Herman Hese MAGIJA KNJIGE

Glavni i odgovorni urednik Rade OBRENOVIC Urednik Tibor VARADI Ureivaki odbor Ljubivoje CEROVI (ustorija) Andeljko ERDELJANIN (humor i satira) Miroslav NASTASIJEVlC (poezija) Rade OBRENOVIC Miroslav DEMAK (deja knjievnost) ore UTVIC (hronika) Tibor VARADI (esej i kritika) Pero ZUBAC (proza) Sekretar ureivakog odbora Anica TIDILOV HERMAN HESE MAGIJA KNJIGE

Predgovor prvom srpskohrvatskom izdanju Od mnogih svetova koje oveku nije poklonila priroda ve ih je stvorio njegov vlastiti duh,najvei je svet knjiga. Ovom sveanom reenikom generalilizacijom zapoinje na izbor esejistikih tekstova Hermana Hesea, jedno nemako i svetsko misaono putovanje po duhovnim prostorima ija su delatna svetlea tela, rei i knjige,ostavila najdublje i najplemenitije tragove na starom, izboranom licu civilizacije. Pokojni nemako-vajcarski antikvar, romansijer, pesnik, nobelovac, putnik po Orijentu i do smrti radoznali erudita nije na poetku svoje knjievne karijere mogao znati da e ikada napisati knjigu Welt der Bucher iz koje su odabrani tekstovi predstavljeni ovde pod naslovom Magija knjiga. Tvrdim da to nije mogao znati zato to se ovakve knjige ne programiraju ni u jednoj literarnoj radionici stvaraju se spontano, decenijama, kao logiki proizvod ivota koji se u celosti posveuje kultu i razobliavanju kulta pisanja.

Hese je, dakle, u toku dugog ivota uobliavao analize, refleksije i emocije, vezane za paralelni svet knjiga, u brojne pojedinane tekstove o literarnim temama, o sudbinama knjievnih pokreta i vrsta, o mladim pesnicima, antologijama, psihoanalizi stvaralatva i drugim, stvarajui tako,laganim nanoenjem gledita i ideja, knjigu o knjizi i pisanju, o svetu ije su granice i znaenja aspolutno nesagledivd i nemerljivi. Nju su, posle Heseove smrti, sabrali i integralno objavili njegovi potovaoci. Hese se, dakle, nije predavao uzaludnom poslu sistematizacije, statistike, enciklopedistike i didaktikog tumaenja fenomena sveta knjiga jer takav inovniki megalomanski duh nije boravio u njegovom talentu koji ga je uinio jednim od najveih pisaca dvadesetog stolea. Pisao je jednostavno, bez pretenzija da sistemskim miljenjem o knjigama i piscima organizuje banku podataka pisao je iskreno, s povodom, po istoj potrebi oveka koji eli da saopti iskustva iz vlastite profesije, na zahtev izdavaa, italaca, mladih kolega ili po diktatu knjievne borbe u kojoj se, bez specijalnih porudbina, iznose sopstveni, drugaiji argumenti i shvatanja. Iako se radi o tekstovima koji su stari izmeu dvadeset i osamdeset godina, to u ovoj, najdinaminijoj od svih epoha, moe roditi sumnju i nepoverenje u pogledu odrivosti izreenih sudova, ideja i predvianja knjievne budunosti iji smo akteri upravo mi, moe se, ne bez uenja, konstatovati da Heseove knjievne ideje, teze i dokazi vae i danas. Mislim da njegovo knjievno vino nije postalo sirce. Sudbina svih kultura ljudske prolosti je tiho, neprimetno transcendiranje u dokument. Osim to poseduje dokumentarnu, istorijsku vrednost, ispisanu perom svedoka razliitih knjievnih situacija, politikih, ideolokih i ratnih bura, ova e knjiga svakako izazvati nedoumicu prilikom eventualnog itaoevog odmeravanja upotrebljivovosti, dejstva i privlanosti njenih eseja danas. Nedoumicu moe, pre svega, podstai injenica da je najvei broj ovih tekstova napisan u vreme koje se i po individualnim iskustvima i po drutvenoj svesti umnogome razlikovalo od naeg. _ Vojislav DESPOTOV

MAGIJA KNJIGE

Od mnogih svetova koje oveku nije poklonila priroda ve ih je stvorio njegov vlastiti duh, najvei je svet knjiga. Ispisujui prva slova na kolskoj tabli

i pokuavajui da ita, svako dete ini zapravo prve korake ka jednom vetakom i neobino sloenom svetu za ije upoznavanje i usavravanje pravila igre jedan ljudski ivot nije dovoljan. Bez reci, bez tekstova i knjiga, nema istorije, i ne postoji pojam oveanstva. Ako neko eli da pokua da se na malom prostoru, u kui ili sobi, ukljui u istoriju ljudskog duha i usvoji je, to moe postii jedino u obliku izbora knjiga. Mi smo, dodue, uvereni da bavljenje istorijom i istorijskom milju krije razne opasnosti, a u poslednjim decenijama nai su oseaji izraavali snaan revolt protiv istorije, ali, upravo samo kroz ove revolte mogli smo da nauimo kako odricanje novih porobljavanja i zaposedanja duhovnih naslea naeg ivota i miljenja jo uvek ne izraava nau ednost. Kod svih su naroda rei i spisi neto sveto i magino; imenovanje i pisanje su praiskonske magijske radnje, magino osvajanje prirode kroz duh. Posvuda se u svetu dar svetih spisa slavi kao boansko poreklo. Kod najveeg broja naroda pisanje i itanje behu svete tajne, vetine koje je posjedovalo samo svetenstvo; bee velika i neuobiajena stvar ako bi se kakav mladi ovek odluivao da se preda ovim monim tajnama. A to nije bilo lako izvesti trebalo je iskupiti se darovima i rtvama. Od vremena naih starih demokratskih civilizacija, plemenitijih i svetijih nego danas, ova je tajna stajala pod boanskom zatitom, nije se nudila svakome i do nje su vodili teki putevi. Slabo moemo da predstavimo sebi ta je u kulturnom hijerarhijskoaristokratskom ureenju znailo kad je neko, u narodu analfabeta, bio vian tajnama rukopisa! Bila je to mo, bela i crna magija, talisman i arobni tapi. Sada je to naizgled potpuno drugaije. Danas je, ini se, svet spisa i duha otvoren za svakoga; danas, ini se, umee pisanja i umee itanja predstavljaju neto malo vie od umea disanja ili, u najboljem sluaju, umea jahanja. Danas je, ini se, sa spisa i knjiga skinut veo izuzetne asti, arobnjatva i magije. Samo jo u religijama postoji pojam svetog, knjige koja se otvara; ali, poto danas nijedna doista mona religija ne preuveliava znaaj propagiranja biblije kao laike lektire, u stvarnosti nema vie nijedne svete knjige. Izuzetak su poboni Jevreji i pripadnici nekih protestantskih sekti. Tu i tamo postoji propis da se prilikom slubene zakletve polae ruka na bibliju ali je ovaj gest polumrtvi ostatak nekada plamteih snaga i za prosene ljude ne sadri vie, kao ni sama formula zakletve, staru maginu mo. Knjige su prestale da budu tajne; dostupne su svakome. Sa demokratsko-liberalnog stanovita to je napredak ali, sa drugog, obezvreivanje i vulgarizovanje duha. Ne elimo da dopustimo da se rui prijatni oseaj postignutog napretka. elimo da se radujemo to itanje i pisanje nisu vie privilegija jedne zajednice ili kaste, to je od pronalaska tampe knjiga zajednika, to je postala raireni upotrebni predmet, to veliki tirai omoguuju jeftinu cenu knjige i to svaki narod svoje najbolje knjige (takozvane klasike) moe da uini pristupanim i za najsiromanije. Ne elimo da se suvie alostimo zbog toga to je pojam knjige izgubio gotovo svu svoju negdanju uzvienost i to izgleda da u

poslednje vreme, zbog bioskopa i radija, knjiga ak i u oima mase jo vie gubi na vrednosti i vaspitnoj moi. Ali, nipoto ne bi trebalo da se plaimo budueg istrebljenja knjige; naprotiv, to se odreene potrebe za zabavom i narodne potrebe za uenjem mogu vie zadovoljavati kroz nove pronalaske, utoliko knjiga vie dobija na dostojanstvu i autoritetu. Jer, ubrzo e se i najdetinjastijem pijanstvu napretka nametnuti saznanje da rukopis i knjige imaju funkcije koje su vene. Pokazae se da formulisanje putem rei i predavanje ovih formulacija putem spisa nije samo vano pomono sredstvo ve uopte jedino sredstvo ijom snagom oveanstvo zadrava istoriju i trajnu svest o samom sebi. (1930)

LEKTIRA ZA ODMOR Na letnje osveenje se, svakako, ne odlazi radi itanja knjiga. Ali, uprkos tome, mnogo je onih koji jedino u to vreme dolaze do mirne lektire, kao i onih za koje nema smisla da kine dane posveuju itanju. Po mom iskustvu, za vreme odmora ne postoji lepa namera od ove: itati stihove i za ljubavnicu uzeti neku doista dobru knjigu. Gospoda koja sa enama, decom i sluanstvom putuju u banju ili na planinu, uobiajavaju da dobro razmisle ta da ponesu. Jedna e dama tek u Ostendeu primetiti da joj nedostaje nova veernja haljina, mada je dobro promislila ta joj je sve neophodno, od paste za zube do konog kofera. Trai drutvo i radije putuje u mesto za oporavak sa svojim roacima i prijateljima nego sa smrtnim neprijateljima. Potom promiljeno bira hotel i sobu. Vrlo brzo saznaje gde se moe dobiti najbolja kafa i najhladnije pivo. Kakva briljivost! Ali, ista ta dama koja od eira do izmica ne nosi nita nepromiljeno, koja je tako paljiva u izboru prijatelja i koja nikad ne uzima sobu sa pogledom na severnu stranu, provodi kine dane zevajui uz loe knjige. Svoje nije ponela te je upuena na ono to joj nudi banjski knjiar. Ali, banjski knjiar se niukom sluaju ne izlae ezi u svom sezonskom poslu iz vaspitnih razloga. Uz to, on nije u stanju da sa sobom donese vei magazin sa knjigama. Njegov je interes da napravi to vei promet sa knjigama koje inae slabije idu. Bankar, guvernanta, sudija ili voza, svi kupuju iste memoare neke bive princeze, iste hronike o ubistvima i istu kasarnsku satiru jer su upravo to knjige sezone. Isti ti ljudi, kojima kod kue, neproitan, stoji kompletan Gete, nikad ne nose knjigu ili dve prilikom letovanja ve svake godine ponovo kupuju knjige sezone koje su, sa malo izuzetaka, iste, promenivi samo naslov i korice. Za nas recenzente to je sada, kao i pred Boi, vreme nade. Otrimo pera, preduzimajui vaspitavanje naeg naroda. Tako u i ja pokuati da piem o nekim novijim knjigama, boljim dakako, u tihoj nadi da e princezini memoari i kriminalni romani nai to manje muterija. Ali, pre toga, savetujem svakome ko

odlazi na letovanje: ovog puta ne itati nita! Jer, neprijatelji dobrih knjiga i dobrog ukusa uopte ne preziru knjige niti su analfabete. Preziru one koji previe itaju.

SVETSKA KRIZA I KNJIGE Postoji, naravno, gomila dobrih i lepih knjiga. Voleo bih da se ona stalno uveava. Ali, knjige od kojih se moe oekivati uticaj na poboljanje stanja i prijateljskije oblikovanje budunosti, ne postoje. Kriza u kojoj se nalazi na svet veoma je slina propasti, bojim se, ako to i nije. U takvim trenucima, meu mnogim lepim i omiljenim stvarima, zauvek nestaje i bezbroj knjiga. Ono to je do jue bilo sveto a danas obavezujue samo za mali krug duhovnih potovalaca, prekosutra e biti sasvim podriveno i zaboravljeno do onog ostatka koji je neunitiv i predstavlja kiselo testo za svaku novu tvorevinu. Dok je oveka, knjiga nee propasti: to je jedino veno to ovek poseduje. Ovo najdragocenije blago oveanstva smeteno je u razliitim formama i jezicima; biblija i svete knjige stare Kine, indijska Vedanta i mnoge druge knjige i zbirke predstavljaju vrhove u kojima je to Malo, to je ranije doista bilo prepoznato, nalo svoj oblik. Ovaj oblik nije jednoznaan a knjige nisu vene: ali, one sadre duhovno naslee nae prethodne istorije. Sva ostala literatura proizala je iz njih i bez njih je ne bi uopte bilo: celokupno hriansko pesnitvo, na primer, do Dantea i do danas, jeste isijavanje Novog Zaveta te, ako itava ova literatura propadne, Novi Zavet ostaje. Iz njega bi uvek mogle da proizau nove literature. Samo nekoliko svetih knjiga oveanstva imaju ovu snagu oploavanja i samo one preivljavaju milenijume i svetske krize. Dobro je pritom to uopte nema njihovog rasprostiranja. Ne treba da postoje milioni i stotine hiljada onih koji su zahvaeni sutinom ove ili one svete knjige. Takvih je dovoljno malo (1937)

EKSCENTRINE PRIE Pod ekscentrinim ovde ne podrazumevamo neto artistiki ili literarno, romantino i groteskno, nita to je preputeno volji i izboru pesnika. Sa svojim arobnjakom i vilinskim priama, Fuke je obian filistar, a Tik, sa fantastinim i

ludim desetkama, dete koje se igra. Ekscentrian je Hofman koji u svojim tekstovima nije meao sazvuja nemogueg i natprirodnog ve je iveo i u jednom i u drugom svetu, ubeen, barem u duem periodu, u stvarnost sveta duhova ili nestvarnost vidljivog. Takvi su pisci doista ekscentrini: svet posmatraju iz jednog drugaijeg sredita i opaaju pomerene stvari i vrednosti kojima, pre svih, pripada Po, taj rafinirani i setmi Amerikanac koji u svojim delima pokazuje gotovo sve nijanse ekscentrinog, od okantnog urnaliistikog umetnikog komada do bolnog saznanja jeretika. Pravi ekscentrik je i Zil Vern, mada se on jedva moe nazvati pesnikom. Meutim, njegova potreba za pomerenou granica i novih gledita nije manje snana od Poove ili Hofmanove. Ovde spadaju i svi dokazani okultisti, mistiari i spiritisti, im se iskau ko pripovedai. Granici obinog politiog fantazma blii su sastavljai utopija od kojih se nijedna ne moe uzeti ozbiljno, naravno s izuzetkom Sviftovog Gulivera, mada upravo kod ovog eksentrika nije bitna forma ve mudro izabrana maska. Ekscentrici se u sutini mogu lako podeliti na dve glavne grupe: na sanjare i fanatike. ovek se moe odati piu iz zadovoljstva i potrebe za draesnim zaboravljanjem, ili pak fanatiki, u beznadenom zadovoljstvu i samorazaranju. Meu ekscentricima postoje detinjasti karakteri koji se, igrajui se unutar svog fantastikog kruga, oseaju dobro te jarosni oajnici kojima nita nije dovoljno i koji se obavezno probijaju kroz uvek nove slojeve, poto nisu sposobni ni sebe da usree niti da shvate rezigniranost. Jedni naginju samodopadljivosti i rado ironiu svoje itaoce dok su drugi neumoljivi samounitivai. Za knjievno posmatranje ipak nije dovoljna samo podela. Sredstva su im slina pa se pre radi o razdvajanju mislilaca od onih koji se igraju i filozofa od ironiara. Pritom susreemo jednostavno i za one prve gotovo uasavajue saznanje da fanatini ekscentrici nisu nita drugo do savreni idealisti i da u osnovi njihovog stvaranja, bez izuzetka, lei isto idealistiko saznanje o kopreni Maje i nepouzdanosti naeg ulnog opaanja. Ali, ovi filozofski ekscentrici su, uprkos sjaju, unutranje konsekventni i samo povremeno stvaraju slike i mitove koji su srodni sutini narodnih mitova. Drugi, koji verovatno ne misle manje ozbiljno, konstruiu interesantne prie od sapunice. Njima pripadaju svi tehniari, svi Velsovi i Vernovi, ali su oni, ak i kad su najzaudniji i najuzbudljiviji, ipak samo literarne razonode, zabavljai. Njihovo nefilozofsko poreklo i naivnost iskazuju se uglavnom kroz hrabre optimiste, kakvi su, na primer, utopisti i kakav je Vels u svojoj poslednjoj knjizi, U godini kometa, gde se zlo oveanstva, zahvaljujui temeljnoj izmeni vazduha, savreno preiuje i preobraava u dobro. Takvi optimisti su i tehniari, kao to je Zil Vern iji su izumi interesantni samo dok ostaju na nivou isto tehnikog. Povrh toga, svi oni fantaziraju o revoluciji i poboljanjima koja treba da se dogode zahvaljujui njihovim novim mainama, barutu i motorima. italac e se umoriti i pomisliti: ako je tehnika u stanju da svet uini boljim, zato mi onda od svega toga ne primeujemo nita? Lelitica i projektil ka Mesecu sigurno su prijatne i

