pomeraju da ne bi
pokvarile njen lik u vodi. Kada bi ispružila svoje duge ruke da nahrani
labudove, činilo se da su joj belje od vodenog ljiljana.
Iduna nije nikada napuštala svoj gaj a uveče su joj uvek dolazili gosti.
Njen muž Bragi ih je zabavljao pričajući im priču koja nije imala kraja.
Večernjim sedeljkama prisustvovali su često svi bogovi i heroji. Tada bi svi
hvalili njen vrt a njoj bi bilo milo da to čuje. Međutim, posle kraćeg
razgovora Iduna bi ustajala i donosila iz jednog udubljenja zlatni kovčežić
iz kojeg bi nudila svojim gostima da uzmu zlatne jabuke pre nego što krenu
kućama. I stvarno, Iduna nije nikada razočarala. Niko od nje nije nikada
otišao a da nije dobio zlatnu jabuku.
Idunine jabuke su bile nešto najčudesnije na svetu. Čim bi neki od
heroja počeo da oseća umor ili malodušnost ona bi mu dala jabuke i to bi
ga učinilo jakim, energičnim i punim volje za životom.
Toliko su bogovi i heroji bili privrženi ovim jabukama i toliko silno su
im bile potrebne, da nisu išli na put bez jedne ili dve koje bi im umornim
vraćale snagu.
Iduna je ove jabuke davala bez ikakvog straha da će se njene rezerve
istopiti. Jabuke su se obnavljale na tajanstven način u kovčežiću. Ona
nikada nije videla kako se jabuke obnavljaju ali je svim srcem želela da ih
ujutro vidi, sveže i okupane rosom, kao da su tek ubrane sa drveta.
71
Skandinavski mitovi
 Jednog prolećnog jutra kada je Iduna vadila jabuke iz kovčežića, dođoše
joj na vrata nekolicina bogova. Hteli su da pođu u Jotunhejm u nadi da će
uspeti da savladaju zloglasne ledene džinove. Bili su to Odin, Loki i Henir.
Kada su dobili voćke oprostili su se od Idune i njenog zelenog luga i
krenuli na put. Iduna je ostala sama na pragu vrta, jer je Bragi takode
otputovao da bi se malo odmorio od pričanja beskrajne priče.
Nedugo posle njihovog odlaska ona je krenula u šetnju duž malog
potoka. Nakon kraćeg hodanja odlučila je da sedne na jedno suvo mesto.
Gledala je u vodu. Na površini potoka odsijavao se mali oblak. Iduna je
gledala u nebo i brojala oblake.
Nešto kasnije, jedna čudna figura, krupna šiljatih kandži, vatrenog
pogleda, sela je na granu iznad nje i posmatrala je.
Iduna je pogledala u vodu. Lice joj se sledilo. Na površini potoka je
videla odsjaj groznog bića i uplašeno je pogledala u pravcu gde je ono
sedelo. Tada se to biće pokrenulo, vinulo se u vazduh i polako nestalo u
nebeskim visinama. Uskoro je mogla da primeti kako iz njegovih krila
počinju da ispadaju crna pera i nošena vetrom lebde ka njenom vrtu. Dok se
ta gomila približavala gaju Iduna je oprezno motrila pokušavajući da
odgonetne šta je to. A zatim je na svoj užas primetila da ta pera imaju dva
krila i glavu i bilo joj je jasno da su to insekti, koji nikad ranije nisu bili
viđeni u Asgardu, došli da unište njen vrt. Iduna je potrčala ka vrtu, borila
se protiv njih, hrabro i požrtvovano. Ipak, jedan crni insekt dogmizao je
ispod nabora njene haljine i svio se u njenom srcu. I novo, snažno osećanje
jeze potreslo je Idunu kojoj nije bilo jasno šta je to prouzročilo.

Idunine jabuke (Idun and the Apples)

72
Skandinavski mitovi
 KRILATI DŽIN
međuvremenu, Odin, Loki Henir nastavljali su svoje putovanje.
Nisu ograničili svoj put namenivši sebi određeni zadatak. Išli su
tamo-amo da bi Odin mogao da vidi da li su stvari u svetu krenule
na dobro. Svi su se zaustavljali kada bi Odin gledao kako je urađen ambar
ili kada bi želeo da vidi kako kovač kuje mač, ili kada bi posmatrao orača
kako ore. „Dobro urađeno“, govorio bi on ako bi radnik radio svom snagom
i nastavljao je put. Ali, gde god bi on stao tu je ambar uvek bio pun, tu se
kovačka vatra nikada nije gasila i polja su davala veliki rod.
Tačno u podne Aesiri su stigli u hladovitu dolinu i osećajući umor i glad
posedali su oko drveta. Odin je proučavao knjigu runa koju je uvek nosio
sa sobom i zatražio je od Lokija i Henira da spreme nešto za ručak. „Ja ću
da se pobrinem za meso i vatru a ti Loki nađi neke biljke koje možemo da
pripremimo, obratio se Henir Lokiju. „U blizini je farma i ja osećam miris
dobre hrane. Ako, budem dovoljno lukav ješću najbolju hranu od svih nas
još pre nego što se ta vatra i razbukta“, mudrovao je Loki za sebe. Dok je
ovako razmišljao uzeo je kamen u ruku i pretvorio se u mačku. U ovom
obliku ušunjao se kroz kuhinjski prozor baš kada je domaćica nameravala
da izvadi pitu iz peći i da je stavi na prozor da se ohladi. Čim je gazdarica
izišla Loki je dohvatio pitu i iskočio kroz prozor. Medutim, žena se u tom
trenutku vrtila u kuhinju i u trenutku shvatila šta se desilo. „Neko je ukrao
pitu“, povikala je jadna žena. „To mora da je uradila ona gadna crna mačka
čiji sam rep videla na prozorskoj dasci“. Nagla se kroz prozor s namerom
da kamenom gađa mačku, ali nje nigde nije bilo. Napolju je samo pasla
mršava krava. I kada je žena potrčala da je udari štapom krava se pretvorila
u gavrana i šest ptića. Gavran je bio Loki a šest ptića je bilo šest komada
pite. Kada se Loki spustio u dolinu i promenio lik gavrana u svoj stari lik
od srca se nasmejao zaprepašćenju stare žene i divio se svojoj pameti.
„Dobro urađeno Loki, ti kralju lopova“, povikao je hor lisica koje su se
izvlačile iz svojih jazbina da bi iskazale poštovanje prema jedinom Aesiru
koga su cenile. Kada je Odin čuo sve ovo, bio je veoma nezadovoljan
Lokijevim nečasnim ponašanjem. „Mi možemo da nabavimo sebi šta god
poželimo“, počeo je Odin, „ali to treba da bude urađeno znalački“. „Vrati
se na farmu i stavi ova tri crna kamenčića na sto odakle si ukrao pitu“.

73
Skandinavski mitovi
Loki, koji je verovao da je sve uradio za dobro ostalih, poslušao je.
Pretvorio se u belu sovu, uleteo kroz prozor i ispustio kamenje iz kandži.
Kamenje je izgledalo poput crnih mrlja na beloj dasci. Posle izvesnog
vremena domaćica je ušla u prostoriju i veoma se začudila kad je na stolu
videla kako se puši još topla hrana.
Loki se vratio uspešno obavljenog zadatka i seo je pored Henira. „Mi
ćemo sada, uz dozvolu oca Odina, da sednemo i večeramo. Pretpostavljam
brate Henire da si ti dok sam ja leteo tamo-amo nešto učinio sa tom vatrom
koja kako vidim veselo plamti a iznad nje se greje stari lonac“. „Meso će
biti gotovo uskoro“, rekao je Henir. „Ubio sam divljeg vepra dok si ti bio
odsutan i jedan komad mesa se kuva u loncu.
Aesiri su sedeli blizu vatre a Henir je podigao poklopac lonca. Gust dim
je pokuljao napolje i Henir je izvadio meso da ga kuša. Međutim, ono je
bilo crveno kao krv, isto kao kad ga je i stavio. „Strpljenja“, obratio im se
smireni Henir i Odin nastavi da čita svoju knjigu runa. Nakon sat vremena
Henir je ponovo zavirio u lonac ali meso još uvek nije bilo ni blizu
gotovog. Ovo se ponovilo nekoliko puta i svi su postajali sve zbunjeniji i
zbunjeniji. Dok su se gledali ne znajući šta da kažu i urade, začula se
strašna buka koja je dopirala iz obližnje krošnje i oni ugledaše, na svoje
iznenađenje ogromnog orla sa čovečijom glavom. Dok su ga gledali
zapanjeni, orao je progovorio. „Dajte mi jedan deo hrane i meso će biti
odmah gotovo“. „Dođi dole i uzmi“, povikao je Loki dok je Odin pažljivim
pogledom proučavao pticu shvatajući da to nije obična smrtna ptica čim
ima hrabrosti da traži deo aesirske hrane. Ne uplašivši se Odinovog
strašnoga pogleda orao je sleto pored lonca i otkinuvši veliki komad mesa
odleteo. U trenutku kada je ptica sletala Loki je zamahnuo batinom i udario
je po leđima. Međutim, batina je počela da podrhtava u njegovim rukama i
Loki više nije mogao da je ispusti. Nešto kao smeh dolazilo je od kreature
čoveka-ptice dok je teglila Lokija na jednom kraju batine dok je drugi kraj
držala u kljunu. „Kao što sam i mislio“ zabrinuto je rekao Odin, „to je
Tialsi, najjači džin u Jotunhejmu, koji je sebi dopustio toliku drskost da
izaziva nas Aesire“. Dok je Odin to govorio, krilata kreatura je nestajala sa
vidika. Henir i Odin smesta krenuše za Asgard. Na putu džin ih je stalno
pratio, što da je bio malo ispred ili malo iza njih.
Kada su se približili asgardskim kapijama začudili su se što su videli
Lokija kako im ide u susret. Na pitanje kako se spasao, odgovorio je da ne
može da im ispriča detalje putovanja; a da se spasao tako što je ispao džinu
nedaleko od mesta gde se sreo sa njim. Odin ga je pronicljivo posmatrao
dok je ovaj to govorio, ali ga više ništa nije pitao. Znao je Odin dobro da
nema nikakve šanse da od Lokija čuje istinu. Osećao je samo da nešto
užasno mora biti rezultat spajanja takva dva zla Tialsija i Lokija.
To veče dok su svi Aesiri bili na gozbi u Valhali, Loki se išunjao iz
Gladshejma i otišao da poseti Idunu u njenom vrtu. Još nije bio potpuni
74
Skandinavski mitovi
mrak. Lišće je šuštalo šapućući nežne reči. Cveće poluzatvorenih latica
klimalo je sneno i odslikavajući se u vodi. Glave zabijene u ruke Iduna je
sedela pored izvora i razmišljala o prijatnim stvarima.
„Tako je sve lepo“, pomislio je Loki kada ju je ugledao, „ali ja nisam
sretan kada ljudi žive sretno i zadovoljno“. Lokijeva duga senka, pala je po
vodi dok je prilazio Iduni i ona se prenula. Još uvek se sećala doživljaja sa
čudnim bićem koje ju je uznemirilo nedavno i bila je napeta. Ali videvši
samo Lokija odahnula je. Osmehnula mu se prijatno jer je i on dolazio sa
ostalim Aesirima da uzima jabuke.
„Ja sam umoran od dugog puta i želeo bih da pojedem jednu jabuku“.
Kutija je stajala pored Iduninog boka i ona je odmah stavila ruku na nju i
otvorivši je izvadila jabuku i pružila je Lokiju. Na njeno iznenađenje,
umesto da joj se zahvali, ili da počne da jede, on je okretao jabuku u ruci sa
besramnim izrazom lica. „To je dakle istina“ rekao je veliki lažljivac,
povremeno pogledujući na jabuku, „tvoje jabuke su male i sasušene“.
„Male i uvenule“, ponovila je Iduna naglo ustavši, „Asa Odin je lično rekao
da on nikada nije video lepše voće“. „Nemoj nikada reći dva puta“,
odgovorio joj je Loki. „Ovog popodneva ja sam otkrio u jednom gaju, ne
tako daleko od Asgarda, najlepše voće koje sam ikada video“.
„Ja ne želim da čujem za njih niti da ih vidim“, povikala je Iduna,
pokušavajući da zadrži ravnodušan izraz lica. Ali Loki joj je stalno bio uz
bok nastavljajući da joj govori o lepoti novog voća, nagoveštavajući joj da
će biti žalosna kada je svi napuste zbog novog gaja. Iduna je samo uzdisala
i razmišljala. U jednom trenutku Loki joj se poverljivo približi i prošapta
joj na uvo: „To je blizu Asgarda a ni sunce još nije potpuno zašlo. Hajde
dok ih još niko nije video. Ti ćeš ih prva uzeti i staviti u svoj kovčežić i
nijedna žena neće moći da se hvali da ugošćuje heroje bolje od Idune!“
Boginja nije znala šta da radi. Nikada nije napuštala vrt i bila je
najsrećnija u njemu. Međutim, Lokijeva priča je toliko uspalila da je samo
razmišljala o tom novom gaju i voću koje raste u njemu. „To je kratak put“,
ubeđivala je samu sebe. „Ne može biti šteta ako odem jedanput tamo“. I
pošto je Loki požurivao uzela je kovčežić i zamolila ga da joj pokaže put
do tog čudesnog gaja. Loki je koračao brzo i Iduna nije imala vremena ni
da se zamisli i već se našla na izlazu iz „Uvek mladog“. Na kapiji je zastala
za trenutak da bi došla do daha, ali Loki je uhvatio za ruku i povukao je.
Ona je počela da vuče ruku nazad jer joj se učinilo da je sve drveće u gaju
zove: „Vrati se! Vrati se! Iduna je vukla ruku nazad, ali je sve već bilo
kasno. Već su Loki i ona stajali van vrta. Drveće se visoko uzdizalo svuda
oko njih i sunce je već potpuno zašlo. Hladan noćni vetar duvao je po
Iduninim obrazima i ona se tresla od hladnoće. „Hajde da požurimo i da se
brzo vratimo nazad“, šapnula je uplašeno Lokiju, a Loki uopšte nije gledao
u nju već ka nebu. Iduna je takođe podigla glavu i tada je njeno srce
zamrlo. Tamo, visoko iznad svoje glave, ugledala je istu kreaturu kao i
75
Skandinavski mitovi
onog jutra pored potoka. Divlja glava je pomno motrila. A onda je ogromna
senka postajala sve veća i veća i pre nego što je Iduna uspela nešto da
prozbori, velika tamna krila su s sklopila oko nje i podigla je u vazduh.
Krilato čudovište se uputilo pravo prema zelenoj izmaglici Jotunhejma.
Loki ih je pratio pogledom dok god nisu nestali sa vidika a zatim se
vratio u Asgard. Pojava džina ga nije začudila. On je svoju slobodu kupio
tako što je džinu obećao Idunu i njenu kutiju. Ali, kada je prolazio kroz gaj,
slutnja straha prostruja mu umom. „Idunine jabuke imaju čudesnu snagu.
Odinova snaga se pripisuje njima. Onda ću i ja sada kada ih nema da trpim
posledice“.
Okupiran takvim mislima, prolazio je između drveća, gledajući
ukočenim pogledom u zemlju. Nije se usuđivao da pogleda okolo. U
jednom trenutku kada je podigao glavu ugledao je tamnu haljinu i
pepeljasto lice svoje ćerke.

