Морални релативизам

• Једно од доминантих обележја савременог

погледа на свет је вредносни релативизам.
• Не погодује развоју морала, јер нагриза
саме темеље на којима почива морал.
• Главни циљ Сократа, Канта и других
заступника деонтолошке етике био је борба
против релативизма.
• Антрополошки, етнолошки, социолошки,
историјски културолошки подаци као да уносе
забуну у наше вредносне системе.
• Да ли етика зависи од тога где смо рођени, у ком
историјском периоду, у којим климатским,
географским, економским и социјалним условима?
• Не треба бркати културолошки и етички
релативизам.
• Грешка је поистоветити морал са обичајима
• Релативизација вредности: оно што је добро за моје
друштво , земљу и епоху није за друге.
• Крајња консеквенца: етика постаје ствар групног и
личног сентимента, односно укуса а о укусима се не
расправља.
• “Пошто је све релативно, ништа ме не обавезује”
• Достојевски је то формулисао узвиком: “ Ако Бог не
постоји, онда је све дозвољено!”
• То значи да морал мора да има неко чврсто упориште
како би опстао, односно имао смисао.
• Неко сматра да је то упориште у религији, да га други
налазе у човековом биолошком устројству, трећи у
друштву/култури...
• Међутим, различита људска друштва имају многе
заједничке дубоке структуралне елементе.
• Кад их не би имала, не би постојала могућност
узајамног разумевања и друштвене науке не би
ни биле могуће.
• Постоји заједнички темељ који одређује појам
људског бића
• Заједничка људска ситуација, њене
фундаментелне одреднице - потребе, радости,
наде, туге, тежње
• Културу или заједницу стварају заједнички :
• стандарди,
• вредности,
• идеали,
• укуси,
• приоритети, који заједнички морал чине
могућим.
• Како долази до тако великих разлика
у моралним вредновањима
различитих друштава и епоха?
• Пример:
• Две заједнице се слажу око основног начела
да је морално оно што свакој помаже да
напредује, а неморално оно што кочи њен
развој.
• Али, заједница која живи у топлој клими са
мало воде другачије ће гледати на одевање
и коришћење воде него она која живи у
хладном поднебљу и има обиље воде.
• Заједница са много мушкараца и мало жена
неће моногамију посматрати на исти начин као
заједница са приближно истим бројем
мушкараца и жена или са много већим бројем
жена него мушкараца.
• Различити услови, дакле, дају разлога да се
различите радње сматрају моралним или
неморалним.
• Утилитаристички приступ налаже да се испита
да ли обичаји и закони неке земље доносе
више користи или штете по све на које имају
утицаја, не само непосредно него и на дуже
стазе.
• Наиме, неки обичаји или закони који су раније
били морално оправдани или барем
прихватљиви, постају морално неодрживи са
променама у друштву.
• Различити услови живљења намећу велике
моралне дилеме и када размишљамо о
политичком, економском и друштвеном
одлучивању на међународном нивоу
• Пример:
• Да ли максимални ниво термалног
загађења који стварају електране треба да
буде исти у некој сиромашној земљи и у
Немачкој?
• У Немачкој се одлука о давању приоритета
између опстанка пастрмке и веће производње
електричне енергије рационално доноси у
корист пастрмке.
• Ситуација је обрнута у афричким земљама
• Одавно је познато да многа права, на пример
правo на квалитетну медицинску негу или
образовање, зависе од ступња економског
развоја одређене земље
• Слично се могу анализирати и други поступци.
• Отварање површинских копова и огољавање
шумских подручја без поновног сађења стабала
доводи до нестанка површинског слоја земље и
разливања вода: обоје је штетно и обоје се може
спречити.
• Али у недовољно развијеним земљама локалне
шуме су често једини извор горива и грађевинског
материјала за месни живаљ.
• Он нема средства за поновно пошумљавање и
занима га тренутни опстанак (јер је непосредно
угрожен), а не дугорочне последице његових
поступака.
• Религиозна и чињенична веровања (погледи на
свет, филозофије живота) такође утичу на схватање
моралног и неморалног.
• Веровање у богове вулкана који траже људску жртву;
• Веровање да дете још није људско биће:
инфантицид код древних Грка;
• Веровање да урођеници у Америци и Аустралији
нису потпуно људи: њихово поробљавање, насилно
преобраћење или уништавање;
• Веровање да је жена инфериорно биће:
вишевековна дискриминација, и тд.
• У многим случајевима индустријских грехова
причињена штета бар у почетку није
намерна и није позната.
• Пример: азбест, дуван, пестициди и
хербициди.
• Тек пошто број случајева обољења и
урођених деформација порасте, научници
потраже узрок и идентификују изазивача.
• Интервенција влада и политичка воља: тражи
се и подстиче израда безбеднијих
алтернативних хемикалија.
• Сазнање да постоје безбедније и подједнако
дејствене алтернативе чини неразборитим и
неморалним прихватање већег ризика и
реалне штете коју наносе производи
стављени ван закона.