radosne stvari ali, da li se njima mogu sutinski zameniti ljudi i odnosi? U to, uzevi u obzir svetsku istoriju, ne moemo rado da poverujemo. Svim pesnicima pripada i ovaj nesklad njihovog vremena, te propadaju zajedno s njim poto se ne bave privremenim i sluajnim stvarima. Drugi, filozofski ekscentrici nude daleko dublje interese ali su gotovo svi tragine pojave, ne zato to su oduvek bili bolesne prirode bolest nije nita tragino ve zato to svoj duh i patnju usmeravaju na neto to je u krajnjoj osnovi nemogue. Prepoznavanje i stvaranje, ivljenje ivotom mislioca i umetnika, suprotnosti su koje se iskljuju. Propovedanje istog idealizma, osporavanje stvarnosti vidljivog i istovremeno bitisanje ivotom umetnika, dakle, raunanje sa stvarnou vidljivog, gorke su suprotnosti. Za umetnika koji stvara stvarnost ulnog, pojavnog, vreme, prostor i kauzalnost moraju besumnje postojati kao neto sutinsko, poto su oni za njega jedino sredstvo predstavljanja i dokazivanja. Pesnik ponavlja dogaaj kroz koji opaamo sve dok jezik, im ga pesnik razmatra, nije vie izraajno sredstvo saznanja ve pojmova. Kako u opisati malog sivog psa ako sam se uverio da to uopste nije pas ve samo jedna sumnjiva i varljiva slika mog razuma, nastala draenjem mrenjaoe? Naime, ja govorim o psima, sivim i crnim, bliim i daljim, pokreem carstvo obmana a bez svega toga se ne moe pevati. Umetnost je potvrivanje svih obmana; kad hoe da porekne obmane suprotstavlja se samoj sebi. Zbog toga su svi, bez izuzetka, tragine figure, mada njihova dela interesuju, opsenjuju i uzbuuju, kao smeli Ikarov let u zemlju nemogueg. Stav, da su pevanje i miljenje jedno isto i da je zadatak poezije da izrazi pogled na svet, predstavlja zabludu. Za pesnika je apstraktno miljenje opasnost, i to najvea, poto ono u svojoj konsekventnosti porie i usmruje umetniko stvaranje. To pesniku ne smeta da ima svoj pogled na svet i da za sebe bude potpuni idealista. Ali, u trenutku kada mu apstraktna sazsvih vremena jesu ione u kojima je stvaraoca vodila rezignacija mislioca ka jasnom, bezbolnom posmatranju ivota, pri emu pesnik, odriui se vrednosnih sudova i osnovnih filozofskih pitanja, dovodi sebe u isto posmatranje. Upravo to ne uspeva ekscentricima. Kod njih je suvie jak lini interes i lina patnja zbog misaonih problema, kao da e doi do istog objektivnog posmatranja. Oni odgovaraju ekstatiarima koji su ogrezli u vizijama, dok je kod pravih mistiara nalaenje boga, sudei po svim dokumentima, >>bez slika<<. Put umetnika vodi ka slikama a mistinih mislilaca ka bezslikovnosti; ko eli da ide i jednim i drugim putem, istovremeno, ostaje, po pravilu, zatvoren u venom sukobu. Postoji zaista mnogo meustepenica. Ali, sve one ipak proistiu iz kruga umetnosti dok je njihova forma sluajna i rava. Ovde spadaju okultistiki romani koji su u pesnikom pogledu slabi. Okultiistima je svojstveno da ne mogu da napuste svoje usko podruje a da ne ostanu neiskusni, kao to, na alost, izjave spiritista opinjenih duhovima sadre gotovo uvek neeg

detinjastog. Okultistikim knjigama i idejama nazivaju se mnoge boanstvene stvari i ovo je podruje, na alost, odvojeno zidom pridavanja vanosti sebi i zanosa. Pravi okultistiki roman, snano teozofeki obojen, jeste Flita Mabela Kolinsa. Ta je znaajna knjiga, itljiva za sve koji poznaju i najmanje osnove i pojmove teozofskog uenja. Pod ovom pretpostavkom roman je interesantan i doista pouan ali time nije manje vredan. Okultisti jo uvek nemaju pesnika. Njihovi umetniki proizvodi ne nadmauju nivo Flite te se ovi moderni pokuaji mogu nazvati slabim i ravim kopijama boanstvenog indijskog uenja o ponovnom roenju i kairmi, kao i drevnih mitova. Takva boanska nauka o ponovnom rodanju (lepo sredstvo za nemo da se vreme shvati kao udovino, kao forma spoznaje), roena iz prastarih svetih dokumenata, moe danas mnogima predstavljati oslonac; ali, teozofski pesnici teko shvataju njihovu duboku magiju. Od savremenih pesnika koji bi se mogli nazvati ekscentrinim,malo njih uspeva u svojim pokuajima i zaletima. Dvojica najtalentovanijih meu njima besumnje su Paul erbart i Gustav Mejrink. Ako je eribart vie pesnik, onda je Mejrink neupoiredivo snanije inteligencije i mirniji, sigurniji artista svojih sredstava. erbart voli orijentalno zanesenjatvo i kosmike fantazije a mrzi evropsku sentimentalnost, posedujui istovremeno simpatinu sklonost ka velikom i neogranienom, kao retko koji dananji pesnik. Neretko iskae iz koloseka i ima potpuno nesrenu ljubav ka grotesknom iju sutinu pogreno shvata i uvek promauje. Njegovi plavi lavovi koji pucketaju repovima, prodiru uasne gomile salate od krastavaca i uglavnom se, bez mere, i, na alost, bez razloga smeju, slabi su pronalasci te samo smetaju njegovim najlepim knjigama. erbart nije groteskni humorist kako sam povremeno smatra ve jedan veoma ozbiljni humorist, dok su njegova najlepa poglavlja ozbiljna i setna, donekle priguena neobinim draperijama. Kao, na primer, u Smrti Barmekida: kalif na terasi veera sa svojom rtvom koja ubrzo nakon toga treba da umre, nudei ga jelom i vinom; to je izvanredno lepo. Takva je i najlepa erbartova knjiica koju niko ne poznaje, Morska zmija, puna sete i oajanja, sa jednim sjajnim razgovorom o politeizmu, ispunjenim najdubljim pojmovima i munjama istine. Besumnje okultist i znalac indijske filozofije, on je, ini se, prepoznao greben na kome stradaju svi okultistiki pesnici; ali, on se sutinom bavi tek uzgred, dok u proelje gura ambicije satirara. Neke njegove male prie, otroumno i briljivo obraene, poseduju onu blagu izoblienost linija u kojima italac koji razmilja moe pronai ironiziranje itavog pojavnog sveta, to predstavlja najobiniju veru u njegovu realnost. Ali, ovo ostaje prikriveno, dok se kao sutina i cilj novele ispostavlja jedna polemiko-ironina nam era, upravljena protiv celokupnog evropskog naunog miljenja i kulture, protiv sujete i naduvenosti nekih lanova skuptine i akademskih budovana. Ovaj pametni pristalica uenja vedante tano zna da se patosom i ovetalim gestovima malo ta moe uiniti te umesto toga izotrava finu, neumoljivu strelu kojom majstorski gaa. A tada je, slino Pou, u njegovim fantazijama najsmelija

i najdivljija ledena logika, premda nikad bez preciznog vladanja sredstvima, nikad lutalaka i sanjalaka ve sraunata i otroumna. Njegov podsmeh sadri nemilosrdnu jarost osvetnika koji gaa iz potaje. Gotovo uvek pogaa nepogreivo. Meu ekscentrinim pesnicima, kao i meu svima drugima, postoje veliki i mali, iskreni i patvoreni, umetnici i zanatlije. Moe se raunati samo sa nekolicinom ije delo ne predstavlja ispadanje iz koloseka ve osvajanje novih prostora. (1909)

POGRENO SHVAENI PESNIK (Odgovor u jednoj anketi) Ne ljutite se to na vae pitanje o pogreno shvaenom pesniku neu odgovoriti direktno. Naprezao sam se izvesno vreme ali, kako je moje seanje ravo, potrebna imena mi ne padoe na pamet. Prizivao sam prolost, mislei na pesnike ranijih vremena, na one koji su u svom vremenu bili krivo shvaeni a to su jo i dan-danas, na Zan Pola, Brentana, Arnima, ovoga i onoga, a potom sam iznenada primetio da drugih pesnika, krivo shvaenih, uopte i nema. Pesnik, ta ve sama po sebi sumnjiva pojava, ima, ini se, u okviru ljudske gomile izrazitu sudbinu da bude pogreno shvaen. ini se da je to njegova istinska i glavna misija. Naravno da se to ne odvija uvek u gruboj formi usamljenike askeze u nezagrejanim potkrovljima ili u ne manje omiljenoj formi ludila. Ima pesnika ija se pogrena shvaenost sastoji u tome to nisu itani. Takvi su danas svi veliki nemaki pesnici. Neki imaju sreu da im knjige doive desetine i stotine izdanja, to ne znai da su time manje pogreno shvaeni. Ne postoji, naime, istinsko priznanje, opte priznavanje poeta od strane normalnih ljudi to je samo fikcija knjievnih istoriara. Pesnikova misija, sutina, sastoji se u prepoznavanju ljudi u njihovoj sluajnosti i menjanju, u postavljanju njihovog sna o oveanstvu i poimanja sudbine oveka na mesto sluajnog oveanstva. Tako je inio Dante, tako je inio Gete, tako je inio Helderlin; tako ini svaki pesnik, eleo on to ili ne, znao ili ne. Pesnik koji, gubei naivnost, postaje svestan sutine svog dela, ima stoga samo dva izlaza iz neizdrive situacije: tragini kraj, naputanje ljudskog, ili bekstvo u humor. Svi veliki pesnici ili su jednom od ove dve staze: trea ne postoji. Duboka je i tragina ludost naeg, ljudskog bitisanja to to je oveanstvu uopte i potreban pesnik: ono ga ak voli i ceni, najee precenjuje, ali,ini se, ono ipak nikada ne razume pesnike, ne sledi njihov poziv i ne usuuje se da ozbiljno prihvati njihova dela. Ako bi oveanstvo bilo bez pesnika, igra ivota

bi izgubila najveu dra. Ali, ako bi oveanstvo ozbiljno shvatilo svoje pesnike i sledilo ih, izgubilo bi ravnoteu i propalo. Potrebno je mnogo ozbiljnosti, mnogo plitkog idealizma, morala i gluposti da bi se odrala egzistencija oveanstva i osigurao njegov dalji opstanak. Pesnici se stoga moraju uvek pogreno shvatati, takoe i oni najpoznatiji i najomiljeniji: stalno mora neko od stvaralaca da oduzme sebi ivot i neki Helderlm da postane umobolnik. Postoji mnogo pesnika kojih nema. Mnogo je i pesnika koji u sebi sadre samo kap, samo jednu od deset strofa. Ali, svi oni, bez obzira da li svet potuje njihovu slavu ili smrt od gladi, pogreno su shvaeni i moraju to ostati. (1926)

PESNIKOVA ISPOVEST U naem vremenu, pesnik je, kao najistiji tip produhovljenog oveka, gurnut u bezvazduni prostor izmeu sveta maina i sveta intelektualne aktivnosti te osuen na guenje. Jer, pesnik je zastupnik i pravobranilac onih ljudskih snaga i potreba kojima je nae vreme fanatiki objavilo rat. Bilo bi nerazumno optuiti vreme za ovo. Nae vreme nije ni bolje ni gore od drugih vremena. Predstavlja raj za one koji mogu da dele svoje ciljeve i ideale i pakao za one koji im se moraju opirati. Za nas pestnike ono je, dakle, pakao. Ako eli da ostane veran svom poreklu i prizivu, pesnik ne sme da se prikljui svetu koji je, kroz industriju i organizaciju, zanesen uspehom, kao ni svetu racionalizovane duhovnosti koja danas uglavnom vlada naim univerzitetima. Poto je pesnikov jedini zadatak da bude sluga, branilac i vitez due, on se u sadanjem svetskom trenutku vidi kao osuenik na osamljenje i patnju. Evropa trenutno ima vrlo mali broj pesnika od kojih se nijedan ne liava tragine crte, donkihoterije. Nasuprot njima, svet prosto vrvi onim pesnicima od kojih ivi graanski italac. Ali, meu onima koji se s pravom mogu nazvati pasnicima, mnogi utke propadaju u bezvazduni prostor ovog pakla. Drugi, pak, preuzimaju patnju na sebe, identifikujui se s njom, preputaju se sudbini i ne brane se od nje kada uvide da je kruna koju su druga vremena nudila pesniku postala sada trnov venac. Ovim pesnicima pripada moja ljubav, njih potujem i volim, njihovom bratstvu elim da pripadam. Mi patimo, da. Ali, ne da bismo protestovali i besneli. Guimo se u za nas tekom vazduhu sveta maina i varvarskih potreba koje nas okruuju. Ne spaavamo se od Svega. Prihvatamo ovo guenje i patnju kao na deo svetskog udesa, kao nae poslanje i iskuenje. Ne verujemo ni u jedan ideal ovog vremena, ni u generale, ni u boljevike, ni u profesore, ni u fabrikante.

Ali, verujemo da je ovek besmrtan ; da se njegova slika raa iz svake unakaenosti da se dostojanstvo izvija iz svakog pakla. Ne teimo da rastumaimo nae vreme, da ga urazumimo i poboljamo, ve da u njemu otkrijemo vlastitu patnju i snove, da otvorimo svet due i svet slika. Ovi su snovi delom svirepe slike uasa. Ne smemo da ih ulepamo. Ne smemo nita da posreimo. Na zadovoljstvo graana, to ine pesnici-zabavljai. Ne krijemo da je dua oveanstva u opasnosti, na ivici provalije. Ali, ne smemo ni da krijemo da verujemo u njenu besmrtnost. (1927)

MLADI PESNIK Pismo Svima Dragi gospodine, Zahvaljujemo Vam na ljubaznom pismu i poiljci pesnikih i proznih pokuaja u kojima sam sa saoseanjem listao i nalazio gotovo zaboravljeni trag vlastitog pesnikog poetka. Vae drago pismo i poiljka s radovima ukazuju mi poverenje koje me postiuje jer Vas, na alost, moram razoarati. aljete mi sve ono to ste do sada, u poeziji i prozi, napisali, molei me da Vam nakon itanja kaem ta mislim o Vaem pesnikom tlentu. Pitanje izgleda prosto i bezazleno, utoliko pre to ne elite da ujete nekakvo lano laskanje ve strogu istinu. Ja drugo i ne bih inio osim da na valjano pitanje valjano odgovorim, samo kada bih to mogao. Nije lako nai stvarnost. Smatram da je apsolutno nemogue da se iz poetnikih pokuaja, u sluaju kada se lino ne poznajemo, mogu izvui bilo kakvi zakljuci o talentu. Iz Vaih stihova mogu da vidim da ste vie itali Nioea ili Bodlera, da su Vam Lilienkron i Hofmantal miljenici, moda i da posedujete svesno razvijen ukus u umetnosti i prirodi, ukus koji sa pesnikom nadarenou nema ni najmanje veze. U najboljem sluaju (a to e govoriti o Vaim stihovima) mogu da otkrijem tragove Vaih doivljaja i analiziram ih, kako bih stvorio izvesnu sliku o Vaem karakteru. Vie od toga je nemogue; ko Vam obea da e iz Vaih poetnikih rukopisa proceniti Va literarni talenat, kao to grafolozi procenjuju karaktere pretplatnika u novinskim rubrikama Pisma italaca, taj je doista povran ovek, ako ne i varalica. Posle itanja Vilhelma Majistera i Fausta i nije suvie teko proglasiti Getea za znaajnog pesmika. Ali, iz njegovih poetnikih godina bi se sasvim sigurno mogla sastaviti sveia stihova iz koje niko ne bi zakljuio nita drugo do da je mladi autor pomno itao svoje uzore. Kad je Gete ve napisao Vertera i Geca, jo dugo su mu pripisivali tekstove pesnika Lenca i obratno. Dakle, samo kod velikih pesnika rukopis pokuaja nije niukom sluaju jo uvek zaista vredan i oigledno originalan. U ilerovim mladalakim pesmama mogu se nai zauujue konvencionalnosti i neukus.

Nije, dakle, kao to Vam se ini, tako jednostavno sa procenjivanjem mladog talenta. Ako Vas lino ne poznajem dobro, ne mogu znati na kojoj stepenici razvoja stojite. Vae pesme mogu sadravati naivnost koja Vam ve za pola godine nee odgovarati, mada iste greke moete poiniti i kroz deset godina. Ima mladih pesnika koji sa dvadeset godina stvaraju zadivljujue stihove, ali ve sa trideset nijedan vie ili, to je jo gore, potpuno iste kao sa dvadeset. Ima, meutim, talenata koji se osveuju tek sa trideset ili etrdeset godina. Ukratko, pitanje koje mi postavljate, o izgledima na buduu pesmiku slavu, ravno je pitanju jedne majke: da li e njen petogodinjak porasti ili ostati mali. Dek moe do etvrnaeste-petnaeste godine ostati vra a onda najednom iknuti uvis. Oseam se prijatno to niste, kao mnoge Vama sline kolege, traili od mene odgovornost za Vau pesniku budunost. Mnogi koji sa istim pitanjem dolaze iskusnom knjievniku ine to sa patosom, traei odluku i odgovor: da li ponovo da napisu koji stih ili ne. Na osnovu ovoga moglo bi se zakljuiti da je nemaka literarna istorija rodila, moda, nibelunke pesme i Fausta kroz izvesmo ludilo! Time je dat odgovor na Vae pismo. Ono me je zamolilo za uslugu koju na alost, ne mogu da Vam uinim, poto se nalazi sa one strane mogueg. Pa ipak, ne bih hteo da Vas ostavim sa reenjem kojim niste zadovoljni i koje Vi, na kraju krajeva, smatrate samo otroumno odevenim odbijanjem. Dozvolite mi stoga jo koju prijateljsku re. Ne mogu znati da li ete kroz pet ili deset godina postati znaajni pesnik. To to ete postati ne zavisi od stihova koje danas pravite! Najzad: da li je nuno da postanete pesnik? Mnogim nadarenim mladim ljudima predstavlja ideal da postanu pesnici, poto oni pod pojmom pesnik shvataju jednog originalnog oveka, osetljivog, istog u srcu, finih ula i dubokog emotivnog ivota. Ali, ovek moe imati sve ove vrline i ako nije pesnik; bolje je imati njih nego na njihovom mestu samo sumnjivi literarni talenat. Ko eli da se poezijom samo proslavi, neka radije postane glumac. To to Vi trenutno imate potrebu da piete poeziju, nije ni pohvalno ni posramljujue. Navika da se doivljeno rastumai u svesti i zadri u odgovarajuoj formi moe Vas izazvati i pomoi da postanete pravi ovek. Ali, poezijom moete sebi i da nakodite. Naglo naputanje i okonanje doivljenog ume da zavede. Neki mlai pesnici navikli su da vrednuju svoje pesnike doivljaje po svojim poetskim merilinia, to ih ini sentimentalnim dekoraterima koji neto doivljavaju samo da bi o tome pisali. im posedujete oseaj da su Vai pesniki pokuaji nuni, da Vam pomau da rastumaite neto o samom sebi i svetu, da Vam narastu doivljajne snage i izotri Vam se savest, onda ostanite pri tome. Od Vas e postati ovek, sposoban, budan i mudar. Ako je to Va cilj, a ja se nadam da jeste, i ako u zadovoljstvu poezijom uoite i najmanju smetnju, nagovetaj zavoenja ka neasnim stranputicama, ka tatini i slabljenju ivotnih snaga, onda odbacite itavu poeziju, i Vau i nau!