Loki

76
Skandinavski mitovi
 HELA
ada se saznalo da je Iduna nestala iz svog vrta, mnogi u Asgardu
postali su tužni. Zabrinuto su se raspitivali za nju. Loki se takođe
raspitivao za Idunu, a sve zbog toga što je osećao veliki strah zbog
zlog dela koje počinio.
Dani su prolazili i lica bogova su postajala sve zabrinutija i zabrinutija.
U šetnji su sretali jedni druge i skrećući pogled žurno su prolazili. Svakim
danom dolazilo je do malih promena. Postepeno je počeo da se oseća
nedostatak Iduninih jabuka. Lišće na drveću u njenom gaju menjalo je boju:
prvo u mrkozelenu, zatim u sjajnocrvenu i na kraju u sivo-braon! Kada su
veseli vetrovi čarlijali po gaju, listovi su se malaksalo pomerali šušteći
umorno: „Pusti nas vetre, mi smo tako umorni, umorni... umorni“. Vetrovi
su iznenađeni preneli glasove listova u veliku palatu Gladshejm, gde su se
nalazili svi Aesiri na okupu, a zatim se vratili natrag u vrt. „Mi smo
umorni“, ponovili su listovi, „mi smo stari, mi ćemo umreti“. I pošto su ovo
izgovorili, listovi jedan po jedan počeše da otpadaju sa grana tražeći bilo
kakvo utočište u kojem će biti spokojni. Vetrovi, koji više nisu imali tu šta
da rade ponovo odnesoše u Gladshejm poslednje vesti o Iduninom gaju.
Aesiri su bili na okupu u Valhali, ali tamo nisu pričane priče kao nekada
niti su se pevale pesme. Niko nije govorio osim Lokija. Samo je on bio
razgovorljiv. Obraćao se čas jednom čas drugom govoreći im na uvo. „Da
li ti poznaješ svoju majku Frigu?“, pitao je Baldura. „Vidiš kakva je
promena zadesila njenu kosu, potpuno je bela. Pogledaj samo koliko bora
kvari njeno lice“. Tada se okrenu ka Freju. „Pogledaj tvoju sestru Freju i
njenog muža Baldura, kakva se samo promena odigrala na njima u
poslednje vreme. Ko bi rekao da su taj posiveli čovek i ta uvenula žena bili
Baldur i lepotica Freja“. „Ti si star, ti si umoran, ti ćeš umreti“, jecao je
vetar dok je lutao po Valhali ulazeći i izlazeći kroz mnogobrojna vrata. Svi
Aesiri slušali su taj tužni glas. Tek tada oni su prvi put primetili da novi
gost sedi za njihovim stolom.
Na glavi joj je stajala kruna. U ruci je držala skiptar, ali prsti koji su
ščepali skiptar bili su beli i bez mesa. Ispod krune kezilo se jezivo Helino
lice. Hela pola leš, pola kraljica.
Veliki strah se ocrtavao na licima Aesira i samo je Odin smogao snage

77
Skandinavski mitovi
da upita. „Užasna ćeri Lokijeva, kojim pravom si prešla granice koje sam ti
ja odredio i došla među nas Aesire koji nismo tvoji prijatelji?“ Hela je
podigla svoje koščate prste i uprla ih na Aesire. „Bela kosa, izmoždeno
lice, umorne oči to su moje garancije. To je ono što mi daje pravo da
dođem iz mog kraljevstva ovamo. Ja sam došla jer imam pravo na tebe kao
mog budućeg gosta, a i da ti kažem da sam spremila mesto za tebe u mom
kraljevstvu“. Posle ovog kratkog govora, za koje vreme je ledeni vetar koji
je izlazio iz njenih usta ledio krv u venama slušaoca, Hela se podigla i
izašla iz sale.
Tada, posle duže tišine prvi je progovorio Bragi. „Aesiri mi zaslužujemo
prekor. Prošlo je mnogo meseci od kada je Iduna nestala i od kada mi
žalimo za njom, ali još ništa nismo preduzeli da osvetimo njen gubitak. Od
kada je ona otišla, čudan osećaj i zamor su nas obuhvatili. Mi samo sedimo
i gledamo se bezvoljni. Prestali smo da budemo ratnici. Ako se Iduna ne
vrati u Asgard mi smo izgubljeni, Aesiri. Najbolje će biti da dvojica odu do
izvora Urda i da pitaju Urd, Verdahdi i Skuld, jer one znaju sve stvari gde
je Iduna. I kada to saznamo mi ćemo krenuti da je oslobodimo, ako bude
trebalo do smrti. Biće bolje tako da uradimo nego da sedimo ovde i
očekujemo da nas obuhvati Helin ledeni dah“. Posle ovih Bragijevih reči,
svi Aesiri su osetili kako im se vraća hrabrost i snaga. Odin je odobrio
Bragijev plan i naredio mu da krene zajedno sa Baldurom do izvora Urda.
U kasno veče njih dvojica su krenuli na put. Hela im je pokazal da
nemaju vremena za gubljenje. Pokazala im je da bi im vreme potrošeno u
Asgardu donelo skoru smrt. U gradu su se naselila dva nova satanovnika:
starost i bol. Ta dva stanovnika su šetala ruku pod ruku ulicama i niko nije
mogao da im zatvori vrata niti da se skloni od njih u kuću.

Bragi (Bragi by Wahlbom)

78
Skandinavski mitovi
 SPAŠAVANJE IDUNE
ada su se Baldur i Bragi vratili od Norni, koje su im dale odgovor
u uvijenoj i mističnoj formi, preneli su ga Odinu koji je jedini
mogao da ga razume. Odgovor koji su Aesiri dobili od Norni
raskrinkao je Lokija i svima je postalo jasno da je samo on mogao da uradi
tako gnusno delo, tj. da preda Idunu Tialsiju. Svi Aesiri su se složili da
Loki mora da uzme Frejinu odeću od sokolovih krila i pođe u potragu za
Idunom.
Lokiju se nije dalo da stavlja život na kocku zbog Idune i njenih jabuka i
on ne bi ni krenuo da mu Tor nije zapretio smrću. Tako je Loki bio
primoran da uzme sokolova krila, stavi ih na ramena i poleti pravo ka
Tialsijevom utvrđenom domu u Jotunhejmu gde je bila zatvorena Iduna.
To mesto se nalazilo u izdubljenoj steni koja se uzdizala visoko iznad
mora a iznad nje su kričale morske ptice danju i noću. U tu rupu je džin
sakrio Idunu da je ne bi Odin video sa „Vazdušnog trona“ i strogo joj je
zabranio da se pojavljuje na otvoru.
Iduna nije videla nikoga osim Tialsija i njegovih slugu koje su pomno
motrile na nju. Sluge su imale mila lica i Iduna je volela da ih posmatra.
Oni su ulazili u njenu odaju mnogo puta na dan jer nikada ranije nisu videli
ljudsko biće.
„Ima li neko samilosti prema meni?“, znala je često da govori. „Ja sam
zarobljena daleko od moje kuće i moga muža i uopšte ne vidim izlaza iz
ove užasne situacije“. I ona je ozbiljno posmatrala Tialsijeve sluge koje su
je gledale mirno i nepromenjenih izraza lica. Čak i kad bi Iduna gorko
pakala ta bića su imala isti osmeh na usnama. U prvi mah Iduni nije bilo
jasno zašto se oni tako ponašaju i to je ljutilo. Međutim, kasnije shvatila je
da su to ženska bića koja nemaju srca i milosti prema bilo čemu. Posle toga
Iduna nije gledala njihova nasmejana lica, okretala je glavu i tiho plakala.
Veoma je tužno kada je neko u nevolji i živi među takvim bićima.
Svaki dan je džin lupao na njena vrata i vikao: „Jesi li se odlučila?
Hoćeš li mi dati jabuku? Ako budeš suviše razmišljala dogodiće ti se nešto
užasno!“ Iduna je na ovakve džinove pretnje svaki put drhtala ali je još
uvek imala dovoljno hrabrosti i snage da odbije njegove gnusne predloge.
Ona je znala da bi to bilo užasno kada bi ona dar koji je njoj poveren na