• Психијатрија и психологија:
• Многи некадашњи пороци и греси се сада
дефинишу као болести зависности.
• Примедба: та дефиниција ипак може да се
доведе у питање, јер се не може алкохолизам или
наркоманија поистоветити са болешћу у чијем
избијању нисмо свесно саучествовали.
• Због тога многи сматрају да се те појаве ипак
могу и морално процењивати.
• Данас се иде у крајност морализовања здравља.
• И развијена друштва имају нека веровања за
која мисле да су објективна чињенична
знања.
• Верујемо да то нису само веровања већ
чињенична знања.
• Морални судови се заснивају и на
претпоставкама које нису још научно
доказане или нису уопште доказиве.
• Пример:
• Да ли ембрион може да се третира као
људско биће? Важно за расправу о
(не)моралности абортуса.
• Кад престаје живот? Кад стане срце, кад
престану мождане функције? Важно за
расправу о пасивној и активној еутаназији.
• Ко одлучује кад треба “скинути” пацијента са
апарата који му одржавају виталне функције?
• Закључак поводом релативизма
• Нека друштва верују у оно што је нетачно. До
неке мере, то важи за свако друштво.
• Али фонд чињеничног знања се развија и
напредује.
• Као што може да греши у погледу чињеница,
тако друштво може да греши у погледу неких
својих моралних судова.
 Нигде не постоји целовит морални систем који
би имао апсолутну вредност и који само чека да
буде откривен.
 Али нигде не постоји ни целовит и довршен
научни систем – није нам ни у једној сфери
доступан тоталитет истине.
 Непрекидан процес побољшања, исправки.
 У случају етике, као у случају наука, напредак је
непобитан и свака нова теорија побија
погрешне,а интегрише у себе ваљане елементе
претходних теорија.
• Принцип “све или ништа” је погубан
• Свако трагање за тоталитетом или апсолутом
доводи до нихилизма:
• “Ако не могу да достигнем апсолутну
извесност, онда ништа више није извесно,
истинито, вредно мојих прегнућа”
• Онда је све свеједно!
• Опасност од максималистичких
захтева.
• Спречавају дијалог, тражење
компромиса или консензуса.
• Разликовати нужни компромис од
компромитовања темељних
вредности
• Нихилизам произлази од латинске речи nihil
што у преводу значи ништа.
• Нихилизам је порицање вредности било које
или свих социјалних структура, власти и
закона, норми вредности и моралних
принципа.
• Оваква оријентација може водити ка :
• активном отпору и насиљу према свим
успостављеним системима или
• пасивним отпором свему, без икаквих
алтернатива на уму.
• Међу факторима који доводе до урушавања
или ништења вредности, улогу игра и тип
васпитања и образовања који данас
доминира.
• Које се способности и вештине валоризују
и промовишу, а које се занемарују и
потискују?
• У складу са преовлађујућом економистичком
парадигмом и технолошком културом: максимално
развијање и коришћење рационално-утилитарних
и примењивих способности на рачун емоционалне,
социјалне, моралне и духовне интелигенције и
развоја целовите, уравнотежене личности.
• Уска специјализација, форсирање технонаука
науштрб формирања карактера и личности
• Марксов израз: “фах-идиоти”
• У времену постмодерне, релативизам је постао
доминантна вредност, те сваки дискурс који
садржи и најмању претензију на прокажену
универзалност или истинитост, сматра се не
само превазиђеним, већ и опасним,
тоталитарним.
• Проблем је у томе што се уз прљаву воду из
корита избацује и дете, тј. идеја да поред
многих лажних, постоје и неке неке праве
универзалије.
• У рату против универзализма, долази до
двоструке грешке:
• 1. Релативизам, у којем се види лек против
нетолерантности постаје и сам
нетолерантан, апсолутистички.
• 2. Нетолеранција не проистиче из
легитимне употребе ума, увек скопчане са
сумњом, преиспитивањем, тражењем
ваљаних утемељења, већ из људских
емоција и страсти (острашћености)
• Бацајући анатему на разум, на способност
објективног, непристрасног расуђивања, па
и на сам појам истине, релативизам крчи
простор бујању емоција и ширењу
ирационалних, искривљених уверења.
• Морална анархија отвара простор
необузданој вољи за моћ.
• Разлика између скептицизма узетог у широком
смислу и у уском смислу.
• 1. У ширем смислу „скептицизам“ значи
способност да се сумња. У том значењу
скептицизам је функција разума једнако као и
способност да се верује и доказује.
• „Скептичан“ (грч. skeptikos) појединац, према
етимологији, јесте онај који посматра и
размишља.
• Скептицизам означава извесну спорост и опрез у
доношењу судова, критичку дистанцу, резерву пре
него што се поверује у неку тврдњу.
• Дакле, у ширем смислу појма, скептичан је
сваки разумни појединац.