Pozdravlja Vas sa dobrim eljama Va H.H. (1910)

IZ PREDGOVORA JEDNOJ ANTOLOGIJI LIRIKE Od svih literarnih zadovoljstava najvie je i najistije itanje poezije. Ovo blaeno savrenstvo omogueno je samo istim liriarima jer samo oni povremeno postiu idealni oblik i oseaj ivota to je, inae, tajna muzike. udesno je itati jednu pesmu prvi put; moda je jo udesnije iznova uivati u nekoj ve poznatoj, u nekoj ije nam reci jo odzvanjaju u seanju. Neki narodi, pre svega istono-azijski, poseduju sposobnost ovog plemenitog uivanja u najveoj meri, izgraenu do religioznosti i virtuoznosti. U Evropi, osobito u dananjoj Nemakoj, ova je lepa sposobnost izgleda izgubljena u haosu celokupne kulture duha: nai oevi, a jo vie dedovi, ne samo da su umeli da itaju stihove ve su ih u velikom broju sakupljali, prepisivali ih i uili napamet. To je postalo retkost pa bi morali da se zatitimo od mogunosti da jedan neni i plemeniti organ zakrlja. Moglo bi nam se inae desiti da nam se prekrasno blago nemake poezije starijih vremena otui i propadne, kao dragoceni deo drevne muzike ija su se dela, postepenim orubljivanjem i zaputanjem muzikalnih ula, potpuno izgubila i koja sada sa naim jadnim i sirovim sredstvima uopte ne moemo da izvedemo ve, moda, samo pretpostavimo u nekoj enjivoj uspomeni, mada u rukama drimo zapisane note. Sigurno je da prepisivanje pesama danas nije nuno. Knjige su pojeftinile. Nemci mogu sve poznate klasike da dre u izdanjima celokupnih dela, u kutijama. Zbog ovoga su i filistri i naunici skloni da zahtevaju nepotrebne antologije. Upravo oni u celokupnim delima poseduju pesme Getea, Lenaua, Rilkea i drugih: zato ih onda udvostruuju? Doista, zato? Ako ih ipak uvaju radi itanja, antologije su im suvine. Ako itaju klasike u sabranim delima, jer nisu varvari da se u potpunosti odreknu itanja poezije, onda e im i jedna antologija biti dovoljna, i za batensku kuicu i za putovanje. Trebalo bi uvek imati mogunost za itanje poezije. Kako je vreme privatnih skupljaa prolo (kao okamenjeni ostatak toga preostao je samo album poezije starije keri), sakupljanje, izabiranje i slaganje se moraju prepustiti oveku od poverenja. Ovom posredniku najvie odgovara ljubitelj poezije koji je dugo iveo sa knjigama i kome lirika njegovog naroda nije poverena i omoguena samo kroz marljivi rad i studije ve i kroz dugogodinje uivanje i saivljavanje.

On e tako ve posedovati svoju privatnu antologiju, pre nego to bude pomiljao na antologiju koja se stvara prepisivanjem, istrgnutim listovima, belekama i zapisima na marginama njegove biblioteke; da bi sainio knjigu poezije, on nee sistematski prouavati te klasike niti ih selekcionisati, ve e iz esto itanog materijala birati ono u ta se osvedoio. Imae svoje miljenike, svoju pastorad, a svi listii iz njegove zbirke izazivae u njemu tihu borbu izmeu slepe ljubavi i pravednosti. U poslednje vreme neke su estete pronale novi prigovor svim antologijama. To to se vie pesnika nalazi pod istim knjikim pokrivaem, oni smatraju sirovou odnosno izmeanou ukusnih vina ili jela. Moglo bi se poverovati da prava predanost lektiri uopte nije poznata ovoj preosetljivosti, jer je primorana da uvek ima na vidu materijalnu celinu knjige. Svaka je pesma neto dovreno i jedinstveno, ne samo pesnik. Pomenute estete su, uprkos kojetarijama koje ine, gotovo jedini ljudi u Nemakoj koji sa sveu i uivanjem umeju da itaju poeziju! Samo je jo nekolicina osobenjaka u stanju da se obraduje cvetu nemakog duha i najslaim tonovima nemakog jezika (1914)

JEDAN RARITET Jedan mladi nemaki pesnik napisao je pre nekoliko decenija svoju prvu knjiicu. Bila je to slatkasta, pritajena zbirica bledih ljubavnih stihova, bez forme ali i bez mnogo smisla. Ko ju je itao, mogao je osetiti samo stidljivo strujanje nenog prolenog vetria i videti mladu, utvarastu devojku u etnji meu raspupelim bunovima. Bila je plavua, krhka i obuena u belo a etala je predvee, svetlom prolenom umom i to je sve to se o njoj moglo znati. Pesniku se ovo uinilo dovoljnim te je, s obzirom da je bio bez sredstava, zapoeo onu staru, tragikominu borbu za objavljivanje. est uvenih i vie malih izdavaa, jedan za drugim, vratie itko ispisani rukopis bolno iekujuem mladiu. Ta su pisma sauvana i po stilu se sutinski ne razlikuju od odgovora dananjih izdavaa u slinim prilikama. Razbenjen i izmuen ovim odbijanjem, pesnik dade da se o njegovom troku stihovi odtampaju u etiri stotine primeraka. Knjiica obuhvata trideset i devet strana, povezanih u tamnocrvene, grubo izraene korice. Trideset primeraka autor je razaslao prijateljima, dve stotine dao na prodaju svom knjiaru a ostatak tiraa, stosedamdeset primeraka, zadrao za sebe. Dve stotine primeraka, datih knjiaru, izgorelo je u velikom skladinom poaru dok se o sudbini onih koje je zadrao ne zna nita. Dete je bilo mrtvoroeno te se pesnik, po svoj prilici, uglavnom iz ekonomskih razloga, odrekao daljih

pesnikih pokuaja. Otprilike sedam godina kasnije, naao se sasvim sluajno na mestu gde se prireuju vesele igre. Revnosno se bacio na novi posao i imao sreu da, poev od tada, svake godine, vredno i plodno, kao dobar fabrikant, proizvodi po jednu komediju. Pozorita su bila puna a u izlozima su se nalazila tampana izdanja komada, slike scena i portreti izvoaa. Postao je slavan ali se i dalje odricao novog izdanja svoje mladiske poezije koje se, po svoj prilici, stideo. Umro je u cvetu zrelih godina. Kada je nakon smrti izala kratka autobiografija, preuzeta iz njegove literarne zaostavtine, bee rado itana. Tek je izove autobiografije svet saznao za postojanje iezle publikacije iz mladosti. Tada su iz mode izale i brojne komedije. Izdanja knjiga nalazila su se svuda i po svakakvoj ceni, uglavnom u antikvarnicama, kao polovna. Ali, ona knjiica-prvenac, od koje moda, zapravo vrlo verovatno, postoji samo jo trideset primeraka koje je autor razdelio, postade retkost prvog reda. Kolekcionari je neumorno trae i skupo plaaju. Stalno figurira na listama traenih knjiga; samo je etiri puta iskrsla na tezgama antikvarnica i svaki put izazvala estoki telegrafski rat meu ljubiteljima. Jer, autor je ipak jedno slavno ime a knjiga je prvenac i, iznad svega, privatno je tampana, mada je za prefinjenije kolekcionare bilo dragoceno i to to je u pitanju knjiica sentimentalne mladiske lirike iz pera poznatog hladnog scenskog rutinera. Ukratko, trai se jedna stvarica puna patnje. Svaki njen besprekorni, neoteeni primerak vai kao neprocenjiv poto sada za njim tragaju i neki ameriki kolekcionari. Panju su obratili i naunici te do sada postoje ve dve disertacije o retkoj knjiici - jedna osvetljava jeziiki a druga psiholoki aspekt. Jedan faksimil, tampan u 56 primeraka, zabranjen za ponovno izlaganje, odavno je rasprodat. U asopisima bibliofila pojavilo se o tome tuce zapaanja i beleki. ta je sa 170 primeraka, najverovatnije spaenih iz poara? Da li ih je autor unitio, izgubio ili prodao? Ne zna se; njegovi potomci ive u inostranstvu i ne pokazuju nikakav interes za itavu stvar. Za jedan primerak skupljai danas nude daleko vie nego za retko prvo izdanje Zelenog Hajnriha. Ako sluajno odnekud izroni tih 170 primeraka, i ako ne budu odmah en bloc uniteni od strane kolekcionara, onda e uvena knjiica postati bezvredna i pominjae se samo kao jedna od prolaznih anegdota u istoriji knjigoljubiteljstva, sa ironijom. (1902)

O PREVODIMA ini se da lepa ideja o svetskoj knjievnosti u prevodu na nemaki postepeno prelazi u karikaturu. Kod esteta i bibliofila, kao i kod fabrikanata robe

za iroku potronju, sve je ee u modi postupak iznoenja na trite proizvoda uglavnom nie vrednosti. Najavljuju se buno, s manirom otkrovenja. Neki od ovih prevoda sigurno imaju vrednost i smisao pa je sasvim razumljivo da pesnika snanog talenta to mami da na nemakom jeziku iznese potvrde, francuske, panske i italijanske poezije.. Meu brojnim prevodima Verlena, Bodlera, Karduija, Heredije, Ferhairena i Brauninga, neki su doista talentovani, premda su gotovo svi nainjeni radi ponovnog uivanja samih pesnikaprevodllaca, poto je njihova ukupna vrednost normalna. Talenat se nalazi u momentu borbe dva jezika iju isprepletanost i napon razume zapravo samo onaj koji lino radi na njima. Sutina jedne pesme u stihovima, kod prevoda sa romanskih jezika, redovno se gubi i prilikom najboljeg prenoenja; u najboljem sluaju, sadri neto novo, neto to sa originalom ima srodnosti samo jo u atmosferi. Prevesti, na primer, dobar italijanski sonet na nemaki, tako da ostane stroga forma koja nee silovati recima, naprosto je nemogue. Pesnik pritom moe mnogo da naui i moda je korist sadrana u tome. Ali, original gubi sutinu. Uz ove umetnike prevode ima i bezbroj nekorisnih prevoda osrednjih francuskih i drugih inostranih romana. Oni su tetni u svakom pogledu. Pria o svetskoj knjievnosti postae smena im se stekne uvid u bibliografiju naih prevoda, u masu unda i poluumetnina, a bez ijednog dobrog i kompletnog Gogolja, Flobera, Turgenjeva i drugih. To pada na duu naim izdavaima koji upravo na ovom podruju deluju udnovato nedogovoreno i neplanski. (1908)

O RECI HLEB Mi pesnici smo nezavisni od jezika - on je naa alatka. Nijednom pojedincu ne uspeva da gospodari njome. To najmanje mogu da kaem o sebi - od dana stupanja u kolu, pre vie od sedamdeset godina, nisam se tako istrajno i ilavo bavio niim drugim do napornim upoznavanjem i vladanjem nemakim jezikom; jo uvek sam zaueni poetnik koji, napola zaaran i napola uplaen, napola usreen, ulazi u lavirinte alfabeta gde se iz gomilice slova, rei i reenica sastavljaju knjige i grafike slike celog svemira. Osnova i primarni elementi jezika su reci. U optenju pomou njih otkrivamo da jedna re, to je starija, sadri vie ivotnih snaga i moi zaklinjanja. Imena kojima je Adam nazivao drvee i cvee u raju imala su drugaiju, dublju snagu od onih koje je kasnije za isto koristio Line Svi su nai jezici prilino stari ali je blago njihovih rei zahvaeno trajnom promenom. Rei mogu oboleti, umreti i zauvek nestati, kao to se i nove mogu

svakodnevno javljati i utemeljavati u jednom jeziku. Sa reima se dogaa isto to i sa svakom stvari koja se razvija : moemo se uditi sposobnosti jezika da pronae oznake za nove stvari, nove ivotne odnose, funkcije i potrebe ljudskog ivota, ali i primetiti da su od stotinu novih rei devedeset i devet samo mehanike kombinacije iz starog fonda, da to uopte nisu stvarne i prave rei ve obine oznake, pomagala u nudi. Ono to nai jezici u poslednje dve decenije najvie dadoe, jeste upravo znatan broj udovinih i zaprepaujuih rei koje su u teini i moi izraavanja, u jezikoj supstanci, u lepoti i zlatnom sadraju doista bedne, siromane, te ovo vidljivo kraljevstvo predstavlja zapravo jednu vrstu oaravajue inflacije. Uzmimo u ruke stranicu omiljenih novina i pogledajmo itavo tuce takvih tuica koje do pre izvesnog vremena uopte nisu postojale i za koje ne znamo. Takve rei, bez ikakve tendencije da se jednom oslobode i raiste, glase otprilike ovako: kerkoudruenje - dividendraunanje rentabilnostkolebanje atomskabombaegzistencijalizam. To su komplikovane, duge i uobraene tuice sa istom manom; svakoj nedostaje po jedna dimenzija - one, dodue, oznaavaju ali ne zaklinju, ne dolaze odozdo, iz zemlje i naroda, ve odozgo, iz redakcijskih soba i industrije, iz slubenih prostorija vlasti. One stare, prave, izrasle, zlatne, vrste i punovane reci su: otac, majka, preci, zemlja, drvo, planina, dolina - svaka od njih ne govori samo naem razumu ve i naim ulima, svaka poziva jedan narod na seanje, predstave i optube, svaka znai neto veno, neophodno, nezaboravljivo. Ovim dobrim, znaenjski gustim reima pripada i re hleb. Treba je izgovoriti da bi se osetilo ta sadri - time se ivotne moi tela i due namah prizivaju. Zahvaeni su stomak, nepca, nos, jezik, zubi i ruke, a u dui se bude stotine uspomena, pada nam na pamet trpezarijslki sto u roditeljskoj kui okokoga sede dragi likovi iz detinjstva; otac ili majka seku komade pogae i rasporeuju ih po starosti ili gladi gostiju (prisutnih), u oljama mirie toplo jutarnje mleko. Ili nas estokim draenjem napada seanje kako sasvim rano ujutru, jo u zoru, mirie oko pekareve kue, toplo i hranljivo, uzbuujue i odobrovoljavajui, budei glad i gotovo ga pola utoljujui. Ponovo vidimo staru slukinju kako prekriva sto, stavlja okrugli drveni tanjir na muemu i u tanjir hleb, debelu pogau ije se ispupenje tiho presijava, a uz pogau i veliki no sa tvrdom drvenom drkom i irokim seivom. Priseamo se dalje idui kroz svetsku istoriju, hiljadu scena i slika u kojima hleb igra neku ulogu, priseamo se rei pesnika i rei biblije u kojima se hleb javlja sa hranljivim znaenjem, sve do one slike na kojoj spasitelj odrava poslednju veeru... Preplavljuju nas seanja iz hiljadu slika velikih slikara, iz svih oblasti ovekove zahvale i pobonosti sve do mistinog sazvuja u Mukama Sebastijana Baha: Uzmite, jedite, ovo je moje telo! Umesto minijaturnog razmatranja, o rei hleb mogla bi se napisati itava knjiga. Narod, tvorac i uvar jezika, pronaao je za hleb izraze nenosti i

zahvalnosti, od kojih u ovde imenovati samo dva kako bih pobudio itav niz optubi. Narod rado govori o dragomWebu<< a Italijani j Teghld> kad tetinski ele da opiu i pohvale jednu osobu, kau: Dobar kao hleb<<. (1954)

JEZIK Nedostatnost zemlje na kojoj pesnik, tee od svih drugih, pati, jeste jezik. On ga moe povremeno mrzeti, optuivati i proklinjati - tavie, samog sebe to je roen za rad sa ovim bednim alatom, sa zaviu mislei na slikara iji je jezik boje - razumljiv svim ljudima, od Severnog pola do Afrike, ili na muziara iji tonovi govore svakim ljudskim jezikom, od jednoglasne melodije do stoglasnih orkestara, od roga do klarineta, od violine do harfe. Pesnik naroito zavidi muziaru to on svoj jezik koristi samo za sebe, samo za muziciranje! On pak, pesnik, u svojim postupcima mora da koristi i jezik kojim se govori u koli i sklapaju poslovi, i kojim se telegrafiie i vode sudski procesi. Kako je jadno to on za svoju umetnost ne poseduje sopstveni organ, sopstveni vrt i prozor kroz koji bi posmatrao mesec - sve mora da deli sa svakodnevnicom! Rekavi srce on misli na centar ivotnosti u oveku, na njegove najunutranije sposobnosti i slabosti, iako srce predstavlja i jedan fiziki organ, mii. Kada izgovori snaga, za smisao svoje rei mora da se bori sa inenjerom i tehniarom a govori li o blaenstvu, u izraz njegove predstave mea se teologija. Pesnik ne moe da upotrebi nijednu re koja istovremeno ne cilja na drugu stranu, koja ne podsea na tue, naruavajue i neprijateljske predstave, koje u samoj sebi ne nosi izvesne smetnje i ogranienja, upuujui se kroz uzani tunel iz koga se vraa jedan zaguujui glas bez pravog odjeka. Ko vie daje nego to ima, najobinija je bitanga. Ali, pesnik nikada ne moe postati bitanga. On ne daje ni deseti, ni stoti deo od onoga to bi mogao da da - zadovoljan je kad ga slualac razume iz daljine. Retko kad postie vie. Svuda gde pesnik anje pohvale ili pokude, gde ima uticaja ili je ismejan, gde ga vole ili odbacuju, ne govori se o njegovim idejama i snovima ve o stotom deliu koji ne moe da prodre kroz uski kanal jezika i dalje, u italako razumevanje. Zato se ljudi i brane u strahu, na ivot i smrt, kad jedan umetnik proba nove izraze i potresa bolne okove. Za njegovog sugraanina jezik je (celokupni jezik koji je on vredno prouio, ne gole reci) svetinja. Svetinja je, dakle, ono to je zajedniko, to on sa mnogima, po mogustvu sa svima, deli, to ga nikada ne podsea na usamljenost, na roenje i smrt, na unutranje ja. Kao i pesnik, i sugraanin ima ideal jednog svetskog jezika. Ali, svetski jezik graana nije slian onome o kome sanja i pesnik, jedna prauma kraljevstva, jedan beskrajni orkestar, ve pojednostavljeni, telegrafski jezik znakova ijom se