79
Skandinavski mitovi
čuvanje i koji je namenjen Aesirima dala džinu. Džin je sa druge strane
veoma želeo jabuke. Pošto je raspolagao strahovitom snagom pokušavao je
da kovčežić otvori na silu. Kada bi mu to uspelo on bi pokušavao da uhvati
voćke. Međutim, pre nego što bi mu uspelo da dohvati prstima jabuku ona
bi se smanjila na veličinu zrna graška i izmicala bi se ispred njegovih
prstiju. Na kraju bi se minijaturne jabuke posakrivale u pukotine i
kovčežiću gde ih džin nije mogao dohvatiti.
Tako su prolazili sumorni dani Iduninog zarobljeništva i ona je često
želela da umre.
Ali, jednoga dana kada je džin nekuda otišao i kada su je sluškinje
napustile, ona je stala na prozor i dugo posmatrala sirene koje su plivale
gore-dole po talasima i gledale u njene tužne oči. Ali ona je znala da one
nemaju dušu i da ne saosećaju u njenom bolu. I tako, dok je Iduna bila
okupirana tim razmišljanjima začula je iz daljine svoje ime i trenutak
kasnije ptica velikih krila i glatkog perja sletela je na prozor. Bio je to Loki
u Frejinom kostimu od perja i u trenutku joj objasnio da je došao da je
oslobodi i da nemaju vremena za gubljenje. Savetovao joj je da sakrije
njenu kutiju u nedra i kada je to učinila Loki je promrmljao nekoliko reči i
Iduna se prtvorila u vrapca kome je između perja na grudima bila
pričvršćena mala kutija. Tada je Loki jako zamahnuo krilima i odleteo od
prozora a za njim je prhnula i Iduna. Duvao je hladan i snažan morski vetar
i Idunina mala krila su podrhtavala. Ali ona se borila hrabro i letela je kao
strela iznad vode. „Otuda, ovuda je Asgard“, pokazivao joj je Loki put i
njegove reči su joj ulivale novu snagu.
Kada su došli negde do pola puta začuo se strašan glas iznad mora.
Tialsi je stavio na sebe orlovsko perje i dao se u poteru za njima. Pet dana i
pet noći, bez prestanka, bez odmora, džin je proganjao Lokija i Idunu. Za
tih pet dana džin je neprestano smanjivao rastojanje i šesti dan bio je skoro
odmah iza njih.
Čitav taj dan stanovnici Asgarda stajali su na zidinama očekujući
povratak Lokija i Idune. Kada su najzad ugledali sokola i vrapca kako beže
od ogromnog orla sa usana im se oteo uzdah. „Neće imati vremena da uđu
u grad“, komentarisao je Bragi. „Orao će ih stići za koji trenutak“.
Ali, Odin se dosetio šta da se radi. Naredio je da se oko grada zapali
velika vatra. Tor i Tir su se hitro bacili na posao i veoma brzo su nasekli
ogromnu količinu drveća i okružili grad njime. Kada je sve to drvo
upaljeno veliki plameni zid zaklonio je Asgard. Iduna se poslednjim
delićima snage uzdigla i za dlaku proletela plemeni zid. Džin nije
odustajao. Pokušao je da sledi Idunu. Međutim, njegova krila nisu mogla
da podignu njegovo ogromno telo i on se stropoštao i izgoreo.
Kako su se samo Aesiri veselili Iduni i zlatnim jabukama. Ponovo su
mogli da budu mladi i lepi. Ponovo se zelenilo vratilo u Idunin gaj i ponovo
je vesela muzika odzvanjala kroz sveže lišće.
80
Skandinavski mitovi
 BALDUROV SAN
jedno letnje popodne desilo se da je Baldur ležao u svojoj dvorani
zvanoj „Svetlucavo“. Tor je šetao dolinom namrštenog čela zbog
vrućine koja je žarila svačije telo. Frej i Gerda, zabavljali su se u
svome brodu bračnom poklonu koji je plovio po mirnoj vodi. Odin je
dremao na vrhu „vazdušnog trona“. Čitava zemlja odisala je tišinom i
Baldur je polako utonuo u san. Baldur Mudri, Smeli, voljena ličnost
Asgarda i ljudi, usnio je ružan san. Bile su to neke nevolje. On nije znao
zašto i odakle dolaze ali kada se probudio na njegovom licu se ogledala
briga. To je bilo tako nešto ružno da se Baldur uplašio da se nešto ne
dogodi nekom od Aesira pa je šakom pritisnuo svoje srce i rekao: „Lezi
ovde i nemoj da padneš na bilo koga osim na mene“. Tada je ustao i izašao
napolje da bi raširio svuda sjaj svoje dvorane. Želeo je da što pre vidi svoju
majku, da joj ispriča san i da ga ona savetuje šta da radi.
Našao je Frigu u kristalnom dvorcu kako spokojno sedi i razmišlja
mirna i ljubazna, spremna da svakome pomogne.
„Šta se dogodilo dragi Baldure?“ pitala je Friga milo. „Ja ne znam šta je
majko, ali imam senku na srcu“. „Pusti senku napolje da bih mogla da je
osetim“. „Bojim se. Ako to uradim ona će prekriti čitav svet“. Tada je Friga
spustila ruku na srce svoga sina da bi osetila bolje senku. Njeno čelo se
namrgodilo a usne posivele i ona je povikala: „Oh, Baldure moj voljeni
sine, tvoja senka je senka smrti!“ Baldur je pribrano odgovorio kako i
dolikuje hrabrom Aesiru: „Ja ću umreti hrabro majko.“
Friga mu je odgovorila da neće umreti i da ona neće dozvoliti tako
nešto. Obećala mu je da neće spavati te noći sve dok joj se sve stvari na
svetu ne zakunu da neće ubiti ili raniti Baldura. Tada je ustala i pozvala sve
što postoji na ovom svetu a može da rani ili ubije. Prvo je pozvala sve
metale. Teške metalne rude dokotrljale su se i nagomilale pred njom u
kristalnoj dvorani. Bakar, zlato, srebro, olovo i gvožđe stajali su ispred
Frige koja je podigavši desnu ruku rekla: „Zakunite mi se da nećete da
povredite Baldura“. Oni su se zakleli i potom otišli.
Zatim je pozvala sve kamenje i sala se ispunila teškim granitom, belim
krečom, peščanikom, okruglim glatkim kamenjem sa morskih obala i Friga
je ponovo digla ruku. „Zakunite se da nećete da povredite Baldura!“ I oni

81
Skandinavski mitovi
su se zakleli i otišli.
Tada je Friga pozvala k sebi drveće i u dvorani se iskupilo široko
rasprostranjeno drvo hrast, zatim visoki jasenovi i mnoge druge vrste
drveća dugih grana i širokih mesnatih listova. Friga je digla desnu ruku i
ponovila im isto što i kamenju i metalima. Oni su se takođe zakleli. Posle
ovoga Friga je pozvala bolesti koje su došle duvajući otrovnim dahom na
krilima bola i uz glasno jecanje. „Zakunite se da nećete napasti Baldura“,
naredila im je Friga. „Kunemo se“, odgovorile su boleštine i otišle. Potom
je pozvala razne životinje, zmije i ptice. Kada su joj se i one zaklele Friga
se sa širokim osmehom okrenula Balduru i ispruživši mu ruku, radosno mu
rekla: „Sada sine moj ti nećeš umreti!“
Tog časa ušao je Odin i kada je čuo od Frige celu priču on se veoma
zabrinuo. Taman oblak natuštio mu je čelo. Zabrinuto je gledao Baldura.
„Zašto gledaš tako zabrinuto gospodaru“, pitala ga je Friga. „Baldur sada
više ne može umreti!“ „Da li je senka otišla sa njegovog srca ili je još
tamo“, pitao je Odin namrgodeno. „Nije moguće da je još uvek tamo“,
ljutito mu je odbrusila Friga i skrstila ruke na grudima. Ali, Odin je
pažljivo posmatrao Baldura i video je kako jeste. Hitro je ustao, izašao iz
palate i zaputio se da osedla Sleipnira, svoga osmonogog konja. Bez
razmišljanja ga je uzjahao i okrenuvši se rekao Frigi: „Ja znam gde je grob
proročice koja je dok je bila živa mogla uvek tačno da predviđa budućnost.
Njen grob leži na istočnoj granici Helhejma i ja idem tamo da je probudim i
upitam da li će nas zadesiti neka velika tuga“.
Tako govoreći Odin je povukao uzde i njegov osmonogi konj žurno je
poskočio i krenuo poput vetra ka planinama Asgarda. Veoma brzo ušao je u
uzak tesnac kojim je trčao jako dugo sve dok nije došao do mesta gde je
zemlja otvorila usta. Tada je Odin ujahao unutra. Koso nagnut prolazio je
polako kroz pećinu Gnipu. Izgledalo je da otvor pećine vodi do Niflhejma i
Odin je za trenutak pomislio da je sa njegovim putovanjem gotovo. Ispred
njega je bio veliki ponor. I baš kada je Sleipnir uzimao zalet da ga preskoči,
Garm, pas-čuvar ulaza u Helhejm, koji je bio okovan za stenu, skočio je na
Odina. Odin ga je tri puta hrabro odbio i kada se ovaj spremao za četvrti
napad Sleipnir je nekako uspeo da preskoči ambis i Odin je mogao mirno
da nastavi svoje putovanje u unutrašnjost Helhejma, dalje ka Valinom
grobu. Iza njih Garm je okrvavljenih čeljusti režao i gledao ih sa mržnjom.
Čim je došao do groba, Odin je sjahao i stao licem okrenut severu
posmatrajući ograđeni grad Helhejm ispred sebe. Video je Heline sluškinje
koje su bile vrlo zauzete pripremom prostorija za neke nove goste.
Pozlaćivale su postelje pokrivačima koji su se zvali muka. Oblagale su
zidove nevoljama i ukrašavale ostale delove sobe. Tada je Odinovo srce
zamrlo i on je tihim glasom počeo da mrmlja rune. Teškom mukom, mrtva
Vala se pokrenula u svome grobu na zvuk njegovog glasa. Kada je Odin
završio izgovaranje tajanstvenih reči ona se uspravila u sedeći položaj.
82
Skandinavski mitovi
Kakav si ti čovek, kada si se usudio da me uznemiravaš u mome grobu?“
Onda je Odin prvi put u životu slagao. „Moje ime je Vegtam, sin Valtama“.
„I šta želiš od mene?“ „Želim da znam“, odgovorio je Odin, „za koga Hela
priprema zlatnu postelju Helhejmu?“ To je za Baldura Voljenog“,
odgovorila je mrtva Vala. „Sada idi i pusti me da nastavim da spavam.
Moje oči su teške“. Ali, Odin je želeo da pita još nešto. „Još samo jednu reč
Vala. Da li je Baldur pošao u Helheim?“ „Da, ja sam ti rekla da Hela
sprema zlatnu postelju za njega“. „I on se više nikada neće vratiti u
Asgard?“ „Ako sve na zemlji bude plakalo za njim on će se vratiti, ako ne
bude bar jedno biće plakalo on će ostati u Helhejmu“.
Tada je Odin zagnjurio lice u ruke i tako stajao. „Pođi sada“, rekla je
Vala, „tako sam pospana da ne mogu držati oči otvorene“. Odin se nije
micao. Iznenada je pogledao i rekao: „Reci mi još jednu stvar. Upravo sada
dok sam zurio u tamu mojih dlanova učinilo mi se da sam video na zemlji
jednoga koji želi Baldurovu smrt. Ko je taj?“
Vala se naljutila. „Kako možeš da vidiš u mraku? Ja znam samo jednoga
koji je davši jedno oko dobio svetlost. Nisi ti Vegtam kukavče, već Odin,
gospodar bogova i ljudi“. Posle njenih reči Odin se takođe naljutio.
Povikao je glasnije nego ikada. „Nisi ti mudra žena Vala. Ti si lukava, ti si
majka trojice džinova!!“ „Idi, idi“, odgovorila je Vala, dok se spuštala
nazad u grob. „Nijedan čovek ne treba da me budi dok Loki ne raskine
svoje okove i Ragnorak dođe“.
Posle ovoga Odin je uzjahao Sleipnira i pun brižnih razmišljanja krenuo
kući.

Sleipnir, Odinov konj sa 8 nogu

83
Skandinavski mitovi
 BALDUROVA SMRT
ada se Odin vratio u Asgard njegov sin Hermod je prihvatio uzde
njegovog konja i poveo ga na odmor govoreći Odinu da su se svi
Aesiri sakupili na poljani van grada i da se takmiče u raznim
veštinama. Na tom mestu oduvek su Aesiri priređivali tobožnje borbe i
turnire pri čemu su posebnu pažnju poklanjali pitanjima časti i morala. Čak
i najjači nije smeo da se ljuti na onoga koji bi mu zadao udarac na svetom
mestu niti da govori zlobne reči.
Odin je bio suviše umoran od puta te nije otišao na sveto polje da se
pridruži Aesirima već je otišao u Gladshejm.
U isto vreme u grad je ušao Loki i pošto je čuo od Hermoda da su Aesiri
na livadi krenuo je i on tamo. Stigavši zatekao je Aesire kako stoje u krugu
i viču. Provirio je između ramena dvojice bogova da bi video šta se događa.
Na svoje iznenađenje video je Baldura kako stoji u sredini, uspravan i
miran, dok su njegovi prijatelji i braća bacali oružje na njega. Neki su
bacali strele sa oštrim metalnim vrhom, neki koplja a Tor ga je gađao
Miolnirom u glavu. „Zaista“, pitao se Loki, „ako je ovo zabava u Asgardu,
kakva li je onda u Jotunhejmu?“ Ali, Lokijevo iznenađenje je bilo još veće
kada je video da je Baldur posle zabave ostao nepovređen. Kamenje se
odbijalo od njegovog sjajnog čela ne ostavljajući modrice. Mačevi su sevali
po njemu, ali ga nisu mogli raniti. Strele koje su ispuštali na njega odbijale
su se od njegovih grudi. Kada je sve ovo video Loki je osetio kako u njemu
raste strahovit bes. Zašto Baldur nije povređen i otkud je on tako uvažen da
mu čelik i kamenje ne mogu ništa?“
Tada je Loki promenio svoj lik u malu, tamnu, pogrbljenu staricu i sa
štapom u ruci odšepao je sa svetog polja do Frigine ledene palate. Kada je
stigao pokucao je štapom na vrata. „Uđite“, začuo je ljubazan glas i Loki je
pritisnuo vrata. Čim je Friga spazila na drugom kraju dvorane, malu,
hromu, pogrbljenu staricu, ona je puna milosrđa krenula ka njoj i susrela je
na pola dvorane. „Molim vas sedite draga moja stara prijateljice“, rekla joj
je ljubazno Friga, „kao što vidim vi ste došli sa dalekog puta“. „Zaista
jesam“, odgovorio je Loki drhtavim, škripavim glasom. „I da li si videla
bilo koga od Aesira kada si dolazila?“ „Baš sada sam prošla pored svetog
polja ‚Mirovanja‘ i videla ih kako se zabavljaju“. „Šta su oni radili?“