• То је здрав скептицизам
• Одбијање те врсте (широког, разумног,
здравог) скептицизма једнако је менталној
лењости, незрелости или вољном
одбацивању запитаности, расуђивања,
умног утемељења мишљења, веровања и
ставова.
• 2. Уски скептицизам означава поступак којим се
полази од превише високог идеала истине који
доводи до негирања сваке реалне истине, због
позивања на тај утопијски критеријум.
• То води немоћи да се било шта тврди, да се у
било шта верује, осим у немоћ било какве
афирмације.
• У савременом свету, такав скептицизам добија
радикалан облик, компензован
хиперактивношћу.
• Скептицизам, дакле, поништава вредности,
али оставља активност, френетичну
агитацију, која је сама себи сврха.
• С обзиром да и људска природа не трпи
празнину, етичка празнина се попуњава
дисфункционалним, често патолошким
садржајима.
• Који су то садржаји који попуњавају насталу
етичку празнину?
• Човечанство непрестано развија алатке, оруђа.
Ако не постоји дубока вредност или смисао,
циљ тих оруђа је само да буду корисни, у
служби пријатности.
• Проблем је у томе што пријатност није
довољна сама себи, ако не садржи неки
смисао.
• Због тога се стално акумулирају оруђа, тј.
средства.
• Акумулирање средстава значи повећање
моћи.
• Тако моћ и повећање моћи постају сâм
смисао.
• Тако активни, радикални скептицизам
неизбежно завршава у „етици“, чак и
метафизици воље за моћи, која уништава свет.
• Тотална дерегулација ероса и жудње за
профитом исход је иморализма, који води
чистом насиљу.
• Постоји, дакле, више облика скептицизма.
• За слободно друштво веома је важно
неговати умеће сумње, без ускогрудости.
• Истина није оно у шта сумњамо, већ оно
што нам омогућава да сумњамо и да своје
сумње поткрепимо ваљаним разлозима.
• Изван елемента истине или истинитог,
критичко мишљење је као риба на сувом.
• Зашто је уски, радикални скептицизам, односно
активни нихилизам опасан?
• Зато што онемогућава солидно оправдање за
било какву забрану.
• У ери универзалне релативизације темељних
вредности, које се интерпретирају као преостаци
религиозних или метафизичких апсолута и „табуа“
непримерених еволуцији појединаца и
цивилизације, само је ствар тренутка кад ће
ширење пермисивности или дескарализације
ишчупати и последње неприкосновене
вредности заједно са њиховим кореном.
• Морални напредак се идентификује са
ширењем пермисивности (попустљивости),
која се схвата као једини исправан морал.
• Свака непермисивност, свако ограничавање
или забрана, сматра се, у постмодерном
дискурсу и пракси, као дискриминација и
угрожавање људских права.
• Етичка „истина“ је да нема етичке истине.
• Али, пошто је морална димензија уграђена у
људски склоп, пошто је она иманентна људском
бићу, баш као и разум (као трагање за истином),
може се закључити да је радикални морални
скептицизам или нихилизам чиста обмана.
• Глобална криза у свету је исход радикално
скептичне реинтерпретације свих вредности, а
тако реинтерпретиране вредности немају више
ничег конструктивног.
• Нихилистичка логика се још увек зауставља пред
браном здравог разума, обичаја и осећања
развијених под утицајем хришћанства, деонтолошке
етике, хуманистичких и просветитељских идеја,
демократије и сл.
• Те идеје су потпуно стране поништавајућој логици, и
то за њу представља још увек препреку.
• Другим речима, конкретна свест и савест људи,
генерално је боља и на вишем нивоу од
преовлађујуће нихилистичке, инструменталне логике.
• Али нихилизам нагриза постепено не-нихилистичке
елементе моралне свести која је остала без одбране.
• Исход: одустајање, апатија, дефетизам.
• Историја нам показује да таква анархија
води насиљу и диктатури.
• Међутим, човечанство, на овом
технолошком нивоу, не може себи да
дозволи ни насиље које води рату ни мир
наметнут деспотизмом.
• Једини пут који остаје отворен је пут етике,
коју треба обновити, како би се
превазишло ништавило.
• „ Идеолошки вакум је присутан...Идеологију
неолиберализма не дели више од пет-шест одсто
становништва...Међутим, представници те
идеологије практично су у свим медијима.
Њихови напори подсећају на Сизифов посао, они
само људима наносе штету, уносећи збрку у
њихове главе. Да, вакум постоји, али он не може
вештачки да се попуни – није се обликовала
друга, алтернативна идеологија.“ (Слободан
Рељић, Погледи, Политика, 5.12.2016, стр.13)
• „Махатма Ганди, ненасилни противник
либералног Запада, говорио је да западног човека
у пропаст води ‘седам смртних грехова’:
• 1. што жели богатство које није стечено радом,и
• 2. уживање без савести,
• 3. што одваја знање од поштења,
• 4. што води политику без начела, и
• 5. пословање без морала,
• 6. што одваја науку од човекољубља и
• 7. што тежи вери без жртвовања.“ (Исто, стр.12)