upotrebom tede trud, rei i hartija, gde se ne ometa zarada. Ali, muzikom, poezijom i slinim stvarima ovek e uvek biti ometen u zaradi! Ako je sugraanin nauio jezik koji smatra jezikom umetnosti, biva zadovoljan, raunajui da poseduje i razum umetnosti, te se razbesni ako oseti da je jezik koji je tako marljivo izuio vaan samo za malu provinciju umetnosti. Doba naih dedova dalo je pregalake i obrazovane ljude koji se usudie da u muzici, sem Mocarta i Hajdna, uvaavaju i Betovena, da odu tako daleko. Ali, kad dooe open, List i Vagner, koji ih podstaknue da naue jo jedan, novi jezik, revolucionaran i mlad, elastian i vedar zbog stremljenja neem novom, oni se duboko ozlovoljie, uvidee propast umetnosti i izopaavanje vremena u kojem su bili osueni da ive. Isto se danas dogaa i sa hiljadama savremenika. Umetnost pokazuje nova lica, nove jezike, nove zamuckujue laute i izraze, jer je sita jezika od jue i prekjue- edj da se igra, da jednom pree granicu, da nakrivi kapu i hoda cak-cak. Sugraani se, meutim, zbog toga, este, oseaju se ismejanim, sumnjaju u svoju vrednost, psuju i preko uiju navlae pokriva obrazovanja. Isti taj graanin, zbog ije se uvrede linog dostojanstva ide na sud, postaje sada veoma plodan u uvredama. Ovaj bes i uzbuenost ne oslobaaju graana, ne rastereuju ga i ne proiuju njegovu unutranjost, nimalo ne doprinose rasterivanju njegove uznemirenosti i zlovolje. Naspram njega je umetnik koji se optuuje jednako kao i graanin i koji se trudi da za svoj gnev, svoj prezir i ogorenost nae jedan novi jezik. Umetnik osea da bes ne pomae. Besan, on nije u pravu. U naem vremenu on nema drugog ideala do samog sebe - ne ini i ne eli nita drugo do da bude ono to jeste, ono to je priroda u njemu razvila Zbog toga je njegovo neprijateljstvo prema sugraaninu krajnje lino, krajnje lepo i stvaralaki njegov gnev nije zapenuan ve promiljen, prosejan, uzrok je stvaranja novog izraza, nove ironije i naina, ne bi li se neprijateljstvo i zlovolja preobrazili u prijatnost i lepotu. Bezbroj je jezika prirode i bezbroj jezika koje su stvorili ljudi. Nekoliko hiljada prostih gramatika koje poseduju razni narodi zapravo su siromani rezultati - siromani jer se uvek zadovoljavaju najnunijum - a ono to graani meu sobom smatraju za najnunije svodi se na zaradu novca, peenje hleba i tome slino. Tako jezici nisu u stanju da napreduju. Nikad nijedan jezik (mislim na gramatiku) nije postigao onaj sjaj, uzmah i duhovnost kakve poseduju maka na zavijenom repu ili rajska ptica u srebrnom prahu svoje svadbene odee. Ali ovek, preputen sam sebi i bez tenje da podraava mrave i pele, maku, rajsku pticu, sve ivotinje i biljke, uspeva da nadmai prirodu. Izmislio je jezike koji se mogu znatno bolje saoptiti od nemakog, grkog ili italijanskog, stvorio je religije, arhitekturu, slikarstvo, filozofiju, izarao muziku ija igra izraza i obilje boja nadmauju sve rajske ptice i leptire. Kada pomislim italijansko slikarstvo - kako li to odzvanja, raskono i raznoliko, zaujem horove s molitvama i slau, instrumente svih vrsta sa blaenim zvukom, osetim miris pobone hladnoe u mermernim crkvama, opazim kaluere kako zanosno

klee dok lepe ene kraljevski vladaju u toplim pokrajinama... Ili, kad pomislim na opena, zaujem kako se tonovi setno i neno prelivaju iz noi, kako u pustoi, igrom ica, tui nostalgija, uzvieni, intimni bolovi izraavaju se prisnije i pravilnije u harmoniji i disonancama, finije nego to to moe da izrazi stanje nekog drugog patnika kroz sve naune reci, brojeve, krivulje i formule. Ko e ozbiljno poverovati da su Verter i Vilhelm Majster napisani na istom jeziku? Da je Zan Pol govorio istim jezikom kojim govore i nai aci? A to su tek pesnici...! Oni su morali da rade sa siromatvom i krhkou jezika, sa alatkom koja je bila potpuno drugaije izrae na. .. Izgovori li re Egipat, ue jedan jezik koji uznosi boga u monim, vrstim akordima, pun predstava venog i pun dubokog straha pred beskrajem: iz kamenih oiju kraljevi nemilosrdno bacaju poglede na milione robova, nadgledaju ih ali ipak, konano, gledaju smrti u tamno oko - svete ivotinje su ukoene, ozbiljne i zemaljske - cvetovi lotosa neno miriu u rukama igraica... Jedan svet, jedno zvezdano nebo puno svetova, to je taj Egipat - moglo bi se lei na lea i mnogo dana posvetiti razmiljanju o njemu, ni o emu drugom... Ali, odjednom e zapaziti neto novo. Zauje li ime Renoar, nasmejae se i opaziti itav svet u okruglastim potezima kiice, raspleten, ruiast, svetao i veseo. Izgovori li Sopenhauerovo ime, videe isti svet predstavljen ljudima koji pate, u besanim noima eznu za boanstvom i predstavljaju jedan drugi, naporniji put koji ih vodi ka tihom, beskrajno ogranienom tunom raju. Graani rado porede fantaste sa luacima, smatrajui da oni to doista moraju postati im se kao umetnici, vernici ili filozofi usuuju da kroe u ponor vlastite unutranjosti. Taj bi ponor mogli nazvati duom ili nesvesniim, jer iz njega potie svaki na ivotni oseaj. Graani su izmeu sebe i svoje due postavili uvara, svest, moral, slubu sigurnosti, ne priznajui nita to direktno dolazi iz ovog ponora due a da prethodno nije provereno od strane ove slube sigurnosti. Ali, ne upravlja uvek umetnik svoje nepoverenje protiv oblasti due, ve i protiv onih graninh vlasti te tajno pohodi i jedno i drugo, i svesno i nesvesno, kao da ima dva zaviaja. Prebiva li on sa ove strane, u poznatoj, svakodnevnoj oblasti, gde ivi i graanin, siromatvo svih jezika poinje neizdrivo da ga pritiska: tada su se pesnikovanje ini kao trnovit, preteak put. Ali, ako je preko, u zemlji due, rei mu pritiu oaravajue, iz svih vetrova, iz zvezda, sunca, iz planina koje se smeju; svet je savren, jeste boji jezik u kome nijedna re ili slovo ne nedostaju, gde se sve moe izrei, gde sve odzvanja, gde je sve spaeno. (1918)

O PESNITVU U vreme kada sam imao deset godina, jednog dana smo u koli, iz udbenika, itali pesmu koja se, ini mi se, zvala Veprov sini. Govorila je o jednom hrabrom deaku koji se junaki borio usred nekakve kie metaka ili neto slino. Bili smo oduevljeni dekom. Kada nas je uitelj, s prizvukom ironije u glasu, upitao: Da li je to bila samo jedna pesma?, mi smo vatreno po vikali: Ne, to je bila jedna rava pesma!. On je imao pravo: to se tie pravila i ukusa naeg vremena i umetnosti, pesma nije bila dobra ve smandrljana, neveto sprljena. Uprkos tome, deko iz pesme ispunio nas je boanstvenim talasom oduevljenja. Deset godina kasnije, u dobu od dvadeset godina, usuivao sam se da bez ustezanja govorim o svakoj proitanoj pesmi, odmah nakon prvog itanja, da li je dobra ili ne. Nita od toga nije mi izgledalo jednostavnije. Bio je dovoljan samo jedan pogled, samo apat stihova. U meuvremenu je prolo jo nekoliko decenija. Pred oima i kroz ruke prodefilovale su mi mnoge pesme ali mi je danas ponovo nejasno da li jednoj pesmi koja mi se pokae treba da pridam vrednost ili ne. esto mi se pokazuju pesme, uglavnom mladih ljudi, koje sa sobom, na putu ka izdavaima, treba da ponesu sud o sebi. Mladi pesnici su uvek iznenaeni, tavie zapanjeni, kada uvide da njihove starije kolege, u ije iskustvo oni ne sumnjaju, nemaju zapravo nikakvog iskustva ve samo neodluno listaju pesme, ne usuujui se da ita kau o njihovoj vrednosti. Ono to sam kao dvadesetogodinjak obavio za dva minuta, sa oseanjem potpune sigurnosti, postalo je sada teko, ne teko ve nemogue. U mladosti se misli da je iskustvo neto to e doi samo po sebi. Ali, ono uglavnom ne dolazi tako. Postoje ljudi koji su obdareni mogunou sticanja iskustva, koji poseduju iskustvo jo od kolske klupe, ako ne i od majine utrobe; postoje drugi, kojima i ja pripadam, koji mogu da ive 40, 60 ili sto godina i da potom umru, ne nauivi i ne shvativi ta je doista iskustvo. Sigurnost u ocenjivanju poezije koju sam imao sa dvadeset godina poiva na injenici da sam tada odreeni broj pesama i pesnika toliko snano i iskljuivo voleo da sam sa njima poredio svaku knjigu ili pesmu. Ako je bila njima slina, bila je dobra; u suprotnom, nije nimalo valjala. I danas imam nekoliko pesnika koje naroito volim. Neki od njih su isti kao nekada. Meutim, danas sam najvie podozriv upravo prema poeziji koja me zvukom podsea na nekog od omiljenih pesnika. Ne elim zapravo da govorim o pesnicima i poeziji, ve samo o ravim, o onima koje gotovo svaki italac, izuzev, naravno, pesnika, smatra suvinim i nitavnim. Uvek sam itao takve pesme. Ranije sam takoe prilino tano znao da su bile rave i zato. Danas u ovo vie nisam siguran. Sigurnost i znanje su mi se nekiput pokazivali u sumnjivom svetlu; ponekad je postajalo dosadno, neproivljeno, nedostatno, bunilo se u meni i, na kraju, vie nije bilo znanja ve samo neega to me je naputalo i iju nekadanju vrednost nisam vie shvatao.

Sada mi se dogaa sledee: prilikom itanja nesumnjivo ravih pesama oseam zadovoljstvo da ih potvrdim i slavim, dok mi se dobre, one najbolje, esto pokazuju u sumnjivom svetlu. Isti oseaj ponekad obuzima profesore, slubenike ili luake. Obino se smatra da je gospodin slubenik jedan besprekorni graanin, ispravno boje dete, pravilno numerisani i korisni lan oveanstva, dok je luak bedno stvorenje, nesreni bolesnik koga ne podnose i koga saaljevaju ali koji nema nikakvu vrednost. Naiu, meutim, vremena u kojima se dogaa suprotno: odjednom se uvia da u luaku prebiva jedan spokojni, u sebe sigurni srenik, jedan mudrac, boiji miljenik, karakteran i zadovoljan u svojoj jakoj veri tada se profesor ili slubenik uine nepotrebnim, bezlinim i neprirodnim figurama. Povremeno mi se slina stvar dogaa i sa ravim pesmama. Odjednom mi vie ne izgledaju rave, odjednom zamiriu osobenou i detinjastou a njihove otvorene slabosti i mane postaju dirljive, originalne, drage i oaravajue te naspram njih najlepe pesme, inae voljene, izgledaju ogoljene i ablonizovane. Kod nekih naih mlaih pesnika, poev od vremena ekspresionizma, viamo slian postupak: oni u principu vie ne proizvode dobre ili rave pesme, smatrajui da ima dovoljno lepih pesama i da oni lino nisu roeni za to. Njihova funkcija nije vie zgotovljavanje ljupkih stihova i igranje igre strpljenja koja je zapoela kod prethodnih generacija. Po svoj prilici su u pravu. Njihove pesme zvue ponekad jednako potresno i patetino to se, inae, ranije nalazilo samo kod ravih pesama. Lako je nai razlog. Svaka pesma je u trenutku nastanka potpuno jednoznana, predstavlja jedno pranjenje, poziv, krik, uzdah, pokret, reakciju oivljene due kojom s trai vrenje i odbrana jednog doivljaja ili osveivanja. Ova prva, primarna, praizvorna, najvanija funkcija pesme uopte nije procenjiva. Ona govori jedino u pesnikovo ime, predstavlja njegovo disanje, njegov krik, san, osmeh, samoomota. Ko je u stanju da proceni none snove oveka u njihovoj estetikoj vrednosti i pokrete rukom i glavom, sve gestove i nain hoda u njihovoj svnsishodnosti? Odoje koje stavlja palac u usta ponaa se jednako pametno i ispravno kao i autor koji grize dralje ili paun koji nadmeno iri svoj rep. Niko od njih nije u pogledu ponaanja bolji od drugoga, niko nije ni vie ni manje u pravu. Ponekad se dogodi da jedna pesma, osim to olakava i oslobaa samog pesnika, moe da obraduje, pokrene i uzbudi i druge - da bude lepa. To je verovatao sluaj kada izraava neto to je zajedniko kod mnogih ljudi, neto to je kod mnogih mogue. Verovatno, nipoto sigurno. Ovde sada poinje jedan sumnjivi tok. Poto lepe pesme ine pesnika omiljenim, na svet zbog toga ponovo dolazi jedna hrpa pesama koje ne ele nita drugo do da budu lepe, koje nita ne znaju o praizvornim, praiskonsikim, svetim funkcijama pesme. Ove su pesme od trenutka nastanka programirane za druge, za sluaoce i itaoce. One vie nisu snovi ili plesni koraci, krici jedne due, reakcije na doivljaje, zamuckujue slike elja ili arobne formule, pokreti

mudraca ili grimase luaka - onome su naprosto obini prozvodi, fabrikati, praline za publiku. Napravljene su specijalno za uveseljavanje ili rastuivanje kupaca. I, upravo ovaj nain pevanja nailazi na odobravanje. Nije potrebno da se u njega ovek uputa ozbiljno i sa puno ljubavi jer se od njega ne moe patiti niti uzbuivati. Ovaj nain pevanja moe izazivati samo ugodno, ljupko, umereno i prijatno treperenje. Ove lepe pesme mogu postati sumnjive i paenike, odjednom, u nekom drugom vremenu, kao i sve druge pripitomljene i prilagoene, kao uostalom i profesor i slubenik. Ponekad, kad se neko usprotivi korektnom svetu, kada se u njemu javi sklonost da rui laterne i da pali hramove, lepe pesme svetih klasika uine mu se pomalo cenzurisane, kastrirane, pojeftinjene, potpuno ukroene... Tada se ovek usmerava ka ravim pesmama. U tim trenucima nijedna rava pesma nije dovoljna za strast. Meutim, i ovde vreba mogunost razoarenja. itanje rave poezije jedno je odve kratkotrajno zadovoljstvo. Njome se ovek lako i brzo zasiti. Ali, emu tada itanje? Zar ne moe tada svako da saini za sebe dovoljno ravu poeziju? Ako bude tako postupao, uvidee da stvaranje rave poezije donosi vie radosti od itanja najlepe. (1918)

O KNJIEVNIKU Ako bi neko, kao jedan izmeu hiljadu sluajeva, bio primoran da ivi od uroenog literarnog talenta odnosno ako bi od toga mogao da ivi, taj bi morao da se zadovolji svojom sumnjivom profesijom. Delatmost takozvanog slobodnog knjievnika vai danas, kao nikada ranije usvetskoj istoriji, za profesiju, poto je ona zanatski uvebana. Slobodni knjievnik, ako je pristojan ovek i urnetnik, nema profesiju ve je, nasuprot tome, besposliar i privatnik koji po sopstvenom raspoloenju i ukusu provodi vreme. Svakom slobodnom knjievniku teko pada da se pronae u polovinom poloaju izmeu privatnika i neslobodnog knjievnika (to znai urnaliste). U potrebi za neprekidnom aktivnou, nek isteruje produkciju preko granica sopstvene prirodne nadarenosti te postaje skriboman. Drugi potpuno komotno dokoliare a ovek bez posla se lako kvari. Svi zajedno, i vredni i pokvareni, ale se na neurasteniju i preosetljivost nedovoljno uposlenih ljudi, previe upuenih na same sebe. O tome ipak ne bih eleo da govorim. Ovo treba svako da raisti sa samim sobom. Kako e knjievnik shvatiti svoj takozvani poziv, potpuno je njegova stvar. Neto sasvim drugaije od tih esto toliko gorkih i sa samoironijom

pomeanih oseanja pesnika i literata o njihovom radu jeste shvatanje knjievnike profesije u javnosti. Javnost, odnosno tampa, narod i udruenja, ukratko svako ko sam nije knjievnik, shvata ovu profesiju i njen krug obaveza daleko prostije. Literati se, kao i lekaru, slubeniku ili sudiji, dogaa da se o karakteru svoje profesije izjanjava na nain kojim ga neko posmatra sa strane, od spolja. Svaki donekle proslavljeniji knjievnik saznavae, svakog bojeg dana, kroz tekuu potu, ono to publika, izdava, tampa i prijatelji ele od njega i o njemu misle. Publika i izdava su pritom jedinstveni i veoma uviavani u svojim zahtevima. Ali, od pisca uspene komedije oni oekuju uspene komedije, od autora rustikalnog romana opet rustikalni roman, od tvorca knjige o Geteu nove knjige o Geteu... Ponekad ni sam autor ne eli nita drugo. U tom sluaju zavlada sloga, uz obostrano zadovoljstvo. Autor Getea u uionici, na primer nastavlja sa Geteom na dvoru i Geteom na ulici. Autori koji tako postupaju zaista imaju svoju profesiju, zaista se bave jednim poslom. Funte im samo cvetaju dok oni poprimaju atribute i oznake bratstva, esnafskog knjievnika Cenjeno pero. Cenjeno pero je pronalazak onog, na alost, anonimnog urednika koji je jo pre nekoliko decenija shvatio takozvani lini elemenat kao rak urnalizma. Na mesto linosti, on je, kao to se zna, uzdigao imena i poastio svako upotrebljivano ime svojim cenjenim perom, vodei prilikom naruivanja teksta rauna o sujeti autora. Ova tehnika danas vlada u novinskoj feljtonistici, jer ne robuje kultu bezlinog pod formom apsolutne anonimnosti. Tako se dogodilo da se autor jednog uspenog romana veoma iznenadio sledeem telegramu jednog svetskog lista: Molimo povratnom potom par neobaveznih reci od Vaeg cenjenog pera o perspektivama razvoja letake tehnike. Garantovan visoki honorar. Uredniku je svaki iole poznatiji autor samo ime s kojim on ovako kalkulie: itaoci ele interesantne i aktuelme tekstove, ele svima poznata imena pa, prema tome, kombinujmo te dve stvari. Potpuno je svejedno ta se nalazi u naruenom tekstu: sa cenjenim perima se moe sasvim dobro askati o Gerhartu Hauptmanu a sve to zapoeti samo jednom dekorativnom uvodnom reenicom. Previe je cenjenih pera koja ugodno ive od ovakvog podvaladijskog posla. Ovim su otprilike naznaeni zahtevi tampe prema slobodnim knjievnicima. Tu spadaju jo i ankete u kojima se, na nain maskiranog drutva, profesori izjanjavaju o teatru, glumci o politici, pesnici o narodnoj privredi, ginekolozi o brizi za spomenike itd. To je, sve u svemu, bezazlen i zabavan posao koga niko ne uzima ozibiljno i koji nanosi malo tete. Mnogo raviji su zahtevi tampe koja, pod motom manus manum lavat, rauna na sujetu i reklamersku potrebu literata. U ove ne-fine stvari raunam i male ilustrovane reklamne lanke i autobiografije u brojnim urnalima i nedeljnim dodacima. Knjievnik upoznaje ove ponude i zahteve te, ako upravo nema ta da radi,

stie priliku da upranjavainjem ove u osnovi beskorisne koreposdencije ispuni svoj radni dan. Na sve to dolazi i godinama rastua, neoekivana privatna korespodencija. O uobiajenim pismima sa molbom neu nita da kaem. Ali, iznenadio sam se kad se jedan upravo otputeni kanjenik ponudio da ispria svoj ivot radi proizvoljnog literarnog korienja, za jedinstvenu odtetu od hiljadu maraka. Neveselo je i to svaka omanja biblioteka i poneki studenti bez sredstava smatraju da e autor, poklanjajui svoje knjige u gomilama, priiniti sebi izvesno zadovoljstvo. Takoe je udnovato to svi nemaki savezi, svake godine, trae literarne priloge nemakih pesnika za obeleavanje svojih godinjica. Uz ovo, elje skupljaa autograma, ak i kad ne priloe marku za odgovor, jedva da i igraju neku ulogu. Izdavai, redakcije, maturanti, iparice i svetsiki savezi, kao i njegove kolege, stvaraju knjievniku zaista mnogo posla od esnaestogodinjeg uenika koji alje nekoliko stotina teko itljivih pisama na detaljno ispitivanje i ocenu, pa sve do rutiniranih starih literata koji na najuitiviji nain mole za povoljne recenzije svojih novih knjiga, dajui pritom, na znanje, jasno i oprezno, da protivusluga nee izostati ni u dobrom ni u loem sluaju. Sa izdavaima i novinama, sa moliteljima i naivcima moe se nekako jo i izdrati, mirno i sa humorom - ali, besomuna trgovina i koristoljubiva nametljivost nekih prepisivaa moe da se prima samo sa odvratnou i besom. Jedan preterano utivi mladi koji ti danas u bombastinom, ulagivakom pisimu alje stihove, nameravajui da se sasvim ispuni tvojim miljenjem i savetom, u stanju je da prekosutra na tvoje dobro promiljeno, prijateljsko ali negaitivno pismo odgovori divljim, pogrdnim lankom u zaviajnim nedeljnim novinama. Upoznao sam se sa velikim brojem knjievnika koje visoko cenim svaki od njih ima ista iskustva sa ovim molilakim i iznuivakim metodama. Sme se, dakle, zakljuiti da te nikad izumirue kolege, ulagivake i molilake sorte, jesu ipak od manje vrednosti te da nijedan potovani ovek ili genije nee uiniti nepravdu ako tu gomilu svakodnevno obnavljajuih nametljivaca prepusti samu sebi i trpa je u isti ko gde spadaju i neliterarna molilaka pisma. Naa profesija se zove mirovanje, otvaranje oiju i ekanje na dolazak dobrih asova. Tada je rad, ak i onda kada zahteva znoj i besane noi, prijatan: U tom sluaju nije vie rad. (1919)