84
Skandinavski mitovi
„Gađali su Baldura“. Tada je Friga sa ljubaznim osmehom pitala: „I nisu ga
povredili?“ „Nisu“, odgovorio je Loki posmatrajući je pronicljivo. „Ne, ne,
nisu“, mrmljala je Friga za sebe gledajući u pod, „sve stvari su mi se
zaklele da to neće učiniti“. „Zakletva“, uskliknuo je Loki, „da li to znači da
su svi dali zakletvu“. „Sve stvari na Zemlji su dale zakletvu osim malog
grma imele koji raste tamo na zapadnoj strani Valhale i kojoj nisam mogla
da kažem ništa, zato što mislim da je suviše mlada za zakletvu“. „Izvrsno“,
pomislio je Loki i ustao. „Zar već ideš“, pitala je Friga pružajući ruku ka
njoj i gledajući je u oči. „Ja sam se već odmorila dovoljno da mogu da
nastavim svoje putovanje“, odgovorio je Loki hrapavim glasom. Odšepao
je kroz vrata, koja su se tiho zatvorila za njim i Friga je ostala drhteći u sobi
punoj hladnih osećanja. Frigi se činilo da zmija klizi sa njenog srca.
Kada je Loki otišao od Frige uzeo je svoj stari oblik i uputio se ka
zapadnoj strani Valhale, gde je rasla mlada imela. Izvadio je nož i odsekao
jednu granu, govoreći ove reči:
„Suviše mlada za Friginu zakletvu
Ali ne dovoljno mlada za Lokijev posao“.
Nakon toga sa tom granom u ruci Loki se uputio na sveto polje. Stigavši
video je Aesire kako živo razgovaraju u grupama. Ali, jedan je stajao
usamljen naslonjen na drvo. To je bio Hodur, Baldurov slepi brat blizanac.
On je stajao pognute glave i sam sa svojim mislima. Njegovo lice odavalo
je nezadovoljstvo i Lokiju se činilo kao da on misli da ne zaslužuje ničiju
pažnju i da niko ne obraća pažnju na njega. Tada mu Loki priđe i spusti
ruku na rame. „Zašto stojiš ovde sam moj hrabri prijatelju? Zašto ti ništa ne
bacaš na Baldura? Zašto ne izdelješ neko oružje od drveta i ne uključiš se u
zabavu?“ „Ja nemam mač“ odgovorio je Hodur proprativši to naglim
pokretom ruke, „i ti znaš kao i ja da je Odin meni zabranio da nosim oružje
i da učestvujem u tobožnjim borbama zato što sam slep“! „O, zar je to
tako“, začudio se Loki. „Ne brini, ja imam granu od imele koju ću ti dati
ako želiš. To je bezopasna mala grana i možeš slobodno da je baciš na
Baldura. Ja ću biti srećan što ću videti tvoje zadovoljno lice kada to
uradiš“. „Hajde, povedi me“, rado no reče Hodur prižajući nesigurno ruku
ka Lokiju. „Ovim putem. Ovim putem moj dragi prijatelju“, govorio mu je
Loki pružajući mu štap. „Balduru će biti drago da vidi kako se trudi i
njegov slepi brat blizanac“.
Tako govoreći njih dvojica stigoše do pogodnog mesta odakle je Hodur
mogao da gađa Baidura. „Sada koliko god možeš jače baci štap“. Hodur iz
sve snage baci šiljato koplje i Baldur pade i senka smrti prekri čitavu
zemlju.

85
Skandinavski mitovi
Baldurova smrt (Dead of Baldur)

86
Skandinavski mitovi
 BALDUROVA SAHRANA
edan za drugim Aesiri su napustili „Mirovanje“ i uputili se ka
Asgardu. Jedni za drugim išli su teških koraka, slomljenih srca, bez
reči i sa senkom na licima. Senka je pala i na Asgard. Friga je
stajala na pragu Gladshejma i u nemom očajanju gledala Aesire kako ulaze
kroz kapiju. Odin je takođe napustio palatu i bez reči gledao povorku koja
mu se približavala.
„Loki je to uradio! Loki je to uradio!“, vikali su Aesiri promuklo i u
jedan glas. Svi su netremice posmatrali Odina i Frigu i senku koja je bila na
njima i u njima. „Loki je to uradio! Loki je to uradio!“, vikali su oni, ali
bilo je beskorisno ponavljati Lokijevo ime, ponovo i ponovo kada je to bilo
samo jedno ime i oni su bili suviše tužni da bi iskazali svoje što su osećali
prema Balduru. Friga se prva pribrala i progovorila. I tada su oni pošli da
vide njegovo telo kako leži na travi mrtvo… mrtvo. „Nosite ga na pogrebnu
lomaču“, rekao je Odin posle duže tišine. Aesiri su podigli telo mrtvog
brata i polako, bez glasa, nešto ga pridržavajući, išli su ka morskoj obali i
položili telo na palubu veličanstvenog broda zvanog Ringhorn koji je inače
pripadao Balduru. Zatim su svi stali na obalu i čekali dok ne dođe plima
koja će dovršiti pogreb.
Bio je tu Odin na čijim su ramenima sedela dva gavrana koja su pevala
tužne pesme čije su reči navukle tamne oblake na Odinovo lice. Stajala je
tu i Friga, Freja, Gerda i Iduna. Odmah do njih stajali su Tor, Henir, Bragi i
mnogi drugi. Došao je i Heimdal i to u jednorn koraku preko planina. Stari
Aegir ječao je u morskim dubinama i poslao je svojih devet kćeri da gore
tuguju za Baldurom. Ledeni džinovi i planinski džinovi došli su u masama
sa granica Jotunhejma da bi videli pogreb jednog Ase. Došla je i Nana,
Baldurova vatrena mlada žena koja se kada je videla mrtvo telo svoga muža
toliko uzbudila da joj je srce prepuklo. Aesiri su je zajedno sa Baldurom
spustili u Ringhorn. Nakon ovoga Odin je prišao Baldurovom telu i stavio
prsten na njegove grudi, šapćući mu nešto na uvo, a zatim ga još nekoliko
trenutaka gledao. Kada je završio Aesiri su hteli da gurnu brod pre nego što
ga zapale ali su bili toliko skrhani tugom da nisu mogli to da učine. Zato su
pozvali ženu džina Hirokin da dođe iz Jotunhejma i pomogne im. Ona je
sama odgurnula brod dok su Aesiri nemo posmatrali lomaču koja će za koji

87
Skandinavski mitovi
tren progutati njihovog brata i prijatelja. I tada, dok je Tor stajao na steni
podigavši Miolnir visoko u vazduh. Odin je zapalio pogrebnu lomaču
Baldura i Nane. Tako je Ringhorn otišao na svoju poslednju plovidbu dok
je velika vatra plamtela ka nebu i dok su hladni vetrovi nosili dim visoko u
vazduh.

Baldurov pogreb

88
Skandinavski mitovi
 HERMODOVO PUTOVANJE U HELHEJM
ada je najzad Ringhorn otplovio daleko na more, tako da je
izgledao kao nejasna crvenkasta svetlost na horizontu, Friga se
okrenula ostalima i rekla: „Da li neko, od vas deco želi da učini
jedno plemenito delo i tako zadobije moju ljubav zauvek?“ „Ja ću“, rekao
je Hermode pre nego što je iko drugi stigao išta da prozbori. „Kreni onda
Hermode, sedlaj Sleipnira što brže možeš i jaši dole u Helhejm. Pokušaj da
od strašne Hele, stroge čuvarice mrtvih, izmoliš da nam dozvoli da vidimo
Baldura još jedanput.“
Hermod je smelo krenuo na putovanje. On nije pošao kroz usta zemlje
kroz koja je Odin prošao kada je išao do Vale. Izabrao je drugi put. Taj put
nije bio ništa lakši i on je jahao niže i niže, nagnut napred, klizajući se u
pećini koja je bila tmurna i hladna. Na kraju je nekako stigao do Gialar
Brua hučeće reke koja je proticala između sveta mrtvih i živih. Na njoj je
bio most popločan komadima zlata. Hermod je bio veoma iznenađen što
vidi zlato na tako mračnom i negostoljubivom mestu. Međutim, jašući
preko mosta shvatio je da su to samo suze koje su bile prolivene pored
kreveta umrlih.
Kada je prešao na drugu stranu video je ženu koja je tu sedela stolećima
i stolećima i posmatrala mrtve kako prolaze. Ona ga je zaustavila i pitala:
„Ko si ti što praviš toliku buku. Stoga“, dodala je ona pažljivo posmatrajući
Hermoda, „ti nisi mrtav čovek. Tvoje usne nisu plave i hladne. Zašto si
dojahao u Heihejm?“ „ja tražim Baldura. Reci mi da li si ga videla?“
„Baldura“, ponovila je ona, „prolazio je ovuda i uputio se tamo severnije ka
staništu smrti.“
Tako je Hermod nastavio put sve dok nije stigao do kapije Helhejma.
Tada je stegao kolan dobro, podbo Sleipnira i u fantastičnom skoku
preskočio kapiju. Tako se Hermod našao na mestu gde ranije nije kročio
nijedan živ čovek. Bio je u gradu smrti. Očekivao je da tu vlada najveća
tišina, ali prevario se. Sa svih strana su se čuli odjeci izgovorenih reči.
Neke su bile tek izgovorene, neke i stolećima stare. Uši stanovnika mrtvog
grada bile su omamljene tom neprekidnom bukom.
Hermod je jahao kroz grad sve dok nije došao do Heline palate koja je
stajala nasred prostranog trga. Uputio se u prijemnu dvoranu gde je Hela

89
Skandinavski mitovi
sedela na pročelju stola i posluživala svoje novopristigle goste. Baldur je
sedeo sa njene desne strane a njegova mlada žena sa leve. Kada je Hela
videla kako Hermod ulazi u salu njeno lice se smrklo. Hermod se za
trenutak zbunio, međutim, već sledećeg trenutka ona ga je pozvala da
večera jer je to hrana kakva je nepoznata živim ljudima. Sto je bila glad.
Gladovanje Helin nož. Zakašnjenje njen sluga. Sporost njena služavka.
Goreća žeđ njeno vino.
Posle večere Hela je krenula u svoju sobu na počinak. „Vidiš“, rekla je
ona, okrećući se Hermodu, „ja sam vrlo brižna što se tiče komfora mojih
gostiju. Ovde su kreveti lepo uređeni za sve. Pokrivači su od dosade a
zidovi su obloženi beznadežnošću.
Tako govoreći ona je pošla na spavanje ostavljajući Baldura i Hermoda
zajedno. Čitavu noć oni su presedeli u razgovoru. Hermod je pričao o
prošlosti i njegove oči bi se punile suzama kada bi spomenuo neke
događaje koje su on i Baldur zajedno doživeli. Baldur mu je pričao kako je
došao u Helhejm. Nakon besane noći Hermod je ujutro otišao Heli i molio
je da pusti Baldura natrag u Asgard nudeći sebe u zamenu za njega. Ali
Hela se na sve njegove predloge smejala i rugala. „Hajde“, rekla je, „neka
sve na zemlji plaču za Baldurom, kada kažeš da ga toliko vole, i ja ću ga
pustiti da se vrati kući. Ali ako jedna stvar odbije da plače“, nastavila je
Hela, „on će zauvek ostati ovde.“ „Svi će plakati za njim“, povikao je
Hermod čvrstim glasom, siguran u svoje reči i uzjahavši konja odjahao u
Asgard.
Baldur je išao za njim sve do kapije i govorio mu da pozdravi njegove
najmilije i slao im razne druge pouke. Ali Hermod nije mnogo mario za
Baldurove reči.“Ti ćeš nam se uskoro vratiti“, govorio je on sa sigurnošću u
glasu“, i zato nema potrebe da šalješ poruke“.
Hermod je žurno jahao kući dok ga je Baldur posmatrao kroz rešetke
kapije Helhejma. „Ne tako brzo. Ne tako brzo“, šaputao je mrtvi Asa
gledajući Hermoda kako odlazi.

