DANILO KI

O NACIONALIZMU

Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinana paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te, prema tome, kolektivna paranoja i nije nita drugo do zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru drutvenog projekta, nije u stanju da se izrazi, ili zato to mu taj drutveni projekt ne ide na ruku, ne stimulie ga kao individuu, ili ga spreava kao individuu, to e rei ne daje mu da doe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet trai izvan identiteta i izvan tzv. drutvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, kao zadatak i cilj probleme od epohalne vanosti: opstanak i presti nacije, ili nacija, ouvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etikih, knjievnih, itd. Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N.N. postaje ovek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga ve sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, poto smo ga izdvojili iz krda, u koje se on sam smestio ili gde su ga drugi smestili, imamo pred sobom individuu bez individualnosti, nacionalistu, roaka ila (Jules). To je onaj Sartrov il, koji je porodina nula, ija je jedina osobina da ume da prebledi na pomen jedne jedine teme:

Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova tajna, da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo drutveno bie i to ga ini znaajnim, postojeim: nemojte pred njim pominjati engleski aj, jer e vam svi za stolom poeti namigivati, davae vam znake rukama i nogama, jer il je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, il mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom reju, il je linost, on postaje linost zahvaljujui engleskom aju. Ovaj i ovakav portret, primenjiv na sve nacionaliste, moe se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista je, po pravilu, kao drutveno bie, i kao pojedinac, podjednako nitavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom inovniki), literaturu (ako je pisac), drutvene funkcije, jer su one isuvie sitne u odnosu na njegov mesijanizam. Treba li rei da je on, po opredeljenju asketa, potencijalni borac koji eka svoj as. Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav o antisemitizmu, potpun i slobodan izbor, globalan stav koji ovek prihvata ne samo prema drugim nacijama nego i prema oveku uopte, prema istoriji i drutvu, to je istovremeno strast i koncepcija sveta. Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, to e rei nacionalne, to e rei vrednosti nacije kojoj pripada, etike i politike, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi

(druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi iskljuivo sebe nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angaovanje koje ne iziskuje truda. Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog kljua, naravno, nego i: sve to nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko...) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, dakle, totalitarna ideologija. Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimolokom znaenju, jo poslednja ideologija i demagogija koja se obraa narodu. Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da pie iz naroda i za narod, koji svoj individualni glas toboe potinjava viim, nacionalnim interesima. Nacionalizam je ki (a, da se podsetimo, ki bi se mogao meriti stepenom banalnosti svojih asocijacija A. Mol.), u srpsko hrvatskoj varijanti, nacionalizam je borba za prevlast oko licitarskog srca. Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture ne tiu ga se. Ali stvar nije tako prosta. Ako i zna neki jezik, to e rei da kao intelektualac ima uvid u kulturno naslee neke druge nacije, velike ili male, to mu znanje slui samo tome da uspostavlja analogije, na tetu onih drugih, naravno. Ki i folklor, folklorni ki, ako vam se tako vie svia, nisu nita drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalistike ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije

antropoloke prirode, nego nacionalistike. Insistiranje na famoznom coleur locale-u takoe je, ako je izvan umetnikog konteksta, to e rei da nije u slubi umetnike istine, jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog. Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam ivi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono to su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Nae vrednosti, nacionalne, nacionalistike, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to jo i vie, mi koljemo, kad se mora, ali oni jo i vie; mi smo pijanci, oni alkoholiari; naa istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, na je jezik ist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam ivi od relativizma. Ne postoje opte vrednosti, estetike, etike, itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjatvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tie. Skoiti malo vie od njega, ostali me se ne tiu. To je ono to smo nazvali strah. Ostali ak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tie. Ciljevi nacionalizma uvek su dostini ciljevi, dostini jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skae se, ne baca se kamena s ramena da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slini a tako razlini, zbog kojih je igra i zapoeta. Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svog brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patolokim: pobeda

izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bia. Poto je straljivac i nikogovi, nacionalista ne istie sebi vie ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznaa, ideologija mogune pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konaan. Nacionalista se ne boji nikoga, nikoga do Boga, a njegov bog jeste bog po njegovoj meri, bledi roak il, negde za nekim drugim stolom, njegov brat roeni, isto toliko nemoan kao i on sam, ponos porodice, porodini entitet, svesni i organizovani deo porodice i nacije bledi, blesavi roak. Rekli smo, dakle, biti nacionalista znai biti individuum bez obaveze. To je kukavica koja ne eli da prizna svoj kukaviluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu, nemoan da je sasvim prigui a koji se, ipak, ne usuuje da ubije, osim iz potaje ili anonimnosti gomile, ili u nekakvom pravednom ratu. Nezadovoljnik koji u mirnodopsko vreme ne usuuje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune - slika i prilika citiranog Sartrovog antisemite. I odakle, pitamo se, taj kukaviluk, to opredeljenje, taj zamah nacionalizma u nae doba? Pritisnut ideologijama, na marginama drutvenog kretanja, zbijen i izgubljen meu konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer mu je ona uskraena, individuum se naao u procepu, u praznini, ne uestvuje u drutvenom ivotu a drutveno bie, individualista a individualnost mu uskraena u

ime ideologije, i ta mu preostaje drugo nego da svoje drutveno bie trai drugde? Nacionalista je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni) izraz tog i takvog individualizma, ideologija, i antiideologija... Ideje, br. 4. za 1973. (intervju) as anatomije, 1978.