RE Dobra je i radosna vest da e uskoro jedan pesniki asopis redovno pratiti ilustrovani asopis. Izraavamo mu dobrodolicu i elimo dug ivot. Nemaki jezik i umetnost jezika egzistiraju na naroit nain. Sa obiljem rei, gramatikih formi i umetnikih mogunosti izraavanja, on punopravno stoji uz nekoliko najplemenitijih jezika sveta iji su gordost i skruenost,

upotrebljivost i istrajnost iskuani kroz pesnike i mislioce najvieg ranga, razvijani, obogaeni i prefinjeni. Ali, nemaki jezik nema, kao ruski, engleski i veina romanskih jezika, iza sebe narod ljubitelja, kritiara, znalaca i uivalaca; svoj narod i prostor delovanja on ne smatra dobrim a njegova nega i kult, diferencirane i tanane mogunosti dejstva svedene su na tanak sloj graenja. U zemljama gde se govori nemaki moe se, bez znanja nemakog postati ne samo gradonaelnik i ministar ve i uitelj, profesor i knjievnik, to znai da se moe iveti bez pravog, prirodnog, radosnog i sigurnog odnosa prema vlastitom jeziku. Ocena asopisa bie mogua tek kasnije, nakon odreenog vremena pojavljivanja. Ono to mi se ve danas kod njega dopada, pre nego to imam uvid u sadraj, to je njegovo ime. Zove se Re. Time on ispisuje jedino od najstarijih i najcenjenijih, u znaenju najteih reci nemakog jezika. Rei, naime, nisu iste po vrednosti, teini, sadraju, starosti, smislu i snazi. Postoje dobre, jake, duboko ukorenjene i zdrave reci ali i mlade, neiskusne, sumnjive, labave, nastale iz mode, prolazne. Re koja ini naslov novog asopisa Grimov renik posveuje vie od sedamdeset i pet stubaca, jer ona od davnina pripada svim germanskim, skandinavskim i anglo saksonskim jezicima i ima vie znaenja od veine drugih rei naeg jezika. Poseduje ak i vrednu retkost, dva plurala. Njena se znaenja proteu od sakralne sfere (u poetku bese re) do drugog kraja, gde jezik odgleda samog sebe, kritikuje se, ironizira i zameira (-gole reci) itd elim da ovaj lepi naslov shvatimo onako kako se on nalazi u obrtima dati re, drati re, ostati pri reci, kao obavezujuce zaricanje, dakle, time nam se mnogo obeava, pre svega jedno ozbiljno prihvatanje rei i jeziika od svetosti i ozbiljno do igre i zabave (1960)

TAKOZVANI IZBOR MATERIJALA Mnogim kritiarima izbor materijala predstavlja lako a nekima i neophodno pomono sredstvo. Ako je proseni kritiar novinar, on svakodnevno opaa materijal koji, nametnut od spolja, treba da savlada. Ako ni zbog ega drugog, on pesniku zavidi na blistavoj slobodi stvaranja. Sem toga dnevni kritiar barata iskljuivo neobaveznom literaturom, dok romanopisac sa izvesnom samovoljom i esto iz motiva zadovoljstva izabira svoj materijal, iako je sloboda i ovde veoma ograniena. Virtuoz dijaloga, na primer, slobodno bira scenu dogaanja te u skladu sa modnim tendencijama svog vremena situira svoj novi roman na Junom polu ili u Egiptu, doputa da se odvija u politikim ili sportskim krugovima, dotiui se aktuelnih pitanja drutva, morala, prava itd. Iza ove fasade aktuelnosti odigrava se, ak i najbanalnijim podraavaocima

poezije, ivot koji odgovara njihovim duboko unutranjim i prinudno utvrenim pretpostavkama, te oni nisu u stanju da nadmae svoju naklonost prema odreenim karakterima i situacijama, kao ni ravnodunost prema drugim silama. Dua autora ispoljie se i u ki-poeziji a najslabiji pesnik, koji ne ume da izgradi nijednu figuru niti da jasno ispie bilo kakvu ljudsku situaciju, ipak e uvek pogoditi ono na ta uopte nije mislio: u svom petljanju stalno e otkrivati vlastito ja. U pravoj poeziji uopte ne postoji izbor materijala. Materijal, glavni oblici i karakteristini problemi poezije nikad nee biti izabrani od strane pesnika jer je prasupstanca sveukupne poezije upravo pesnikova vizija i duevni dogaaj. Pesnik moe da se oslobodi vizije, moe da umakne ivotnom problemu, da iz nesposobnosti ili ugodnosti zapusti istinski, doivljeni materijal, ali nikad nee biti u stanju da ga izabere. Nijednom sadraju koga on smatra pogodnim i poeljnim nee iz isto racionalnih ili artistikih spekulacija dati takav oblik kao da sadraj dolazi do njega zahvaljujui milosti, kao da ga doista nije izmozgao ve doiveo u dui. Sigurno je da ni pravi pesnici nisu retko pokuavali da biraju materijal, kako bi usmeravali poeziju: rezultati ovog pokuaja uvek su krajnje interesantni i pouni za kolege, dok su kao poezija mrtvoroenad. Ukratko - ako neko upita pesnika: Ne smatra li da bi bilo bolje da si izabrao drugaiji materijal?, to je isto kao da se pacijentu sa upalom plua kae: Oh, bilo bi bolje da ste se odluili za kijavicu. (1930)

TAKOZVANO BEKSTVO U PROLOST Jedno drugaije bekstvo, neomiljeno kod dananje dnevne kritike, jeste takozvano bekstvo u prolost. im pesnik pie o neemu to se previe udaljuje od sportskih izvetaja i modnih novosti, im prevazilazi aktuelna pitanja ljudskih problema, im trai nadistorijsku pesniku bezvremenost, prigovara mu se da umie iz svog vremena. Tako je, na primer, Gete prebegao idolima i Ifigeniji, umesto da nas je obavetavao o problemima frankfurtskih ili vajmarskih graanskih kua. (1930)

TAKOZVANO BEKSTVO U UMETNOST uje se sledee: trebalo bi da umetnici uzmiu pred ivotom i bee u umetnost. ta to znai? Zato umeltnik ipak ne bi smeo to da ini?

Da li je, gledana okom umetnika, umetnost neto razliito od pokuaja da se zamenjuje praznina ivota i prividno ispune neispunjene elje, kao i neispunjeni zahtevi pesnitva - ukratko, neto razliito od pokuaja da se neprihvatljiva stvarnost sublimira u duh? I zato se priglupi gornji zahtev postavlja samo umetnicima? Zato se od dravnika, lekara, boksera ili ampiona u plivanju ne zahteva da najpre na zadovoljavajui nain ree tekoe u svom privatnom ivotu i tek tada pobegnu u zadatke izvravanja svoje slube ili sporta? Izgleda da je zahtev da ivot obavezno bude tei od umetnosti postao aksiom meu malim kritiarima. Sada se uvia da mnogo umetnici koji bez prestanka uspeno bee iz umetnosti u ivot stvaraju bedne slike i knjige, ali su oaravajui ljudi, tako dragi domaini, tako dobre glave porodica i plemenite patriote! Ne, ipak mi je drae kad ovek eli da bude umetnik, poto svoju borbu vodi i svog oveka postavlja na mesto gde lee zadaci njegove profesije. Ima dosta istine (ak poluistine) u pretpostavci da e svako usavravanje u pesnikom delu biti plaeno rtvama u njegovom privatnom ivotu. Dela i ne nastaju drugaije. Luda je i neosnovana pretpostavka da se umetnost raa iz obilja, sree, zadovoljstva i harmonije. Kad ve svaki drugi ovekov posao nastaje iz nude i pod snanim pritiskom, zato bi ba umetnost morala da predstavlja izuzetak? (1930)

PISANJE I RUKOPIS Sanjao sam da sedim za jednom vrlo iaranom kolskom klupom dok mi uitelj, meni nepoznata osoba, diktira temu za sastav koji treba da napiem. Tema je glasila: pisanje i rukopis Sedeo sam i razmiljao, priseajui se pravila kojih uenik prilikom sastavljanja umetnikog delca kao to je ovo treba da se pridrava: ekspozicije, konstrukcije i razvoja. Kako sam tada, uinilo mi se, dugo vremena proveo sa drvenim draljem i pisao u kolsku svesku, prilikom buenja mi je ipak bilo neshvatljivo seanje na napisano. Od mog sna preostala je samo kolska klupa sa rukama i izrezbarenom ivicom, sveska na linije i nareenje uitelja te sam posluno osetio neku radost i u budnom stanju. Dakle, napisao sam: pisanje i rukopis Poto uitelj vie nije tu i poto ne treba strahovati od njegove kritike, svom radu ne postavljam nikakav osnovni plan, ne delim ga na propisane delove a

buduu formu preputam sluaju. Jednostavno oekujem slike, misli i predstave, putam ih da naviru koliko god su za to u stanju i time, kao homo ludens, zabavljam sebe i nekolicinu prijatelja. Uz re pisanje mislim pre svega samo na jednu ljudsku, vie ili manje duhovnu aktivnost, na crtanje, slikanje ili fcrabanje slova i hijeroglifa, na literaturu, na pisma, dnevnike, raune, indogermanske racionalne ili istonoazijske slikovite jezike; mladi Jozef Kneht (Junak Heseovog romana Igra staklenih perli" prim. Prev) sainio je o tome jednu pesmu. Drugaije je sa reju rukopis. Ona me ne podsea samo na pero, dralje, mastilo, pergament, pisma ili knjige ve i na tragove i znake druge vrste, na rukopise prirode, pre svega, na slike i forme dakle, koje nastaju daleko od oveka, bez njegovog duha i volje, ali koje nam pruaju svest o veoj ili manjoj moi koju mi ne moemo da itamo i koja uvek iznova biva predmetom nauke i umetnosti. Kad jedan deak, ne inei to dobrovoljno, ispisuje u koli slova i rei, on svojim pisanjem ne eli nikome nita da saopti niti da svoju tvorevinu priblii jednom nedostinom ali monom idealu; lepa, nezamrljana, korektna, uzorna slova koja je uitelj magino stvorio na kolskoj tabli sa neshvatljivim, uasnim a ipak duboko zadivljujuim savrenstvom, to se naziva prepusom a pripada raznim drugim uzorima moralne, estetske, filozofske i politike vrste na ivot i savest bore se izmeu pridravanja i omalovaavanja uzora; omalovaavanje nas esto obraduje i moe predstavljati uspeh, dok je pridravanje uvek jedno muno i bojaljivo pribliavanje idealnom uzoru na tabli. Rukopis e iznenaditi i samog deaka dok uitelja nee zadovoljiti ni u najboljem sluaju. Ali, ako isti taj uenik, ukoliko ne zna da posmatra, poeli da svojim malim, loe naotrenim depnim noiem uree svoje ime u staro, crvotono drvo kolske klupe - to je jedan muan ali lep posao kojim se on u pogodnim trenucima bavi ve nekoliko nedelja - tada je to jedan sasvim drugaiji postupak. Dobrovoljan je, radostan, tajan i zabranjen, nema pravila kojih se treba pridravati niti kritika kojih se treba bojati: time on ima neto da kae, da ispolji volju i egzistenciju deaka, naime. Povrh toga, to predstavlja i borbu jer je drvo tvrdo, teko za obradu, a no nije ba idealna alatka, seivo je ve sasvim tupo a vrh iscepkan. Velika tekoa lei u tome to taj strpljivi, muni rad mora biti skrivan od pogleda uitelja a um seenja, grebanja i rezanja neujan za njegove ui. Konani rezultat ove ilave borbe bie neto drugaiji od redova neveselih slova u papirnatoj svesci. Posmatrae ga sto puta, kao izvor radosti, zadovoljstva, delanja i ponosa. Trajae i Emiliji i Fridrihu koji dolaze nakon njega, bie im povod razmiljanja i preduzimanja slinog postupka. Mnogo sam rukopisa upoznao u toku godina. Nisam grafolog ali mi je grafika slika pisama i rukopisa uglavnom neto govorila i znaila. Postoje neki tipovi i kategorije koji se na osnovu iskustva odmah prepoznaju, esto ve po adresi na omotu pisma. Ljudi koji samo jednom i u neodlonoj nudi neto mole, piu sasvim drugaija pisma od onih kojima je pisanje molbi postalo

stalna navika, zanimanje. Tu sam se retko kad prevario. Ah, a tek klimavi redovi tekih invalida, poluslepih, oduzetih, onih koji lee u krevetu sa temperaturnom listom iznad jastuka! U njihovim pismima govori drhtanje, ljuljanje ili teturanje rei i redova, ponekad jasnije i srani je od sadraja. I obratno: kako mi umirujue i prijateljski govore pisma u kojima su sasvim stari ljudi jo uvek sposobni za isceliteljski, vrsti, snani i veseli rukopis! Pisma te vrste stiu retko ali postoje. Piu ih ak i devedesetogodinjaci. Od mnogih rukopisa koji mi bejahu dragi ili vani, najznaajniji je bio rukopis Alfreda ubina, nijednom drugom na Zemlji slian. Koliko je bio lep tolio je bio i neitak. List jednog jegovog pisma bee prekriven tankom, grafiki visoko interesantnom mreom linija, nadarenim vrljanjem jednog genijalnog crtaa. Ne verujem da sam tada mogao da odgonetnem svaki red Kubinovog pisma; to nije polo za rukom ni mojoj eni. Bili bismo zadovoljni kad bi nam dve treine ili tri etvrtine sadraja bilo itljivo. Pri svakom pogledu na takve listove bio sam primoran da mislim na mesta u gudakom kvartetu gde se taktovi prepliu i utrkuju, as snano, as opijeno, sve dok linija, crvena nit, ponovo ne postane jasna i otra. Mnogi lepi i prijatni rukopisi postali su mi bliski: navodim samo Karaseov klasino-geteovski, mali, teni i pametni od Tomasa Mana, lepi, briljivi i vitki od prijatelja Zurkampa, ne sasvim lako itak ali karakteran od Riarda Benca... Vaniji i dragoceniji bili su mi ipak rukopisi mojih roditelja. U stilu ptijeg leta, lak, bez muke, tean, uvek nekuda urei, pravilan i jasan, bese majin rukopis, neuporediv ni sa kojim drugim; pero joj je teklo samo od sebe pa je i njoj i svakom itaocu priinjavalo zadovoljstvo. Otac se nije kao majika sluio nemakim pismom - pisao je romanski i bio ljubitelj latinice. Rukopis mu je bio ozbiljan, nije leteo i pocupkivao, nije isticao kao izvor, rei su bile precizno razdvojene jedna od druge, oseale su se pauze u razmiljanju i odabiru rei. Nain na koji je ispisivao svoje ime i prezime bio mi je uzor ve u ranoj mladosti. Grafolozi su pronali jednu udesnu tehniku analize rukopisa i usavrili je gotovo do egzaktnosti. Ovu tehniku nisam prouavao ali sam video u mnogim analizama da grafolozi nisu uvek stajali na visini svojih zasluga za uvide u ljudsku duu. Postoje uostalom slova i brojevi tampani na drvetu, kartonu ili metalu, ablonizovana i zauvek utisnuta u emajl, za ije je razjanjenje potrebno uloiti malo truda. Nailazio sam s vremena na vreme na njih - na razne zabrane, utisnute na tablama, na razne ploice sa emajliranim brojevima u eljeznikim vagonima i slino: gledao sam ih sa uenjem, tako beskrvne, tako loe, bez ljubavi i ivota, bez igre i fantazije, bez odgovornosti, te sam ustanovljavao da takva, u limu ili porculanu, besramno odraavaju psihologiju svojih izumitelja. Nazvao sam ih bieskrvnim jer mi je pri pogledu na njih uvek padao na pamet citat iz jedne uvene knjige koju sam itao u mladosti i koja me je tada oarala. U redosled reci nisam vie sasvim siguran ali glasi otprilike ovako: Od svega napisanog najvie volim ono to je neko napisao svojom krvlju. Prema