90
Skandinavski mitovi
 PLAKANJE
obro Hermode, šta je ona rekla?, pitali su ga Aesiri kada su se
okupili oko njega kada se vratio iz Helhejma. „Hajde, brzo nam reci
šta je poručila?“
„O, da li je to sve?“, vikali su svi dok im je prenosio Baldurovu poruku.
„Ništa nije lakše od toga“, vikali su. Dok je Hermod govorio Frigi šta je
sve video i doživeo i dok je prenosio Helinu poruku ona je neprestano
plakala i kroz pet minuta u Asgardu svi su plakali. „Ali to nije dovoljno“,
rekao je Odin, „čitav svet mora saznati za našu tugu da bi mogao da nam se
pridruži u plaču.“ Tada je otac Aesira pozvao k sebi njegove glasnice divne
Valkire i poslao ih da po celom svetu raznesu samo tri reči Baldur je mrtav.
Te reči su zvučale tako užasno da je prva glasnica to mogla samo da
prošapće tiho, tiho. Međutim, iako slab, ovaj glas je plovio od Asgarda ka
svetu i donosio u Asgard novu plimu bola. „Šta su Valkire kazale?“, pitale
su žene i ljudi u svim zemljama. I kada su oni čuli da je Baldur mrtav
ostavili su svoje svakodnevne poslove i počeli da plaču. Žene su bacile
vedra i zagnjurivši glavu u ruke glasno jecale. Deca su stajala na pragovima
kuća ili po ćoškovima i plakala tako gorko kao da im je umrla rođena
majka. Valkire su i dalje prolazile svetom raznoseći tužbu poruku. „Baldur
je mrtav!“ govorile su praznini, poljima, uspavanoj travi, divljem cveću. I
svi su oni prolivali suze. „Baldur je mrtav!“, govorile su kurirke stenju i
kamenju i tvrdi kamen je počeo da plače. „Baldur je mrtav“, vikale su
Valkire divovskim mamutskim kostima koje su odmah počinjale da plaču.
Sa svake strane planine izvirala je po jedna reka suza. „Baldur je mrtav“,
vikale su iznad mora i iznad Jotunhejma. I kada su džinovi shvatili poruku
svi su zaplakali, dok je more kao kiša prskalo ka nebu. Zatim su sve
Valkire sletele na jednu stenu nasred okeana i povikale u morske dubine
monstrumima i ribama: „Baldur je mrtav“. Tada su i stanovnici mora
zaplakali. Na kraju, one su se pogledale i rekle: „Sigurno je naš posao
gotov.“ Onda su se uhvatile oko pasa i poletele pravo u svet mrtvih da
odatle izvedu Baldura i dovedu u Asgard.

91
Skandinavski mitovi
 Valkire

Nakon što je razaslao Valkire, Odin je sedeo sam na vrhu „Vazdušnog

trona“ i gledao kako zemlja prima njegovu poruku. I zaista, nakon što su
Valkire otišle na sve četiri strane sveta on je mogao da vidi kako se velika
para diže sa površine zemlje. Ona se dizala zbog suza koje su se prolivale
za Baldurom. On je gledao te bele oblake i pitao se: „Da li zaista svi
plaču?“ Valkire su čule njegov glas dok su išle ka Helhejmu i okrenuvši se
prema njemu pružile su ruke i povikale: „Ceo svet plače, Odine. Ceo svet i
mi!“ Posle ovoga one su nastavile svoj put sve dok nisu došle do pećine
Gnipe gde je bio okovan čuvar Garm i gde je zevala dubina podzemlja.
„Svet plače“, rekle su jedna drugoj da bi se ohrabrile jer je proći pored
Garma bilo užasno teško. Tada su one ugledale kako na steni nedaleko od
njih sedi jastreb. „Plači, plači! Baldur je mrtav!“, vikale su one ka njemu.
Ali Thaukt je odgovorio:
„Koga smrt uzme
Hela ga dobro čuva
Besmisleno je smatram
Plačućim svetom
Vratiti Baldura
Živ ili mrtav
Sa suznim očima
Stari Thaukt će jadikovati.“

92
Skandinavski mitovi
 I nakon ovih reči poleteo je put Helhejma ispuštaući krik trijumfa“. To
je sigurno Lokijev krik“, rekla je jedna od Valkira. I tada su one primetile
užasno lice Helino kako ih posmatra iza kamenog zida Helhejma. „Jedan
nije plakao“, rekla je grozna kraljica, „i Baldur će ostati u Helhejmu!“ Tako
govoreći ona je svojim hladnim rukama ispratila Valkire. One su se
okrenule i odletele do podnožja Odinovog trona. Pune tuge saopštile su mu
Helinu poruku.
Ubrzo posle ovog događaja rodi se Odinu sin kome dadoše ime Vali.
Bio je tako snažan i hladan kao vihor ledenog januara. Kada mu je bilo
samo godinu dana ubio je slepog Hodura jednim udarcem. I ceo svoj život
je potrošio pokušavajući da podigne senku smrti sa plačuće zemlje.

Valkira prenosi poginulog ratnika u Valhalu

93
Skandinavski mitovi
 VEZIVANJE FENRIRA
okijevog vatrenog sina-vuka Odin je doveo sa sobom u Jotunhejm, u
nadi da će ga svetlost Gladshejma i reči o hrabrosti koje su
izgovarali Aesiri učiniti boljim i tako istisnuti njegovu divljačnost.
Odin i Aesiri su se zaista iz sve snage trudili da izmene okrutnu prirodu
Fenrirovu koju je on nasledio od svoga oca. Međutim, događaji su išli nešto
drugačijim tokom nego što su Odin i Aesiri zamišljali da će ići.
Za Fenrirovog hranioca odredio je Odin Tira, hrabrog i snažnog Asu,
koji je pazio da Fenrir u svojoj svireposti ne napadne nekog ko je slab da se
brani. Asa Odin je voleo da gleda kada bi se uveče posle gozbe u Valhali
Fenrir došunjao do Tirovih stopala da bi dobio dnevni obrok. Tir je stajao
ispred njega miran i snažan, kao stena. Fernir je čemerno zavijao oko njega
i ličio je na talas koji pokušava da potkopa visoku morsku stenu.
Prolazili su dani i Fenrir je rastao. Nije rastao tako brzo kao njegov brat
Jormungand, već neopazice, tako da se Aesiri uopšte nisu uzbuđivali zbog
njegove veličine. Bogovi su dolazili svakoga dana da gledaju vuka kako bi
se privikli na njegovu prisutnost u svom životu. Ljubazne gospođe i
gospođice Asgarda posmatrale su ga iz daljine i trudile se da budu što
manje na domaku njegovih usta i očiju. Svi su komentarisali Fenrira na
svoj način i obično su to bili neki uobičajni i površni zaključci. Niko od
njih nije saopštio da je primetio da Fernir postepeno raste, ili možda bar da
mu prija vazduh i hrana koju Tir daje. I da nije bilo Ase Odina i njegove
mudrosti, niko to ne bi ni primetio. I dok su Aesiri odlazili na počinak
svako veče i dok je monstrum rastao Odin je sedeo i razmišljao šta da
uradi. Jedno veče dok je stajao u Valhali i posmatrao Tira kako hrani
Fenrira, oblak brige mu pade na lice videći kako je vuk, u želji da utoli glad
što pre, skočio i pokidao lance kojima je bio okovan. Tada Odin pozva sve
glave Aesira Tora, Tira, Bragija, Henira, Freja i Niorda, i saopšti im da je
između njih poraslo neopaženo veliko zlo koje sada može da ugrozi čak i
njih same.

94
Skandinavski mitovi
 Fenrir

Zapita ih šta da rade. Tor, uvek spreman da odgovori, odmah reče: „Ja
mislim da nam ne preti nikakva opasnost oče. Zar nema toliko kovačnica u
Asgardu? Zar ja Asa Tor nemam snage da iskujem moćno oružje? Zar se ne
zna kako sam u Jotunhejmu pobedio i svezao zveri? Nemoj da misliš o
tome i odmori se. Pre sledeće večeri ja ću iskovati lanac kojim ćemo vezati
Fenrira.“ Posle Torovog govora skupština Aesira pozdravi ga aplauzom.
Medutim, oblak brige još uvek nije nestao sa Odinovog čela.
„Ti treba da uradiš moćno delo, sine moj, a ovo vezivanje Fenrira će ti
pokazati da li si u stanju da pobeđuješ i u najtežim situacijama. Tor nije
ništa odgovorio, samo je ščepao Miolnir i čvrstim koracima zaputio se ka
kovačnici. Od večeri do sledećeg jutra odzvanjali su snažni udarci Miolnira
o nakovanj. Čulo se podrhtavanje i vrući vihor se dizao nad Asgardom.
Niko od Aesira nije prespavao tu noć. Svaki čas dolazio je po jedan ili više
njih da razvesele Tora dok je radio. U blizini se vrzmao još jedan posetilac.
Pri svetlosti vatre mogla se nazreti zla Fenrirova figura kako se prikrada iz
časa u čas sve neprijateljskije raspoložen. Rugajućim režanjem popunjavao
je pauze između dve pesme ili priče Aesira. Čitavu noć Tor je radio a
Fenrir posmatrao. I kada je došlo vreme večernjeg obeda Tor je trijumfalno
ušao u dvoranu i pokazao ocu Odinu okove kakvi nikada ranije nisu bili
viđeni u Asgardu. Aesiri su prilazili jedan po jedan i divili se njegovoj
95
Skandinavski mitovi
strahovitoj čvrstini. ogromnoj težini i debljini karika. „Nemoguće je da
Fenrir pokida ovo“. govorili su oni i srdačno zahvaljivali Toru i veličali
njegovo junaštvo. Jedino je otac Odin sedeo ozbiljan, tužan i tih.
Kada je Fenrir ušao u Valhalu da primi sledovanje hrane za taj dan.
pripremljena mu je klopka. Bilo je dogovoreno da ga Tor i Tir podignu i
okuju. Držali su svoja oružja u pripravnosti ukoliko bi vuk krenuo da ih
napadne. Fenrir se tiho prikradao ka mestu gde je stajala hrana. Oko njega
je bio postavljen lanac i kada je nastupio najpogodniji trenutak, Tir ga je
odigao od zemlje, Tor je sakupio lanac i sa dva snažna udarca Miolnirom
zakucao karike za kameni blok na kome je stajao sud sa vukovom hranom.
I dok su Aesiri čestitali jedni drugima na pobedi, Fenrir je polako podigao
svoje glomazno telo i skoro nežno se protegnuvši pokidao lance na
komadiće. Aesiri su snuždenih lica stajali i gledali jedni druge dok se
Fenrir, lenjo izašavši iz dvorane, zaputio ka svom skrovištu. Mučnu tišinu
prekinuo je Tor. „On, koji je polomio Ledinga, dobiće još jačeg, Dromija.“
i nakon tih odlučnih reči Tor je podigao Miolnir sa zemije i vratio se u
kovačnicu da bi iskovao još čvršći lanac Dromi.
Tri dana i tri noći Tor je radio i kada se pojavio pred ocem doneo mu je
Dromija „Snažni vezivač“. Ovaj lanac prevazilazio je Leding u snazi za
jednu polovinu a bio je tako težak da se Asa Tor povijao pod njegovom
težinom. Fenrir se u prvom trenutku uplašio tolikog lanca, ali kada su ga
vezali nije mu trebalo mnogo više napora nego prethodnog puta da bi
ponovo bio slobodan.
Nakon ovog drugog promašaja Odin je ponovo pozvao Aesire na, okup
u Gladshejm. Tor je takođe bio tu, tih i postiđen. Sada je bio Frej taj koji je
davao predlog. ,Tor, Tir i ostali hrabri sinovi Aesira“, rekao je on, „provode
život valjano u borbi protiv džinova i monstruma i bez sumnje, mnogo
mudrih iskustava su stekli iz svojih pustolovina. Ja sam veliki deo života
proveo u šumama i poljima posmatrajući kako godišnja doba prate jedno
drugo i kako tišina u noći koja pada, otkriva da su mnoge stvari napravljene
jednostavno. Tor je pogrešio što je pokušavao da silu savlada silom i zato
je to isplao tako neznalački i slabo“. Frej je za trenutak ućutao, pogledao
sve prisutne i zatim nastavio dok su Aesiri zainteresovano slušali.
„U pećinama i tamnim prolazima u zemlji živi kalajna vrsta ljudi. Oni su
oduvek radili nečujno i neumorno. Sa Asa Odinovom dozvolom ja ću
poslati mog glasnika Skirnira da od njih zatraži pomoć i možda ćemo na
tajnim mestima Svarthejma naći rešenje za zlog vuka.“ Lice Ase Odina
blistalo je od sreće dok je Frej govorio. On se podiže sa svog sedišta,
proglasi zbor završenim i posla Freja u Alfhejm da bi što pre odaslao
glasnika.