onim slubenim utvarama od slova nikada nisam bio sklon. Reenica koju citiram i moja mladalaka oaranost njome poticali su zapravo iz mog beskrvnog i neherojskog vremena. Tada smo morali da uimo da se potovanjem krvi moe rugati ljudskom duhu - da ljudi sa retorikim oduevljenjem za krv uglavnom ne misle na svoju ve na krv drugih ljudi. Ali, ne pie samo ovek. Napisano moe egzistirati i bez ruku, bez pera, dralja, hartije i pergamenta. Piu vetar, reka potok, piu ivotinje i zemlja... Ali, samo je ovek u stanju da sve ono to su izrodile slepe pojavne sile vidi kao objektivizirani duh, kao rukopis. Od umiljatog ptijeg cvrkuta pa do toka Nila ili Amazona i ukoenih, beskrajno lagano menjajuih formi gleera, svaki se dogaaj u prirodi moe osetiti kao pisano, kao izraz, epos, pesma, drama. Taj nain saznanja koriste deca i pesnici, takoe i pravi naunici - svi su sluge blagih zakona. Oni ne ele da kao moni gospodari iskoriuju prirodu, ne ele da je siluju ali se i ne mole uplaeno za njene ogromne moi; ele da saznaju, da se ude, da je razumeju i vole. Bez obzira da li pesnik u himnama izraava potovanje okeanu ili Alpima, ili da li insektolog u mikroskopu posmatra mreu kristalnih linija na krilu najsiunijeg opnokrilca, uvek je u pitanju nagonska sila i pokuaj da se priroda i duh povezu kao braa. Tamo se, bilo svesno ili ne, nalazi neto nalik veri, nalik pretpostavci boga, zapravo pretpostavci da celinom sveta upravlja jedan duh, jedan bog, jedan razum, slian naem. Sluge blagog zakona ine time sebi svet po javljanja srodnim i dragim, posmatraju ga kao rukopis, kao objavljenje duha, bez obzira da li je ovaj svetski duh stvoren po njihovoj slici i obratno. Budite slavljeni udesni rukopisi prirode, neopisivo lepi u nevinosti vaih dejih igara, neshvatljivo lepi i veliki u nevinosti unitenja i usmrivanja! Nijedna etkica bilo kog slikara nije tako razigrano, tako ljupko, oseajno i neno naslikala letnji vetar kad miluje visoku travu ili polje ovsa, kad je raspoloen da elja ili da se igra golubije sivim oblacima kad lebde i kada se od zapaljenih tankih ivica svetlost u trenu preobrazi u siune kine kapi... Ovim znacima obraa nam se prolaznost i isparljivost sve sree, sve lepote, sa zaaranou i tugom nadvija se koprena Maje, bez stvarnosti, istovremeno potvrujui sutinu! I kao to grafolog ita i tumai rukopise humaniste, cicije, rasipnika, tako pastir i lovac itaju i razumevaju tragove lisice, kune, kunia, prepoznaju im rod i familiju, utvruju da li su sve etiri ape nepovreene, da li im rana i starost oteavaju hod, da li tre ili idu sporo... Na nadgrobnim spomenicima i poasnim ploama ljudska je ruka dletom briljivo ispisala imena, zasluge i brojeve vekova i godina. Njihova porulka dosee do dece, do unuka i praunuka a ponekad jo i mnogo dalje. Kia ih lagano spira sa tvrdog kamena, prekrivaju ih tragovi i izmet ptica, pueva, razvejana praina nanosi sloj kao blagu zartamnjenost povrine, lepi se za udubljene rune i rastvara njihove jasne i glatke forme i omoguuje prelaz ljudskog dela u delo prirode, sve dok alge i mahovine ne preu preko njih i

pripreme hladnu smrt toj lepoj besmrtnosti. U Japanu koji je nekada bio uzorna, smerna zemlja, u hiljadama uma i klisura truli bezbroj slikarija koje su stvorili umetnici - lepi, spokojni Bude, blagonakloni Kvanani, bojaljivi zen-monasi, u raznim stanjima raspadanja i prelaenja u bezoblina, hiljadugodinja kamena lica sa stogodinjim bradama i kovrama od mahovine, trave, cvea i ipraja. Jedan smerni potomak uzeo je sa mesta gde se nekada molilo i prinosilo cvee jednu udesnu slikovnicu - nikada nisam dobio lepi poklon iz njegove zemlje sa kojom sam inae razmenio mnoge stvari. Sve to je napisano gasi se nakon kraeg ili dueg vremena, nakon nekoliko minuta ili milenijuma. Sve spise, kao i gaenje svih spisa, ita svetski duh i smeje se. Za nas je dobro da proitamo neke od njih i pokuamo da shvatimo njihov smisao, a smisao je u svim spisima jedan isti. Ja sam se u svojim beleenjima igrao s njim, pomalo ga razjanjavao ili prikrivao, ne rekavi nita novo. Mnogi su ga pesnici izrekli bezbroj puta, svaki put malo drugaije, malo vedrije ili malo vie optuujue, svaki put malo gorije ili slae. Tua re moe drugaije da se izabere, reenica moe drugaije da se udesi i skrati, boje na paleti drugaije da se poredaju i koriste, da se uzme meka ili tvra olovka za crte, ali, postoji samo jedno, drevno, uvek izgovoreno, uvek pokuavano, veno. Interesantna je svaka novina, uzbudljiva je svaka revolucija u jezicima i umetnostima, zanosne su sve igre artista. Ono to svi ele time da kau, ono to je vredno kazivanja a ipak nije sasvim saoptivo, veno ostaje jedno. (1961)

DUH ROMANTIKE Za dananje ljude, prevashodno za nas Nemce, klasika i romantika su postala dva polarna pojma, oznake za dva vena i stalno vraajua tipa ovenosti, ivota, miljenja, due. Pre vie od sto godina, u borbi ova dva tipa i nastojanju da se oni shvate i formuliu, odvijao se jedan beskrajno vaan, moda najvaniji deo nemakog duhovnog ivota. O ovoj venoj i neiscrpnoj temi izala je, pod naslovom Nemaka klasika i romantika, vredna knjiga Frica triha, prikljuujui se itavom nizu tomova, posebno starom i sauvanom delu o romantiarskoj koli Hajnea. Kad pokuavam da suprotstavim ova dva pola, ne bih li uslovno razjasnio tipove klasinog i romantinog u novoj slici, javlja mi se, meni koji sam se prilino bavio istonjakom milju, jedna otra slika iz budistikog sveta. Ovo bi mogao biti zaobilazni put da se na jednu staru evropsku, posebno nemaku temu baci svetlost od spolja, iz jednog sasvim drugog sveta.

Kao to je poznato, u osnovi starog istonjakog uenja i religija lei prastara misao jedinstva: mnogooblije sveta, bogata, razuena igra ivota sa svojih hiljadu formi dovodi nas do boanskog Jednog koje je u osnovi svake igre ivota. Svi se oblici pojavnog sveta ne oseaju postojei i neophodni sami po sebi ve kao igra, kao prolazna igra brzo tekuih slika koje boanskim dahom udiu i izdiu celinu sveta dok smo mi, oblici, ja i ti, prijatelj i neprijatelj, ivotinja i ovek, samo trenutna pojavljenja, samo inkarnirani delovi praiskonskog jedinstva koji se u isto moraju vratiti. Ovom znanju jedinstva iz kojeg i pravovernik i mudrac stvaraju sposobnost da oseaju svetsku patnju kao minulu i nitavnu, te da sebe, teee jedinstvu, izbave iz nje - odgovara, kao suprotni pol, suprotstavljena ideja: da ipak, uprkos celokupnom jedinstvu one strane, biva primetan upravo ivot u ogranienim, otuujue zdruenim pojavnostima. im je ovo stanovite prihvaeno, ovek je, uprkos jedinstvu, samo ovek, nije ivotinja, ovek je koji je dobar ili zao. Zbrkana, raznolika stvarnost ipak je postojea i prisutna. Za azijatske mislioce koji su majstori sinteze, predstavlja obinu i do visokog savrenstva organizovanu igru postupak da se suprotni naini posmatranja naizmenino izvravaju, da sepotvruju i odobravaju. Iz ovih vebi i potiu slike koje elim ovde da upotrebim. Zamiljamo: dvojica budistikih svetenika vode spiritualan razgovor. Sede odvojeno i razgovaraju, u raznovrsnim predstavama, o tome da je tzv. Stvarnost iluzorna, da je sve to se moe opaziti samo sjaj, da su svi oblici samo obmana a sve suprotnosti samo kratkotrajna ljudska uobrazilja, jer razdvajaju svet koji ih okruuje. Kad su to uinili, sa zadovoljstvom, jedan od njih e, posle nekolilko osmeha i kraeg utanja, rei: Livada je zelena, rua je crvena, gavran govori kra, kra. Ova jednostavna reenica, obojici dobro razumljiva, nije nita drugo do izjava koja se moe ovako prevesti: Pa da, sigurno je da je pojavni svet samo obmana, sigurno je da u stvarnosti nema nikakve livade, nikakve rue i gavrana, ve samo boanskog Jednog koje je veno - ali, sem toga, za nas koji smo prolazni i koji ivimo u prolaznosti, i jeste prolazna stvarnost, pa je rua doista crvena a gavran govori kra, kra. To stanovite za koje je rua rua, ovek ovek a gavran gavran, za koje su granice i forme stvarnosti svete datosti, jeste klasino. Ono priznaje forme i svojstva stvari, prepoznaje isskustvo, trai i stvara red, formu, zakon. Drugo stanovite, pak, naspram ovoga, stanovite koje u stvarnosti vidi samo izgled i promenljivost za koje je krajnje sumnjiva razlika izmeu biljaka i ivotinja, izmeu mukarca i ene, u stanju je da svakog trenutka dopusti raspad svih formi i prelazak iz jedne u drugu te stoga odgovara romantinom stanovitu Kao posmatranje sveta, kao filozofija, kao osnova za situiranje due, svaki od ovih naina posmatranja jednako je dobar i ne doputa prigovor. Klasino stanovite e naglaavati granice i zakon, prepoznati tradiciju i pomoi da se stvara, potrudie se da se raa i ovekoveuje. Romantino stanovite brie forme i granice, umesto kritike potuje praizvor ivota i pobonost, potpuno

predavanje stavlja iznad razumevanja, cilja na bezvremenost i ezne za povratkom u boansko Jedno, isto onako kako je klasian vek valjan da prolazno uzdigne u trajno Ova dva stanovita potpuno su jednako vredna u meusobnom odnosu. Klasiar e teiti ka krajnjem savrenstvu dela i rada a boansko e kao neistraivo ostaviti da poiva na sebi, odricae se nemogueg i svom snagom stremiti ka moguem. Nasuprot njemu, romantiar e stvarati san i kontemplaciju, nimalo se ne borei za svakodnevno jer umesto njega trai beskonanost i blaenstvo Svetu su potrebna oba stanovita jer se meusobno konguju i dopunjuju, hiljadustrukim vezama. Klasika se priklanja mumificiranju i pedanteriji, to joj je slaba taka oslonca, dok romantika, tamo gde naputa sveti entuzijazam, vodi ka zanemarivanju i mlitavosti ivotnih uvida. im se klasika i romantika ne suprotstavljaju vie jedna drugoj drugaije nego kao zajedniki naini posmatranja, pokazuje se, ako se, na primer, radi o oblasti umetnosti i poezije, da je romantiar u gubitku. Da bi se slikalo umetniko delo potrebno je prepoznavanje granica i formi, volje da se trenutno trajanje ovekovei te odricanje od ove volje, poricanje granica i formi. Srni romantiara u osnovi potpuno nemoguim da bude umetrnk-stvaralac On moe da sa gerujalnou uiva u umetnosti, moe umetniki da shvata ivot i svoj san da hrani umetnou - ah, da na raun beskonanog veruje u konano, da pod pritiskom snova stvara delo, to protivurei njegovoj sopstvenoj ispovesti. Nije sluajno to su mnoga dela naih romantinih pesnika ostala nesavrena ili su, velianstveno zapoeta, otekla u prazno. Romantino pesnitvo ne moe i ne eli da tei venosti, nee da se ogranii i da u ogranienosti bude savreno: ono eli suprotno: da bude samo put ka beskonanom, samo igra i san a ne delo postupak. Time bi romantina umetnost od poetka izricala za sebe zahtev za smrtnu presudu. Sada je trenutak da se mi, itaoci i ocenjivai romantiarskog dela, prisetimo onog istonjakog mudraca. Naravno da moramo odmah rei da su romantika i klasika suprotni polovi ali da mi u stvarnosti nikada ne dolazimo u dodir sa istim otelotvorenjem jednog ili drugog principa ve da se oba programa i shvatamja svetahiljadustruko proimaju, presecaju i meaju. Klasiku se dogaa da biva zaveden od romantiarske enje za beskrajem i time, istovremeno, neveran svom idealu savrenstva; ortodoksnom romantiaru se dogaa da stvara pesniko delo sa onom ljubavlju i voljom koju doista ne bi smeo da poseduje. Otuda nam i vodi poreklo romantina poezija sa visokim formalnim vrednostima. Ponekad se romantika i klasika ukrtaju u jednoj istoj pesnikoj linosti, najsnanije u Helderlmu, a ponekad se i klasini pesnik, kao to je Gete, izraava na tipian romantiarski nain. Nemci su, uopte uzev, po svojoj prirodi romantino obdareni. To znai takoe da nemaka romantika ini povratak ka prirodi, ka zaviaju, ka vlastitom biu. Ali, nai klasici iroko razmiljaju o negovanju umetnike kulture,

poneto gube od prirode a dobijaju u formi i disciplini i rtvom u krvi moraju da plaaju gubitak prirodnosti te se, da bi se osnaili, moraju igrati Grka, to svakako nisu. U najuzvienijoj i najradosnijoj nemakoj klasici esto se odjednom oseti ova totalna granica, ponekad samo kao tiha senka prinude i neprirodnosti, ponekad direktno komina i groteskna, kao to ni u zadivljujuem Vajmaru presaeni deo Grke ne deluje uvek zdravo i prirodno. Romantiari su poeli odjednom da u Grcima gledaju ljude a ne bogove, poinjali su da posmatraju njihovu umetnost, religiju i mitologiju romantinim oima i da kod njih otkrivaju stvari koje se tamo nikada ranije nisu videle. Meutim romantiari su, pre svega, otkrivali antipode Grka, Indijce. Nakostreenost Getea, tog Sverazumevajueg, protiv Indijaca veoma je znaajna. Indijac i Grk ne mogu biti jednaki. Romantiari su instinktivno voleli Indijce te stvaranje odreene indijske psihologije, nastalo gotovo preko noi kroz mo poimanja indijskog duha, pripada velikim delima romantiarskog duha. Fridrih legel ih je sve opinio a i danas jo sin jednog uvenog romantiara, Vilhelma Vahernagelisa, pripada velikanima ove nauke. Ali, romantiari nisu otkrili samo Indijce. Znaajno je takoe da je Fridrih legel, kao i Gete, preokret ka Indiji koristio za dublje razumevanje srednjeg veka i katolicizma. Do danas je istorijska nauka veoma malo zapaala injenicu da se u nemakoj romantici Nemaka jo jednom obavezuje katolicizmu, da umire za Rim i da je Rim, sa svoje strane, zapravo ostao u pozadini u poreenju sa monim podstrekom i zahtevim romantiarskog katolicizma. Moglo bi se rei da meu najvee grehe i slabosti Rima spada to to je u osnovi bio nesposoban da prihvati snane duhovne talase nemake romantike i usvoji ih. Izdanci romantike, pre svih Nie, ponovo su izgubili svaku vezu sa Rimom te hode protestantskim, tvrdoglavo usamljenim putevima. Veliki romantiarski talas u Nemakoj poinje kratko pre kraja osamnaestog veka i jo ni danas nije potpuno iscrpljen. Nije Nie jedini izdanak romantike. Ali, romantiarska epoha je okonana krajem etrdesetih godina, kada je nemaka romantika, stojei na strani reakcije, izgubila svaki kontakt sa vremenom. Meutim, dugo se nije rodila tako snana struja kakva je sa romantiarskim pokretom prela preko Nemake; moe se stoga rei da sa politikim i materijalnim procvetavanjem mladog nemakog kraljevstva zapoinje duhovna propast, udaljavanje od duha predaka te da mi, ljudi od danas, imamo razloga da ponovo traimo izgubljene niti koje tada behu pokidane. Jer, romantika za nas Nemce ne predstavlja samo prolazno vreme genija u naoj istoriji koja je vrvela znaajnim pesnicima ve je ona na put ka vlastitoj prolosti. Nemaki duh se mogao uiti kod Grka i u vajmarskom obrazovanju, mogla se tamo izuiti i plemenita tenja ka savrenstvu, ali, pronalaenje samoga sebe mogue je sauno u vlastitom narodu i vlastitoj istoriji. Oseaj za ovu vanu ulogu romantike nije izumro. Romantika koja je, zahvaljujui Hajneu, zbaena s prestola i ismejana a u narednim decenijama varvarski pogreno shvaena od strane zvaninog duha tadanje Nemake,

narastala je, poev od kraja 19. veka, kao oblik i ponovni problem i od pre trideset godina igra u knjievnoj istoriji i celokupnom naem duhovnom ivotu sasvim drugaiju ulogu nego trideset godina ranije. Postoji oseaj da bi nemaki put ka samonalaenju jo jednom morao voditi preko arobnog brega romantike. (1926)

ROMANTIKA I NEOROMANTIKA Nik ne zna ta doista znai re romantino. Na je govorni jezik upotrebljava za bezbroj stvari, za knjige, muziku, slike, odeu, predele, prijateljske i ljubavne veze, shvata je bezmalo osuujue, gotovo priznavajue, ironino. Romantini predeo - to je predeo sa klisurama, urvinama i ruevinama, predeo iji izgled izaziva dopadanje i enju. Romantina muzika - to je delo u kojem ima vie raspoloenja nego jasnoe, vie mekoe nego vrste tektonike; delo sa neim uzdravajuim, sa razdvojenim disonancama i divljim, razvejanim taktovima koji sviraju rubato. Najzad, ovek pomilja na neto slino kada govori o romantinoj ljubavi i romantinomivotnom putu - pritom se podrazuimeva neto nerazumno i obmanjujue, neto bizarno avanturistiki, sa tendencijom ispraznosti, neto to oduevljava ipairice a pametne ljude primorava da se hvataju za glavu; ali, u svakom sluaju, to je neto naroito i interesantno. Romantinim se u ivotu naziva sve to se javlja bez forme i zakona, to ne poiva ni na jednom prepoznatljivom temelju i ima prolazne konture, kao oblak. Re je poela tek odnedavno da nas zanima jer je predstavljala naziv one nemake pesnike kole ije brzo cvetanje i lagano uvenue ispunjava vie od jedne treine devetnaestog veka i ija se istorija znaajno ponavljala u svim evropskim knjievnostima. Poto ovu kolu nisu krstili ni savremenici ni knjievni istoriari, ve je ona na svojoj zastavi sama ponosno ispisala svoje ime, korisno je upitati se: ta predstavlja izraz romantino za same prve romantiare? Odgovor glasi: jedno za Avgusta Vilhelma, drugo za Fridriha legela, jedno za Novalisa a neto sasvim drugaije za Tika. I dok je Siler oznaavanjem svoje Device Orleanske kao romantine tragedije eleo da urauna samo mistine elemente koji se u njoj sadre, ova re u naslovima knjiga legela i Tika predstavlja tano ono to za dananje delo predstavlja pridev moderno. Novalis je retko kad namerno koristio ovu re a nikada kao istu formulu; njome je, kao maginim plastom, obavijao najdublje line misli. Tik, veselo dete, rado se njome igra i doputa da se primeti kako mu ova tamna, zvuna re priinjava zadovoljstvo. Poev od dana kada je Ateneum zasnovao romantiarsku doktrinu, gotovo svi njegovi noviteti behu oblepljeni novom etiketom. Braa legel su bili svesniji i saglasniji u shvatanju ove reci. Dodue,

stariji je vie naglaavao formalnu a Fnidrih filozofsku vrednost. Pritom je njima, kao i Novalisu, pred oima lebdeo uglavnom pojam romana, sa dalekim seanjem na romantino. Ali, roman je bio Geteov Vilhelm Majster iji se prvi i najvaniji deo upravo bio pojavio. Bio je to prvi nemaki roman u modernom smislu, veliki dogaaj toga doba. Nijedna nemaka knjiga nije toliko uticala na savremenu literaturu kao Vilhelm Majster s kojim se pojavljuje roman kao izraz za itav niz ranije neiskazivih stvari. Ono to je kod njega bilo novo i udesno, duboko i odvano, to je za legela, Fridriha, u osnovi bilo romantino. On i Tik su sada upravljali ovu re na svoje sopstvene knjige, kao oznaku naslova. Umesto romantino oni su mogli rei i vilhelmmajstarovski, poto su doista sve vanije proze toga doba, Titan, kao i Sternlbild i Lusinda, neposredna i svesna podraavanja velikih olbrazaca. Time se ne podrazumeva da je romantino ve tada imalo neklasino odnosno antiklasino znaenje, poto Gete tada jo nij bio okruen hladnom svetiou posveenosti klasika. Ono to je u istoriji slikarstva predstavljalo usmeravanje na jedini interes, interes za svetlost i vazduh, to je u istoriji poezije bilo svesno usmeravanje od stilizovanog ka religioznom, od stiha ka ritmikoj prozi, od zaokruenih celina ka fragmentima. Nisu se vie traile forma i konture, ve miris i raspoloenje, nije se stremilo od opteg ka umetniki pojedinanom ve se, obrnuto, navaljivalo natrag, ka izvoru, ka prajedinstvu stvari i umetnosti. Preiveli su oni koji su pri posmatranju univerzuma navlaili koprenu. Posmatrajmo umesto rei samu stvar. Odmah pada u oi da postoje dve vrste romantike - dublja i povrna, istinska i maskirana. Svojevremeno je u ukusu publike pobedila druga, lana. Novalis je naglo zaboravljen dok je krabao bezbroj romana, Fuke, postizao uspeh za uspehom. U poetku su se pisci laali prve romantike, prave, ona koja je vidno propadala napokon nestala u negodovanju i zviducima publilke iz gledalita. Kada je Fuke napisao svoju prvu stvar, ta je romantika ve bila mrtva. Procvetala je sa Novalisom i sa njim i umrla. Mada je kasna romantika jo kod Ajhendorfa pokazala ljupki lirski a kod Hofmana dubok demonski talenat, ipak su to izdanci koji se labavo dre za stare romantiarske principe. Pravu romantiku smemo da traimo samo kod Novalisa poto su oba legela, uprkos dubokim uvodima i sublimiranom razumevanju, bila pesniki impotentna. Novalis je umro kao dvadesetosmogoddanjak. U uspomenama njegovih prijatelja on ivi i dalje potovan u neodoljivoj lepoti mladosti, mnogo hvaljen, nenadoknadiv, sa jedinstvenim mirisom tajne ljupkosti koja prebiva u njegovom nedovrenom pesnitvu. Od sveg spoljanjeg sjaja i kostim koji behu potrebni njegovim sledlbenicima, kod Novalisa ne nalazimo nita. U jednom udnovatom eseju nalazimo mladisku apologiju katolicizma koja u ustima potpuno zatucanih protestantskih mislilaca zvui kao nesreni paradoks. Prigovara mu se da se njegovo delo ipak odigrava u srednjem veku, u onom ozloglaenom srednjem veku romantike! Ovome

nemam ta da dodam. Ofterdingen je bezvremen, odigrava se danas, nikad i uvek, on je istorija ne jedne due ve dua uopte. Kao pesniko delo, on je viestruko sporan; sa izuzetkom udesnog prvog dela nedovren je a skici-rani nastavak se odvija u nemoguim perspektivama. Ali, kao ideja, kao plan i stvaralaki hitac, Ofterdingen je neprooenjiv - on nije delo jednog mladia ve jedn sanjalako samopromiljanje ljudske due, jedan lapet krilom iz nesree i tmine ka uzvienosti ideje, venosti, izbavljenja. Opipljivije od ideja dubokog pesnikog ega nastupile su osnovne romantine ideje iz Novalisovih tekstova i aforizama; one predstavljaju vie nego to to ine parafraze Fihteove filozofije, s obzirom da su njihova znakovnost i rezultati produbljena putem pounutarnjenja. To da za krug prokletstva vremena i prostora vae veni zakoni, da duh svih venih zakona prebiva uspavan u svakoj dui, kao i da celokupno izgraivanje i produbljivanje oveka poiva na tome da se taj duh spozna u vlastitom mikrokosmosu, da postane svestan sebe i od njega saini merilo za svaku novu spoznaju, to je, ukratko, Novalisovo uenje. Nije stoga nikakvo udo to je ova temeljna ideja sve vie iezavala i iscrpljivala se u kasnijoj romantici. Nije odgovarala ni pomodnim piscima ni likovnim umetnicima ve je, pre svega, bila jedno uopteno uenje bez literarnih ideja. Nije romantika kriva to je pesnitvo te decenije sadravalo jednu otuujuu, jednu izuzetno nesrenu egzistencijalnost. Kad se pojavilo stvaralatvo velikog Vajmarca (Getea, prim. Prev), to je ve bilo sadrano u biti vremena. Razumljivo je to je Novalis ostao izuzetna pojava, no, meutim, postavilo se pitanje: kako e se literatura druge, nove epohe odnositi prema svojoj nauci? Time poinje istorija neoromantike. Ta druga, nova epoha je stigla: literatura je zbaena sa trona kojega nikada nije ni bila dostojna - istovremeno sa filozofijom iju je sudbinu verno delila itavih pola veka. Obe su bile podjednako revolucionarne, demokratske i ljutite. Mlada Nemaka, iji je jedini veliki talenat bio Hajne, sahranjivala je staru generaciju i njenu poeziju uz bunu pogrebnu muziku. Sa izuzetkom nekoliko lepih stihova i dobrih viceva, Hajneovih, ta mlada Nemaka nas je malo obradovala. Stoga i nije bilo udo to se romantika tek proglaena za mrtvu, ponovo uzdigla - ali, ne prava romantika, ve ona nesrena maska ala Fuke! U vreme kad je u Nemakoj sve romantino bilo zabranjeno, neprestano se proizvodila, pod raznim etiketama, najjeftinija romantika. Starom kaputu koji nije skidao sa sebe, Hajne ima da zahvali za mnotvo oboavalaca. Ali, to nije uvek bio samo kaput. Upravo je on, oskrnavitelj hrama, genijalni ironiar, potajno udio za plavim cvetom a najbolje to je stvori bee odjek tonova Ofterdingena. No, naposletku je morala da propadne i Hajneova romantika. Nije naao ni jednog vrednog naslednika. Sledei veliki literarni pokret izbrisao je sve tragove prolosti. Naturalizam je vebao silovitu regimentu i u istroenu literaturu iznenada uneo kolu i disciplinu. Kod njega nije bilo sumnje - svi znaju kako je sveobuhvatno i vaspitmo delovao na jezik i poetiku. Sada, kada je obavio posao,

ne treba ni ubijati ni ometati mlade. Kao ostarelog, strogog uitelja vidimo ga na samom kraju, dodue bez suza, ali ipak punog zahvalnositi i spremnog da primi zahvalnost. On nam kao naslee zavetava jedan profinjen, dobro izgraen nain posmatranja, psihologiju i jezik. Zavetava nam pomalo prevazienu ali vrednu masu studija, istraivanja i priprema. Kako se prema njemu odnosio romantini elemenat mlae generacije, stasale u njegovoj koli? Ne da mi se da danas izabiram primere iz nemake poezije. To i niije neophodno jer kao tipine primere za stupnjeve razvoja neoromantine poezije imamo dva velika inostrana pesnika, pesnika o kojima se doista da govoriti kao o istomiljenicima. Jedan je mrtav - umro je pre izvesnog vremena a izaziva nam sauee ve kroz samu tragitku svoje sudbine. To je Dene Jakobsen. U njemu vidimo najraniji i najplemenitiji primer pesnika koji je sa snanom fantazijom i sanjalakom udi iskazao svu rafiniranost najrazvijenijeg realistiara. On izraava izuzetnu plastinost za svaku prirodnu pojavu, za svaku slamku na putu, za svaku vidljivu lepotu, pokuavajui da svoj siloviti dar predstavljanja i prefinjenu tehniku izraavanja prenese na duevni ivot, ne kao psihologrealisita ve kao sanjar i otkrivalac u besputnom moru nesvesnog. Tako, na primer, uranja u najdublje pore jedne enske due (Marije Grube), dok u Nils Linu preduzima oseajno razotkrivanje detinje due. Ovo je upravo inio i Keler, u svom besmrtnom Zelenom Hajnrihu. Ali, Jakobsen ima jednu novu tehniku: svesno ili nesvesno odrie se svih saimanja i stilizovanja, gradei predstavu na sitnim pojedinostima, lagano i marljivo. Pritom mu, to je primarno, uspeva da ostane pesnik, ak i u prividnim detaljima, da bira znaajno i prua celokupnu energiju svog filigranskog rada te stil jednog jedinstveno zasnovanog dela. Oba njegova velika dela predstavljaju istinsko romantino pesnitvo. I u jednom i u drugom je pojedinana, meka dua sredite sveg dogaanja i nosilac svih reenja Individualni ivot nije ni u jednom ni u drugom sluaju odslikan sa strogom analizom niti je osvojeno neistraeno tle na kojem sve to je ljudsko odzvanja snanom, dubokom rezonacijom. Ubrzo se primeuje da to vie nisu studije jednog istraivaa: tajanstveni veo istinske poezije prekriva ih kao moni ali neshvatljivi duh. U Jakobsenu ivi realist koji ne odrie naslee svoje kole i koji je postao pesnik. Ne moe se rei u kolikoj je meri njegov primer uticao na nastanak nemake neoromantike. Posmatrajmo naposletku jo jednog dananjeg romantiara, ivog, jo uvek mladog, romantiara koji je rastao nezavisno od naturalistikog ispovedanja i trenutno vai kao tip neoromantiara. Govorim o M. Meterlinku. Kod njega prividno ne nalazimo tragove naituralizma: on stilizuje, komponuje, svoju poeziju samo naizgled ukraava slobodnom voljom jednog Brentana ili Hofmana. Pa ipak, to je prividno. I on je nauio da posmatra i predstavlja svet romantino, mada se to ne primeuje odmah poto govori samo o nevidljivim stvarima. U aru jednog radoznalca, zapoeo je put kao sanjar i usamljenik, odbaen od sveta. Veto se drei uenja Novalisa, njemu se odigravaju svi vani dogaaji u samoj sri, on otkriva tragiku svakodnevnice. U svakom

oveku vidi skrivenu i preplaenu duu, izmamljuje je nenim, ulepanim reima, podstie joj hrabrost i pokuava da joj povrati izgubljenu vlast. Suvino je uputati se na ovom mestu u detalje njegovog dela. Od pre nekoliko godina Nemaka ga poznaje jednako dobro kao i njegova domovina. Ovde pominjem samo jednu od njegovih knjiga, najznaajnijih. Ona pokazuje da je Meterlink, kao i Jakobsen, odan kultu proste prirode i stvarnosti. To je ivot pela. Kakvo je to briljivo, s naune strane besprigovorno predstavljanje ivota pela, doista jednostavno i pouzdano, kao udbenik a ipak u svakoj reenici delo pesnika! Eto, istinska neoromantika se ne trai u kostimiranosti bajke. Ne znam da li bi Novalis istrpeo princezu Malen ali sam siguran da bi se radovao ivotu pela. Obraditi ogranieni deli prirode sa istraivakom zaljuibljenou i u svom krugu ponovo pronai univerzum sa radosnom zauenou, to je romantina pobonost. Prepoznati u jednom pelinjem drutvu duboke zakone celokupnog ivota i ogledala venog, to je novalisovski duh. U ovome poivaju tajna i dublji zadatak novog romantinog duha. Ne radi se o stvaranju nekoliko zgodnih, novih pesama, ve o produbljenju ivota i spoznaji delovanja na svim podrujima. To to je jedna knjiga, kakva je ivot pela, bila uopte mogua, predstavlja napredak, ne samo u Meterlinkovom stvaralatvu. Postepeno je bilo omogueno i veoj grupi italaca da uvidi da jedna knjiga nikada ne moe biti romantina kroz materijal i jezik ve kroz slobodni duh. Pisci romana iz srednjeg veka, od bajki-drama i prazne lirike, nisu se, od vremena Zole i Dostojevskog, ni za korak pribliili duhu romantike. Ali svaki pesnik koji u sebi nosi neto od duha Ofterdingena srdano nam je dobrodoao. (1900)

PSIHOLOGIJA POLUOBRAZOV Kao to je poznato, mnogi atavizmi imaju snanu potrebu da se prerue u moderno ili napredno. Tako se u literarnoj kritici s vremena na vreme neprijateljski duh i varvarstvo preruavaju u elemente psihoanalize. Da li je neophodno da se klanjam Frojdu i njegovim rezultatima? Da li je neophodno da ja uskraujem pravo geniju Frojdu da uz pomosredstava svoje metode posmatra svakog drugog genija sveta? Treba li da podsetim da sam pomagao odbrani Frojdovog uenja u vreme dok je jo bilo osporavano? Moram li ja lino moliti itaoce da u zloupotrebi osnovnih Frojdovih pojmova od strane bezdunih kritiara i dezerterskih filologa, meni smenih, ne vide napad na genijalnog Frojda i njegove psiholoke i psiho terapeutske rezultate? Sa propagandom i izgradnjom frojdovske kole koja se bavi istraivanjem i leenjem neuroza znamenitih ljudi i koja je odavno dobila zaslueno priznanje -

sa propagiranjem ovog uenja u masama i naprednim prodiranjem njihove metode i terminologije u duhovnu oblast, nastao je jedan uasni sporedni proizvod: pseudofrojdovska psihologija poluobrazovanih i diletantska knjievna kritika koja knjievna dela istrauje metodama koje Frojd koristi za istraivanje snova i drugih nesvesnih duevnih sadraja. Rezultati ovakvih istraivanja, koja ne zahtevaju ni medicinski ni nauno kolovane literate, nikad nisu predstavljali neko otkrie, na primer otkrie duevne bolesti pesnika Lenaua, ve samo elemente sa zajednikim imeniteljem, Lenaua i drugih pesnika, iskazane kroz snove i fantazije omiljenih duevnih bolesnika. Pomou pesnitva se istrauju kompleksi i omiljene predstave jednog pesnika te se utvruje da on pripada ovoj ili onoj klasi nieurotiara, ispostavlja se jedno majstorsko delo u kojem se neuroza iz istih uzroka izvodi kao prostorni strah gospodina Milera i nervoza eluca gospoe Majer. Sistematski se otklanja, sa odreeno poudom (pouda je protivna duhu), panja od pesnikog dela, nono se degradira u simptome duevnih stanja; kod tumaenja dela ini se najgrublja greka racionalizovanja i moralisanja biografije te se ostavlja gomila ruevina na kojoj razbacani lee rastrgani sadraji velikog pesnikog dela, krvavi i prljavi - tada se ini da celina nije bila smiljana ni iz jedne druge namere do iz obine tenje da se pokae kako su i Faust i Hajnrih od Ofterdirigena ogoljene, ljupko stilizovane maske sasvim obinih dua i njihovih sasvim obinih nagona. Preutae se sve to je kod ovih dela rezultat, uinak, te e se tako, sve ono to su ljudi uinili, povratno preobraziti u neoblikovanu materiju. Preutae se i udnovati fenomen da isti sadraj, koji dovodi do stomanih bolova neurotiara Majera, kod drugih ljudi oblikuje visoko umetniko delo. Nigde se nee videti fenomen, uoblieno, vredno i nepovratno, ve uvek i svuda samo bezoblino, pramaterijsko. Ali, nama nisu potrebna tako brojna marljiva istraivanja da bismo saznali da su materijalni doivljaji pesnika otprilike isto to i doivljaji svih drugih ljudi. Ali, o onome t bismo rado eleli da saznamo, o fascinantnom udu da se kod nekih stvaralaca obini doivljaji preobraavaju u svetsku dramu - o tome se ne govori nita. Ovo je, izmeu osltalog, i ogreetnje o Frojda iji je genije trn u oku mnogim njegovim dananjim uenicima. Pojam sublimiranja, koji je ustanovio sam Frojd, ovi su literarmo odbegli poluaci odavno zaboravili. Ono to poseduje eventualnu vrednost kod tih analiza poezije za biografiju i psihologiju, krajnje je malo i podozrivo. Ko je u svom ivotu doiveo psihoanalizu na sebi, primenio je na drugome ili u takvom postupku bio sauesnik, mora znati koliko vremena, strpljenja i truda ona zahteva i kako podmuklo i tvrdoglavo uzroci i poreklo neuroza ele da se sakriju pred analitiarem. On mora znati da je za prodor u uzroke potrebno strpljivo oslukivanje razliitih duevnih manifestacija, snova, pogrenih radnji itd. Ako bi pacijent rekao svom analitiaru: Dragi gospodine, niti imam vremena niti sam raspoloen za seanse, ali vam predajem paket sa mojim snovima, eljama i fantazijama! Napisao sam ga, delimino i u stihu, te ga uzmite i protumaite u

njemu sve ono to morate da znate!, lekar bi nesumnjivo ismejao pacijenta. Neurotiar moe da slika i pie pesme - njih e analitiar takoe posmatrati i itati ali, da samo iz takvih dokumenata spoznaje nesvesni duevni ivot i raniju duevnu istoriju jednog oveka, to bi za svakog analitiara predstavljao krajnje naivan i diletantni postupak. Poluobrazovani tumai poezije ne ine nita drugo ve obmanjuju jo neobrazovanije itaoce da se iz takvih dokumenata moe izvriti pomenuta analiza. Pacijent je mrtav i ne treba se bojati kontrole. Dolo bi se do sjajnih rezultata ako bi neki vest literata sam ponovo podvrgao ova analitika tumaenja poezije jednoj analizi i pokazao jednostavnost nagona kojima ova psihologija ponaanja hrani svoju surevnjivost. Ne verujem da je Frojd ikada ozbiljno uzimao ovu literaturu svojih lanih uenika. Ne verujem takoe da bilo koji ozbiljni lekar ili istraiva psihoanalitike kole ita ove lanke i broure. Umesno je rei jedino da se radi o vidljivoj odvojenosti voe od ovih diletantskih snaga. Nije ravo to to se pojavljuju ova prividna dubokorazlona otkrivanja genija prolosti, ova prividna, kao no otra, razjanjenja umetnikih dela u brourama i knjigama i to to sad predstavlja jednu novu literarnu vrstu koja je, dodue, malo itana ali u kojoj astoljubivi autori mogu uzbrsti poneku lovoriku. Neprijatno je to je iz ove diletantske analize dnevna kritika nauila da pojednostavljuje svoje zadatke i da se zavarava lakoom odreenog naunog postupka. im otkrijem u pesnitvu jednog meni nesimpatinog autora tragove kompleksa i neurotinog razvoja, namah ga denunciram pred svetom kao psihopatu. Prirodno je da e i to jednom prestati, da e re patoloki izgubiti svoje sadanje znaenje. Doi e do otkrivanja relativnosti na podruju bolesti i zdravlja i do opaanja da bolesti od danas ve sutra mogu biti simptomi zdravlja te da samo zdravlje nije uvek najpouzdaniji simptom samog zdravlja. Otkrie se takoe da za oveka sa uzvienim duhom i delikatnim oseanjima moe biti uasan pritisak i takav ivot usred dananjih konvencija o dobru i zlu, o lepom i runom. Tada e se Nie i Helderlin iz psihopata ponovo preobraziti u genije; doi e do otkrovenja da se danas stoji na mestu gde se stajalo i pre dolaska psihoanalize i da se mora doneti odluka da se duhovna nauka upranjava vlastitim sredstvima i sistemima, ukoliko takav zahtev postoji. (1930)