96
Skandinavski mitovi
 TAJNA SVARTHEJMA
blak zlobe skanjivao se nad Asgardom dok je u Alfhejmu sve bilo
divno i mirno. Gerda, sjajna vilenjačka kraljica, pravila je divne
sjajne zrake vlastitim licem. Vilenjaci su je voleli i vrteli su se
uvek oko nje, veselo brbljajući svojim glasićima koji su odzvanjali šumom
kao žuboreći potok što se kotrlja po kamenom dnu. Gerda im je odgovarala
u tihim, slatkim tonovima, koji su zvučali kao šum vetra kroz krošnje
drveća. To je zaista bila prijatna muzika za razliku od one koju su pravili
udarci Miolnira i zavijanje Fenrira u Asgardu.
Kada se vratio u Alfhejm, Frej je pozvao Skirnira k sebi, nemajući
vremena da se pozdravi sa Gerdom i vilenjacima, dok ne pošalje njega u
Svarthejm. Frej ga je detaljno upoznao sa opasnostima koje ga čekaju i
ispričao mu sve o važnosti zadatka. Igrajući se ukrasima na svom
čudesnom maču Skirnir je slušao pažljivo i pomno jer je želeo da sazna
svaki detalj opasnog putovanja.
„Ovo je zaista drugačija misija od one kada si me poslao da se udvaram
Gerdi, ali ako blagostanje Asgarda zavisi od mene, ja ću otići i učiniću sve
što budem mogao jer mislim da mali pećinski ljudi imaju naklonosti prema
meni“.
Put iz Alfhejma za Svarthejm nije bio tako dugačak. Međutim, oni koji
nisu znali tačan put lutali bi jako dugo i retko ko bi uspeo da ga pronađe.
Skirnir je noseći „ključ“ u ruci pošao pravim putem.
Ulazna kapija stajala je otvorena i otkrivala je maglovitu vlažnu pećinu.
Skirnir je sjahao i ostavivši konja napolju ušao. Vazduh je bio težak,
vlažan, topao. Bezbroj kružnih staza spuštalo se u donji svet. I dok je
Skirnir sledio najbolji put, do njegovih ušiju je dopirala daleka lupa čekića.
Pomno gledajući okolo po pećini, primeti grupu malih ljudi kako rade sa
njegove desne strane. Neki su gurali kolica na dva točka puna metala.
Drugi su krampovima i lopatama kopali rudu iz utrobe planine. Treći su u
malim pećinama bili zabavljeni potpaljivanjem vatri ili su sićušnim
čekićima radili udarajući po nakovanjima. Skirnir je nastavio svoj put dole
praćen blagom dnevnom svetlošću. Primetio je da jedan radnik nosi na
glavi lampu u kojoj je gorela oštro titrajuća svetlost. Skirnir je znao za tajnu
ovog svetla što je bilo pričvršćeno za patuljkovu kapu. Ono što bi potrošio

97
Skandinavski mitovi
danju radeći u planini, patuljak bi obnovio noću na mesečini.
Nakon mnogo milja Skirnir je došao do područja gde su sa svake strane
ležali trezori puni zlata, srebra, dijamanata, rubina, smaragda koje su tu
donosili mali lukavi radnici godinama. Došavši u središte planine gde se
kameni svod dizao u beskrajnu visinu Skirnir se našao na mestu obasjanom
briljantinima. Ovde na njegovo iznenađenje nije vladala tama. Prostorija je
bila osvetljena svim svetlima sveta zlatom, dijamantima, smaragdima, koja
su lukavi patuljci iznosili povremeno ljudima da bi se svađali oko njih.
Palata je bila osvetljena hladnom plavom svetlošću i otkrila je Skirniru
groteksnost i užasnost malih humanoidnih bića koja su zurila u njega.
Grbavi, lukavih očiju, otvorenih usta, oni su stajali oko njega smejući se,
šapćući i dodirujući se zgrčenim prstima. Jedan od njih, malo viši od
ostalih koji je sedeo na zlatnom sedištu optočenom dijamantima, verovatno
njihov kralj utišao ih je i upitao Skirnira zbog čega je došao. Skirnir mu
odlučno saopšti Odinovu želju.

Svarthejm (Svartalfheim)

Ma koliko lukavi i zli, patuljci su se ipak plašili Odinove moći i nisu

nikada zaboravili njihov jedini susret u Gladshejmu. Zbog toga, kada su
čuli o čemu je reč, gotovo jednoglasno su odlučili da pruže pomoć
Aesirima i da se poštuje Odinova volja. U toku dva dana i dve noći radili su
bez prestanka. Za to vreme, Skirnir je bio njihov gost. Lutao je po
Svarthejmu i razgledao. Video je veličanstvenu centralnu Zemljinu vatru i
ljude čiji je zadatak bio da bacaju gorivo na nju. Video je one koji obrađuju
dijamante i one koji melju pepeo velike vatre u briljante. Gledao je i
patuljke čiji je zadatak da ispunjavaju pukotine na stranama planine čistim
98
Skandinavski mitovi
zlatom i srebrnom žilom, stavljajući ih na mesta gde će ih ljudi najlakše
naći. Pio je njihovu čudesnu mineralnu vodu i divio se srebrnim tavanicama
hramova i stepeništima od čistog zlata. Na kraju drugog dana Skirnir se
vratio u primaću dvoranu da sačeka kralja. Ubrzo je kralj došao, noseći u
ruci sa lakoćom nešto nalik na vitak lanac. Skirnir je zbuljeno gledao. Kada
mu je kralj spustio to „nešto“ na dlan, osećao je kao da drži korov. Kralj
Svarthejma se glasno smejao kada je video Skirnirovo lice. „To tebi izgieda
kao mala stvar, ali ja te uveravam da je napravljeno od jedinstvenog
materijala. Ne postoji mogućnost da se ponovo napravi, nijedan najmanji
delić supstance od kojih je napravljen neće više nikada biti nađen. Gleipnir
je sastavljen od šest materijala, buke mačijih koraka, ženine brade, korena
kamenja, daha ribe, pljuvačke ptica i tetive medveda. Neće biti bojazni od
Fenrira. Nema jačeg lanca i neće biti napravljen jači dok je sveta“. Skirnir
je sa čuđenjem posmatrao lanac. Zahvalivši se i obećavši nagradu od strane
oca svih, pošao je kući. I pre no što je počela večera u Valhali stigao je u
Asgard i usrećio srca Aesira vestima o uspešnom završetku misije.

99
Skandinavski mitovi
 HONUR
aleko na severu, okruženo, natmurenim planinama ležalo je tamno
jezero Amsvartnir i nad njegovim nesrećnim vodama izdizalo se
ostvro Lingvi. Bilo je ono dragocenost na tamnom Helinom čelu. Na
ovom usamljenom ostvru, na koje nijedan brod nije doplovio osim
Skidblandira, Aesiri su, sa Fenrirom u sredini, došli da okušaju lanac koji
su im napravili patuljci.
Fenrir se šunjao oko svog gopodara, Tira, i divljim pogledima svojih
okturnih očiju motrio čas jednog čas drugog Aesira. Klimao je svojom
velikom glavom i izazivački zavijao dok je lizao ruku koja ga je tako dugo
hranila. Aesiri su stajali na Giolu velikoj čvrstoj steni i dodavali jedan
drugom Gleipnir, govoreći o njemu dok je Fenrir slušao. „On je mnogo jači
nego što izgleda“, govorili su oni a Tor i Tir su uhvativši po jedan kraj
zapinjali iz sve snage da bi pokalazi koliko je Gleipnir otporan. Bragi je
izjavio da niko od Aesira nema snage da taj lanac prekine. „Osim tebe
Fenrire“, dodao je i pogledao Fenrira.
Sve ovo što je Fenrir video i čuo uzdrmalo je njegovu sujetu i nakon
dužeg posmatranja tankog lanca i lica Aesira odgovorio je: „Ja ću biti
vezan ovim lancem protiv moje volje. Ali da ne biste sumnjali u moju
hrabrost dopustiću da me vi vežete ali uz uslov da jedan od vas stavi svoju
ruku u moja usta da ne poželite da me prevarite“. Nastao je tajac među
Aesirima kada su čuli njegove reči i samo su se nemo posmatrali. Odin je
posmatrao Tora, Tor Bragija, a Bragi Freja. Najzad je Tir hrabro iskoračio i
stavio desnu ruku, onu kojom ga je hranio, u vukova ogromna usta. Frej je
takođe istupio spustivši ruku na bok gde mu je uvek stajao njegov čarobni
mač. Na ovaj signal ostali Aesiri su nabacili lanac oko monstrumovog
vrata, vezujući ga za stenu Giol. Kada su ga dobro uvezali Fenrir se
uzdigao i pokušao da jurne napred kao što je i ranije činio. Međutim, što je
jače vukao, lanac se više pripijao uz njega. Aesiri su vikali od radosti kada
su videli svoga neprijatelja savladanog. Opasnost koja je pretila Asgardu
bila je sprečena. Samo se Tir nije radovao. Stajao je tih i miran po strani.
Njegove desne ruke više nije bilo. Fenrir mu je otkinuo za vreme onog
gušanja i rvanja prilikom vezivanja.

100
Skandinavski mitovi
 Torova ruka u Fenrirovim čeljustima

Aesiri su seli u Skidblandir i otplovili sa tihog jezera. Od vrha Bifrosta,

preko izvora Urda i kroz stanište Norni, plovili su glasovi ka zemlji. „Ko je
podneo najveći užas?“, pitao je prvi glas. „Tir je podneo najveći užas i on
je dao najveći dar Aeširima kao niko pre njega što nije dao“.
„Frej je dao mač za lepotu Gerdinu!
Odin je kupio mudrost po cenu svoga oka!!
Tir, ne za sebe, nego za druge,
žrtvovao je svoju desnu ruku!!!“

101
Skandinavski mitovi
 LOKIJEVO KAŽNJAVANJE
akon Baldurove smrti Loki je smatrao da je pametno da se za neko
vreme skloni sa očiju Aesira. Dobro je znao da se vrlo lako može
dogoditi da mu nikada ne oproste ono što je uradio. Morao je
dobro napregnuti svoj lukavi um da bi pronašao mesto gde ga Odin neće
moći videti sa svoga „Vazdužnog trona“. „Svet je veliki a ja sam lukav“,
govorio je Loki sebi kada je napustivši Asgard krenuo put Manhejma.
Tamo nije bilo kraja gustim šumama niti je bilo mere za dubinu vode.
„Niko me ovde ne može pronaći ukoliko budem menjao oblike. „Otac svih“
nikada neće moći da me otkrije. Nemam razloga za strah“. Ali Lokijevo
ponašanje i ponavljanje ovih reči odavalo je da je uplašen.
Odlutao je duboko u gustu šumu i sakrio se u duboku vodu. Zatim je u
reci našao podvodnu pećinu i tu se zgurio. Ali, dole u tami, jedan zrak
svetla je stalno padao na njega i on je znao da dolazi od oka „oca svih“,
koji ga je uporno posmatrao sa „Vazdušnog trona“. Tada je pokušao da
pobegne od sudijinog oka pretvarajući se u razne oblike. Ponekad je bio
orao ili usamljeni planinski krguj. Ponekad se skrivao među krdom
plašljivih irvasa. Ponekad je ležao u gnezdu šumskog goluba ponekad je
bio labud ili riba u moru, ali gde god da je bio, među živim bićima ili
mrtvim stvarima, sve te stvari ili bića su ga prepoznavala i svi su mu
govorili: „Ti si Loki. Ti si ubio Baldura“.
U vazduhu, na zemlji ili u vodi nigde mu nije bilo mesta. Potpuno
slomijen i umoran našao je jednu nepristupačnu liticu iznad svetleće reke i
tu sagradio kuću. Napravio je četvoro vrata da bi mogao da obuhvati
pogledom sve strane sveta za slučaj potrebe da beži. Sa njim je živela
njegova žena i dva sina, Ali i Nari. Siguna je bila lepa i prijatna žena,
suviše dobra za Lokija. Osećala je sažaljenje prema njemu kada je videla u
kakvoj je nevolji i kada su se sve stvari okrenule protiv njega ona je
pokušala da ga spase od besa Aesira. Ali njegova dva sina nisu se mnogo
plašila za sudbinu svoga oca. Oni su vreme provodili uglavnom u svađi
jedan sa drugim i njihovi ljutiti glasovi ođekivali su iznad vodopada i po
šumi, šireći se po zemlji i otkivajući Lokijevo tajno boravište Odinu, čije ga
oko nije moglo pronaći. Kada bi sinovi bili tihi Siguna bi to koristila da
kaže Lokiju kako je svaki dan sve zabrinutija, a on bi sa bolom zaključio da

102
Skandinavski mitovi
njegova deca ne mogu da budu tiha i da uopšte ne misle na to šta će biti sa
njim.
Jednoga dana dok je sedeo nasred svoje kuće i praveći zamku za ribe
povremeno motreći kroz četvora vrata, Loki ugleda u daljini čitavo društvo
Aesira kako se mirno, u svečanoj povorci, približava. Sa bolom je zaključio
da je to gore nego smrt. Bez daljnjeg razmišljanja bacio je mrežu za ribe u
vatru a on sam pojurio na obalu reke i pretvorivši se u lososa skočio u
vodu. Zaplivao je odmah ka dnu i sakrio se između dva kamena. Za to
vreme Aesiri su ušli u kuću i preturajući sve što su našli tražili su Lokija.
Kvasir, jedan od Odinovih sinova, poznat po oštrom oku, spazio je na
zgarištu komade mreže za ribu. Tako je Odin odmah svatio da se Loki
sakrio u vodi. Naredio je sinovima da naprave novu mrežu i tako pokušaju
da uhvate Lokija. Tor je držao jedan kraj mreže a ostali Aesiri su bacili u
vodu drugi kraj mreže. Kada su je povukli prvi put mreža je ostala prazna i
strašno su se razočarali. Samo Kvasir nije bio razočaran. Posmatrajući
pažljivo mrežu otkrio je da je nešto živo dotaklo. Sa novim oduševljenjem
bacili su Aesiri mrežu tako da je ona pokupila čak i kamenje sa dna. Ovog
puta mreža je obuhvatila i prostor gde se krio i Loki. Pošto nije imao
drugog izlaza on se izdigao na površinu i zaplivao ka vodopadu. Skakao je
poput bljeska svetlosti ali mu to nije pomoglo. Aesiri su mu preprečili put
dole nizvodno, dok mu je Tor preprečio put uzvodno. Tako je Loki
bespomoćno plivao tamoamo dok su Aesiri stezali mrežu oko njega sve
više i više. I umesto da se vodopadom spusti u more, on je morao da se vrti
u krug u mreži koja se svakog trenutka skupljala. Ipak, nada ga još uvek
nije napuštala. Pokušao je ogromnim skokovima da iskoči iz mreže i u
tome je uspeo. Medutim, dok je još leteo kroz vazduh Tor ga je primetio i
ščepao. Loki se previjao, klizio kroz Torove prste, ali gromovnik ga je
snažno zgrabio i već sledećeg trenutka izvukao na obalu. U tom trenutku
već su došli Odin i ostali. Na Odinov strašni pogled Loki je uzeo svoj stari
oblik i drhteći od straha stao mirno pred „Ocem svih“. Aesiri su jedan po
jedan okretali glave od njega, jer su posmatrajući ga ponovo videli
Baldurovu smrt i sve one tužne događaje.
Pošto je Lokijeva kuća bila podignuta na visokoj steni, Aesiri su se
odlučili da na najvišu stenu vežu Lokija i to tako, da nikada više ne mogne
da muči stanovnike Manhejma ili Asgarda svojim zlim delima. Tor je
predložio da ode u Asgard i donese lanac kojim će ga okovati. Ali Odin ga
je uveravao da nema potrebe putovati zbog toga. „Loki nije zaboravio da ti
možeš napraviti lanac koji niko ne može raskinuti. Međutim, postoji nešto
bolje. Dok smo se mi bavili hvatanjem Lokija njegovi sinovi Ali i Nari
pretvorili su se u vukove i rastrgli jedni drugog. Od njihovih tetiva možmo
da napravimo lanac kojim ćemo vezati njihovog oca i koji on nikada neće
moći da raskine“.
Tako je i urađeno kako je Odin rekao. Konopac je napravljen od tetiva
103
Skandinavski mitovi
mrtvih vukova i čim je dodirnuo Lokijevo telo pretvorio se u metal i čvrsto
ga prikovao za stenu. Ali, tim nije bilo završeno Lokijevo kažnjavanje.
Zmija, čiji su zubi ispuštali otrov, uzgmizala je na vrh stene i nadvila se nad
njegovu glavu. Njene oči su se srele sa Lokijevim i fiksirale su jedne druge.
Međutim, zmija nije mogla nikada da ode i otrov sa njenog jezika padao je
stalno na Lokijevo lice.
Na celom svetu bila je samo jedna osoba koja je imala samilosti za
njega. Njegova lepa žena Siguna zauvek je ostala pokraj njega i držala čašu
iznad Lokijeve glave hvatajući u nju otrov. Kada bi se čaša napunila ona je
morala da je isprazni i otrov bi pao na Lokijevo lice. On se usled toga grčio
i jezio tako snažno da je cela zemlja drhtala. Tako će Loki živeti svezan,
sve dok Ragnarok ne dođe.

104
Skandinavski mitovi
 RAGNAROK ILI SUMRAK BOGOVA
d dana kada je Baldur umro, niko nije koračao svetim dvoranama
Baldurove palate zvane „Svetlucava“, niti je iko prošao kroz njene
širom otovorene kapije. Umesto sjajne svetlosti, siva malga je
gospodarila predelima oko palate mrtvog Ase. Aesiri su šaputali jedni
drugima da to mesto posećuju divlji snovi.
„Ja sam ih videla“, govorila je Friga često okupljenim Aesirima, „kako
plove u zalazak sunca i ulaze kroz prozore i vrata Baldurovog doma. Svako
veče ja nazirem njihov oblik kroz maglu i tačno znam da su to nekakvi
čudni divlji snovi kada ih gledam ili kada oni gledaju mene“. Tako
asgardske dame nisu išle u Baldurovu palatu zato što su se plašile, dok
Aesiri nisu išli zato što nisu mnogo razmišljali o snovima.
Ali, jednoga dana se desilo da je Odin stajao na otvorenoj kapiji
„Svetlucave“. Bio je sumrak. Sve je bilo tiho i na nebu nije bilo ni oblačka.
Odin je posmatrao netremice zapadno nebo čija je grimizna boja bledela u
plavosivu. Boje cvetova počele su da se mešaju, da se gube. Jasno su se
razaznavale samo bleštavo bela i jarko žuta. U daljini se pojavljivala magla.
Bio je sumrak i vladala je tišina na Zemlji, dok su veče i noć postajali sve
bliži jedno drugom.
Tada je mladi san prošao kroz kapije „Svetlucave“. Njegove sestre su u
prolazu dotakle Odina i povukle ga u palatu. Vodile su ga u istu odaju gde
je i Baldur sanjao. Tamo je Odin video noćno nebo iznad glave dok su se
široke grane Igradsila njihale na povetarcu. Norne su stajale ispod moćnog
jasena ispustivši svoje zlatne niti. Urd i Verdandi stajale su svaka sa po
jedne Skuldine strane. Nekoliko trenutaka one su stajale nepamično a onda
su podigle po jednu hladnu ruku i podigle veo sa Skuldinog lica.
Odin je posmatrao bez daha lice ispod vela. Skuldine oči su se raširile
postajući sve veće i veće dok se nisu stopile u jedno i na kraju proširile u
bezgranični prostor. U sredini ovog prostora ležao je svet sa njegovim
dugim obalama, ogromnim okeanima, ledenim planinama i zelenim
dolinama. Aesirska zemlja se nalazila u sredini. Oko nje nalazio se
Manhejm opasan divljim morem a daleko na severu zamrznute obale
Jotunhejma.
U jednom trenutku se činilo da je dan a već u sledećem je izgledalo da je

105
Skandinavski mitovi
noć. Leto i zima smenjivali su se u kratkim razmacima. Prirodni ciklusi su
se poremetili. Odin je gledao ovu smenu leta i zime i veselio se sunčevim
zracima kad god bi se pojavili. Ali, za vreme jednog sunčevog izlaska
došao je vuk iz Jarnvida i počeo da zavija na njega. Sunce ga uopšte nije
primećivalo i nastavljalo je svoj put prema najvišoj tački na nebu i još dalje
ka zenitu. Vuk je počeo da trči za njim i da zavija. Sunce ga je čulo,
otvorilo svoje svetlo oko i besno se okrenulo ka izvoru krika. Vuk je
pritrčao već sasvim blizu i u jednom zalogaju progutao sunce. Zemlja je
zadrhtala od jeze i na nebu se pojavio mesec.
Još jedan vuk je čekao da proždere mesec svojim džinovsklm čeljustima
koje su bile spremne dok je mesec još bio mlad i bled. U trenutku nestalo je
i meseca. Zemlja je ponovo zadrhtala i nastala je tama i neopisiva hladnoća.
Sneg i led padali su na zemlju sa svih strana. Zima i noć, zima i noć, ništa
više do zima. Neustrašivi orao seo je na vrh stene džinova i počeo da udara
u svoju harfu.
U tom trenutku je svetlocrveni petao zakukurikao iz „Ptičije šume“.
Petao zlataste kreste kukurikao je iz Asgarda a iz Helhejma se oglasio petao
čađavo-crven. Daleko ispod zemlje Garm je počeo da zavija i na kraju
Fenrir je pokidao lanac i oslobodio se stene-zatvora. Slobodan, ogromni
vuk potrčao je preko celoga sveta noseći sa sobom vihor stradanja. Tada je
brat podržao brata i rat nije imao granica.
„Vreme sekire
Vreme mača
Oklopi se cepaju na dvoje
Olujno vreme
Vreme vuka
Tada je zemlja srela svoju propast.“
U tami je zavladala zbrka i galama. Heimdal je potrčao preko Bifrosta i
uzevši rog Gialar snažno duvao u njega. Njegov zvuk se širio preko celog
sveta i Igdrasil, stari jasen, zatresao se od korena do vrha. Posle svih ovih
slika Odin je video sebe kako jaše iz Asgarda ka izvoru mudrosti da tamo
porazgovara sa Mimerom. Dok je on boravio tamo, Jormungand se
pokrenuo sa mesta gde je mirno ležao stotinama godina i time izazvao
velike talase na površini okeana. More je prešlo preko svojh starih obala i
prekrilo svet sve do podnožja visokih brda. Tada se na horizontu pojavio
brod Naglfar za čijim je kormilom sedeo džin Hrim.
Čitav Jotunhejm je odjekivao. Patuljci su stajali ispred svojih domova i
jecali. Nebo se pocepalo na dvoje i bujica svetlosti pokušala je da rastera
tamu sa Zemlje. Sinovi Muspela, sinovi vatre, jahali su odlučno u boj. Na
njihovom čelu bio je crnjomasti Surt, njihov vođa čija je žestina bila poput
vatre i čiji je mač sjajem nadmašivao Sunce. On je vodio svoju plemenitu
družinu od neba ka zemlji preko Bifrosta. I kada je masa sinova Muspela