UMETNIK I PSIHOANALIZA Od Frojdove Psihoanalize, preko najueg kruga lekara-neurologa, od strane Frojdovog uenika Junga i njegove psihologije nesvesnog, od izgradnje i deliminog objavljivanja uenja o tipovima, dakle od potpunog okretanja analitike psihologije narodnim mitovima, legendama i pesnitvu, formiran je

stav da izmeu umetnosti i psihoanalize postoji blisko i plodno proimanje. Bilo saglasno sa Frojdovim uenjem ili ne, njeni neposredni temelji su tu i deluju. Moglo se oekivati da bi se umetnici posebno obradovali ovom novom, viestruko plodonosnom nainu posmatranja. Kao neurotiani, mnogi bi eleli da se zainteresuju za psihoanalizu. Ali, kod umetnika je sklonost da se upuste u jednu novozasnovanu psihologiju prisutnija nego kod oficijalne nauke. Umetnika je lake pridobiti genijalnom radikalnou nego profesore. Vie se danas diskutuje i ire prihvata frojdovski svet ideja meu mladim umetnicima nego meu medicinarima i psiholozima od struke. Za pojedine umetnike koji se nisu zadovoljili time da prihvate stvar samo kao novu temu za rasprave u kafeu, rodilo se novo nastojanje - da ue iz nove psihologije - nastalo je, tavie, i pitanje: da li i koliko novi psiholoki uvidi mogu samom stvaralatvu doneti dobro. Seam se da mi je otprilike pre dve godine jedan moj poznanik poslao Oba romana Leonarda Franka u kojima nisam naao samo vredno poetsko delo ve istovremeno i nain uvoenja u psihoanalizu. Od tada sam poeo da itam poezije u kojima su bili jasno vidljivi tragovi bavljenja Frojdovim uenjem. Meni samom, koji nisam imao ni najmanjeg interesa za noviju naunu psihologiju, uinilo se da je u nekoliko tekstova Frojda, Junga, tekela i drugih reeno neto novo i vano, te sam ih sa zanimanjem itao; ustanovio sam da sam u njihovom shvatanju duevnih zbivanja samo potvrdio gotovo sve pojmove koje sam stekao od pesnika ali i vlastitim posmatranjem. Video sam iskazano i formulisano ono to mi je kao pojam i povrna dosetka, kao nesvesno znanje, delimino ve pripadalo. Pojavio se jedan klju vie - ne apsolutni arobni klju ali ipak jedno novo i vredno nastojanje, nova, odlina alatka ija se upotrebljivost i pouzdanost naglo obistinila. Pritom ne mislim na pojedinana literarno-istorijska nastojanja koja su od pesnikovog ivota inila detaljnu istoriju bolesti. Ve i sama potvrivanja Nieovih psiholokih saznanja i prefinjenih pojmova bila su nam dovoljno vredna. Novo posmatranje i poznavanje nesvesnog, predstavljanje psihikih mehanizama kao procesa istiskivanja, sublimiranja, regresije i tako dalje, pokazuju istotu eme, oevidnu i neopozivu. Iako se veini ini da mogu lako upranjavati psihologiju, njena je primenljivost ostala sumnjiva za umetnike. I kao to je malo istorijskog znanja potrebno za istorijsku poeziju, ili botanike i geologije za poljoprivredu, tako je malo naune psihologije potrebno za predstavljanje oveka. Videlo se kako su sami psihoanalitiari posvuda koristili poeziju ranijeg, preanalitikog perioda kao potvrdu, izvor i dokaz. Ono to je analiza saznala i nauno formulisala, postojalo je kod pesnika u svesti; pesnik se dokazao kao predstavnik jednog naroitog naina razmiljanja koje je u analitiko-psiholokom pogledu bilo potpuno protivreno. On je bio sanjar a analitiar tuma njegovih snova. Da li pesniku, prilikom njegovog punog uea u novoj nauci o dui, moe preostati i neto drugo, kao to je, na primer, nastavak sanjanja i sleenje zova

svog nesvesnog? Ne, ne moe mu nita preostati. Ko ranije nije bio pesnik, ko prethodno nije osetio unutra ove analize nisu uinlile tumaem due. On je mogao da koristi samo jednu novu emu koja bi ga za trenutak zapanjila ali njegove sutinske moi nisu narastale. Pesniko shvatanje duevnih zbivanja zaostajalo je pred stvarima intuitivnog, ne analitikog talenta. Meultim, time pitanje nije reeno. Zaista. Koliko god on pogreno postupao da bi preneo tehniku u umetniko delo, toliko je i ispravno kad psihoanalizu ozbiljno shvata i sledi je. U stanju sam da sagledam tri potvrde. Najpre duboka potvrda o vrednosti fantazije, fikcije. Posmaltira li samog sebe analitiki, umetniku ne ostaje skriveno da slabostima, na koje se on ali, pripada i nepoverenje prema sopstvenom poslu, sumnja u fantaziju, u jedan tui glas u njemu, nepoverenje, dakle, koje graanskom shvatanju i vaspitanju daje za pravo datog umetnika da ono to on eli da vrednuje samo kao fikciju, predstavlja visoko vredno delo i podsea ga na sutinu osnovnih duevnih zahteva, kao i na relativnost svih autoritativnih merila i vrednovanja. Analiza potvruje umetnika pred samim sobom. Pritom mu prua slobodu u oblasti istog intelektualnog delanja u analitikoj psihologiji. Korienje ove metode mogao bi da iskusi i onaj koji je upoznaje od spolja. Ali, ove druge vrednosti omoguuju se samo onome koji je duevnu analizu iskusio temeljno i na svojoj koi, kome analiza nee predstavljati jednu intelektualnu stvar ve doivljaj. Ko se zadovoljava time da dobije izvesna razjanjenja o svom kompleksnijem ivotu, izgubie najbitnije vrednosti. Ko je putem analize, traganja za duevnim prauzrocima u seanju, snovima i asocijacijama ozbiljno odmakao, postade dobitnik onoga to se otprilike moe nazvati unutranjim odnosom prema vlastitom nesvesnom.- On e prisnije, plodnije i strasnije doiveti Ono izmeu svesnog i nesvesnog; poee da osvetljava ono to inae ostaje pod pragom i to se odigrava u neposmatranim snovima. A to je opet kroz rezultate psihoanalize u tesnoj vezi sa etikim, sa linom saveu. Analiza, pre svega drugima, postavlja jedan veliki osnovni zahtev ije se zanemarivanje i izbegavanje odmah sveti, ija aoka prodire duboko i ostavlja trajne tragove. Ona zahteva istinoljubivost prema samom sebi, istinoljubivost na koju nismo navikli - ui nas da sagledavamo, istraujemo, prepoznajemo i ozbiljno prihvatamo ono to smo u nama smatrali najuspenijim. Ve kod prvih koraka koji se ine u analizi, ovo je jedan snani, uasni doivljaj, jedno potresanje u korenu. Ko odoli i nastavi dalje, uvidee da je sve usamljeniji, odvojeniji od konvencija i naviknutih shvatanja, obasut razliitim pitanjima i sumnjama koje ne moe nita zaustaviti. Stoga on, iza strunih kulisa, uvia neumoljive slike stvarnosti i prirode. Jer, samo e se u intenzivnom samoispiti vanju deli istorije razvija doista preiveti i biti proet strahotmm oseajima. Otac, majka, seljak, nomad, majmun i riba nikada se ne mogu tako ozbiljno i potresno pojmiti kao u psihoanalizi. Sa rasvetljavanjem strahova, zabuna i istiskivanja narastae i smisao ivota i linosti, istije i izazovni je.

Ovu vaspitnu i podsticajnu snagu analize niko ne moe izazovnije da osea od umetnika. Njegov zadatak, naime, nije da se pogodno prilagoava svetu i njegovim obiajima ve da sainjava ono Jedinstveno, ono to predstavlja on sam. Meu pesnicima iz prolosti, neki su se nalazili veoma blizu znanju naunih postavki analize kao duevne nauke, pre svih Dostojevski koji nije samo iao ovim putem, instinktivno, pre Frojda i njegovih uenika, ve koji je posedovao i jednu odreenu praksu i tehniku ove vrste psihologije. to se tie nemakih pesnika, shvatanje duevnih procesa Zan Pola najblie je dananjem. Zan Pol je najblistaviji primer umetnika kome je duboko ivotno shvatanje predstavljalo neprestano uspostavljanje prisnog kootakta sa vlastitim nesvesnim. Naposletku, citiram jednog pesnika koga smo, dodue, navikli da raunamo u iste ideliste, ali ne u sanjare, zaronjene u sopstvenu prirodu, ve u iste intelektualistike umetnike. Oto Rank je iznaao jednu zauujuu, modernu potvrdu za psihologiju nesvesnog: iler pie Kerneru koji se ali na tekoe u knjievnoj produktivnosti: Razlog tvojih albi lei, kako mi se ini, u prinudi koju tvoj razum namee tvojoj imaginaciji. Moe da teti stvaralakoj aktivnosti due kad razum, ve na samoj kapiji, kontrolie ideje koje pritiu. Izolovano posmatrana, jedna ideja moe biti nitavna i veoma oportunistika, ali, moda e ona postati vana tek zahvaljujui sledeoj ideji, moda e moi da u odreenoj vezi sa drugom, koja takoe izgleda naivna, prui veoma stvrsishodnu vezu: sve to ne sme da ocenjuje razum, da je zadrava toliko dugo dok se ne pokae u vezi sa drugim idejama. Kod stvaralake glave, ini mi se, razum je povukao strau sa kapije - ideje samo juriuju da bi ih razum tek kasnije pregledao i u veoj koliini odabirao. Ovde je klasino izraen idealni odnos intelektualne kritike nesvesnog. Ne istiskivanje iz nesvesnog, nekontrolisanog domiljanja, sna, ne trajno naputanje neoblikovanog beskraja nesvesnog, ve puno ljubavi, oslukivamja skrivenih izvora i, nakon toga, kritinost i izbor iz haosa - tako su radili svi veliki umetnici. Ako neka tehnika i moe da pomogne u ispunjenju ovog zahteva, onda je to psihoanalistika. (1918)

ITANJE I POSEDOVANJE KNJIGA Shvatanje da svako pare tampane hartije ima vrednost i da sav tampani duhovni rad zassluuje potovanje, kod nas je danas zastarelo. Ima retkih pojedinaca, na moru ili visoko u planinama, iji ivoti jo uvek nisu zahvaeni poplavom hartije i kojima su obian kalendar ili novine vredne i dostojne posedovanja i uvanja. Mi smo navikli da na kunu adresu besplatno primamo gomile tampanih stvari i smejemo se Kinezima kojima je svaki ispisan ili

odtampan list hartije svet. Meutim, uprkos tome, zadralo se naroito potovanje prema knjizi. Tek odnedavno se knjige dele besplatno, postavi na taj nain roba koja se moe dobiti budzato. Uostalom, izgleda da se upravo u Nemakoj ljudi sve vie raduju posedovanju knjiga. Nedostaje jo mnogo razumevanja za posedovanje knjiga u pravom smislu. Bezbroj ljudi zazire od knjige mada je novac koji za njih preostaje tek deseti deo onoga to daju za pivo i tingl-tangl; za druge, one staromodne, knjiga je svetinja, izloena praini na plianom pokrivau u boljoj sobi. Svaki pravi italac u osnovi je i prijatelj knjige. Jer, ko sa srcem prima jednu knjigu i ume da je voli, on e moda hteti da je ima u vlasnitvu, da je poseduje, iznova ita, znajui rimu je dostupna, uvek u blizini. Prosta je stvar pozajmiti, proitati i vratiti knjigu a proitano ne moe tek tako da se izgubi kad knjiga izae iz kue. Ima italaca, pogotovo meu nezaposlenim enama, koji su u stanju da dnevno gutaju po jedan tom; njima je pozajmna biblioteka glavni izvor - oni ne ele da skupljaju dragocenosti, da stiu prijatelje i ine svoj ivot bogatijim ve samo da udovolje jednom prohtevu. Ova vrsta italaca koje je Gotfrid Keler dobro odslikao, robuje svojim porocima. itanje knjige predstavlja za dobrog itaoca upoznavanje bia i naina miljenja jednog neznanca, autora, tenju za razumevanjem istog, kao i mogunost sticanja novog prijateljstva. Naroito prilikom itanja poezije: ne upoznajemo samo uski krug lica i zbivanja ve, pre svega, pesnika, njegov nain ivota i posmatranja, temperament, unutranji izgled, te napokon i njegov rukopis, njegovo umetniko sredstvo, ritam njegovih misli i jezik. Za onoga koga je jedna knjiga na bilo koji nain opsenila, ko poinje da upoznaje i shvata autora i prema njemu formira izvestan odnos, za njega tek tada poinje pravo dejstvo knjige. On je stoga nee vratiti i zaboraviti ve zadrati, to znai da e kupiti i, po potrebi, ponovo itati. Ko tako postupa sa knjigama iji su ga ton i dua u jednom trenutku uzbudili, ubrzo nee onako neodluno i besciljno gutati lektiru nego e vremenom okupiti oko sebe krug njemu vrednih dela koja e mu pruati zadovoljstvo i saznanje i u svakom sluaju biti vrednija od svega onoga to mu, bez iijeg saveta, radi sluajnog itanja, doe u ake. Nema hiljadu najboljih knjiga; za svakog pojedinca postoji posebni izbor onoga to mu je srodno i razumljivo, drago i vredno. Stoga se dobra biblioteka ne moe sainiti porudbinama; svako mora da sledi vlastitu potrebu i ljubav te da postepeno stie zbirku knjiga, tano onako kako se stiu prijatelji. Jedna nevelika zbirka moe predstavljati itav svet. itaoci ija se potreba ograniava na mali broj knjiga, oduvek behu dobri itaoci; seljanka koja poseduje i poznaje samo bibliju, iitala je iz nje vie znanja, utehe i radosti nego to bilo koji razmaeni bogata moe dobiti iz svoje skupocene biblioteke. Tajanstvena je stvar delovanje knjige. Svaki otac ili vaspita iskuava sledeu stvar: dajui deaku idi mladiu, u pravo vreme, pravu, dobru i vrednu knjigu, uvia da ona ipak promauje. Svako mora da pronae sopstveni put u

svet knjige, bez obzira na starost, makar i mario za savete i prijateljsko skretanje panje. Neko se pri itanju poezije odmah oseti radosnim dok su nekima potrebne godine i godine da bi iskusili slast i udesnost takvog itanja. Sa Homerom se moe poeti a sa Dostojevskim prestati, ili obrnuto; uz pesnike se moe rasti a potom prei k filozofima, ili obrnuto - ima stotinu puteva. Meutim, samo je jedan zakon - graditi sebe i kroz knjige duhovno narastati, s panjom za ono to se ita, sa strpljivou elje sa razumevanjem i uzdrljivou za vrednovanjem i miljenjem. Ko ita samo da bi mu prolo vreme, a takvih je mnogo, zaboravie proitano i ostati siromaan kao i ranije. Ali, ko ita knjige onako kako se slua prijatelj, njemu e se one otkljuati i postati vlasnitvo. Ono to ita nee se izgubiti ve zadrati i pripadati mu, radovati ga i teiti, kako to samo prijatelji mogu. (1908)

SADRAJ - Vojislav DESPOTOV: Heranan HESE - magija knjige - Magija knjige - Lektira za odmor - Svetska kriza i knjige - Ekscentrine prie - Pogreno shvaeni pesnik - Pesnikova ispovest - Mladi pesnik - Iz predgovora jednoj antologiji lirike - Jedan raritet - O prevodima - O reci hleb" - Jezik - O pesnitvu - O knjievniku - Re - Takozvani izbor materijala - Takozvano bekstvo u prolost - Takozvano bekstvo u umetnost - Pisanje i rukopis - Duh romantike - Romantika i neoromantika - Psihologija poluobrazovanih - Umetnik i psihoanaliza - itanje i posedovanje knjiga

MAGIJA KNJIGE Recenzenti Vojislav DESPOTOV Rade OBRENOVIC Za izdavaa Dragan STOJlC, upravnik Srpske itaonice i knjinice, Irig Likovno-tehnika oprema Oskar TEFAN Administracija i redakcija Masarikova 7 21 000 Novi Sad Telefon- (021) 52-443 Osloboeno osnovnog poreza na promet miljenjem Pokrajinskog komiteta za obrazovanje i kulturu tampa: NIRO Obzor" OOUR tamparija Kultura" XIV vojvoanske udarne slovake brigade 46 21470 Baki Petrovac Tira: 2000 primeraka tampanje zavreno maja 1985.