106
Skandinavski mitovi
kročila na Bifrost drhteći most se raspao. Tada je zemlja ponovo zadrhtala i
džinovi su posrnuli dok su ljudi nastupali ka Helhejmu u takvoj masi da se
Garm zasitio njihove krvi i otrgavši se sa lanca popeo se gore u zemlju
živih.
Konfuzni glasovi su se čuli sa svih strana i Odin je video sebe kako jaše
na čelu Aesira daleko iza vrha planine sve dok nije došao do bojnog polja
Vigrid. Na tom bojnom polju su džinove predvodili Fenrir, Garm,
Jormungand i Loki. Takođe je već stigao i Surt čiji su ratnici svetlucali tu i
tamo po dolini. Tada je počeo veličanstveni boj.
Prvo je Odin krenuo na Fenrira koji je pošao širom otvorenih enormnih
čeljusti donjom vilicom dodirujući zemlju a gornjom nebo. Njih dvojica su
se borila vrlo kratko i Fenrir je progutao aesirskog oca. Međutim, Vidar je
spustio svoje stopalo na vukovu donju vilicu, snažno povukao obema
rukama gornju vilicu i tako raspolovio monstrumovu čeljust. U
međuvremenu Tir i Garm borili su se dok se nisu međusobno poubijali.
Heimdal je ubio Lokija, a Loki Heimdala. Frej je u bici naleteo na Surta i
ovaj ga je ubio. Užasni vetrovi su duvali kada je Frej pao. Ali mač kralja
vatre bio je sjajniji od Sunca, a gde je tada bio Frejov mač? Tor se borio
protiv Jormunganda. Snažni gromovnik podigao je svoje moćno oružje on
se nije plašio zla i bacio ga na zmijinu glavu. Jormungand je od siline
udarca leteo kroz vazduh i kada je pao na zemlju u njegovom telu nije bilo
života. Ali potok otrova koji je curio iz njegovih usta i nozdrva udavio je
Tora. Tako je monstruozna zmija bila ubijena snažnom gromovnikovom
rukom, ali je i mrtav Jormungand ubio svog ubicu.
U tom frenutku zemlja je tonula u okean. Voda je potopila planinu, reke
su žuborile kroz šume duboko prodirući u doline. Ništa drugo na zemlji nije
moglo da se vidi do divlje bujice. Zvezde su pale sa neba i lebdele tamo-
amo. Na kraju, crni oblaci nošeni vetrovima okružili su zemlju i vodu i iz
njihovog središta šiknula je velika vatra, plamen, koji je obišao svet,
tutnjeći kroz grane Igradsila i plamsajući ka nebu. Poplava je rasla, vatra se
širila, nije bilo ničeg drugog osim vode i vatre.
„Sada“, rekao je Odin u snu, „ja vidim kraj sveta. Kraj je isti kao i
početak i ponovo će biti svet kao da ništa nije ni bilo“.
Dok je on ovo govorio vatra je iznenada prestala, oblaci su se raspršili,
novo i svetlije Sunce zasijalo je sa neba a zemlja se počela pomaljati iz
okeana. Izdizala se polako kao što je i potonula. Prvo se voda povukla sa
planina i brda i ona su postala zelena. Kišne kapi su kao biseri padale sa
svežih pupoljaka cveća i lišća. Vodopadi su prskali blistajući sa visokih
stena. Orlovi su leteli iznad planina klikčući Zemlja je uskrsla poput
proleća, polja bez snega rađala su predivne plodove. Nije bilo zla i čitava
priroda se smejala. Tada je iz „Šume sećanja“ došla nova rasa ljudi koji su
se raširili po čitavoj zemlji. Njihova prva hrana je bila rosa. Takođe se na
brdu uzdizao novi Asgard sav od dragog kamena. Odin je video novu
107
Skandinavski mitovi
glavnu dvoranu svetliju nego sunce i obloženu zlatom. Nad celim svetom
raširilo se nebesko plavetnilo i u vatreni grad su uskoro došli, držeći
Miolnir između sebe, Modi i Magni, Torovi sinovi. Baldur je takođe došao
iz dubine vodeći svog slepog brata Hodura za ruku. Među njima nije bilo
nikakvog sukoba. Došli su Vali i Vidar kao i umrli Henir.
Tada je Odin posmatrao Aesire kako sede na zelenoj livadi i razgovaraju
o mnogim stvarima. „Garm je mrtav“, rekao je Hod Balduru“, i Loki,
Jormungand, Fenrir, i svet sada uživa. Ali, da li naša braća koja su pala
uživaju?“ „Da Hode“, odgovorio je Baldur, „oni su svoje živote dali voljno
za život čitavog sveta“. I dok je Odin ovo slušao osećao je da je to istina.
Dok je gledao divno vreme koje je nastalo nije se brinuo zbog toga što će
da umre jer je ta žrtva za mnoge a ne samo za njega samoga.
Henir je ustao i pošao sa nečim svetlećim u ruci ka Hodu i Balduru. To
je bilo nešto što je našao u travi. Kada im se približio rekao im je
„Pogledajte zlatne pločice moja braćo, koje su bile date aesirskom narodu
na početku vremena i koje su bile izgubljene u „Starom svetu“. Svi su sa
žudnjom posmatrali pločice i njihova lica su postala svetlija.
„Dugo ne traje nijedna zla stvar“, rekao je Odin. Ali, dok je on ovo
govorio, tamna krila su se podigla iz Niflihejma i tamom prošarana zmija
Nidhog došla je sa dna bezdana noseći oslonce smrti u svojim krilima:
hladnoću, mrtvilo i neumiruće. Tada je Odinova radost prešla u suze koje
su do vrha napunile njegovo srce i to je strašno grizlo njegovu dušu. „Da li
onda ovo nije pobeda“, vikao je on. „Zar posle svega nema smrti ni za već
umrle?“
Njegov san je iščezavao iz njega. Stajao je na kapiji palate, sam sa noći
koja je umirala. Uskoro je nebo postalo ružičasto. Odin se okrenuo ka
istoku i ozbiljnog lica gledao u tom pravcu. Nastajao je sumrak. Dan i noć
su se mešali. Jutarnja zvezda je stajala na nebu. Iz te svetlosti dolazio je
jedan glas, šireći se, kao da ga je prostor upijao.
„Gledaj pravo“, govorio je taj glas Odinu. „Svima je hladno i svi osećaju
bol, svirepost i smrt. Bogovi i džinovi će se boriti i ubijati jedni druge. Sada
padaju džinovi i bogovi slave. Sledećeg trenutka džinovi ustaju i padaju
bogovi. Oni ne mogu da žive bez borbe i Zemlja je prepuna bola. Gledaj
pravo i ne plaši se. Ali kada se borci iscrpe i kada nacije budu izgledale kao
starci, okreni se istoku i pogledaj. Videćeš da svaki čovek svetli snažnom
svetlošću. Ništa neće biti teško što nećemo moći da uradimo i ništa se ne
može izgubiti ako ga dobro čuvamo.

108
Skandinavski mitovi
 109
Skandinavski mitovi

AEGIR: kralj mora “ploveći”.
AESIRI: bogovi ili gospodari.
ALF: vilenjak.
ASA: gospodar ili bog.
VALI: ime lokijevog sina “jaki”.
AMSVARTNIR: ime jezera: “tuga, crnilo
tama”.
ANGURBODI: majka Fenrira, Hele i
Jormunganda. “telesno mučenje”.
ASGARD: grad bogova.
AUDHUMLA: prva krava “praznina,
tama”.
BLADUR: Odinov sin “svetli”.
BARI: “vrela šuma”.
BELI: jelen ubijen sa Frejom “rika”.
BIFROST: drhteći most “duga”.
BILSKIRNIR: “svetao prostor”
Torovog dvorca.
BUR: praotac bogova.
BRAGI: bog rečitosti, “Sijati, ukrasiti”.
BRISINGAMEN: ime Frejine ogrlice;
“plamteća”.
DAIG: jedan od četiri jelena Igdrasila
“nesvestica”.
DRAUPNIR: ime Odinovog prstena.
DROMI: ime lanca kojim je okovan Fenrir.
DUNEJIR: ime jednog od četiri jelena.
DURATOR: ime još jednog
“svetleći san”.
DURIN: ime patuljka.
DVALIN: ime jelena, takođe patuljka.
ELIVAGAR: Reka koja teče iz Hvergle-
mira i pada u led Ginungagapa, nalazi se
između Niflhejma i Muspelhejma.
ELI: starica ratnik protiv koje se borio Tor
u Utgardu.
Skandinavski mitovi
INDEKS
ELVIDNIR: ulazna sela u Helinoj palati:
“besna oluja”.
ERMT: ime reke koju je Tor pregazio na
putu ka izvoru Urda.
FENRIR: Lokijev sin vuk.
FENSALIR: Frigino stanište: “duboka
voda”.
FOLKVING: Frejin dom.
FREJ: Niordov sin, kralj vilenjaka.
FRIGA: Odinova žena, vrhovna boginja.
GARM: pas koji čuva ulaz u Helhejm.
“proždrljiv”.
GIMLI: grad sagrađen na mestu Asgarda:
“dragi kamen”
GINUNGAGAP: prostor između Niflhej-
ma i muspelhejma: “bezdan”.
GJOL: ime reke: “horizont”.
ime GLADSHEJM: Odinova palata: “dragi
dom”.
GLEIPNIR: lanac upotrebljen za veziva-
nje Fenrira.
GNIPA: pećina koja vodi u Helhejm.
GULINBURSTI: ime Frejovog vepra:
“zlatne čekinje”.
HEIMDAL: čuvar duginog mosta Bifrosta.
HELA: kraljica umrlih: “jaka hladnoća” ili
“dugi splet hodnika”.
HELHEJM: Helino kraljevstvo.
HEMROD: ime Odinovog glasnika:
jelena “domaćin”.
HIMINBIORG: Heimdalov dom: “nebes-
ke planine”.
HIDSKIALF: ime Odinovog vazdušnog
trona odakle je gledao po celom svetu.
HODUR: slepi bog: “rat, borba”.
HOENIR: bog pameti i opažanja: “dugo
stopalo”.
110
HRINGHORN: ime Baldurovog broda:
“zvoneći rog”.
HRIM: ime džina. “Ledeni mraz”.
HUGIN: ime jednog od Odinovih gavrano-
va. “Duša, duh, misao”.
HVERGLEMIR: bunar u Niflhejmu.
“pukotina tople vode”.
HIMIR: ime džina. “more”.
HIROKIN: ime žene džina: “vatra koja se
dimi”.
IDUNA: čuvarka jabuka koje daju večitu
mladost i snagu.
JORMUNMGAND: univerzalna zmija.
JORUNHEJM: mesto gde prebivaju
džinovi.
KERLAUG: jedna od reka koju je Tor
pregazio.
KORMT: reka koju je tor pregazio da bi
došao do urda.
KVASIR: čovek izuzetne mudrosti koga su
ubili patuljci. Takođe jedan od Odinovih
sinova.
LEDING: jedan od lanaca korišćen za
vezivanje Fenrira.
LANDVIDI: Vidarovo stanište: “divlja
zemlja”.
LOGI: plamen.
LOKI: zli bog koji je takođe živeo u
Asgardu.
LINFVIX: ostrvo.
MAGNI: Torov sin: “snaga”.
MANHEJM: stanište ljudi.
MANI: mesec.
MARDOL: morska nimfa.
MEGINGJARDIR: Torov pojas koji mu
daje snagu.
MIDGARD: “srednji svet” ili “ograđeni”.
MIMER: čuvar izvora mudrosti: “zadržati
u sećanju”, “biti pun misli”.
MIOLNIR: Torov čekić: “lomiti, mrviti”.
MODGUDUR: ime žene koja stoji na
Skandinavski mitovi
kraju mosta za Helhejm, “hrabra, smela”.
MODI: ime Torovog sina: “hrabrost”.
MUNIN: ime jednog od Odinovih
gavranova: “sećanje”.
MUSPELHEJM: “prvobitna vatra”.
NAGLAFAR: ime broda koji se pojavljuje
na Ragnarok, napravljen od noktiju.
NAGL: znači “nokat”.
NANA: Baldurova žena: “smela”.
NARI: jedan od Lokijevih sinova: “onaj
koji vezuje”.
NASTROND: “obala leševa”.
NIDHOG: zemlja koja se nalazi u korenu
Igdrasila: “tamno izjedanje”.
NIFLHEJM: “nejasni dom”, “magličasti
dom”.
NIJORD: pripadao je rasi Vanira, živeo u
asgardu. Gospodar vetra.
NORNIR: zajedničko ime za tri suđaje.
ODIN: vrhovni bog. U Saksonskom Woden
ili Wodan.
ODUR: ime Frejinog muža.
RAGNAROK: sumrak bogova. Na taj dan
doći će do odsudne bitke između snaga
dobra i snaga zla.
RAN: žena Aegirova: “otimač, pljačkaš”.
RATATOSK: ime veverice koja trči
gore-dole po granama Igdrasila i prenosi
poruke izmedu zmije i orla.
ROSKA: sestra Tialfijeva, Torova pratilja:
“brza”.
SEHRIMNIR: ime vepra koji se svako
veče jede u Valhali.
SESRIMNIR: ime Frejinog doma: “sede-
ća soba, soba za sedenje”.
SIF: ime Torove žene.
SIGUNA: ime Lokijeve žene.
SIOFNA: ćerka Freje i boginja sna.
SKADI: Niordova žena: “ona punog srca”.
SKIDBLADNIR: ime Frejovog broda:
“list”.
111
 URDA: ime svetog izvora koji se nalazi na
SKIRNIR: Frejov kurir: “vedar, čist,
sredini Bifrosta i čija voda održava Igdrasili
nevin”.
večito mladim.
SKIRMIR: ime džina: “pretvaranje,
VALHALA: ime sale u palati Gladshejm:
hvalisanje”.
“dvorana izabranih”.
SKUUD: jedna od suđaja: “ono što će
VALKIRE: Odinove glasnice: “one koje
doći”, tj. “budućnost”.
biraju ubijene”.
SLEIPNIR: ime Odinovog konja koji ima
VANHEJM: stanište Vanira.
osam noga: “gladak”.
VANIRI: bogovi vode i vazduha.
SOL: Sunce.
VEGRAM: ime lutalice.
SURT: bog vatre koji je živeo u
Muspelhejmu: “garav”. VERDANDI: jedna od suđaja: “prisutnost,
sadašnjost”.
SUTUNG: ime džina: “piti”.
VIDAR: bog tišine: “šuma”.
SVARTHEJM: “crni ili tamni dom”. To je
područje patuljaka ili tamnih vilenjaka. VIGRID: ime bojnog polja na kome će se
na Ragnarok odigrati presudna bitka:
TAUKT: ime veštice.
“bitka”.
TIALFI: Torov pratilac: “pokazivač
VINGOLF: boravište boginja.
groma”.
VOLUSPA: ime stare poeme.
TIASI: ime Skadinog oca: “silni”.
IGDRASIL: ime drveta koje prožima
TOR: bog groma.
Zemlju i čitav kosmos.
TRUDVANG: Torov dom: “područje
IMIR: prvi džin. Njegovo ime nas upućuje
moći”.
da lakše shvatimo skandinavsku kosmogo-
TRIMHEJM: “dom buke”. niju. Njegovo ime znači “konfuzna buka”
odnosno haos.
TIR: bog rata.
URD: jedna od suđaja: “prošlost”.

112
Skandinavski mitovi